U savremenim uslovima našeg privrednog i društvenog razvitka zaštita životne sredine i njeno dalje unapređivanje predstavljaju veoma značajno pitanje za koje je trajno zainteresovano celo naše društvo. Tehnološki proces, praćen razvojem proizvodnih snaga i uvećanjem ekonomskog potencijala zemlje, kao i razvoj društvenih odnosa, omogućuju šire promene u pogledu materijalnog položaja i načina života čoveka. Ali, taj razvoj je istovremeno stvorio i neke probleme, određene opasnosti i rizike, veći stepen ugroženosti čoveka u radnoj i životnoj sredini. Pri tome se ne sme zaboraviti da čovek može održati svoje vitalne sposobnosti i opstati kao društveno biće jedino pod uslovom da reguliše i uskladi svoje odnose ne samo unutar svoje zajednice već i sa ostalim živim organizmima u svojoj sredini, što nesumnjivo nije ni lako ni jednostavno.

Savremena nauka, tehnika i tehnologija, nisu i ne mogu biti činioci, koji bi sami po sebi ugrožavali životnu sredinu, već su to, u prvom redu, ponašanje čoveka i neodgovarajući društveni odnosi u kojima se odvijaju savremeni procesi razvoja ne samo u našoj zemlji već i u velikom delu sveta. Otuda je važno da se izmeni odnos čoveka prema životnoj sredini i njenim postojećim bogatstvima. Degradirajući čitave ekosisteme drastičnim eliminisanjem zakonomernosti prirodne ravnoteže, čovek uslovljava i neposrednu budućnost čovečanstva, a time i postojeće društvene odnose. Društveni odnosi i kulturni aspekti čovekovog ponašanja čine osnovu njegovog odnosa prema životnoj sredini mnogo složenijom i kvalitetno drugačijom u odnosu na sve druge vrste.

Pušenje kao zagađivač vazduha

Osim drugih zagađivača vazduha i životne sredine čoveka, javlja se u većem stepenu i upotreba duvana, koji je posebno štetan po zdravlje.

Donesen je zakon kojim se zabranjuje pušenje u zatvorenim prostorijama. Najnovija istraživanja daju pouzdane podatke o porastu smrtnosti među ženama i muškarcima usled povećane potrošnje cigareta. Kod strasnih pušača rizik od raka je 15 do 30 puta veći nego kod nepušača. Osim toga, rizik se povećava udisanjem dima, otpočinjanjem pušenja u ranoj mladosti, uvlačenjem dima iste cigarete više puta, ponovnim palјenjem popušene cigarete.

Svaki put kada se povuče dim iz cigarete, lule ili cigare, čovek je izložen uticaju preko četrdeset hemikalija i otrova, od kojih 23 mogu da prouzrokuju smrt. U te otrove ubrajaju se: arsenik, nikotin, metil-alkohol, karbon, karbonmonoksid, amonijak, metan, piriden i dr. Svaki od njih može da prouzrokuje smrt, a svi zajedno mogu je znatno ubrzati.

Zaštita drumskog saobraćaja

Razvoj industrijalizacije u svetu i kod nas postiže sve veće rezultate, ali istim tempom nanosi i štetne posledice čovekovoj sredini. Zagađenost vazduha se javlja kao osnovni problem u oblastima gde je razvijena industrija. Posebno se javlja u gradovima sa razvijenim saobraćajem, gde je učešće produkata sagorevanja od motornih vozila skoro 50%. U svetu se na putevima nalaze milioni putničkih automobila, od kojih svaki izbacuje u atmosferu oko 600 kg štetnih sastojaka godišnje. Ovi podaci pokazuju da je neophodno donošenje oštrijih zakonskih propisa o ograničenju emisije otrovnih sastojaka iz motornih vozila.

Poznato je da su automobili sa benzinskim motorom izraziti zagađivači sredine, jer ispuštaju plav dim neprijatnog mirisa. Proizvođači vozila nastoje da se uklope u evropske norme u pogledu suzbijanja zagađivanja vazduha. S obzirom na broj vozila koji se nalazi na svetskim putevima, jasno je koliku odgovornost imaju proizvođači automobila u doprinosu boljoj zaštiti čovekove sredine.

Zaštita od nuklearne energije

Objekti nuklearne energetike imaju veći broj specifičnosti u odnosu na klasične elektrane, i to: neophodni su i perspektivni izvori za rešavanje energetske krize; okolni pejzaž i objekte ne narušavaju više od drugih; ispuštanje štetnih efluenata (materija) pri normalnom radu znatno manje utiče na okolinu u odnosu na druge privredne objekte; sadrže velike potencijalne opasnosti koje se mogu osloboditi u čovekovu sredinu samo u vanrednim okolnostima; vrše psihički pritisak na javnost zbog nedovoljnog poznavanja koristi od nuklearne energije.

Osnovna opasnost za okolinu nuklearnih postrojenja jeste direktno zračenje i ispuštanje radioaktivnih materija koje zrače ili koje mogu na razne načine da dospevaju u čovekov organizam i na taj način da ugroze zdravlje, pa i život. Zbog ovih opasnosti pri izgradnji nuklearnih objekata preduzete su takve zaštitne mere da ispuštanje radioaktivnih efluenata u normalnom radu iznosi samo 1% doze prirodnog zračenja okoline. Za prilagođavanje nuklearnog objekta okolini usvojena je osnovna norma kao doza dozvoljenog izlaganja stanovništva zračenju. Pri određivanju ove doze pošlo se od toga da postoji prirodno zračenje – kosmičko, iz vazduha, sa zemlje, od zgrada i od unošenja hrane koja sadrži prirodne radioaktivne materije. Kada se govori o dozi, misli se na sva zračenja iz svih izvora: preko vazduha, vode, životnih namirnica ili direktno. Za proučavanje dejstva zračenja na okolinu definišu se specijalne kritične grupe stanovništva, kao što su: profesionalci, deca, odojčad i druge, zatim kritični putevi zračenja, unošenja radioaktivnih materija u organizam, kritički organi i tkiva u kojima se oni talože i sl.

Radioaktivne materije u nuklearnim postrojenjima nastaju u procesu rada, i to najviše u samom procesu fisije u nuklearnom gorivu. Treba napomenuti da ove materije mogu dospeti u prirodu samo u slučaju probijanja tri barijere. Neki, pak, radioaktivni materijali nastaju kao posledica jakog zračenja iz jezgra reaktora, aktiviranjem fluida, konstruktivnih materijala, proizvoda korozije i sl. Ovi materijali se mogu lakše osloboditi u okolinu.

Polazeći od toga da će energetska kriza zahtevati povećanu izgradnju nuklearnih postrojenja, samo će plemeniti gasovi zahtevati dodatna sredstva za preventivne mere zaštite čovekove okoline. U daljoj budućnosti, zbog povećanog korišćenja plutonijumskog goriva (oplodni brzi reaktori), efluenti će porasti više u blizini postrojenja za preradu nego u blizini nuklearne elektrane. Ima mišljenja da će razvoj zaštitne opreme biti kompenziran manjim dozama koje će primati profesionalci zbog usavršavanja mera neposredne zaštite. Međutim, uspešno rešavanje problema zaustavljanja ispuštanja efluenata povećavaće problem radioaktivnog otpora.

Radioaktivni otpadni materijal, koji se proizvodi u svakom nuklearnom postrojenju, nije samo lokalni problem već predstavlja svetski -problem zbog sve većeg akumuliranja radioaktivnog materijala, a nastaje zbog nerešenog pitanja njegovog skladištenja i zaštite od zagađivanja životne sredine.

Ako je radioaktivni otpadni materijal u krugu nuklearnog postrojenja, on je pod kontrolom i ne ugrožava ljude. Postoje i različite metode da se radioaktivni otpadni materijal učini bezopasnim po društvo jer se može odlagati na bezbednom mestu. Pripremljeni otpad se najčešće deponuje u neki napušteni suvi rudnik, tunel, zatim betoniranjem koncentrovanog materijala, putem gasifikacije i slično, s tim da se sve to drži pod kontrolom. Kako ovo deponovanje nije tako jevtino, to su neki veliki korisnici nuklearne energije smatrali da je bolje da radioaktivni otpad bacaju u more i na taj način stvoren je međunarodni problem, jer nije obezbeđena zaštita od zagađivanja koje mogu da prouzrokuju ovi otpaci.

Mere za obezbeđivanje zagađivanja životne sredine od radioaktivnih otpadaka spadaju u tehničke, ekonomske i pravne. U današnje vreme zaštita životne sredine uopšte, pa i od radioaktivnih zagađenja, postaje sve više problem celog čovečanstva. Zato mnoge međunarodne organizacije (vladine, stručne, regionalne i dr.) rade na rešavanju problema normi za zračenja. Najveći problem ne sastoji se samo u postavljanju merila i normi već u pronalaženju pravog organa koji će to da uradi i da u ime čitavog društva preduzme i odgovarajuće odgovornosti.

Zagađivanje od industrijskog otpada

Količina čvrstog otpada stalno raste, i ne samo da oduzima prostor nego stvara i specifične uslove za zagađivanje životne sredine. Ogromne količine pepela, stakla, hartije, razne vrste ambalaže od plastike i drugih materijala, otpaci iz industrije i termoelektrana, predstavljaju značajne izvore zagađivanja životne sredine.

Zagađenje od industrijskog otpada naročito je izraženo u industrijski nerazvijenim zemljama što predstavlja veliku opasnost za zagađivanje životne sredine. Kako struktura otpada postaje sve raznovrsnija, ona je često i veoma opasna, jer industrija svake godine stvara tone i tone potencijalno otrovnog otpada. Raspadanje otpada dovodi do znatnog zagađivanja životne sredine.

U našoj zemlji, takođe se svake godine povećava količina raznih vrsta otpada. Tome doprinosi i konstantno uvećavanje gradova u kojima se povećavaju i količine gradskog smeća. I drugi čvrsti otpaci u našoj zemlji, kao što su: hartija, pepeo, razna ambalaža, posebno staklena, konzerve itd., povećavaju se svakim danom sve više i zagađuju životnu sredinu tamo gde se gomilaju. Do sada nije stvorena mogućnost u našoj zemlji da se ovakvi otpaci sakupljaju i ponovo prerađuju u nove sirovine, čime bi se postiglo smanjenje zagađenja, sa jedne strane, a istovremeno omogućila velika korist novim sirovinama, sa druge strane.

Gradsko smeće može da predstavlja izvor velikog broja sirovina koje mogu korisno poslužiti čoveku. Kao primer mogu se navesti neke sirovine koje se preradom (recikliranjem) smeća mogu dobiti: čelik za železare, sirovine za fabrike hartije, građevinski materijal, benzin, ugalj, gas za gorenje i osvetljenje itd. Iz ovog se može zaključiti da kod nas postoje velike neiskorišćene mogućnosti ponovnog korišćenja otpada u obliku novih sirovina.

Zaštita vazduha od zagađivanja

Zagađivanje vazduha nastaje u prvom redu kao posledica sve većeg razvoja tehnike i tehnologije, a posebno industrije i energetike. Ova zagađenost iz godine u godinu sve je veća, pa je neophodno preduzeti što pre potrebne mere zaštite na njenom suzbijanju i smanjivanju.

Vazduh najčešće zagađuju štetne materije kao što su: sitne čestice prašine i čađi, ugljenmonoksid, sumpor-dioksid, izduvni gasovi iz automobila, ali isto tako i meteorološki faktori, količine padavina, vlažnost vazduha, temperature vazduha, jačina i pravac duvanja vetrova.

Veći broj stručnjaka nagoveštava da bi sveukupne atmosferske promene prouzrokovane toplotom, prašinom, ugljendioksidom i ostalim gasovima iz velikih gradova i industrijskih centara, mogle za kratko vreme da prouzrokuju krupne posledice promena klime u celom svetu.

Od zagađenja vazduha stradaju, pre svih, stanovnici velikih gradova i industrijskih centara. Gradovi su često pokriveni sivim omotačem koji dostiže visinu blizu tri kilometra. Izračunato je da se u industrijskim gradovima količina Sunčeve radijacije leti smanjuje za jednu petinu, a zimi za polovinu.

Hemijska industrija i razvoj proizvodnje plastičnih masa čine da se u atmosferu izbacuju nove štetne supstancije čije dejstvo štetno utiče na ljudski organizam. Sumporni gas, ugljenmonoksid, pepeo koji se rastura, industrijska prašina, hlor, amonijak, fluor, arsen, olovo, mangan, kadmijum i drugi agresivni elementi i gasovi ubitačno deluju na čovečji organizam i mogu da izazovu masovna oboljenja među stanovništvom.

Najvažniji je zadatak da se sačuva ravnoteža kiseonika. Zemlju okružuje ogromni okean čistog vazduha – po 2,5 miliona tona na svakog čoveka. Ali je isto tako utvrđeno da jedan mlazni avion sagori oko 50 do 120 tona atmosferskog kiseonika pri preletu okeana. Zato moramo s pravom da se upitamo nije li potrošnja kiseonika kod nekih industrijskih i drugih procesa znatno veća od mogućnosti njegovog stvaranja. Neki od najzagađenijih gradova u regionu su: Bor, Kosovska Mitrovica (posebno Trepča), Zenica, Pančevo, Beograd, Kruševac, Loznica, Sarajevo, Zagreb, Jasenice, Skoplje, Niš i mnogi drugi manji gradovi. U Pančevu koncentracija štetnih materija u vazduhu često premašuje dozvoljene norme za nekoliko puta.
Novi propisi o zaštiti vazduha zahtevaju hitno smanjenje zatrovanog vazduha. Ističe se da se budući tehnološki procesi usklade sa bioekonomijom koja pokušava da ukaže na odnos tehnologija – čovek – priroda.

Propisima su definisani zahtevi za prečišćavanje dimnih gasova. Uvedena je kontrola sagorevanja u kotlarnicama u sezoni grejanja, a prilikom tehničkog pregleda vozila predviđena je i provera ispravnosti sagorevanja gasova u motoru.

Zaštita vode i reka od zagađivanja

U toku poslednjeg stoleća potrošnja vode se povećala u gradovima za najmanje deset puta. Međutim, o nestašici vode za piće prvi put se počelo govoriti posle završetka drugog svetskog rata. Savremeni grad za sanitarne i životne potrebe troši po stanovniku 200 do 500 litara vode dnevno. To je znatno više od potrebnog minimuma od 25 litara kojim može čovek da zadovolji svoje potrebe.

Brzi razvoj industrije i poljoprivrede zahteva ogromne količine vode. Za rafiniranje jedne tone nafte potrebno je 18 tona vode, za topljenje jedne tone čelika – 25 tona vode, za proizvodnju 100 litara piva – 1000 litara vode, za proizvodnju tone celuloze – 600 tona vode. Ali, poznato je da se voda ne može zameniti ni jednom vrstom ma koje sirovine, već vodu može da zameni jedino samo voda, što znači da je praktično nezamenljiva.

Rezerve vode u svetu se sve više smanjuju, posebno kada se radi o zalihama slatke i čiste vode koja služi prvenstveno za piće i ishranu čoveka. Glavni problem nedostatka vode sastoji se u tome što ljudi troše mnogo više slatke vode nego što ima zaliha. Borba za vodu traje hiljadama godina. Nekad je oskudica vode pogađala stanovništvo samo nekih oblasti i regiona, a danas ona zabrinjava celo čovečanstvo. Na osnovu izvršenih ispitivanja Ujedinjene nacije su saopštile da već sada nema dovoljno vode za piće u više od 40 zemalja. Nestašica slatke vode može da postane vrlo kritična ako se što pre ne preduzmu potrebne mere za njenu svestranu zaštitu, i to na svetskom nivou.

Kopno zauzima nešto manje od jedne trećine ukupne površine zemlje. Sve ostalo čine mora i okeani (oko 71%). Sva mora i okeani sadrže oko 1,5 milijardu kubnih kilometara vode, a podzemne vode sadrže svega oko pola milijarde kubnih kilometara. U rekama i jezerima na našoj planeti nalazi se oko 400.000 kubnih kilometara vode.

Od ukupne količine vode koja postoji na našoj planeti čovečanstvo može da koristi vodu za piće, industriju i navodnjavanje svega oko 30.000 kubnih kilometara, i to samo slatku vodu, pošto se za ove svrhe ne može koristiti slana voda iz mora i okeana.

Prema nekim podacima godišnja svetska potrošnja vode kreće se od 1.000 do 1.300 kubnih kilometara, u razvijenim zemljama je znatno veća nego u nerazvijenim.

Stanovništvo u svetu svakog dana troši više od 7 milijardi tona vode; dakle, isto toliko koliko su teške sve rude koje se iskopaju u toku godine dana. Potrebe za vodom će se stalno povećavati i mi mora se učiniti sve što je u našoj moći da bi to i zadovoljili. Treba imati u vidu da se najveći deo tekuće vode koristi za izbacivanje otpada, što znači da kriza nije toliko u problemu količine vode, koliko u odnosu ljudi prema vodi.

Srbija po količini slatke vode pripada grupi bogatijih evropskih zemalja. Rezerve slatke vode nisu podjednako rasprostranjene u celoj zemlji, tako da se u mnogim krajevima već oseća nestašica vode. Ovakvu situaciju posebno otežava nemaran odnos velikog broja zagađivača reka, jezera i mora. Veći broj industrijskih zagađivača su prehrambena, hemijska i metalska industrija.

Centralnom i jugoistočnom delu Srbije preti ozbiljna nestašica čiste vode. Situacija bi mogla da postane kritična, ukoliko se blagovremeno ne preduzmu potrebne mere. Ovo upozorenje možda ne izgleda na prvi pogled uverljivo, jer se zna da kroz Srbiju godišnje protekne oko 15 milijardi kubika vode iz sopstvenih reka i više od 160 milijardi iz reka koje dolaze iz inostranstva, kao što su: Dunav, Sava, Tamiš, Tisa i Drina.

Analize pokazuju da je zagađenost nekih reka dostigla kritičnu tačku. Nisu retki primeri da stočna pojila na rekama truju krupnu i sitnu stoku (na primer pritoke Južne Morave). Naše dve najveće reke Dunav i Sava sve su zagađenije.

U Srbiji vodotokovi su izloženi zagađivanju na četiri petine svoje dužine. Zagađivača na njenom području godišnje ispuštaju milione kubnih metara otpadnih voda. Uređaje za prečišćavanje ima veoma mali broj prerađivača.

Borba za očuvanje prirode

U borbi za očuvanje prirodne sredine svakako je veoma značajna izgrađena svest ljudi. Ona ukazuje na odgovarajuće ponašanje i odnos prema ugrožavanju prirodne sredine u kojoj živimo.

U pojedinim zemljama, posebno industrijski razvijenim, vlasti i pojedinci došli su do zaključka koliko pojedini delovi sveta uzajamno zavise jedni od drugih u rešavanju problema zaštite čovekove životne sredine. Čitava Zemlja je planeta na kojoj živi čovečanstvo, ali koja raspolaže ograničenim zalihama koje su potrebne za život. Današnje generacije su odgovorne za razumno upravljanje zalihama i za njihovo očuvanje za buduće generacije. Svaka biljna i životinjska vrsta, ribe, kitovi, .sisari, drveće, bilje, insekti nezamenljivi su. Istrebljenje jedne vrste smanjuje bogatstvo sveta.

Životna celina na našoj planeti je jedinstvena i ona je nužno dovela do toga da sve zemlje sveta, a naročito susedne, zavise jedna od druge kada je reč o očuvanju čovekove prirode. Zbog toga je već uspostavljena bliža saradnja između pojedinih zemalja.

Danas je svetsko mnjenje svesno činjenice da savremena civilizacija predstavlja pretnju biološkoj ravnoteži naše prirodne sredine i da njen dalji razvoj, ako pažljivo ne bude vođen i usmeravan, preti ne samo biljnom i životinjskom svetu nego i rekama, morima i okeanima. Zemlja će postati pusta, a vazduh nepogodan za disanje. Da bi se sadašnje stanje popravilo, da bi se sprečile nepopravljive greške koje ugrožavaju i sam opstanak čoveka, apsolutno je potrebno da se svi pridržavamo pravila ponašanja, koje nameće sadašnja situacija. Čuvanje čovekove sredine traži mudrost i dalekovidost svih nas, spremnost da vlastite interese podredimo opštem blagostanju čovečanstva, međunarodnoj solidarnosti i, što je posebno važno, zajedničkoj akciji u kojoj ćemo svi sudelovati.

Da bi se reči pretvorile u delo, neophodno je da se novi tehnološki procesi usmeravaju ka traženju efikasnijih načina za borbu protiv zagađivanja i za obnovu čovekove sredine. Ovakvi novi tehnološki postupci treba da omoguće:

• uklanjanje sumpora iz tekućih goriva i dima; sprečavanje čađi iz dimnjaka;
• takvu konstrukciju automobilskih motora koji neće zagađivati vazduh;
• konstrukciju tihih mlaznih aviona i podzemnih železnica;
• prečišćavanje i ponovno korišćenje hemijskih otpadaka i toplotne energije iz fabrika i energetskih objekata;
• proizvodnju veštačkih đubriva iz gradskih otpadnih materijala;
• korišćenje otpadnih automobila kao izvora upotrebljivog gvožđa;
• proizvodnju deterdženata bez fosfora i nitrata, koji stvaraju alge;
• suzbijanje poljoprivrednih štetočina biološkim i ostalim sredstvima koja ne sadrže netopljive organohlorne materije, a koje izazivaju ekološke poremećaje.

Veliki broj tehnoloških pronalazaka dobijenih na osnovu ovakvih istraživanja u praksi se već koristi. Drugi se nalaze u završnoj fazi ispitivanja. Ali, ako se koncentrišu nastojanja brojnih istraživača u većem broju zemalja, to će sigurno dovesti do pozitivnih rezultata.

Uticaj vaspitnih mera na ljude

Današnji odnos većine ljudi prema zabrinjavajućim pojavama sve većeg zagađivanja čovekove životne sredine ne može da nas zadovolji. U borbi koja predstoji protiv ugrožavanja čovekovog opstanka najvažnije je pomenuti ponašanje i odnos čoveka kao živog i svesnog bića prema sredini u kojoj živi. Potrebno je vaspitavanje i obrazovanje celokupnog stanovništva, kao i shvatanje značaja o veličini rastuće opasnosti.

Vaspitavanje i obrazovanje mora da ukaže na to da sredina koja čoveka okružuje, i u kojoj on radi menja je, nije prosti zbir sastavnih komponenata, kao što su: voda, zemljište, vazduh, biljke, životinje itd., već da je ona jedinstveni globalni sistem – biosfera – u kojoj su sve komponente u uzajamnom sadejstvu.

Različiti oblici povezanosti sa životnom sredinom moraju da razvijaju estetska i moralna osećanja mladih, da doživljavanje prirodnih lepota oplemenjuje njihove misli i ponašanje. Sposobnost da se uoče i dožive prirodne pojave, lepote oblika i boja, zvuci i miris, razvija kod mladih ljudi posebna osećanja i pruža velike mogućnosti za zaštitu životne sredine uopšte. Omladini treba objasniti da izvorna, nedegradirana i dobro očuvana prirodna sredina ima značaj ne samo za fizičko nego i za psihičko stanje ljudi, posebno onih koji žive u gradovima i industrijskim sredinama. Život čoveka u savremenoj urbanizovanoj sredini, uz sve odgovarajuće udobnosti koje pruža, praćen je smanjenjem fizičke aktivnosti bukom, pojačanim vibracijama, zagađenom atmosferom, monotonijom gradske sredine koja je u velikom stepenu izolovana od izvorne prirode. Ovakvi uslovi izazivaju i pojačavaju težnju gradskog čoveka za doživljavanjem izvorne prirodne sredine. Zato je neophodno razvijati i zadovoljavati potrebu za što češćim i prisnijim kontaktom sa očuvanom prirodom i ne treba dozvoliti otuđivanje omladine od prirode. To je svakako veoma važno kako za moralno i estetsko tako i za zdravstveno vaspitanje i neophodnu psihofizičku reakciju omladine i odraslih ljudi.

Kako ubediti ljude da je veoma štetno bacanje smeća van određenog mesta, uništavanje zelenila, ubijanje ptica i sl. Mora se obezbediti povoljno jedinstvo sredine u kojoj čovek živi i radi, i to u celini, u svim njenim elementima i manifestacijama. Garanciju uspeha u zaštiti i unapređenju sredine možemo gledati samo u tom jedinstvu.

Svakome bi trebalo da bude na umu misao da štiti prirodu znači i štititi sebe. Kad to budemo postigli, sačuvaćemo reke i mora, gradove i izletišta, šume i jezera, ptice i ribe, sačuvaćemo u prvom redu svoje zdravlje.