Reklama

Poljoprivreda nije uvek postojala u obliku koji mi danas poznajemo. To je ostvareno naučnim i tehničkim usavršavanjima praćenim brojnim i teškim transformacijama njene uloge i njenih metoda. Stoga je bilo neophodno ispitati i proučiti laganu evoluciju poljoprivrede, počev od pradavnih vremena i odrediti tačno njeno sadašnje stanje, i pokušati definisati njenu orijentaciju u bliskoj budućnosti. To će biti prilika ne samo da se vratimo na izražavanje zasluga generacijama koje su nam prethodile već da se pripremimo za nove napore neophodne da bi se opravdao i dokazao interes poljoprivrede za neprekidno povećanje njenih saznanja i prakse.

Praistorijsko vreme

Ako se poljoprivreda zasniva na kakvoći i racionalnosti iskorišćavanja zemljišta i životinja, onda je, bez sumnje, smelo i hrabro govoriti o poljoprivredi kao karakteristici aktivnosti prvih ljudi. Smatra se, zaista, u nedostatku pisanih podataka, da čovek nije gajio ni jednu biljku i nije iskorišćavao ni jednu životinju. Ispitivanje načina života, koji postoji još na Zemljinoj kugli, podstiče nas na razmišljanje i verovanje da su prvi ljudi bili samo „sakupljači“ i obezbeđivali svoju ishranu i opstanak sa mladim izdancima biljaka, pupoljcima i larvama insekata, a možda su, takođe, jeli i male životinje. Lov krupnih životinja bio je težak, skoro nemoguć, pošto prva oruđa nisu bila još izrađena. Čovek se sigurno susreo sa ovim periodom, veoma teškim da bi osigurao svoj opstanak, on je zatim upoznao i bolja vremena. Deljao je komade koji su mu služili za oruđa i alatke, ispitivao je najbližu vegetaciju, uveravao se u korisnost osobina izvesnih biljaka, olakšavajući posao pre njihovog umnožavanja i uvođenja u kulturu i to na vrlo malim površinama, uglavnom oko „kućice“ koja mu je služila za obitavanje.

Istovremeno, on je lovio divlje životinje, hranio se njihovim mesom, a kasnije je neke od njih pripitomljavao. Neke od ovih su u početku bile njegovi pratioci, kao pas koji je živeo od otpadaka njegovih obroka. Malo po malo, goveda, ovce, koze, magarci, konji i svinje, koji su živeli u divljem stanju manje više u zapadnoj Aziji i severnoj Africi, hvatani su u čoporima i korišćeni na primitivan način: koristili su njihovo mleko, vunu i dlaku (ovce i koze), magarca su koristili kao jahaću životinju ili za pikiranje semena, učestvujući u raznim radovima – prenošenju snopova žita i zaliha hrane. Mnogo kasnije javlja se domestikacija konja i živine.

Sve ove životinje, koje su raširene svuda u rejonima obitavanja čoveka, nemaju isto poreklo: divlja goveda, tur, bizon i druge vrste živele su u divljem stanju u Evropi, severnoj Africi, u zapadnoj Aziji i u Indiji, njihovo ukroćivanje je verovatno najranije. Ovce i koze su se nalazile u regionima koji su duž obala Sredozemnog mora, u Sahari i u tropskoj Africi i bile su, bez sumnje, domesticirane u dolini Nila. Što se tiče divljih svinja, čije je gajenje bilo praktično na teritoriji Evrope, od njih su kasnije stvorene mnoge rase svinja. Ptice su pripitomljavali, a naročito ždralove, a možda i golubove, guske i patke. Kokoška je poreklom iz Indije i dosta je kasnije. Magarac vodi poreklo iz severne Afrike i korišćen je u svim regionima Mediterana, znatno pre konja, čija je jedna mala rasa živela u Evropi. Izgleda verovatno da je domestikacija konja započela u zapadnoj Aziji, gde se ova životinja koristila za trke, a koristili su ga i za mleko od iste rase, kao kod Skita, na severoistoku Azije.

Ovih nekoliko pojedinosti o poreklu domestikacije životinja, u početku ove evolucije, posebno je važno za zapadnu Aziju, gde su izvršena prva ispitivanja i otkrića poduhvata u poljoprivredi na obalama Persijskog zaliva, pokazujući da su stanovnici ovoga regiona u praistorijsko vreme gajili pšenicu i urminu palmu, a od stoke ovce, koze i svinje. Iran je, izgleda, povrh toga, kolevka porekla mnogih biljaka: meke pšenice, ječma, boba, graška, sočiva, lana i više plodonosnog drveća. Od ovih regiona poljoprivredu brzo dobija Jermenija, Kavkaz, Anadolija, odakle se ona proširila duž Mediterana prema Evropi.

Antičko vreme

Za praistorijski period nema dokumenata, već su hipoteze stvarane na osnovu iskopina, pa su na osnovu takvih prikupljanja stvorene izvesne pretpostavke. Za antičko vreme se može tačno govoriti pošto raspolažemo istorijskim dokumentima: pismenima, crtežima, spomenicima, tekstovima i mnogo je lakše rekonstruisati poljoprivredu ovog vremena.

Tačnost početka ovog perioda ne može se pouzdano označiti svugde u isto vreme. Ako je u Egiptu počeo oko 4000 god. pre Hrista, u Galiji je to oko 500 godina pre Hrista, pa ćemo stoga antički period u poljoprivredi prikazati u Egiptu, Grčkoj i Rimu.

Egipat

U starom Egiptu poljoprivreda je bila pretežno u dolini Nila, vrlo rano su ostvareni radovi na prokopavanju, a zatim na stalnom održavanju kanala. Svake godine Nil se izlivao, što je smatrano kao normalno stanje, pa je Egipat ostao povlašćena zemlja u važnim proizvodima naročito pšenice i ječma-omogućavajući, posle zadovoljenja potreba svoga stanovništva, koje se procenjuje na oko 10-tak miliona, izvoz u druge zemlje Mediterana, posebno u Grčku. U veoma povoljnim agroekološkim uslovima u kojima su sjedinjeni aeracija, toplota i vlažnost introdukovane biljne vrste iz Azije ili Etiopije su se veoma dobro razvijale i uz negu poljoprivrednika davale najviše prinose. Ovde nije bilo slobodnih ljudi. Smatra se da su poljoprivredna dobra bila faraonska, radovi su bili zajednički, uz obaveznu pokornost od setve do žetve žita, ali nisu mogli gajiti masline, kulturu koja je rezervisana za kralja, i oni su osvećivali svake godine izvesnu površinu određene biljke za njihovu ishranu.

Tada je već bio broj gajenih biljaka znatan, u prvom redu su to bila žita: meka pšenica, tvrda pšenica, pšenica za ishranu živine, dvoredi ječam, šestoredi ječam, zatim lan, konoplja-hibiskusna, papirus, bob, sočivo, grašak, crni luk, praziluk, dinja, lubenica, sezam, šafranjika, ricinus, od jestivog voća: nar, vinova loza, maslina, smokva, badem i urma.

Ubrane proizvode poljoprivrednici nisu mogli slobodno prodavati: država ih je sakupljala i davala predujam poljoprivrednicima. Iskorišćavanje životinja bilo je takođe praktično, pre svega divlje životinje su hvatane, zatim pripitomljavane i na kraju selekcionisane. Najpre su gajena goveda, od kojih su poznavali više rasa, ovce, koze, svinje i magarce. Kasnije su uvezeni konj i kola iz Azije, kokoška (i petao) iz Indije.

Za sve poljoprivredne poslove egipatski zemljoradnici su imali na raspolaganju nekoliko alatki. U početku oni su obrađivali zemljište motkom od kamena, motika od drveta bila je takođe korišćena sa dodatkom radnog dela od metala. Postajući još više važna, motika se transformisala u plug prvobitne izrade, koji se vidi na spomenicima. Ovaj plug je bio vučen ljudima, pre nego što su za tu svrhu korišćena goveda. Za preradu jedino je korišćen žrvanj, bilo za mlevenje zrna ili za gnječenje plodova masline pre presovanja.

Stari Egapat može se smatrati kolevkom civilizacije, naročito posle nastanka agrotehnike, njenog usavršavanja, i time se i otuda poljoprivreda smatra činiocem ekonomskog napretka.

Antička Grčka

Poljoprivredi u Grčkoj manje je davana prednost nego u Egiptu, u odnosu pa zemljište i klimat. Grčka nije mogla da koristi agrotehniku za tako uspešno gajenje i uspevanje žita i leguminoza (pšenica, ječam, ovas, proso, bob, grašak itd.) koje su gajene, ali su bile ograničene važnosti zbog iznetih razloga. Napor grčkih zemljoradnika bio je posebno upravljen na gajenje vinove loze i maslina.

Domaće životinje bile su naročito brojne: goveda, konji, magarci, mule, koze, ovce bili su veoma rašireni i ogolili su zemlju i druge regione Mediterana. Najzad, povrtarske kulture i voćke bile su praktične vrlo raširene: bilo je poznato mnogo sorti jabuka, nara, smokava, dudova, mirte, masline, badema i oraha.

U početku korišćenje zemljišta bilo je povereno robovima, robovi su pripadali državi i pojedincima, kasnije je svaki seljak posedovao svoje zemljište i obrađivao ga uz jedinstvenu pomoć svoje porodice. Najpogodniji su bili posebni posedi koje su neki zakupljivali i plaćali u naturi njihov zakup. Izvesni vlasnici nezainteresovani za iskorišćavanje svojih poseda poveravali su ih nastojnicima ili upravnicima. Malo po malo ovo gubljenje interesa zemljoradnika se sve više ispoljavalo i zemljište je osiromašeno, loše iskorišćavano, pa nije moglo prehraniti nadošlo stanovništvo. Tako je mali posed propao, a kao posledica uvoženo je žito, vino, ulje u velikim količinama.

Uprkos ovih teškoća, Grčka je usavršila metode eksploatacije. Od brojnih naučnika treba navesti Hipokrata i Teofrasta i njihova dela o poljoprivredi, koja su postala udžbenici Latina.

Rimsko doba

Prvi rimski poljoprivrednici bili su čobani i živeli su od njihovih stada. Malo po malo oni su počeli upražnjavati ratarstvo, olakšano korišćenjem gvožđa, koje je tada bilo rašireno. Poljoprivreda je dobila veliki polet pod imperatorima, postajući mešovita: gajenje stoke bilo je važno, kao i razvoj ratarstva, vinogradarstva i voćarstva. Istovremeno posedi su povećavani: u početku oni nisu prelazili nekoliko jugera (jedan juger iznosio je oko 15 ari), oni su kasnije povećani na 100 jugera (oko 15 hektara).

Očigledno je da su se načini i metodi menjali. U prvim vekovima, kada je posed bio ograničen po veličini, učinilo se da su ovi neposredno egzistirali sami, kasnije, kada su posedi postali prošireniji, farme su bile praktično više ili manje za kulturu delikatnije, kao pašnjaci i obradivo zemljište. Međutim, brojne patricije, vlasnici važnih poseda, obrađivali su sa robovima – uglavnom radi se o pobeđenoj populaciji. Robovi su bili hranjeni i dobijali su u dve godine jedno odelo i jedan par obuće, živeli su u jadnom, žalosnom i bednom stanju.

Ovi nisu bili u stanju da poboljšaju napoličare i farmere. Uvoz prehrambenih proizvoda u velikim količinama iz provincija Azije i Afrike dovodio je rimske poljoprivrednike u situaciji da prodaju svoje proizvode po veoma niskim cenama, to ih je brzo obeshrabrilo, pa su posle jednog perioda istinskog napretka napuštali posao na pobošanju gajenja i odlazili su i bežali sa svojih poseda, poljoprivreda je zabeležila osetljiv regres, naročito naglašen invazijom barbara i dekadencijom imperije.

Koje su biljke Rimljani gajili? To su one koje su postojale i u prethodnim periodima. Ali za izvestan broj kultura povećan je broj sorti. Bilo je poznato više sorta pšenice, ozime i jare. Među osnovnim korišćenim kulturama navodimo: žita (pšenica, ječam, raž, ovas), leguminoze (bob, grašak, sočivo, lugoša, sastrica, naut), repa, sirak, proso itd. Za stočnu hranu, pored livada i pašnjaka. korišćene su i druge biljke (raž u zeleno itd.), dok se lupina koristila i kao zelenišno đubrivo, koje je zakopavano ili zaoravano, kompenzujući delimično nedovoljnost stajnjaka i komposta.

Voće je bilo brojno i različito: maslina, rogač, šljiva, kruška, trešnja, itd. Vinogradarstvo je bilo veoma razvijeno, a vino je činilo vrlo važne prihode.

Radovi na obradi zemljišta vršeni su pomoću magaraca, mula i volova. Konj, otmena životinja, bio je rezervisan za rat. Ovce su gajene u velikom broju radi prinošenja žrtava bogovima, kao i radi vune. Svinje su mnogo gajene radi obezbeđivanja mesom, koje se usoljavalo. U seoskim dvorištima mnogo je gajeno kokoški, gusaka, patki, golubova, morki, itd.

U istoj meri i srazmeri kao poljoprivreda razvijala su se, koristila i usavršavala sredstva za rad, naročito: plugovi, motike, drljače, kose, vile, rogulje, grabulje itd. Vršidba žita vršena je pomoću gaženja životinja, kao što se još i danas radi u nekim delovima Afrike, Azije i u nekim planinskim predelima naše zemlje (pa čak i u Istri kod pounijaćenih Srba). Mlevenje zrna vršeno je između kamenja – žrvnjevima pokretanim rukama čoveka ili konjima, gnječenje je primenjivano za proizvodnju vina i ulja (iz masline).

Agrotehnika se poboljšavala malo po malo: plodosmena biljaka na istom zemljištu bila je već poštovana, sa jednom godinom ugara između dve godine gajenja kulture, navodnjavanje i drenaža bili su ostvareni na znatnom prostoru, đubrenje je redovno korišćeno uz upotrebu stajnjaka i komposta.

Ukratko, početkom hrišćanske ere rimska poljoprivreda bila je vrlo usavršena i nije kasnila u željenom progresu. Preplitanje u vlasništvu novršina, neprekidni izvor robova i zatočenika, beda seoskog stanovništva, želja robova i kolona za osvetom doveli su poljoprivredu u beznadežno stanje. Kaže se da se istorija ponavlja: takvo stanje u poljoprivredi je u nekoliko decenija 20-og veka u Srbiji i Rusiji.

Evropa i Amerika do XX veka

Prvi stanovnici na teritoriji današnje Francuske – Gali bili su neosporno poljoprivrednici koji su čuvali stada i praktikovali sve bolje i bolje i gajenje biljaka u razmerama kako je vreme proticalo. Kelti koji su, u VII veku pre Hrista, osvojili ovo područje obrazovali su sa tamošnjim stanovništvom (u to doba Iberijcima) galsku rasu. Gali, ratnički narod, veoma su cenili veštinu poljoprivrede, koristeći brojne alate. Osim plugova i drljače, koristili su zaprežna kola za prevoz svojih proizvoda, vejalice, vodenični kamen za mlevenje zrna žita, sito od konjske dlake za prosejavanje brašna.

Glavne kulture u antičkoj Galiji bile su: pšenica, ječam, ovas, proso, grašak, bob, lan, konoplja itd. Raž, malo poznata Rimljanima, bila je veoma cenjena kod Gala, kojeg su pržili, mleli i mesili sa mlekom, pastu tako pripremljenu su kuvali na vatri, a zatim jeli.

Korišćenje životinja je započinjalo. Krda su živela u šumama, gde se susreću ovce, koze, goveda, čije su se izvesne rase, domesticirane, ukrštale sa poslednjim predstavnicima bivola i tura. U sredini divljine jurile su divlje svinje, čije je meso, kao soljeno i dimljeno, upotrebljavano.

Zatim je usledila rimska okupacija koja je trajala oko pet vekova. Ona je poboljšala galsku poljoprivredu. Ovi dugotrajni ratnici vratili su se zemlji i obrađivali su je samo na rimski način. U brojnim regionima Rimljani su izgrađivali sela (farme), naročito u centrima iskorišćavanja poljoprivrede gde je bila najbolja agrotehnika, najbolje biljke, a uvedene su i najbolje životinje. Oruđa su usavršavana, a kulture pšenice i vinove loze zauzimale su velika prostranstva. Ali ova poboljšanja nisu imala dubokog uticaja, jer su tri puta, i to – u III, V i IX veku – invazije Germana, Saksonaca ili Skandinavaca razrušili sela, uništili korisnike poljoprivrede i prouzrokovali strašnu bedu stanovništva.

Uza sve to, u toku ovog dugog perioda uvedeno je hrišćanstvo u Galiju. Promenom vere, stvarane su hrišćanske zajednice, podizane crkve, postavljeni episkopi, kaluđeri, ali je u istoj meri krčeno zemljište, podizane opatije i manastiri, podizane uzorne farme, rasprostirani voćnjaci, isušivane močvare i bare, korišćeni ribnjaci. Ne može se zanemariti uticaj crkve na razvoj i poboljšanje poljoprivrede, ali treba znati da se u korist crkve, kao sveštenički i crkveni porez, davao deseti deo žetve i drugih prihoda od poljoprivrede (održavanje crkava, ishrana klera, pomaganje i olakšavanje sirotinji, osvežavanje kultova) brutalno je pogodilo seljake i izazvao velike teškoće, uz dodatak kuluka i drugih dažbina. Zemljište koje kler nije posedovao zauzimala je vlastela (kraljevska i plemićka imanja i njihovih vazala), stanovnici ovih zemalja (feudalni robovi i kmetovi) morali su da daju vlasteli obaveze u naturi ili u novcu, a slobodni seljaci plaćali su cenzus, porez, prirez, pomoć u ratu i druge dažbine.

Za vreme perioda, koji je iza ovog sledio i koji se označavao imenom srednji vek i koji se prostirao od X do XV veka, poljoprivreda je malo napredovala, kao i sve ostalo, agrotehnika se teško i sporo poboljšavala, a s njom i stanje poljoprivrednika. Svugde se krči manje plodno zemljište gde se inače otežano radilo (na primer u planinama), a ono je uređivano i obrađivano. Priraštaj stanovništva bio je brz, a njime glad i epidemije, što je izazvalo pomore i pokolje. U toku ovog perioda feudalni sistem je zastareo. Dva su događaja bila veoma važna: krstaški ratovi i Stogodišnji rat. Tako je prvi bio povezan sa ekonomskim odnosima sa Istokom i unošenjem (introdukcijom) novih biljaka: artičoka, spanać, kajsija, plavi patlidžan, ukrasne biljke itd. Stogodišnji rat je bio posebno ubilački: u osiromašenju sela i revoltu seljaka izazvao je potpuni ekonomski slom. A samo je na kraju XV veka, kada je došao mir, omogućeno poljoprivredi da ostvari napredak.

I zaista, malo po malo, duh opažanja se razvijao – bio je presudan da bi se poljoprivreda poboljšala, obrazovani su botanički vrtovi u kojima su gajene biljke iz udaljenih zemalja i brižljivo su proučavane. Prvi radovi iz botanike bili su objavljeni, o agrotehnici se raspravljalo i ona je poboljšavana, nova oruđa su izrađivana. Tada se pojavilo jedno delo koje je bilo veoma značajno i kao takvo imalo je uspeha, doživljavajući više izdanja, čiji je naslov „Le Theâtte d’agriculture et mesnage des champ“, objavljen prvi put 1600. godine, a napisao ga je Olivije de Seres, agronom, koji je nazvan „ocem francuske poljoprivrede“.

Obrađujući svoje imanje Pradel u Vivareu, Olivije de Seres udubio se u zemljište i biljke sa istinskim naučnim duhom. Poznajući sva poljoprivredna dela iz „poljoprivrede stare i moderne“, on se nije zadovoljio beleškama koje je iz njih crpeo, već je zapazio pojave koje još nisu bile otkrivene i zapisao ih u svojoj knjizi, „da bi ih povezao sa njegovim udelom u životu ljudi“. U uvodnom delu on se energično suprotstavlja empiriji: „Nesumnjivo je, da bi se uradilo nešto, potrebno je prvenstveno razumeti. Košta suviše mnogo ponavljanje posla loše urađenog, naročito u poljoprivredi, gde se ne može gubiti godišnje doba bez velike štete. Ali ko se uzda u opšte iskustvo, na jedino laboratorijskim dokazima, bez znanja zašto, on je u opasnosti da načini nenadoknadive greške, i uputi se rđavim putem kroz polja na veru da su njegova iskustva dobra, kao što se u medicini empiristi pozivaju na iskustvo, uzimajući često talon za duh, razum i mozak, služeći se jednom istom kremom za sve bolesti….“

Na taj način je Theâtte d’agriculture predstavljao pravu enciklopediju. Olivije de Seres je nastavio svoje radove. On je pokazao, pre svega, kako dobar poljoprivrednik uči da poznaje i izabere zemljište u čiji posed dolazi i koristi to prema „njegovoj prirodi“, kako se obrađuje zemljište za zrnaste kulture, kultiviše vinova loza i proizvodi odlično vino, on prelazi zatim na „krupne životinje“, na životinje „od četiri stope“, zatim gajenje živine, riba, pčela, svilene bube, obradio je takođe baštovanstvo – povrtarstvo, cvećarstvo, lekovite biljke, medicinu, voćarstvo, vodu, šumu, drvo. Na kraju, on iznosi vodič za domaćinstvo (čuvanje zaliha, način spravljanja slatkiša i likera), odevanje, lekovi i bolesti ljudi i životinja itd. i završava sa visokim mislima o moralu. Prema tome, otac i majka porodice, živeći i upravljajući mudro gazdinstvima, stiču časno sreću zadobijenu na ovom svetu, ostavljajući svojoj deci učenje i savete i upozorenja, svoju zemlju i dobro imanje sa primerom svog lepog života – bogatstvo cenjeno iznad svega….“

Takođe, autor iznosi brojna važna znanja i iskustva, njegovo delo, uprkos svom kvalitetu nije imalo uticaja, koji se mogao očekivati. Istina, to znanje on nije uputio seljacima, još bednim neznalicama i nepismenim, već plemićima i buržujima koji su živeli na selu i koji su raspolagali znatnim posedima, kao što je ovaj u Pradelu, jer su ovi posedi mogli biti od vrednosti.

U ovom periodu, iako se stanje u poljoprivredi nije brzo i osetno poboljšalo, seosko stanovništvo se neprekidno uvećavalo, uprkos gladi, epidemijama i ratovima. U XVII-om veku krčenjem šuma oslobodila su se mnoga zemljišta. Međutim, jedan vek kasnije populacija se povećala za mnogo miliona stanovnika, proizvodnja je bila nedovoljna, seljaci nisu imali šta da jedu i nastupila je glad. Vladajuće klase i obrazovani interesovali su se za poljoprivredu i pokazali da celokupna beda nije jedino od zahvatanja plemstva, klera i buržuja već od nemarnosti i nezainteresovanosti seljaka proizvođača za veće i bolje mogućnosti za usavršavanje agrotehnike poljoprivrednih kultura, a nezainteresovanost je rezultat velikih zahvatanja, što eksploatatori nisu hteli da priznaju. I opet se istorija ponavlja – tako je sada u poljoprivredi u srpskim zemljama i Rusiji. Društvo poljoprivrednika je stvoreno. Zborovi su se održavali u toku kojih su davani saveti vlasnicima, koji su ih usvajali i primenjivali na svojim posedima. No, većina poljoprivrednika nije imala ni najmanje koristi, pre svega jer je zemljište bilo jako izdeljeno, korisnici vrlo brojni, bili su u proseku izuzetno ograničeni, jer, dodajući uvećane zakupnine i povećane kirije za ekonomska dvorišta farmi i napolice, feudalni zakoni mnogo su opterećivali zemljište. Lov koji su vršili plemići nanosio je štetu žetvama, a zakoni o putarini sprečavali su i ometali saobraćaj i prodaju proizvoda žetve, i najzad, jer su seljaci sve to ignorisali (više od trećine bili su nepismeni), a drugi su pokazivali indiferentnost prema svemu u potpunosti, a prema različitim interesovanjima su posećivali i različite objekte: kabarea, kafane ili škole). Stoga poljoprivrednici nisu imali tačku poznavanja, koja bi bila neophodna za vođenje njihovih poseda, povećanje prinosa krmnog bilja za održavanje sve većeg broja životinja, stvarajući više stajnjaka za povećanje plodnosti njihovog zemljišta.

Ovo stanje objašnjava zahteve zapisane u knjigama o davanju zemljišta u zakupe, sastavljene od trećine seljaka u državi u 1789. godini: ukinuti privilegije, dati slobodnu trgovinu i slobodu posedovanja zemljišta, podelu velikih imanja, ukidanje društvenih nepravdi, učestvovanje u zajedničkim dobrima itd. Stoga je ova istinska promena preživela u toku sledećeg veka. Grando, jedan agronomski talent, objašnjava u svojoj knjizi „Poljoprivreda i poljoprivredne institucije u svetu do početka XX veka“ (L’agriculture et les institution agricoles du monde au commencement du XX siecle): „Sloboda i nauka, pisao je on, ostvaruju ovu beskrajnu dobrobit: sloboda oslobađa od posednika i eksploatatora zemljišta, ometajući sve vrste teškoća koje su bile u vreme naših otaca, nauka se stavlja u službu poljoprivrede prekrasnim primenama hemije, fizike, biologije i mehanike, koje će omogućiti trostruku proizvodnju pšenice i duplirati proizvodnju mesa“.

Tako je početkom XIX veka obeležen kao široki prodor napretka u seoske sredine i transformacija poljoprivrede, praktične primene poljoprivredne hemije i fiziologije biljaka u racionalnoj ishrani biljaka i korišćenja đubriva, uslovljavajući povećanje prinosa. Ova saznanja su popularisana već početkom veka putem društava poljoprivrednih departmana, stvorenih pod prethodnim režimom, sa okružnim poljoprivrednim udruženjima, koja su u periodu od 1825. do 1850. godine organizovala poljoprivrednu nastavu, a ona je ostvarila veliki napredak i kao takva ostala i 100 godina kasnije. Prva poljoprivredna škola otvorena je 1822. godine u Rovilu, u departmanu Matije d Dombasl. Nešto kasnije osnovana je 1829. godine poljoprivredna škola u Grinjonu nedaleko od Versaja (u pariskom okrugu Sen e Oaz), u 1830. godini u Grand Juan d Luar-Inferijer, pored Nanta, koja je zatim premeštena u Ren. U 1848. godini zakonom je postavljena osnova organizacije poljoprivrednog školstva: a) za popularizaciju ekonomskih dvorišta, farmi za kantone, b) za formiranje poljoprivredne elite, regionalnih škola, pravih koledža poljoprivrede, gde se davala i teoretska i praktična nastava, v) institut za poljoprivredu, prava visoka poljoprivredna škola u kojoj su objedinjeni nastava i naučno-istraživački rad i primena u poljoprivredi.

Svi ovi napori dali su svoje plodove. Nove kulture, koje su uskoro došle, ubrzo su se širile: krompir, šećerna repa, stočna repa, uljana repica, topinambur, itd., zemljišta su poboljšana upotrebom kreča i mineralnih đubriva, sorte bolje prilagođene prirodnim uslovima, a rigoroznija selekcija prphvaćena je od strane naučne preporuke, krmno bilje povećalo je proizvodnju za dva puta za jedan vek. Što se tiče prinosa pšenice, on je na kraju 18-og veka bio u proseku 600 kg/ha, a 100 godina kasnije – krajem 19-og veka – u proseku 1400 kg/ha zrna.

Ovi rezultati bili su korisni, ali nisu bili dovoljni, napredak poljoprivrede nije se mogao u tolikoj meri ostvariti, ručni posao je napuštan u radovima u polju za onaj u gradovima, nastupila je kriza, poljoprivreda se pokazala kao najvažnija delatnost naroda i države. Zato je 1876. godine ministar poljoprivrede Francuske imao hrabrosti da smanji činovnički aparat u ministarstvu i da najbolje kadrove rasporedi u formirane ustanove za naučno istraživanje, razvoj i nastavu u poljoprivredi, a sve inicijative koje su konkurisale su subvencionisane. Ovde smo uzeli (i nadalje ćemo razmatrati) Francusku kao predstavnika zapadnoevropske poljoprivrede.

Francuska u XX veku

Naučna otkrića izvršena u XIX veku, a naročito od sredine XIX učinila su da je njihova praktična primena rasprostranjena krajem XIX i početkom XX veka. Pre svega, samo saznanje o iskorišćavanju odabranih znanja i iskustava i korišćenje na zemljištima koja se obrađuju, širila su se polako, bez prenošenja njihove blagodeti na sva zemljišta. Ipak, ova saznanja imaće značajnog uticaja na poljoprivrednu proizvodnju na stalnom povećanju prinosa, kako bi se ostvarilo najviše.

Malo po malo intenzivirana je primena mineralnih đubriva i postala je opravdana, i najzad vrlo unosna, zahvaljujući selekciji i hibridizaciji, koje treba pohvaliti i istaći, izbor sorti gajenih kultura je veoma opširan i prilagođen prirodnim uslovima, kvalitet semena i biljaka je značajno proširen, pa stoga i znatno povećanje prinosa i njihovo značajno poboljšavanje sa gledišta kvaliteta. Što se tiče stočarske proizvodnje, napredak je bio uočljiv: rase su poboljšane i prilagođene različitim ekološkim i proizvodnim uslovima uz prethodno naučno ispitivanje, povećana je proizvodnja mesa i mleka, malo po malo stare rase su zamenjene, ali je još ostala slaba tehnika i ekonomika.

Razvoj saobraćajnih sredstava i olakšanja trgovine uslovili su da razmena postane veoma aktivna, poljoprivrednici su putovali slobodnije, vodeći računa o progresu ostvarenom u različitim sredinama, kupovali su đubrivo, seme koje je poboljšano, zatim neophodne mašine. Ove mašine su učinile da je olakšan rad zbog masovnog odlaska seljaka u gradove. Nisu samo usavršene mašine za obradu zemljišta već su usavršene i mašine za žetvu – žetelice, kombajni itd.

U istom periodu radnici u gradovima su tražili uvoz prehrambene robe, koja je bila jeftinija nego ona u metropoli, pa su tako proizvođači severne i južne Amerike, Australije i Novog Zelanda postali konkurenti francuskim poljoprivrednicima. Ovaj njihov dogovor je malo po malo podignut na nivo i formu carinskog zakona, što je, bez sumnje, ukočilo evoluciju poljoprivrede u ovom periodu. Ipak, zaštita nije bila potpuna, pa su poljoprivrednici najzad pokušali da poboljšaju iskorišćavanje mehanizacije (u borbi protiv deficita u radnoj snazi), budući da je povećana proizvodnja za prodaju sve više pružala izvore za kupovinu onoga što je neophodno (semena, đubriva, mašine, odela i dr.). Ova evolucija je pokazala neposredne rezultate: sa napuštanjem manje rentabilnih kultura ostale su najunosnije, ili one koje su zahtevale najmanje ručnog rada. Tako su uljane biljke (uljana repica, ogrštica) skoro iščezle iz plodoreda, žita su zauzela stabilne površine, dok su livade proširene u gotovo direktnom odnosu na povećanje brojnog stanja stoke i kontinualne redukcije zarada u poljoprivredi.

Dakle, sa postepenom laganom evolucijom, ali ujednačeno, poljoprivreda se ponašala kao industrija. Iskorišćavanje poljoprivrede gubilo je osobinu zanatstva malih preduzeća koja proizvode poglavito životne namirnice koje oni troše (pšenica za izradu hleba, kudelju i lan za rublje, vunu za topla odela, uljane biljke za ishranu i osvetljenje, zrno za ishranu životinja i određene viškove za prodaju. Proizvođači su sve više i više proizvodili za prodaju, da bi bili kupci mašina neophodnih za poljoprivredne radove, petrolej za osvetljenje i motore, hemijsko đubrivo za stimulaciju rasta i razvića poljoprivrednih kultura, stočna hrana je delimično uvožena za povećanje stočne proizvodnje.

Ova evolucija je izazvana i postavlja se pitanje zašto nije otišla mnogo dalje?

Zaista, zašto nisu ispitivane ekskluzivne biljke koje su manifestovale visoke prinose, njihovu prilagođenost na prirodne uslove sredine? Prodajući svoju proizvodnju po dobroj ceni, pošto su proizvodni troškovi svedeni na minimum, poljoprivrednik je istovremeno kupovao neophodne životne namirnice, one namirnice koje sam ne proizvodi. Na taj način region Boseron je postao proizvođač žita, a region Normandije se specijalizovao za stočarsku proizvodnju (reprodukcija stoke, meso, mleko itd.), a između Boserona i Normandije obavljena je razmena kojom su se ustupala žita za stoku, mleko, maslac i sir. Poljoprivrednik zbog toga nije više proizvodio konoplju i lan kako bi proizveo platno na svom gazdinstvu, on sada kupuje platno i pamuk, ne seje više uljanu repicu pošto može da nabavi ulje po jeftinijoj ceni od kikirikija za svoju ishranu i petrolej za osvetljenje. Ova specijalizacija poljoprivrednika i njihovih zemljišta, sa gledišta nabavke po nižim cenama, izjašnjavajući se protiv nezgoda monokulture, sasvim je umesna.

Na ovaj način, sa carinskom zaštitom i pomoću uvoza, poljoprivreda je ispunila svoju ulogu: dala je čovečanstvu životne namirnice koje ono traži. Izuzev u godinama za vreme rata (1914-1918. i kasnije) kada je proizvodnja bila nedovoljna za neophodne potrebe, snabdevenost pšenicom, ovsem, ječmom, vinom i mlekom bila je normalna i postepena. Uskoro, baš posle toga, kada je intenzifikacija dostigla svoj maksimum, francuska proizvodnja procenjuje se kao najnaprednija proizvodnja u svetu, i odjednom nastupila je kriza. Nije se mogla potrošiti sva količina vina proizvedenog u francuskim vinogradima, sve proizvedeno mleko i sva žetva pšenice.

U francuskim lukama strna žita su istovarana i opterećivala su zrneni fond metropole: poljoprivrednici su se mučili i katkad zaduživali, njihovi ambari i tavani bili su puni žita, a njihovi podrumi puni vina. Politička orijentacija u poljoprivrednoj proizvodnji držala se računice o potrebama populacije, postojanja resursa francuskih vlasnika u kolonijama i mogućnosti uvoza, ali se osećao nedostatak pronicljivosti u svim korišćenjima u poljoprivredi, tehnička poboljšanja su smanjena i sve je to prouzrokovalo kod francuskih poljoprivrednika teško stanje. Vlasti su uredno isplaćivale uvoznicima, utičući tako aktivno na tržište, stvarajući skladišta, povećavajući potrošnju. Viškovi su se skladištili, pšenica se kvarila, uvoz vina bio je ograničen, a propaganda se angažovala da održi razumnu potrošnju itd. Loše pripremljeni za izvoz, proizvodi velike potrošnje francuske poljoprivrede, nisu mogli osvojiti tržište za svoju pšenicu, svoje mleko itd. Samo neki francuski specijaliteti visokog kvaliteta (domaća vina, rakija, sirevi, cvetni mirisi-parfemi itd.) renomirani su za sva vremena i našli su kupce, i to vrlo teško i tegobno.

Druge zemalje u poslednja tri veka

Poljoprivrede drugih zemalja pretrpele su sličnu evoluciju kao poljoprivreda Francuske, razlike su, međutim, postojale i poticale su naročito, kao obrazac, orijentacije u poljoprivrednoj proizvodnji sa gledišta ekonomske politike različitih država. Izvesne zemlje, kao Engleska, su zanemarile poljoprivredu ili digle ruke od nje, da bi se usmerile na industriju i trgovinu.

Kako je moguće da se ta evolucija osvetila? To nam je teško da ukratko objasnimo. Pre poznate transformacije i upoređene galske i francuske poljoprivrede, britanska poljoprivreda bila je vezana naročito za stočarsku proizvodnju. Ona je uslovljena ovom specijalizacijom sa uslovima zemljišta i klime, favorizujući prirodne i veštačke livade i pašnjake, i pametnim rukovođenjem vlasnika, koji su od XVIII veka imali veliku pažnju prema održavanju plodnosti njihovog zemljišta, a to se nije moglo ostvariti bez brojnog stočarstva. Engleski poljoprivrednici trudili su se u ovom periodu u selekciji i usavršavanju njihovih rasa konja, goveda, ovaca, svinja. Oni su se trudili da dostignu savršenstvo, pošto među 20-tak rasa koje su imale svetsku reputaciju samo tri nisu poticale iz Velike Britanije. Prosperitet britanske poljoprivrede koji je obeležen već u XVIII veku afirmisao je vek u sledećem: korišćenje mašina je usavršeno (sejalica, vršalica i dr.), upotreba đubriva, osnovna drenaža, poboljšanje ekonomskog stanja poljoprivrede, koja će imati reputaciju među prvima u svetu. U Englesku su dolazili svake godine stranci da bi se učili o poljoprivredi ili kupovali njihove selekcione proizvode.

Međutim, u 1879. i u 1880. godini žetve su bile vrlo loše. Kiše su sprečile žetve i uništile veliki deo zrna žita. Amerika je izvozila u Evropu žito proizvedeno u svojim novim zemljama i, kao i Engleska, izgradila je ili finansirala izgradnju američkih železničkih pruga koje su, kao i flota, prevozile proizvode iz Novog sveta, na taj način su engleski radnici dobijali jeftinu hranu sa američkog tržišta, a u Engleskoj se razvijala čista industrija. Tako je već krajem 19-og veka američka poljoprivreda odnela pobedu u ovoj operaciji i protiv engleske volje, posebno u toku dva svetska rata američka poljoprivreda igrala je glavnu ulogu u snabdevanju engleskog tržišta životnim namirnicama, pa se posle ovoga engleska poljoprivreda više nije mogla prepoznati, pogotovu svoje radne površine. Ona nije mogla da se usavršava u stočarskoj proizvodnji uspešno kao što je bilo u prošlosti.

Druge zemlje, želeći polet svoje industrije, smanjile su uvoz prehrambenih proizvoda za prehranu svoje populacije i tražile su intenzifikaciju poljoprivrede uz znatnu upotrebu mineralnih đubriva, poboljšanje gajenih sorti i usavršavanje kompleksne agrotehnike. Time se i na taj način težilo udovoljavanju bitnih potreba stanovništva, što je učinjeno u slučaju Nemačke.

To se ponovilo u Rusiji, gde su važne promene učinjene u strukturi poljoprivrede počevši od 1928. godine. Individualno korišćenje bilo je zamenjeno velikim kolektivnim farmama – kolhozima ili državnim farmama – sovhozima. Istovremeno, značajan napor učinjen je u traženju najsavršenijih oruđa koja bi se stavila na raspolaganje farmama u vreme kada istraživačke stanice nisu bile još formirane. Takođe, posle nekih teškoća koje su se ispoljile u početku ove transformacije, najveći deo korisnika poljoprivrede bio je grupisan u kolektivne organizacije. Ovako ustanovljena organizacija je pomerila poljoprivredni progres koji je podigao životni standard stanovnika Rusije. Pre revolucije prosečan prinos pšenice iznosio je 740 kg/ha, a 1939. dostigao je 1100 kg/ha, da bi 1986. godine prosečan prinos iznosio 1824 kg/ha. Sličan napor je učinjen i u stočarskoj proizvodnji. Poljoprivredno obrazovanje, kao i širenje tehničke kulture u poljoprivredi, bilo je istovremeno široko razvijeno.

Sasvim druga transformacija pokazala se u poljoprivredi novih zemalja, a naročito u američkoj poljoprivredi, koja je krajem XIX i početkom XX veka uzela jedan značajan zamah. Ovaj veoma brzi razvoj imao je zadatak da iskoristi nove zemlje u čije je vrednosti mnogo polagano da daju pre svega dobre prinose. Čim su prinosi počeli opadati, nekoliko godina farmeri su napuštali svoje dobro i nastanjivali se na drugom zemljištu, takođe novom, ali manje iscrpenom nego ono koje su napustili. Nije se za poboljšano obrađivanje tražio razlog, već su brzo korišćene zemljišta koja su bila na raspolaganju, to jest mobilisana je ukupna plodnost, a njegova profitabilnost trenutna. U ovom cilju bila je vidljiva preopterećenost pašnjacima bez davanja stajnjaka i mineralnih đubriva i bez planiranja racionalnog plodoreda. Zemljišta, brzo sagorevajući njihovu organsku materiju, iscrpena žetvama, brzo su postala „sterilna“. Zemljište je gubilo svoju koheziju, vode su ga erodirale odnoseći koloide gline, i na taj način postalo neprikladno za sve kulture. Za ovu pustoš tražen je način da se unesu neka sredstva kao lek. Na prvom mestu preporučivano je poljoprivrednicima čuvanje njihovih zemljišta pravilnim korišćenjem đubriva, povećanjem pašnjaka, pošumljavanjem brojnih terena da se izbegne erozija, obrada zemljišta prema nivou oranica. Da bi se primenile krupne novine, država je formirala servis za čuvanje zemljišta.

U SAD napuštene su metode empirije, kojim su se isto tako neprekidno povećavale obradive površine, a koje nisu mogle da osiguraju blagostanje korisnika usvojenom koncepcijom o vrednosti zemljišta, a ona se, bez poređenja sa francuskom koncepcijom, oslanjala na široko poznate principe koje su već primenjivali evropski poljoprivrednici. Smatralo se da se nekadašnje cene poljoprivrednih proizvoda u Americi, u vreme nepromišljenog korišćenja zemljišta, počele ponovo da se podižu i da su možda u stanju da zaustave zastrašujuću konkurenciju svojim proizvodima na svetskom tržištu. S druge strane, u međuvremenu, oni su morali učiniti napor da poboljšaju i usavrše tehniku i liberalizuju američko tržište od potpune zavisnosti. Pored ekstenzivnih kultura na velikim površinama, počeli su proizvoditi i intenzivne kulture, koje su iziskivale brzu mobilizaciju zemljišnih rezervi i racionalno korišćenje zemljišta, pa su se u znatnoj meri oslobodili uvoza luksuzne robe iz Evrope, a posebno iz Fracuske.

Posle ovih primera pogledajmo sada transformaciju koja je oplemenila poljoprivredu jedne zemlje lišene primarnih mineralnih materija, neophodno potrebnih za razvoj industrije, uzmimo primer danske poljoprivrede. Posle velike reforme ostvarene krajem XVIII veka, i izvršene komasacije zemljišta, praktično u toku XIX veka, Danska je postala zemlja proizvođač žita. To je došlo posle Napoleonovih ratova, i takođe oko 1850. godine i pokazala se kao veliki izvoznik žita. No, usavršavanje prevoznih sredstava u toku druge polovine XIX veka omogućilo je da se investira i u Evropi u zemlje žita, u nova zemljišta ili pak iracionalno gajenje. Zatim je došao pad cena žita: zemlje proizvođača u Zapadnoj Evropi, a Danska posebno, nisu mogli izdržati konkurenciju, koja je bila veoma jaka. Umesto da zahteva uspostavljanje visokih carinskih barijera, određenih za zaštitu, danska poljoprivreda se angažovala odvažno na jednom potpuno suprotnom smeru: tražila je saradnju sa svojim konkurentima i od njih je kupovala zrno pod povoljnim uslovima, oni su tu saradnju potpomagali da se pretvori u životne namirnice stočarstva, kao što su maslac, slanina, jaja i drugo.

Ova transformacija se učinila mogućom, jer su bila izvesna tržišta otvorena za njihove proizvode. To je učinjeno u vreme kada je Engleska stvorila veliku industrijsku aglomeraciju, a nemajući mogućnosti da svojim resursima ishrani stanovništvo svoje zemlje, te je bila prinuđena na široki uvoz. Danska je profitirala osvajanjem ovog važnog tržišta i transformisala je svoju poljoprivredu. Oni su umesto da se sasvim posvete proizvodnji žita, povećali i poboljšali svoje stado, gajeći racionalne kulture i intenzivne krmne biljke (uvozeći đubrivo i mašine), kupovali su velike količine žita i stočnu hranu i specijalizovali se u proizvodnji tri glavna proizvoda: 1) maslaca, 2) slanine i šunke i 3) jaja – posebno dobro ocenjenih od engleskih potrošača, sa mnogo zahteva, kojima se danska poljoprivreda prilagodila. Najveći napor učinjen je podjednako za proizvodnju tačno traženog kvaliteta sa rigoroznim održavanjem stabilnosti za englesko tržište koje uvozi u toku cele godine. Sve njihove transformacije imale su za rezultat industrijalizaciju poljoprivredne proizvodnje i transformaciju proizvoda. Poljoprivrednici su brzo shvatili važnost standardizacije i stvorili su mlekare, klanice i zadruge koje treba da ostvare napore proizvođača i pokažu se sa svojim proizvodima stranim potrošačima. Ova organizacije sa gledišta hiperprodukcije stočarske proizvodnje bitna je osobina poljoprivrede Danske, zemlje čiji napredak, kao i opstanak seoskog stanovništva, zavisi od izvoza koji prevazilazi ovu proizvodnju, izvoza olakšanog kvalitetom.

Literatura

prof. dr Stevan L. Jevtić, Osnovi istorije poljoprivrede od praistorije do danas, Nauka, Beograd, 1993.