Povrće čini veliki broj vrsta koje se međusobno znatno razlikuju. Zbog toga je važno njihovo grupisanje sa ciljem da se sistematizuju obimni podaci i saznanja koje su nauka i praksa prikupile tokom vekova. Takva klasifikacija unosi red, eliminiše ponavljanja i olakšava proučavanje biologije i tehnike gajenja povrtarskih useva.

U svetu se kao povrće koriste mnoge divlje i kulturne vrste bilja. Smatra se da oko 1.500 divljih vrsta širom sveta ulazi u ljudsku ishranu kao povrće, a oko 200 vrsta se odgajaju kao povrtarski usevi. Mnoge od ovih vrsta nemaju neki poseban značaj, s obzirom da je njihova rasprostranjenost simbolična. Sve ove vrste potiču iz oko 400 botaničkih porodica.

U našoj zemlji u proizvodnji je zastupljeno oko 50 vrsta, od čega privredni značaj ima oko 25 vrsta, dok se ostale gaje u pojedinim lokalitetima na malim površinama. Širenje većeg broja vrsta u proizvodnji kod nas ograničeno je specifičnim biološkim zahtevima i tradicijom.

Podelu povrtarskih vrsta moguće je izvršiti na različite načine, u zavisnosti od toga koja se zajednička karakteristika uzima kao osnovno merilo. Najčešće se primenjuju klasifikacije po sledećim osnovama: 1. botaničke odlike, 2. optimalna temperatura rastenja, 3. jestivi deo biljke, 4. ciklus razvoja. Povrtarske biljke mogu se razvrstavati i na osnovu drugih kriterijuma kao što su tolerancija prema kiselosti zemljišta (pH), koncentracija soli u zemljišnom rastvoru, razvijenost korenovog sistema i dr.

Najveći značaj pridaje se botaničkoj klasifikaciji, a često se koriste podela na osnovu organa koji se koriste u ishrani, kao i podela prema dužini životnog ciklusa biljke.

Botanička klasifikacija

Klasifikacija povrtarskih biljaka na osnovu njihovih botaničkih odlika i sistematske pripadnosti najtačniji je sistem. Ona se zasniva na tipu i građi cveta kao i na genetičkoj srodnosti, ukazujući, takođe, na evolucioni razvoj vrsta. U većini slučajeva, biljke iz jedne iste botaničke porodice imaju gotovo jednake ili vrlo slične odlike u odnosu na glavne faktore rastenja i razvića, stradaju od istih bolesti, itd. Međutim, svaka biljna vrsta ima svoje ekološke zahteve pa u vezi sa tim i tehnologiju gajenja. Tako npr. boranija i bob spadaju u istu familiju ali imaju različite zahteve prema temperaturi, što onda određuje i različito vreme proizvodnje. To se odnosi i na paradajz, odnosno krompir, kelj i karfiol itd. Sve to u velikoj meri olakšava proučavanje bioloških i tehnoloških osobenosti vrsta iz jedne iste porodice. Korisnost botaničke sistematike je i u tome što omogućuje sigurnu identifikaciju vrste nezavisno od jezičkih barijera.

Botanika biljni svet razvrstava u sledeće jedinice. Razdeli: niže biljke, Thallophyta (gljive, alge, lišajevi) i više biljke, Cormophyta (mahovine, paprati, semenjače). Odeljak semenjača, Spermatophyta čine pododeljci golosemenjače (Gymnospermae) i skrivenosemenjače (Angiospermae). Pododeljak skrivenosemenjača čine dve klase Monocotyledonae i Dicotyledonae. Dalju botaničku klasifikaciju čini red, porodica, rod, vrsta, varijetet (botanički), sorta (kultivar).

Iz razdela Thallophyta među povrtarske biljke se ubrajaju gajene gljive iz porodice Agaricaceae (šampinjoni, šitake, bukovača). U nekim krajevima sveta kao povrće se upotrebljavaju i neke vrste algi. Sve ostale vrste povrtarskog bilja pripadaju odeljku skrivenosemenjača.

Klasifikacija prema jestivom delu

Kod povrtarskih vrsta za ishranu se koriste različiti biljni organi od korena do cveta i semena. U zavisnosti od toga koji se biljni deo koristi kao hrana, povrtarske vrste se dele na:

1. Lisnato povrće: a) za kuvanje (spanać, blitva, zelje, loboda); b) salatne vrste (salata, endivija, radič, celer rebraš); c) začinsko bilje (mirođija, čubrica, majoran).
2. Korenasto povrće (mrkva, cvekla, celer, peršun).
3. Krtolasto povrće (krompir, čičoka).
4. Mahunasto povrće (grašak, boranija, pasulj, bob, sočivo i druge mahunjače).
5. Plodovito povrće (grašak, boranija, lima-pasulj, bob, tikvice, krastavac, bamnja, kukuruz šećerac, paprika, plavi patlidžan, paradajz, paprika, lubenica, dinja, tikva).
6. Lukovičasto povrće (crni luk, beli luk, praziluk, aljma, kozjak, rezanac).
7. Cvetasto povrće (karfiol, brokula, artičoka…),
8. Stabljičasto povrće (špargla, keleraba…),
9. Gljive (pečurke).

U zavisnosti od ekoloških uslova i tradicije u ishrani, različita je zastupljenost pojedinih vrsta povrća u proizvodnji. Kod nas je dominantno plodovito (posebno paprika), lukovičasto povrće (posebno crni luk), a od lisnatog (glavičasti kupus) ali je izražena tendencija širenja lisnatog povrća (salate), zatim grupe gde se za ishranu koristi cvast (karfiol, brokula). Za industrijsku proizvodnju i preradu dominantno je plodovito povrće, posebno grašak i boranija.

Klasifikacija prema životnom ciklusu

Životni ciklus biljke obuhvata period od početka rasta do potpunog formiranja i sazrevanja reproduktivnih organa ili u širem smislu reči, do semena. Međutim, životni ciklus uvek nije identičan sa vegetacijom odnosno sa dostizanjem tzv. tehnološke zrelosti kada se pojedini organi povrća koriste za ishranu. U zavisnosti od životnog ciklusa povrtarske vrste su podeljene u tri grupe: jednogodišnje, dvogodišnje i višegodišnje.

Jednogodišnje su one vrste čiji životni ciklus započne i završi se tokom jedne vegetacione sezone. One se odgajaju kao jednogodišnji usevi. Kod nas uspeva veliki broj jednogodišnjih povrtarskih vrsta, kao što su vrste iz familije pomoćnica (paradajz, paprika, plavi patlidžan), tikava (krastavac, lubenica, dinja, tikve), leguminoza (grašak, boranija), glavočika (salata, endivija, radič) i lobodnjača (spanać).

Dvogodišnjim biljkama pripadaju vrste čiji ciklus razvića traje dve godine. U prvoj godini obrazuju vegetativne delove i organe koji se koriste kao povrće, a u drugoj godini razvijaju cvetonosna stabla, cvetove i seme. Ovde se ubrajaju vrste iz familije kupusnjača, korenasto povrće (mrkva, paštrnak, celer, cvekla) i lukovi. Kod ovih vrsta životni ciklus traje dve godine ali je prekinut periodom mirovanja, na prelazu od vegetativne ka generativnoj fazi.

Višegodišnje biljke žive i do 20 godina, i svake godine obrazuju delove i organe koja se upotrebljavaju kao povrće. Tipične višegodišnje biljke su špargla, artičoka, hren, rabarbara, metvica i dr. Sposobnost višegodišnjeg života ove vrste imaju zahvaljujući tome što u korenu ili podzemnom stablu akumuliraju značajne količine hranljivih materija, što uslovljava i bolju sposobnost za prezimljavanje. Dužina životnog ciklusa kod ovih biljaka zavisi od ekoloških uslova i primenjene agrotehnike.

Klasifikacija prema optimalnim temperaturama rasta

Povrtarske biljke se bitno razlikuju po svojoj prilagođenosti niskim i visokim temperaturama. Po tom osnovu mogu se podeliti na dve velike grupe: (1) usevi prohladne sezone i (2) usevi tople sezone.

1. Usevi prohladne sezone (prilagođeni srednjim mesečnim temperaturama 16-18°C): artičoka, keleraba, peršun, blitva, kelj pupčar, radič, broskva, krompir, rotkva i rotkvica, brokola, kupus, hren, grašak, luk cmi, salata, endivija, luk beli, spanać, karfiol, mrkva, celer, kelj, pastrnak, špargla.
2. Usevi tople sezone (prilagođeni srednjim mesečnim temperaturama 18-30°C): bamnja, boranija, dinja, kukuruz šećerac, krastavac, lima-pasulj, lubenica, paprika, paradajz, plavi patlidžan, tikva, tikvica.

Prva grupa obuhvata povrtarske vrste koje najbolje uspevaju kad je vreme prohladno, a u drugu grupu spadaju one vrste koje mogu podnositi visoke temperature. Biljke iz prve grupe dobro podnose lake mrazeve, a njihovo seme klija na nižim temperaturama, pa se mogu sejati rano u proleće, ili u drugoj polovini vegetacione sezone za berbu tokom jeseni i zime. Biljke iz druge grupe, koje najbolje rastu na višim temperaturama, nepovoljno reaguju ako budu izložene u dužem trajanju prohladnom vremenu, ubija ih i najslabiji mraz, a njihovo seme klija i niče na znatno višim temperaturama.

Opšta podela povrtarskih biljaka prema njihovoj prilagođenosti temperaturnim uslovima nije dovoljna da okarakteriše potrebe svake pojedine vrste u toploti. Mnoge na hladnoću otporne vrste ne podnose letnje žege i suv vazduh (rotkvica, salata, spanać, i dr.), dok druge dobro rastu pod takvim uslovima (peršun, cvekla, hren i dr.). Isto tako, postoje značajne razlike i među pojedinim vrstama u grupi povrća tople sezone.

Literatura

prof. dr Ljubo Vračar: Tehnologija zamrzavanja povrća, Tehnološki fakultet, Novi Sad, Novi Sad, 2012.
prof. dr Mihal Đurovka: Gajenje povrća na otvorenom polju, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2008.
prof. dr Branka Lazić i sar., Povrtarstvo, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1998.
Stevan Nenadov: Povrtarstvo, Centar za obrazovanje kadrova poljoprivredne i prehrambene struke, Futog, 1981.
dr Mirolsav Popović: Povrtarstvo, Nolit, Beograd, 1991.