Cveće i raznovrsno gajeno i samoniklo rastinje mnogih botaničkih vrsta obilno izlučuju slatki šećerni sok (nektar), koji uz to svojim slabijim ili jačim mirisom privlači pčele. Takvo rastinje naziva se medonosnim i ono određuje vrstu meda. Veliki broj biljaka i cveća ima lekovite osobine u svojim raznim organima, pa i u nektaru, koji kao što je poznato, predstavlja osnovnu sirovinu koju pčela koristi za proizvodnju meda. Prema tome, nektar, kao i polenov prah, sadrži lekovite sastojke tog bilja. Posmatrajući pčelinji med kao kompleksnu materiju, bogatu prvenstveno sadržajem raznih vrsta šećera i velikim brojem drugih sastojaka, imajući u vidu lako asimilujuću osobinu, hranljivu vrednost, sadržaj mineralnih soli i vitamina, dodajući tome i lekovite materije, tek tada možemo shvatiti njegov pravi značaj u ishrani.

Osim svoje hranljive i dijetetske vrednosti, med je od davnina bio jedno od najuspešnijih terapeutskih sredstava. Duga je lista starih podataka o upotrebi meda kao leka od strane ranijih civilizacija. Još su stari narodi otkrili su lekovitost meda o čemu postoje nepobitni dokazi. Tako, na primer, u Ebersovim medicinskim papirusima, pisanim pre 3.500 godina, između ostalog, o lekovitosti meda stoji: „Med treba koristiti kao lek za isceljivanje rana…“, pa i dalje: „izaziva na mokrenje i kao sredstvo za olakšanje rada želucu“. U drugom takvom papirusu Jedvina Smita takođe se o medu mnogo govori, kao jednom od važnih sredstava u hirurgiji i lečenju rana. U slučajevima otrovanja mineralnim, biljnim i životinjskim otrovima, protivotrovi su sadržali med kao glavni sastojak.

Veliki broj starih grčkih filozofa i mudraca verovao je da med i potkrepljuje zdravlje, da produžava život, podržava snagu duha i tela. Dioskurid, čuveni lekar, koji je živeo pre oko 2.000 godina pisao je da „med može uspešno da se primenjuje kod bolesti utrobe, inficiranih rana i fistula“.

U današnje doba sve je više lekara i medicinskih ustanova koje preporučuju med kao profilaktično i lekovito sredstvo. Čak i danas, kada već postoji obilje naučnih istraživanja o medu, zastupa se ponekad naivna zabluda da med nije mnogo drukčiji od zaslađene vodice ili namirisanog invertnog šećera. Ali, ne mogu se prastara iskustva čovečanstva jednom rečju obesnažiti i kao sujeverje proglasiti. Osobito ne tada kada se med sve više pokazuje kao čudotvorna prirodna materija, i kada se nauka njime sve više i temeljitije bavi. Lekara sa skepsom gledaju na lekovita svojstva meda posebno mnogo ima u Americi gde su lekarsko društvo i moćna farmaceutska industrija već duže vremena zainteresovani za plasiranje veštačkih preparata koji vrlo često više škode organizmu nego što mu koriste.

Pored meda lekovita svojstva pokazuju i drugi pčelinji proizvodi kao što su matični mleč, pčelinji otrov, propolis i dr.

Lekovita svojstva meda

Narodna medicina i mnogi lekari odavno koriste med kao pomoćno sredstvo za lečenje zapaljenja disajnih puteva. Farmaceutska industrija takođe proizvodi sirupe čijim je sredstvima za iskašljavanje ispljuvaka i protiv zapaljenja dodat med. Veoma je rasprostranjena praksa da se u slučajevima nazeba zajedno sa drugim namirnicama i lekovima uzima i med razmućen u mleku, sokom od limuna ili toplim čajem.

Preventivno delovanje

Dokazano je dejstvo meda na probavne organe. Narodnoj medicini bilo je oduvek poznato da med blago deluje kao sredstvo za regulisanje stolice. Ruska narodna poslovica kaže: „Med je najbolji drug želuca“. Smatra se da med odlično deluje protiv zatvora. Redovna upotreba meda dovodi, kod lenjih creva, do urednog ispražnjavanja. Savremena literatura o ishrani takođe ukazuje da je med od povoljnog uticaja na proces varenja i da glukoza direktno prelazi u krv za razliku od šećera koji se prethodno razlaže. Smatra se da deluje i protiv zatvora, a takođe (znatno utiče) na stvaranje i želudačnog soka. Med utiče i na regulisanje želudačne kiseline. Osim toga med brže i lakše prelazi u krv nego običan šećer. Pored toga što uzimanje meda preko usta normalizuje peristaltiku creva i otklanja zatvor, to daje osnovu za primenu meda i u svojstvu pomoćnog sredstva za lečenje hemoroida.

Teže je utvrditi povoljna dejstva meda na jetru. Jetra je veliki hemijski centralni laboratorij tela, gde se vrše mnoge bezuslovne potrebne radnje, a da ta delatnost nije vidljiva. Ako se izvadi jetra, onda smrt nastupa već posle nekoliko sati. Blagotvorno delovanje meda objašnjava se njegovim hemijsko-biološkim svojstvima i visokom sadržinom glukoze. Ovim se povećavaju rezerve glikogena u jetri i pojačavaju funkcije ovog veoma važnog organa.

U jetri se sa hranom uzeti šećer, ukoliko odmah ne bi bio potreban, nagomilava kao glikogen (životinjski skrob). Jetra je rezervoar tela. Bilo bi vrlo nepraktično, kada bi se morao jesti šećer, svaki put pre većeg rada mišića, kako bi se osigurala potrebna energija. U ogledima sa životinjama pokazalo se, da se, posle uzimanja meda u jetri nalazi znatno više glikogena, nego posle upotrebe iste količine invertnog šećera. I kod bolesnika, u akutnim slučajevima zapaljenja jetre, otok, pa i sama žutica, iščezavaju i nastaje opšte poboljšanje. Poneka opažanja potvrđuju da se od oštećenja jetre može, posle upotrebe meda, ponovo živeti, a to znači veliki uticaj na razmenu materija u organizmu.

Jetra ima odlučnu ulogu kod svih trovanja, jer se otrovne materije u jetri vežu za proizvode šećera i time postaju neškodljive. Još od starina za šećer se verovalo da potire otrove, što se i naučno potvrdilo. Trovanje vrši i prekomerna upotreba alkohola. Med se preporučuje kao odlično sredstvo i protiv opijenosti i mamurluka.

Dejstvo meda ispoljava se i kod šećerne bolesti (dijabetes). U ovome slučaju organi nisu više u stanju da pravilno iskoriste šećer, jer za to nedostaje potreban insulin, koji potiče od naročitih ćelija gušterače. Telo se upravo kupa u šećeru, koji se može toliko u krvi nakupiti da on prelazi u bubrege i javlja se u mokraći. Šećerna bolest je najodlučniji dokaz za to, da nije količina šećera merodavna nego materija za njegovu preradu. Ako dijabetičaru damo insulin, šećer u krvi opada, jer onda ga organi primaju, ako se pak šećer jede, on se u krvi povećava još više nego kod zdravoga. U ovom slučaju treba biti obazriv u konzumiranju meda iako je to u nekim slučajevima moguće. I kod ove bolesti treba tražiti savete lekara.

Međutim, rezultati mnogobrojnih ispitivanja potvrđuju: ako se jede med, šećer u krvi opadne kako kod zdravog tako i kod većine dijabetičara. Za to teško da ima drugo objašnjenje nego da u medu mora imati materija koje omogućavaju da se šećer lakše probavi. Bilo bi svakako još preuranjeno, kada bi se svakom dijabetičaru bez razlike praporučivalo da jede med. Ali je nesumnjivo da šećer u krvi, pre i posle upotrebe meda, treba kontrolisati i u sporazumu sa svojim lekarom doneti odluku.

Medom se može podići radna sposobnost i izdržljivost pri radu, kao što je marljivim ogledima na ljudima i životinjama utvrđeno, bilo da je reč o fizičkom ili intelektualnom poslu. Za brzo okrepljenje od umora i iznurenosti med je izvrsno sredstvo, kao i kod rekonvalescencije posle težih bolesti.

Med povoljno deluje na decu. Jedna kura meda (dva puta dnevno med u toplom mleku, počinjući od kafene kašičice do jedne kašike) podstiče stvaranje krvi. Dečiji obrazi brzo se zarumene. Posle nekoliko nedelja opaža se opšte jačanje i dobijanje u težini. Deca napreduju i dobijaju životnu svežinu. Najzad, pokazalo se da se upotrebom meda podiže otpornost protiv zaraznih bolesti, med dakle doprinosi da se bolesti spreče.

U slučaju uboda pčele, kap meda na mesto gde je izvađena žaoka, ako se odmah stavi, sprečiće otok i neprijatan bol će ubrzo nestati.

Kod srčanih bolesnika preporučuje se med u umerenoj količini, mešan sa narom, koji sadrži vitamin C. U narodnoj medicini za ove bolesti se takođe preporučuje med za lečenje angine pektoris i sl. Glukoza, koja je inače glavni sastojak meda, delovala je na srčani mišić. Niz autora navodi da uzimanje meda u nekoliko navrata, ukupno 50-140 grama dnevno, u toku jednog do dva meseca, može da poboljša opšte stanje srčanih bolesnika, normalni sastav krvi, da povisi procenat hemoglobina, a takođe i da povoljno utiče na tonus srčanih mišića.

Poznato je da med odlično deluje kod mnogobrojnih bolesti groznica, pre svega kod nazeba. Med je naročito koristan kada se radi o nazebu. Kod ovog oboljenja preporučuje se da se med uzima sa toplim mlekom, sokom od limuna i u toplom čaju. Za ovu svrhu najbolji je lipov med jer pojačava znojenje. Naravno, za vreme lečenja treba ostati dva do tri dana u krevetu. Med deluje osobito uspešno protiv difterije. Slobodno se može reći da med ima ojačavajuće delovanje, a samim tim doprinosi otpornosti organizma u borbi protiv tuberkulozne infekcije.

Lečenje bolesti

Med se preporučuje kao dijetetsko lekovito sredstvo protiv oboljenja jetre. Najbolje je da se količine ugljenih hidrata, potrebne za popunjavanje rezervi glikogena u jetri i radi obavljanja njenih detoksikacionih funkcija uzimaju preko meda. Dokazano je da glukoza, koja je osnovni sastojak meda, ne predstavlja samo hranljivu materiju ćelijskog tkiva, već povećava i rezervu glikogena u jetri, a ujedno poboljšava proces metabolizma u tkivu. Jetra ima funkciju u neutralizovanju bakterijelnih i dr. toksina. Glikogen pojačava ovu funkciju jetre i time njenu veću otpornost prema infektivnim bolestima. U prilog tome ranije je navedeno više slučajeva uspešnog lečenja hepatitisa (zapaljenje jetre) medom.

I u lečenju nervnih bolesti mnogi autori medu pripisuju lekovita svojstva. Preporučuje se uzimanje čaše vode sa medom pred spavanje, što obezbeđuje dobar san. Kod nesanice se savetuje pre spavanja da se uzme po jedna kašika meda. Još je bolje pomešati med sa nešto jabučnog sirćeta. Ukoliko istog nema, med treba rastvoriti u toploj vodi ili nekom od čajeva za umirenje.

Lečenje kožnih bolesti medom poznato je još iz starih spisa. Kod kožnih oboljenja zna se da su stari Kinezi i Indusi mazali celo telo medom da bi ubrzali lečenje malih boginja. Rusi su imali dobre rezultate kad su lečili tuberkulozu kože medom. Naučni radnici utvrdili su blagotvorno dejstvo meda u lečenju od čireva. U ovom slučaju deluje dvojako, lokalno potpomaže zarastanje čira i jača ceo organizam, naročito nervni sistem. Kod čira potrebno je da se med uzima jedan ili dva časa pre jela.

Lečenje rana i oboljenja kože i sluzokože pčelinjim medom ima hiljadugodišnju istoriju. Većina lekovitih preparata koje je čovek u prošlosti primenjivao za lečenje rana, kožnih oboljenja i opekotina, sadržala med. I danas se široko koristi tzv. ,,slatki“ ili ,,blagi“ melem, koji sadrži med, mast ili pčelinji vosak i beli tamjan. Karakteristično za delovanje meda na ranu jeste izazivanje pojačanog lučenja sekreta tako da se rana pere, a podsticanje granuliranja i epitelizacije vodi bržem zarašćivanju. Smeša meda i ribljeg ulja i antibiotika pojačava njegovo lekovito dejstvo. Antibiotičko i epitelizirajuće dejstvo meda se koristi i u lečenju zapaljenja sluzokože usne duplje-stomatitisa i gingivitisa. Naučnici smatraju da je u tu svrhu najpogodniji kristalisani med, koji treba uzimati u malim dozama sišući ga polagano.

Med koristi i u raznim slučajevima lakih povreda kože, i slično tome. Odavno je poznato da je med izvanredan u zarašćivanju rana, bilo da su to mehanički otvorene posekotine, čirevi ili opekotine. Pod uticajem meda, pojačava se dovod krvi i limfe do rane. Limfa mehanički ispira bakterije, a fagociti ih pojačano stimulišu. Inače, i sam med ima baktericidna i bakteristatična svojstva. Zbog visoke koncentracije šećera, med u dodiru sa bakterijinom opnom izvlači vodu i automatski je uništava.

Ako se inhalira 10 odsto rastvor meda, prema ruskim ogledima i ranijim iskustvima, med deluje ne samo na sluznicu nosa i grla, već takođe i na alveole pluća kroz koje dospeva u krv. Na taj način se uništavaju bakterije u disajnim organima i uklanjaju smetnje za disanje.

Za lečenje obolelih gornjih disajnih puteva, faringitisa, laringitisa i sinuzitisa preporučuju se aerosolne i parne inhalacije medom. One se mogu primeniti i u domaćim uslovima. Pošto oko 100 cm3 vode proključa dodaju se dve kafene šoljice meda. I dok tečnost u čajniku umereno vri bolesnik udiše paru kroz levak u toku 15-20 minuta. Parne inhalacije medom vrlo dobro deluju na hronične bronhitise, pa čak i na bronhiektazije i bronhijalnu astmu.

Oboljenje bubrega smatra se kao kompleksno sa mokraćnim putevima, bešikom, odnosno sa čitavim delom. Oboljenje bubrega (nefritis) pripada ozbiljnim bolestima sa raznim pojavama, kao povišenjem pritiska, a u težim slučajevima i poremećajem vida i uremijom. Pored poznatih lekova, neophodna je i stroga dijeta sa hranom bez kuhinjske soli, masti itd. Bubrežnim bolesnicima se preporučuje med kao jedan od najvažnijih sastojaka dijete. Med treba uzimati sa čajem od šipuraka. Kod peska u bubrezima, savetuje se po jedna kašika maslinovog ulja sa limunom i medom tri puta dnevno. Hipokrat je već u najstarije vreme protivu oboljenja bubrega preporučivao kao najbolji lek med. Preporučuje se upotreba 50-100 g meda svakodnevno u čaju od šipka.

O rezultatima korišćenja meda protiv pomenutih bolesti, ne samo u narodnoj sa raznim čajevima, već i u savremenoj medicini, potvrđuju nalazi istaknutih medicinskih autoriteta. Čaj spravljen od 15 g šipka na litar vruće vode ili od šipka sok sa 100 g meda, najbolje je piti na 1,5 časa pre ili 3 časa posle jela šipak zajedno sa semenom valja isitniti. Ako se u bubrezima nalaze kamenčići, soli od urata ili fosfata, med treba uzimati sa dodatkom limunovog soka i maslinovog ulja i to triput dnevno jelovnu kašiku pre jela.

Poboljšanje stanja kod bubrežnih bolesnika, može se postići i upotrebom sitno samlevenog semena od dinje sa medom. S obzirom da je bubrežno oboljenje, ozbiljno i da pripada teškim bolestima, razumljivo je da bolesnik mora biti pod stalnim lekarskim nadzorom i na relativno dugom lečenju sa dijetalnom ishranom. Rezultat lečenja biće uspešan, doći će do ozdravljenja.

Med se može korisno upotrebiti u nekih vrstama zapaljenja očiju. Za ovo su znali stari Egipćani. U svakom slučaju kad se radi o očima, treba konsultovati lekara specijalistu.

U toku cvetanja raznih biljaka, javlja se kod nekih osoba polenska groznica, jer se svuda oko nas u to vreme nalazi mnogo cvetnog praha u vazduhu. Mi udišemo taj polen i on iritira naše disajne organe. Kao najbolja preventiva pa i lek, u mnogim slučajevima, odlično pomaže konzumacija prirodnog cvetnog meda iz neposredne okoline. Sa ovim treba početi na nekoliko nedelja pre pojave polena da bi se osobe privikle na polen koji će tek doći.

U medicinskoj kozmetici med je takođe našao primenu. U cilju očuvanja i poboljšanja tena preporučuju se tzv. medovne maske, koje se spravljaju od čistog meda u jednakim delovima sa žumancem i kiselom pavlakom. Sve ovo se dobro smeša i čvrstim tamponom vate lice se premazuje. Posle 15-20 minuta maska se mlakom vodom skida, lice se osuši i napraši puderom. Ima i drugih recepata u sličnim kombinacijama, ili isto ovo sa dodatkom glicerina i drugih materija.

Sa lekovitim delovanjem meda na kožu i sluzokožu neposredno je povezana i njegova upotreba u kozmetici. U domaćim uslovima i u kozmetičkim salonima odavno se primenjuju medene maske i medni kremovi koji omekšavaju i čiste kožu, otklanjajući upalne promene na njoj. Za preporuku je medena maska od 100 g meda, 25 g alkohola i 25 g vode. Popularna je i maska od meda, žumanca i pavlake.

Ograničenja upotrebe meda kao leka

Kad god se med koristi kao lekovito sredstvo moraju se imati u vidu dva glavna ograničenja u njegovoj primeni: preosetljivost na med i šećerna bolest. Ova ograničenja, kao i neophodnost tačne dijagnoze i izbora odgovarajućeg leka i metoda lečenja, zahtevaju lekarsku intervenciju i kontrolu. Samolečenje čak i bezopasnim i opšte pristupačnim sredstvima kakvo je med, može dovesti do neočekivano opasnih posledica kako usled pogrešnog postupka, tako i usled neopravdane pasivnosti.

Kod nekih osoba ispoljava se izvesna vrsta alergije i grčeva u stomaku posle upotrebe meda. To se naročito javlja ako je med uzet bez vode, na prazan stomak. U težim slučajevima, naročito kod dece, može se javiti vrsta koprivnjače. Slično je i kada se radi o alergiji prema nekim drugim proizvodima. Kod pojave grčeva, najbolje je uzeti med, sa drugom hranom ili sa više vode.

Lekari specijalisti su ponekad u nedoumici da li da prihvate lekovita sredstva i metode koje preporučuje narodna medicina, jer ne postoje ili su pak nedovoljno ubedljiva obrazloženja o njihovim prednostima. Nisu retki slučajevi da prilikom eksperimenata ili kliničkih ispitivanja u toj oblasti entuzijazam da se dokaže radna hipoteza zasenjuje objektivne kriterijume, a odsustvo naučne spreme se nadoknađuje željom za stvaralačkim iskazivanjem. Nije malo onih publikacija o proučavanju lekovitih mogućnosti meda u čijim istraživačkim postavkama nedostaju kontrolne grupe ili statistička obrada rezultata, a to može dovesti do toga da se različite prosečne vrednosti pogrešno procenjuju kao zaista različite i da se variranje rezultata prihvati kao efekat.

Prilično malo je i kliničkih razrada uz učešće kontrolnih grupa koje dobijaju ,,placebo“ u „duplom slepom eksperimentu”. Pri takvom pristupu ni pacijenti ni lekari istraživači ne znaju koja grupa dobija ispitivani lek a koja neutralnu materiju nazvanu „placebo”, koja spolja naliči na njega. Time se izbegavaju ocene rezultata donesene pod uticajem sugestije.

Do sada se nije uspelo napraviti med bolji od prirodnog. Ali kod nestručne obrade ne treba mnogo, pa da se njegova vrednost upropasti. Svaki pokušaj da se med veštački proizvede, još je jadnije prošao. Izraz veštački med je obmana. Kada med ne bi bio ništa drugo nego tzv. „veštački med“, koji se uglavnom sastoji od invertnog šećera, tada zaista ne bi bilo potrebe da se pčelari toliko trude da proizvedu prirodni med. Poreklo meda može se utvrditi kontrolom kvaliteta meda.

Zbog stalnog porasta stanovnika u celom svetu ishrana postaje iz godine u godinu sve teža. Svuda se primećuje težnja, da se stvaraju veštačke i jeftine zamenske materije, čija je hranljiva vrednost sumnjiva. Zato čovek mora biti zahvalan da još u medu može imati parče nefalsifikovane prirode. Pravi med je kao neka prirodna zaštićena oblast, na čijim granicama garda pčela čuva stražu.

Zaključak

Pogrešno bi bilo držati med zaključan u domaćoj apoteci i čuvati ga samo za slučajeve bolesti. Med treba da je lako pristupačan za svakidašnju upotrebu. On nije samo sredstvo za zaslađivanje, već je i izvanredna životna namirnica: u 100 grama meda ima skoro toliko hranljivih materija kao u dva kokošija jajeta.

U svim slučajevima težih oboljenja, obavezno treba konsultovati lekara o direktnoj primeni meda. Sigurno je da će se svaki lekar složiti da je med izvanredan izvor energije za oboleli organizam, a energija je baza za borbu protiv slabljenja organizma. Niko neće pogrešiti ako med bude upotrebljavao redovno, jer je to najbolja i najčistija hrana i sigurno je da će doprineti da nam organizam ostane zdrav i dugovečan.

Literatura

prof. dr Jovan Kulinčević, Pčelarstvo, Partenon, Beograd, 2012.
Igor Despotović, Pčelarstvo, Imperija knjiga, Kragujevac, 2012.
Miodrag-Miša Vujović, Pčelarstvo, Samostalna izdavačka agencija „Zlaja“, Beograd, 2008.
dipl. vet. Tihomir Perić, Uspešno pčelarenje, Neven, Zemun , 2008.
mr Žarko Stepanović, Darovi košnice, Graficom-uno, Beograd, 2006.
Branko Relić, Pčelarenje kao profesija i hobi, Partenon, Beograd, 2006.
Dr Jovan Kulinčević i Rajica Gačić, Pčelarstvo, LM-Lotus Management, Beograd, 1991.
Stefan Škenderov, Pčelinji proizvodi i njihovo korišćenje, Ceko Ivanov, Nolit, Beograd, 1986.
Dr Aleksandar Janković, Lečenje medom, Nolit, Beograd, 1984.
N. P. Jojriš, Pčele krilati farmaceuti, Poslovno udruženje za pčelarstvo Jugoslavije, Beograd, 1968.