ŠEĆERNA REPA je naša najvažnija poljoprivredno-industrijska kultura, kako po privrednom značaju tako i po površinama koje zauzima. Poslednjih godina jugoslovenska industrija šećera je znatno proširila svoje kapacitete, koji svakako zahtevaju i povećanje proizvodnje kvalitetne šećerne repe, kako bi se u potpunosti zadovoljile naše potrebe za šećerom.
Ovaj neobično značajan zadatak poljoprivrede i industrije upućuje na potrebu većeg angažovanja svih snaga u ovim granama privrede u pravcu još bržeg unapređenja proizvodnje šećerne repe.
Polazeći od toga da uspešnom rešavanju ovog zadatka može doprineti i jedno kompletno delo o ovoj kulturi, „Zadružna knjiga“, uz saglasnost i podršku Poslovnog udruženja industrije šećera Jugoslavije i fabrika šećera, izdaje ovu knjigu o ŠEĆERNOJ REPI.
Knjigu je napisalo 18 naših poznatih stručnjaka-specijalista is raznih oblasti proizvodnje i prerade šećerne repe.
Celokupna materija o šećernoj repi izložena je u 20 poglavlja, koja čine zaokruženu celinu, i to:
1 — Značaj, poreklo i stanje proizvodnje, 2 — Morfologija šećerne repe, 3 — Fiziologija šećerne repe, 4 — Genetika šećerne repe, 5 — Selekcija šećerne repe, 6 — Sorte i proizvodnja semena, 7 — Ekonomika proizvodnje, 8 — Organizacija rada u proizvodnji, 9 — Mehanizacija proizvodnje šećerne repe, 10 — Prirodni uslovi za proizvodnju, 11 — Plodored i obrada zemljišta, 12 — Đubrenje šećerne repe, 13 — Setva i nega, 14 — Navodnjavanje šećerne repe, 15 — Bolesti šećerne repe, 16 — Štetočine šećerne repe, 17 — Kompleksna zaštita šećerne repe, 18 — Vreme vađenja i čuvanje do prerade, 19 — Hemijski sastav, kvalitet i osnovni principi prerade i 20 — Sporedni proizvodi proizvodnje i prerade šećerne repe.
Kao što se iz pregleda poglavlja vidi, knjiga svestrano obrađuje materiju o ovoj kulturi. Od posebnog je značaja što su u njoj pored materije o poznavanju kulture i agrotehnici skoro u podjednakoj meri obrađena i pitanja morfologije, fiziologije, genetike, selekcije proizvodnje, što nije bio slučaj sa dosadašnjim publikacijama o šećernoj repi. Nisu od manjeg značaja ni poglavlja o hemijskom sastavu i osnovnim principima prerade, a posebno poglavlje o sporednim proizvodima šećerne repe i njihovom iskorišćavanju.
Nije suvišno naglasiti i to da su autori pri obradi materije, pored korišćenja najnovije svetske literature, uneli dosta podataka iz sopstvenog rada i iz jugoslovenske nauke i prakse, što knjigu čini još vrednijom za naše uslove.
Verujemo da će pojavu ovakve knjige pozdraviti većina naših stručnjaka i drugih korisnika, bez obzira na izvesnu stilsku neujednačenost, koja se pri ovakvom načinu rada nije mogla izbeći. Svakako da i pored vrlo savesnog rada svih autora i izdavača knjiga nije bez nedostataka i zbog toga ćemo biti zahvalni svakom korisniku koji ukaže na potrebne korekcije.
Ova knjiga je prvenstveno namenjena proizvođačima šećerne repe, ali s obzirom na sadržinu ona će biti od koristi i drugom kadru koji se bavi ovom problematikom, kao i onima koji se tek osposobljavaju za rad u proizvodnji.
Izdavač ovom prilikom zahvaljuje autorima na trudu koji su uložili i tako omogućili da se ovakvo jedno delo pojavi kod nas.
Takođe zahvaljujemo Poslovnom udruženju industrije šećera Jugoslavije na pruženoj podršci, a posebno fabrikama šećera, koje su otkupom izvesnog broja primeraka omogućile da knjiga odmah po izlasku iz štampe dođe do onih kojima je prvenstveno namenjena.
Ukoliko knjiga odgovori svojoj nameni, odnosno doprinese daljem unapređenju Proizvodnje šećerne repe, to će biti najveća nagrada autorima i izdavaču.
Inž. Mirko Jončić, dr Radomir Đorđević, dr Miloje Sarić, inž. Života Veselinović, inž. Vojislav Kovačević, inž. Danilo Božović, dr Svetomir Otašević, inž. Vojislav Racić, inž. Dragoljub Nastasović, dr Sredoje Stanaćev, dr Novica Vučić, dr Adam Marić, dr Dušan Čamprag, dr Aleksandar Stanković, dr Zdravko Kosovac, inž. Petar Spasić, dr Slobodan Šušić i inž. Dragoljub Ješić
Sadržaj
Predgovor
Značaj, poreklo i stanje proizvodnje šećerne repe (Inž, M. Jončić)
Privredno-ekonomski i agrotehnički značaj
Poreklo i istorija šećerne repe
Poreklo i sistematizacija
Istorija gajenja i proizvodnje u svetu
Istorija proizvodnje šećerne repe i šećera u Jugoslaviji
Proizvodnja šećerne repe i šećera u svetu
Proizvodnja posle prvog i drugog svetskog rata
Međunarodna trgovina šećernom repom i šećerom
Proizvodnja šećerne repe i šećera u Jugoslaviji
Površine, prinosi i proizvodnja
Stanje industrije šećera
Izvoz i uvoz
Perspektiva proizvodnje
Literatura
Morfologija šećerne repe (Dr R. Đorđević)
Koren
Anatomska građa korena
List
Anatomska građa liske i drške
Stablo
Cvet i plod
Literatura
Fiziologija šećerne repe (Dr M. Sarić)
Fotosintetička i energetska aktivnost biljaka š. repe
Fiziologija mineralne ishrane šećerne repe
Promet vode kod biljaka šećerne repe
Metabolizam i nakupljanje šećera i drugih organskih materija kod šećerne repe
Literatura
Genetika šećerne repe (Dr R. Đorđević i inž. V. Kovačević)
Genetska svojstva šećerne repe
Načini razmnožavanja
Nasleđivanje i promenljivost osobina
Samooplodnja i heterozis
Muška sterilnost
Jednosemenost
Citologija šećerne repe
Broj hromozoma roda Beta
Citološke metode
Poliploidija
Utvrđivanje plodnosti
Literatura
Selekcija šećerne repe (Inž. Ž. Veselinović)
Ciljevi selekcije šećerne repe
Početni materijal za selekciju
Izbor matičnih repa
Skraćivanje ciklusa razvića
Metode selekcije šećerne repe
Masovna selekcija
Individualna selekcija
Povratno ukrštanje
Dobijanje sintetičkih sorta
Dobijanje hibridnih sorta
Stvaranje inbridnih — samooplodnih linija
Povratna — ciklična selekcija
Dobijanje poliploidnih sorta
Dobijanje elitnog semena poliploida
Literatura
Sorte i proizvodnja semena šećerne repe (Inž. V. Kovačević)
Sorte šećerne repe
Pojam o sorti šećerne repe
Sorte šećerne repe u Jugoslaviji
Sorte šećerne repe u svetu
Proizvodnja semena šećerne repe
Potrebe u semenu
Prirodni uslovi za proizvodnju semena
Dvogodišnji način proizvodnje semena
Jednogodišnji način proizvodnje semena
Čišćenje i dorada semena šećerne repe
Normativi za seme šećerne repe
Jugoslovenski normativi
Internacionalni normativi
Literatura
Ekonomika proizvodnje šećerne repe (Inž. D. Božović)
Obuhvatnost istraživanja, izvori podataka i metod rada
Struktura korišćenja zemljišta u proizvodnim rejonima šećerne repe
Udaljenost gazdinstava od fabrika šećera
Ekonomika proizvodnje šećerne repe na društvenim gazdinstvima
Struktura troškova proizvodnje na društvenim gazdinstvima
Odnos između ulaganja i ostvarenih rezultata
Odnos između prinosa i finansijskog rezultata i cene koštanja na društvenim gazdinstvima
Proizvodnost rada na društvenim gazdinstvima
Ekonomika proizvodnje na individualnim poljoprivrednim gazdinstvima u kooperaciji
Struktura troškova proizvodnje na gazdinstvima individualnih proizvođača
Ekonomska zainteresovanost proizvođača za proizvodnju šećerne repe
Literatura
Organizacija rada u proizvodnji šećerne repe (Dr S. Otašević)
Proučavanje radnih procesa u proizvodnji šećerne repe
Organizacija pojedinih radnih procesa u proizvodnji
Organizacija osnovne obrade zemljišta
Organizacija predsetvene pripreme zemljišta
Organizacija đubrenja za šećernu repu
Organizacija setve šećerne repe
Organizacija nege šećerne repe
Organizacija zaštite od bolesti i štetočina
Organizacija vađenja šećerne repe
Organizacija prevoza šećerne repe
Plan radova i troškova radnih procesa
Plan radova i troškova radnih procesa — I varijanta
Plan radova j troškova radnih procesa — II varijanta
Plan radova i troškova radnih procesa — III varijanta
Literatura
Mehanizacija proizvodnje šećerne repe (Inž. V. Racić)
Mehanizacija osnovne obrade
Mehanizacija predsetvene pripreme zemljišta
Mehanizacija đubrenja
Mehanizacija pripreme semena šećerne repe
Mehanizacija setve
Mehanizacija međuredne obrade — nege useva
Mehanizacija proređivanja šećerne repe
Mehanizacija zaštite od bolesti i štetočina
Mehanizacija vađenja (berbe) šećerne repe
Mehanizacija utovara i istovara
Mehanizacija prevoza repe
Literatura
Prirodni uslovi za gajenje šećerne repe (Inž. D. Nastasović)
Zahtevi šećerne repe prema klimi
Insolacija
Padavine
Vlažnost vazduha
Zahtevi šećerne repe prema zemljištu
Proizvodni potencijal osnovnih tipova zemljišta na kojima se gaji šećerna repa
Literatura
Plodored i obrada zemljišta za šećernu repu (Dr S. Stanaćev)
Plodored
Predusev
Monokultura
Plodoredi za šećernu repu
Obrada zemljišta
Osnovna obrada zemljišta
Predsetvena obrada
Literatura
Đubrenje šećerne repe (Dr S. Stanaćev)
Značaj pojedinih hranljivih elemenata
Potrebe u hranljivim materijama i određivanje količine i odnosa hraniva
Potrebe u hranljivim materijama
Količine i odnos hraniva
Vrste đubriva za šećernu repu
Vrste organskih đubriva
Vrste mineralnih đubriva
Način i vreme unošenja đubriva
Osnovno đubrenje
Predsetveno đubrenje
Prihranjivanje
Literatura
Setva i nega šećerne repe (Inž. V. Kovačević)
Setva šećerne repe
Vreme, način i dubina setve
Nega šećerne repe
Razbijanje pokorice
Međuredno kultiviranje
Proređivanje šećerne repe
Prihranjivanje
Literatura
Navodnjavanje šećerne repe (Dr N. Vučić)
Potrebe šećerne repe za vodom
Dnevni utrošak vode
Zalivni režim
Kritični periodi
Uticaj vode na repu
Zalivna norma
Način navodnjavanja
Šećerna repa kao postrni usev
Literatura
Bolesti šećerne repe (Dr A. Marić)
Palež klijanaca
Plamenjača
Žutica
Mozaik
Pegavost lišća
Rđa
Pepelnica
Trulež korena
Rak i kavernozni tumor korena
Vilina kosica
Prstenasto sužavanje hipokotila (padavica repe)
Simptomi nedostatka nekih mikro i makro-elemenata
Oštećenja i promene izazvane dejstvom mraza, jake insolacije, đubriva, herbicida i drugih faktora
Literatura
Štetočine šećerne repe (Dr D. Čamprag)
Obična repina pipa
Crna repina pipa
Kukuruzna pipa
Siva repina pipa
Lucerkina pipa
Mali repin surlaš
Blitvina pipa
Repin buvač
Kasida šećerne repe
Peščar
Skočibuba
Gundelji i pivci
Repina mrvica
Repina muva
Crna repina vaš
Stepski popac
Proletnja sovica
Ozima sovica
Kupusna sovica
Povratna sovica
Detelinska sovica
Sovica gama
Metlica
Repin moljac
Repina nematoda
Štetni glodari
Ostale štetočine repe
Literatura
Kompleksna zaštita šećerne repe (Dr A. Stanković i dr Z. Kosavac)
Zaštita od štetočina i bolesti (Dr A. Stanković)
Tretiranje semena pre setve
Tretiranje zemljišta pred setvu
Zaštita šećerne repe od nicanja do proređivanja
Zaštita šećerne repe u prvom delu vegetacije
Zaštita šećerne repe u drugom delu vegetacije
Zaštita od korova (Dr Z. Kosovac)
Vrste i štetnost korova u usevu šećerne repe
Vrste herbicida i tehnika primene
Desikacija šećerne repe semenjače
Literatura
Vreme vađenja i čuvanje šećerne repe do prerade (Inž. V. Kovačevići inž. P. Spasić )
Vreme vađenja šećerne repe (Inž. V. Kovačević)
Čuvanje šećerne repe do prerade (Inž. P. Spasić)
Biološke osnove čuvanja šećerne repe posle vađenja
Organizacija i načini čuvanja repe do prerade
Čuvanje repe na polju
Čuvanje repe na preuzimačkim stanicama
Čuvanje repe u krugu fabrike
Tehnika čuvanja šećerne repe
Prirodno ventiliranje
Mehaničko ventiliranje
Savremena stacionirana skladišta za čuvanje repe
Kontrola temperature lagerovane repe
Određivanje gubitaka šećera i težine korena u lagerovanoj repi
Određivanje ostalih gubitaka i promena kod repe
Literatura
Hemijski sastav, kvalitet i prerada šećerne repe (Dr S. Šušić)
Hemijski sastav šećerne repe
Saharoza — šećer repe
Nešećeri repe
Nerastvorni nešećeri repe
Rastvorni organski nešećeri repe
Rastvorni neorganski nešećeri repe
Kvalitet šećerne repe
Osnovi tehnološkog postupka prerade šećerne repe
Priprema repe za ekstrakciju
Ekstrakcija šećera iz repinih rezanaca difuzijom
Čišćenje difuznog soka defekacijom i saturacijom
Koncentrovanje retkog soka uparavanjem
Kristalizacija šećera i prerada sirupa
Obrada kristala posle odvajanja od sirupa
Literatura
Sporedni proizvodi proizvodnje i prerade šećerne repe (Inž. D. Ješić)
Količina i kvalitet sporednih proizvoda repe
Uticaj sortnih osobina
Uticaj đubrenja
Lišće i glave šećerne repe
Sveže repino lišće
Silirano repino lišće i glave
Neke specifičnosti u korišćenju lišća i silaže od lišća i glava šećerne repe
Sušeno repino lišće
Sirovi — sočni rezanci šećerne repe
Difuzni — sveži rezanci
Kiseli — silirani rezanci
Upotreba sočnih (svežih i siliranih) rezanaca
Suvi rezanci šećerne repe
Presovani suvi rezanci
Melasirani i presovani melasirani suvi rezanci-peleti
Suvi rezanci sa krečom
Upotreba melasiranih presovanih suvih rezanaca
Melasa šećerne repe
Sastav i osobine melase
Upotreba melase
Saturacioni mulj
Literatura
Značaj, poreklo i stanje proizvodnje šećerne repe
Inž. M. Jončić
DVE biljke predstavljaju osnovne sirovine za proizvodnju šećera u svetu: šećerna repa i šećerna trska. Šećerna repa je rasprostranjena u oblastima kontinentalne klime, a šećerna trska je kultura tropskog i suptropskog podneblja. Prema tome, šećerna repa je u pravom smislu evropska biljka i bez nje se u ovom delu sveta ne može zamisliti proizvodnja šećera. Od ukupne svetske proizvodnje šećera iz šećerne repe 85% otpada na Evropu.
Analizom istorijskog razvoja ove kulture može se izvući zaključak da šećerna repa kao poljoprivredna kultura dobija isti značaj kao pšenica i kukuruz i da predstavlja jednu od osnovnih kultura za obezbeđenje ishrane stanovništva, jer je prodrla svuda gde je iole bilo uslova za njeno gajenje.
Privredno-ekonomski i agrotehnički značaj
Privredno-ekonomski značaj
Težnja za povećanjem proizvodnje šećerne repe, kod nas i u svetu, rezultira iz njenog privredno-ekonomskog značaja, odnosno iz njene upotrebne vrednosti kao sirovine za dobijanje šećera. U ovom pogledu, kao što je već rečeno, ona je u Evropi nezamenljiva.
Pored toga, sporedni proizvodi koji ,se dobijaju pri proizvodnji repe (glave i lišće) imaju veliki značaj u ishrani stoke. Za ishranu stoke koriste se i sporedni proizvodi koji nastaju pri preradi repe — rezanci i melasa. Melasa se još koristi i za dobijanje stočnog i pivarskog kvasca, alkohola i drugih proizvoda u prehrambenoj industriji. U procesu prerade (ceđenje difuznog soka) šećerne repe dobija se i saturacioni mulj, koje služi kao veoma dobro krečno đubrivo.
Pri prinosu od 400 mc/ha dobija se prosečno: 5.000 kg šećera, 250 mc glava i lišća, 350 mc svežih ili 20 mc suvih rezanaca, 18 mc
melase i 20 mc saturacionog mulja. Preradom dobijene melase može se proizvesti oko 1.300 kg kvasca ili oko 500 kg alkohola (špiritusa).
Izražena u novcu vrednost ovih proizvoda je vrlo velika, što pokazuje ,i visok stepen rentabilnosti šećerne repe u odnosu na mnoge druge poljoprivredne kulture.
Posmatrano sa stanovišta ishrane, proizvodi dobijeni preradom repe mogu se uvrstiti u one koji predstavljaju najpovoljniji oblik korišćenja kao hrane.
Od svih poznatih vrsta rastvorljivih ugljenih hidrata šećer (saharoza) se danas najšire upotrebljava u ishrani ljudi i on u svetu pokriva oko 8% kalorija u ishrani svakog čoveka, dok se u razvijenim zemljama njegovo kalorično učešće u ishrani kreće i do 18%.
U odnosu na ostale ratarske kulture šećerna repa daje po jedinici površine najviše kalorija. Prinos od oko 350 mc/ha daje oko 24 miliona kalorija, dok krompir sa prinosom od oko 210 mc/ha daje oko 20 miliona kalorija. Žita sa prinosom od oko 45 miliona daju oko 15 miliona kalorija.
Nabrojane prednosti ove kulture, kao i proizvoda dobijenih njenom preradom, podstakli su i stvorili uslove za što temeljnije proučavanje njenog učešća u opštem ekonomskom razvoju, a posebno u zemljama gde je ona imala vodeću ulogu u poljoprivrednoj proizvodnji.
Dinamika razvoja proizvodnje uticala je za poslednjih deset godina :i na tempo porasta potrošnje po glavi stanovnika. Istina je da ta potrošnja nije usklađena sa potrebama širih razmera, jer proizvodnjom u 1965/66. god. od 62,5 miliona tona i potrošnjom u svetu od 60,5 miliona tona stvara se višak oko 2 miliona tona. Međutim, taj nesklad između potrošnje i proizvodnje ne umanjuje značaj ove kulture i proizvoda dobijenih njenom preradom.
Analizirajući podatke o potrošnji šećera po glavi stanovnika u periodu 1930—1940. godine (u pojedinim evropskim zemljama i u svetu), kao i podatke o posleratnom periodu, a naročito one iz 1950. godine, kada se može govoriti o stabilizaciji privrede, vidi se. da je potrošnja šećera u porastu.
Potrošnja šećera po stanovniku u periodu 1930—1940. godine kretala se od 3,1 kg (u Albaniji) do 50,3 kg (u Danskoj). U ovom razdoblju u Jugoslaviji je po stanovniku trošeno 5,6 kg.
Prosek za Evropu bio je 18 kg šećera po stanovniku.
Prema podacima koje navodi F. O. L i c h t prosečna potrošnja šećera u evropskim zemljama u 1950. godini iznosila je 21 kg. Najveću potrošnju u ovoj godini imale su Holandija (54,5 kg), Irska (54,4) i Šveđska (53,6), a najmanju Rumunija (6,8) i Turska (7,2). Jugoslavija je u 1950. godini imala potrošnju od 9 kg po stanovniku.
Nagli porast potrošnje šećera poslednjih godina došao je do izražaja i kod nas, jer je od 9 kg po stanovniku u 1950. godini potrošnja porasla na 11,3 kg u 1956. i 23,8 u 1965. godini.
Povećana potrošnja šećera po stanovniku od 23,8 kg u 1965. godini sa planiranim prosečnim godišnjim povećanjem od 0,64 kg trebalo bi u 1970. god. da dostigne količinu od 28 kg po stanovniku.
Imajući u vidu ovakvu dinamiku potrošnje i potrebe za šećerom u zemlji, povećaće se i proizvodnja šećerne repe, po gotovo istoj dinamici, što ističe važnost gajenja šećerne repe.
Kao intenzivna kultura, koja u toku gajenja zahteva i dosta ljudske radne snage, šećerna repa doprinosi zapošljavanju viška radne snage, naročito na individualnim gazdinstvima.
Njen uticaj na promenu strukture poljoprivredne proizvodnje, kao i na povećanje kulture poljoprivrednih proizvođača, takođe je vrlo značajan.
Agrotehnički značaj
Kao vrlo intenzivna kultura šećerna repa ima i veliki agrotehnički značaj. Može se slobodno reći da je na povećanje prosečnih prinosa žita imala neposredan uticaj šećerna repa, koja se sa njima smenjuje u plodoredu.
Za svoj normalan razvoj šećerna repa zahteva dubok oranični sloj, a tokom vegetacije intenzivnu obradu. Ovakav način obrade i pripreme oranice poboljšava njena fizička svojstva. Sem toga, obilnim đubrenjem, kako mineralnim, tako i stajskim đubrivom, povećava se potencijal plodnosti ornice, a razlike u resorbovanju hranIjivih materija omogućuju smenu ovih dveju kultura, jer šećerna repa resorbuje pretežno katjone, a žita, suprotno repi, resorbuju u većoj meri anjone.
Dužina vegetacije ovih kultura, kao i rokovi žetve, pružaju vrlo povoljne uslove za blagovremenu pripremu i predsetvenu obradu oranice, što je takođe jedan od faktora koji doprinose povećanju prinosa žita, a povećan prinos žita je od velikog ekonomskog značaja za privredu.
Poreklo i istorija šećerne repe
Poreklo i sistematizacija
Kao praroditelji šećerne repe ranije su smatrani predstavnici iz roda Beta koji rastu kao divlje biljke u oblastima oko Sredozemnog mora, i to od kanala Lamanša do Azovskog mora. U novije vreme, međutim, utvrđeno je da su u stvaranju šećerne repe pored divljih predstavnika iz pomenutih oblasti učestvovale i lisnate forme repe (mangold). Iz ovoga izlazi da šećerna repa nije proizašla od stočne, divlje ili lisnate repe, već je proizvod izbora iz populacija u kojima su se našle osobine lisnate i korenasfe repe (sl. 1, 2 i 3). Dalji proces izbora, posle otkrića šećera u njoj, doveo je do današnje šećerne repe. U rodu Beta postoji veliki broj vrsta.
Prema sistematizaciji E n g l e r a, objavljenoj u »Die naturlichen Phlanzenfamilien«, rod Beta deli se na 12 vrsta, j to:
- Beta vulgaris
- Beta nana Boiss.
- Beta macrocarpa Guss.
- Beta atriplicifolia Roy.
- Beta trigyna Wald.
- Beta patellaris Moq.
- Beta lomatogena Fisch
- Beta procumbens C. Sm
- Beta intermedia Bunge
- Beta webbiana Moq.
- Beta macrorhiza Stev.
- Beta patula Ait.
Od svih ovih vrsta najinteresantnija je Beta vulgaris, jer svi kulturni oblici roda Beta sa svojim tipovima, koji se različito iskorišćavaju, pripadaju ovoj vrsti. Oni se među sobom lako ukrštaju, te se samo strogom izolacijom može sprečiti njihovo uzajamno oprašivanje, a time i održavanje različitih tipova u čistom obliku.
Rod Beta spada u porodicu Chenopodiaceae, gde osim repe dolaze još Spinacea oleracea, kao i vrsta Chenopdium i Atriplex vrste.
Coons u rodu Beta razlikiuje 13 vrsta, toaje isu raspoređene u 4 sekcije.
Po ovoj sistematizaciji prva sekcija Vulgares obuhvata vrste: Beta vulgaris L., B. macrocarpa Guss, B. maritima L., B. patula Ait., B. atriplicifolia Roy.
Druga sekcija Carollinae obuhvata vrste: Beta macrorhiza Stev., B. trigyna Wald. (sl. 1), B. folioza Hanss., B. lomatogena Fisch Osim toga, ovde spadaju i B. carolliflora Las., i B. intermedia Bunge.
Treća sekcija Nanas obuhvata vrstu Beta nana Boiss.
Četvrta sekcija Patellaris obuhvata vrste: B. patellaris Moq., B. procumhens C. Sm. i B. webbiana.
Upoređujućj ove dve sistematizacije dolazi se do zaključka (bez obzira na njihovu podelu) da je najvažmja među divljim vrstama Vulgaris — B. maritima (sl. 2). Svi kulturni oblici roda Beta, sa svojćm tipovima, koji se različito iskorišćavaju, pnpadaju ovoj vrsti.
Prema načinu iskorišćavanja mogu se izdvojiti uglavnom četiri tipa:
a) lskorišćavanje kao povrće, gde se koristi uglavnom list i peteljka — mangold;
b) iskorišćavanje kao povrće, gde se koristi koren kao salata u svežem ili kuvanom stanju;
c) korišćenje ,za stočnu ishranu, gde spadaju razne forme stočne repe; i
d) korišćenje za proizvodnju šećera.
Centar rasprostranjenja ove vrste može se smatrati da se nalazi u oblasti Sredozemnog mora, odakle se širi preko centralnih i prednjeazijskih stepskih oblasti do prednje Indije, na jednoj strani, a na zapadu do Kanarskih ostrva, prema severu duž obale Atlantskog okeana, Severnog mora i južne Skandinavije, na drugoj strani.
Sl. 1 — Beta trigyna u upoređenju sa šećernom repom izraslom u blizini
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 2 — Hibrid dobijen ukrštanjem šećerne repe sa divljiom repom Beta maritima
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 3 — Koren divlje repe izrasle na obaili mora
Izostavljeno iz prikaza
S obzirom na ovako različito rasprostranjenje, različito se izdiferencirao habitus 1 ritam razvića. Tako nalazimo jednogodišnje, ozime i višegodišnje forme.
Pošto se one vrlo lako međusobno ukrštaju, nije nemoguće da se u pojedinim formama nalaze i izvesna svojstva drugih formi, koja povremeno mogu da se manifestuju kada se zato stvore povoljni uslovi (na primer i kod dvogodišnjih formi jednogodišnjdi biotipovi).
Međutim, ostale vrste sekcije Vulgares imaju ograničene oblaisti rasprostranj enja.
B. macrocarpa je jednogodišnja forma sa vrlo krupnim semenskim glavicama. Rasprostranjena je na obalama Sredozemlja i na Kanarskim ostrvima.
B. patula je i jednogodišnja i dvogođišnja forma sitnog habitusa, a nađena je u južnoj Španiji.
U sekciji Carollinae postoji karakteristična grupa formi koje su dosta grube, kserofilno — stepske biljke. Nalaze se u Maloj Aziji, odakle su se gotovo zračno širile prema Mađarskoj i Persiji. Najčešće iz ove sekcije su B. lomatogena i B. trigyna,
B. lomatogena je karakteristična po jednokličnom semenu, a B. trigyna po glavici koja u stvari predstavlja tri srasla ploda.
Vrsta B. nana, koja se smatra jedinim predstavnikom sekcije Nanas, pronađena je samo na planinama Olimp i Parnas u Grčkoj.
Sekcija Patellares je takođe jasno izdiferencirana. To su biljke koje su niske, cvetaju u prvoj godini, bez prethodnog stvaranja rozete. Formiraju pojedinačne okrugle plodove sa čvrstom semenjačom. Nalaze se na obalama Sredozemlja i atlanskim i Kanarskim ostrvima.
B. webbiana, koja spada u ovu sekciju, poznata je samo na Kanarskim ostrvima.
Karakterističan je i hromozomski odnos pri genskoj analizi u diplofazi za Beta vrste.
- Sekcija Vulgares
B. vulgaris — 18 hromozoma
B. maritima — 18 hromozoma
B. macrocarpa — 18 hromozoma
B. patula — 18 hromozoma - Sekcija Carollinae
B. macrorhiza — 18 hromozoma
B. triggna — 54 hromozoma
B. carolliflora — 36 hromozoma
B. lomatogena — 18 hromozoma
3. Sekcija Nanas — nije ustanovljen broj hromozoma.
4. Sekcija Patellaris — 18 hromozoma, a nađeni su neki biotipovi i sa 36 hromozoma, što daje povoda o mogućnosti različite genske osnove ove vrste.
Imajući u vidu ovaj hromozomski odnos sa sigurnošću se može reći da sve kulturne forme roda Beta potiou iz sekcije Vulgares. Jasno se izražava stabilnost kod ove vrste u broju hromozoma, što omogućava izolovanje ove sekcije od drugih. Kulturne forme se podudaraju vrlo mnogo u pogledu bitnih i sistematskih osobina sa divljim predstavnicima.
Sl. 4 — Karakteristike lista divlje repe gajene u pokiusnim loncima
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 5 — Rozeta lista sa puzavim izdancima divije repe
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 6 — Divlja repa izrasla na normalnom zemljištiu
Izostavljeno iz prikaza
Može se samo diskutovati o tome da li im se može pripisati karakter vrste. Da li se prelaz od divlje forme desio samo jednom ili više puta i kako se ovaj prelaz odigrao. Koliko se docnije hibridovanje kulturnih formi sa raznim predstavnicima divljih predstavnika Vulgares mogao smatrati uzrokom za polimorfizam kulturnih formi.
Pronalaženje primeraka divljih formi sa sadržajem šećera od 0,3% do 20%, kako neki autori iznose, pokazuje izvanredan polimorfizam divljeg materijala i široku osnovu za stvaranje današnjih kulturnih formi šećerne repe.
Istorija gajenja i proizvodnje šećerne repe i šećera u svetu
Vrlo je teško dati tačan odgovor od kada i gde je počelo gajenje šećerne repe, i da h je ona u početku korišćena, kao i mnoge druge biljke, jedino u divljem obliku.
Prema podacima koje navodi De Candolle repa je poznata već u IV ili VI veku. Međutim, po mišljenju G. Buschana i F. W o n i g a šećerna repa se gaji u Egiptu mnogo ranije, što pokazuju pronađeni crteži na spomenicima u Beni Hassanu.
Theophrast (370—285 pre m.e.) čak govori o meikim vrstama šećerne repe koje su u priličnoj imeru oplemenjene, a G a 11 e m (u svojim zapisima iz druge polovine III veka) ističe neka zapažamja o šećernoj repi kao biljci ikoja me raste ijiedimo kao divlja. Plimi j e lde još dalje, te u svojoj klasifikaciji ističe šećernu repu kao posebnu vrstu i naziva je Beta silvestris. Svi ovi zapisi domekle nam potvrđuju mišljenje da šećerna repa još u najranijem periodu ima određeni značaj i da su je ljudi koristili za ishranu i u medicini, kao i da su je kao takvu dalje kultivisali.
Tek u XVI veku dolazi se do tačnijih podataka o šećernoj repi. U. Caesalpinus (1853. godine) u svojoj sistematizaciji nastoji da izmese i meke bitnije razlike kod pojedinih sorta. Pre njega L i n n e je, pri izradi svoje sistematizacije bilja, uzeo u obzir ne samo divlje forme šećerne repe, već je nastojao da opiše i rasprostranjenost tih formi u odgovarajuća područja.
Oliveer de Serres je 1605. godine upozorio na sadržaj šećera u repi, a tek 1747. godine nemačkom hemičaru A. S. M Agrafu pošlo je za rukom da dobije šećer iz repe alkoholnom ekstrakcijom. O svojim rezultatima i otkrićima on je odmah obavestio Akademiju nauka, ali ovi rezultati počinju da se koriste i dalje produbljuju tek posle 40 godina zahvaljujući njegovom učeniku Francuzu F. K. A c h a r d u.
A c h a r d se spravom može smatrati osnivačem industrije šećera, kao i gajenja šećerne repe IU Evroipi, jer je, koristeći feoretske postavke Marggrafa, uspeo da nađe, za ono vreme, najpouzdaniju primenu tih postavki u fabričkom dobijanju šećera iz repe. On je 1798. godine dobio prvu veću količinu šećera iz repe (4 kg).
Gotovo istovremeno sa radovima Acharda i u Rusiji je Bindgeni (1792. godine) izveo prve oglede dobijanja šećera iz šećerne repe i opisao način dobijanja, kao i rezultate do kojih je došao.
Proizvodne oglede dobijanja šećera iz repe izvodio je i veleposednik Esipov. Na svom podmoskovskom imanju Nikolskom dobio je 1801. god. oko 81 kg šećera preradivši oko 8.165 kg repe. E s ipov i Blankenangel (1802/3) podižu i puštaju u rad prvu fabriku šećera u Rusiji (u selu Aljebevu, černski okrug, Tulska gubemija) i proizvode oko 4.900 kg šećera.
Karakteristično je da je A c h a r d, uz podršku Viljema I j po njegovom nalogu, iste godine podigao fabriku šećera na imanju Kuneru u Stinovu (Šlezija). Otuda se 1802. godina s pravom može smatrati godinom osnivanja — rađanja industrije šećera u Evropi i Rusiji.
U 1809. godini veleposednik M a 11 e v (u selu Vernah, brajiski okrug, Orlovska gubernija), podiže fabriku sa nešto boljim postrojenjima za dobijanje sirovog šećera. Ove dve fabrike postaju škole za praktičnu obuku u izgradnji industrije šećera u Rusiji. Međutim, prve fabrike šećera, kako ona u Šleziji, tako i ove dve u Rusiji, bile su u suštini veleposednička preduzeća u kojima je preovladao ručni rad sa primitivnom tehnikom i toplotnim načinom prerade.
Poučen stečenim iskustvom iz svoje prve kampanje prerade repe Achard izdaje brošuru »Uputstva za gajenje repe I podesniju proizvodnju šećera«, u kojoj iznosi sve dotada postignute rezultate kao, i mere za dalji rad na unapređenju kako proizvodnje sirovina, tako i njene prerade. Ova brošura, kao i rezultati rada u dvema ruskim fabrikama, poslužili su kao osnov za brzo unapređenje dobijanja šećera iz repe.
Uporedo sa pronalaženjem najracionalnijeg načina proizvodnje i prerade repe Achard počinje sa oplemenjivanjem šećerne repe koristeći kao polazni materijal repu sa belom srži i stvara »šlesku repu«, koja se širi dalje iz Kunera. Na »šlesku repu« ukazuju u svojim radovima i Erhleben, F i s c h e r, W e i n r i c h, što je dalo povoda Breitenhoferu da tvrdi, a izvesnim ogledima i dokaže da sve sorte šećerne repe koje se gaje u Nemačkoj potiču iz »šleske repe«.
U Francuskoj je stvorena sorta Vilmoren, koja je kasnije poslužila za stvaranje novih sorta.
U Rusiji se iformira Zavod za selekciju šećerne repe u Ukrajini, radi stvaranja sorta sa boljim privredno-ekonomskim svojstvima.
Na ovako svestran i dalekosežan rad oko oplemenjivanja šećerne repe i pronalaženja što bolje agrotehnike uticali su u prvom redu ekonornski momenti, jer u prvim fabrikama šećera ipodignutim početkom XIX veka proizvodnja konzumnog šećera iz repe nije prelazila 3%, a rafiniranog šećera 1%, pošto sadržaj šećera u repi nije bio veći od 5—6%.
U 1860. godini sadržaj šećera u repi iznosio je oko 10%, a dobijeni šećer oko 6% od težine prerađene repe. Pri kraju XIX veka postiglo se povećanje sadržaja šećera u repi i na 15 do 16%, a proizvodnja šećera iznosila oko 11% od količine prerađene repe.
Pored čisto ekonomskih momenata, koji su potpomagali razvoj proizvodnje šećera iz šećerne repe, značajnu (ako ne i odlučujuću) ulogu odigrao je jedan isključivo politički momenat, kojim je stvorena široka baza za budući razvoj ove grane privrede. Naime, Napoleon je u borbi protiv Engleza dekretom o kontinentalnoj blokadi od 21. novembra 1806. godine, onemogućio uvoz šećera proizvedenog iz šećerne trske, čijom se proizvodnjom i trgovinom bavila isključivo Engleska, a dekretom iz 1811. godine odredio je da se šećernom repom mora zasejati 31.000 ha. Pored toga, za unapređenje proizvodnje šećerne repe i šećera angažovani su i najpoznatiji stručnjaci toga doba: Delessert, Decotil, Fignier, Kuhlmaun, Vilmoren i Dersonc.
Napoleonovi dekreti dali su veliku moralnu i materijalnu podršku daljem razvoju industrije šećera i ne bi se pogrešilo ako bi se reklo da je Napoleon imao značajan uticaj na budući razvoj ove grane privrede. Iako je posle pada Napoleona bilo pokušaja da se primenom raznih mera onemogući dalja proizvodnja šećera iz šećerne repe i mnoge fabrike zatvore, ipak je od 500 fabrika (koliko ih je bilo za vreme Napoleona) ostalo 50 i one su stvorile uslove za budući razvoj proizvodnje šećerne repe, odnosno industrije šećera.
Gajenje ove kulture ne ostaje samo u granicama srednje Evrope, već se postepeno širi i na ostala područja Azije i Amerike, a u kasnijem periodu postepeno prodire i u izvesne oiblasti Severne Afrike (Egipat, Maroko, Alžir) i srednjoazijskog područja (Turska, Sirija, Palestina).
U severnoameričkim oblastima šećerna repa doneta iz Evrope počinje da se gaji već 1838. godine sa podizanjem fabrike u Northamptonu (Massachusetts), ali je ova fabrika radila samo dve godine. 1853. godine podiže se fabrika u Salt-Lake, City-Utah, a 1890. godine dolazi do podizanja fabrike u Koloradu. Po svemu sudeći, podizanjem ove fabrike u Koloradu učinjena je prekretnica u proizvodnji šećerne repe i šećera iz nje u Americi, jer već 1910. godine bilo je zasejano repom preko 25.000 ha i radilo je 13 fabrika.
Po završetku drugog svetskog rata šećerna repa zauzima oko 300.0 ha i obuhvata gotovo sve oblasti severno od Kolorada i Utaha, gd: t i najzastupljenija i predstavlja bazu industrije šećera u Americi.
Pošto je potrošnja šećera u Americi najveća u svetu i iznosi oko 7,5 miliona tona godišnje, razumljivo je da proizvodnja oko 1,970.000 tona šećera (oko 26% od ukupne potrošnje) nije mogla da zadovolji ove potrebe, te je uporedo rasla i proizvodnja šećera iz šećerne trske u oblastima povoljnim za gajenje ove kulture. Međutim, i ovom proizvodnjom, koja se kreće oko 400.000 tona šećera godišnje, ni izbliza nije zadovoljena potreba za šećerom, pa se ostatak podmiruje uvozom iz krajeva i oblasti gde je proizvodnja šećera zasnovana na preradi šećerne trske (Kuba, Portoriko, Filipini, Havaji, itd.).
Proizvodnja šećerne repe u Kanadi ograničena je samo na najjužnije delove provincije Ontario.
Podneblje istočnih provincija i na dalekom zapadu ne odgovara za uspešno gajenje ove kulture.
U Aziji ova kultura je uglavnom zastupljena u severnim oblastima Kine a u poslednjem periodu čine se pokušaji u Pakistanu i Avganistanu, gde u uslovima navodnjavanja daje dobre prinose.
Istorija proizvodnje šećerne repe i šećera u Jugoslaviji
Nagli porast proizvodnje šećera i repe i njeno sve veće širenje kao poljoprivredne kulture u zapadnoevropskim zemljama imalo je odraza i u onim zemljama i pokrajinama koje su sačinjavale bivšu austro-ugarsku monarhiju. U tim oblastima počinje proizvodnja šećerne repe, koja se gotovo uporedno razvija kako u srednjoevropskim oblastima (Češka, Moravska, Slovačka) tako i na jugu (u oblastima koje danas čine sastavni deo Jugoslavije).
Prema istorijskim podacima još 1840. godine veleposednik Adamović sa Francuzom Le Maitreom podiže fabriku šećera u selu Čepinu blizu Osijeka. Kako je podignuta fabrika bila primitivna za ono vreme, a proizvodnja repe tek u početku, to je iskorišćenje kilo vrlo malo a proizvodnja iskupa, pa je fabrika prestala da radi 1848. godine.
Na podstrek tadašnjeg ministra Kullaga (1892. god.) podiže se šećerana u Usori, koja je radila sve do 1930. godine, kada je zbog nerentabilne proizvodnje prestala da radi.
Fabrika šećera u Beogradu podiže se 1898. god. kao prva i jedina fabrika u Srbiji. U 1906. godini dolazi do podizanja fabrike u Osijeku, 1910. godine u Zrenjaninu, 1911. godine u Novom Vrbasu, a 1912. godine u Ćupriji, Crvenki i Belom Manastiru. Tako je do prvog svetskog rata u granicama današnje Jugoslavije radilo osam fabrika šećera.
Sem toga interesantno je i to da je pre podizanja svih fabrika u oblastima bivše austro-ugarske monarhije bila podignuta 1752. godine rafinerija u Rijeci, koja je Prerađivala sirovi šećer iz trske. Ova rafinerija je radila sve do 1826. godine.
Prvi svetski rat, međutim, prekida razvoj cele poljoprivrede, a naročito gajenje šećerne repe i proizvodnju šećera. Sve zaraćene države, a u prvom redu centralne, odvojene blokadom, ograničavale su proizvodnju šećerne repe, a intenzivirale proizvodnju žita. Nedostatak radne snage, stajskog i mineralnih đubriva, kao d slaba priprema oranica, doveli su do znatnog osiromašenja zemljišta, što je prouzrokovalo smanjenje prinosa šećerne repe a time i manju proizvodnju šećera.
Između dva svetska rata nije došlo do većih promena. Međutim, posle drugog svetskog rata proizvodnja šećerne repe beleži veliki porast. Povećana proizvodnja šećerne repe zahtevala je i povećanje kapaciteta za blagovremenu preradu proizvedenih količina šećerne repe.
Proširenjem kapaciteta već postojećih fabrika (u periodu 1958— —1960. god.), kao i podizanjem novih, i to: 1947. godine u Županji, a od 1954. do 1962. godine u Sremskoj Mitrovici, Senti, Kovinu, Bitolju i Peći, mogućnost prerade repe dvostruko se povećala u odnosu na period između dva rata.
Nove fabrike uticale su na uvođenje ove kulture i u ona područja gde se ranije nije gajila, što je dovelo i do vidnih promena strukture poljoprivredne proizvodnje.
Proizvodnja šećerne repe i šećera u svetu
Proizvodnja do prvog svetskog rata
O proizvodnji šećerne repe i šećera u periodu do prvog svetskog rata nema potpunih podataka, ali oni kojima raspolažemo govore o njenom naglom porastu. Tako je u svetu 1840. godine proizvedeno 50.0 tona šećera, 1850 — 200.000, 1860 — 450.000, 1870 — 846.000, 1880 — 1,820.000, 1890 — 3,669.000, 1900 — 5,944.000, a 1910. godine 8,540.000 tona. Kao što se vidi, proizvodnja se svake desete godine skoro udvostručavala.
Najveći proizvođači šećera 1910/11. godine bili su: Nemačka (354 fabrike — 2,589.869 tona šećera) i Rusija (276 fabrika — 2.144.0 tona šećera). Posle njih najviše šećera proizvodile su: Austro-ugarska, Francuska, SAD, Belgija, Italija, Španija, a znatno manje Holandija, Svedska, Danska, Rumumija, Kanada, Srbija, Bugarska i Švajcarska.
Uporedo sa povećanjem broja fabrika za preradu, kao i proizvoidnje šećera, povećava se i proizvodnja šećerne repe, kao i prosečni prinosi po hektaru.
Upoređujući ostvarene prosečne prinose iz 1902/3. g., (koji su se kretali od 65 mc/ha u Bugarskoj i 108,7 u Srbiji do 250 u Francuskoj i 275 mc/ha u Belgiji), sa prinosima iz 1913/14. g. (170,4 mc/ha u Rusiji do 479,2 u Italiji) može se zapaziti da je ova kultura našla svoje mesto u poljoprivrednoj proizvodnji i da joj se poklanja velika pažnja.
Podaci o površinama zasejanim šećernom repom u zemljama koje se u periodu pred prvi svetski rat smatraju najglavnijim proizvođačima šećera iz šećerne repe (tab. 2) takođe potvrđuju da je već tada šećerna repa predstavljala poljoprivrednu kulturu od posebnog ekonomskog značaja za dalje poboljšanje ishrane ljudi.
Tab. 2 − Površine pod šećernom repom (u 000 ha) u zemljama koje su pred prvi svetski rat proizvodile najviše šećera
Izostavljeno iz prikaza
- Godine i prosečno
Austro-Ugaraka
Nemačka
Francuska
Belgija
Holandija
Švedska
Rusija
Italija
Danska
Povećanjem sadržaja šećera u repi primenom odgovarajućih metoda selekcije i usavršavanjem metoda rada pri preradi raste i količina dobijenog šećera iz 100 kg prerađene repe.
Tab. 3 − Površine i prinos šećerne repe u svetu 1934/38 i posle drugog svetskog rata
Izostavljeno iz prikaza
- Površina (u 000 ha)
- Prinos po hektaru (u mc)
- Područje
- CEO SVET
Evropa
Austrija
Belgija
Bugarska
Čehoslovačka
Francuska
Holandija
Italija
Jugoslavija
Mađarska
DR Nemačka
Poljska
Rumunija
SR Nemačka
SSSR
Švedska
Vel. Britanija
Prema podacima Bedžicka Erhlebena iskorišćenje prerađene repe imalo je sledeći razvojni put: 1882. godine iskorišćenje je iznosilo samo 1,5%; 1840 — 5,88%; 1850 — 7,2%; 1870 — 8,33% do 9,09%, a 1880. godine postignuto je iskorišćenje oko 11,1%. U periodu 1902/3, 1912/13. i 1913/14. procenat proizvedenog šećera iz 100 kg repe iznosio je i do 14 kg, što je svakako bio veliki uspeh, a cena koštanja proizvedenog šećera znatno smanjena. Povećano iskorišćenje i smanjenje cene koštanja stvorili su uslove da se šećer uvrsti u neophodne životne namirnice, a ne da se smatra za luksuz i da je dostupan samo izvesnom sloju ljudi.
Proizvodnja posle prvog i drugog svetskog rata
Proizvodnja šećerne repe i šećera počela je naglo da se razvija posle prvog, a naročito posle drugog svetskog rata. To se najbolje vidi iz podataka o površini i prinosima po hektaru (tab. 3) i ukupne proizvodnje šećerne repe i šećera (tab. 4).
Tab. 4 − Ukupna proizvodnja šećerne repe i šećera u svetu 1934/38. i posle drugog svetskog rata
Izostavljeno iz prikaza
- Proizvodnja repe u hiljadama tona
- Proizvodnja šećera u hiljadama tona
- Područje
- CEO SVET
Evropa
Austrija
Belgija
Bugarska
Čehoslovačka
Francuska* 2)
Holandija
Italija
Jugoslavija
Mađarska
Nemaćka DR
Poljska
Rumunija
Nemačka SR
SSSR
Švedska
Vel. Britanija
1) Bez SSSR-a.
2) Za Francusku sa šećernom repom za proizvodnju alkohola.
3) Odnosi se na obe Nemačke.
Navedeni podaci pokazuju utrostručenost površina i proizvod-nje u poređenju stanja 1964. i 1934/1938. godine. Sa prosečnim prinosima, međutim, nije isti slučaj, jer su oni neznatno povećani (oko 10 do 15%u proseku), izuzev u nekim zemljama. Pored toga iz podataka se može zapaziti i izvesna nestabilnost, odnosno neujednačenost proizvodnje po godinama kako između pojedinih zemalja, kako i u svakoj zemlji. Pored prirodnih uslova ovakva kretanja su i rezultat stepena primenjene agrotehnike, tehničke opremljenosti i dr., a svakako i privredne politike dotične zemlje.
Evropa
Bez SSSR-A
SSSR
Ostali deo sveta
Sl. 7 — Kanta rasprostaranjenosti šećerne repe u svetu
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 8 — Učešće pojedinih delova sveta u proizvodnji šećerne repe u 1952. godini
Izostavljeno iz prikaza
Zastupljenost šećerne repe na pojedinim kontinentima može se videti iz tabele 5.
Tab. 5 − Prosečno zasejane površine, prinosi i proizvodnja šećerne repe u pojedinim delovima sveta 1934/38, 1952. i 1964. godine
Izostavljeno iz prikaza
- Površina u 000 ha
- Prinosi u mc/ha
- Proizvodnja u 000 tona
- Područje
- Evropa (bez SSSR-a)
- SSSR
- Sev. Amerika
- Juž. Amerika
- Azija
- Svet (ukupno)
U SSSR-u, koji je najveći svetski proizvođač repe (sl. 7 i 8), glavne zone gajenja su Ukrajinska SSR, centralni černozemni pojas Ruske SSR, pribaltičke republike, zapadni Sibir, Kirgizija, južni Kazahstan i dr.
Međunarodna trgovina šećernom repom i šećerom
U međunarodnoj trgovini šećerna repa ne učestvuje kao proizvod već samo kao prerađevina, u obliku šećera i melase. Izvoz i uvoz glavnog proizvoda — šećera u 1952. godini prikazan je u tabeli 6.
Tab. 6 − Izvoz i uvoz šećera u svetu 1952. god. po zemljama i kontinentima (u milionima dolara)
Izostavljeno iz prikaza
- Zemlja Izvoz i Uvoz
Austrija — 7
Danska 25 i 1
Francuska 79 i 64
Nemačka 2 i 56
Grčka — 12
Italija 1 i 4
Holandija 43 i 42
Velika Britanija 113 i 299
Jugoslavija 3 i 1 - Kontinent Izvoz i Uvoz
Evropa 285 i 555
Severna i Centralna Amerika 62 i 547
Južna Amerika — —
Azija 1 i 132
Afrika 3 i 4
Australija 27 i 1
Kao što se iz tabele vidi, najveći uvoznik šećera su Velika Britanija i Francuska. Iz tabele se taikođe vidi da Evropa drži prvo mesto po vrednosti izvoza i uvoza, ali da uvoz premašuje izvoz. Posle Evrope najviše šećera uvozi Severna i Centralna Amerika.
Proizvodnja šećerne repe i šećera u Jugoslaviji
Površine, prinosi i proizvodnja
Po svršetku prvog svetskog rata prodzvodnja šećerne repe i šećera iz nje počinje ponovo da oživljava, a šećerna repa dobija širu primenu, jer sporedni proizvodi (lišće i glave repe, kao suvi i sirovi rezanac) nalaze odgovarajuće mesto u ishrani stoke, a melasa za dalju preradu u alkohol i pekarsom kvasac.
Ovakav porast proizvodnje imao je uticaja i na proizvodnju šećerne repe u Jugoslaviji, a prerada repe i proizvodnja šećera u ovom periodu pokazuje tendenciju porasta, što svedoči o sve većem učešću šećerne repe u poljoprivrednoj proizvodnji.
Podaci o površini pod repom, prosečnim prinosima i iskorišćenju. pri preradi repe potvrđuju činjenicu o opravdanosti gajenja ove kulture (tab. 7).
Tab 7 − Površina, prinosi i proizvodnja šećerne repe i šećera u Jugoslaviji (period 1918—1951. god.)*)
Izostavljeno iz prikaza
- Godina
- Požnjevena površina (u ha)
- Ukupan prinos (tona)
- Prinos po ha (u mc)
- Proizvodnja šećera (tona)
- Iskorišćenje U %
1918.
1919.
1920.
1921.
1922.
1923.
1924.
1925.
1926.
1927.
1928.
1929.
1930.
1931.
1932.
1933.
1934.
1935.
1936.
1937.
1938.
1939.
1940.
1941.
1942.
1943.
1944.
1945.
1946.
1947.
1948.
1949.
1950.
1951.
*) Podaci iz Godišnjih izveštaja Industrije šećera Jugoslavije
Za ovaj period od 34 godine površine pod repom ne pokazuju tendenciju povećanja, ali primenom sve bolje agrotehnike 1 uvođenjem u većem procentu visokorodne poliploidne sorte prosečni prinosi po jedinici površine prilično se brzo povećavaju, a naročito od 1959. godine, što se može videti iz tabele 7a.
Tab. 7a − Proizvodnja šećerne repe u Jugoslaviji za period od 1952. do 1965. godine
Izostavljeno iz prikaza
- Godina Požnjev. površina (u ha)
- Ukupna proizvodnja (vagona)
- Prosečan prinos (mc/ha)
1952.
1953.
1954.
1955
1956.
1957.
1958.
1959.
1960.
1961.
1962.
1963.
1964.
1965.
Sem toga, na ovakvo povećanje prosečnih prinosa i ukupne proizvodnje od velikog je uticaja i sve veće učešće površina pod repom na društvenom sektoru. što se najbolje može videh iz tabele 8.
Tab. 3 − Kretanje površina, proizvodnje i prinosa šećerne repe na društvenim, gazdinstvima u SFRJ od 1957. do 1965. god.
Izostavljeno iz prikaza
- Godina
- Površine (ha)
- % u odnosu na ukupne površine
- Proizvodnja (vagona)
- % u odnosu na ukupnu proizvodnju
- Prosečni prinosi (mc/ha)
1957.
1958.
1959.
1960.
1961.
9162.
1963.
1964.
1965.
Kretanje površina, prinosa i proizvodnje šećerne repe u SFRJ i po pojedinim republikama može se videti iz tabele 9 i 10.
Tab 9. − Površine i prosečni prinosi šećerne repe u SFRJ i pojedinim republikama*)
Izostavljeno iz prikaza
- Područje
- Površine (u 000 ha)
- Prinosi u mc/ha
- 1930/39 51/60. 55/64.
- 1964. 1965. 1930/39.
- 51/60. 55/64.
- 1964. 1965.
- Jugoslavija
- BiH
- Crna Gora
- Hrvatska
- Makedonija
- Slovenija
- Srbija
— APV
— APKM
Tab. 10 − Ukupna proizvodnja šećerne repe u SFRJ i po pojedinim republikama*)
Izostavljeno iz prikaza
- Proizvodnja (u vagonima)
- Područje
- 1930/39. 1951/60.
- 1955/64 1964. 1965.
Jugoslavija
BiH
Crna Gora
Hrvatska
Makedonija
Slovenija
Srbija
— APV
— APKM
*) Podaci iz SGJ.
Prema podacima iz ovih tabela po površini zasejanoj šećernom i epom i ukupnoj proizvodnji na prvom mestu je Srbija (a u ovoj AP Vojvodina), a po prinosima po hektaru Hrvatska. U ostalim republikama šećerna repa se gaji na znatno manjim površinama, dok se u Crnoj Gori uopšte ne gaji (slika 9 i 10).
Najuža područja gajenja šećerne repe u našoj zemlji su: Banat, Bačka, Srem, Baranja, Slavonija, Podravina, Posavina, Pomoravlje, Mačva, Šumadija, Pelagonija i Metohija. To pokazuje l lokacija fabrika šećera (slika 9).
Iz podataka u tabeli 9 može se videti da u posleratnom periodu nije bilo većih oscilacija u površinama, dok su prinosi po hektaru prilično varirali kako na individualnim tako i na društvenim gazdinstvima. Ipak uočljiva je tendencija povećanja prinosa po hektaru, naročito na društvenim gazdinstvima (tab. 8). Međutim, na nekim društvenim gazdinstvima na površinama od 500 do 1.000 ha postizani su i prinosi od 500 do 700 mc/ha, a na površinama do 100 ha i više. To ukazuje na mogućnost znatno bržeg povećanja ukupne proizvodnje povećanjem prinosa po jedinici površine, primenom savremene tehnike i tehnologije.
Sl. 9 — Karta lokacije fabrika šećera. u SFRJ
Izostavljeno iz prikaza
- BIH
- Hrvatska
- Makedonida
- Slovenija
- Srbija
Sl. 10 — Učešće pojedinih repubhka u ukupnoj proizvodnji šećerne repe u SFRJ u 1965. godini
Izostavljeno iz prikaza
Kao potvrda ovome mogu se navesti očekivani rezultati proizvodnje šećerne repe u 1966. godini (v. tab. 10a).
Tab. 10a − Površine, prinosi i ukupna proizvodnja šećerne repe u 1966. godini
Površina (u 000 ha)
Prinosi (u mc/ha)
Proizvodnja (u vagonima)
- Područje Svega
SFRJ 106
BiH 3
Crna Gora —
Hrvatska 24
Maikedonija 6
Slovenija 0
Srbija 73
— APV 55
— APKM 4 - Područje Društvena gazdinstva
SFRJ 54
BiH 1
Crna Gora —
Hrvatska 15
Makedonija 3
Slovenija 0
Srbija 35
— APV 29
— APKM 1 - Područje Industrijska gazdinstva
SFRJ 52
BiH 2
Crna Gora —
Hrvatska 9
Makedonija 3
Slovenija 0
Srbija 38
— APV 26
— APKM 3 - Područje Prosek
SFRJ 357
BiH 262
Crna Gora —
Hrvatska 413
Makedonija 260
Slovenija 302
Srbija 350
— APV 364
— APKM 242 - Područje Društvena gazdinstva
SFRJ 416
BiH 350
Crna Gora —
Hrvatska 455
Makedonija 291
Slovenija 300
Srbija 410
— APV 410
— APKM 313 - Područje Industrijska gazdinstva
SFRJ 296
BiH 226
Crna Gora —
Hrvatska 345
Makedonija 232
Slovenija 302
Srbija 293
— APV 312
— APKM 196 - Područje Svega
SFRJ 379.000
BiH 8.470
Crna Gora —
Hrvatska 100.000
Makedonija 15.500
Slovenija 124
Srbija 255.000
— APV 198.000
— APKM 11.600 - Područje Društvena gazdinstva
SFRJ 225.000
BiH 3.260
Crna Gora —
Hrvatska 68.200
Makedonija 8.230
Slovenija 3
Srbija 146.000
— APV 119.000
— APKM 5.400 - Područje Industrijska gazdinstva
SFRJ 154.000
BiH 5.210
Crna Gora —
Hrvatska 31.900
Makedonija 7.250
Slovenija 121
Srbija 109.000
— APV 79.300
— APKM 5.200
1) Prethodni podaci i procena
2) U individualna gazdinstva uključena i proizvodnja u kooperaciji
Ako navedene podatke uporedimo sa podacima iz prethodnih godina može se odmah uočiti da su rezultati u 1966. godini (u svakom pogledu) najbolji. Ne može se poreći da je, pored povoljnih Mlinatskih uslova, tome u najvećoj meri doprinela potpunija primena savremene tehnike i tehnologije, naročito na društvenim gazdinstvima i u kooperaciji.
Stanje industrije šećera
U pogledu stanja industrije šećera u našoj zemlji može se reći da se ona nalazi na savremenom nivou, ali da kapaciteti i proizvodnja šećera nisu dovoljni za podmirenje sadašnjih i raistućih potreba stanovništva za ovom namirnicom. Zato je opšta tendencija nacionalne ekonomike u ovoj privrednoj grani orijentisana u pravcu povećanja kapaditeta prerade repe sa ciljem potpunog oslobađanja zemlje od uvoza šećera i sa zadatkom likvidacije njegove deficitarnosti i pored predviđenog povećanja potrošnje ove važne životne namirnice. Iz tab. 11 rnože se videti stanje kapaciteta i proizvodnje šećerne repe i šećera u 1965. godini po fabrikama i njihovom području.
Tab. 11 − Stanje kapaciteta i proizvodnje šećerne repe i šećera u SFRJ po fabrikama u 1965. godini*)
Izostavljeno iz prikaza
- Fabrika Post. kapacitet (vagona)
Beograd 15.000
Ćuprija 20.000
Zrenjanin 20.000
Vrbas 30.000
Crvenka 30.000
Peć 15.000
Kovin 15.000
Senta 20.000
Sremska Mitrovica 20.000
Osijek 27.000
Belje 20.000
Županja 20.000
Bitolj 15.000
U k u p n o : 275.000 - Fabrika Raspol. oran. povrna području fabrike
Beograd 224.801
Ćuprija 269.800
Zrenjanin 265.000
Vrbas 272.000
Crvenka 272.488
Peć —
Kovin 224.424
Senta 200.000
Sremska Mitrovica 236.661
Osijek 225.000
Belje 75.532
Županja 225.240
Bitolj 217.300
U k u p n o : 2,758.246 - Fabrika Požnjevena površina (ha)
Beograd 4.845
Ćuprija 6.337
Zrenjanin 7.502
Vrbas 8.007
Crvenka 7.573
Peć 4.313
Kovin 3.331
Senta 5.046
Sremska Mitrovica 5.371
Osijek 5.927
Belje 5.691
Županja 6.591
Bitolj 3.930
U k u p n o : 74.464 - Fabrika Ostvareni prinosi (mc/ha)
Beograd 298
Ćuprija 244
Zrenjanin 345
Vrbas 355
Crvenka 363
Peć 160
Kovin 316
Senta 310
Sremska Mitrovica 421
Osijek 436
Belje 417
Županja 308
Bitolj 213
U k u p n o : 334 - Fabrika Proizvedeno repe (vagona)
Beograd 14.416
Ćuprija 15.474
Zrenjanin 25.894
Vrbas 28.938
Crvenka 27.530
Peć 6.933
Kovin 10.543
Senta 15.530
Sremska Mitrovica 22.648
Osijek 25.869
Belje 26,112
Županja 20.357
Bitolj 8.496
U k u p n o : 248.740 - Fabrika Proizvedeno šećera (tona)
Beograd 18.008
Ćuprija 22.321
Zrenjanin 34.239
Vrbas 38.492
Crvenka 37.117
Peć 10.560
Kovin 15.650
Senta 23.900
Sremska Mitrovica 30.494
Osijek 31.637
Belje 29.593
Županja 29.023
Bitolj 12.593
U k u p n o : 333.627
* Podaci Posl. udruženja ind. šećera Jugoslavije.
Perspektiva proizvodnje
Polazeći od sadašnjeg stanja i naših potreba srednjoročnim planom za naredni period (1966—1970. god.) predviđa se znatno povećanje ukupne proizvodnje šećerne repe (v. tab. 13). To povećanje treba da se ostvari u većoj meri povećanjem prinosa po jedinidi površine (hektaru) a u manjoj meri povećanjem površina pod šećernom repom (v. tab. 12 i 14).
Tab. 12 − Planirane površine šećerne repe u SFRJ do 1970. godine*)
Izostavljeno iz prikaza
- Godina
- Planirane
- Od planiranih površina:
- površ. pod repom (ha)
- Agrokombinati %
- Ostali društveni sekt. %
- Individualna gazd. %
1966.
1967.
1968.
1969.
1970.
Ukupno
*) Bez podataka za područje fabrike šećera u Peći.
Tab. 13 − Planirane količine šećerne repe u SFRJ do 1970. godine
Izostavljeno iz prikaza
Od planiranih količina:
- Godina Plamrana količ. repe tona
1966. 2,941.000
1967. 3,193 500
1968. 3,584.500
1969. 3,744.500
1970. 4,200.000
Ukupno: 17,663.500 - Godina Agrokombinati
1966. 967.000
1967. 1.100.000
1968. 1,223.380
1969. 1,291.380
1970. 1,456.380
Ukupno: 6,038.140
Godina %
1966. 32,9
1967. 34,4
1968. 34,1
1969. 34,5
1970. 34,7
Ukupno: 34,2 - Godina Ostali društveni sektor
1966. 984.300
1967. 1 065.300
1968. 1,249.760
1969. 1,310.260
1970. 1,501.760
Ukupno: 6.111.380
Godina %
1966. 33,5
1967. 33,4
1968. 34,9
1969. 35
1970. 35,8
Ukupno: 34,6 - Godina Individualna gazd.
1966. 989.700
1967. 1,028.200
1968. 1,111.360
1969. 1,142.860
1970. 1,241.860
Ukupno: 5,513.980
Godina %
1966. 33.6
1967. 32,2
1968. 31,0
1969. 30 5
1970. 29,5
Ukupno: 31,2
Tab. 14 − Planirano povećanje prinosa šećerne repe u SFRJ do 1970. godine
Izostavljeno iz prikaza
Prosečan prinos na:
- Godina Prosečan prinos po ha
1966. 321
1967 339
1968. 355
1969. 355
1970. 356 - Godina Agrokombinatima
1966. 380
1967 407
1968. 418
1969. 418
1970. 436 - Godina Ostalom društvenom sektoru
1966. 327
1967 345
1968. 375
1969. 375
1970. 375 - Godina Individualnim gazdinstvima
1966. 270
1967 279
1968. 286
1969. 288
1970. 288
U istom periodu predviđa se i proširenje postojećih kapaciteta za preradu, što se može videti iz tabele 15.
Tab. 15 − Planirano povećanje kapaciteta za preradu šećerne repe do 1970. godine i planirane površine i proizvodnja po područjima fabrika
Izostavljeno iz prikaza
- Fabrika, Postojeći kapacitet 1965.
Beograd 15.000
Ćuprija 20.000
Zrenjanin 20.000
Vrbas 30.000
Crvenka 30.000
Peć 15.000
Kovin 15.000
Senta 20.000
S. Mitrovica 20.000
Osijek 27.500
Belje 20.000
Županja 30.000
Bitolj 15.000
U k u p n o : 277.500 - Fabrika, Planirano povećanje kapaciteta
obim god.
Beograd 15.000 1968.
Ćuprija 10 000 1968.
Zrenjanin 20.000 1970.
Vrbas 10.000 1970.
Crvenka 10.000 1969.
Peć — —
Kovin 15.000 1969.
Senta —
1968/69 i
S. Mitrovica 20.000 1970
Osijek 12,500 1968.
Belje 20 000 1970.
Županja 10.000 1970.
Bitolj — —
U k u p n o : 142.500 - Fabrika Ukupni kapacitet 1970.
Beograd 30.000
Ćuprija 30.000
Zrenjanin 40.000
Vrbas 40.000
Crvenka 40.000
Peć 15 000
Kovin 30.000
Senta 20.000 - S. Mitrovica 40.000
Osijek 40.000
Belje 40.000
Županja 40.000
Bitolj 15.000
U k u p n o : 420.000
Fabrika Površine pod repom 1970. - Beograd 8.500
Ćuprija 10.000
Zrenjanin 10.800
Vrbas 13 000
Crvenka 11.100
Peć 7.000
Kovin 8.740
Senta 7.500 - S. Mitrovica 9.500
Osijek 8.897
Belje 7.800
Županja 11.000
Bitolj 7.000
U k u p n o : 120.837 - Fabrika Proizvodnja repe (tona) 1970.
- Beograd 300.000
Ćuprija 300.000
Zrenjanin 400.000
Vrbas 400.000
Crvenka 400.000
Peć 150.000
Kovin 300.000
Senta 200.000 - S. Mitrovica 400.000
Osijek 400.000
Belje 400.000
Županja 400.000
Bitolj 150.000
U k u p n o : 4,200.000
Iz tabele se vidi da se povećanje kapaciteta predviđa rekonstrukcijom postojećih, i da se u ovom periodu , pa je i produkcija biološkog šećera veoma visoka, i u odnosu na mesec septembar povećana za 18%.
Prosečni, dvogodišnji rezultati ukazuju na sitalan prirast korena i šećera u proizvodnim uslovima 1964. i 1965. godine, kod svih sorta sem sorta polyrave, kojoj u oktobru sadržaj šećera opada zbog njene osetljivosti prema cercospori.
Tab. 16 − Planirana proizvodnja šećerne repe i šećera u SFRJ do 1970. godine
Izostavljeno iz prikaza
- Godina Moguća proizvodnja na bazi 100 dana
1966. 2,775.000
1967. 2.775.000
1968. 3,250.000
1969 3,550.000
1970. 4,200.000 - Godina Planirana količina repe
1966. 2,786.400
1967. 3,193.500
1968. 3,584.500
1969 3,744.500
1970. 4,200.000 - Godina Planir. % iskorišć. repe
1966. 13,17
1967. 13,17
1968. 13,17
1969 13,17
1970. 13,17 - Godina Planirana količina šećera (tona)
1966. 366.916
1967. 420.584
1968. 472 078
1969 493.151
1970. 553.140 - Godina Dani prerade
1966. 100
1967. 115
1968. 110
1969 105
1970. 100
Količine u tabeli iskazane su na bazi planova samih fabrika šećera i nešto su veće od moguće prerade po kapacitetu na bazi 100 dana. One su jednake mogućoj preradi prema kapacitetima samo u 1966. i 1970. godini, dok se u ostale tri godine planira veća količina.
Na osnovu svih ovih podataka može se reći da je naša industrija šećera postala u pravom smislu velika prehrambena industrija, čiji je razvoj tesno povezan sa opštim razvojem industrije u svetu, a on se kreće u smislu povećanja kapaciteta i uporedo s tim u smislu povećanja produktivnosti rada. U svemu ovome neobično je značajno što naša industrija šećera sve više postaje inicijator i organizator savremene proizvodnje šećerne repe.
Vreme vađenja i čuvanje šećerne repe do prerade
Inž. P. Spasić i inž. V. Kovačević
POVEĆANJE proizvodnje šećera poljoprivreda rešava proširenjem površina pod šećernom repom, primenom savremene agrotehnike, povećamim ulaganjem mineiralnih đubriva i zamenom stanih diploidnih sorta savremenim poliplodnim sortama, čiji je produkcioni kapacitet znatno veći. Međutim i ove sorte za svoju maksimalnu produkciju šećera zahtevaju vegetaciju dugu 180 i više dana.
Proizvođači i(društvena gazdinstva) nastoje da vađenje i predaju repe započnu što ranije (posle 160 dana vegetacije), da bi površine pod repom zasejali visokorodnim sortama pšenice, koje zahtevaju ranu setvu (Drezgić—Jevtić, 1960), usled čega potencijal produktivnosti ovih sorta i primenjeme agrotehnike ne dolazi do pnnog izražaja.
Industrija ceo problem gleda iz perspektive rentabilne prerade repe u što kraćam vremenu od 100—120 dana. Primanje repe počinje u trećoj dekadi avgusta sa planom da se prerada završi do kraja decembra. Na ovaj način fabrike žele da izbegnu preradu većih količina prizmirane repe i gubitke koji se neminovno javljaju na ramije preduzetoj i isplaćenioj repi. Na ove gubitke ukazuju mnogi autori među kojirna i Karpemko (1950) i Ludecke (1953).
Vreme vađenja šećerne repe*)
Da bi se repa rentabilno prerađivala u određenom vremenskom periodu, mora posedovati određene kvalitete, koji označavaju njenu tehnološku zerolst.
U našim uslovima vađenje i predaja repe traje 60—80 dana. Za to vreme, ukoliko su prirodni uslovi povoljni za razvoj, nepovađena repa stalno raste i nagomilava šećer. Prema tome i tehnološka zrelost repe ne predstavlja vremenski fiksirano stanje, već se menja sve do u duboku jesen. Bilo bi idealno svu repu predati i preraditi u najbraćem vrememu, u danima, ikada prinos korena pomnožen sa sadržajem šećera daje najveću produkciju biološkog šećera po 1 hektaru. U Holandiji se sva repa primi od 1. do 20. oktobra, a preradi do 20. decembra.
*) Odeljak »Vreme vađenja«, napisa-o V. Kovačević a »Očuvanje do prerade« P. Spasić.
U našim uslovima rentabilnu ipreradu omogućuje repa, koja sadrži 15,5% i više šećera, a iskorišćenje istog iznosi od 79%, pa naviše, tj. iz 100 kg rezane repe dobije se 12 i više kg belog šećera.
Vreme tehnološke zrelosti šećerne repe zavisi od sorte, tipa zemljišta, dužine vegetacije, vremenskih prilika .godine, bolesti (cercospora), kao i od ishrane useva.
Kod liste sorte tehnološka zrelost zakašnjava u uslovima veoma plodnog i vlažnog zemljišta, smanjene količine svetla i toplote, povećane količine azota u odnosu na druga osnovna hraniva j gubljenja lista usled naipada Cercospore (Ludecke, 1953).
O r l o v s k i (1961), Brykczynska (1960), L ti d e c k e (1953), iznose da se zadovoljavajuća tehnološka zrelost postiže sa sumom temperatura iznad 2.500° za vreme vegetacije i odgovarajućom količinom osvetljavanja. Potrebe za određenom sumom temperatura i količinom osvetljavanja nisu podjednake za sve sorte šećerne repe. Ranozrele sorte postižu zaidovoljavajuću tebnološku zrelost za kraće vreme, sa manje toplote I svetlosti, nego roidne i visokorodne poliploidne sorte, koje smo uveli u proizvodnju (Buzanov, 1960).
Prema Brykczynskoj (1960) višegodišnjim ispitivanjima je utvrđeno, da je prirast korena za 30 dana, između 1. i 30-og oktobra iznosio 54 mc/ha ili 1,8 mc dnevno. Prirast šećera je iznosio dnevno 33 kg/ha. Po Ludecke-u (1953), za 20 dana, između 27. septembra i 16. oktobra 1950. god. prirast korena je iznosio 42 mc/ha, a povećanje sadržaja šećera 0,25%.
U Zavodu za šećernu repu u Aleksincu (Matić—Čamprag, 1956), ispitivani su rokovi vađenja sorte alekinac-N-, Dobiveni rezultati prikazani su u tabeli 1.
Tab. 1 − Uticaj vremena vađenja na prinos i sadržaj šećera u Aleksincu 1950. godine
- Datum Setve i vađenja
25. VII
24. VIII 20. III
23. X
23. IX - Dužina vegetacije
125
155
135
215 - Prinos Koren mc/ha
294
360
430
457 - List i glave
394
230
110
52 - Sadržaj šećera u %
15,2
20,2
19,2
17,0 - Prinos šećera mc/ha
44,6
72,7
82,5
77,7 - Relat. u %
100
163
187
176Iz rezultata se vidi da je te godine sorta aleksinac-Npostigla maksimalnu tehnološku vrednost i proizvodnju šećera krajem septembra (nakon vegetacije od 185 dana). Raniji rok vađenja repe sa većim sadržajem šećera bio je ekonomieniji za preradu, a kasniji rok vađenia rentabilniji za proizvođača, s obzirom da je tada postignut veći prinos korena. Međutim, sa gledišta društvenih potreba za šećerom repu bi trebalo prerađivati u inajkraćem vremenu, kada sadrži najviše šećera po jediniči proizvoda.
Različiti interesi proizvođača i prerađivača repe mogu se izmiriti plaćanjem šećera u repi (količina korena pomnožena sa sadržajem šećera. U stvari industrija treba da otkupljuje šećer u repi. Kompromisom između proizvođača i prerađivača ne mogu se uvek zadovoljlti i interesi društva. O razlici u količini od 5 do 10 mc/ha šećera, koja je rezultat rokova vađenja mora se voditi računa.
U tabeli 2 izneti su podaci Kovačevića (1963) o prosečnim rezultatima trogodišnjih ispitivanja rokova vađenja repe.
Tab. 2 − Rezultati analiza šećerne repe nakon vegetacije od 150 i 175 dana
Izostavljeno iz prikaza
- Sorta
Vegetacija 150 dana Prinos korena mc/ha
Janasz-2 347
Belje-N- 413
KW-Cercopoly 532
Helleshog poly 557 - Sorta
Vegetacija 150 dana % šećera
Janasz-2 17,73
Belje-N- 16,96
KW-Cercopoly 16,13
Helleshog poly 14,50 - Sorta
Vegetacija 175 dana
Prinos šećera mc/ha
Janasz-2 61,18
Belje-N- 70 27
KW-Cercopoly 85,75
Helleshog poly 80,77 - Sorta
Vegetacija 175 dana Prinos korena mc/ha
Janasz-2 392
Belje-N- 451
KW-Cercopoly 542
Helleshog poly 581 - Sorta
Vegetacija 175 dana % šećera
Janasz-2 18,76
Belje-N- 17,56
KW-Cercopoly 17,30
Helleshog poly 16,00 - Sorta
Vegetacija 175 dana Prinos šećera mc/ha
Janasz-2 74,36
Belje-N- 79,39
KW-Cercopoly 93,46
Helleshog poly 92,97
Iz ovih rezultata može se videti da su ispitivane sorte za vreme veoma kratke vegetacije od 150 dana bile rentabilne za preradu, pošto su imale sadržaj šećera veći od 15,5%, sem sorte Hilleshog Poly, koja je u sve tri godine rada imala sadržaj šećera Ispod 15%. Međutim, ni sorta KW-Cercopoly nije bila rentabilna za preradu u 1959. i 1960. godini, pošto je i ona te dve godine imala sadržaj šećera manji od 15%, ali zahvaljujući Viteolkom sadržaju šećera, 18,2%, u veoma sušnoj 1961. godini ukiopila se u trogodišnji prosek.
Međutim, produžetkom vegetacije na 175 dana sve ispitivane sorte su foile Bpasobne za preradu. U zavisnasli od sorte, za produženih 25 dana vegetaclje, proizvodnja biološkog šećera je povećana za 8 do 9 mc/ha.
Najnovija ispitivanja uticaja rokova vađenja na povećanje prinosa korena i sadržaja šećera domaćih i stranih visokorodinih poliplodnih sorta šećerne repe sprovodeni su u S. Mitrovici i Adaševcima 1965. (Ješić i Spasić) i u Insititutu za poljoprivredna istraživanja (Zavod za šećernu repu) u Novom Sadu, 1964. i 1965. (Kovačević). Rezultati ovih ispitivanja prikazani su u tab. 3 i 4.
Tab. 3 − Prosečni rezultati ispitivanja u S. Mitrovici i Adaševcima u 1965. godini
Izostavljeno iz prikaza
- Sorta Datum vađenja Prinos
korena mc/ha
mc/ha
23. VIII 456,7
KW-Cerco-poly 23. IX 610,7
23. X 629,4
Novi Sad poli-2 23 VIII 23. IX 485,6
666,1
23. X 678.6
Aleksinac
poli-1 23. VIII 470,1
23. IX 23. X 656,1
683,5
23. VIII 505,1
Hilleshog-poly 23. IX 648,8
23. X 611,4 - Sorta Datum vađenja Sadržaj šećera u %
23. VIII 16,35
KW-Cercopoly 23. IX 16,30
23. X 17,55
Novi Sad poli-2 23 VIII 23. IX 16,78
15,80
23. X 17,15
Aleksinac
poli-1 23. VIII 16,00
23. IX 23. X 15,68
17,30
23. VIII 15,71
Hilleshog-poly 23. IX 14,60
23. X 16 34 - Sorta Datum vađenja Prinos
šećera
mc/ha
23. VIII 74,60
KW-Cerco-poly 23. IX 99,50
23. X 110,20
Novi Sad poli-2 23 VIII 23. IX 80,70
105,20
23. X 116,20
Aleksinac
poli-1 23. VIII 75,00
23. IX 23. X 103,10
117,90
23. VIII 79,00
Hilleshog-poly 23. IX 96,00
23. X 100,00 - Sorta Datum vađenja Relativno šećera u %
23. VIII 100
KW-Cerco-poly 23. IX 133
23. X 161
Novi Sad poli-2 23 VIII 23. IX 100
130
23. X 144
Aleksinac
poli-1 23. VIII 100
23. IX 23. X 133
157
23. VIII 100
Hilleshog-poly 23. IX 121
23. X 127
U proizvodnim uslovima 1965. godine, sve ispitivane sorte su u trećoj dekadi avgusta meseca bile tehnološki sposobne za rentabilnu preradu, a naročito domaća poliplodna sorta NS-poli-2. Prosek biološkog šećera je bio za sve sorte 77,2 mc/ha. Produženjem vegetacije za 30 dana, krajem septembra, prosečan prirast korena za sve sorte je iznosio 34%, a biološkog šećera za 29,9% i pored nešto smanjenog sadržaja šećera usled bujnog porasta korena u tome vremenu.
U trećoj dekadi oktobra, nakon daljnjeg produženja vegetacije od 30 dana, prirast korena je mnogo smireniji u odnosu na prethodnih 30 dana, ali sadržaj šećera je povećan više od 1%>, pa je i produkcija biološkog šećera veoma visoka, i u odnosu na mesec septembar povećana za 18%.
Prosečni, dvogodišnji rezultati ukazuju na sitalan prirast korena i šećera u proizvodnim uslovima 1964. i 1965. godine, kod svih sorta sem sorta polyrave, kojoj u oktobru sadržaj šećera opada zbog njene osetljivosti prema cercospori.
Iako je poznato, da se iz više razloga, repa ne može vaditi i predavati u nekom idealno kratkom roku, ipak dosad izneti podaci idu u prilog skraćivanja vremena vađenja i predaje repe u našim uslovima. Rešavanju ovog problema u inostranstvu se prilazi na dva načina. Povećanjem preradbenih kapaciteta šećerana i skladiranjem velikih količina repe u savremene deponiume. Počev od 1. oktobra, repa se sva prihvati u odgovarajuća skladišta i uporedo prerađuje. Prihvatanje repe traje 30—40 dana, a prerada 70—80 dana.
Tab. 4 − Prosečni rezultati dvogodišnjih uticaja vremena vađenja na prinos i sadržaj šećera (Novi Sad)
Izostavljeno iz prikaza
- S o r t a Datum
vađenja Prinos
korena
mc/ha
20. VIII 415
Novi Sad 10. IX 441
poli-1 30. IX 478
20 X 524
20. VIII 417
Novi Sad 10 IX 476
poli-e 30. IX 491
20. X 540
20. VIII 451
Novi Sad 10. IX 476
poli-3 30. IX 495
20. X 554
20. VIII 394
KW-Cercopoly 10. IX 460
30. IX 468
20. X 529
20. VIII 502
Polyrave 10. IX 551
30. IX 574
20. X 635 - S o r t a Datum
vađenja Šećera u %
20. VIII 16,24
Novi Sad 10. IX 17,00
poli-1 30. IX 17.32
20 X 17,40
20. VIII 15,08
Novi Sad 10 IX 15.98
poli-e 30. IX 16.82
20. X 16,86
20. VIII 15,34
Novi Sad 10. IX 15,98
poli-3 30. IX 16,59
20. X 16,65
20. VIII 15,71
KW-Cercopoly 10. IX 16,03
30. IX 16,78
20. X 16,82
20. VIII 13,41
Polyrave 10. IX 14,50
30. IX 15.00
20. X 14,35 - S o r t a Datum
vađenja Prinos
šećera mc/ha
20. VIII 67,40
Novi Sad 10. IX 75,00
poli-1 30. IX 82,80
20 X 9,20
20. VIII 62,90
Novi Sad 10 IX 76,10
poli-e 30. IX 82,60
20. X 91.10
20. VIII 69.20
Novi Sad 10. IX 76.10
poli-3 30. IX 82.10
20. X 92,20
20. VIII 61,90
KW-Cercopoly 10. IX 73,70
30. IX 78,50
20. X 90.00
20. VIII 67,30
Polyrave 10. IX 79,50
30. IX 86,10
20. X 91,10 - S o r t a Datum
vađenja Relativno u % šećera
20. VIII 100
Novi Sad 10. IX 112
poli-1 30. IX 122
20 X 135
20. VIII 100
Novi Sad 10 IX 120
poli-e 30. IX 131
20. X 144
20. VIII 100
Novi Sad 10. IX 110
poli-3 30. IX 118
20. X 133
20. VIII 100
KW-Cercopoly 10. IX 119
30. IX 127
20. X 145
20. VIII 100
Polyrave 10. IX 118
30. IX 128
20. X 135
Pomeranjem početka vađenja i predaje repe samo za 20 dana kasnije proizvodnja šećera >u polju porasla bi u proseku za više godina za oko 20%. U uslovima navodnjavanja ovaj procenat je znatno veći, a u veoma sušnim godinama prirast korena u mesecu septembru može biti neznatan.
Napredak u rešavanju ovog problema učinile su fabrike šećera u Sremskoj Mitrovici i Senti, koje upravo izgrađuju deponiume za prijem i savremeno čuvanje velikih količina korena repe (8 do 10 hiljada vagona).
Pored pozitivne koleracije, koja postoji između dužine vegetacije i produktivnosti šećerne repe, postoje i drugi faktori koji idu u prilog kasnijeg vađenja, predaje i prerade šećerne repe. Pitanje sadržaja štetnog azota i komdubtometrijskog pepela u repi ima poseban značaj u preradi repe i uticaj na veće ili manje procentualno iskorišćenje šećera u beli šećer u vreći.
Nasuprot pozitivnoj korelaciji između dužine vegetacije, s jedne strane, i prinosa korena i sadržaja šećera, s druge strane, količina štetnog azota i pepela su u negativnoj korelaciji sa dužinom vegetacije i iskorišćenjem biološkog u beli šećer.
Prema trogodišnjim ispitivanjima (Kovačević, 1963), za vreme vegetacije od 150 dama prosečan sadržaj štetnog azota, kod šest ispitivanih sorta iznosio je 49,5 mg, i kretao se od 41,3 mg (kod ranozrele sorte AJ-2) do 59,0 mg (kod visokorodne poliplodne sorte Hilleshog).
Međutim, nakon vegetacije od 175 dana sadržaj štetnog azota je opao, kako u proseku za sve sorte tako i za svaku sortu zasebno, te je u proseku iznosio 42,6 mg i kretao se od 34,6 mg (kod ranozrele sorte AJ-2) do 51,0 mg (kod sorte Hilleshog).
Prema Orlovskom (1961) 1 gram štetnog azota veže i povlači u melasu oko 27 grama šećera da time smanjuje randman i korišćenje biološkog u beli šećer.
Tab. 5 − Sadržaj štetnog azota raznih sorta vađenih u dva razna roka
- S o r t a
- Dužina vegetacije-dana 150 dana
- Janasz-AJ-2 34.6
- Belje-N 35.6
- Aleksinac-N 36.3
- KW-Cercoipoly 55.0
- Hllleshog P. 59.0
- KWE 58.6
- Dužina vegetacije-dana 175 dana
- Janasz-AJ-2 41.3
- Belje-N 41.6
- Aleksinac-N 42 0
- KW-Cercoipoly 48.0
- Hllleshog P. 51.3
- KWE 50.0
Za vreme vegetacije od 150 dana obračunski procenat iskorišćenja biološkog u beli šećer iznosio je 80.06%, a za vreme vegetacije od 175 dana 83,10%. Razlika od 3% povećanog iskorišćenja iznosi oko 1.300 vagona šećera na nivou proizvodnje šećerne repe u 1965. godini.
Prema Spasiću i Ješiću (1966), količina konduktometrijskog pepela je također opadala sa produženjem vegetacije i iznosdla je u proseku za ispitivane sorte i to:
25. avgusta 0.725%, 25 septembra 0.660% i 25. oktobra 0.593%. U prvom roku vađenja najmanji procenat pepela je imala sorta Novi Sad-poli-2 (0,667%), a najviše sorta Hilleshog (0.802%). U drugom roku vađenja, kao i u trećem roku najmanje pepela je imala sorta KW-cercopoly (0.604, odnosno 0.557%), a najviše sorta Hiileshog (0.702, odnosno 0.649).
Iz svih napred navedenih podataka može se zaključiti, da postoji opravdana potreba za ulaganjima koja će omogućiti skraćivanje vrernena prerade repe, s tim da se početak iste pomeri unazad-
Čuvanje šećerne repe do prerade
Pitanje čuvanja i manipulacije sa šećernom repom do prerade postaje sve aktuelnije. To diktiraju izmenjeni uslovi proizvodnje, mehanizacija vađenja i transporta, kao i sve veća koncentracija površina pod repom na društvenom sektoru. Samim tim nameće se potreba za rešavanjem:
- poveeanje prijemnih kapaciteta u fabrikama šećera,
- izgradnji savremenih stacionarnih skladišta,
- i smanjenje gubitaka u šećeru za vreme čuvanja repe od njive do prerade.
Ranije, dok je preovlađivalo ručno vađenje šećerne repe i proizvodnja bila veća kod individualnih proizvođača, trajanje kampanje u faibrikama šećera je bilo isinhronizovano sa vađenjem i transportom. Šećerna repa je skladištena relativno kratko i to samo u izrazito rodnijim godinama.
U poslednjih nekoliko godina zahtevi proizvođača su da se repa prima u optimalnom roku bez zastoja i po mogućnosti bez ograničenja u količini koja se predaje. Zahtevi su opravdani, jer se u ekonomnoj proizvodnje šećerne repe teži da se izbegnu gubici u težini skraćenjem vremena na najmanje moguću meru od vađenja do predaje.
Na osnovu gornjih navoda su, osim čisto praktičnih rešenja čuvanja repe sa prirodnom ventilacijom, već u 1963. godini u fabrici šećera — Branjin Vrh na Belju korišćeni ventilatori za uduvavanje hladnog vazduha. Uprizmirano je u toku jedne sezone 12.000 tona repe. U toku 1965. godine ®u približne količine lagerovane u fabrikama šećera u Senti d Srem. Mtrovici sa savremeno izgrađenim lager platoima i sa ugrađeniim aksialnim ventilatorima i uređajima za automatsko očitavanje temperature. Sa investiranjem u ovakve objekte se nastavlja i stvaraju se mogućnosti za skladištenjem sirovine u krugu samih šećerana,
Navedene činjendce su u poslednje vreme uslovile izučavanje celokupne tehnologije šećerne repe od njive do prerade, uključujući opremljenost mehanizacije za transport, prijem, utovar, istovar i naročito razni načini čuvanja sirovine do prerade. Napori za izučavanje ove oblasti su opravdani jer u strukturi cena koštanja šećera troškovi sirovine iznose preko 70%. Prema tome, gubici na šećeru pri manipulaciji i čuvanju repe do prerade predstavljaju veliku rezervu u povećanju dohotka industrije šećera.
U našim uslovima na gubitke šećera od njive do prerade se ne poklanja dovoljna pažnja. Gubici se ne evidentiraju pa se često smatra da ih nema ili su vrlo mali. Zbog toga je potrebno da se nešto detaljnije osvrnemo na problematiku čuvanja šećerne repe do prerade.
Biološke osnove čuvanja šećerne repe posle vađenja
Repa izvađena iz zemlje prekida sa rastom i procesom akumulacije šećera, Međutim, repa i posle sečenja glave sa listom ostaje živi organizam. Životni procesi se ispoljavaju u disanju ;koje je vezano sa gubicima šećera. Procesi disanja se odvijaju po sledećoj jednačini:
C2H12O6 + 6O2 → 6CO2 + 6H2O + 674 kcal.
Disanjem se odvijaju procesi isagorevanja isaharoze pomoću kiseonika iz vazduha. Intenzitet procesa je vezan za uslove Sredine u kojima se repa čuva. Poznato je da pri povećanoj temperaturi za 10° brzina hemijskih reaikcija se povećava za 2 do 3 puta pa prema tome i gubici šećera. Gubitak šećera je ekvivalentan i kolieinama stvorenog CO2. Metodološki su približno tačni podaci o gubicima šećera na osnovu nastalog CO2 uvećani za stvairanje rastvorlj 1 vih nešećera. Potvrdu za ovo daju ispitivanja. S. Vajne i P. Silina koji su na osnovu egzaiktnih Ogleda utvrđivali gubitke šećera u zavisnosti od intenziteta disanja šećerne repe pri različitoj temperaturi.
Po podacima S i l i n a, dnevni gubitaik šećera kod repe iu procesu disanja na različitoj temperaturi je sledeći:
- Temepratura 0
Dnevni gubitak šećera % 0,0061 - Temepratura 3
Dnevni gubitak šećera % 0,0070 - Temepratura 5
Dnevni gubitak šećera % 0,0079 - Temepratura 7
Dnevni gubitak šećera % 0,0093 - Temepratura 10
Dnevni gubitak šećera % 0,0130 - Temepratura 12
Dnevni gubitak šećera % 0,00192
U toku jednog časa u prizmi repe pri različitoj temperaturi utvrđena je sledeća količina CO2 u mg/100 g suve materije repe:
- Temperatura0 CO2 mg/100 g 5,3
suve materije repe 4,5 - Temperatura0 CO2 mg/100 g 9,3
suve materije repe 7,5 - Temperatura0 CO2 mg/100 g 16,4
suve materije repe 10,7 - Temperatura0 CO2 mg/100 g 17,2
suve materije repe 11,7
Utvrđeno je da proces oksidacije saharoze ne ide uvek do ugljendioksida i da se sa rastvorljivim nešećerima povećavaju gubici za 50%.
Kod repe posle vađenja, za vreme prvih 5 do 6 dana, utvrđeno je intenzivnije disanje, odnosno gubitak šećera. Tumači se da to nastaje zbog fiziološkog šoka prilikom odsecanja glava i težnje da se stvori zaštitni epidermis ina odsečenoj površini repe. Ovi gubici su veći kod repe nedovoljno tehnološki zrele, odnosno prerano vađene.
Izvađena repa ima oko 75% vode od ukupne svoje težine. Gubici vode isparavanjem su različiti i zavise od temperature, relativne vlage u vazduhu 1 duvanja toplih i suvih vetrova. Povećani gubitak vode sa površinskih slojeva repe nadoknađiuje se iz unutrašnjositi tkiva do određene granice ikada nastupa uvenuće. Prema ispitivanjima M. Drachovske d K. Šandera, dovoljan je gubitak vode od 25% pa da nastupi izumiranje ćelija.
Naglo isparavainje vode uslovljava smanjenje težine repe što predstavlja čist gubitak za poljoprivredu i industriju šećera. Ti gubici su različiti u zavisnosti od vremenskih prilika jeseni, vremena vađenja i načina čuvanja. Najveći su gubici ako repa leži u malim hrpama na njivi bez ikakvog pokrivanja. Dnevni gubici u težini repe u toku prvih dana čuvanja kreću se u granicama od oko 3%. Naši podaci u ogledima u tom pravcu u toku 1964. i 1965. godine daju se u tab. 6.
Tab. 6 − Ukupni i dnevni gubici težine repe
Izostavljeno iz prikaza
Ogledi od 28. 9. do 6. 10. 1964. god.
- Dani Ukupni gubitak u %
- 1 2,8
2 4,6
3 5,4
4 7,1
5 8,2
6 11,8
7 12.9
8 13,2
9 14,6 - Dani Dnevni gubitak u %
- 1 2,8
2 2,3
3 1,8
4 1 8
5 1,6
6 1,6
7 1,8
8 1,6
9 1,6 - Dani Srednja dnevna t0
- 1 16
2 17
3 17
4 16
5 12
6 16
7 12
8 11
9 12
Ogledi od 28. 9. do 6. 10. 1964. god.
- Dani Ukupni gubitak u %
1 3,6
5 8,4
11 21,6
34 36,2
51 42,1
59 43,9
69 44,9 - Dani Dnevni gubitak u %
- 1 3 6
5 1,6
11 1,9
34 1,0
51 0,82
59 0,76
69 0,67 - Dani Srednja dnevna
to - 1 10
5 12
11 9
34 4,2
51 5,8
59 2,8
69 6.1
Šećernu repu napadaju takođe i bakterije koje razlažu celulozu ili peiktinske materije — Bacterium betae viscosum i flavum. To su takozvane »sluzne« bakterioze repe i razvijaju se pri pH 7,0 — 7,2.
Potrebno je istaći da je štetnost kod infekcije mikroorganizmima skoro neizbežna, _jer su ozlede i oštećenja repe prilikom vađenja, utovara, transporta i istovara dosta velike i predšitavljaju pogodnu sredinu za razvoj plesni i bakterija.
Ipak, da bi se smanjili gubici u šećeru prilikom čuvanja, najvažnije je da repa bude potpuno zdrava, sveža i sa neoslabljenim prirodnim imunitetom, jer u tom slučaju se može izbeći truljenje korena. Neophodno je izdvojiti suviše oštećenu, trulu, uvelu ili na bilo koji način defektnu repu, sa kojom bi se mogli stvarati centri infekcije prilikom čuvanja repe do prerade.
Organizacija i načini čuvanja repe do prerade
Predaja repe direktno sa njive u fabriku je uobičajen i najjevtiniji način kako za proizvođače, tako i šećerane. Međutim, usklađivanje interesa proizvođača I prerađivača repe je vezano za rešavanje dva problema i to:
- Usklađivanje početka i vremena trajanja kampanje,
- Transport i skladištenje šećerne repe.
Optimalno vreme vađenja šećerne repe omogućuje najmanje gubitaka šećera u očuvanju i manipulaciji do prerade. Rano vađenje repe krajem avgusta i početkom septembra, za vreme toplih dana, uslovljava povećane gubitke u težini repe i šećeru. Zbog brzog uvenuća repe i visokih srednjih dnevnih temperatura od 20 — 20° u tom periodu ne sme se pristupiti uškladištenju takve sirovine. Zbog toga je tendencija da se u tom periodu vadi onoliko repe koliko se može i preraditi.
Kasno u jesen, u toku novembra i decembra meseca teškoće su u transportu i izvlačenju repe sa njiva, kao i eventualnih pojava ranih mrazeva. Kasno povađena repa ima dosta zemlje i to otežava njeno sigurnije čuvanje do prerade.
Kod ranog vađenja repe ostvaruju se niži prinosi korena pa prema tome i ukupne količine šećera po hektaru. Suprotno ranom vađenju u toku kasne jeseni se smanjuje sadržaj šećera u repi čime se odražava ina ekonomiku proizvodnje šećera u celini.
Navedene činjenice idu u prilog vađenju najvećih količina repe u optimalnom roku. Zato su potrebne solidne i planske pripreme za prijem i čuvanje što svežije repe čime se znatno može uticati na ostvarenje boljeg ekonomskog efekta u preradi.
Pravilna organizacija rada se sprovodi počev od planske razrade prijema, prerade i čuvanja celokupne sirovine. Jedna primerna globalna šema dinamike vađenja, skladištenja i prerade repe za 100 dana se vidi iz slike 1.
Prema datoj šemi, gde se vodilo računa o najoptimalnijem roku vađenja i prerade, vidi se potreba za uređenjem skladišta od 30% ukupne sirovine u fabričkom dvorištu, a 20% na terenu. Ostala repa ide direktno sa njive na preradu.
Za sagledavanje datog plana po šemi vrši se prethodna procena prinosa repe na terenu. Ocena stanja repe pre vađenja praktikuje se kod naših šećerana svake godine. Osim utvrđivanja dinamike rasta na osnovu probnih dekadnih uzoraka sa određenih parcela u toku avgusta, vrši se i slobodna ocena zdravstvenog Stanja repe u pogledu otpornosti na cercosporu i nastale gubitke lisne mase od štetočina. Dobijeni podaci služe za utvrđivanje roka i plana vađenja šećerne repe. Najpre se za vađenje odabiraju parcele sa fiziološki prinudno zrelom repom, bolesnom d napadnutom štetočinama radi upućivanja na direktnu preradu. Repa koja je sa bujnom lisnom masom i nedovoljno tehnološki zrela ostavlja se za kasniju preradu.
Bez obzira da li repa namenjena direktnoj preradi ili čuvanju na određeno vreme posle vađenja, tendencija je da se ista što brže trarsportuje sa njive kako bi bili manji gubeći u težini i da ne bi došlo do uvenuća korena. Od kolikog je značaja brza predaja repe na preuzimačkoj stanici ili fabrici pokazujiu nam (u tab. 7) podaci ogleda o gubicima u težini na samoj njivi (ogledi M a t i ć a i Čampraga, Nemeta i Kovačevića).
Tab. 7 Dnevni gubici težine repe na njivi sa nepokrivenim hrpama
Izostavljeno iz prikaza
- Ogledno mesto, vreme ogleda i dnevni gubitak težine u %
- Crvenka 6. 9. do 13. 9. 1954.
- Crvenka 8. 10. do 15. 10. 1964.
- PIK »Belje» 19. 9 do 21. 9. 1961.
- Rimski šančevi 20. 9. do 26. 9. 1962,
Iz podataka se vidi da ukupni gubici za 7 dana početkom septembra iznose 21% da bi se za mesec dana kasnije smanjili na 9,8%. Međutim, razlike u klimatskim uslovima jeseni, mogu usloviti daleko veće gubitke, što nam govore podaci sa »Belja« i Rimskih šančeva kod Novog Sada.
U skladu sa izloženom šemom na sl. 1, postavlja se pitanje kako je najbolje sačuvati repu i svesti gubitke na najmanju meru. Shvatajući važnost ove problematike izložićemo osnovne postavke pravilnog čuvanja repe od njive do prerade.
Čuvanje repe na polju
Odmah po vađenju, naročito u periodu toplijih dana, kod repe nastaju znatni gubici u težini i šećeru u toku samo nekoliko sati. Gubici su veći ako je repa u malim hrpama ili odložena kombajnom u vidu traka na njivi. Takav način vađenja i ostavljanja repe na njivi otežava i mehanizaciju utovara, uslovljava zastoj u transiportu, obradi polja i stvaraju se povoljni uslovi za mikrobiološke procese. Zbog toga je potrebno držati se sledećeg principa: očišćenu repu, ukoliko se odmah ne transportuje prihkom vađenja, treba pokriti lišćem u hrpama, bar od nekoliko stotina kilograma. Ukoliko se takva repa ne transportuj e u toku jednog dana do fabrike ni na preuzimačku stanicu, onda se pristupa skladištenju u veće gomile kraj njiva. Tim gomilama je takođe potrebno pokloniti pažnju. Praktikuje se formiranje gomila sledećih dimenzija:
- širina osnove 2,0 — 2,5 m
- visina 1,2 — 1,4 m
- širina vršnog dela 0,5 — 0,25 m
Prethodno je potrebno teren očistiti i poravnati, a radi olakšanja prilaza po nevremenu izabrati mesto blizu pufa pogodno za utovar. Najbolje je da ukupna zapremina gomile ne bude manja od 3 — 5 tona. Radi boljeg očuvanja repe, bočne strane i vršni deo gomila se dobro poravnaju. Poželjno je da se sa bočnih strana izvrši pokrivanje zemljom debljine 15 — 20 cm, a u slučaju mraza vrši se i pokrivanje kukuruzovdnom. Repa koja se čuva na ovaj način ide direktno na preradu po planu prijema od strane fabrike.
Čuvanje repe na preuzimačkim stanicama
U zavisnoisti od daljine proizvodnog reona, fabrike šećera preuzimaju različitu količinu repe na preuzimačkim stanicama. Mesta preuzimanja i čuvanja repe su najčešće kraj železničke stanice. Na tim mestima nalaze se jednodnevne do trodnevne zalihe repe od kapacdteta dnevne prerade. Međutim, ako se na preuzimačkim stanicama repa čuva duže do prerade, potrebno je imati dovoljno pogodnog prostora za uskladištenje, razmeštaj mašina i prilaz transportnim sredstvima.
S obzirom da je čuvanje repe na preuzimačkim stanicama skopčano sa izvesnim rizikom, prdlikom prijema, vrši se razvrstavanje u tri kategorije:
- — sveža d zdrava repa sa što manje povreda i sa prosečnom težinom jednog korena većom od 100 grama;
- — sveža ali sa većim povredama u vađenju i tramsportu i sitnij a repa;
- — delimično uvela, podložna kvaru ili zahvaćena slabim mrazevima.
Za duže čuvanje dolazi u obzir samo repa I kategorije. Manje pogodna repa za uskladištenje iz II kategorije, lageruje se odvojeno za kraći period i u manjim prizmama. Repa iz III kategorije ide direktno na preradu.
- Početak vađenja 18.IX.
- Sirovinski rejon
- Od 20.X.do 20 XI.
- Rejonska sklad.
- Od 10 X do 30 XII
- 30% dvorišno skladište
- Prerada
- Septembar
- Oktobar
- Novembar
- Decembar
- P=003
Sl. 1 — Šema dimamike vađenja, skladištenja i prarade repe
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 2 — Repa uskladištena na otvorenom prostoru u vidu prizme
Izostavljeno iz prikaza
Prilikom prijema repe vodi se računa i o primesama zemlje i lišća odnosno o procentu nečistoće. U slučaju većeg procenta nečistoće od 5%, ta repa takođe ne dolazi u obzir za duže čuvanje na terenskim skladištima.
Pri donošenju odluke za uskladištenje repe na terenu mora se voditi računa o specijalnim prilikama u rejonu kao i o veličini prizme. Iskustvo sa veličinom prizme je različito i uzima se u obzir kvalitet repe, vreme vađenja i dužina čuvanja. Prema preporukama CINS-a) formiraju se prizme u osnovi širine 10 — 15 m, visine 1,5 — 2,5 m za ručno i 4 — 5 m za mehanizovano uskladištenje. U našim uslovima najčešće se formiraju prezime u obliku trapezoida širine 10 m i visine 1,5 m. Za veće količine repe često se formiraju i visoke prizme (sl. 2).
Obično se bira uzvišenije mesto za prizmu, prethodno očišćeno od trave i kamena i posipa krečom u prahu 1 kg/m2 u cilju sprečavanja infekcije. Prizme se postavljaju u pravcu sever jug a bočne strane se ručno ređaju kako ne bi došlo do survavanja repe. U praksi se često koristi prskanje prizmi krečnim mlekom 10°Be. Prizme se, radi zaštite od mrazeva i pojačanog dejstva sunca, pokrivaju kukuruzovinom. Dužina prizmi je proizvoljna, a najčešće se kreće do 50 metara.
U novije vreme se preporučuju još veće dimenzije prezimi na terenu sa količinom repe d do 10.000 t. Takve prizme isu visoke od 4 do 6 m i široke do 20 m. Eksperimentalno je dokazano da se repa u takvim prizmama bolje ova i gubici šećera se znatno smanjuju. Za takve prizme je potrebna površina Od oko 5.000 m2 koja se prethodno poravna i eventualno nabija a prilazi su od tvrdog puta. Za naše prilike nisu vršena ispitivanja sa tako velikim prizmama i sa prirodnom ventilacijom čuvanje repe u krugu fabrike.
Zbog relativno ograničenog prostora u krugu fabrika, u šećeranama se do sada malo čuvala repa u prizmama. Ukoliko je ipak dolazilo do uškladištenja onda je to bilo najčešće bez ugradnje bilo kakvog sistema za ventilaciju. To je svakako uslovljavalo povećane gubitke u šećeru. Zbog toga se u poslednje vrerne prisitupa izgradnji primitivnog ventilacionog sistema sa buradima kroz koje se uduvava hladan vazduh ili izgradnji uređaja za prirodnu ventilaciju od dasaka. Međutim, zbog nesigurnosti čuvanja repe na ovakav način, pristupa se izgradnji stacioiniranih skladišta od betonske podloge sa ugrađenim ventilacionim kanalima i ventilatorima. Na ovim skladištima formiranje prizmi od oprane repe treba da bude mehanizovano kako bi se ista što bolje očuvala do prerade.
Bez obzira kako se skladišti repa u krugu fabrike na jedan od pomenuta tri načina, princip je da Se ide na visoke prizme od 6 — 10 m. Eksperimentalna ispitivanja ruskih i američkih autora su potvrdila teoretske postavke da se repa bolje čuva u što većim prizmama, kako u pogledu visine tako i širine. Uticaj bočnog hlađenja kod širih prizmi je manji, a topao vazduh se kretanjem prema vrhu koncentriše u vršnom delu do dubine od 1 m sa površine.
Osim pomenutog, visoke prizme u krugu fabrike imaju još neka određena preimućstva. Repa je uskladištena na relativno malom prostoru, manje je izložena opasnosti od izmirzavanja i lakše se bontrolišu promene femperature u samoj prizmi. Osim toga, utrošak radne snage za utovar, transport od repnih kanala i istovar u njima je sveden na minimum, jer se sve to rešava mehanizovanim putem.
S obzirom da je pitanje čuvanja šećerne repe u krugu fabrike aktuelno, osvrnućemo se na neka pitanja tehničke prirode.
Tehnika čuvanja šećerne repe
Prirodno ventiliranje
Dosta uspešno čuvanje repe na preuzimačkim stanicama l u krugu, fabrike moguće je ostvariti prirodnom ventilacijom, ako se prethodno izgradi ventilacioni sistem. Konstrukcija horizontalne i vertikalne ventilacije za manje prizme najčešće se određuje na licu mesta, prema količini repe i raspoloživom prostoru. Za prizme veće dimenzije unapred se razrađuje skica i utvrđuje plan dovoza i uskladištenja repe.
Najprostija šema za prirodnu ventilaciju je sledeća: po dužini prizme, sklopa se jedan kanal po sredini ili dva paralelno u zavisnosti od širine, za dovod hladnog vazduha. Dimenzije kanala su 60 cm širine i 30 cm dubine. Kanal se pokriva daskama sa otvorima na određenom rastojanju i vezom sa horizontalnim kanalima. Topao vazduh sa vršnog dela prizme se odvodi malko vertikalnim napravama od dasaka koji se postavljaju na rastojanju od 5 m. Kod manjih prizmi se to zamenjuje snopovima kukuruznih stabljika ili suncokreta. Ovi odvodi se sastoje iz dva dela i to vršni sa dužinom od 2 m i unutrašnji u prizmi od 50 cm koji je rešetkast za ulaz toplog vazduha. U momentu kad se ventilacija ne vrši odvodi se zatvaraju poklopcima. Vertikalni dovodi hladuog vaziduha od glavnog kanala postavljaju se na rastojanju od 10 m. Šema jednog takvog ventilacionog sistema po M.Z. Helemskom data je na slici 3.
Navedeni ventiacioni sistem po datoj šemi je ispitivan u SSSR-u u više ogleda i utvrđena je mogućnost smanjenja gubitaka šećera i do 20% u odnosu na kontrolne prizme bez ventilacije. Ipak, ne preporučuje se formiranje prizmi sa ovim sistemom ventilacije sa srednjom dnevnom temperaturom većom od 10°.
Kod ovog sistema ventilacije, ako je temperatura spoljnjeg vazduha veća od temperature prizme, odvodi i dovodi vazduha se zatvaraju. Međutim, ako je temperatura izvan prizme niža, onda se ventilacioni sistem otvara da bi došlo do istiskivanja toplog vazduha sa hladnim. Na taj način, moguće je prirodnom ventilacijom smanjiti prosečnu temperaturu prizme za 2 — 3°. Ventilacioni sistem se zatvara i u slučaju podjednake temperature spoljnjeg vazduha i vazduha u prizmi, pogotovo ako je vreme vetrovito. Ovo se praktikuje zbog toga što vetar suši repu i apsorbuje vlagu iz prizme. Tehnika prirodne ventilacije za naše prilike nije dovoljno razrađena, kako sa gledišta mehanizacije formiranja prizmi, tako i samog sistema prilagođenog različitim uslovima, količini repe i vremenu skladištenja. Usavršavanje sistema prirodne ventilacije je neophodno, jer se time mogu znatno smanjiti gubici u šećeru prilikom čuvanja repe do prerade.
Mehaničko ventiliranje repe
Sigurniji i brži način za hlađenje uprizmirane repe je pomoću ventilatora. Međutim, tehnika mehaničkog ventiranja zahteva rešavanje kompleksa pitanja: šema ventiliranja, vrste cevovoda, jačine ventiatora, mehanizacije punjenje i pražnjenje skladišta i dr. Za prizme veće dimenzije gde nisu jzgrađene betonske podloge koristi se najčešće ventilacioni sistem od buradi sa izbijenim dnom. Burad se povezuje po tri zajedno a između svake grupe se ostavlja razmak od 5 om, kako bi se dobilo ravnomerno strujanje vazduha. Svaka grupa od 3 bureta je povezana sa narednom metalnim spojevima na 3 do 4 mesta. Iznad svakog razmaka buradi postavljaju se drveni jahači kako ne bi repa zatvorila otvore i da bi se omogućilo slobodno strujanje vazduha. Sa strane poređanog niza buradi stavljaju se drveni ulošci kako bi cevovod bio u pravoj liniji. Da bi se izbegli eventualni gubici u strujanju vazduha malo bolje je uzimati što čvršću benžimsku burad bez kavih ulubljenja. Poslednje bure u nizu je zatvoreno da bi se brzina kretanja vazduha usmerila samo na otvore između svaka tri bureta. Opisani postupak se koristi već tri godine u fabrici šećera Branjin Vrh na Belju sa visinom prizme od oko 5,5 m. Izgled cevovoda sa detaljima dat je na slici 4.
Horizontalno rastojanje buradi uzima se u zavisnosti od visine prizme i jačine ventilatora sa kojim se za vreme noćnih minimalnih temperatura uduvava hladan vazduh.
Da bi se obezbedilo ujednačeno provetravanje prizmi na otvorima između cevovoda, nije preporučljivo praviti duže kanale za ventilaciju od 60 m. Raznim ispitivanjima je dokazano da su kraći — poprečni cevovodi u odnosu na prizmu bolji. Razlozi su svakako u tome što se sa nepranom repom stvaraju gnezda zemlje prilikom spiranja repe od kiše i time se dejstvo uređaja za provetravanje znatno smanjuje.
Ako se koristi intenzitet ventiranja u proseku od 35 m3/h vazduha za 1 t repe, na osnovu eksperimenata CINS-a, u tab. 8 daje se cevovod u zavisnosti od veličine prizme.
Sl. 3 — Šema uređaja za prirodnu ventilaciju (po M. Z. Helemskom)
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 4 — Detalj cevovoda od metalnih buradi sa zaštitnim jahačem
Izostavljeno iz prikaza
Rastojanje cevovoda u zavisnosti od veličine prizme
Razmer prizme u metrima
- Visina širina osnove
3 15
3,5 14
4,0 16
4,5 18
5,0 20
5.5 22
6,0 28
6,5 26
7,0 34 - Visina Širina vršnog dela
3 9
3,5 7
4,0 8
4,5 9
5,0 10
5.5 11
6,0 16
6,5 13
7,0 20 - Visina Rastojanje cevovoda
3 5
3,5 5
4,0 5
4,5 8
5,0 9
5.5 8
6,0 10
6,5 10
7,0 12
Navedeni podaci su za određene klimatske uslove i uz uslov manjih primesa lišća i zemlje kod repe namenjene skladištenju.
Merenje temperature kod ovakvih prizmi i sistema ventilacije vrši se pomoću pokretnih termometara u postavljenim cevima sa različitoj dubini. Da bi se prenosila temperatura prizme na dno svake cevi stavlja se prerađeno ulje, a gornji otvori se zatvaraju zapušačima, kako bi se sprečila cirkulacija vazduha i imala što veća temperatura. Ipak, takvo merenje temperature je otežano i sa prilikom odstupanjem u pogledu tačnosti.
Osim pomenutog sistema ventilacije sa buradima, mogu se za cevovode koristiti i betonske konstrukcije i to ovalnog ili pravougaonog oblika. U našoj zemlji nisu korišćeni takvi sistemi.
Savremena stacionirana skladišta za čuvanje šećerne repe
Velika centralna slagališta repe sa betooskorn podlogom ispod kojih su ugrađeni kanali za ventilaciju sa konstrukcijom za neposredno plavljenje i transport repe vodenim putem, grade se u neposrednoj blizini fabrike. Prizme se formiraju ili »silver« uređajima ili pokretnim mostnim kranom.
Skladišta repe sa »silver« uređajima su manjih kapaciteta i visina prizme može biti najviše 6 metara. Takva skladišta za šećernu repu sa kapacitetom od oko 15.000 t., izgrađene su u šećeranama u Srem. Mitrovici i Senti. U toku 1965. godine ta skladišta su korištena i praktično isprobavano dejstvo ventilacije i kontrola temperature po prizmama.
Aksijalni ventilatori sa kapacitetom od oko 46 m3 vazduha po času za i tonu repe dah su idealan raspored produvavanja između ventilacionih kanala. -Za merenje temperature ugrađeni su otporni termoelementi sa automatskim očitavanjem na ugrađenom kućištu.
Rezultati lagerovanja šećerne repe u toku 46 dana čuvanja na lager-placu u Senti bili su sledeći:
- gubitak mase repe 3,56%
- gubitak šećera u % na repu 0,45l%
- dnevni gubitak šećera u % 0,009%
- % vlažne truleži 0,65%
Prema ostvarenim rezultaitima, lagerovanje prljave repe u 1965. god., sa dosta nepodesmm »silver« uređajima, dalo je povoljne rezultate. Sigurno je da kad bi se izbeglo formiranje prljavština u vidu gomilica zemlje i loma repe, što je nedostatak »silvera«-a, rezultati lagerovanja bilibi i bolji. Pomenuti »silver« uređaj je još nepodesniji za rad ukoliko je repa blatnjava, što se karakteriše kao krupan neđostatak.
Velika skladišta šećerne repe sa .kapacitetom od 100.000 t repe, projektuje se za visoke prizme do 10 m visine. Takav lager-plato je u izgradnji u fabrici šećera u Senti. Na njemu je predviđena kompleksna melianizacija svih operacija sa repom, počev od istovara, pranja, uskladištenja, pa do pražinjenja. Za ova skladišta je prokjektom predvidjeno regulisanje relaitivne vlage u prizmi pored automatskog očitavanja temperature.
Odlaganje repe pomoću krana je idealno i ne postoji mogućnost loma irepe. Način odlaganja repe u jednoj austrijskoj šećerami na prizmu pomoću krana, vidi se na slici 5.
Mehanizovano uskladištenje repe, kako je projektom u Senti predviđeno, omogućava dnevni kapacitet prijema lepe od 8.000 t. Praktično se predviđa punjenje velikog platoa bez zastoja za svega 25 dana računajući desetočasovni prijem od 500 t/h i uzimajući u obzir još 5 dana zastoja zbog eventualnih kiša.
Razmeštaj ventilatora, termometaira, uzoraka repe za analizu i dimemzije platoa u Senti vide se na slici 6.
Na ucrtanom rastojanju za ventilaciju ugrađena su po dva ventilatora zajedno sa kapacitetom Od 37 m3 vazduha po času za 1 t repe. Raspored termoelemenata za merenje temperature vrši se u skladu sa razmeštajem predviđenih uzoraka za kontrolu gubitaka u šećeru kao i predviđenog sistema ventilacije.
Kontrola temperature lagerovane repe
Merodavan faktor za kvalitetno očuvanje sirovine do prerade je stalno praćenje temperaburnih kolebanja u prizmama. Pouzdane vrednosti o temperaturnim promenama moguće je dobiti ako se šematski dobro izvrši raspored temperatura. Potrebno je da se termometri rasporede tako da zahvate čitavu prizmu po širini, visini i dužini u vidu ponavljanja. Osim toga, u vršnim delovima prizme stavlja se nešto veći broj termometara, jer se tamo koncetriše topao vazduh i formiraju žarišta infekcije.
Za prizme manje dimenzije i gde nije moguće sigurno regulisati temperaturu uduvavanjem hladnog vazduha, praktikuje se stavljanje jednog termometra na svakih 200 -t repe. Međutim, kod velikih skladišta zbog sigurnosti očuvanja neke temperature hlađenjem, jedan termometar se može koristiti i za mnogo veće količine repe. Okolnosti su povoljnije ako je sirovina sa istog terena, sveža i tehnološki zrela, gajena sa približno istom agrotehnikom i ako se pre lagerovanja opere od nečistoće.
Prvi dani lagerovanja predstavljaju kritičnu fazu u pogledu regulisanja temperature. Onda je čest slučaj da je srednja dnevna temperatura vazduha niža od temperature prizme i pored hlađenja. Ta pojava je propraćena u tom periodu aktivnim biološkim procesima i delimičnim razlaganjem svežeg biljnog materijala, naročito ako se lageruje neprana repa. Rezultati merenja temperature prizme u Senti (u toku 1965. godine) pokazali su jasne razlike između temperature prizme pre i posle hlađenja za 1 — 3°. Međutim, ako se uporede srednje dnevne temperature, te razlike iznose od 1 — 7,5°.
Praćenjem promene temperatura u prizmi određuje se vreme i intenzitet ventilacije. Broj časova ventiliranja u Senti bio je različit, ali ne i u odgovarajućem odnosu sa temperaturom. Ovo je zbog toga što osim temperature, li sadržaj relativne vlažnosti u prizmi je od uticaja na vreme i intenzitet ventiliranja. Ako se vlaženje vazduha ne vrši do-lazi do isušenja repe naročito u blizini ventilacionih kanala.
Za sistematsko upoređenje podataka i brižljiv nadzor za očuvanjem ustaljene temperature, merenje se vrši paralelno u prizmi i u meteorološkoj kućici u 7, 13 i 21 h.
Ukoliko minimalna temperatura vazduha dostigne granicu od —2°C onda se po pravilu prekida sa ventiliranjem, bez obzira na temperaturu prizme. Ventiliranje, takođe, treba prekinuti ako je prosečna temperatura prizme niža od 4,5°C.
Određivanje gubitka šećera i težine korena u lagerovanoj repi
Gubitak šećera pri lagerovanju repe, u većem ili manjem stepenu, neizbežan je pri svim uslovima očuvanja. Radi se jedno o tome kako smanjiti gubitke pri raznim načinima čuvanja. Zato je potrebno praćenje gubitaka putem uzoraka repe. Jednostavnim računom razlike u količini šećera na osnovu slučajnih uzoraka, od pre i posle lagerovanja, nemoguće je dobiti uvek pouzdane podatke. Zato se prethodno pristupa razradi metodike odabiranja uzoraka repe da bi se ni kraju moglo prići varijaciono statističkoj obradi podataka.
Postoji nekoliko metoda za odabiranje uzoraka repe na osnovu kojih se određuju gubici u težini i šećeru prilikom lagerovanja. Najvažnije su sledeće:
a) da svi uzorci potiču iz celine kontinuelno od pre i posle lagerovanja,
b) uzorci se uzimaju planski sa određenih mesta prilikom formiranja prizmi i dele na dva jednaka dela, od kojih se jedan odmah meri i analizira, a drugi posle lagerovanja,
c) razvrstavanje slučajno uzete repe u težinske intervale i sastavljanje dva jednaka uzorka, od kojih se jedan ispituje prilikom lagerovanja, a drugi posle.
Sl. 6 — Skica razmeštaja termoelemenata i uzoraka repe za kontrolu prizme na projebtnom sfeladištu repe u Sertti
Izostavljeno iz prikaza
- Raspored uzoraka repe
- Visinski razmeštaj termoelemenata
- Ventilatori
- Merni instrument sa 12 mernih mesta
- Razvodna kutija
Prva metoda je u pravoim smislu reči reprezentativna jer uzorci potiču iz cele prizme. Međutim, poteškoća je kako uzimati uzorke na određeno vreme sa transportne trake ili kranske igle i da se dzbegnu sistematske igreške. Još je veća poteškoća prilikom rasformiranja prizme kako uzeti uzorke objektivno kad se repa plavi. Zbog toga, ova metoda je više za korišćenje na manjim prizmama bez dovoljno mehanizacije, odnosno za uzimanje uzoraka sa vozila.
Druga metoda je najprihvatljivija sa gledišta obezbeđenja neophodne tačnosti u radu. Uzorci se pripremaju od mase repe, prilikom depoiniranja, na taj način što se sa unapred određenog mesta prilikom formiranja prizme izdvoji na slučajan način hrpa od oko 100 repa. Odmah se zatim izdvajaju repe jednake veličine na dva težinski jednaka idela. Jedna polovina uzorka se opere, izmeri i od nje se pravi kaša za analizu na sadržaj šećera. Druga polovina se stavlja u vreće od najlona na određeno mesto u prizmi. Taj uzorak se analizira posle lagerovanja.
Mreže od najlonskog konca se izrađuju sa prečnikom pletenih otvori od 1 cm kako ne bi ispadala parčad ili sitnija repa. Uzorci repe se obeležavaju metalnim pločicama sa brojevima a preporučljivo je da se svaki uzorak veže užetom koje dopire do površine, radi lakšeg pronalaženja prilikom rasformiranja prizme.
Treća metoda se koristi najčešće za kontrolu dva razičita načina lagerovanja od dste repe. Korem repe se razvrstavaju u 5—6 težinskih intervala a onda se sastavljaju uzorci od jednakog broja repa iz svakog intervala. Suština ove metode je da se gubici šećera zavisni od veličine repe, svode na približno jednake vrednosti.
Za Obezbeđanje neophodne tačnosti pri utvrđivanju gubitaka u težini i šećeru važi prinCip da veći uzorci daju pouzdanije rezulltate, a veći broj uzoraka daje bolju tačnost u pogleđu odstupanja od proseka digestije i težine repe za celu prizmu.
Za varijacionu statističku obradu uvek se utvrđuje u kojim granicama leži stvarni prosečni sadržaj šećera i prosečna težina repe, odnosno kolika je amplituda kolebanja da bi se utvrdio potreban broj uzoraka po prizmi. Pirimera radi navodimo da je za amplitudu kolebanja sadržaja polanzacionog šećera od l% potrebno najmanje 8, a za 3% preko 30 uzoraka po prizmi. Postoje međutim i drugi podaci od mnogih eksperimenata sa lagerovanjem, gde je utvrđeno da najmanje na svakih 250 t repe je potrebno uzeti 1 uzorak pod uslovom da amplituda kolebanja sadržaja polarizacionog šećera ne bude veća od 2%.
Postupak za obračun gubitaka šećera po uzorku je sledeći: ako je težina repe pre lagerovanja iznosila 42,0 kg sa sadržajem polarizacionog šećera od 17,47%, a posle lagerovanja od 60 dana — 40,9 kg i šećera 17,10%, onda je razlika u težini repe bila za 1,1 kg a polarizacionog šećera za 0,37%. Postupaik daljeg obračuna je sledeći:
Gubitak na težini repe = 1,1 x 100 / 42,0 = 2,61%
Šećer u svežoj repi kg = 42,0×17,47 / 100 -= 7,33 kg
Šećer u lagerovanoj repi kg = 40,9 x 17,1 / 100 = 6,99 kg
Gubitak šećera po uzorku = 7,33 — 6,99 = 0,34 kg
Gubitak šećera u % = 0, 34 x 100 / 42,0 = 0,8% na repu
Za period čuvanja od 60 đana prosečni dnevni gubitak iznosi: 0,8 / 60 = 0,013%
Gubitak u odnosu na saharozu = 0, 34 x 100 / 7,33 = 4,6%
Određivanje ostalih gubitaka i promena kod repe
Osim gubitaka šećera i težine pri lagerovanju repe određuju se i drugi gubici koji nastaju usled delovanja mikroorganizama. Ti gubici imaju manji značaj pri aktivnom ventiliranju zdrave i sveže repe. Međutim, pri uskladištenju repe bez ventilacije i pri povećanoj srednjoj dnevnoj temperaturi ti gubici su od značaja za određivanje.
Ispitivanje mikrobiološke infekcije vrši se na dubini cd 1 m sa vrha prizme. Zato se na slučajan način uzima na dubini od 10—50 cm od 1000 reda odabranih 20 kom. za analizu, a na dubini od 50—100 crn uzima se 80 korena. Odabrana repa se posmatra izdvaja u grupe u zavisnosti od stepena infekcije i to: zdrava, vlažna trulež, suva trulež i plesniva repa. Ova podela, u skladu sa uputstvom D r a chovske (16), je doista praktična i pogodna za određivanje infekcije mikroorganizmima. U grupu vlažne truleži sa oznakom TV izdvajaju se repe sa omekšanim j vodnjikavim tkivom. Za grupu repa sa suvom truleži — sa oznakom TS, karakteristično je pretvaranje normalnog tkiva u suvu masu sa dagubljenom prvobitnom strukturom. Sa oznakom P — obeležava se repa gde je vidljiv razvoj micelija raznih plesni.
Sve pomenute grupe infekcija mogu se makroskoipski diferencirati i izdvojiti u podgrupe sa oznakom + za slab razvoj, srednja jačina razvoja sa oznakom + + i jaka infekcija sa oznakom + + +. Detalj-nije analize se baziraju na determinaciji plesnih bakterija po vrstama. Analizom korena mogu se. utvrditi i nastali gubici u šećeru ili promeni tehnoloških osobina repe u zavisnosti od vrste i stepena infekcije.
Hemijski sastav, kvalitet i prerada šećerne repe
Dr S. Šušić
Osnovna svrha gajenja šećerne repe sastoji se u obezbeđenju sirovine za industriju šećera, odnosno dobijanje šećera kao finalnog proizvoda. Ta sirovina (šećerna repa) kao što je poznato, u zavisnosti od velikog broja činilaca, može biti različitog kvaiteta, a samim tim o različite pogodnosti za preradu. Pošto industrija šećera traži i najbolje plaća repu najboljeg kvaliteta, kako po sadržaju šećera tako i u svakom drugom pogledu, potrebno je da proizvođači budu upoznati s tim zahtevima, odnosno sa hemijskim sastavom i kvalitetom šećerne repe kao sirovine za dobijanje šećera, (kao i sa osnovnim principima prerade.
Hemijski sastav šećerne repe
Šećerna repa kao industrijska biljka ima vrlo promenljiv hemijski sastav, koji u prvom redu zavisi od biogenetskih osobina sorte, a zatim od klimatskih uslova za vreme gajenja, od sastava i osobine zemljišta, od načina ishrane i đubrenja, od načina zaštite i drugih faktora. Zato hemijski sastav svakog pojedinog korena sa istog zemljišta može znatno da varira od sastava korena iz naposredne blizine. Pored toga hemijski sastav i odnos pojedinih komponenata unutar jednog korena vrlo su različiti u pojedinim od njegovih delova. Na slici 2 prikazana je raspodela saharoze u šećernoj repi, prema H. Ltidecke-u (Lideke). Prema Lideke-u najmanje šećera nalazi se uglavi repe, zatim u repu, na trećem mestu su spoljni delovi korena, dok se najviše saharoze nalazi u centralnom delu korena.
U tehnološkoj praksi obično se uzima da se repa sastoji od 75% —76,5% vode i 23,5%—25% suvih materija. Ako pretpastavimo u cilju lakšeg praćenja hemijskog sastava, da je u repi odnos vode i suve materije 75 : 25, onda se srednji sastav korena može prikazati šemom koju pokazuje slika 1.
Saharoza — šećer repe
Iz šeme sastava šećerne repe vidi se, da ipretežan deo u suvoj materiji predstavlja saharoza zbog koje se repa i gaji. Saharoza ima opštu hemijsku formulu C12 H22 O11 dz koje se vidi da ona spada u grupu ugljenih hidrata. Po hemijiskom sastavu ona predstavlja složeni disaharid izgrađen pd ud-glukoze i|3-d-fruktoze koje su međusobno povezane na način da čine «-d-giukopiranozil j3 d-fruktofuranozid sa sledećom strukturnom formulom (sl. 5).
Relativno lako razlaganje saharoze objašnjava se prisustvom nepostojanog furanovog prstena koji izgrađuje drugu osnovnu građevnu jedinicu fruktozu. Usled toga saharoza lako hidrohzuje (inverzija) pri čemu nastaje α-d-glukopiranoza i β-d-fruktopiranoza, jer u momentu hidrolize dolazi do pregrupisavanja unutar β-d-fruktofuranovog prstena.
Fizičke osobine saharoze
Od fizičkih osobina važnih za razumevanje proizvodnje šećera iz repe navešćemo sledeće.
1. Saharoza kristališe u monoklinskom sistemu i daje vrlo složene polukristale koji predstavljaju kombinaciju šest kristalografskih oblika. Izgled kristala saharoze pokazuje slika 3.
Iz nečistih šećernih rastvora vrlo teško se dobijaju pravilni kristali, jer se tada često obrazuju srašćeni kristali Ili kristalni konglomerati.
Specifična težina (gustina) kristala saharoze merena na 15° C izrnosi d43 = 1,5879 g/ml, dok je specifična zapremina na istoj temperaturi 0,63 m/g. Kristali potpuno čiste saharoze tope se na 185ri— —186″ ali već vrlo male količine nečistoća znatno snizuju temperaturu topljenja. Toplota topljenja saharoze iznosi 13,43 kcal/g ili 4,6 kcal/mol.
2. Saharoza se u vodi znatno rastvara i njena rastvorljivost raste sa porastom temperature. Izrazi li se rastvorljivost saharoze u delovima šećera rastvorenim u jednom delu vode i pri tome se dobijeni koefioijenti rastvorljivosti označe, prema A. Herzfeldu (Hercfeld), sa Ho, onda je u zasićenim rastvorima na raznim temperaturama njihova vrednost sledeća: na 0° Ho = 1,79; na 20° H = 2,02; na 40° Ho = 2,37; na 60° Ho = 2,91; na 80° Ho = 3,70 i na 100° Ho = 4,84. Iz ovih podataka se vidi, da se rastvorljivost saharoze u intervalu od O0 do 100° povećava 2,7 puta.
U nečistim šećernim rastvorima ili u vodenim rastvorima soli rastvorljvost saharoze nije jednaka rastvorljivosti u čistoj vodi. Ona se u prisustvu mahh količina stranih jona nešto smanjuje, dok se u prisustvu većih količina nešećernih kompomenata znatno povećava.
3. Viskozitet šećernih rastvora raste s porastom koncentracije i to pri manjim koncentracijama sporije a pri većim brže. Povišavanjem temperature viskozitet znatno opada. Poznavanje viskoziteta koncentrovanih šećernih rastvora od posebne je važnosti za tehnološku praksu, jer on utiče na brzinu paravanja šećernih rastvora i ina brzinu kristalizacije saharoze. Viskozitet nečistih šećernih rastvora manji je od viskoziteta čistih rastvora istih koncentracija na istim temperaturama.
ŠEĆERNA REPA 100 kg
↓
VODA 75 kg ili SUVA MATERIOA 25 kg
↓
NEŠEČERI 7,5 kg ili ŠEĆER 17,5 kg
↓
NEŠEĆERI SOKA 2,5 kg ili SRŽ REPE 5 kg
↓
AZOTNE ORGANSKE MATERIOE 1,1 kg
+
BEZAZOTNE ORGANSKE MATERPE 0,9 kg
+
MINERALNE MATERIOE 0,5 kg
Sl. 1 — Srednji sastav korena šećerne repe
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 2 — Raspodela saharoze u šećernoj repi (levo)
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 3 — Izgled kristala saharoze (gore)
Izostavljeno iz prikaza
4. Saharoza sadrži više asimetričnih ugljenikovih atoma, i zato je optički aktivna. Ona skreće ravan polarizovane svetlosti udesno. Njeno specifično skretainje malo je zavisno od temperature i praktično pokazuje pravolinijsku zavisnost od koncentracije zbog čega se saharoza može kvantitativno određivati polarimetrijskim načinom. Ugao skretanja zavisi od talasne dužine upotrebljene svetlosti, i on za žuitu natrijumovu svetlost talasne dužine 5892,5 A pri 20° iznosi 463,536°.
Hemijske osobine saharoze
Od hemijskih osobina saharoze važnih za pravilno regulisanje proizvodnje šećera iz repe navešćemo sledeće.
1. Dejstvo kiselina na saharozu. Pod uticajem kiselina saharoza u vodenim rastvorima prima jedan molekul vode i raspada se na osnovne građevne jedinice glukozu i fruktozu. Vodonikov jon dejstvuje kao katalizator hidrolize. Dobijena ekvimoilarna smeša glukoze i fruktoze skreće ravan polarizovane svetlosti ulevo usled toga što fruktoza ima veći ugao skretanja ulevo nego glukoza udesno. Zbog te pojave hidroliza saharoze nazvana je inverzijom, i ona teče na sledeći način:
C12H22O11 + H2O = C6H12O6 + C6H12O6
saharoza glukoza fruktoza
2. Dejstvo alkalija na saharozu. Hidroksidi alkalnih i zemnoalkalnih metala praktično ne razlažu i ne osmoljavaju saharozu za razliku od monoza, jer ona ne sadrži nijednu slobodnu aldehidnu ili ketonsku grupu. Međutim, alkalni hidroksidi aaju sa saharozom saharate, odnosno, jedinjenja tipa alkoholata u ikojima metalni jon stupa na mesto H± jona hidroksilnih grupa. Prema tome, saharoza se ovde pokazuje kao slaba kiselina, a njena komstanta disocijacije iznoisi u prvom stepenu 3,0.10-13, a u drugom stepenu 0,3.10-13.
Saharoza gradi sa hidroksidima zemnoalkalnih metala, takođe, saharate. Od njih su najznačajniji kalcijumovi saharati u kojima su dva, četiri ili maksimium šest vodonika zamenjeni kalcijumom. Prema uobičajenom načinu pisamja ovih formula mjihov sastav je sledeći:
C12 CaO × 2H-O — monobalcijiumisaharat
C12H22O11 × 2CaO — bikalcijumsaharat
C12H22O11× 3CaO × 3H2O — trikalcijumsaharat
Monokalcijum i bikalcijumsaharati rastvorljivi su u vodi dok se trikalcijumsaharat teško rastvara u vodi što se iskorišćava za izdvajanje šećera iz melase po metodi S t e f e n a.
3. Dejstvo soli na saharozu. Saharoza gradi adiciona jedinjenja s razmim meorganskim i organskim solima. Ovi proizvodi su Više rastvorljivi od saharoze i od adiranog jedinjenja. Navedena pojava dovodi do sprečavanja kristalizacije saharoze u prisustvu mineralnih i organskih materija, što je jedan od osnovnih razioga da se u toku prerade repe dobija sirup nazvan melasa iz ikojeg se u normalnom postupku ne može dobiti kristalni šećer.
4. Dejstvo temperature na saharozu. Pri zagrevanju suva saharoza počinje da se topi na temperaturi od 180° do 186° pri čemu dolazi do razlaganja ikoje se zapaža već i na nižim temperaturama. Ova pojava naziva se karameilizacija saharoze pri kojoj nasitaju proizvodi destrukcije sa vrlo visokim stepenom obojenosti specifičnog prijatnog mirisa. Karamelizacija se koristi za izraidu raznih konditorskih proizvoda, ali u praksi prerade repe ona predstavlja štetnu pojavu koju treba pravilnom obradom sokova u fazama uparavanja i ukuvanja izbegavati. Pri visokim temperaturama u prisustvu vazduha ili kiseonika saharoza potpuno sagoreva i njena toplota sagorevanja iznosi 3949 kcal/kg ili 1251,3 kcal/mol.
Nešećeri repe
Za dalje razmatranje sastava šećerne repe treiba znati da se u industriji šećera isve komponente koje nisu saharoza nazivaju jedinstvenim imenom nešećeri, iako znatan deo njih ispaidaju u grupu saharida ili polisaharida. Koristeći ovaj termin, iz šeme na slići 2 vidi se, da se pored saharoze u lzmosu od 17,5 kg u 100 kg repe nalazi još i 7,5 kg nešećera, od kojih 5,0 kg oine nerastvorne mešećere ili srž repe, dok 2,5 kg predstavljaju rastvorni nešećeri koji se zajedno sa saharozom nalaze rastvoreni u ćelijskom soku repinih ćelija. Oelijski sok u industrijskoj praksi naziva se nonmalnim sokom repe.
Nerastvorni nešećeri repe
Srž repe, koja predstavija nerastvorno ćelijsko tkivo repe, izgrađena je pretežno od celuloze (24%), hemiceluloze (30%), pektinskih materija (40%), belančevina (2%), saponina (2%) i mineralnih materija (2%).
Opšte hemijske karakteristike glavnih sastavnih delova srži repe su sledeće.
1. Celuloza predstavlja jedan od najvažnijih delova u sastavu ćelijskih membrana, je-r ona daje čvrstoću tkivu i lizgrađuje znatnim delom srž repe. Opšta formula joj je (C6HI°05)X i ona predstavlja složeni ugljeni hidrat izgrađen od ostataka anhidrovane glukoze, koji su međusobno β -glukozidično povezani u dugačke makromolekule velike otpornosti. Strukturnu formulu pokazuje sl. 4.
Celuloza se ne rastvara u vreloj vodi, i na imaju takođe ne deluju razblažene baze i kiseline, zbog čega se ona ne menja u uslovima prerade repe i me utiče na proizvodnju šećera.
1. Hemicelulozv repe sačinjavaj-u galaktani i arabani koji se u prirodi nalaze kao stalni pratioci pektina. Galaktani do danas nisu izolovani iz repe i zato njihova struktura nije poznata, dok se za araban zna da ima osnovni skelet izgrađen od glukozididki povezane 1-arabinoze :s jako izraženim razgranjavanjem, pri čemu svaki treći molekul arabinoze leži izvan glavnog lanca, što se vidi na slici 6
Araban je optički aktivan i pokazuje intenzivno specifično skretanje ulevo.
Arabani i galaktani su manje postojani od celuloze. Vrela voda ne deluje na njih ali oni prelaze u rastvor pri zagrevanju s litnim kiselinama. Međutim, u uslovima prerade repe oni su praktično postojani. Za slučaj delimične ekstrakcije treba znat; da se galaktani i arabani, kao i proizvodi njihovog cepanja galaktoza i arabinoza, ne talože pri čišćenju soka sa Ca (OH)2 niti se u daljoj preradi menjaju pa dospevaju u meiasu. Prisustvo hemiceluloznih komponenata u pogonskim sokovima ukazuje na slab kvalitet repe ili na rđave tehnološike uslove njene prerađe.
2. Pektinske materije su vrlo značajne sa gledišta fiziologije bilja jer one izgrađuju srednju lamelu pri embrionalnoj podeli ćelija i imaju funkciju vezivne supstance. Prema današnjem shvatanju osnovnu građevnu jedinicu pektina predstavlja — galakturonska kiselina koja je β -glikozidično lančano povezana u poligalakturonsku kiselinu, čije su karboksilne grupe potpuno ili većim delom esterifikovane metilalkoholom. Prema tome, strukturna formula pektina bila bi sledeća (slika 7).
Od tri osnovne komponente repine srži pekfini su najmanje postojani. Oni se ne rastvaraju u hladnoj vodi, u vreloj vodi postepeno bubre i prelaze u rastvor, dok se u prisustvu kiselina, a naročito baza, rastvaraju mnogo brže. Prema tome, paktinske materije mogu u malim količinama preći u rastvor i uslovima prerade repe, zbog čega se na njih mora obratiti naročita pažnja, utoliko pre što je njihova količina među nerastvornim nešećerima najveća.
3. Belančevina ima u svakoj ćeliji u više ili manje fiksiranom obliku. On; obrazuju protoplazmu i nosioci su životnih funkcija. Belančevine spadaju u grupu visokomolekularnih jedinjenja čija molekulska težina varira u vrlo širokim granicama i kreće se od 10.000 do nekoliko miliona. Molekule su im izgrađene od cc -aminokiselina, koje su međusobno povezane uz izdvajanje vode i obrazovanje peptidne veze koju pokazuje sledeća strukturna formula:
H2N − C -HR -CO – C HR1 CHR2 − CO − NH HR3 C CO − NH HR4 C
Belančevine repe nisu detaljno ispitane ali se zna da su one pretežno izgradene od kiselih aminokiselina, (kao što su glutaminska i asparaginska i, prema tome, spadaju u grupu kiselih belančevina, Ovo potvrđuje činjenica što je mjifaova izoelektrična taoka koagulacije pri pH = 3,5, koja je za većinu belančevina i tačka njihove najmanje rastvorljivosti.
Sl. 4 — Strukturna formula celuloze
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 5 — Strukturna formula saha-roze
Izostavljeno iz prikaza
Sl. — 6 Strukturna formula arabana
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 7 — Strukturna formula rektina
Izostavljeno iz prikaza
Belančevine repe koagulišu zajedno sa pektinima iz soka pod dejstvom Ca (OH)2. Ova koaguiacija nije vezana za izoelektričnu tačku nego predstavlja taloženje na bazi denaturacije i obrazovanja kompleksa sa pektinom i kalcijumom. Pojava da se ibelančevine repe mogu koagulisati u baznoj sredini sa Ca (OH)» iskorišćena je za čišćenje difuznog soka u fazi defekacije, jer njihovo izdvajanje u kiseloj sredini, gde su uslovi optimalni, nije moguće zbog hidrolize saharoze pod tim uslovima
U šemi na slici 2 vidi se da repa sadrži oko 2,5 kg rastvornih nešećera u 100 kg koje sastavljaju približno sledeće grupe jedinjenja: organski nešećeri sa azotom 1,1 kg ili 44%, organski nešećeri bez azota 0,9 kg ili 36% i, mineralne materije 0,5 kg ili 20%.
Rastvorni organski nešećeri repe
Među organskim nešećerima sa azotom pretežnu količinu čme belančecj.ue kojih ima 0,6 kg. One se uglavnom izdvajaju u fazi čišćenja sokova i malo utiču na proizvodnju šećera. U preostalih 0,5 kg azotnih nešećera majviše ima betaina koji je po repi i dobio ime. On se u toku prerade pogonskih sokova ne menja 1 prelazi u melasu. Isti je slučaj sa amidima aminokisena i aminokiselinama kojih ima oko 0,2 kg, jer se njihova količina pri preradi šećernih sokova praktično ne srnanjuje i zato se oni skupljaju u melasi povećavajući gubitak saharoze u ovom sporednom proizvodu.
Organske nešećere bez azota čine sledeće grupe jedinjenja: invertni šećer oko 0,1 kg ili 11%, pektimske materije oko 0,1 kg ili 11%, organiske kiseline oko 0,47 kg ili 52%, masti oko 0,08 kg ili 9%!, saponini oko 0,08 kg ili 9%, i, ostale materije oko 0,07 kg ili 8% među kojima se u najveooj količimi nalaži rafimoza. Opšte hemijske karakteristike ovih grupa nešećera su sledeće.
1. Invertni šećer predstavlja ekvimolarnu smešu glukoze i frUktoze. Međutim, u šećernim sokovima iz repe ove mo-noze misu mikada u ekvimolarnom odnosu, a pored njih ima d drugih momoza kao što su galektoza i arabimoza. Zato se u iteh-nološkoj praksi pri navođenju podataka o imvertnom šećeru uvek zajedno -prikazuju i ostale mon-oze koje i-maju slobodnu aldehid-mu ili ketonsku grupu i sposobnosti redukcije Ca2 ± jona iz rastvora po Fehlingu (Feling). U uslovima prerade repe monoze nisu postojane, one se u fazi čišćenja sokova sa Ca(OH)2 razlažu i daj-u pretežno kisele proizvode kao što su mlečna kiselina, levulinska kiselina i saharinska kiselina, a daju i vrlo ebojene proizvode nastale po-limerizacijom prima-mih proizvoda razgradnje koje se mazivaju hu-minskim kiselinama. Pojava razlaganja mo-noza, i pored toga što mastaje veća količina nešećera, s-matra se pod određenim uslovima prerade sokova pozitivnom, i ona se odvija pri defekaciji difuznog soka na bazi reakcija sa viškom Ca(OH)2.
2. Organske kiseline nastaju u soikovima repe ikao međuproizvodi ili konačni proizvodi metabolizma ugljenih hidrata. One dmaju zadatak obrazovanja pufernog sistema i održavanja pH ćelijskog soika na potrebnoj visini.
U ćelijskom soku repe uglavnom postoje dve grupe organskih kiselina i to, dikarbonske i oksikarbonske kiseline. Među dikarbonskim kiselinama nalaze se pretežno sledeće: oiksalna, malonska, ćilibarna, glutarna i adipinska. Oksalna kiselina se nalazi u repi u većoj Ikoličini od ostalih dikaribonskih kiselina, ali se ona u fazi čišćenja kvantitativno taloži sa Ca(OH)2 u obliku kalćijumoksalata. Ostale dikarbonske kiseline uglavnom ostaju u rastvoru i prelaze u melasu, jer su njihove kalcijumove soli rastvorljive u vodi.
Od oksikiselina iz repe su izolovane glikolna i mlečna kao oiksimonokarbonske, od oksidikarbonskih jabučna i vinska, a od obsitrikarbonskih limunska i oksilimunska kiselina. Od navedenih kiselina u relativnoj većoj količini ima limuoske, jabučne i mlečne, dok se glikolna i vinska kiselina javljaju u manjim količinama. U fazi čišćenja talože se Ca—soli vinske, limunske i obsilimunske kiseline, ali njihovo izdvajanje nije kvantitativno, dok ostale oksikiseline ostale oksikiseline ostaju u rastvoru i prelaze u melasu u obliku ostaju u rastvoru i prelaze u melasu u obliku rastvorljivih kalcijumovih isoh povećavajući gubitak saharze pri preradi repe.
3. Saponini repe spadaju u grupu glukozida, raistvaraju se u vodi i, slično sapunima, daju prilikom mućkanja postojanu penu. Oni su površinski aktivne materije, koje približavaju površinski napon tečnosti i zato uzrokuju penjanje šećernih sokova. Saponini su naročito otrovni za ribe i imaju Itu sposobnoist da u vrlo malim koncentracijaina rastvaraju crvena krvna zmca, što se može iškoiristiti i u analitičke svrhe.
Saponini se sa razblaženim kiselinama ipri zagrevanju hidrolizuju. Pri hidrolizi nastaju šećerni derivaiti i jedinjenje sapogenin oslobođeno od šećera. Kiseli rajdin sapogenin identifikovan je kao P -d-glukoronid oleanolske kiseline koji ima sledeću strukturnu formulu (sl. 8). Kalcijumova so saponina praktično nije rastvorljiva u vodi zbog čega se on skoro kvantitaivno taloži u fazi čišćenja soka sa Ca(OH)2, dok se potpuno italoženje rnože postići dejstvom olovoacetata.
4. Masti repe nemaju nikakav uticaj na proizvodnju šećera, dok od ostalih organskih materija rafinoza, iako se nalazi u maloj količini, može smetati kristalizaciji saharoze utičući na oblik kristala.
Rafinoza je u pogledu otpornosti prema temperaturi i alkalnim hidroksidima slićna saharozi. Ulsled toga ona prolazi kroz ceo tok prerade repinih sokova nepromenjena i dospeva u melasu, gde se njena količina često popne i do 2%. U hemijskom pogledu rafinoza je trisaharid, koji se sastoji od glukoze, fruktoze i galaktoze, a one su međusobno tako povezane da nijedna aldehidna illi ketonska grupa nije slobodna. Ilafinoza je β-d-galatkozidon.α-d-glukozido-P-d-fruktozid sa sledećom strukturnom formulom (sl. 9).
Rafinoza spada u grupu tzv. desnoskrećućih nešećera (iako je pravi saharid). Njeno specifično skretanje ravni polarizovane sveltlosti 1,85 puta je veće od skretanja rastvora sahoroze iste koncentracije, zbog čega se polarizacija saharoze u prisustvu rafinoze povećava, što pri prerađi repe može đovesti do pogrešnih rezultata o unesenom šećeru u proizvodnju.
Rastvorni neorganski nešećeri repe
Neorganske mineralne materije (soli) repa prima iz zemlje, i iz mineralnih i stajskih đubriva. One imaju u ishrani repe naročit značaj i utiču na rast korena. Količina mineralnih materija zavisi od sorte repe, od klimatskih uslova, od sastava zemljišta i od načina đubrenja, i zato se o njoj mogu dati samo orijentacioni podaci. Mineralne materije se amalitički određuju kao pepeo i u proseku se kreću od 0,60% do 0,75% u odnosu na težinu repe. Opšta hemijska karakteristika im je u tome š-to povećavaju rastvorljivost saharoze i na taj način utiču na obrazovanje melase. Ovo se pre svega odnosi na soli alkalnih metala kojih ima oko 50/o u odnosu na ukupnu količinu mineralnih materija repe, pri čemu znatno veći deo čine kalijumove soli. Međutim, sa tehnološkog gledišta kahjumove i natrijumove soli imaju u fazi čišćenja sokova pozitivno dejstvo, jer prelaskoim u karboiaatni oblik pri drugoj saturaciji povećavaju taloženje Ca2 ± jona i na taj način sprečavaju njegovo izdvajanje i stvaranje inkrustacija na zagrevnim cevima uparivača i vakuumaparata.
Kvalitet šećerne repe
Ukoliko šećerna repa sadrži više nešećernih materija, utohko je Jošijeg kvahteta, jer ove otežavaju pri preradi repe u šećer kristalizaciju šećera. Usled ovoga, šećerne repe koje sadrže istu količinu šećera. mogu biti boljeg ili lošijeg kvaliteta, nrema tomle da li sadrže manje ili više nešećernih materija.
U tehnološkoj praksi proizvodnje šećera kvalitet šećerne repe određuju pre svega dva osnovna pokazatelja i to:
1. digestija repe koja daje podatak o procentualnom sadržaju šećera u repi. Ona se određuje polarimetarskim putem zbog čega se još označava kao polarizacija repe, i
2. kvocijent čistoće normalnog soka repe koji predstavlja procentualni sadržaj saharoze u suvoj supstanci ćelijskog soka. On, dakle, pokazuje koliko se delova saharoze nalazi u 100 delova suve supstance normalnog soka repe, pri čemu treba navesti da se takav odnos koristi za izražavanje kvaliteta bilo kojeg soka dobijenog u toku proizvodnje šećera.
- Melibioza
- Saharoza
- Rafinoza
Sl. 8 — Strukturna formula saponina
Izostavljeno iz prikaza
Sl.9 — Strukturna formula rafinoze
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 10 — Presek kanala za repu starijeg tipa
Izostavljeno iz prikaza
U vezi sa prednjim definicijama dvaju osnovnih pokazatelja kvaliteta repe treba reći da se u mašim uslovima digestija repe kreće u granici od 13% do 21% sa prosekom od 16%, dok se kvocijenti čistoće normalnog soka iz repe kreću, kod zrele i zdrave repe, u granici od 82% do 88%. Za dalju karateristiku kvaliteta navodimo da repa sa većim sadržajem šećera (digestijom) ima po pravilu veći kvocijent čistoće normalnog soka, što znači da se kvalitet repe podiže sprovođenjem selekcije u pravcu povećanja prosečnog sadržaja šećera.
Tehnička vrednost, odnosno kvalitet šećerne repe, određuje se na osnovu kvocijenta čistoće soka i tehničkog kvaliteta soka.
Kvocijent čistoće soka određuje se na osnovu odnosa između količine šećera i suve materije u soku. Za ovu svrhu služe naročiti instrumenti: polarimetar i areometar. Polarimetrom se određuje procent šećera u soku, a areometrom procent suve materije. Najčešće se za određivanje suve materije u soku šećerne repe upotrebljava Briksov areometarAko se pretpostavi da Briksov aerometar pokaže, npr., da je ukupna količina suve materije u soku 20%, a polarimetar pokazuje 16% šećera, onda se u soku nalazi nešećernih materija 1/5 ili 20%, Prema ovome kvocijent čistoće iznosiće:
16×100 / 20 = 80%
Tehnički kvalitet soka u stvari predstavlja približnu količinu šećera, koja se može dobiti pri preradi šećerne repe, a određuje se iz proizvoda količine šećera u soku i kvocijenta čistoće, kad se ovaj podeli sa 100. Prema ovome, tehnički kvalitet soka, ako se uzme gornji primer, iznosiće:
16×80 / 100 = 12,8%
Jedan od važnijih faktora kvaliteta repe jeste stepen zrelosti pri čemu treba znati, da zrela repa ima najveću moguću količinu saharoze i praktično ne sadrži invertnog šećera i rastvornih pektinskih materija, dok se u nezreloj repi nalazi redUkujućih šećera oko 0,15% i rastvorljivih pektina oko 0,20%, zbog čega se ona teže prerađuje, daje sokove slabijeg kvaliteta i veću količinu melase, što znači da se postiže manje iskorišćenje na konzumnom šećeru. Ovo ukazuje na činjenicu da šećernu repu treba prerađivati po mogućstvu u stadiju pune zrelosti.
Osnovi tehnološkog postupka prerade šećerne repe
Tehnološki postupak prerade šećerne repe može se podeliti u šest osnovnih faza sa sledećim hronološkim redosledom.
- Priprema repe za ekstrakciju.
- Ekstrakcija šećera iz repinih rezanaca difuzijom.
- Čišćenje difuznog soka defekacijom i saturacijom.
- Koncentrovanje retkog soka uiparavanjem.
- Kristalizacija šećera i prerada Birupa.
- Obrada kristala posile odvajanja od sirupa.
U daljem izlaganju prikazaćemo osnovne karakteristike navedenih faza prerade repe u šećer.
Priprema repe za ekstrakciju
Priprema repe za ekstrakciju predstavlja vrlo važnu fazu rađa, jer od nje u znatnoj meri zaviisi uspeh dalje prerade. Ona se vrši nizom operacija koje ćemo ovde ukratko opisati.
Dovoz i istovar repe
Šećerna repa se dovozi u fabriku sa sabirnih punktova ili direktno sa polja i to prvenstveno železnicom, zatim motornim drumskim vozilima i zapregom, a često plovnim objektima korišćenjem vodenih puteva ili industrijskim uskotračnim prugama. U fabričkom krugu repa se još jedanput izmeri i istovaruje u repne kanale ili repne silose.
Istovar repe iz vagona i drumskih vozila često se vrši phimenom uređaja sa vodenim mlazom i to prvenstveno u slučaju ako se ona odmah prerađuje. Ako se repa ne prerađuje odmah, nego mora da stoji izvesno vreme u repnom kanalu, istovar se vrši obično bez vodenog mlaza. Ovo se najbrže obavlja ako se vozila prazne nagibanjem. Ovakav istovar se pokazao najpraktičniji za drumska vozila, pri čemu se primenjuju fiksni ili pokretni nagibni uređaj i(kiperi) s transportnim trakama ikoje repu prebacuju u repne kanale ili na skladište. U našim šećeranama repa se vrlo često istovaruje pomoću dizalica sa hvatačima. Repa koja se doprema vodenim putem istovairuje se isključivo pomoću takvih uređaja.
Obim i način mehanizacije istovara repe rešava svaka zemlja u saglasnosti sa specifičnim ekonomskim činiocima, ali je za sve načine karakteristično da su vrlo skupi, jer zahtevaju velike investicije.
Skladištenje repe — repni kanali
Bez obzira na način dopremanja prispela repa se, posle merenja, istovaruje, na jedan od navedenih načina, u posebne kanale koji služe kao repni silosi.
Repnih kanala ima dva tipa. Kod starijeg tipa su kosi zidovi s međusobnim nagibom od 90° — 120°. Površina kanala mora biti glatka da se repa ne bira njima zadržavala prilikom ručnog rušenja u hidraulički transporter. Na dnu repnih kanala nalaze se mali betonski kanali zvani kinete, ikoji su pokriveni drvenim ili gvozdenim pločarna i služe kao vodeni transporteri za repu. Kinete su obično široke 40 — 75 cm, dok im je dubina na početku oko 60 cm, a pri fabrici oko 80 cm. Prema tome, svaka kineta je sve dublja ukoliko je bliža fabrici, tako da ipad na svakom dužnom metru iznosi 8 — 12 mm, a na mestima gde zaokreće pad doistiže i do 20 mm/m. Pad kinete omogućuje strujanje vode i hidrauličko transportovanje repe do fabrike za koje se troši, 600%—800% vode u odnosu na težinu repe. Izgled repnog kanala starijeg tipa pokazuje slika 10.
Noviji tip kanala razilikuje se od starog time što voda kod njega ne služi samo za transportovanje repe kanalom nego se ona, pod pritiskom od 3 do 6 atm, upotrebljava za rušenje i delimično pranje repe. Prema tome, kod ovih kanala voda se dovodi posebnom cevi ispod dna, pri čemu na svakih 8—10 m izlazi iz dna cevni izdanak na koji se može postaviti glava sa mlaznicom za rušenje repe pod pritiskom u kanal. S obzirom, na to da se repa kod ovih kanala ne ruši u vodeni transporter ručno, zidovi kanala nisu strmi, nego je dno blago nagnuto prema kineti. usled čega se u njih može utovariti znatno više repe. Potrošnja vode za rušenje i transportovanje repe i kod ovog tipa kanala iznosi oko 800% u odnosu na težinu repe.
Odvajanje grubih mehaničkih primesa od repe
Repa se istovaruje u repne kanale uglavnom sa svim mehaničkim; primesama i nečistoćama s kojima dolazi s polja ili prijemnih stanica. Ona je, prema tome, izmešana sa zemljom, kamenjem i peskom, a isto tako i otpacima od repinog lišća i islame, koji se moraju odstraniti još pre ulaska repe u fabriku, da ne bi smetali preradi. Ovo se postiže u toku hidrauličkog transportovanja repe kinetom, jer se na putu od repnih kanala do fabrike smeša vode, repe i raznih nečistoća raslojava u zavisnosti od sipecifične težine pri čemu se u glavnoj kineti pojavljuju tri isloja. U najgornjem sloju plivaju nečisitoće lakše od vode (slama i lišće), u srednjem vodenom sloju pliva repa, koja ima specifičnu težinu nešto veću od vode, dok se u donjem sloju nalaze i kreću primese teže od repe. Obe vrste mehaničkih primesa izdvajaju se pomoću posebnih uređaja koji se nazivaju hvatačima kamena i peska i hvatačima slame i lišća.
Hvatači kamema i peska predstavljaju useke u kinoti u koje padaju mehaničke primese koje se zbog velike specifične težine kreću po dnu hidrauličkog transportera. Jednu od uobičajehih konstrukcija ovih hvatača pokazuje slika 11.
Hvatači slame i lišća postavljaju se obično neposredno pred ulazak repe u fabriku. Ovi uređaji većinom predstavljaju hvatače izgrađene na principu beskonačne trake na kojoj su obešene gvozdene kuke, koje se slobodno klate prilikom kretainja trake iznad kinete transportnog kanala i hvataju slamu i lišće što plivaju zajedno s repom, a zatim ih izbacuju. Izgled uoibičajenog hvatača slame i lišća koji se primenjuje u industriji šećera pokazuje slika 12.
Sl. 11 — Hvatač kame-na i peska
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 12 — Hvatač slame i lišća:
Izostavljeno iz prikaza
1 — gvozdene kuke,
2 — dvostruki lanci,
3 — zupčanici većeg prečnika,
5 — uređaj za otresanje podignute slame i lišća,
6 — odvodni lim i
7 — kineta hidrauličkog transportera
Dizanje repe u fabriku
Repa koja je prispela u fabriku hidrauličkim transponterima podiže se u mašinu za pranje. Ovo se čini iz razloga što se kanali za transportovanje repe u fabriku nalaze većinom nekoliko metara ispod zemlje, dok je mašina za pranje repe iznad zemljine površine. zibog čega između njih postoji visinska razlika od 4 do 20 metara. Za ovu svrhu, u zavisnosti od visinske razlike, obično se koriste repni točak ili repna pumpa.
Repni točak je građen od gvozdenog lima i ima prečnik 5 — 10 m. Na njegovoj periferiji nalazi se limeni plašt s kašikama za podizanje repe. U zavisnosti od tehničkih zahteva, periferni plašt i kašike mogu da budu perforirani ili građeni od nebušenog lima. U prvom slučaju točak podiže samo repu, jer se voda ocedi kroz otvore, dok u drugom slučaju on podiže smešu vode i repe. Prilikom okretanja točka repa ispada na visini od 0,8D, a voda na visini od 0,65D gde D označava prečnik točka. Prema tome, točak s prečnikom od 8 m podiže repu na visinu od 6,4 m, a ako kašike nisu perforirane, voda će se izdvojiti na visini od 5.2 m. Brzina kretanja kašika na točku varira od 0,5 do 1 m/sec. Izgled repnog točka pokazuje slika 13.
Reipna pumpa po konstrukciji predstavlja centrifuglanu pumpu čiji rotor ima samo jedan kanal. Ona podiže smešu repe i vode (1:8) na visioi do 25 m i u tom pogledu nadmašuje sve vrste sličnih uređaja. Ovo se naročito ispoljava u tome što je koeficijent korisnog dejstva oko četiri puta veći od onog kod repnog točka, a i u tome što repna pumpa u savremenim fabrikama zamenjuje repni točak i elevator za repu koji se upotrebljava u fabrikama starijih konstrukcija za podizanie oprane repe do vage za merenje.
Pranje i merenje oprane repe
Čišćenje i pranje repe je važna operacija kojoj se u industriji šećera posvećuje velika pažnja. Već kod mehaničkog istovara repe iz transportnih sredstava u repne kanale odstranjuje se deo zemlje sa repe, a zatim se repa prvi put pere u hidrauličkim transporterima u koje su ugrađeni hvatači kamena 1 hvatači trave i lišća. Pre ulaska u posebne mašine za pranje sa repe se ocedi prljava voda iz repinih kanala. Iza toga repa dolazi na rešetku od gumenih valjalka, koji rotiraju a sastoje se od ekscentričnih gumenih pločica. Tu se ona oslobađa od ostataka repinog lišća, trave i sitrih repinih korenčića i tek tad dolazi na pranje čistom vodom u posebne mašine za pranje repe.
Mašina za pranje repe načinjene su od gvozdenog lima, imaju izgled korita i podeljene su na dva dela. U svakom od ovih odelljenja postoje na dnu dva komusma otvora zatvorena automatskim ventilima, pomoću kojih se ispuštaju istaložene nečistoće (zemlja, pesak, kamenje, gvozdeni predmeti). Kroz čeone zidove mašine prolazi osovina na kojoj su pričvršćene lopatice za pokretanje repe i za njeno transportovanje prema izlazu. Na kraju prvog i drugog odeljenja nalaze se lopatasti izbacivači, koji repu ubacuju u drugo odeljenje i izbacuju iz aparata na kose roštilje s kojih pada u kašike repne dizalice ili direktno u bunkere iznad repnih rezalica. U mašini za pranje repa se postepeno kreće napred, prelazi iz prvog u drugo ođeljenje izlazi iz mašine potpuno oprana zato što oista voda dolazi u drugo odeljenje, a već delimično zaprljana prelazi u prvo odeljenje u koje se dodaje i nešto čiste vode. Prljava voda izlazi i:z mašine pomoću posebne cevi montirane na donjem delu prvog odeljenja. Na ovaj način sproveden je sistem protusmernog kretanja repe i vode, pri kojem čistija voda dolazi u dodir sa čistijom repom, dok potpuno čista voda dolazi na pranje praktično već oprane repe. Ovakav postupak omogućuje da se repa dobro opere i da se s njene površine spere pretežan deo mikroorganizama, čije prisustvo može da u znatnoj meri oteža preradu repe.
Sl. 13 — Šematskl izgled točka za dizanje repe (repnog točka)
Izostavljeno iz prikaza
- — ulaz kinete hidrauličkog transportera,
- — izlaz i sprovodno korito za pridignutu repu i
- — kašike za repu
Sl. 14 — Šema CHRONOS vage za repu
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 15 — Oblik i srednje dimenzije repinih rezanaca
Izostavljeno iz prikaza
Za kontrolu proizvodnje šećera vrši se merenje oprane repe ili se mere slatki rezanci posle rezanja repe. U prvom slučaju opranu repu podiže dizalica do bunkera iznad diskontinualne automatske vage tipa CHRGNOS. Iz bunkera repa dolazi u vagu preko žljeba prolazeći kroz levak od gvozdenog lima. Vage ovog tipa automatski beleže količinu izmerene repe i konstruisane su na principu koji pokazuje slika 14.
Hronos vaga sastoji se od dvoferake poluge (1). Na jednom kraku poluge obešen je normalni teg (3) od 300, 400 ili 500 kg, koji određuje količinu repe što je vaga jednim zahvatom reigistruje, a na drugom kraku obešena je korpa za repu (2). Ona je zatvorena limenim poklopcem (5) koji je pričvršćem šarhirom (6), i automatski se otvara pri određenom otvoru korpe. Korpa za repu obešena je na prizme (4) tako da joj se težište nalazi s desne strane. Kada se ona napuni odgovarajućom količinom repe, zavismom od težine protutega, težište se pomera na drugu stranu, usled čega se korpa prevrne i isprazni. Cim se korpa napuni repom u količini koja je jednaka težini normalnog tega, automatski se zatvara zasun (8) na levku (7), i ona dalje ne pada u vagu, nego se prazni pod dejstvom ugrađenog mehanizma. Primenom ovakvih vaga u svakom momentu može se pročitati težina prerađene repe.
Količina prerađene repe može se utvrditi kontinualnim merenjem repinih rezanaca na vagama sa transportnom trakom, koje su u savremenim fabrikama zamenile diskontinualne vage za merenje repe. Ove vage obezbeđuju istu tačnost merenja kao i hronos vage, a imaju prednost u tome što, pored merenja, služe i kao transporteri za repine rezance na difuziju.
Rezanje repe
Rezanje repe je posebno važna operacija u tehnološkom postupku prerade repe u šećer, jer od kvaliteta dobijenih rezanaca zavisi kvalitet sokova i njihova dalja prerada.
Sl. 16 — Presek repne rezalice s visećom pločom za noževe
Izostavljeno iz prikaza
1 — ploča s noževima, 2 — kutija za noževe, 3 — nož za rezanje repe, 4 — zatvarač dovod za repu, 5 — zadrživač, 6 — zatvarač od vrata za vađenje stranih predmeta, 7 — bubanj za repu, 8 — donji deo rezalice, 9 — levak za rezance, 10 — osovina za pogon ploče s noževima, 11 — ležište, 12 — prenosnici, 13 — pogonski elektromotor, 14 — konzola za elektromotor, 15 — elektromagnetna spojka, 16 — pomoćni pogon
Izostavljeno iz prikaza
- Uzluživanje iz difuzera
- Difuzni sok
- IZ DIFUZERA 2-5
- DOVOD VODE
- Difuzer 2-6
- D-DlFUZER,
- K-KALORIZATOR,
- Vs-VENTIL ZAPROLAZ SOKA ,
- Vp-PRSSTUPHI VENTIL
- Vv-VENTIL ZA PROLAZ VODE
- F-ZATVOREN VENTIL,
- O-OTVOREN VENTIL
Sl. 17 — Šema rada difuzne baterije (po Robertu)
Izostavljeno iz prikaza
Repa se reže na rezance da bi se omogućila ekstrakcija rastvorenog šećera iz ćelija na bazi ditfužije, pri čemu molekule šećera prelaze iz komadića repe u vodu koja ih okružuje. Ako su repini rezanci tanji biće veća površina repe u kontaktu s vodom i kraći put prelaza molekula šećera u vodu prilikom difuzije. S toga stanovišta poželjno je da se repa seče u što tanje rezance. Posle obavljene ekstrakcije rezance treba odeliti od šećernog soka. Ova se operacija može utoliko bolje obaviti ukoliko su rezanci veći. Ovi zahtevi, koji su međusobno u suprotnosti, rešeni su kompromisno na taj način što se repa reže na duge tanke rezance, koji u preseku imaju oblik krova, kao što pokazuje slika 15.
Rezanci krovnog oblika ispunjavaju gornje zahteve, jer omogućuju brzu difužiju, lako mogu da se odvoje !od soka jednostavnim ceđenjem kroz odgovarajuće sito, a uz to su pogodni za strujanje soka i u slučaju kad je njihov sloj visok.
Repa se reže na rezance na posebnim mašinama koje se nazivaju repnim rezalicama. Na rezalice treba da dolazi repa dobro oprana i oslobođenja od svih nečistoća, jer je to osnovni preduslov da bi se dobili rezanci dobrog kvaliteta. Od raznih tipova rezalica danas se najčešće upotrebljavaju rezalice sa visećom pločom za noževe s pogonskim uređaj em smeštenim iznad ploče. Kod njih rezanci slobodno padaju u levak ispod ploče i ne lome se. Princip konstrukcije rezalice s vrsećom pločom za noževe pokazuje sldka 16.
Posle rezanja repe transportuju se dobijeni rezanci, dli posebnim transporterima li transportnom trakom koja je povezana s vagom, na difuziju.
Ekstrakcija šećera iz repinih rezanaca difuzijom
U početnoj fazi razvoja industrij e šećera slatki soik se dobijao presovanjem (ceđenjem) usditnjene (macerirane) repe stavljene u savijene marame. Za ovu svrhu upotrebljavane su najpre ručne, a kasnije hidraulične prese, slične onima koje se primenjuju u industriji ulja. Za sitnjenje repe služile su imašine za rendisanje (usitnjavanje) istog tipa kao one koje se danas upotrebljavaju u industriji skroba od krompira. Kod ovog načina dobijanja soka glavni je nedostatak u tome što se mnogo gubilo saharoze u zaastalim isceđenim pogačama, dok je istovremeno za ovu operaciju trebalo mnogo manuelnih radnika. Iz pomenutih razloga prešlo se u drugoj ipolovini prošlog veka (1863. godine Robert je uveo u industriju šećera difuznu bateriju) na dobijanje soka iz repinih rezanaca difužijom.
U savremenoj industriji šećera sok se ekstrahuje iz. repe obradom tamkih repinih .rezamaca toplorn vodom pri itemperaturi od 70° do 75°. Prelaz šećera i rastvorenih nešećera iz repinih rezanaca u vodu omogućuje difuzija koja se može objasniti sledećim razmatranjem.
Ako rastvor neke supstance dođe u doticaj sa čistim rasitvaračem ili s rastvorom iste supstance manje koncentracije, rastvorena supstanca iprelaziće iz oblasti veće koncentracije u oblasti manje koncentracije sve do momenta dok se koncentracije u obe oblasti ne izjednače. Ova se pojava naziva molekulska difuzija, i nju karakteriše izjednačavanje koncetracija rastvorenih supstanci u rastvorima koji dođu u međusoban kontakt.
Molekulska difuzija nastaje usled nepravlnog ikretanja molekula rastvorene supstance u raznim smerovima i s tim povezanog prostornog premeštanja, koje postepeno ravnomerno raspodeli molekule u rastvoru. Iz toga sledi da difuzija nije trenutna pojava, d da se vrši u određenom vremenskom intervalu. Difuzija se pokorava fizičkom zakonu A. Fika iz kojeg sledi da je prodifundovana količina neke supstar.ee direktno proporcionalna konstanti zavisnoj od prirode supstance koja difunduje, veličini površine kontakta na graničnom sloju dvaju rastvora raznih koncentracija, razlici koncentracija na graničnom sloju, vremenu trajanja difuzije i apsolutnoj temperaturu, dok je obrnuto proporcionalna dužini puta difuzije i viskozitetu rastvora.
Tehnološki faktori za regulisanje difuzije — denaturacija ćelijskog tkiva
Da bi se saharoza uspešno ekstrahovala difuzionim načinom pomoću vode, moraju se repini rezanci prethođno zagrejati do temperature koagulacije belančevina što je uslovljeno građom ćelija repe.
Iz građe ćelija repe poznato je da se saharoza nalazi rastvorena u ćelijskom soku i to prvenstveno u vakuolama parenhimsikih ćelija, dok se manji deo nalazi u ćelijama sprovodnog tkiva. Vakuole su okružene tankim slojem protoplazme koja izgrađuje polupropusnu membranu. Ćelijska membrana propušta vodu, ali praktično ne propušta supstance rastvorene u ćelijskom soku. Zato se iz dela repe koji stoji u vodi ne izdvaja šećer, ili se izdvaja vrlo sporo I u malim količinama, sve dotle dok je plazmatslka membrana cela i neoštećena. Ako belančevine protoplazme koagulišu pod uticajem itemperature veće od 60°, usled smrzavanja, ili pod dejstvom ćelijskih otrova, ćelijska membrana više ne zadržava rastvorene supstance i one lako difunduju iz ćelije u vodu.
Prern i tome, osnovni uslov koji omogućuje ekstrakciju šećera iz irepimih ćelija u uobičajenim tehmološkim uslovima predstavlja toplotna denaturacija repinog tkiva izvršena zagrevanjem repinih rezanaca iznad temperature od 60°, pri čemu dolazi do koagulacije belančevina protoplazme. Toplotna denaturacija protoplazme omogućuje razaranje ćelijskih membrana, usled čega na ćelijama repe nastaju male pukotine kroz koje može saharoza da difunduje i da se ekstrahuje pomoću vode.
Principi dobijanja difuznog soka
Ako se odredena koldčina denaturisanih rezanaca repe nalazi u težinski istoj količini vode, ekstrahovaće se polovina prisutnog šećera, jer difuzija teče samo do momenta dok se koncantracije šećera u unutrašnjosti rezanaca i u vodi izvan mjih ne izjednače. Pri tome se dobija vrlo razblažen sok sa malom količinom saharoze u rastvoru. Da bi se količina šećera u soku povećala, odvodi se sok posle prve ekstrakcije u drugu posuđu, koja je napunjenja svežim rezancima, dok se na rezance u prvoj posudi, u praksi nazvanoj difuzerom, ponovo dovodi čista voda. Pošto rezanci u drugom difuzeru sadrže veću količinu saharoze od one u dovedenom soku iz prvog difuzera, prodifundovaće u sok nova količina šećera i povećaće njegovu konceoitraciju, dok se čista voda dovedena istovremeno u prvi difuzer opet ekstrahovati polovinom od preostale količine šećera u rezancima posle prve ekstrakcije. Odvede li se sada sok iz drugog difuzera u treći difuzer, koji je napunjen svežim rezancima, povećaće se koncentracija šećera u soku, a u prvom difuzeru, u koji se dovodi po treći put ista količina sveže vode, smanjiće se sadržaj šećera u rezancima za dalju polovinu. Sprovede li se ovaj princip u praksi onda teorijski tok ekstrakcije šećera iz denaturisanih repinih rezanaca i dobijanje maksimalno koncentrovanog difuznog soka u više defuzera i paralelno visok stepen ekstrakcije saharoze pokazuju podaci u tabeli 1.
Tab. 1 − Teorijski tok ekstrakcije šećera iz repinih rezanaca sa 16% šećera
Izostavljeno iz prikaza
- Odnos voda:rezanci Ekstrakcija
1 : 1 prva - druga
- treca
- četvrta
- peta
- D i f u z n i s o k
% šećera u soku
% ekstrakcije - 16+ 0 / 2 = 8 50
- 16+8 / 2 = 12 12,5
- 16+14 / 2 = 15 6,25
- 16+15 / 2 = 15,5 3,12
- Rezanci
% šećera u rezancima
% ekstrakcije - 16+0 / 2 = 8 50
- 8+0 / 2 = 4 50
- 4+0 / 2 = 2 50
- 1+0 / 2 =0,5 50
Iz gornje tabele se vidi, da se za dobijanje koncentrovanijeg difuzmog soka uz srazmerno male gubitke saharoze u ekstrahovanim — izluženim rezamcima ne može primeniti metod jednostepene ekstrakcije u jednom difuzeru mego treba sprovesti sistematsko isleđivanje u bateriji difuzera, koja se u tehnološkoj praksi naziva difuana baterija. U difuznoj bateriji ekstrakcija se vrši na taj način što se sveža voda stalno dovodd u poslednji difuzer sa rezancima koji su najviše izluženi, ipri čemu se na primcipu difuzije postiže maksimalan pad koncentracije saharoze u rezancima, dok se razblaženi sok iz poslednjeg difuzera pod pritiškom sprovodi iz difuzera u difuzer sa sve većim sadžajem šećera u rezancima, te :se postepeno obogaćuje sa šećerom. Na kraju se već zmatno koncentrovan sok dovodi u kontakt sa slatkim neekstrahovanim rezancimja u orvom difuzeru, iz kojeg odlazi sa maksimalnom koncentracijom na dalju preradu.
Difuzna baterija se sastoja od 8 do 16 difuzera koji su međusobmo povezani dvostrukim nizom cevi. Pri radu baterije dva difuzera su uvek izvan pogona jedan se puni svežim rezancima, a drugi se prazni ispuštanjem izluženih rezanaca i difuzne otpadne vode. Da bi difuzna baterija mogla pravilno funkcionisati, svaki difuzer je isnabdeven termometrom za kontrolu temperaturskog režima, kalorizatorom za zagrevanje soka, ventilima za vodu, sok i prestupnim ventilom. Uprošćenu šemu rada difuzne baterije pokazuje slika 17.
U difuznoj bateriji sok se kreće pod pritiskom vodenog stuba od glave prema dnu difuzera. Međutim, kod difuzera napunjenog svežim rezancima sok se mora pustiti najpre odozdo, da bi istisnuo vazduh, a zatim se menja njegov smer prebacivanjem pritiska na glavu difuzera, posle čega se difuzni sok odvodi u odmernu posudu. Mogućnost kretanja soka od glave i od dna difuzera uslovljena je cevnim sistemom za vodu i sok i načinom njihovog povezivanja s difuzima preko tri ventila na principu prikazanom na slici 21.
Ekstrakcija šećera iz repinih rezanaca u difuznoj bateriji smatra se diskontinualnom zbog karakterističnih uključivanja i isključivanja difuzera u ekstrakcionom krugu. Međutim, ekstrakcija saharoze može se sprovesti i kontinualno na principu kontinualne protustrujne difuzije. U difuznim aparatima kontinualnog dejstva kreću se repini rezanci neprekidno od jednog kraja na drugi, dok se u suprotnom pravcu kreće kontinualno voda. Usled difuzije repini rezanci postupno gube šećer j prelaze u izlužene rezance, a voda postepeno prima šećer i prelazi u difuzni sok, Šemu kontinualnog toka prerade repe pomoću difuzmog tornja pokazuje slika 18.
Radni postupak kontinualne ekstrakcije šećera iz repinih rezanaca pomoću difuznog tornja .sastoji se u sledećem.
Oprana repa reže se na rezance u rezalicama za repu (1) obične konstrukcije. Rezanci padaju na vagu s tramsportnom trakom (2) koja automatski registruje njihovu težinu i reguliše rad rezalica. Vaga poseduje uređaj pomoću kojeg se reguliše potrefona časovna, odnosno dnevna prerada repe, i ujedno služi kao transporter za rezamce na difuziju. Rezanci dospevaju transportnom itrakom vage u separator za parenje (3), gde se mešaju s toplim difuznim sokom iz difuznog tornja, čija je količina oko 120% na repu. Ovim postupkom rezanci se zagreju do temperature od približno 45°, a do iste temperature ohladi se i difuzni sok, koji iz separatora odlazi preko rezervoara (9) i hvataea peska (10) i mrva (11) na dalju preradu.
Delimično zagrejani i u separatoru odvojeni od difuznog soka rezanci odlaze u aparat za denaturaciju (4), u kojem se pomoću zagrejanog cirkulacionog soka, čija količina iznosi 300% do 400% na repu, postiže potreban stepen denaturacije repinih rezanaca.
Iz aparata za denaturaciju prebacuje se smeša rezanaca i soka, pomoću pumpe (5) za rezance, neposredno u donji deo difuznog tornja. U difuznom -tornju rezanci se kreću na gore pomoću knila pričvršćenih na centralnoj osovini u vidu spirale. Osim toga, u vanjski zid aparata ugrađeni su zadržači ili vodeći limovi za rezance. U suprotnom pravcu od rezanaca, i to odozgo na dole, kreće se sveža voda, koja se u toranj dovodi na najvišem mestu ekstrakcionog stuba i koja u tobu Strujanja postaje sve bogatija sa šećerom. Cirkulacioni sok i sok za separator, prolaze pri izlasku iz donjeg dela tornja, kroz sita, a zatim kroz hvatač peska (7), da bi se sprečila veća količina peska u pogonskim -sokovima. Za ekstrakciju se upotrebljava sveža slabokisela voda sa pH oko 6.
Na mestu gde ulazi sveža voda izlaze izluženi rezanci koje prihvataju dva puža i izbacuju na transporter. Na ovom transporteru rezanci se delimično oce-de, a zatim sa sadržajem od 6,5% do 8,5% suve supstance, dospevaju pomoću drugog transportera na prese za rezance (12) gde im se smanji sadržaj vode na polovinu, tako da rezanci odlaze -na sušenje sa 16% do 18% suve supstance.
Voda koja se izdvaja iz izluženih rezanaca na prvom transporteru i na presama za rezance očisti se (13 i 14) i ponovo se vraća na ekstrakciju, usled čega se smanjuje potrebna količina sveže vode. S obzirom na činjenicu da ona sadrži izvesnu količinu šećera, uvodi se u difuzni aparat ispod mesta gde se dodaje sveža voda, kako bi se omogućila potpunija ekstrakcija repinih rezanaca.
Razlike i količine proizvoda -na difuziju po diskontimualmom l kontinualnom postupku prerade repe pokazuje šema na slici 19.
Uporede li se podaoi sa kontinualne i diskontinualme difuzije rnože se zaključiti da kontimualna difuzija ima ozbiljnu prednost u tome što je cela prerada repe automatizovana i što su gubici saharoze manji jer se oni pojavijuju samo u ceđenim izluženim rezancima, dok kod diskontinualnog načina gubici saharoze nastaju u ceđeni-m izluženim rezancima, u vodi od ceđenja rezanaca i u difuznoj otpadnoj vodi. Usled toga gubici saharoze kod kontinualne difuzije iz-nose oko 0,25% na repu, a kod diskontinualne oko 0,40%.
Čišćenje difuznog soka defekacijom i saturacijom
Pod pojmom čišćenja difuznog soka podrazumevaju se mehanioke operacije i svi hemijsiki i fizičko-hemijski procesi koji omo-gućuju da se dobije redak sok veće čistoće i manje obojenosti od difuznog soka. Čišćenje se vrši sa ciljem da se poveća iskorišćenje saharoze i da se smanji količina melase.
Difuzni sok
Cirkulacioni sok
Sveža voda
Voda s presa za rezance
Sa plazmolizovamim rezamcima
Sl. 18 — Šema kontinualnag toka prerade repe pomoću difuznog tornja
Izostavljeno iz prikaza
1 — rezalica,
2 — vaga,
3 — separator za parenje,
4 — aparat za denaturaciju rezanaca,
5 — pumpa za rezance,
6 — difuznj toranj,
7 — hvatač peska,
8 — zagrevači,
9 rezervoar za sok,
10 — hvatač peska,
11 — hvatač mrva iz soka,
12 — prese za rezance,
13 — hvatač mrva iz vode od presovanja rezanaca,
14 — rezervoar za vodu od presovanja rezanaca,
15 — rezervoar za svežu vodu
- Difuzno baterija
Diskontinualni
Izluženi rezanci 90% na repu
Difuzna otpadna voda
Voda od presa za rezance − kanal
Presovanje izluženih rezanaca na 16% suve materije, 30% na repu
Transport presovanih rezanaca u sušnicu
Sušenje rezanaca na 90% suve materije 5,8% na repu
Transport suvih rezanaca u skladište i uskladištenje - Kontinualni difuzni aparat
Kontinualni
Izluženi rezanci 65-55% na repu
Difuzni sok 105-125% na repu − čišćenje
Presovanje izluženih rezanaca na 16% suve materije, 30% na repu Voda od prese za rezance
Transport presovanih rezanaca u sušnicu
Sušenje rezanaca na 90% suve materije 5,8% na repu
Transport suvih rezanaca u skladište i uskladištenje
Sl. 19 — Šema proizvoda pri diskonttnualnoj i kontinualnoj difuziji
Izostavljeno iz prikaza
Difuzni sok, koji se dobija 105% do 125% od težine repe, sadrži pored saharoze, nešećera u rastvorenom i koloidnom stanju, i mrve od rezanaca kao mehaničku nečisltoću. Koloidi smetaju kristalizaciji šećera iz rastvora i otežavaju koncentrovauje šećernih rastvora, dok rastvoreni nešećeri povećavaju .rastvorljivost saharoze u vodi čime uzrokuju obrazovanje melase. Iz prednjih razloga difuzni sok se mehanički, a zatim hemijski čisti .pri čemu se u većiui slučajeva iprimenjuje šema ikoju pokazuje slika 20.
U difuznom soku ima mehaniokih primesa, koje se pretežno sastoje od komadića rezanaca i nazivaju se mrvama. Da bi se ove nečisitoće izdvojile, difuzni sok se propušta preko hvatača mrva, a zatim odlazi na čišćenje hemijiskim i fizičko-hemijskim načinom.
Čišćenje difuznog soka hemijskam naoinom vrši se u dve faze. U prvoj fazi, koja se zove defekacija, soku se postepeno dodaje 1,5—2,0% CaO računato na repu i to u obliku krečnog mleka, a u drugoj fazi, koja se zove saturacija, uvodi se u smešu soka i krečnog mleka gasovdti ugljendioksid, pomoću kog se Ca(OH)2 prevodi u CaCO3. Posle toga se izdvojeni talog filtruje preko filtarpresa ili vakuum filtara-
U praksi se defekacija vrši u dva stepena. U prvom stepenu nazvanoim predefekaoija, izmerenom difuznom soku se dodaju 0,2%—0,3% CaO, zatim se u drugom stepenu, koji je zadržao raniji naziv defekacija, smeša zagreje na 90°, pa se u posebnoj posudi dodaje ostatak od 1,3% do 1,7% CaO na repu, Dvostepenom defekacijom postiže se bolje izdvajanje koloida i ostalih nešećera iz difuznog soka, dok se posle saturacije dobija talog sa znatno boljim sedimentaoionim i filtracionim osobinama.
Defekovan >sok odlazi na safuraciju, koja je takođe podeljena na dva stepeina. U prvom stepenu, nazvanom prva saturacija, najveći deo dodatog Ca (OH)2 prevodi se u CaCO3 uvođenjem u sok saturacioniog gasa; koji sadrži do 40% CO2, a dobija se u posebnoj jamskoj krečnoj peći, kao pomoćnom pogonu potrebnom za preradu reipe. Pri ovoj saturaciji količina CaO u soku padne na 0,06%— —0,08%. Tako obrađen sok zove se muljmi ;sok, i on se, prema starom tehnološkom postupku, prebacuje na filtar-prese gde se cedi pod pritiskom od 3 atmosfere, ili prema novijem tehnološkom postupku, odlazi najpre u dekantere gde se sedimentacijom izdvaja 80% bistrog soka, dok se ostatak od 20% zgušnjenog muljnog soka filtruje preko vakuum-filtara. Izbistreni sok i filtrat dobijen filtracijom zgušmjenog muljnog soka mešaju se i odlaze na dopunsku filtraciju preko filtarpresa ili naplavndh filtara.
Posle prve saturacije filtrovani sok se zagreje na 90° do 102° i odlazi na drugu saturaciju. U ovoj fazi završava se proces saturacije time što se daljim uvođeinjem saturacionog gasa snižava alkalnost soka na 0,01%—0,02% CaO. Ovako saturovan sok opet se cedi preko filtara raznih sistema.
Sl. 20 — Uobičajena šema čišćenja difuznog soka
Izostavljeno iz prikaza
MEHANIČKO ČIŠĆENJE
↓
Hvatač mrva
↓
Merenje difuznoa soka
HEMIJSKO ČIŠĆENJE
↓
Predetekocija dodatak 0,3% C60 na repu
↓
Zagrevanje na 90C
↓
Defekacija dodatak 1,2 % CaO na repu
↓
Saturacija so CO2 − gasom do 0,08 % CaO na repu
↓
Dekantacija soturacionog soka
↓
Filtracija I soturacionog soko
↓
Dodatna filtracija bistrog i filtrovanog I saturacionog soka
↓
Zagrevanje soka na 95-102 C
↓
II Saturacija sa CO2 − gasom do 0,01-0,02% CaO na repu
↓
Filtracija II saturacionog soka
↓
Retki sok
Sl. 21 — Šerna višestrukog korišeenja pare
Izostavljeno iz prikaza
- I TELO
- II TELO
- III TELO
- tn-1 tn
- tn-1
- n-telo
Tokom čišćenja snižava se koncentracija difuznog soka usled dodavanja krečnog mleka u defekaciji, kao i usled dodavanja filtrata koji nastaje prilikom spiranja saturacionog mulja vodom, tako da se posle druge saturacije dodija vrlo razblažen sok, koji se zove retki sok i čiji se sadržaj suve .supstance kreće od 10%do 15%, odnosno od 10 do 15° Bx.
U novije vreme razrađeni su za čišćenje soka komtimualmi i potpuno automatizovani postupci, ikoji se zasrivaju ma istovrememoj obradi soka s krečnim mlekom i CO2-gasom, tj. istovrememo se vrše i defekacija i saturacija i zato se oni nazivaju defekosaturaciomim postupcima. Ovi načini pokazuju naročito dobre rezultate pri preradi pokvarene repe.
Kreč i saturacioni gas koji su potrebni za čišćenje difuznog soka proizvode se pečenjem krečnjaka pomoću sagorevanja koksa u jamskoj krečnoj peći. Količina utrošenog kreonjaka za pečenje kreča zavisi od potrošnje CaO na defekaciji, a kreće se normalno do 4% u odnosu na prerađenu repu, dok se količima koksa potrebnog za pečenje kreča kreće obično od 10% na utrošenu količinu krečnjaka. Pečeni kreč se hidratiše vodom (gasi) pri čemu se dobija krečno mleko gustoće oko 20° Be, koje se posle izdvajanja peska upotrebljava za defekaciju u fabrici. Saturacioni gas iz breone peći sastoji se uglavnom iz ugljemdioksida, azota i nešto kiseonika. On se čisti od pepela pranjem pomoću vode, a zatim ga purnpa za saturacioni gas sa određenim pritiskom ubacuje u posude za saturaciju.
Koncentrovanje retkog soka uparavanjem
Retki sok sa 10°—15° Bx koncentruje se uparavamjem do gustoće od 60° do 85° Bx, pri čemu se ma svakih 100 kg prerađene repe mora upariti oko 90 do 100 kg vode., Najjednostavniji način uparavanja retkog isoka sastojao bi se u zagrevanju otparnih aparata parom iz parnih kotlova, ali bi se pri takvom načinu rada trošila velika količina toplote. Zato se u savrememoj industriji šećera primenjuje princip višestrukog korišćemja pare, usled čega se potrebna količina igoriva za preradu šećerne repe smanjila gotovo za tri puta, primenom otparnih stanica.
Otparna stanica sa višestrukim korišćenjem ipare sastoji se od nekoliko otparnih aparata ili tela kroz koje se postepeno provodi sok koji se uparava, a iz poslednjeg tela izlazi dovoljno koncentrovam gusti sok. Princip višestrukog korišćenja pare na otparnoj stanici pokazuje slika 21.
Iz šeme na slici 21 vidi se da se od svih tela otparne stanice posebmo dovedenom parom zagreva samo prvo telo. Za zagrevanje ovog tela koristi se obično returna para tj. ona koja je na putu od parnih kotlova (oštra para) do otparne stanice izvršila koristan rad pokretanjem parne turbine proizvodeoi na taj način potrebnu električnu emergiju za rad fabrike. Returna para dovedena u prvo telo otparne stanice kondenzuje u zagrevnoj komori i predaje latentnu toplotu isoku koji ključa u soonom delu aparata i na taj način se uparava. Para proizvedema uparavanjem soka u prvom telu ne pušta se neiskorišćena u vazduh, nego se upotrebljava za zagrevanje drugog tela otparne stanice, u kojem se održava niži pritisak nego u prvom telu. Na taj način, para koja je nastala u prvom telu dovodi do ključanja sok iz drugog tela, je-r je ovde, usled nižeg pritijska, temperatura ključanja soka niža. Para koja je nastala u drugom telu uparavanjem soka služi dalje za uparavanje u. trećem telu, gde je opet niži pritisak nego u drugom telu. Prema tome, ekonomija iskorišćenja primamo upotrebljene pare na otparnoj stanici zavisi od broja tela u staniei pod sukcesivno smanjenim pritiskom, tako da u stanici sa dva tela imamo dvostruki efekat uparavanja, u stanici sa tri tela trostruk itd., odnosno 1 kg dovedene pare upari u stanici sa dva tela dva kg vode, u stanici sa tri tela — 3 kg, u stanici sa četiri tela — 4 kg.
Zbirni rezervoar za gusti sok
↓
Vakuum-aparati za A − proizvod šećerovina koncentnacije 92°Bx
↓
Hladnjače za A − šećerovinu
↓
Centrifuge za kristal
↓
Sirupi od kristala → Kristal šećer → Sušenje → Sortiranje → Pakovanje → Uskladištenje
↓
Vakuum-aparati za B − proizvod šećerovina koncentracije 93°Bx
↓
Hladnjača za B-šećerovinu
↓
Centrifuge za B-proizvode
↓
Zeleni sirup ili Beli sirup → Afinoda → Priprema klere → Filtracija klere
↓
Vakuum-aparati za C − proizvod šećerovina koncentracije 94°Bx
↓
Hladnjače C-proizvoda
↓
Centrifuge
↓
Sirovi šećer ili Melasa
Sl. 22 — Šema dotoijanja konzumnog kristala kuvanjem tri šećerovine
Izostavljeno iz prikaza
Otparnih stanica ima dva tipa. Jedme rade na principu vakuuma, koji se stvara komdenzacijom pare iz poslednjeg tela, dok se nekondenzovani gasovi (vazduh, COa, NHs) odvlače vakuumpumpom koja omogućava održavanje smanjenog pritiska u pojedinim telima otparne stanice i višestruko korišćenje tioplote dovedene u stanici zagrevnom parom. Druge otparne stanice rade na istom pri-ncipu kao i stamice pod vakuumom s to-m razlikom što su sva otparivačka tela pođ pr-itiskom većim od atmosferskog.
Sok koji izlazi iz poslednjeg tela otparne stanice ima koncentraciju 60″ — 65″! Bx i zove se gusti sok. Gusti sok se filtruje i skuplja u sabirnim rezervoarima na stanici za kristalizaciju radi daije prerade u šećer.
Kristalizacija šećera i prerada sirupa
Gusti sok dobijen preradom šećernih rastvora u prethodnim fazama dalje se koncemtruje uparavanjem, sve dok rastvor ne postane toliko prezasićen da u njernu počne kristalizacija šećera. Ova faza naziva se kuvanjem šećera. Kako povećanjem koncentracije šećera u rastvoru raste i tačka ključanja rastvora, to se kuvanje vrši u tzv. vakuumaparatima i pri nižim temperaturama da bi se izbegla karamelizacija i gubici šećera.
Za ovu fazu tehnološkog postupka postavlja se šema kuvanja, kojom se određuje u koldko će se stepeni vršiti kristalizacija šećera kuvanjem gustog soka i drugih sirupa. Sema kristalizacije treba da b-ude što jednostavnija, da se sirupi što manje vraćaju u prethodni; stepen kuvanja, jer se time smanj-uje potrošnja toplote i gubici šećera u ovoj fazi rada, i da se postigne što veće iskorišćenje šećera u odnosu na njegovu količinu u gustom soku ddbijemom preradom repe. Pošto se šećer obično izdvaja kuvanjem gustog soka i sirupa u tri stepena kristalizacije, pri čemu se dobijaju tri šećerovine označene sa A, B i C, dajemo ovde jedan od često primenjivanih iprimera koji pokazuje šema na slici 22.
Smeša gustog soka i klere, tj šećernog rastvora dobijenog rastvaranjem opranog (afinovanog) B j C sirovog šećera, kuva se U vakuumaparatima za šećerovinu A-proizvoda do koncentracije-92° Bx. A-šećerovina se ispušta iz vakuum-aparata u otvorene hladnjače sa mešalicama, gde se završava kristalizacija, a zatim odlazi preko razdelnog korita sa mešalicom na centrifuge za kristal, u koji ma se kristali saharoze odele od matičnog sirupa, isperu sa parom, suše se, sortiraju se na vibracionim sitima prema veličini. pakuju se u vreće od 50 kg ili u manja pakovanja i slažu se u magacinu.
Matični sirup od A-šećerovine pomešan sa sirupom od pranja kristala ponovo se uparava u drugoj bateriji vakuum-aparata do koncentracije 93° Bx čime se dobija šećerovina B-proizvoda, ili kraće, B-šećerovina. Ona se iz vakuum-aparata pušta u otvorene hladnjače sa prirodnim ili veštačkim hlađenjem, a zatim odlazi preko razdelnog korita na centrifuge za B-šećerovinu. Pošto se sirovi B-šećer odvoji od matičnog ili zelenog sirupa, on se u centrifugama ispere hladnom vodom. Isprani B-šećer zove se afinada, pošto se ispiranje površine kristala naziva u industriji šećera afinacija. Afinada se rastvara u vodi do koncentracije 60° Bx, odbojava se aktivnim ugljem, filtruje se i uzima za kuvanje A-šećerovine pod nazivom klera. Pri ispiranju B-šećerovine vodom dobija se afinacioni ili beli sirup, koji se odvojeno hvata od matičnog ili zelenog sdrupa i vraća se natrag za kuvanje B-šećerovine.
Zeleni. sirup od B-šećerovine predstavlja polazni sirup za treći stepen kristalizacije. On se ukuvava u vakuum-aparatima za C-proizvod do koncentracije 94° Bx, pri čemu se dobija C-šećerovina, koja se pušta u hladnjače sa umetnim hlađenjem pomoću vode. Posle završetka kristalizacije, koja obično traje oko 48 časova i završava se na temperaturi od 40° do 50°, C-šećerovina se opet zagreje do 55° ili do 60° i pušta se preko razđeinog korita na centrifuge za C-proizvod. Na centrifugama se izdvaja poslednji matični sirup. nazvan melasa, iz kojeg se ostatak šećera ne može više dobiti kristalizacijom, Melasa se skladišti u velibim cisternama na dvorištu fabrike i upotrebljava se kao sirovina za industriju vrenja, a i za melasiranje izluženjih rezanaca.
Sirovi šećer C-proizvoda ispušta se iz centrifuga, meša se sa zelenim sirupom od B-prodzvoda, prebacuje se u hladnjače za B-šećerovinu i dalje se prerađuje sa B-šećerom. Sirovi C-šećer može se takođe rastvoriti u retkom soku do koncentracije 65° Bx, pri čemu se dobija druga klera za kuvanje B-šećerovine.
Ako fabrika po-red konzumnog kristala prodzvodi i rafinisanj šećer u. obliku kristala ili koćki, onda se vrši četvorostepena kristalizacija, što znači da se kuvaju četiri šećerovine. U tom slučaju osim navedene tri šećerovine kuva se d rafinadna šećerovina i to od očišćene, odbojene i filtrovane klere sa kvocijentom čistoće preko 99% bez dodavanja drugih sokova i sirupa. Rafinadna šećerovina se kuva do koncentracije 91° Bx, pušta se u hladnjače sa umetnim hlađenjem, centrifuguje se, a izdvojeni rafinadni sirup meša se sa gustim sokom i upotrebljava za kuvanje A-šećerovine. Proizvodj 11 se rafinadni kristal on se po izlasku iz centrifuga obrađuje na isti način kao i konzumni kristal, ali ako se proizvode kocke, onda iz centrifuga izlazi vlažno šećerno brašno, od kojeg se po posebnom postupku proizvodi šećer u kockama.
Za konzumni kristalmi šećer se postavlja zahtev da bude beo, da sadrži majmanje 99,7% saharoze, da količina vlage ne prelazi 0, 10%, pepela 0,04% i invertnog šećera 0,01%». Šećer mora biti bez stranog ukusa i mirisa i ne sme sadržavati mehaničkih primesa.
Obrada kristala posle odvajanja od sirupa
Posle izdvajanja na centrifugama šećer sadrži od 0,5% do 2,5% vode i ima temperaturu od 60° do 85°. Iz centrifuga kristalni šećer pada na transporter koji ga odvodi na sušenje. U toku transportovanja šećer se znatnim delom ohladi, zatim dolazi na sita gde se odvoje grudvice koje odlaze na drobilicu, dok se prosejani šećer pomoću elevatora diže do uređaja za sušenje.
Kristalni šećer se pre pakovanja i skladištenja mora osušiti toliko da se sadržaj vlage kreće u granici od 0,03% do 0,05%;, a uz to treba da se ohladi do temperature oko 30°, koja je približna temperaturi skladišta. Ovo se postiže u sušnicama raznih sistema koje su komstruisane za šećerne kristale raznih veličina.
Posle sušenja šećer dolazi na tresalice ili vibratore, gde se kroz sita sa raznim otvorima prosejava i klasira prema veličini kristala. Klasiranje kristala potrebno je s jedne strane radi samog izgleda, jer šećer s ujednačenim kristalima lepše izgleda, a s druge strane i sami potrošači zahtevaju kristal raznog asortimana.
Osušeni .i klasirani šećer skuplja se u posebnim bunkerima prema asortimanu, odakle se pušta preko automata, koji mere neto težinu, u papirnate kese za predviđenu težinu koja prima 50 kg šećera. Prema zahtevu tržišta, kristal se puni i u kese od piastične mase ili papira s sadržajem od 5, 3, 2,5, 2, 1, i 0,5 kg a za ugostisteljstvo i u kesice od po 25 g.
Kristalni šećer je higroskopan i zato se mora čuvati u skladištima koja imaju uređaje za klimatizaciju. Pri njegovom čuvanju najpovoljnije je ako se u skladištu održava temperatura za nekoliko stepeni viša od spoljne temperature u svim mesecima s visokom relativnom vlažnošću vazduha. Relafivna vlanžost vazduha u skladištima konzumnog šećera ne sme da pređe 70%,
Sporedni proizvodi proizvodnje i prerade šećerne repe
Inž. D. Ješić
EKONOMSKA vrednost šećerne repe nije izražena samo vrednošću glavnog proizvoda — korena, odnosno šećera, već i vrednošću sporednih proizvoda iproizvodnje repe (lišća sa glavama) i prerade (rezanaca i melase). Sporedni proizvodi, s obzirom na količine i hranIjivu vrednost, imaju veliki značaj u ishrani domaćih životinja. Oni nam omogućuju organizaciju rentabilne stočarške, naročito govedarske proizvodnje. Ovo utoliko pre što po prosečnim prinosima (oko 400 mc/ha korena i 250—300 mc/ha lišća) repa često sa istih površina daje više stočne hrane nego mnoge druge kulture (ovas, lucerka, silažni kukuruz i dr.) Iz ovih razloga razumljiva je zainteresovanost proizvođača repe, naročito u napredmijim zemljama (a u poslednje vreme i kod nas), da po hektaru proizvedu što više korena (koji se korisiti za preradu, a u nekim zemljama u manjoj meri i kao stočna hrana), ali i lisne mase-lišća (koje se koriste isključivo za ishranu stoke).
Jasno, vrednost sporednih proizvoda može doći do izražaja samo ako se oni pravilno i u potpunosti koriste na gazdinstvima. U ovom poglavlju izlaže se materija o ovim proizvodima i njihovom iskorišćavanju.
Količina i kvalitet sporednih proizvoda repe
Pošto faktori rasta i razvića različito deluju na koren i lišće (morfološki i fiziološki dva izrazito različita organa), potrebno je rasvetliti neka bitna pitanja poboljšanja kvaliteta i količine hranljivih vrednosti šećerne repe (tab. 1, 2 i 3).sa jedinice površine.
Tab. 1 − Hemijski sastav nekih sporednih proizvoda šećerne repe domaćeg porekla (po M. Obrađoviću i D. Stošiću)
Izostavljeno iz prikaza
Sadržaj u % od vazd. suve materije
- Hranivo i vlaga
Silaža od lišća i glava 74,08
Sirovi (socni) rezanci 85,66
Suvi rezanci 10,52 - Hranivo Suve supstance
Silaža od lišća i glava 25,92
Sirovi (socni) rezanci 14,74
Suvi rezanci 89,48 - Hranivo Orginalne materije
Silaža od lišća i glava 20,62
Sirovi (socni) rezanci 13,74
Suvi rezanci 84,72 - Hranivo Mineralne materije
Silaža od lišća i glava 5,30
Sirovi (socni) rezanci 0;60
Suvi rezanci 4,76 - Hranivo Sirovinski proteni
Silaža od lišća i glava 3,25
Sirovi (socni) rezanci 0,53
Suvi rezanci 7,99 - Hranivo Sirovinska masti
Silaža od lišća i glava 1,23
Sirovi (socni) rezanci 0,13
Suvi rezanci 0,84 - Hranivo Sirvinska celuloza
Silaža od lišća i glava 2,74
Sirovi (socni) rezanci 2,74
Suvi rezanci 19,40 - Hranivo Bez N ekstrakcione materije
Silaža od lišća i glava 13,40
Sirovi (socni) rezanci 10,34
Suvi rezanci 56,49
Tab. 2 − Hranljiva vrednost nekih sporednih proizvoda šećerne repe domaćeg porekla (po M. Obradoviću i D. Stošiću)
Izostavljeno iz prikaza
Sadržaj u % od vazduha suve materije
- Hranivo Bez N ekstr. mat.
Silaža od lišća i glava 13,40
Sirovi (socni) rezanci 10,34
Suvi rezanci 56,49 - Hranivo Sir. mast
Silaža od lišća i glava 0,71
Sveži rezanci —
Suvi rezanci 0,40 - Hranivo Sir. cel.
Silaža od lišća i glava 1,69
Sveži rezanci 1,98
Suvi rezanci 13,97 - Hranivo Bez N ekstr. mast
Si-laža od lišća i glava 8,92
Sveži rezanci 8,91
Suvi rezanci 48,61 - Hranivo Svarljiva belančevina
Silaža od lišća i glava 0,42
Sveži rezanci 0,23
Suvi rezanci 0,57 - Hranivo Amida
Silaža od lišća i glava 1,74
Sveži rezanci 0,03
Suvi rezanci 3,50 - Hranivo Skrobni ekvivalent
Silaža od lišća i glava 0 73
Sveži rezanci 0,11
Suvi rezanci 0,52 - Hranivo Hran. (ovs. jed.)
Silaža od lišća i glava 0,22
Sveži rezanci 0,18
Suvi rezanci 0,89
Tab. 3 − Hranljiva vrednost 1 kg različitih delova ili proizvoda dobijenih od šećerne repe (po Tome-u)
Izostavljeno iz prikaza
- Deo ili proizvod šećerne repe Hranljiva jedinica (u kg)
Koren šećerne repe 0,26
Glave šećerne repe 0,10
Lišće šećerne repe 0,20
Silaža od glava i lišća 0,12
Sveži rezanci 0,08
Kiseli rezanci (silarani) 0,10
Suvi rezanci 0.85
Melasa (krmna) 0,77 - Deo ili proizvod šećerne repe Svarljdvih proteina (u g)
Koren šećerne repe 12
Glave šećerne repe 14
Lišće šećerne repe 22
Silaža od glava i lišća 22
Sveži rezanci 9
Kiseli rezanci (silarani) 8
Suvi rezanci 39
Melasa (krmna) 45 - Deo ili proizvod šećerne repe Ca (u g)
Koren šećerne repe 0,5
Glave šećerne repe 0,5
Lišće šećerne repe 1,6
Silaža od glava i lišća 1,3
Sveži rezanci 0.7
Kiseli rezanci (silarani) 1,2
Suvi rezanci 4,7
Melasa (krmna) 3,0 - Deo ili proizvod šećerne repe P (u g)
Koren šećerne repe 0,5
Glave šećerne repe 0 3
Lišće šećerne repe 0,4
Silaža od glava i lišća 0,4
Sveži rezanci 0,1
Kiseli rezanci (silarani) 0,1
Suvi rezanci 1,2
Melasa (krmna) 0,3 - Deo ili proizvod šećerne repe Karotina (u mg)
Koren šećerne repe 0
Glave šećerne repe 65
Lišće šećerne repe 30
Silaža od glava i lišća 10
Sveži rezanci 0,3
Kiseli rezanci (silarani) —
Suvi rezanci 0
Melasa (krmna) 0
Selekcija repe i ostale agrotehničke mere usmerene na podizanje prinosa korena i šećera, imaju određeni uticaj na proizvodnju stočne hrane dobivene posle prerade korena (rezanci i melasa) i lišća Sa određenim sistemom agrotehničkih mera povećavaju se prinosi korena, a samim tim dolazi i do povećanja prinosa sporednih proizvoda. To znači, na prvi pogled, da uticajem na prinos korena i šećera proizvođač istovremeno posredno utiče i na povećanje prinosa stočne hrane. Međutim, traženjem najtačnijeg odgovora na pitanja međusobnih ođnosa i uticaja dolazi se do zaključka da je prinos lišća primaran za visinu prinosa korena i njegov kvalitet.
Na osnovu ovoga može se tvrditi da na visinu prinosa stočne hrane u korenu i u lišću sa glavama utiču: sortne osobine, sistem đubrenja, kompleks agrotehničkih mera, zaštita od bolesti i štetočina, žetva sa transportom do mesta prerade, lagerovanje itd. Pritom treba shvatiti da sve ove mere, ukoliko različito deluju, utiču na promenu sadržaja šećera u korenu, odnosno na kvalitet korena sa stanovišta šećera, a sasvim neznatno na kvalitet rezanaca. Nasuprot tome, upotrebom đubriva, a naročito kalijuma povećava se njegov sadržaj u korenu što donekle obogaćuje melasu sa ukupnim mineralnim materijama usled čega dolazi do smanjenja iskorišćenja polarizacionog šećera koji se prevodi u melasu.
Nasuprot korenu, gde razni faktori nemaju veći uticaj na promene u kvalitetu rezanaca, promene uslova gajenja osetno više utiču na kvalitet lišća sa glavama. Između ostalih uslova gajenja posebno valja ukazati na uticaj sortnih osobina i đubrenja.
Uticaj sortnih osobina
Sortne osobine imaju veliki uticaj na prinos i kvalitet stočne hrane od šećerne -repe. Međutim, kada se želi ukazati na ovaj momenat ne misli se na uticaj sortnih osobina na prinos korena već isključivo na prinos lišća i glava. Našu pažnju treba da zadrži problem otpornosti prema bolestima i to na prvom mestu cerkospori. U poglavlju o bolestima rečeno je da se na proizvodnom području naše zemlje cerkospora javlja gotovo svake godine u većem obimu. Dakle, cerkospora predstavlja ozbiljam faktor u proizvodnji repe. Karakteristično je, međutim, da se bolest javlja na organima (lišće sa glavama) koji služe isključivo kao stočna hrana i od čijeg zdravstvenog stanja zavisi uspeh siliranja i upotrebe uopšte. Prema tome, ako se govori o sortama kao faktoru koji utiče na prinos i kvalitet stočne hrane od repe, onda se pri izboru sorta posebno mora voditi računa o .njihovoj otpornosti prema cerkospori.
Po prinosu lišća ističu se većim prinosom sorte otporne prema cerkospori. Stvarna razlika je još veća, jer se pri merenju ne odvaja osušeni list neotpornih sorta. Ovome treba dodati i činjenicu da osušeno lišće obolelo od cerkospore predstavlja štetnu masu kod siliranja i da .smanjuje hranljivu vrednost i zdravog lišća unešenog u silažu.
Kako će se kasnije videti, zdravo lišoe predstavlja osnovni uslov za puno korišćenje lišća i glava, kako ,za potrošnju u svežem stanju tako i za isiliranje. Zbog toga problem otpornosti prema cerkospori ima poseban značaj.
Tab. 4 − Prinos lišća različitih sorta šećerne repe po hektaru
Izostavljeno iz prikaza
- Naziv scrte Prinos lista (u mc/ha)
Beta ipoly B1 238,1
Aj ooly-2 211,3
Hillešog poly 204,4
K W -Miltiveima 198,0
Tirjrave 189,5
KW-E 180,5
Polykuhn 168,2
Naziv scrte Ocena napada Cerbospore (0—5)
Beta ipoly B1 0,4
Aj ooly-2 4.0
Hillešog poly 1,96
K W -Miltiveima 2,33
Tirjrave 4,0
KW-E 4 0
Polykuhn 3,3
Ranijih godina industrija šećera koristila je za setvu manje prinosne a ranostasnije sorte. Za razliku od ovih koje su ekonomski bile neprihvatljive za (proizvođače repe, poslednjih godina sve se više seju sorte rodnije ali fizdološki kasnostasnije. Ove sorte u osnovi imaju veću osetljivost prema oerkospori ali su bogatije u lisnoj masi. Međutim, ova lisna masa najčešće izumire zbog oboljenja. Interesi proizvođača repe i stočne hrane zahtevaju da se ova lisna masa sa većim prinosom od sorta rodnijih u korenu zaštićuje od bolesti. Rezultati koji su do sada postignuti pokazuju da se uz mala ulaganja može veći rod lišća sačuvati i bod sorta repe koje nisu otporne prema cerkospori.
Uticaj đubrenja
Kako je već zapaženo u brojnim ogledima poseban značaj za proizvodnju stočne hrane u lišću sa glavama repe ima đubrenje. U tom smislu vredni su rezultati ispitivanja uticaja vrste đubriva-hraniva na prinose lišća (v. tab. 5).
Tab. 5 − Uticaj vrste hraniva na prinos lišća sa glavama
Izostavljeno iz prikaza
- Vrsta hraniva Učinak u kg
- 1 kg čistog azota 120 kg lišća
- 1 kg fosforne kiseline 35 kg lišća
- 1 kg čistog kalijuma 15 kg lišća
Do sličnih podataka došlo se i na oglednoj stanici Zavoda za šećernu repu u Crvenki 1965. godine na zemljištu tipa livadska crnica. Iz ovoga nije teško izvesti zaključak da je uticaj azota izuzetan i da on zađržava to mesto i na zemljištima koja se smatraju bogatioi u azotu.
U oba slučaja, dakle, učinak azota dolazi na prvo me!sto, iza njega dolazi fosforna kiselina i majzad kalijum. Ovi rezultati su donekle istovetni sa rezultatima uticaja na prinos korena na livadskoj crnici. Nasuprot tome, azot utiče na smanjenje sadržaja šećera u korenu a povećava sadržaj azotnih materija, dok kalijum deluje obratno povećavajući osetnije sadržaj šećera. Ukoliko dođe do osetnijeg povećanja sadržaja kalijumovih soli u repi, koeficijent iskorišćenja šećera u beli proizvod može biti manji nego u slučaju veće upotrebe azotnih dubriva i smanjenog sadržaja šećera itd. Fosforna kiselina deluje umereno, kako na prinos korena tako i na sadržaj šećera.
Pa ipak, da bi se shvatila kretanja u vezi sa đubrenjem i našlo najprihvatljivije rešenje u pogledu korena i lišća mora se poći od kombinovanih rešenja, a ne samo od pojedinačnih. U tom smislu vredna su istraživanja Instituta za kalijum u Bernu (Švajcarska) čiji su rezultati pokazali da upotreba većih količina azotnih đubriva ne mora smanjiti sadržaj šećera, i uopšte izazvati depresiju tehnološke vrednosti. Po njima, najbolji se uspeh postiže ako se istovremeno sa povećanjem doze azotnih đubriva, koja inače smanjuju sadržaj šećera i tehnološku vrednost ali zato osetno povećavaju prinos lišća i kvalitet istog u ishrani životinja, poveća doza kalijumovih đubriva, a posebno pomeri odnos azotkalijum u korist kalijuma. Na taj način u više godina proverenim ispitivanjima postignuti su najveći prinosi korena, zadovoljavajućeg sadržaja šećera, a što je isto tako važno, tehnološka vrednost nije smanjena uprkos povećanih prinosa lišća dobrog kvaliteta.
Na ovo je trebalo ukazati jer bi se mogao dobiti utisak da se u proizvodnji lišća, koji postaje sve značajniji u ishrani stoke, dodavanjem azotnih đubriva može povećati njegov prinos a da se pri tome izgube liz vida posledice. Od takvih jednostranih zahvata niko ne bi imao koristi, a posebno proizvođači repe.
Azot ima najveći uticaj na prinos lišća. Međutim i ovde ima nekih momenata koji zaslužuju pažnju da se na njih ukaže. Kako je već poznato azotna đubriva se nalaze u upotrebi u obliku nitrata, amonnitrata, amidnom i amonijačnom obliku. Svi ovi oblici azota nemaju isti put do biljke. Neki se mogu odmah usvajati dok drugi (amonijačni i amidni) tek nakon trajnih i ozbiljnih promena. Kako to ima uticaja na snabdevanje biljaka azotnom hranom to će repa đubrena pojedinim oblicima azota davati različite prinose lišća sa glavama.
Moglo bi se postaviti pitanje da li je potrebno posebno ukazivati na ove pojave pošto su one donekle razmotrene u poglavlju o đubrenju repe. Pa ipak, ozbiljno učešće ilišća sa glavama u celokupnoj žetvi stočne hrane (odnos korena prema lišću/100 : 80) koji se dobiva od repe zahteva ukazivanje na ove pojave da bi se bolje shvatio značaj režima ishrane. Na ovaj zaključak upućuju zapažanja da se odnos korendišće pomera u korist lišća ukoliko se upotrebljavaju veće doze NPK đubriva u odnosu na stajnjak, i uopšte na oskud io đubrenje. Opšti utisak je dakle da mineralna đubriva stvaraju bolje uslove i obezbeđuju veću i kvalitetniju proizvodnj.u stočne hrane.
Đubrenjem minerlnim đubrivima, a naročito sa većim normama u toku godine. ne povećava se samo količina već se poboljšava i kvaEtet žetve. Na osnovu dugogodišnjih ispitivanja (uglavnom u inostranstvu) Gericke je došao do zaključka da puno mineralno đubrenje nedvosmisleno povećava sađržaj hranljivih materija u repi korisnih u ishrani životinja.
Đubrenjem mineralnim đubrvima, a naročito sa većim normama u toku godine ne povećava se samo količina već se poboljšava i kvavih materija može se izračunati na osnovu danas poznate skrobne vrednosti lišća koja se kreće prema ,raznim autorima od 7, 8 do, po novijim istraživanjima, oko 9,5 a kod korena oko 14,9. Ako se na osnovu tih skrobnih vrednosti obračunaju prinosi lišća u uslovima različitog đubrenja dolazi se po G e r i c k e-u do sledećih rezultata (v. tab. 6).
Tab. 6 − Povećanje sadržaja hranljivih materija u repi putem dubrenja
Izostavljeno iz prikaza
- Đubrenje Žetva
mc/ha
Nedubreno Repa-koren 220×14,9
Lišće sa glavama 140x 9,5
360 - Đubreno-Stajnjak + NPK Repa-koren 406×14.9
Lišće sa glavama 324x 9,5
730 - Đubrenje Suva masa
mc/ha
Nedubreno Repa-koren 55,0
Lišće sa glavama 19,0
74,0 - Đubreno-Stajnjak + NPK Repa-koren 101,6
Lišće sa glavama 45,4
147,0
Đubrenje
vredn.
Nedubreno Repa-koren 3278
Lišće sa glavama 1291
4569 - Đubreno-Stajnjak + NPK Repa-koren 6049
Lišće sa glavama 3078
10127
Đubrenje
N
Neđubreno Repa-koren 31,9
Lišće sa glavama 32,9
64,8 - Đubreno-Stajnjak + NPK Repa-koren 74,2
Lišće sa glavama 93,5
167,7
Đubrenje P2O5
Neđubreno Repa-koren 10,4
Lišće sa glavama 8,0
18 4 - Đubreno-Stajnjak + NPK Repa-koren 31,5
Lišće sa glavama 30,9
63,4
Đubrenje K2O
Neđubreno Repa-koren 34,1
Lišće sa glavama 50,5
84,6 - Đubreno-Stajnjak + NPK Repa-koren 74,2
Lišće sa glavama 137,5
211.7
Iz ovog prikaza se, vidi da se đubrenjem prinos lišća povećava za oko 103% da bi se sadržaj azota povećao za 150%, a kod fosforne kiseline čak za 239%. Povećanje skrobne vrednosti iznosi 121°o.
Prema istom autoru najveći deo azotnih materija i kalijuma nalazi se u lišću i glavama, a fosfora ,u korenu.
Toliko o ovim pitanjima radi boljeg sagledavanja problema kvaliteta pojedinih proizvoda repe u ishrani, a isto tako za celishodnije prilaženje problemu spremanja hrane za ishranu i normiranje obroka.
Lišće i glave šećerne repe
Poslednjih godina lišce i glave šećerne repe sve više se koriste za ishranu stoke, a sve manje zaoravaju. Neosporno je da se zaoravanjem lišća mogu povećati prinosi žita i do 22%, ali to nije dovoljna nadoknada za izgubljenu vrednost u stočnoj brani. Zato je u zapad.ioevroipskim zemljama (pa i kod ,nas) zaoravanje glava repe, a vrsto tako i lišća, skoro potpuno izbačeno iz prakse.
Sveže repino lišće
Lišće repe je osobito bogato u belančevinama i ugljenohidratnoj hrani. Isto tako bogato je i u vitaminima. Želudac životinja lako ga svari, a naročito ako je čisto i u svežem stanju. Osim toga lišće repe ima manje sirovih vlakana što omogućava izvanređno varenje. Što se tiče kaicijuma i fosfora njih je malo, d to dosta manje nego kod deteline. Sastav svežeg lišća repe može se videti iz tabele 7, a koefioijent svarljivosti iz tabele 8.
Tab. 7 − Sastav svežeg i provenulog repinog lišća (i po Lenkeit-u)
Izostavljeno iz prikaza
- u 100grama sveže mat.
Stanje lišća Suva mat.
Sveže lišće 12,95
Posle 5 dana 16,74 - u 100grama suve mat.
Sveže lišće 100
Posle 5 dana 100
Stanje lišća Suva mat. bez peska - u 100grama sveže mat.
Sveže lišće 12,42
Posle 5 dana 12.96 - u 100grama suve mat.
Sveže lišće 95,90
Posle 5 dana 77,42 - u 100grama sveže mat.
Stanje lišća Organska materija
Sveže lišće 10,54
Posle 5 dana 11,31 - u 100grama suve mat.
Sveže lišće u 10 81,46
Posle 5 dana 67,56
Stanje lišća Sirova materija - u 100grama sveže mat.
Sveže lišće 1,75
Posle 5 dana 1,67 - u 100grama suve mat.
Sveže lišće 13,51
Posle 5 dana 9,98
Stanje lišća Čiste belančevine - u 100grama sveže mat.
Sveže lišće 1,12
Posle 5 dana 1,07 - u 100grama suve mat.
Sveže lišće ma s 8,49
Posle 5 dana 6,38
Stanje lišća Mineralne materije (pepeo) - u 100grama sveže mat.
Sveže lišće 2,41
Posle 5 dana 5,43 - u 100grama suve mat.
Sveže lišće 18,63
Posle 5 dana 32,46
Stanje lišća Pesak. - u 100grama sveže mat.
Sveže lišće 0,53
Posle 5 dana 3,78 - u 100grama suve mat.
Sveže lišće 4,10
Posle 5 dana 22.58
Stanje lišća Ca - u 100grama sveže mat.
Sveže lišće 0,110
Posle 5 dana 0,103 - u 100grama suve mat.
Sveže lišće 0,84
Posle 5 dana 0,61
Stanje lišća P - u 100grama sveže mat.
Sveže lišće 0,036
Posle 5 dana 0,039 - u grama suve mat.
Sveže lišće 0,027
Posle 5 dana 0,023
Stanje lišća Karotinmg - u 100grama sveže mat.
Sveže lišće 0,958
Posle 5 dana 0,675 - u 100grama suve mat.
Sveže lišće 7,40
Posle 5 dana 4,03
Stanje lišća Oks. kis. - u 100grama sveže mat.
Sveže lišće 0,288
Posle 5 dana 0,299 - u 100grama suve mat.
Sveže lišće 2,22
Posle 5 dana 1,79
Tab. 8 − Koeficijent svarljivosti za dobro pripremljeno sveže repino lišće i svežu
Izostavljeno iz prikaza
- Pokazatelj Sirovi proteini
Lišće repe
Preživari 77
Konji 74
Svinje 65 - Lišće crvene deteline
Preživari 70 - Pokazatelj Sirova mast
Lišće repe
Preživari 41
Konji 54
Svinje 27 - Lišće crvene deteline
Preživari 68 - Pokazatelj Sirova celuloza
Lišće repe
Preživari 75
Konji 70
Svinje 76 - Lišće crvene deteline
Preživari 51 - Pokazatelj Ekstraktivne materije
Preživari 88
Konji 80
Svinje 79
Preživari 74 - Pokazatelj Organske matererije bez N
Preživari 83
Konji 76
Svinje 74
Preživari 68
Iz tabele 8 se vidi izuzetno visoka svarljivost organskih materija zahvaljujući malom sadržaju sirovih (celuloznih vlakana).
Upotreba svežeg lišća repe
Poslednjih godina bilo je dosta pokušaja da se lišće korisiti bilo u isvežem stanju, bilo u siliranom stanju u ishrani stoke. Nažaloist uspeh nije zavidan. Samo na području Srema ostalo je u prizmama dosta silaže koja se nije potrošila u ishrani. Životinje je nisu htele jesti ili su dohijale ozbiljne poremećaje organa za varenje, što je dovelo do smanjenja upotrebe.
Do sličnih rezultata dolazilo je i ranije i kod inostranih proizvođača ;repe. Po Lehennert-u to se dešava samo zaito što je takvo lišće nečisto, odnosno zaprljano. Zato je potrebna velika briga da se u toku žetve lišće ne zaprlja, a ukoliko i dođe do toga, onda se pre upotrebe mora što bolje oprati. Sveže lišće i glave šećerne repe deluju dosta laksativno i mogu se davati stoci (prvenstveno dolaze u obzir goveda i ovce) u umerenim količinama.
Silirano repino lišće i glave
Za razliku od prakse u drugim zemljama, gde kampanja vađenja repe počinje početkom ili sredrnom oktobra, u našoj zemlji počinje krajem avgusta. Dakle ranije oko 45 >dana. Zahvaljujući tome potrošnja lišća i glava u svežem stanju traje daleko duže pa kao posledica toga potroši se daleko više u odnosu na inostranu praksu.
Pa ipak za vreme intenzivnije isporuke repe polovinom oktobra, ostaju mnogo veće količine lišća i glava nego što se trenutno može utrošiti u svežem stanju. Ove koLičine ipotrebno je sačuvati od truljenja za kasniju upotrebu.
Osnovni cilj siliranja je da se sačuva lisna masa repe za kasr.iju ishranu, zahvaljujući mlečno-kiselinskom vrenju koje isključuje procese truljenja i raspadainja. U tom sLučaju lišće zadržava hranljivu vrednost sa kojom se pristuipilo siliranju i vrenju. U isto vreme isključuje se stvaranje buterne i sirćetne ikiseline.
Tab. 9 − Sastav i hranljiva vrednost siliranog lišća i glava repe
Izostavljeno iz prikaza
Koeficijent svarljivosti
- Način siliranja Suva materija
Neoprano (jame u zemlji) 230
Neoprani (silokomore) 200
Oprano (siloikomore) 180 - Način siliranja Sir. prot.
Neoprano (jame u zemlji) 24
Neoprano (silokomore) 24
Oprano (siloikomoire) 23 - Način siliranja Sir. mast
Neoprano (jame u zemlji) 55
Neoprano (silokomore) 5
Oprano (siloikomoire) 4 - Način siliranja Sir. cel.
Neoprano (jame u zemlji) 27
Neoprano (silokomore) 26
Oprano (siloikomoire) 22 - Način siliranja Bez N ekstraktovanih materija
Neoprano (jame u zemlji) 74
Neoprano (silokomore) 79
Oprano (siloikomoire) 75 - Način siliranja sirovinska prot.
Neoprano (jame u zemlji) 64
Neoprano (silokomore) 64
Oprano (siloikomoire) 74 - Način siliranja sirovinska mast
Neoprano (jame u zemlji) 39
Neoprano (silokomore) 45
Oprano (siloikomoire) 26 - Način siliranja sir. cel.
Neoprano (jame u zemlji) 65
Neoprano (silokomore) 78
Oprano (siloikomoire) 81 - Način siliranja Bez N ekstr. mat.
Neoprano (jame u zemlji) 70
Neoprano (silokomore) 76
Oprano (siloikomoire) 85
Sl. 1 — Traiktor sa hidrauličinom dizalicom u vidu vila
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 2 — Prenošenje, stavljanje i sabijanje lišća repe na mestu za siliranje
Izostavljeno iz prikaza
Repino lišće silira se ina taj način što se iz lisne mase istisne vazduh. Ovo se postiže stavljanjem lišća u silotornjeve, silojame itd, dakle sasvirn slično siliranju rezanaca. Kao i kod rezanaca, u poslednje vreme siliranje se sve više obavlja na otvorenoj površini, na ivici njivf ili u dvorištima pored štale.
Za razliku od siliranja na otvorenom polju lisna masa se može silirati ra jednostavan način koji postaje sve više praksa, narooito na socijalističkim gazdinstivima. Umesto tornjeva, zi-dova itd., za siliranje se koristi prostor između gomila slame ili neke druge kabaste hrane. Na ovaj prostor se donosi lišće, gazi traktorom i potom prekriva. Naravno da su ovi pokušaji iako jeftini još uvek sa dosta slabosti, odnosno neiskorišćenih mogućnosti. Može se samo konstatovati da se između stogova može silirati. Potrebno je, međutim, da se utvrde stalna raesta i pos-tavi betonsika podloga. Sa leve j desne strane postavljaju se stogovi sa kabastom hranom. Da bi se sprečilo slivanje vode sa stogova u silažu, površina silaže mora biti nagnuta na jednu stranu kako bi se voda lakše slivala. U svakom slučaju silaža između stogova mora se pokriti plastičnom folijom ili nekim drugim pokrivačem.
Uspeh siliranja lišća nije vezan samo za operaciju stavljanja u silos, stvaranje anaerobne sredine itd., već li za kvalitet lišća o čemu se mora voditi računa još za vreme vegetacije.
Postavlja se pitanje kako spremiti lišće za siliranje. Za dobijanje odgovora treba poći od početka. Od činjenice da lišće mora biti, pre svega, zdravo. Kvalitet silaže zadovoljdće ako nema listova bolesnih od cerkospore i eventualno drugih bolesti.
Zdrav list se odvaja od kore-na u toku vađenja repe. Prilikom vađenja lišće ne sme biti zaprljano. U tome leži osnova uspeha siliranja. Kako to postići s obzirom da sadašnji postupak vađenja ostavlja veoma za-prijan list. Odgovor na ovo -pitanje traže svi. Negde su ga donekle i dobili. Međutim, rnaša praiksa još nema sigurno i dobro rešenje.
Do sada se repa sa lišćem podizala iz zemlje samo vadilicama pa potom stavljala u gomilice. Pošto je lišće gotovo uvek vlažno, a naročito ako je lisna masa bujna, bilo zbog rose bil-o zbog ozleda na lišću, to se zemlja za nju lako lepi. Da šteta bude veća proizvođač ne pazi da se repa sa mokrim Mšćem ne stavlja u gomile pre aktiviranja p-rocesa truljenja, a naročito ako je bilo bolesnog hšća. Takvo lišće i ne treba silirati. Ukoliko se to i učini uspeh će izostati. Umes-to normalnog procesa fermentacije Mšće će nastaviti sa truljenjem. Steta će biti potpuna ukoliko se u zdravo Mšće unese i manja koMčina oštećenog.
U cilju uspešne primene Mšća šećerne repe za siliranje -mora se uvesti tzv. dvofazni postupak žetve, tj. takav postupak kojim će se prvo skidati mišće sa glava (nezaprljano), a tek potom vaditi koren. Takc organizovano vađenje repe -bezbediće zdrav, čist i za siliranje pogodan mast.
Dvofazni postupak može se obezbediti bilo ručnim alatom, bilo mehaničkim putem-kombajnom. U prvom slučaju ručnim glavosekom seče se glava sa lišćem, ostavlja na njivi da provene a potom skuplja u gomilice, nosi u silos ili za potrošnju u svežem stanju. Koren se kasnije vadi ručno ili sa podizačem-vadilicom. Što se tiče dvofaznog mehanizovanog postupka na prvom mestu treba spomenuti sekač glava kojim se odvajaju glave od korena (2—3 reda) a potom vadilicom podiže, koren iz zemlje. Posle isečenja lišća treiba sakupiti, pa tek potom podizati koren iz zemlje. Za sakupljanje rasturenog lišća koristi se specijalni sakupljač koji rastureno lišće slaže u gomile.
Pa ipak, i pored nekih prednosti, ovaj postupak u celini ne zadovoljava, jer je reško sakupiti lišće i sačuvati ga od zaprljanja. Zato je danas uveden kombajn za sečenje lišća sa elevatorima za direktan utovar u transportno sredstvo i potom nošenje na siliranje ili za potrošnju u svežean stanju.
Za razliku od uređaja kojima se odsecaju glave od korena posebno, a sa drugim uređajem podiže koren iz zemlje, svi ostali kombajni rade isto tako u dve faze :s tim da se one izvode u istom prohodu odgovarajućim uređajima. U ovom slučaju lišće se sakuplja u bunker koji se otvara na određenom rastojanju praveci pritom manje gomilice.
A sada da vidimo kako se silira postojećim kombajnima odsečeno i u gomilice u obliku redova složemo lišće.
Iskoristili smo priliku da vidimio kako se to čini u Nemačkoj. Da bi ibdlo jasnije upućujemo na slike 1, 2, 3. Na slici 1 se vidi da se na traktoru (pozadi) nalazi hidraulična dizalica u vidu vila. Ona se spušta i diže po potrebi a najviše do 9,7 m. Pokretom nazad zarivaju se vile u red lišća i tako natovarene nose do mesta za siliranje (sl. 2).
Siliranje počinje na taj način što se na jednom kraju stavi sloj lišća debljine oko 0,5 m i slaganje nastavlja ka drugom kraju buduće prizrne (sl. 3). Kada trabtor stavi prvi sloj preko ovog sloja se stavlja drugi itd. Talko se slaže sloj po sloj lišća, a istovremeno gazi traktorom i istiskuje vazduh. Na slici se vidi da je ulazna strana nagnuta što omogućava penjanje traktora i postavljanje novih slojeva (najčešće do visine od 2 — 3 m). Tako tb traje do završetka prizme. Dnevni kapacitet izosi oko 1,5 ha svežeg prinosa lišća.
Ukoliko se list utovara u vozilo frontalno, koriste se utovarači (sl. 4). Korpa za teret se može koristiti kako za lišće tako i za koren. Učinak je veliki, a omogućuje svestrano korišćenje prikolice za utovar i transport.
Prilikom siliranja lišća javljaju se ozbiljni gubici u težini i kvalitetu. Međutim, gubici su utoliko mamji ukoliko je masa silaže manje izložena delovanju spoljnih faktora. Zato u tom pogledu silojame i silotornjevi predstavljaju daleko veću prednost u odnosu na obična siliranje na otvorenom polju, odnono između stogova.
Da bi se smanjili iguibici u toku siliranja siloprizma se poknva sa strane odozgo Za razliku od ranijih rešenja, kada je preko lišća stavljena slama a preko nje zemlja, što je povećavalo troškove siliranja, danas se pokrivanje vrši jednostavno na taj način što se preko prizme odozgo stavlja plastična masa — folija debljine oko 1 mm. Da bi se pokrivač fiksirao na prizmu po ivdci Se stavlja sloj zemlje i pokrivaju krajevi.
Za razliku od napred navedenih postupaka, gde se silogomile pokrivaju sa svih strana folijama itd., u Poljskoj se mogu videti gomile silaže pravougaonog oblika visdne do dva metra pokrivene jednostavno zemljom odozgo, dok su sfrane slobodne i izložene normalnom delovanju khmatskih faktora. Nisu poznati gubici ovog postupka, ali je sigurno da je u praksi provereno ovakvo siliranje i da se zato može smatrati zadovoljavajućim. Uspeh treba svakako tražiti u činjenici da su strane sasvim olkomite (strana prizme sa zemljom zaklapa ugao od 90°C i da se aia njima ne može zadržati voda.
U SSSR-u Maksakov je za nadzemno siliranje razradio sledeći postupak:
- prvo se glave i lišće naslažu na površini zemlje (u vidu kamara) i dobro sabiju, itako da 1 m3 bude težak oko 1000 kg;
- po završenom isabijanju tretira se jedan sloj materijala debljine 30 cm sa 0,6 % konzervansom koji se sastoji iz 10 g amonijum-sulfata, 20 g jednobaznog natrijum-fosfata i 10 g magnezijum-sulfata na 1 litar sone kiseline;
- zatim se karnara pokrije slamom.
Ovakvin postupkom dobija se kvalitetna silaža, bez odbacivanja sloja sa površine, znači bez gubitaka.
Bilo c kom načinu spremanja silaže da se radi, silaža mora biti zaštićena od vode. U tom smislu kopaju se kanali oko prizme u koje se sliva voda sa istrane, i eventualno oceđeni sokovi u toku fermentacije. Smatra se nedopustivim prekomerno kvašenje (podlivanje) silaže pošto u tom slučaju prestaju procesi mlečno-kisellnskog vrenja.
Dobra silaža traži da se za nj-u upotrebi lišće sa glavama besprekorno čisto. Samo se tada može očekivati da neće doći do poremećaja u varenju. Da bi se smanjio procenat nečistoće silaže od lišća u Francuskoj (po Simonu) dodaje se pri siliranju određen procenat svežih rezanaca. Na taj način smanjuje se procenat nečistoće na svega 0,2% u silaži mešanog lišća i rezanaca. Dodavanjem svežih rezanaca koji su uglavnom apsolutno čisti, smamjuje se procenat nečistoće, a osim toga rezanci istiskuju vazduh iz šupljina i stvaraju anaerobnije uslove za vrenje.
Kako je već rečeno dobro je mešati sveže rezance sa lišćem. Ispitivanja u nekim evropskim zemljama pokazala su da se najbolji rezultati postižu i ishrani, ako se rezanci i lišće slažu u odvojenim slojevima, a ne da se mešaju pre stavljanja u siloprizmu.
Sl. 3 — Postavljanje novog sloja lišća na čelu prizme
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 4 — Utovarač za utovar lišća i korena repe
Izostavljeno iz prikaza
U traženju boljih rešenja od postojećih (u koirišćenju lišća u ishrani životinja) u Belgiji je poslednjih godina kilo ogleda sa ciljem da se utvrdi da li je celishodnije spremati silažu od prethodno iseckanog lišća. Hemijska ispitivanja su pokazala da silaža posle prethodnog sitnjenja lišća i drugog materijala ima bolji hemijski sastav. Sa druge strane, tako spremana silaža u obroku daje slabije efekte u odnosu na normalno spremljenu silažu. I pored boljeg hemijskog sastava tako spremljene silaže, efekti u prodzvodnji mesa su manji. Dakle, nije dovoljno da se utvrdi poboljšanje hemijskog sastava pa da se đonese zaključak šta je bolje, već je potrebna potvrda prirasta u toku ishrane. U ovom slučaju treba istaći kao poseban problem prilično veće troškove zbog sitnjenja materijala, što u celini znači da za praksu prethodno sitnjenje materdjala za siliranje ne daje bolje rezultateu odnosu na siliranje čitave mase lišća i glava.
Sa čistoćom nisu iscrpljeni dalji problemi u vezj sa spremanjem silaže. Zato je interesantno ukazati na još neke momente u vezi sa žetvom i lišćem.
Kako je već rečeno samo zdravo lišće može se sirati. Lišće obolelo od cerkospore ili osušeno iz bilo kojih razloga ne može se silirati. Prema tome lišće koje se planira za siliramje mora biti sačuvano odredenim agrotehničkim zahvatima.
Posle vađenja kombajnom lišće se odlaže u gomile. U ovom slučaju gomile ne smeju biti visoke. Nakon kratkog prosušivanja lisnu masu treba nositi u silogomile. Lenheit je utvrdio da stajanjem lišće gubi veoma mnogo hranljivih materija pa preporučuje da se siliranje odmah izvrši. Ovaj zaključak je osobito važan za uslove u našoj zemlji.
Da podsetimo, kod nas žetva počinje krajem avgusta, dakle ranije 45 dana nego u mnogim drugim zemljama Evrope. Isto tako treba potsetiti da su -u našoj zemlji temperature, takođe, do-sta veće u početku kampanje u odnosu na -severne zemlje. U is-to vreme kod naših proizvođača vlažno lišće se najčešće nalazi u gomilama pomešano -sa zemljom i ostalim nečistoćama. Ne treba mno-go misliti da bi -se došlo do zaključka da u postojećim uslovima manipulisanja sa lišćem i glavama šećerne repe dolazi odmah do zagrevanja, a -u aerobnoj sredi-ni i do truljenja.
Isti je slučaj sa oštećenim lišćem -stavljenim u gomilice sa dosta prljavštine i vlage.
Zaključak je jasan. Lišće repe -može se uspešno -silirati samo ukoliko je čisto i blago provenulo. Manipulisanje sa vađenom repom i lišćem na dosadašnji način isključuje bilo kakvu mogućnost uspešnog siliranja. Rešenje se dakle mora tražiti u odvojenoj operaciji sečenja lišća i glava od operacije vađenja korena. To će se kod sitnih proizvođača obezbediti korišćenjem sekača glava, a kod društvenih gazdinstava kombajnom.
Mlečno-kiselinsko vrenje odvija se u anaerobnoj sredini. Kao rezultat vrenja stvara se mlečna kiselina, ali samo dotle dok povećana pH vrednost onemogući dalju aktivnost bakterija mlečno-kiselinskog vrenja Da li teku povoljnj procesi vrenja za dobru silažu može !se proveriti merenjem temperature u silaži. Smatra se -da temperatura do 30° pruža optimalne uslove za vrenje, a da na višim temperaturama dolazi do smanjenja hranljivih materija u silaži.
Upotreba silaže od lišća i glava repe
Ova silaža se najčešće koristi za ishranu goveda i ovaca. Govedima (u zavisnosti od uzrasta grla) daje se od 3,5 do 14 kg po obroku, odnosno 10 do 40 kg dnevno. Ovcama se daje 1 do 1,5 kg po obroku, odnosno 3,5 do 4 kg dnevno.
S obzirom da se u lišću repe (pa i silaži od lišća i glava) nalaze i takve količine oksalne kiseline koje ibi mogle nepovoljno delovati na organe za varenje, na svakih 100 kg silaže treba dodati i oko 130 grama mlevenog krečnjaka ili stočne krede, čime se sprečavaju nepovoljie posledice (proliv i sl.).
Najbolje rezuitate možemo dobiti u tovu goveda, ovaca i jagnjadi, kao i kod muznih krava kada se ova silaža koristi uz dodatak lucerkinog sena i zrnastih koncentrata.
Neke specifičnosti u korišćenju lišća i silaže od lišća i glava repe
Šećerna repa zbog osobitog značaja u ishrani stoke izaziva stalan interes za nova istraživanja. Dosta slučajeva raznih poremećaja, lošeg iskorišćenja hranljivih materija, pa na kraju d poremećaja u bremenitosti stoke, dalo je povoda za opsežnija istraživanja procesa varenja i ponašanja lišća repe i silaže u organima za varemje. Kao izuzet.ro interesantni rezultati mogu se oceniti rezultati do kojih je došao od tih sa saradnicima. Autor je potvrdio mali sadržaj belan.čevina i ugljenih hidrata. Ugljeni hidrati čine više od 60% suve materije kojih ima u lišću svega oko 14—16%, zavisno od uslova vegetacije, i koji su lako svarljivi. On takođe ukazuje na probleme siliranja i gubitaka. Ali sve ovo služi mu samo da dokaže pomeranje međusobnih odnosa hranljivih materija u različitim uslovima siliranja i čuvanja silaže. Po njemu, bakterije prvo napadaju reducirajuće šećere za vrerne vrenja, pa se usled toga povećava odnos sirovih vlakana prema belančevinama. U tom pogledu i silaža od repinog lišća ne čini izuzetak. Zato se u daljim razmatranjima neće praviti razlika između svežeg i siliranog lišća.
Zapaženo je da silaže sa malo suve materije ili pak sa dosta oteklog soka životinje najčešće uzimaju u manjim količinama tako da se ne postižu dobri rezultati u tovu i povećanju mlečnosti. Za ove pojave rezlozi nisu pronađeni. Smatra se međutim da u oteklom soku postoje mikroorganizmi koji razgrađuju (verovatno belančevine i imaju odreden uticaj na nerve mirisa i ukusa životinja, na ograničavanje apetita, a time i na smanjenje potrošnje u obroku.
Sve ovo nije slučaj sa silažom repinog lišća. Ražlozi su možda u sledećem:
— zbog visokog sadržaja šećera vrenje :se povoljno odvija, ne dolazi do nepoželjnih nuzvrenja (ooli vrste), a isto tako ne pojavljuju se bakterije koje razgrađuju belančevine;
— repino lišće je iza preživare ukusna hrana zbog visokog učešća azotnog slobodnog ekstrakta. Za razldku od ostale hrane, gde se svenjavanjem i drugim merama pokušava poboljšati apetit prema toj hrani, kod repine silaže, koju životinje izvanredno korisite, mora se ograničiti potrošnja po grlu. Da /bi se ispravno ishvatila ova pojava treba ukazati na osobenosti varenja kod preživara.
Pre svega u predburagu mikroorganizmi razgrađuju hranu, dok encimi ne učestvuju u razlaganju. Kao produkt ovakvog razlaganja nastaju sirćetna, propionska i buterna kiselina, gde su polazni materijal ugljeni hidrati raizloženi mikroorganizmima.
Kiseline, produkti razlaganja, resorbuju se i obezbeđuju energiju i predstavljaju polaznu tačku stvaranja kod životinja. Tako npr., sirćetna kiselina utiče na formiranje masnoća u mleku, propiomska na formiranje šećera, dok ibuterna nerna neki određeni ni narooiti uticaj.
Sisteim ipredburaga može se smatrati velikim rezervoarom za varenje te otuda promene u sastavu hrane imaju odraza na bakteriološku izmenu materija u buragu. Flora buraga različitim isko-rišćenjem registruje promene u sadržaju celuloze ili šećera u hrani. Opadanje celuloze, odnosno sirovih tkiva, a povećanje šećera u obroku preživara dovodi do opadanja pH vrednosti u buragu usled čega opada sadržaj sirćetne kiseline, a nastaje osetno više buterne kiseline. Ova odstupanja od normalnog nepovoljno se odražavaju u procesu izmene materija, a u krajnjem slučaju dolazi do oboljenja životinja.
U uslovima niske pH vrednosti u buragu nastaje suviše buterne kiseline, ikoju ogranizam preživara ne može razložiti tako da se u krvi, imokraći i mleku javljaju keto-tela. Usled toga nastaju aćitoze, ketoze, a iza njih poteškoće u bremenitosti stoke. Zbog toga su tada krave čeisto nerentabdlne ili ishrana repinim lišćem neracionalna.
Veliko učešće lišća repe ili repine silaže u obroku izaziva negativne posledice u buragu. To dolazi usled oipadanja pH vrednosti i porasta sadržine buterne kiselme. Pri tome apsolutni sadržaj sirćetne kiseline ne mora da se smanji. Ako se pak dogodi da se u siliranom lišću nalazi visok sadržaj ibuteirne kiseline, što se s obzirom na načirn spremanja često događa, onda se neugodnosti još više povećavaju.
Pa ipak problem štetnog delovanja buterne kiseline može se ublažiti. Hrana bogata sirovim tkivima-celuloznia, daikle seno ili slama silaža srednje stare deteline, lucerke ili kukuruza može popraviti stanje. Uspešna potrošnja repinog lišća uslovljena je obaveznim davanjem u obroku sena, odnosno hraniva bogatih celulozom. U takva spada svakako i slama. Osim toga kao najvažnija preporuka je da se u dnevnom obroku ne sme naći više od 40 kg lišća ili silaže po grlu srednje težine.
Na kraju, pri korišćenju svežeg lišća u ishrani goveda ne sme se ispustiti iz vida iskustvo da se u pojedinačnom obroku ne sme naći celokupna dnevna norma količine lišća. Praksa je pokazala da do poremećaja u organima prj upotrebi svežeg lišća dolazi odmah ako se u obrok da celokupna dnevna norma, a daleko ređe ili nikako ako se norma deli na 2—3 obroka. Radi toga stočard moraju paziti da se dnevna norma deli, po mogućnosti na što veći ibroj obroka.
Nisu manje značajni pokušaji dodavanja silaži materija koje sprečavaju nastajanje i nagomilavanje buterne kiseline. U Nemačkoj se koristi Amasil i Porysal (komeroijalni naziv proizvođača BASF) koji se dodaju u silažu repinog lišća. Ispitivanja u laboratorijama BASF-a pokazala su da se dodavanjem ovih sredstava osetno smanjuje buterna kiselina, a povećavaju propionska [ sirćetna. Porysal se dodaje u vidu praha uz mešanje sa lišćem u toku siliranja. Slična sredstva srećerno u Austriji pod imenom Ri-bla-Vit, kao i u drugdm zemljama.
Sušeno repino lišće
Repino lišće može se, pored upotrebe u svežem i siliranom stanju, upotrebiti i osušeno. A upravo kombinovana upotrebe svežeg siliranog lišća sa osušenim predstavlja najracionalniji način korišćenja.
Suvo lišće ima ozbiljne prednosti u odnosu na sveže lišće i silažu. Pre svega osetno su manji gubici u hranljivim materijama. Dalje, suvo lišće nema ni približno nečistoće kao sveže, odnosno silirano lišće. Najzad, suvo lišće se može neograničeno čuvati i sa velikim bogatstvom u lakosvarljivim belančevinama predstavlja veoma pogodno hranivo za stvaranje povoljnih odnosa u obroku.
Suvo repino lišće ne proizvodi se u našoj zemlji. Bar ne u sušarama. Međutim, sve se više suši lišće prirodnim putem i služi kao odlična hrana za ishranu ovaca, a isto tako i goveđa. Zbog visoke cene sušenja u sušarama ovo je sve manje popularno, čak i u zemIjama gde je ranije sušena dosta velika kolioina lišća.
Za sušenje treba upotrebiti zdravo lišće. Preporučuje se da lišće pre sušenja malo provene. Pošto je suvo lišće kabasto prevozi se u vozilima koju imaju veliku zapreminu. Udaljenost je ozbiljan faktor za cenu sušenja pa se smatra normalnim da transportna udaljenost ne bi smela biti duža od 15—20 km. Utovareno lišće ne sme u vozilu ostati neistovareno duže od 24 časa, jer brzo dolaži do zagrevanja. Isto tako istovareno lišće ne sme ostati na gomilici u šećerani duže od 24 časa, jer se i tu zagreva.
Lišće se suši na sledeći način: iz vozila ili sa gomile lišće se dizalicama diže do uredaja za pranje i sl. Lišće prvo ulazi u pralicu gde se pužnim transporterom meša, pere i cedi, a potom ubacuje u presu gde se izvesno cedd i istovremeno sitne ikrupniji komadi peteljki i glava. Tako oprana i usitnjena rnasa oslobođena suvišne vode odlazi u bubanj za sušenje na temperaturi od 800—1000°, gde se isparava voda, a suva masa dolazi na pakovanje.
Za 1 kg suvog lišća potrebno je oko 6—7 kg svežeg lišća sa glavama.
Pranje lišća pre sušenja predstavlja ozbiljan problem. Zato je bilo raznih pokušaja, sa više ili manje uspeha, da se lišće pre sušenja ne pere : sitni već da se neoprano suši i tek posle sušenja proseje i oslobođi nečistoća. Na taj način uspešno se odstranjuje nečdstoća, a gubici u belančevinama svode na najmanju meru, pošto gubici prilikom pranja i mrvljenja iznoise oko 6—8 kg.
Suvo lišće je veoma bogato u belančevinama, ostalim hranljivim materijama i vitaminima. Sadržaj karotina iznosi oko 40 mg/kg suvog lišća.
Hranljivost repinog suvog lišća najbolje se može videti ako se uporedi sa nekim drugim branivima bogatim u belančevinama (višegodišnje leguminoze).
- Lakosvarljive belančevine oko 11%
- Mineralne materije oko 11%
- Šećer oko 24%
- Sirova vlakna (celul.) oko 11%
Iz podataka o sastavu suvog lišća primetno je veliki procenat belančevina, veoma mnogo šećera a izuzetno malo sirove celuloze. Po drugim podacima (Richter) sastav suvog lišća je nešto drukčiji (v. tab 10).
Tab. 10 − Sastav i svarljivost suvog lišća i glava šećerne repe u %
Izostavljeno iz prikaza
- Org. mat
Suvo lišće i glave sa 90% suve mat. 75,4
Svarljivost:
— preživari 70
— svinje 65 - Sir. prot.
Suvo lišće i glave sa 90% suve mat. 12,0
Svarljivost:
— preživari 64
— svinje 46 - Čiste belančevine
Suvo lišće i glave sa 90% suve mat. 9,0
Svarljivost:
— preživari 55
— svinje 37 - Sirova mast
Suvo lišće i glave sa 90% suve mat. 1,2
Svarljivost:
— preživari —
— svinje — - Sirova celuloza
Suvo lišće i glave sa 90% suve mat. 15,8
Svarljivost:
— preživari 49
— svinje 33 - Bez N ekstr. mat.
Suvo lišće i glave sa 90% suve mat. 46,4
Svarljivost:
— preživari 82
— svinje 82 - Min. mat. (pepeo)
Suvo lišće i glave sa 90% suve mat. 14.6
Svarljivost:
— preživari —
— svinje —
Uporede li se ovi podaci vidi se da je hranljiva vrednost suvog lišća u upoređenju sa ovsom jednaka, što praktično znači da se sa 1 ha repe samo kroz lišće i glave dobija hranljiva vrednost jednaka boljoj žetvi ovsa.
Mada se u našoj zemlji lišće ne suši veštačkim iputem, kako je već bilo; rečeno, u toplim avgustovskim danima požeto lišće se može izvanredno prirodno osušiti i kasnije koristiti za ishranu. S obzirom na ovo ukazujemo na mogućnost i način korišćenja suvog lišća za pojedine vrste i kategorije stoke.
Upotreba sušenog lišća repe
Konjima se daje 3—5 kg dnevno. Sladak ukus ima poseban značaj u ishrani. Za radne konje može se celokupna norma ovsa (zobi) zameniti sa suvim lišćem, a najmanje 2/3.
Kravama se može dati oko 5 kg dnevno (po muznom grlu). Usled visokog sadržaja hranljivih materija i veoma povoljnog odnosa belančevina i ugljenih hidrata (od 1:5 do 1:6,5) suvo lišće predstavlja lzvanrednu hranu za krave muzare (produkciona vrednost lišća iznosi oko 1 kg za 1,5 lit. mleka).
Ovcama se daje oko 0,3 kg do 1,5 kg dnevno po grlu. U štalskoj ishrani troši se oko 1,5 kg gde ovce jedu po želji, a kod tovnih grla svega oko 0,3 kg.
Sirovi-sočni rezanci šećerne repe
Difuzni-sveži rezanci
Da bi se šećer iz korena mogao izlužiti i pre-vesti u vadeni rastvor prethodno se koren reže u rezance različitog oblika i debiljine. U osnovi ovim se želi povećati površina delovanja faktora kaogulacije i što celishodnije termičko obrađivanje ćelija u cilju amogućavanja prolaza kroz celuloznu membranu selekti-vno propustljivu prema šećeru. Zavisno od režima rada difuzije i stepena izluženja rezanci se -spremaju sa različitom debljinom.
Tehnologija difuzije je poslednjih godina ozbiljno napredovala, a sa njom i postupak daljeg tretiranj a izluženih rezanaca (posle izlaza iz difuzije). Zahvaljujući tome umesto svega 6—7% suve materije u izluženim rezancima danas se postiže čak 22—24%. Za rezanci se spremaju sa razldčitom debljinom.
Izlužen rezanac sa svega 6—7% suve materije (dakle 93—94% čini voda) teško je transportovati do mesta potrošnje, odnosno siliranja. Transport po jedinici težine suve materije veoma je skup. Sa druge strane, zbog izvanredno velikog sadržaja vode sušenje je nemoguće jer bi zahtevalo velike uređaje, a posebno izvanredno veliku potrošnju toplote za isparavanje vode. Osim toga ovaj rezanac se teško silira jer ima izuzetno visok sadržaj vode što onemogućava normalno mlečno-kiselinsko vrenje.
U našoj zemlji koriste se uglavnom vertikalne prese sa kojima se u sirovim rezancima dostiže ako 15,5% suve materije. Za razliku od nepresovanih-izluženih rezamaca (kojih ima oko 80%) presovanih rezanaca sa 15,5% suve materije ima najviše oko 33% od prerađene repe. Očito je da su troškovi pevoza presovanih rezanaca sa 15,5% suve materije manji za oko 2,5 puta. Bolje presovani rezanci mogu se uspešno silirati.
U posleđnje vreme sve se više koriste horizontaine prese koje daju rezance sa 22—24% suve materije. Zahvaljujući tome smanjuju se dalje troškovi transporta sirovih rezanaca, a isto tako smanjuju se troškovi sušenja.
Sirovi rezanci nisu bogati u hranljivim materijama pa im je hranljiva vrednost uopšte mala što se vidi iz tabele 11.
Tab. 11 − Sadržina hranljivih materija u sirovim rezancima
Izostavljeno iz prikaza
- Vrsta rezanaca Suva ma-terija u %
- Izluženi rezanci 9,0
- Presovani rezanci 15,0
- Presovani stori pres. 22,0
- Vrsta rezanaca Svarljive belančevine
- Izluženi rezanci 0,5
- Presovani rezanci 0,8
- Presovani stori pres. 1,1
- Vrsta rezanaca Skrobna vrednost
- Izluženi rezanci 6 3
- Presovani rezanci 10,6
- Presovani stori pres. 15,5
- Vrsta rezanaca Odnos belančevina i skrobne vrednosti
- Izluženi rezanci 1 : 12,5
- Presovani rezanci 1 : 13,2
- Presovani stori pres. 1 : 14,0
Prema ovom, mokri rezanci-izluženi bez posebnog presovanja su jednostrana skrobna hrana, pošto se najveći deo mineralnih materija izluži u toku difuzaje da bi se koncentrisale u melasi.
Zaslužuje pažnju da se napomene da sadržaj šećera u rezancima može varirati na više i niže. O tome odlučuje interes proizvođača i šećerane. U svakom slučaju ovo se reguhše bilo kraćim zadržavanjem u difuziji i kraćem termiokom tretmanu, bilo izluženjem sa manjom količinom vode. U nekim šećeranama Nemačke da bi se dobio rezanac sa većim sadržajem šećera koren se reže u ploče debljine 10—12 mm i, tako izlužuje, Cena ovakvih rezanaca bogatijih u šećeru je veća za oko 10% u odnosu na normalne.
Kiseli-silirani rezanci
Sveži rezanci mogu se koristiti samo u vremenski ograničenom periodu, tj. dok traje kampanja. Pretežni deo neiskorišćenih rezanaca mora se silirati. Pri tome nastaju veliki guibici u težini ali ne i u pogledu kvaliteta pošto sve hranljive materije u sačuvanom delu ostaju nepromenjene.
Tab. 12 − Sastav i hranljiva vrednost kiselih-siliranih rezanaca
Izostavljeno iz prikaza
- Sirovi protein
0,5 - Sirova mast
0,1 - Sirova celuloza
1.2 - Bez N ekstr. mat.
5,4 - Skrobna vrednost
6,5 - Svarljive belančevine
0,3
Siliranje rezanaca obavlja se u silotornjevima (sl. 5), betonskim jamama (sl. 6), ograđenoj površini (sl. 7) i na slobodno formiranim prizmama (sl. 8). Najbolji rezultati se postižu ukoliko se siliranje vrši u silotornjevima i betonskim silojamama, jer se u njima najbolje sprečava priticanje vazduha sa strane. Međutim, skupoća izgradnje ovih objekata i pored prednosti stavila ih je u drugi plan, pa se siliranje kako, kod nas tako i u inostranstvu, obavlja u improvizovanim objektima od dasaka, kameina, pletenog pruća, a najčešće u običnim gomilama na otvorenom prostoru.
Sl. 5 — Silo tornjevi za siliranje rezanaca šećerne repe
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 6 — Jama za sdtiranje rezanaca šećerne repe
Izostavljeno iz prikaza
U našoj zemlji siliranje rezanaca obavlja se uglavnom na ravnoj površini u običnim prizmama. Kako je siliranje rezanaca brzo osvojilo proizvođače repe i stočare, a bez prethodnih iskustava, činjene su, a i danas se čine, ozbiljne greške usled kojih je bilo velikih šteta. Veoma je zapažena pojava da se siloprizme formiraju sporo, sa trajanjem i do 10 dana. Ovako stavljan-siliran rezanac kvari se i uglavnom je neupotrebljiv, ima loš miris, crne je boje itd. Dobar kvalitet siliranog rezanca dobiće se ako se prizma brzo formira.
Sitni proizvođači (sa proizvodnjom repe od nekoiliko vagona) dobivaju od šećerana male količine sirovih rezanaca. Kada ih sitave na kišeljenje nastaju velilki gubici, pogotovu alko su stavljeni na otvorenom polju. Takve prizme su obično široke i nisike. A baš tako silirani .rezanci imaju sve uslove za vehke gUbitke, kako zbog velike površine prema spoljnoj sredini 1 padavinama, tako i zbog velike mogućnosti za skupljanje vode. Zato je princip za uspešno siliranje rezanaca i smanjenje gubitaka da se prizme sa rezancima prave što više i što uže, kako bi se sprečilo skupljanje padavina na površimi.
Rezanci se mogu sirati sarni ili pak mešani sa drugom biljnom masom. Na osnovu detaljnih ispitivanja preporučuje se (u Belgiji) siliranje lišća sa rezancima. Fostupak se svodi na stavljanje lišća i rezanaca u slojevima. Preporučuje se da slojevi budu tanji da bi ih bilo više (sl. 9).
Osim toga rezanci se mogu sildrati i sa silažnim kukuruzom itd. Za mešanje sa suvom rnasom potrebno je da rezanac ima više vode kako bi dobro navlažio masu sa kojom se sira. Ukoliko su rezanci bolje presovani iz silirane mase teško se može istisnuti vazduh usled čega će normalna fermentacija biti nemoguća. U islabije presovanom rezancu ima više šećera pa je i to razlog što se mora ipaziti prilikom mešanja i siliranja.
Za siliranje rezanaca važi sve ono što je rečeno i za siliranje lišća. Siloprizme treba odmah pokriti. Oko prizme treba iskopati kanal u koji će se slivati voda od padavina i isceđeni sok iz rezanaca. Prizme se ne smeju praviti u depresdjama gde će se za vreme kišnih dana skupljati voda i isceđeni sok. Najbolje je da se prizme postave na uzvišicama i pored tvrdih puteva.
Rezanac sa dovoijno šećera normalno fermentira stvarajući mlečnu kiselinu itd. Ali u rezancima može doći i do stvarania buterne kiseline. Prisustvo buterne kiseline ostavlja neugodan miris koji odbija životinje da jedu takve rezance. Pošto ona, osim toga, izaziva neke negativne posledice o kojima će biti reči na drugom mestu, proizvođači repe u nekism zemljama dodaju blagi rastvor kvadriranog amonijaka koji, sa jedne strane, ssprečava stvarainje buterne kiseline, a sa druge strane, obogaćuje irezance proteinskim materijama.
Sl. 7 — Siliramje rezanaca na ograđenoj površini
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 8 — Siliranje u prizmaim na slobodnom otvorenom prostom
Izostavljeno iz prikaza
I u SSSR se izvode detaljna istraživanja sa ciljem da se Utvrdi kako se najekonomičnije povećavaju proteinske materije u kiselom rezancu koji se smatra izuzetno siromašnim u njima. Trenutna rešenja svode se na dodavanje rastvora amonijaka u slojevima siliranog rezanca.
Upotreba sočnih (svežih i siliranih) rezanaca
U ishrani životinja rezanac se upotrebljava svež i u sikranom stanju. Zapaženo je da ždvotinje nerado jedu svež rezanac. Ukotiko nekoliko dana prestoji na prizmi u šećerani, ukus se menja a sa njitm i apetit raste. Dakle, na osnovu naših opažanja, životinjama ne treba davati svež rezanac odmah posle izlaska iz difuzera, već ie bolje ako se idaje nakon kraćeg stajanja i fermentacije.
Proizvođače repe i stočare interesuje koliko se rezanaca može upotrebiti pa da bude najbolje iskorišćen. Na ovo pitanje dato je dosta odgovora. Međutim, mora se reći da su stavovi i iskustva nejednaki. Pa ipak može se preporučiti sredina između dva ekstremna shvatanja. tj. da se za grlo težine oko 600 kg dnevno može upotrebiti oko 35—40 kg. Zapaženo je da krave odmah posle dodavanja rezanaca u obrok osetnije povećavaju mlečonost d obratno. Tovna grla takođe đobro koriste rezance pa se zato ovi smatraju najekonomičnijim izvorom hranljivih materija za tovljenje goveda.
Dok se kod mlečnih grla daje ujednačena količina (a zavisno od mlečnosti i obroka uopšte), ikod tovinih grla u početku tova dodaju se veće količine kiselog rezanca da bi se kasnije norma smanjila i povećali koncentrati u obroiku.
Goveda u tovu mogu jesti 25, pa i više kg sirovih rezanaca dnevno, a jagnjad u tovu 2,5 kg, pa i nešto više.
Rezanci se mogu koristiti za tov sveži, isilirani ili suvi. Suvi se koriste ako se istoka tovi dalje od fabrika šećera. U početku tova, goveda nerado uzimaju rezance zbog čega njihov ukus treiba poboljšati posipanjem solju ili mekinjama dok se stoka ne privikne da ih jede. U prvom delu itova daju se manje količine svežih rezanaca, sredinom tova veće, a krajem opet manje. Ako u jaslama zaostaju izvesne količine rezanaca, treba ih posuti koncentratima, pa će ih životinje rado pojesti.
Smalcelj i Rako preporučuju sledeće obroke za tov rezancima šećerne repe za grla teška 500—600 kg:
1. 20—25 kg svežih rezanaca; 6—7 kg sena; 2—4 kg slame; 2 kg kukuruzre prekrupe i 1 kg uljanih pogača ili sačmi.
2. 20 kg svežih rezanaca; 8 kg sena; 1—2 kg slame; 2—4 kg suvih rezanaca; 2 kg kuruzne prekrupe i 0,25 kg suvog stočnog kvasca.
Junad se uspešno mogu toviti silažom spremljenom od repinih rezanaca i kukuruzovine (odnos 1:1). Po Bačvanskom oforok izgleda ovakio: 10—12 kg silaže od rezanaca i kukuruzovine; 2 kg smeše koncentrata; 1 kg sena lucerke i 1 kg suvih repinih rezainaca.
Tovljenicima koji se hrane većim količinama irezanaca (pa i melase od šećerne repe) i lucerkinim senom ipo volji treba dodavati i po 45 grama koštanog brašna, jer se na taj način postiže dvaput veći dnevni prirast, a troškovi ina 100 kg prirasta snižavajiu na blizu 50%.
Najzad, iskustva u svetu upućuju na zaključak da rezance životinje radije jedu i u većim količinama ukoliko isu oni pomešani sa lišćem i glavama. Ukus rezanaca je fooljd, hranljiva vrednost veća, a sadržaj nečistoće lišća manji, usled čega se smanjuju poremećaji u varenju.
Kiseli rezanci daju se u obroku posle muže kako bi se sprečilo prenošenje mirisa rezanaca na mleko.
Suvi bezanci šećerne repe
Gotovo u svim zemljama smatra se da rezance treba koristiti u svežem stanju. Pošto je to nemoguće rezanci se moraju silirati bez obzira na velike gubitke u težini a posebno u kvalitetu, ili se suše i upotrebljavaju za ishranu u suvom stanju. Sušenjem presovanih rezanaca u specijalnim sušarama na temperaturi oko 800— 1000° postepeno se isparava voda tako da rezanac na izlazu sa sušenja ima svega oko 10—12%.
Tab. 13 − Sastav i hranljiva vrednost suvih rezanaca u %
Izostavljeno iz prikaza
- Suve mat. 88,5
Org. mat. 83,7
Sir protein 8,5
Sir.
0,4
Sir. masiti celul.
17,2
Bez N ekstr. mat.
6
Od toga šećer u %
4,8
Min. mat. (pepeo)
4,8
Tab. 14 − Koeficijent svarljivosti i svarljive materije suvih rezanaca
Izostavljeno iz prikaza
Koeficijent svarljivosti
- Preživari
Org. Sir.
mat. protein
79 55
Svinje
Org. Sir.
mat. protein %
(84) (42) - Svarljive materije
Preživari
Sir prot. Skrobna
% vredn-ost
4,7 51,7 - Svinje
Sir pr,ot. Skrob.
70 vred.
(3,6) (70,3)
Suvi rezanac se lako transpotruje i suva, manji-su gubici ali je veoma higroskopan.
Osobita prednost suvih rezanaca je što !se oni mogu održati neograničeno dugo u upotrebljivom stanju, ukoliko se čuvaju u suvom skladištu.
Suvi rezanci nalaze se u prometu bez i sa melasom.
Presovani suvi rezanci
Suvi rezanci sa melasom ili bez nje predstavljaju kabastu hranu. Zbog male specifične težine rezanac zauzima veliku zapreminu. Teško se transportuje i lageruje kod proizvođača. Za fabriku-šećeranu to je takođe veliki problem, jer je za lagerovanje potrebno graditi velika skladišta.
Da bi se smanjila zapremina, re-zanci se posle sušeinja presuju-peletirajiu. Postuipak se svodi ina ito da se suv rezanac prethođno blago ovlaži vodenom parom ili rastvorom melase, odnosno ureje (za-visno od toga šta se ž-e-li) ] potom mehanički tretira na peirforirani zia kroz koji pod ipritiskom izlaze rezanci.
Prilikom presovanja kroz perforacije -izlaze komadi rezanaca cildindričnog oblika (sl. 10) različite debljine d dužine. -Ovaj detalj je veoma važan, jer -se ine može proavoljino određivati Ikoji prečnik peleta trdba da bude, već se om određuje na osnovu to-ga ikojoj je vrsti životinja namenjen. Uitvirđemo je i u inostranstvu da je u primeni najvefei iprečnik oid 12—14 mm, po-što -se sam-o sa tnljim može obezbediti inormalino varenje, odnosno normailno prodirartje sokova. U protivnom, rezanac se ne ili mogao ovlažiti pa prema tome ne može biti ni govora o varenju već bi se u unetom istanju izbacivao napolje. Za sitnije životinje prečnik -mora biti manji. U isvakom slučaju određivanje prečnika peleta predstavilja stvar šećerana i njene politike -realizacije.
Presoivand peletirani re-zanci imaiju oko 12% vode, tj nešto više od suvih rezanaca.
Palet-irani rezanci po svojoj specifičnoj težini predst-avljaju rezu-ltantu ispecifičnih težina komponenata materija iz koji-h su sastavljeni. Evo kako one izgledaju.
- 1 m8 melase oko 1400 kg
- 1 m3 suvih rezanaca običnih oko 245 kg
- 1 m3 suvih melasiranih rezanaca oko 360 kg
- 1 m3 presovanih rezanaca običnih oko 610 kg
- 1 m3 presovanih melasiranih rezanaca oko 800 kg
Upotreba presovanih suvih rezanaca
Suvi rezanci su veoma pogodni za dopunu obroka bogatog u belančevinama. U planinskim -područjima, i gde se goveda hrane lucerkom, dodavanjem do 2 kg suvih rezanaca obroku osetno se poboljšava varenje.
Peleti od rezamaca i melase šećerne repe
Sve vrste životinja rado jedu rezance. Količina u obrobu određuje se tako da u obroku krave muzare bude oko 3 kg, tovnih grla oko 6—7 kg, konja 1—3 kg, a kod svinja oko 0,5 kg.
Dobro osušene rezance pre upotrebe treba malo navlažiti. Inače rezanac se može upotrebiti u manjim količinama u suvom stanju, samo se mora voditi računa da životinje budu dobro snabdevene vodom za piće i da je mogu koristiti po volji.
Melasirani i presovani melasirani suvi rezanci-peleti
Da bi rezanci dobili veću hranljivu vrednost i postali kompletniji u ishrani dodaje im se izvesna količina melase. Osušenim rezancima melasa se dodaje u količini od najviše 10%, i to odmah posle izlaska ovih iz sušare. Ovi rezanci imaju oko 10% šećera. Bez melasiranja suvi rezanci sadrže oko 4—5% šećera.
Melasa se može dodavati i sirovim rezancima. U tom slučaju određena količina melase (najviše oko 30%) dodaje se sirovim rezancima (i dobro izmeša sa njima) a potom ta mešavina odlazi na sušenje. Kako će se postupiti u pogledu termina za dodavanje melase odlučiće se na prvom mestu potrebama i navikama proizvođača u trošenju rezanaca, a potom zavisno od kapaciteta za sušenje. Osim toga dodavanje melase u osušene rezance uslediće samo ukoliko se ovlažen melasirai rezanac presuje u pelete. U protivnom siliranje suvog rezanca i ostavljanje takvog u rimfuza stamju ne dolazi u obzir, jer nastaju promene (plesan i sl.) koje rezanac čine neupotrebljivim. Ukoliko su kapaciteti za otparavanje nedovoljni dodavaće se manje količine melase, a pogotovu ako su uslovi za transport sirovih rezanaca nepovoljni, i obratno — kada ih treba maksimalno sušiti.
Suvi rezanci sa krečom
U osušene rezance može se dodati saturacioni mulj. Na ovaj naoin obogaćuju se suvi rezanaoi sa kalcijumom i ostalim sastojcima koji se nalaze u mulju. Zahvaljujući dodavamju kreča ipovećava se sadržaj kalcijuma koga imače ima veoma malo u koremu repe pa se mora dodavati posebno u obrok.
Postupak za dodavanje kreča svodi se na to, da se određena količina saturacionog mulja posle vakuum filtraoije dodaje u rezance i izmeša pre ulaska u bubanj za sušenje. ftamije se mulj dodavao u većim količimama i kod više šećerana. Danas se ovaj postupak primenjuje samo kod nekoliko šećerana jer se pokazalo da veće doze mogu šteitno delovati na zdravlje životimja, zibog ozbiljnog poremećaje odnosa Ca : P2O5, ukoLiko se ne pokloni posebna pažnja pri sastavljanju obroka. Za sada se smatra dozvoljenim najviše oko 3—4% kalcijuma u su.vim rezancima. Tačna količina saturacionog mulja koga treba dodati obračuriaće se iz odnosa suve materije i vođe u mulju, ikao i oa zastupljenosti organskih materija i ostalih materija mineralne prirode koje prate saturacioni mulj.
Pošto dodavanje kreča najčešće prati melasiranje, preporučljivo je da se saturacioni mulj pomeša sa melasom, a potom rastvor melase sa muljem stavlja u rezance i pomeša. Tako se postiže najbolje mešanje i homogeniziranje materijala.
Upotreba melasiranih presovanih suvih rezanaca
Osobita prednost ovih rezanaca pored sadržaja melase je u jednostavnosti upotrebe. Presovana hrana kod šećerane Tulln (Austrija) pokazala je veći koeficienat svarljivosti u odnosu na običain rezanac, pošto pelete stoka duže žvaće i izlaže delovanju pljuvačnih soikova. Po iskustvima ove šećerane životinje mogu uzet-i dnevno oko 2 kg presovanih re-zanaca bez vlaženja, a jda ne n-aistupe štetne posledice. Iako su pele-ti debljine oko 14 mm ispitivanja su pokazala da se za 6 ča-sova potpuno ovlaže.
Prilikom u-potrebe peletira-nih rezanaca mora se voditi računa o ponašanju rezanaca u organima za varenje. Tullnska iskustva su pokazala da je prijem v-ode zadovoljiavajući. Za p-ojedine vrste rezanaca -bubrenje koje ima veliki značaj kod varenja ima sleđeće odnose:
- obični suvi rezanci 8,7
- imelasirani suvi rezanci 4,6
- melasirani presovani rezanci 7,6
Na osnovu ovih vrednosti -gde je bubrenje manje kod melasiranog peleta od običnog rezanca, treba zaključiti d-a ne treba kvasiti presovane rezance alko se upotrebljava do 2 k-g po grlu dnevno. Ako se pak hrani sa količinom od 5 kg dnevno po grlu preporučuje se kvašenje zbog veće mogućnosti bubrenja. Tako se unapred sprečava nadimanje i istezanje organa z-a varenje.
Govedima (u zavisnosti od kategorije) daje se dnevno 2—7 kg ovih rezanaca; tovnim grlima do 7 kg; kravama muza-rama -do 5 kg, a m-ladoj telad-i do 2 kg dnevno.
Rezanci dopunjuju hraniva siromašna u -sirovoj celulozi sa visokim 1 srednjim sadržajem belančevina i ođnosom hranljivih materija 1 : 6 i manje. U takva hraniva ubrajajiu se detelina, isilirano 1-išće repe i napoji. Ako se rezanci troše sa siliranoim kuikuruzovinom potrebtna je dopuna obroka sa hrainom koja je bogata belainč-evmama.
Konjima -se može dati do 4 kg presovainih rezanac-a. Ovde 1 kg rezanaca može da -zameni 3/4 kg ovsa. Konj-i za rad imaju srazmerno manju potrebu za belančevin-aima nego ko-bile koje doje.
Suprasnim -krmača-ma treba dati 1,5 kg, a tovljenim grlima do 1 kg. U obr-oku sa žitima ne treba da bude više od 1/3 presovanih rezanaca, inače uspeh tova ne zadovoljava. Za svinje rezanci se mogu upotrebiti nenakvaše-ni, ako se mešaju sa sačmom.
Melasa šećerne repe
Sastav i osobine melase
Pri preradi repe ostaje prilična količina šećera koji se ne može prevesti u beli šećer. Rastvor ovog šećera sa obilatim sadržajem mineralinih materija, a isto tako azotnih jedinjenja naziva se melasom.
Tab. 15 − Sastav i hranljiva vrednost melase u %
Izostavljeno iz prikaza
- Šećera
48—52
N mat.
10—12 - Min. mat. (pepela)
8—10
Vode
17—20
Ca
0,31
P
0,05 - Vitamina (u mg Riboflavin 435g)
1,00
Niacin
17,00
Pan. kis.
2,00
U industrijskoj preradi melasa je osnovna sirovina u proizvodnji pekarskog i stočnog kvasca, a jedna od važnijih sirovina u proizvodnji alkohola. U poslednje vreme iz nje se dobija više važnih proizvoda koji služe u prehrambenoj industriji.
Međutim, melasa se u svetu veoma obilno koristi i u ishrani životinja. Odlično deluje kao hrana jer sadrži dosta šećera, a ne troši se energija za žvakanje d varenje. Osim toga u 1 kg melase sa 22% vode ima oko 480 kal. hranijive vredinosti sa 55 grama sirovih proteina koje životinje ne mogu sasvim iskoristiti. Pored toga, u melasi se nalaze veoma cenjene mineralne materije poznate pod nazivom grupe »mikroelementi« (gvožđe, mangan, cink, jod, kobalt, itd.).
Po hranljivoj vrednosti melasa je mnogo bolja od mekinja. Upotreba melase zbog visokog sadržaja šećera melasa se odavno koristi za dodavanje prilikom siliranja biljne mase Biromašne u ugljenim hidratima. Zahvaljujući dodavanju blagog rastvora melase prilikom siliranja leguminoznih biljaka, bogatih u belaričevinama a siromašnih u šećeru, stvaraju se pogodni usloVi za mlečno-kiselinsko vrenje i silkanje uopšte.
Količina melase koja se koristi kao dodatak pri siliranju u zavisnosti je oi sadržaja proteina u hra-nivima koja se siliraju. Hranivima koja su hogata u proteinima imora se dodati ;i više melase.
Pre upotrebe melasa se rastvara u istoj ili dvaput većoj količini vode, čirne se omogućava Ibolje prskanje materijala. Ukus silaže spremljene uz dodatak melase mnogo je bolji.
U SAD se za spremamje silaže preporučuju sledeće količine melase na tonu materijala:
— za silažu od sveže lucerke i crvene deteline 35 do 30 kg;
— za silažu od soje 45 kg;
— za silažu od zelene — sveže smeše mladih trava 35 do 40 kg;
— za silažu od iprovenute smeše mladih trava i legimunoza 27 do 28 kg;
— za silažu od zelene (isveže) smeše trave (po klasanju) i leguminoza 27 do 28 kg;
— za silažu od sveže mlade trave i strnih žita 27 do 28 kg;
— za silažu od provenute mlade trave i žita 18 do 20 kg itd.
Poslednjih godina melasa se sve više dodaje rezancima o čemu je već bilo reči. Pošto bi neposredino davanje melase moglo izazvati poremećaje, jer je spravljanje napoja često skopčano sa teškoćama, preporučuje se njeno korišćenje za melasiranje rezanaca na jedan od ranije navedendh načina.
Ukoliko se ineposredino daje melasa se mora razblažiti mlakom vodom u odnosu 1 : 3 do 1 : 4, odnosmo na ovaki litar melase dodati 3 do 4 litra mlake vode. Tako razblažena melasa daje se posle obroka u vidu napoja. Kravama muzarama može se davati do 2 litra dnevno. Konjima se ne daje. Ostaloj istoci može se davati u manjim količinama u vidu napoja. Osim toga rastvorom melase može se kvasiti (poprskati) kabasta hrana, u Ikom slučaju se poboljšava njen ukus i varenje.
U Austriji (šećerana Tulln) bilo je pokušaja da se melasa dodaje slamnom brašnu (koje je bogarto u celulozi a siromašno u belančevinama) i tako poboljša hranljiva vrednost slame. Očekivalo se da će se tome povećati i koeficijent iskorišćenja u obroku. Slama je prethodno mlevena a potom mešana sa melasom. Rezultati u ishrani bili su dobri. Nažalost, troškovi proizvodnje brašna j kasnije peletiranje sa melasom bili su visoki tako da se na kraju odustalo od pokušaja. Radi toga ovo se u Austriji smatra pokušajem koji je dao dobre rezultate, ali je neprihvatljiv sa ekonomskog stanovišta.
U našoj zemlji ima sličnih pokušaja sa kukuruzovinom i ostalim otpadnim materijalom i sporednim proizvodima iz poljoprivrede.
Mada su dosadašnji rezultati dosta dobri za praksu će biti najvažnije koliko će košati hrana pripremljena od otpadaka. Za raz1-iku od svih drugih pokušaja za praksu je najprihvatljivije melasiranje lucerkinog brašna, pošto se sušenje kao -i kasnije mela-siranje i peletiranje može organizovati kod fabrika (tvornica) šećera.
Saturacioni mulj
Saturacioni mulj se dobija kao sporedni proizvod pri preradi šećerne repe, odnosno pri čišćenju — saturaciji difuznog soka. Glavni sastojci saturacionog mulja su CaCC)3 k-ojeg ima oko 40%, i voda (40—50%). Pored toga ovaj mulj sadrži i druge sastojke koji su potrebni za ishranu biljaka (MgO 6-2 — 0,5%; P2O5 oko 0,7%, K2O 0,10%, Na 0,20%, organske materije oko 5% i u tragovima bor, m-angan, bakar i dr.). S obzirom na ovo saturacioni mulj ima veliku vrednost kao krečno đubrivo, naročito za popravljanje beskrečnih i kiselih zemljišta. Iz tih razloga saturacioni mulj treba koristiti za kalcifikaciju takvih zemljišta gde god postoje uslovi i mogućnosti.
Pošto sadrži velike količine vode, što otežava i poskupljuje prevoz na veća odstojanja, saturacioni mulj treba koristiti u najužoj okolini fabrika šećera. Pre upotrebe treba sačekati da se voda iz mulja ocedi, odnosno da se mulj što bolje prosuši. U tu svrhu mulj prethodno treba ostaviti u gomili na ivici polja, pa tek pošto se dobro prosuši (po mogućnosti i prezimi na polju) rasturiti ga na određenoj površini 1 zaorati. Daje se u količini od 10.000 do 20.000 kg po jednom hektaru, u zavisnosti kako od kiselosti i osobina zemljišta tako i od vlažnosti samog mulja. Može se uspešno upotrebiti i za đubrenje travnjaka. Istu površinu saturacionim muljem ne đubriti češće od jednom u 5 godina.
3) Odnosi se na obe Nemačke.
Navedeni podaci pokazuju utrostručenost površina i proizvodnje u poređenju stanja 1964. i 1934/1938. godine. Sa prosečnim pri-
Iz ovog pregleda može se uočiti da kapaciteti nekih fabrika, računato na bazi 100 dana prerade reipe, nisu bili potpuno iskorišćeni, dok su kod drugih j premašeni, Stvarna proizvodnja u 1965. g. bila je veća od planirane za 1,9%, a u odnosu na 1964. godinu za 3,3%.
S obzirom na to da fabrike sve više poklanjaju pažnje obezbeđenju potrebnih količina repe za preradu i proizvodnjom na sopstvenim površinama, u narednim godinama se može očekivati znatno veća stabilizacija u proizvodnji repe i korišćenju kapaciteta za preradu.
Izvoz i uvoz
Šećerna repa, kako u svetu tako i kod nas, nije nikad učestvovala u izvozu kao proizvod, već samo kao prerađevina, odnosno u obliku šećera i melase. U periodu 1950—1952. gođine izvoz ova dva proizvoda iznosio je ukupno 14,766.700 kg u vrednosti od 330,760.000 starih dinara.
U istom razdoblju uvezene su u našu zemlju prerađevine od šećerne repe i seme u količini od 15,830.300 kg u vrednosti od 190,606.000 starih dinara.
Kao što se vidi, u ovom periodu naš trgovinski bilans sa šećernom repom bio je povoljan. Međutim, mora se naglasiti da je naša potrošnja šećera danas veća od proizvodnje, i da još uvozimo izvesne količine šećera. Tako je u 1961. godini uvezeno 102.601 tona šećera, u 1962. god. 85.464 t, u 1963. god. 34.613 t, u 1964. god. 53.440 t i u 1965. god. 128.898 tona. Do ovolikog uvoza došlo je otuda što je potrošnja šećera u ovim godinama rasla mnogo brže od proizvodnje.