REPUBLIKA SRBIJA MINISTARTVO POLJOPRIVREDE, ŠUMARSTVA I VODOPRIVREDE

.

I. Uvod

Prema Zakonu o poljoprivredi, predloženom za usvajanje 2008. godine, Nacionalni program poljoprivrede je dokument pomoću kojeg se sprovodi poljoprivredna politika. „Nacionalnim programom utvrđuju se kratkoročni i srednjeročni ciljevi poljoprivredne politike, način, redosled i rokovi za ostvarivanje navedenih ciljeva, očekivani rezultati, kao i oblik, vrsta, namena i obim pojedinih državnih podsticaja.“ (Član X, Zakon o poljoprivredi). Ovo je prvi Nacionalni program koji se odnosi na period od 2009. do 2011. godine i obuhvata mere koje će Vlada sprovoditi u narednom trogodišnjem periodu.

Nacionalni program je namenjen brojnim korisnicima kojima je potrebno da imaju predvidljivu politiku, od individualnih poljoprivrednih proizvođača, kompanija, prehrambene i prerađivačke industrije, do ostalih ministarstava, nevladinih organizacija, stranih investitora i donatora.
Poljoprivreda je sektor za čiji je razvoj potrebno vreme i možda, kao ni u jednom drugom sektoru, dugoročna predvidljivost politike. Zato, Ministartvo poljoprivrede, Nacionalnim programom želi da: pošalje jasan signal iz kojeg će se videti spremnost za sprovođenje reforme, definiše aktivnosti i mere podrške koje će biti preduzete, postavi jasne i realne ciljeve koji se žele ostvariti u periodu od 2009 – 2011.
Nacionalni program se donosi pre završetka pregovora u okviru STO, što ostavlja dodatne nepoznanice, ali ne sme da se čeka, jer je poljoprivrednom sektoru potrebna smernica koja će usmeravati agrarnu politiku u narednom trogodišnjem periodu.

II. Okruženje u kojem će se program sprovoditi

.

II.1. Potražnja za poljoprivrednim proizvodima u svetu

Ukoliko se posmatraju projekcije kretanja ponude i tražnje za poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima u svetu u narednom desetogodišnjem periodu, može se očekivati povećanje potrošnje poljoprivrednih proizvoda, koje će nastati kao rezultat dohotka sa kojim stanovništvo raspolaže. Potrošnja poljoprivrednih proizvoda za ljudsku ishranu će znatno brže rasti u zemljama koje nisu članice OECD, zbog očekivanog rasta dohotka. Pored toga, u zemljama u razvoju će doći i do promena navika u potrošnji i dalje diverzifikacije potrošnje, pri čemu će u potrošnji porasti udeo proizvoda životinjskog porekla, mesa i mlečnih proizvoda. Takođe se očekuje i porast potrošnje šećera i biljnih ulja u ovim zemljama. Povećanom koncentracijom stanovništva u urbanim centrima navedene promene u navikama i strukturi potrošnje biće ubrzane. Povećanje potrošnje mesa i mlečnih proizvoda će uticati na rast izvedene tražnje za stočnom hranom, kao što su žitarice, izuzimajući pšenicu, sojinu i suncokretovu sačmu.
Projektovano kretanje ponude poljoprivrednih proizvoda u navedenom periodu, predviđa nastavak povećanja obima svetske poljoprivredne proizvodnje, ali sa opadajućom stopom rasta, tj. doći će do sporijeg rasta poljoprivredne proizvodnje na svetskom nivou. Posmatrano po proizvodima, predviđa se porast proizvodnje pšenice za 1%, proizvodnje uljanih kultura za 1,9%, dok će proizvodnja mleka prema procenama porasti za nešto manje od 2% godišnje. Ovakvi predviđeni trendovi se obrazlažu unapređenjem proizvodnje u zemljama u razvoju, tj. doći će do povećanja površina pod kulturama i povećanja prinosa.
Prosečne godišnje stope rasta proizvodnje i potrošnje poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda u % (2004-2014):

Izvor: OECD/FAO Agricultural outlook: 2005-2014, str. 13

Proizvodi	Proizvodnja			Potrošnja
	Ukupno	OECD	Neclanice OECD	Ukupno	OECD	Neclanice OECD
Pšenica	1,0	0,7	1,4	1,1	0,7	1,3
Pirinač	1,3	-0,1	1,6	1,0	0,4	1,0
Ostale žitarice	1,0	0,3	2,0	1,3	0,7	1,8
-od čega za stočnu hranu	1,3	0,5	2,5	1,3	0,4	2,2
Uljarice	1,9	0,7	3,1	2,4	1,6	2,9
Sačma (soja/suncokret)	2,6	1,9	3,6	2,7	1,7	3,9
Juneće meso	1,6	0,7	2,6	1,6	0,6	2,3
Svinjsko meso	1,8	0,8	2,6	1,8	0,8	2,3
Živinsko meso	2,2	1,8	3,0	2,2	1,8	2,5
Mleko	1,9	0,9	3,0	..	..	..
Buter	1,7	-0,3	3,4	1,8	-0,3	2,9
Sir	1,8	1,8	2,8	1,9	1,6	2,7
Mleko u prahu, obrano	-0,5	-1,3	2,5	-0,9	-2,5	1,3
Mleko u prahu, punomasno	2,0	1,2	3,4	2,0	-0,3	2,6
Biljna ulja	2,7	2,0	3,4	2,8	1,9	3,1
Šećer	1,9	-0,1	2,8	1,8	0,4	2,3

Trgovina poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima, predviđa da zemlje u razvoju neće biti u stanju da proizvedu svu potrebnu hranu, već će značajan deo uvoziti. Posledica će biti pojačanje intenziteta konkurencije na srednji rok i pritisak na cene. Povećanje konkurencije se očekuje i zbog toga što će se, pored tradicionalnih izvoznika iz zemalja članica OECD, pojaviti i novi iz zemalja koje se brzo razvijaju, kao i iz zemalja koje se trenutno nalaze u procesu tranzicije. Istovremeno, efikasnost na svetskim tržištima će se povećati, što će rezultirati daljim padom realnih cena većine poljoprivrednih proizvoda.

Ovakav razvoj će uticati na promenu trgovinskih bilansa u zemljama, kao i po proizvodima. Ipak, spoljna trgovina poljoprivrednim proizvodima će se sporije razvijati od trgovine ostalim proizvodima, ponajviše zbog postojanja visokih trgovinskih barijera. Udeo trgovine između zemalja južne hemisfere će porasti, zbog toga što će porasti izvoz tradicionalnih izvoznika, ali i zemalja koje će se brže razvijati u ovim delovima sveta.

Treba imati u vidu da će na kretanje tokova svetske trgovine poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima imati uticaj i mnogi drugi faktori, kao što su globalna geopolitička i ekonomska situacija, svetska ekonomska kriza započeta 2008. godine, promena u ponudi i tražnji za poljoprivrednim proizvodima na velikim tržištima, kao što su Kina i Indija, kao i trgovinski pregovori i multilateralni dogovori, što sve zajedno može značajno da utiče na svetsku trgovinu. Takođe se očekuje nastavak promena strukture u prehrambenoj industriji, koje se ogledaju u povećanoj koncentraciji i globalizaciji, načinu upravljanja u lancu proizvodnje hrane, kao što je jačanje uloge standarda i jačanje vertikalne koordinacije. Zajedno sa nacionalnom i trgovinskom politikom, navedene tendencije će imati odlučujući uticaj na poljoprivredna tržišta i trgovinu. Pojava bolesti, kao što su na primer BSE ili ptičiji grip, zatim, zdravstvena ispravnost proizvoda, kao i promena vrednosti valuta, takođe su izvori neizvesnosti. Dodatno, može doći do značajnijih klimatskih promena što će uticati na prinose biljaka i rezultate u stočarskoj proizvodnji.

Trgovina poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima, predviđa da zemlje u razvoju neće biti u stanju da proizvedu svu potrebnu hranu, već će značajan deo uvoziti. Posledica će biti pojačanje intenziteta konkurencije na srednji rok i pritisak na cene. Povećanje konkurencije se očekuje i zbog toga što će se, pored tradicionalnih izvoznika iz zemalja članica OECD, pojaviti i novi iz zemalja koje se brzo razvijaju, kao i iz zemalja koje se trenutno nalaze u procesu tranzicije. Istovremeno, efikasnost na svetskim tržištima će se povećati, što će rezultirati daljim padom realnih cena većine poljoprivrednih proizvoda.

Ovakav razvoj će uticati na promenu trgovinskih bilansa u zemljama, kao i po proizvodima. Ipak, spoljna trgovina poljoprivrednim proizvodima će se sporije razvijati od trgovine ostalim proizvodima, ponajviše zbog postojanja visokih trgovinskih barijera. Udeo trgovine između zemalja južne hemisfere će porasti, zbog toga što će porasti izvoz tradicionalnih izvoznika, ali i zemalja koje će se brže razvijati u ovim delovima sveta.
Treba imati u vidu da će na kretanje tokova svetske trgovine poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima imati uticaj i mnogi drugi faktori, kao što su globalna geopolitička i ekonomska situacija, svetska ekonomska kriza započeta 2008. godine, promena u ponudi i tražnji za poljoprivrednim proizvodima na velikim tržištima, kao što su Kina i Indija, kao i trgovinski pregovori i multilateralni dogovori, što sve zajedno može značajno da utiče na svetsku trgovinu. Takođe se očekuje nastavak promena strukture u prehrambenoj industriji, koje se ogledaju u povećanoj koncentraciji i globalizaciji, načinu upravljanja u lancu proizvodnje hrane, kao što je jačanje uloge standarda i jačanje vertikalne koordinacije. Zajedno sa nacionalnom i trgovinskom politikom, navedene tendencije će imati odlučujući uticaj na poljoprivredna tržišta i trgovinu. Pojava bolesti, kao što su na primer BSE ili ptičiji grip, zatim, zdravstvena ispravnost proizvoda, kao i promena vrednosti valuta, takođe su izvori neizvesnosti. Dodatno, može doći do značajnijih klimatskih promena što će uticati na prinose biljaka i rezultate u stočarskoj proizvodnji.
.

II.2. EU i CEFTA okruženje

Proširenje tržišta Evropske unije (EU) prijemom novih 10+ 2 zemalja članica, izazvalo je značajne promene u ekonomskim tokovima, što je imalo i značajan uticaj na promene na tržištu poljoprivrednih proizvoda. Posmatrano u brojkama proširenje EU sa 15 na 27 članica znači povećanje tržišnog potencijala sa 380 na 454 miliona potrošača, povećanje broja farmera sa 7 na 11 miliona, a poljoprivredne površine sa 135 na 168 miliona hektara obradivog zemljišta, odnosno za 30 %, dok će poljoprivredna proizvodnja porasti između 10% i 20%. Ovi podaci govore o tome da u novim zemljama članicama nisu iskorišćene sve mogućnosti za razvoj poljoprivrede. Istovremeno, pri proširenju EU, nije došlo do automatske primene postojeće agrarne politike EU-15, već je nakon pregovora sa novim članicama stvoren novi model.

Republika Srbija se odlučila da postane član EU i Svetske trgovinske organizacije (STO). Ovo znači da kao novi član mora prihvatiti postojeća pravila, ali i nastojati da u pregovorima obezbedi što bolju poziciju. Navedenim ciljevima integracije Srbija se odriče strategije samodovoljnosti za bilo kojim proizvodom i okreće se liberalizaciji tržišta i otvorenoj trgovini sa ostalim zemljama. Prema tome, nacionalna samodovoljnost više se ne može koristiti kao argument zaštite domaće poljoprivrede. Opredeljenje da postane član EU i STO znači da se poljoprivreda priprema za konkurenciju na jedinstvenom razvijenom tržištu, na kome neće postojati trgovinske prepreke. U cilju uspešnog nastupa na zahtevnom tržištu i prilagođavanju poljoprivrednoj politici EU, nameću se redefinisani ciljevi razvoja poljoprivrede i to povećanje konkurentnosti, bezbednost hrane i ruralni razvoj.

Srbija je 2006. godine postojeće bilateralne sporazume o slobodnoj trgovini sa susednim zemljama, zamenila sa jednim u okviru CEFTA (Central European Free Trade Agreement) sporazuma. Potpisivanjem CEFTA sporazuma Srbija nije samo postala deo tržišta od oko 27 miliona stanovnika, nego je i prihvatila odgovornost, kao najveća zemlja potpisnica ovog sporazuma i zemlja sa najvećim izvozom poljoprivrednih proizvoda, da ga sprovodi na način koji će promovisati, a ne sprečavati slobodnu trgovinu u regionu. Korist koju poljoprivreda Srbije ima od potpisivanja CEFTA sporazuma je ogromna. Interes Srbije je da se sve, još uvek postojeće, vancarinske barijere u razmeni poljoprivrednih proizvoda, eliminišu.
.

II.3. Poljoprivreda Srbije

Srbija ima veliki potencijal u sektoru poljoprivredne proizvodnje zahvaljujući povoljnim klimatskim uslovima, dobrim prirodnim karakteristikama zemljišta i raspoloživim vodnim resursima, međutim, taj potencijal nije u potpunosti iskorišćen.

Poljoprivreda u Srbiji se ne smatra običnom ekonomskom granom, kako zbog specifičnosti ove proizvodnje, tradicije, koja se uz nju vezuje tako i velikih očekivanja. U svim opštinskim ili regionalnim strategijama prepoznata je kao jedan od osnovnih strateških pravaca razvoja, a većina stanovništva kako ruralnog tako i urbanog u njoj vide najveću razvojnu šansu Srbije. Poljoprivreda jeste ekonomska grana koja može da proizvede više bogatstva nego što to čini sada i na taj način doprinese razvoju zemlje i može da predstavlja kratkoročni pufer za olakšavanje tranzicionih procesa, ali ne može da nastavi da zapošljava broj ljudi koji je trenutno uposlen, a da bude konkurentna u okruženju u kojem Srbija teži kroz integracijske procese. Sukob uloge poljoprivrede u ekonomskom razvoju i njene socijalne komponente je ono što je karakterisalo protekli period. Promene u poljoprivredi se dešavaju, istina sporo, i pre kao odgovor na tržišne procese, a ne kao jasna Vladina strategija za razvoj sektora, dok su institucionalne i zakonodavne reforme otpočete, ali ne i okončane.

Nekoliko jasnih karakteristika i trendova se mogu uočiti:

Promena vlasničke strukture i ukrupnjavanje poseda: Privatizacija celokupnog sektora, iako nije završena jer određeni broj kombinata nije privatizovan, a najveći broj “starih zadruga” nema rešen status nego još uvek posluje po principima društvenog kapitala u kome zaposleni upravljaju “zadrugom”, može se reći da se ovaj proces privodi kraju. Zakonom o poljoprivrednom zemljištu, odlučeno je da privatizacija državnog zemljišta sačeka restituciju, a da se u međuvremenu državno zemljište kroz licitaciju izdaje najboljem ponuđaču, koji ovog puta može biti i poljoprivrednik za razliku od pre, kada je državnim zemljištem moglo da upravlja samo preduzeće. Sprovođenjem Zakona o privatizaciji i Zakona o poljoprivrednom zemljištu se, iako praćeno velikim problemima, veliki deo zemljišta i resursa alocirao ka proizvođačima koji su u stanju da ostvare veći profit.

Nestabilnost agrarne politike: Karakteristične su tri faze u proteklih osam godina u agrarnoj politici. Prva, (2001 – 2003) orjentisana ka cenovnoj podršci za određene kulture (soja, suncokret, šećerne repa, pšenica) i odsustvo drugih mera agrarne politike. Druga (2004-2006) u kojoj se ukidaju cenovne podrške i prelazi se na podršku investicijama i ruralnom razvoju i treća (2007-2008) karakteristična po uspostavljanju plaćanja po površini i grlu stoke i donošenju brojnih ad hok netržišnih mera. Ovakva nepredvidljivost politike, i pored usvojene Strategije poljoprivrede Srbije 2004. godine, otežala je mogućnost dugoročnog planiranja koje je rezultiralo smanjenjem investicija u sektoru i netržišnim prelivanjem dobiti između učesnika u tržišnom lancu.

Sporo prilagođavanje standardima bezbednosti hrane: Nedonošenje Zakona o bezbednosti hrane i niza pratećih zakona, kao i neuspostavaljanje efikasnih institucija za njihovo sprovođenje je jedan od najvećih neuspeha kreatora agrarne politike. Skup i neefikasan sistem se održava zbog nespremnosti vladinih institucija za reformom u ovom sektoru, što već sada predstavlja jedan od značajnijih problema prilikom integracije u EU i STO, iu velikoj meri može da uspori ove procese.

Spor razvoj institucija podrške i zakonodavnog okvira: Nereformisana Direkcija za robne rezrve, Savetodavna služba i vodoprivredne organizacije koje još posluju kao državna preduzeće, neuspostavaljena, nesprovedena reforma naučnih institucija podrške poljoprivredi su neki od nezavršenih poslova u uspostvaljanju insitucionalnog okvira za razvoj poljoprivrede. Zadružni savezi, privredna komora, strukovne organizacije nisu, iako bi trebalo, da budu nosioci razvoja zbog nespremnosti da se izvrše unutrašnje reforme. S druge strane nekoliko značajnih institucija je formirano u ovom periodu kao što su: Uprave za veterinu, zaštitu bilja, vode i šume, uspostavljen je registar poljoprivrednih gazdinstava. Usvojeno je nekoliko zakona: Zakon o poljoprivrednom zemljištu, Zakon o šumama, Zakon o organskoj poljoprivredi, Zakon o sadnom materijalu, Zakon o semenu.

Započet razvoj tržita kredita i tržita zemljišta: Bez razvijenog tržišta kredita i tržišta zemljišta ne može se zamisliti uspešna poljoprivreda. Reforma bankarskog sektora, uspostavljenje registra poljoprivrednika uz obavezu otvaranja računa u banci, mere ministarstva za pospešivanje razvoja tržišta kredita i druge mere doprinele su smanjenju specifičnih rizika vezanih za kreditiranje poljoprivrednika, i banke sve više svoje tržište pronalaze među poljoprivrednicima, što otvara mogućnost za razvoj tržišta zemljišta, kako tržišta zakupa tako i prodaje.

Smanjenje učešće poljoprivrede u BND: Konstantan trend smanjenja učešća poljoprivrede u BND nije uslovljen rastom vrednosti poljoprivredne proizvodnje (VPP) nego razvojem ostalih sektora. Tako je 2001. ukupna VPP iznosila 135.08 milijardi dinara (u stalnim cenama 2002) što je činilo 15.7% učešća u BND, a 2006. godine ostvarena je VPP od 137.8 milijardi što čini 10.7% učešća u BND.

Značajno povećanje vrednosti izvoza: Otvaranje tržišta EU za poljoprivredno¬prehrambene proizvode iz Srbije (Autonomous Trade Preferences iz 2000. godine), ali i cele mreže bilateralnih trgovinskih sporazuma sa zemljama regiona (danas oličenoj u CEFTA sporazumu), stvaraju uslove za transformaciju Srbije u zemlju neto-izvoznika hrane. Ona to po prvi put postaje 2005. godine sa suficitom od oko 255 miliona dolara. Visoka domaća zaštita, ponovno uspostavljanje pokidanih trgovinskih veza, izvozne subvencije, i brojne komparativne prednosti dovode do daljeg rasta spoljnotrgovinskog suficita u ovoj oblasti koji 2007. godine iznosi preko 600 miliona dolara.

Postepeno otvaranje tržišta: Pored liberalizacije iz 2001. godine poljoprivreda Srbije još uvek ima najveću zaštitu regionu (prosečni TE%=21%). Pregovorima u okviru STO i SSP nivo zaštite će biti fazno smanjivan (SSP u roku od 6 godina do nivoa od 3.1% prosečnog TE%). Međutim, gotovo puna decenija sa visokom zaštitom i zaštitom koja nije rezultat analiza nego lobija, onemogućila je da se u potpunosti sagledaju nivoi konkurentnosti domaćih proizvoda.

Neizgrađni moderni tržišni lanci koji rade u legalnoj zoni: Dva su osnovna izazova u uspostavljanju tržišnih lanaca. Prvi, kako uključiti male proizvođače u moderan tržišni lanac jer su u velikoj meri nekonkurentni, rade neformalnim kanalima i njihov trošak uspostavljanja standarda je veliki. Drugi, kako povećati konkurentnost na nivou preradnih kapaciteta koji će biti u stanju da povećaju potrošnju kroz pronalaženje novih tržišta. Očigledna je velika konkurencija na nivou primarne proizvodnje a mala konkurentnost na nivou prerade, koja je prvenstveno uslovljena neatraktivnim područjem za investiranje usled neispunjavanja izvoznih standarda EU za veliku grupu proizvoda, nepredvidljivosti politike podrške, neizgarđenih institucija, nepoznavanje stvarne konkurentnosti usled visoke carinske zaštine i sl.

S druge strane prisutni su brojni trendovi koji će tek uzeti maha na nivou poljoprivrednika ili stanovnika ruralnih predela. Neki od osnovnih trendova koji se uočavaju su:

Smanjenje broja poljoprivrednika uslovljeno ne samo njihovim odlaskom u druge sektore i neprihvatanjem mladih da nastave posao svojih roditelja, nego i nemogućnošću da se bude konkurentan na tržištu sa postojećim nivoom i načinom proizvodnje. Time se javlja i efekt povećanja staračkih domaćinstava u ruralnim krajevima.

Usled unapređenja tehnologije u proizvodnji hrane sve je manja potreba za radnom snagom u poljoprivredi i sve je veća diverzifikacija aktivnosti na poljoprivrednom domaćinstvu u pravcu turizma, zanatstva i usluga.

Sve veća migracija za poslom u gradovima koja se javlja usled toga što: a) napredniji delovi ruralne zajednice napuštaju seoske sredine zbog boljih socio-ekonomskih uslova u gradu; b)siromašniji slojevi su primorani da traže posao van poljoprivrede zbog sve većeg pritiska usled niskog prihoda u poljoprivredi na malom domaćinstvu.

Sve veća urbanizacija ruralnih predela i povećanje potražnje za uslužnim poslovima u ruralnim područjima, a koja zahteva specifična znanja ljudi koji žive u ruralnim područjima.

Smanjenje poljoprivrednih površina na račun izgradnje industrijskih i uslužnih parkova.

Poljoprivredno domaćinstvo koje menja svoju ulogu jer nije više samo ono koje proizvodi hranu nego su potrebna sve šira i veća znanja i veštine o ekonomiji, marketingu, menadžmentu u poljoprivredi, ali i potreba za povećanim nivoom edukacije ruralnog stanovništva, koje će sve više nalaziti posao u uslužnim delatnostima.

Približavanje i članstvo u EU i postajanje jedinstvenog sistema regionalnog i ruralnog razvoja koji se temelje na decentralizaciji, većem učešću civilnog društva u donošenju odluka i povećanoj mogućnosti korišćenja EU i ostalih fondova.
.

II.4. Svetska ekonomska kriza

Krajem 2008. godine kulminirala je ekonomska kriza koja traje i ne zna se kada, niti kako će se završiti. Kriza je prvo zahvatila finansijski, zatim realani sektor, a očekuje se da će uskoro i značajan deo građanstva osetiti posledice krize, da li kroz gubitak posla, smanjene penzione fondove, povećane poreze ili povećane cene. Pored pokušaja raznih Vlada da intervencijama na finansijskom i realanom tržištu umanje posledice krize, to se za sada samo delimično uspeva. Osnovne posledice na globalnom nivou su: veliki pad vrednosti berze, nedostatak kapitala i smanjena ulaganja, otpuštanja radnika, pad cena nekretnina, pad potrošnje (za sada prvenstveno luksuznih proizvoda). U Srbiji pored svih gore navedenih posledica ističu se dve kao najznačajnije:

• smanjenje investicija (stranih direktnih i domaćih),
• nedostatka investicionog kapitala usled smanjenja cross border kredita, povlačenja depozita građana i smanjenja priliva sredstava iz inostranstva građanstvu.

Smanjenje investicija, kao i nedostatak investicionog kapitala imaće čitav niz propratnih efekata koji će biti posledica ovih trendova i koji će negativno uticati na ekonomiju i poljoprivredu Srbije. Njih možemo podeliti na nekoliko grupa:

• Teškoće u održavanju makroekonomske stabilnosti koje smanjuju predvidljivost poslovanja,
• Promene vrednosti dinara povećavaju rizik u izvoznim poslovima,
• Moguća deprisijacija dinara povećava nabavnu cenu opreme i proizvodnih inputa iz uvoza i povećava kreditnu zaduženost poljoprivrednika,
• Smanjenje kupovne moći građanstva koje utiče na potražnju,
• Nedostatak sredstava na EU i državnom nivou, koji može rezultirati − Povećanjem poreskih nameta, dažbina i cena dozvola − Ukidanjem ili smanjenjem agrarnih subvencija na nivou države, pokrajine,
• opštine, ali i EU,
• Povećanje cene kapitala.

Ekonomska kriza će se negativno odraziti na poljoprivredu Srbije, usled povećanja cena kapitala, ali i brojnim propratnim efektima koji smanjuju predvidivost u poslovanju, smanjuju dostupnost finansijskih sredstva i potrošnju.
.

II.5. Porast cene hrane u svetu

Cene žitarica i uljarica posle decenijskog pada beleže značajni rast, cene voća i povrća se nalaze u gornjim granicama, cene mesa imaju uzlazni trend, šećer se posle pada cene tokom prethodne dve godine nalazi u uzlaznom trendu. Prosečno od 2000. godine do 2007. cene poljoprivrednih proizvoda su porasle za 75%. Ovakvo povećanje cene hrane koje se dogodilo 2007. godine je prvo takvo posle 1973. godine i nerealno je očekivati da se može brzo ponoviti. Razloge zbog kojih se desio skok cena hrane možemo podeliti u privremene/kratkotrajne (loše vreme, male zalihe i panika) i dugotrajnije (proizvodnja biogoriva, slab dolar i visoka cena ulja). Posledice su bile najteže za siromašne zemlje koje u prehrambenoj sigurnosti u potpunosti zavise od uvoza žitarica bilo direktno ili kroz donatorske programe. U Srbiji nije bilo značajanijih promena trendova kako proizvodnih (osim što su određeni proizvođači kratkoročno prelazili na gajanje ratarskih kultura koje su karakterisane visokim cenama) tako ni potrošnje (cene uljarica i žitarica imaju malu elastičnost dok ostale, kao što je proizvodnja povrća, voća i mesa imaju svoje godišnje oscilacije vezane za sezonu).

Puno je signala (apel UN, splašnjavanje priče o bioenergiji kao mogućem rešenju za energetski problem i problem zaštite životne sredine, pretnje za otvaranjem tržišta…) poslato i puno je podsticaja aktivirano (povećanje površina pod deficitarnim kulturama kao posledica reagovanja na podsticaj potencijalno visoke zarade, smanjenje potrošnje kao posledica reagovanja na podsticaj visoke cene, sve veća otvorenost prema prihvatanju GM proizvoda …) da se cena poljoprivrednih proizvoda počnu smanjivati.

Procesi na globalnom nivou se reflektuju i na nas, ali mi smo jedno malo i zatvoreno tržite na kome će i reakcije na podsticaje u značajnoj meri zavisiti ne samo od kretanja na globalnom tržištu, nego i od mera koje će učesnici u našem tržišnom lancu od države do potrošača sprovoditi.

Predviđanja FAO i OECD-a su da će se cena smanjiti do nivoa od 25% do 45% u zavisnosti od rasta dolara, vremenskih uslova, cene ulja i potražnje za biogorivom. Ovo smanjenje se praktično već i dogodilo jer su prodavci inputa, proizvođači, prerađivači, trgovci i potrošači reagovali na podsticaje i signale koji su poslati od strane tržišta, ali i brojnih netržišnih reakcija.

Povećanje cena hrane neće bitnije uticati na sprovođenje Nacinalnog programa, jer su usled reakcija na razne podsticaje, cene već u uzlaznom i svom redovnom sezonskom trendu.
.

III.Ciljevi i mere agrarne politike

.

III.1. Povećanje konkurentnosti

Cilj 1: Izgraditi održiv i efikasan poljoprivredni sektor koji može da se takmiči na svetskom tržištu, doprinoseći porastu nacionalnog dohotka.
Konkurentnost znači poboljšanje položaja pojedinaca, firmi i država u poređenju sa drugim relevantnim subjektima.

Poljoprivreda Srbije se suočava sa mnogim problemima koji su prvenstveno rezultat niskog investicionog ulaganja, koje je uslovilo relativno nisku konkurentnost i zaostajanje za uporednim zemljama. Postoje proizvodnje i pojednici koji su sa svojim proizvodima konkurentni, jer se konkurentnost gradi na primeni sposobnosti, veština i kreativnosti pojedinaca da se prilagode novim uslovima. Novi uslovi za poljoprivredu Srbije se već stvaraju i oličeni su u prelasku sa centralno planske privrede, u kojoj je najveća odgovornost na državnom aparatu, ka tržišnoj, gde je u centru odgovornost pojedinca. Novi integracioni procesi (pristupanje STO i EU) će još više promeniti uslove privređivanja, koji će se ogledati u većoj liberalizaciji poljoprivrede i samim tim zahtevati još veću konkurentnost. Povećanje konkurentnosti se odražava u porastu životnog standarda tokom dužeg vremenskog perioda i ona se može povećati invensticijama kako u opremu i nove tehnologije, tako i invensticijama u znanje.

Važnost povećanja konkurentnosti u Srbiji je vrlo dobro shvaćena u državnoj administraciji, u stručnim krugovima i kod komercijalnih poljoprivrednih proizvođača. Uočeno je da se stanje u poljoprivredi mora poboljšati i to u pogledu strukture farmi, standarda kvaliteta, marketinga poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, tržišta kapitala i zemljišta, obrazovanja i stručnog usavršavanja. Jedino uz povećanje konkurentnosti, poljoprivrednici iz Srbije mogu opstati i napredovati na visoko konkurentnom unutrašnjem tržištu EU.

Specifični prioritetni ciljevi za period 2009 -2011

• Uspostaviti i unaprediti rad institucija za podršku – Agencije za plaćanje i Savetodavne službe
• Povećati investicije u poljoprivredni i ruralni sektor
• Unaprediti saradnju i kreirati zajedničke programe sa lokalnim institucijama kako za podršku poljoprivrednicima tako i za privlačenje investitora u prerađivački sektor
• Stvoriti uslove da komercijalno-kreditni i finansijski sektor odgovori potrebama poljoprivrednika za kratkoročnim, srednjeročnim i dugoročnim kreditima• Smanjiti cenu i povećati kvalitet poljoprivrednih inputa• Unaprediti efikasnost korišćenja državnog poljoprivrednog zemljišta
• Uspostaviti Upravu za agrarna plaćanja, savetodavnu službu i mrežu za podršku ruralnom razvoju akreditovanu od strane EU za plaćanja EU fondova.
• Usvojiti izmene Zakona o poljoprivrednom zemljištu i unaprediti njegovo sprovođenje u pravcu da ga svaka opština sprovede u zakonski predviđenom roku.
• Razviti kreditne linije u saradnji sa lokalnom samoupravom uz formiranje lokalnih fondova za razvoj poljoprivrede.
• Kroz investicionu i kreditnu podršku podržati projekte poljoprivrednika usmerene u izgradnju objekata za proizvodnju, preradu i skladištenje kao i nabavku opreme i mehanizacije.
• Subvencionisati nabavku poljoprivrednih inputa (đubriva, semena i goriva).
• Pojačati kontrole i kazne za prodaju nekvalitetnih poljoprivrednih inputa kod proizvođača, uvoznika i prodavaca.
• Umanjiti rizik u proizvodnji kroz subvencionisanje premije osiguranja i usvajanje pravilnika za nadoknadu štete u poljoprivrednoj proizvodnji od elementarne nepogode.
• Podržati uvođanje standarda u poljoprivredni i prerađivački sektor (HACCP, ISO, GLOBALGAP).
• Podržati programe koji za cilj imaju ostvarivanje dodatne vrednosti (integralna, organska proizvodnja, zaštita proizvoda sa geografskim poreklom.
• Promovisati poljoprivredu Srbije i proizvode na međunarodnim sajmovima.
• Unaprediti rad savetodavne službe.
• Obezbediti tržišne informacije zainteresovanim.
• Podržati programe unapređenja kvaliteta zemljišta (programe unapređenja zemljišta (kalcifikacija, sistematska kontrola plodnosti i poboljšanje kvaliteta zemljišta i sl.).
• Podržati udruživanje proizvođača u zadruge i asocijacije kroz linije za investicionu podršku, ali i podršku upravljanju udruženjem.

Osnovni indikatori
• Sredstva IPARD fonda dostupna poljoprivrednicima i prerađivačkoj industriji
• Godišnje investicije u poljoprivredni sektor rastu sa stopom od preko 5% godišnje (broj traktora uvedenih u proizvodnju (5%), izgrađeni skladišni i preradni kapaciteti (10%), sistemi za navodnjavanje (10%), direktne investicije u poljoprivredni i preradni sektor (10%), novi zasadi voća i vinove loze (8%)
• Ukupna suma poljoprivrednih kredita povećana za 20% u odnosu na 2008. godinu
• Broj nestandardnih uzoraka pri kontroli đubriva i semena smanjen na ispod 5%
• Izvoz poljoprivrednih proizvoda u periodu 2009 – 2011. uvećan za 25%
• Povećana potrošnja mineralnog đubriva za po stopi od 5% godišnje
• Usvojeni svi Zakoni definisani Akcionim planom priključenja EU
.

III.2. Bezbednost hrane

Cilj 2: Obezbediti hranu koja zadovoljava potrebe potrošača u pogledu kvaliteta i bezbednosti.

Ostvarivanje ovog cilja treba da dovede do: povećanja sigurnosti potrošača, veće profitabilnosti i konkurentnosti prehrambene industrije, povećanja izvoza ispunjavanjem zahteva zemalja uvoznika, zamene uvoznih artikala domaćim sa istim nivoom bezbednosti, smanjenja troškova u kontroli, a time i jeftinije proizvodnje, obezbeđivanja međunarodne integracije (članstva u EU i STO).

Izgradnja sveobuhvatnog, koordinisanog i integrisanog nacionalnog sistema nadzora nad bolestima biljaka i životinja je osnova očuvanja zdravlja životinja, biljaka, ljudi i životne sredine, kao i proizvodnje bezbedne hrane. Najveći teret u ostvarivanju ovog cilja leži na institucijama koje svojim delovanjem kroz uspostavljanje zakonske regulative i unapređenje kapaciteta inspekcijske službe treba da dovedu do toga da hrana bude u potpunosti bezbedna. Međutim, u isto vreme je potrebno da svi učesnici u proizvodnom lancu podnesu svoj deo odgovornosti u ostvarivanju ovog cilja. Istraživanje i savetodavna služba takođe imaju izuzetno značajnu ulogu u edukaciji, podizanju svesti i širenju informacija duž celog proizvodnog lanca. Takođe se raznim strukturnim merama u pravcu podrške invensticijama u savremene objekte koji obezbeđuju veći stepen bezbednosti hrane i uvođenjem standarda, može podržati ostvarenje ovog cilja.

Neodlučnost državnih organa oko podele nadležnosti u oblasti bezbednosti hrane (česta pregrupisavanja inspekcije i vraćanje inspektora za kvalitet na granicu), zastoj u osnivanju referentnih laboratorija, nizak nivo znanja o mehanizmima funkcionisanja lanca bezbednosti hrane, nepostojanje sledljivosti kao i brojni drugi nedostaci u sistemu kontrole hrane ukazuju na neophodnost prioritetnog regulisanja ovog cilja.

Specifični ciljevi za period 2009 – 2011.
• Uspostavljanje referentnih laboratorija u lancu bezbednosti hrane
• Uspostaviti sistem overavanja i finasiranja zdravstvene kontrole hrane definisanim Zakonom o bezbednosti hrane
• Puna implementacija strategije integrisanog upravljanja granicama, posebno oko nadležnosti veterinarskih i fitosanitarnih inspektora
• Obeležavanje životinja i uvođenje biljnih pasoša

• Osnovati referentne laboratorije za potrebe kontrole bezbednosti hrane.
• Doneti sva neophodna podzakonska akta za Zakon o bezbednosti hrane i započeti njihovu implementaciju.
• Uspostaviti potrebne registre subjekata u poslovanju hranom.
• Jačati savetodavnu i institucionalnu podršku subjektima u poslovanju hranom i hranom za životinje u smislu primene standarda bezbednosti hrane.
• Proširiti i unaprediti sistem obeležavanja životinja.
• Pojačati kapacitet državnih službenika za kreiranje programa nadzora i učešće u telima EU i pri STO.

Osnovni indikatori
• Ispunjeni uslovi za izvoz mleka u EU i dobijena izvozna dozvola za nekoliko mlekara
• Usvojeni zakoni iz domena bezbednosti hrane definisani Akcionim planom priključenja EU
• Započeto uspostavljanje potrebnih registara i isključivanje sa tržišta onih koji nisu uskladili poslovanje sa zakonskim i podzakonskim aktima iz oblasti bezbednosti hrane
• Usvojeni višegodišnji i godišnji programi kontrole (nadzora) u svakoj oblasti
.

III.3. Podrška standardu

Cilj 3: Osigurati podršku životnom standardu za ljude koji zavise od poljoprivrede, a nisu u stanju da svojim razvojem prate ekonomske reforme.
Specifičnost poljoprivrede je da osim proizvodnje za potrebe tržišta, određeni deo proizvodnje biva upotrebljen u sopstvene svrhe, tj. potrošnju na gazdinstvu. Neka od poljoprivrednih gazdinstava nisu tržišno orjentisana i ne mogu da budu konkurentni bilo zbog svojih ličnih kapaciteta ili zato jer se nalaze u područjima manje sposobnim za poljoprivrednu proizvodnju. Ovoj kategoriji pripada uglavnom stariji sloj stanovništva, koji živi od penzije i/ili rentiranja zemljišta, dok je proizvodnja namenjena sopstvenim potrebama.

Zato je važno definisati politiku koja neće biti ista za sve, nego usmerena ka potrebama određenih grupa i kreirati različite sisteme mera podrške za različite kategorije gazdinstava, shodno obimu i karakteru njihove proizvodnje.

Onima koji žele da se takmiče i stalno unapređuju svoju proizvodnju trebalo bi obezbediti politiku podrške za postizanje konkurentnosti. S druge strane oni koji proizvode za svoje potrebe i koji nisu u mogućnosti da budu konkurentni obezbediti politiku koja će biti usmerena na podršku dohotku.

Najprikladniji način je da se poljoprivredna gazdinstva podele na komercijalna i nekomercijalna. Komercijalna gazdinstva su tržišno orjentisana i svoju proizvodnju prilagođavaju zahtevima tržišta. Nekomercijalna gazdinstva proizvode samo za svoje potrebe, pri čemu im je poljoprivreda jedina delatnost.

Mere podrške dohotku bi trebalo da obezbede viši nivo životnog standarda za nekomercijalne proizvođače, što bi im nadomestilo tržišni plasman. Ova podrška treba da bude usmerena samo onima koji usled starosti ili života u područjima manje pogodnim za poljoprivrednu proizvodnju imaju teže mogućnosti za takmičenje na tržištu.

Specifični ciljevi za period 2009 – 2011.
• Smanjiti broj nekomercijalnih gazdinstava
• Unaprediti sistem penzionog, zdravstvenog i socijalanog osiguranja poljoprivrednika

• Merama podrške dohotku podržati članove nekomercijalnih gazdinstava koji ispunjavaju starosne kriterijume.
• Obezbediti podršku nekomercijalnim gazdinstvima prilikom alokacije zemljišta ka tržišno orjentisanim proizvođačima.
• U saradnji sa drugim vladinim institucijama istražiti načine i usvojiti politiku reforme sistema penzionog, zdravstvenog i socijalnog osiguranja poljoprivrednika.

Osnovni indikatori
• Broj nekomercijalnih gazdinstava se smanjio za 10%
• Broj ugovora za alokaciju zemljišta od nekomercijalnih gazdinstava povećan za 15%
• Usvojena od Vlade refoma sistema penzionog i socijalnog osiguranja poljoprivrednika i započeto njeno sprovođenje
.

III.4. Razvoj sela

Cilj 4: Osigurati podršku održivom razvoju sela
Razvoj sela obuhvata mnogo širu oblast od poljoprivrede, dometi politike razvoja sela prevazilaze farme i proizvođače. On se može shvatiti kao skup različitih socio¬ekonomskih aktivnosti, definisanih ruralnom politikom, koje su usmerene na seoska područja. Suštinski to su aktivnosti koje vode poboljšanju života i privređivanja na selu, a najčešće one podrazumevaju: investicije u sredstva za poljoprivrednu proizvodnju i preradu, izgradnju i obnovu seoske infrastrukture, edukaciju i stručno usavršavanje seoskog stanovništva, unapređenje seoskog turizma, promovisanje tradicionalnih i kulturnih vrednosti, zaštitu prirodne sredine i okruženja i sl.

Osnovni problemi, koji već dugi niz godina usporavaju razvoj seoskih područja, vezani su za migraciju seoskog stanovništva u urbana područja, nepovoljnu starosnu strukturu seoskog stanovništva, nedovoljne investicije u razvoj sela i života na selu, kao i ustaljeno prepoznavanje poljoprivrede kao delatnosti koja se poistovećuje sa razvojem sela, zanemarujući ostale delatnosti koje doprinose njegovom razvoju, kapaciteti, infrastruktura, seoski turizam i slično.

Potrebno je posebnu pažnju posvetiti činjenici da se različita regionalna područja nalaze na različitom nivou ruralnog razvoja, pa kao takva zahtevaju različite sisteme mera podrške.

Specifični ciljevi za period 2009 – 2011.
• Podržati izgradnju regionalnih i lokalnih institucija za podršku ruralnom razvoju
• Unaprediti saradnju Ministartsva poljoprivrede sa lokalnim samoupravama u cilju podrške ruralnom razvoju
• Povećati investicije u ruralni razvoj
• Usmeriti podršku u diverzifikaciju aktivnosti u ruralnim područjima

• Kreiranje mera podrške ruralnom razvoju koji će biti usmeren na izgradnju ruralne (vodovod, kanalizacija, putevi, elektro mreža…) i poljoprivredne (akumulacije, sistemi za navodnjavanje, pijace…) infrastrukture, poštujući lokalne prioritete i uz lokalno sufinasiranje, a koji će imati višegodišnje programsko finansiranje.
• Usvojiti Program ruralnog razvoja kojim će biti definisani ciljevi, mere i akcije za razvoj sela.
• Kreirati mere podrške usmerene u pravcu diverzifikacije aktivnosti na selu.
• Organizovati programe usmerene u pravcu jačanja kapaciteta regionalnih i lokalnih institucija za podršku ruralnom razvoju.
• Podržati lokalne inicijative i aktivnosti usmerene u razvoj sela (kulturne, turističke i druge manifestacije i aktivnosti).

Osnovni indikatori
• Javna mreža za podršku ruralnom razvoju pripremila je preko 50% projekata koji su odobreni za finasiranje u okviru IPARD fonda
• Objavljeni i sprovedeni konkursi za podršku infrastrukturi i diverzifikaciji
• Broj ugovora sa lokalnim samoupravama za finasiranje ruralnog razvoja povećan za 50% u odnosu na 2008. godinu, i raste svake godine po stopi od 10%
.

III.5. Zaštita okoline

Cilj 5: Sačuvati životnu sredinu od negativnih efekata poljoprivredne proizvodnje
U Srbiji ne postoji posebno definisana politika za očuvanje ekosistema, sprečavanje uništenja prirodnih staništa ili nestanka vrsta i sprečavanje smanjenja vrednosti prirodnih predela, koji su vezani za poljoprivrednu proizvodnju. Poljoprivreda, kao poseban izvor mogućih negativnih efekata na okolinu, nije posebno analizirana, niti zakonski regulisana, niti su poljoprivredni faktori uključeni u politiku zaštite prirodnog okruženja. Ovako formulisana generalna politika o zaštiti okoline, bez posebnog naglaska na poljoprivredu, u poljoprivrednim oblastima ne omogućava dovoljan nivo zaštite, naročito znajući da je politika EU u ovoj oblasti izuzetno zahtevna.

Politika zaštite okoline se sprovodi kroz ekološke poljoprivredne programe, a za koje je trenutno interes u Srbiji na veoma niskom nivou. S obzirom na tendenciju Srbije da postane član EU, neophodno je postaviti nove i usaglasiti postojeće standarde sa politikom EU, kao i definisati osnovne pravce politike zaštite okoline, naročito specifično definisane za poljoprivredne oblasti.

Specifični prioritetni ciljevi za period 2009 – 2011.
• Definisati politiku zaštite okoline od negativnih efekata poljoprivredne proizvodnje
• Započeti pripreme za uvođenje nitratne direktive
• Unaprediti saradnju sa Ministarstvom za zaštitu životne sredine i prostorno planiranje, osnivanjem stalnih radnih grupa

• Uvesti podršku investicijama na farmama sa ciljem smanjenja zagađenja i prilagođavanja standardima EU.
• Investicionom i podrškom procesu certifikacije podržati razvoj organske proizvodnje i uvođenje dobre poljoprivredne prakse.
• Ustrojiti registar proizvođača organskih proizvoda.
• Obezbediti pravnu osnovu za uvođenje dobre poljoprivredne prakse i podržati uvođenje budžetskih sredstava.
• Razviti strateške, zakonske, administrativne i tehničke instrumente za kontrolu rada sa genetički modifikovanim organizmima (GMO) i smanjivanje rizika od GMO na najmanju moguću meru.
• Izvršiti inventar stanja i dosadašnje podrške genetičkih resursa, usvojiti Nacionalni program očuvanja genetičkih resursa i obezbediti podršku za sprovođenje programa.

Osnovni indikatori
• Zajedničke radne grupe formirane, usvojen opis rada oba ministarstva i započele rad
• Nacionalni program očuvanja genetičkih resursa usvojen
• Usvojen novi sistem podrške genetičkim resursima
• Površina pod organskom proizvodnjom povećava se po stopi od 10% godišnje
• Broj poljoprivrednika imaoca GlobalGap standarda u 2011. se povećao za deset puta u odnosu na 2009. godinu
• Pripremljena Strategija za uvođenje nitratne direktive i započeto informisanje zainteresovanih o načinima i efektima uvođenja direktive.
.

III.6. Pristupanje Evropskoj uniji

Cilj 6: Pripremiti poljoprivredu Srbije za integraciju u EU
Povećanjem broja zemalja članica Evropske unije proteklih godina stvoreno je veće tržište i nove razvojne šanse za poljoprivredu EU. Ove promene, pored ostalog, su izazvale i promene u agrarnoj politici EU, a ogledaju se u smanjenju podrške tržišnim merama, minimiziranju uticaja podrške na proizvodnju i povećanju podrške ruralnom razvoju.

Srbija će na svom putu ka EU morati da se prilagodi nizu politika, propisa i standarda koje propisuje EU, a koje će u znatnoj meri izmeniti situaciju u našoj poljoprivredi. Ekonomski ciljevi zacrtani Kopenhagenčkim sporazumom, koji definiše kriterijume ulaska jedne zemlje u zajednicu zemalja EU, podrazumevaju:
• Stvaranje i funkcionisanje tržišne ekonomije koja će biti sposobna da se integriše u tržišne ekonomije ostalih zemalja članica
Preduslov za potpuni prelazak naše poljoprivrede na tržišni način funkcionisanja zahteva niz promena i prilagođavanja, pre svega u pogledu vlasničke strukture, odnosa države i proizvođača, razvijanja sistema tržišnih informacija, jačanje savetodavstva, kao i unapređenje zakonske regulative koja će omogućiti nesmetano funkcionisanje tržišnih instrumenata.
• Sposobnost da se izdrži konkurencija, tako da ekonomija države ne bude uništena zbog uvoznih roba u trenutku ulaska na slobodno tržište
Ovo je najveći izazov za našu poljoprivredu, tako da većina mera podrške poljoprivrednoj proizvodnji ima za krajnji cilj upravo izgradnju ekonomije, sposobne da izdrži međunarodnu konkurenciju. U trenutku kada Srbija postane deo slobodne zone trgovine EU, konkurentan proizvod na tržištu, koji samo cenom i kvalitetom može da konkuriše na tržištu, sa malom mogućnošću zaštite od uvoza, biće najjače sredstvo za uspeh poljoprivrede Srbije na međunarodnom tržištu i osnovni preduslov za razvoj. Srbija je već konkurentna u nekim proizvodima na međunarodnom tržištu, ali je potrebno stvoriti svest o neophodnosti praćenja tržišnih trendova i prilagođavanju zahtevima tržišta, kao i vrednovanju odluke o proizvodnji ili uvozu pojedinih proizvoda.
• Prilagođavanje celom setu pravila EU i praksi po kojima EU funkcioniše
Združeni set zakona, pravila i procedura po kojima Unija funkcioniše, poznat pod imanom Acquis Communautaire, u delu poljoprivrede pokriva tri grupe: zakonski standardi, Zajednička poljoprivredna politika i tzv.„strukturalni fondovi“. Zakonski standardi relevantni za poljoprivredu su jako obimni i obuhvataju veliki broj oblasti, od zdravlja životinja, zdravlja biljaka i bezbednosti hrane, do obeležavanja proizvoda i zaštite potrošača. Zajednička poljoprivredna politika EU (ZPP) reguliše mehanizme pomoću kojih funkcioniše centralni agrarni budžet EU. Iako Srbija još uvek nema obavezu da primenjuje ZPP, mora da radi na razvijanju i testiranju različitih mehanizama za implementiranje ZPP, pre nego što postane član EU. Srbija ne može koristiti strukturne fondove EU pre članstva, ali nakon uspostavljanja određenih mehanizama, moći će da koristi određeni vid predpristupne pomoći kroz sistem sličan strukturnim fondovima, zbog čega je potrebno ubrzano raditi na uspostavljanju ovih mehanizama.

Period sprovođenja ovog Programa biće praćen procesom priključenja u EU, koji će u ovoj fazi biti oličen u implementaciji Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SPP). SSP je prvi korak u integraciji zemalja Zapadnog Balkana u EU i sprovodi se putem procesa formiranja zone slobodne trgovine između EU i zemlje kandidata za članstvo, kao i putem procesa usklađivanja zakonskog okvira zemlje sa pravnim tekovinama EU.

Za Srbiju SSP prvenstveno znači ugovorno ozvaničenje postojećih olakšica prilikom izvoza na tržište EU, kao i liberalizaciju domaćeg tržišta za proizvode poreklom iz EU. Sa političkog aspekta, potpisivanje Sporazuma predstavljaće bitan pomak za Srbiju i jasan signal svetu o orjentaciji zemlje.

Proces integracije u Evropsku uniju je veoma složen i dugotrajan, kao i da je sektor poljoprivrede jedan od najzahtevnijih u pogledu usklađivanja, neophodna je dobra organizacija resornog ministarstva u ovom procesu. Aktivnosti na kojima će ministarstvo raditi u narednom periodu do punopravnog članstva u EU su:
• usklađivanje zakonodavstva,
• izgradnja novih institucija,
• kadrovska reorganizacija,
• stalna obuka zaposlenih.

Usklađivanje zakonodavstva Republike Srbije sa pravnim tekovinama EU predstavlja najozbiljniji posao u procesu evropske integracije Srbije. Imajući u vidu da se oko 10 000 propisa odnosi na poljoprivredu (poljoprivreda, ruralni razvoj, bezbednost hrane, veterinarska i fitosanitarna politika, ribarstvo), od ukupno 27000 svih propisa, ozbiljnost ovog posla je očigledna. Vodeći dokument u ovom procesu usklađivanja je Nacionalni program za integraciju Republike Srbije u EU (NPI), koji predstavlja višegodišnji plan usklađivanja našeg zakonodavstva sa evropskim propisima do 2012. godine, kada se planira da Srbija bude u potpunosti usklađena sa propisima EU. Kako bi posao bio olakšan, svi propisi EU podeljeni su u posebna poglavlja. Poglavlja 11 (poljoprivreda i ruralni razvoj), 12 (bezbednost hrane, fitosanitarna i veterinarska politika) i 13 (ribarstvo) odnose se na poljoprivredu u širem smislu reči i usklađivanje našeg zakonodavstva vrši se sa ovim propisima.

U narednom periodu ministarstvo treba da preduzme sledeće aktivnosti u vezi sa usklađivanjem zakonodavstva:
• izvršiti ponovnu proveru podele pravnih tekovina EU;
• izgraditi sistem praćenja usklađivanja naših propisa sa evropskim, gde će se u svakom trenutku znati koji deo propisa EU je prenet u naš pravni poredak, a koji nije i uspostaviti dinamiku usklađivanja tj. pratiti u kojoj se fazi nalaze zakoni koji su prioritet ministarstva za datu godinu prema NPI;
• obezbediti konstantnu obuku za pravnike koji rade na pisanju propisa;
• odrediti prioritete u procesu izrade Nacionalne verzije Acquis Communautaire;
• sinhronizovati aktivnosti na osnovu definisanih prioriteta NPI.

Izgradnja novih institucija je bitan deo integracionih procesa u poljoprivredi. Brojne su institucije koje treba izgraditi po modelu EU, a koje pravno ni funkcionalno ne postoje u našem sistemu (Agencija za plaćanje, institucije kontrole budžeta i druge). Informacija koja je neophodna o broju ljudi koje je potrebno ili prerasporediti iz drugih državnih organa i iz samog ministarstva ili zaposliti nove. Drugi element je cena koštanja institucije. Ove podatke neophodno je znati pre osnivanja same institucije, kako bi se sredstva unapred planirala.

Kadrovska reorganizacija podrazumeva uspešno planiranje i organizaciju rada svih zaposlenih u Ministarstvu. Neophodno je napraviti analizu stanja i na osnovu prioriteta definisati kako će Ministarstvo izgledati do trenutka ulaska u EU. Na taj način doći će se do informacije koliko novih ljudi je potrebno i na kojim mestima (uključujući i osnivanje novih institucija), i da li je moguće prebacivanje pojedinih kadrova sa mesta na kojima više ne postoji potreba za njihovim angažmanom na druga radna mesta.

U skladu sa prioritetima NPI tj. procesa usklađivanja zakonodavstva sprovoditi konstantnu obuku svih zaposlenih i horizontalno i vertikalno, kako bi bili sposobni da iznesu proces integracije Srbije u EU, u delu poljoprivrede. Horizontalna obuka podrazumevala bi treninge poput timskog rada, učenja stranih jezika, pisanja projekata, o Evropskoj uniji, rad na računarima, dok bi vertikalna obuka bila usmerena na podizanje znanja zaposlenih u pojedinim oblastima rada. Veoma je bitno da vertikalna obuka bude sprovođena u neposrednoj saradnji sa ljudima koji rade na usklađivanju propisa kako bi se utvrdili prioriteti za ovu obuku.
.

III. 7. Pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji

Cilj 7: Pripremiti politiku domaće podrške i trgovine u poljoprivredi pravilima STO
Uporedo sa procesom priključenja EU, Srbija vodi pregovore o članstvu u STO. S obzirom da se period implementacije ovog Programa poklapa sa trajanjem pregovora o ulasku u STO, implementacija Programa će biti određena rezultatima pregovora. Mere i politike sadržane u ovom Programu su u skladu sa politikom STO, tako da ulazak u ovu organizaciju i pristup većem tržištu može samo da ubrza i olakša implementaciju Programa.

Značaj priključenja Srbije Svetskoj trgovinskoj organizaciji leži u nesmetanom pristupu tržištu 153 zemlje članice, između kojih se obavlja čak 97% ukupne svetske trgovine robom i uslugama. Nakon dobijanja statusa punopravnog člana STO-a, Srbiju očekuje značajno povećanje nivoa stranih direktnih investicija. Srbija će se obavezati na liberalizaciju pristupa domaćem tržištu, kao i na ograničavanje sredstava agrarnog budžeta, plasiranog u mere koje nisu u skladu sa politikom STO-a (subvencionisanje cena, izvozne subvenvije i sl.), po dinamici i na nivou koji će biti rezultat pregovora.

Članstvo u STO zahtevaće nekoliko važnih promena u trgovačkom režimu Srbije, i to u pravcu:
• smanjenja spoljne zaštite,
• smanjenja nivoa domaće podrške direktno povezane sa proizvodnjom,
• ukidanja izvoznih subvencija,
• ukidanja određenih vancarinskih barijera koje Srbija primenjuje.

Sva navedena smanjenja će se sprovoditi fazno, da bi se domaća poljoprivreda i industrija prilagodile novim uslovima.
.

IV. Finansijski plan

.

IV.1. Agrarni budžet

Sredstva za ostvarivanje Programa se obezbeđuju iz Budžeta Republike Srbije kao sredstva na poziciji Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i dodatno iz donatorskih sredstava. Uloga budžeta je da potpomogne bržem ostvarivanju zacrtanih ciljeva. Zato je potrebno visinu agrarnog budžeta prilagoditi realnim potrebama poljoprivrede i mogućnostima zemlje. Nažalost, poslednjih godina je prisutan trend nominalnog smanjenja budžeta, i samim tim i smanjenja učešća u ukupnom budžetu. Isto tako, agrarni budžet je manji u odnosu na konkurentske zemlje. Upravo zato bi agrarni budžet u narednom periodu trebalo da bude povećan i da dostigne nivo od oko 5% od ukupnog budžeta (u narednom trogodišnjem periodu 4.2%), što je napredak u odnosu na postojeći nivo, ali još uvek manje od zemalja sa kojima se poljoprivreda Srbije takmiči na istim tržištima.

Razlozi zašto je potrebno da Agrarni budžet bude povećan su:
• potreba da se u relativno kratkom vremenskom periodu održivo poveća konkurentnost i uspostave čvrsti tržišni instrumenti u cilju ispunjenja uslova za punopravno članstvo u EU;
• potreba da se poljoprivreda posmatra kao sveobuhvatni ruralni razvoj koji u sebi obuhvata ne samo poljoprivrednu proizvodnju, nego i sve druge aspekte razvoja, uključujući i očuvanje životne sredine;
• činjenica je da je novčana podrška po gazdinstvu mnogo veća u konkurentskim zemljama, što srpske proizvođače stavlja u neravnopravan položaj.

Projekcija budžeta 2010. i 2011. godine planirana je uz pretpostavku rasta bruto nacionalnog dohotka (BND) definisanim Memorandumom o budžetu, i planom da Srbija postane kandidat zemlja 2010. godine.

Pored veličine budžeta bitna je i struktura trošenja sredstava tj. njegova efikasnost, koja podrazumeva da se sa što manje sredstava ostvari što povoljniji ekonomski efekat na razvoj poljoprivrede. Da bi se ovo postiglo, struktura budžeta će ići u pravcu:
• povećanja udela strukturalne podrške usmerene na povećanje investicija, uvođenju standarda, pronalaženju novih tržišta, ostvarivanju dodatne vrednosti proizvoda kroz organsku proizvodnju i zaštitu geografskog porekla proizvoda;
• smanjenju udela troška administracije;
• povećanju sredstava namenjenih ruralnom razvoju;
• zadržavanju nominalnog nivoa podrške kreditiranju poljoprivrede, ali i smanjenju njegovog udela;
• smanjenju, do potpunog ukidanja izvoznih subvencija;
• smanjenju udela podrške dohotku;
• povećanju sredstava namenjenih unapređenju standarda bezbednosti hrane kroz eradikaciju biljnih i životinjskih bolesti;
• povećanju sredstava namenjenih podršci poljoprivrednom istraživanju, transferu znanja i tržišnih informacija;
• nastavak tržišne podrške subvencionisanju inputa kroz plaćanja po hektaru i grlu stoke.

.
IV.2. Korišćenje dodatnih sredstava
Pored republičkog agrarnog budžeta i AP Vojvodina, kao i većina opština obezbeđuju sredstva za razvoj poljoprivrede i sela u Srbiji. Značajan broj donatora podržava razvoj sektora kroz razne projekte.

Ispunjenjem uslova za korišćenje sredstava pete komponente namenjene ruralnom razvoju IPA fondova biće dodatno obezbeđeno između 27 (najlošiji scenario) i 65 (povoljan scenario) miliona evra za 1) unapređenje konkurentnosti poljoprivrede i prerađivačke industrije, 2) zaštitu životne sredine od štetnih zagađenja nastalih poljoprivrednim aktivnostima i 3) investicijama u ruralni razvoj.

Sva ova sredstva trebalo bi da budu usmerena ka ostvarivanju ciljeva definisanih Strategijom poljoprivrede i Nacionalnim programom. Treba težiti da ona budu usmeravana preko zvaničnih kanala i institucija -nacionalnih, pokrajinskih, regionalnih i lokalnih -jer će se na taj način najbolje obezbediti održivost. Bitno je da postoji koordinacija između različitih projekata da bi se ostvario sinergistički efekat, ali i izbegla dupliranja. Treba težiti da ova (pokrajinska, lokalna, donatrska) sredstva budu uložena u ostvarivanje sledećih ciljeva vezanih za unapređnje kapaciteta institucija i poljoprivrednika:
Institucionalno unapređenje kapaciteta
• Razvijanje savetodavne službe, kako državne tako i privatne
• Obrazovanje mladih i dopunsko obrazovanje poljoprivrednika
• Poljoprivredno istraživanje usmereno na povećanje profitabilnosti poljoprivrede i njegovo primenjivanje u praksi
• Podizanje kapaciteta institucija u cilju adekvatnog donošenja, sprovođenja i kontrole agrarne politike i politike bezbednosti hrane
• Unapređenje ruralnog finansiranja
• Unapređenje proizvodnih i marketinških kapaciteta proizvođača kroz investicionu i tehničku pomoć
• Udruživanje organizacija poljoprivrednih proizvođača (zadruge, udruženja)
• Međudržavno i regionalno povezivanje na svim nivoima
• Unapređenje seoske infrastrukture
• Promovisanje i izgradnja robnih marki
• Projekti usmereni na smanjenje štetnih posledica poljoprivrede na životnu sredinu

Unapređenje kapaciteta na nivou poljoprivrednog gazdinstva
.

IV.3. Mere za unapređenje sprovođenja agrarne politike

Pored adekvatnog definisanja agrarne politike i obezbeđivanja sredstava za njeno sprovođenje važno je i izgraditi procedure kao i kapacitete za njeno kvalitetno praćenje, analiziranje, sprovođenje i kontrolu. Zainteresovani u svakom trenutku treba da imaju pristup informacijama o stanju svog predmeta, i o načinu trošenja budžetskih sredstava. Aktivnosti Ministarstva u periodu od naredne tri godine će biti usmerene na:
• Višegodišnje planiranje mera i potrebnih budžetskih sredstava.
• Inventarizaciju svih budžetskih transfera za poljoprivredu kako Ministarstva poljoprivrede tako i ostalih ministarstava, pokrajina, opština i donatorskih sredstava usmerenih ka poljoprivredi.
• Analizu efekata ovih mera koja će ukazati na njihove pozitivne i negativne strane, i činiti ih dostupnim svim zainteresovanim.
• Klasifikovanje i grupisanje mera podrške poljoprivredi prema različitim kategorijama (korisniku, obliku isplate, proizvodu, tipu, nameni, cilju) i metodologiji prema međunarodno uporedivim klasifikacijama (STO, OECD, EU) i njihovo kontinuirano praćenje po klasifikovanim grupama .
• Priprema javnih izveštaja i informacija o utrošenim budžetskim sredstvima i analizama agrarne politike.
• Institucionalno definisanje informacija o utrošenim budžetskim sredstvima, ostvarenju ciljeva i mera agrarne politike definisane Strategijom poljoprivrede, Zakonom o poljoprivredi, Nacionalnim programom za period od tri godine, Godišnjim programom trošenja budžetskih sredstava kroz publikovanje Zelene knjige analize agrarne politike.
• Unapređenje kapaciteta za definisanje, sprovođenje, praćenje i kontrolu politika naročito za: − preuzimanja EU politike u budućnosti, − analitičke kapacitete za programiranje i analizu agrarne politike, − menadžmentu javnih politika i praksama modernog menadžmenta,
• − pregledanje i uspostavljanje procedura za odabir korisnika, − kontrolu sprovedenih mera.
• Obezbediti stabilan i siguran višegodišnji budžet za agrar i mere podrške ruralnom razvoju.
.

V. Razvoj tržišnih lanaca

Brojni su izazovi sa kojima se suočava ili će se suočiti, kreatori agrarne politike, prerađivači, proizvođači i potrošači u Srbiji u naredne tri godine. Promene koje donosi povećanje konkurencije, usled procesa liberalizacije u okviru SSP i STO, u mnogome će promeniti poslovno okruženje u poljoprivredi. Oni treba da budu u stanju da se prilagode novim uslovima i da u njima budu konkurentni, a kreatori politike da im olakšaju prilagođavanje na novo okruženje. Najvažniji izazovi u razvoju tržišnih lanaca u predstojećem periodu su:
• uključivanje malih proizvođača u moderne tržišne lance,
• povećanje konkurencije na nivou proizvodnje i prerade, stvaranje atraktivnog okruženja za investiranje,
• implementacija EU standarda.

Pred kreatorima politike na državnom nivou nalaze se brojni zadaci, koji pored ekonomskog razvoja treba da brinu i o socijalnom, regionalnom i ruralnom razvoju. Ova politika nije u mogućnosti da bude sprovedena bez saradnje sa lokalnim činiocima razvoja kao što su pokrajine, opštine i regionalne razvojne agencije. Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i Vlada Republike Srbije u saradnji sa lokalnom zajednicom, trebalo bi da svoje aktivnosti u razvoju tržišnih lanaca usmere ka:
• usvajanju i sprovođenju standarda koji omogućavaju proizvođačima da ostvaruju dodatne vrednosti od svojih proizvoda (integralna, organska, zaštita geografskog porekla i sl.);
• osiguranju pravne zaštite i stvaranju uslova za njeno sprovođenje na takav način da ne favorizuje ni jednu grupu unutar lanca;
• eliminacija sivog tržišta koje u osnovi stvara nejednake uslove za sve;
• razvoj politike i legislative koja će stvoriti konkurentno poslovno okruženje za investiranje, kako na nivou države, tako i na nivou lokalnih zajednica;
• razdvajati poljoprivrednu politiku i socijalnu politiku u cilju izbegavanja tržišnih distorzija;
• razvijati fizičku i tržišnu infrastrukturu u konsultaciji sa proizvođačima, organizacijama i drugim zaintersovanim akterima;
• podržavati osnivanje zastupničkih organizacija;
• obezbeđivati tržišne informacije duž tržišnog lanca.

Prerađivački sektor i sektor veleprodaje treba, pre svega, da budu orjentisani na povećanje potražnje kroz snižavanje cene koštanja i pronalaženjem novih tržišta. U tom smislu, svoje aktivnosti treba da usmere ka:
• usvajanju standarda i uvođenje sistema gradacije kvaliteta,
• unapaređenju organizacije unutar tržišnog lanca,
• investiranje u postrojenja i u razvoj celog lanca,
• izgradnji dugoročnih odnosa sa proizvođačima zasnovanim na poverenju i partnerstvu,
• unapređenju promocije i pristupa drugim tržištima,
• unapređenju horizontalne saradnje sa kolegama u dostizanju zajedničkih ciljeva.

Proizvođač mora da se fokusira na tržište više nego na državu i uči o tržšnim pravilima i tržišnom poslovanju, i ukoliko želi da unapredi svoju poziciju na tržištu on mora da:

• unapredi znanje i pristup informacijama,
• prilagodi investicije potrebama,
• unapredi saradnju sa prerađivačima i ostalim proizvođačima.
• Spremnost potrošača da plati za određeni proizvod je moć kojom potrošač definiše ceo tržišni lanac. Zato je on, ne na kraju lanca, nego na njegovom početku, i mora da:
• ohrabri razvoj sistema klasifikacije kvaliteta kroz svoje ponašanje i organizovanje,
• insistira na proizvodnji zdravstveno bezbedne hrane i hrane višeg kvaliteta,
• lobira za umanjenje kartelskog i monopolskog ponašanja.

Mere/ godina	2004.
Tržišne mere	3.078.
Strukturalne mere	–

.

VI. Sektorska analiza -mlekarstvo

.

VI.1. Značaj i osnovni trendovi

Proizvodnja mleka u Srbiji je jedna od najvažnijih poljoprivrednih grana, bila u prošlosti, sada je, a takođe bi trebalo da bude okosnica poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije kao dela Zajedničke agrarne politike EU, u budućnosti. Značaj ovog sektora se ogleda u tome što je proizvodnja mleka:
• Među sektorima sa najvećom vrednošću primarne proizvodnje od preko 500 miliona evra godišnje, koji se dodatno značajno uveća preradom;
• Sektor koji obuhvata preko 280 hiljada proizvođača i time značajno doprinosi ruralnom razvoju Srbije;
• Sektor koji je usled količinski i nutritivno značajne potrošnje važan za prehrambenu sigurnost zemlje;
• Sektor koji je najzahtevniji po standardima koje treba ispuniti prilikom pristupanja EU i zato može biti jedna od najvećih prepreka priključenju poljoprivrede Srbije ZPP;
• Sektor u kojem Srbija ima značajne potencijale za dalji razvoj.

Međutim, trendovi koji se dešavaju u sektoru ne idu u pravcu koji obećava da će Srbija biti na listi značajnih proizvođača mleka i mlečnih proizvoda po ulasku u EU. Čak suprotno, pokazuju da je proizvodnja mleka puna strukturalnih problema i da je poslednje vreme da se naprave ozbiljne reforme u sektoru koje bi povećale njegovu konkurentnost i omogućile da iz negativnih trendova pada/stagnacije započne održivi rast.
.

VI.2. Ciljevi politike

Mlekarstvo je proizvodnja za čiji razvoj je potrebno vreme i možda, kao ni u jednom drugom sektoru, dugoročna predvidljivost politike. Zato će ovim programom biti definisani ciljevi, mere i aktivnosti koje će biti preduzete tokom 2009 – 2011. godine sa ciljem unapređenja sektora mlekarstva i uvođenja veće predvidljivosti u proizvodnju. Pored osnovnih ciljeva u razvoju tržišnih lanaca definisanih ovim Programom, specifični ciljevi za ovaj period obuhvataju:
• zaustavljanje negativnog trenda pada proizvodnje mleka,
• razvoj konkurencije duž tržišnog lanca i eleminisanje kartelskog ponašanja,
• unapređenje kontrole mleka,
• dobijanje dozvola za izvoz pasterizovanog i sterilisanog mleka u EU.

.

VI.3. Tržišni lanac proizvodnje mleka

U proizvodnji mleka i pored značajnog ulaganja države tokom proteklih godina u sektor, preko tržišnih i strukturalnih mera, sitaucija je nezadovoljavajuća, jer je politika bila parcijalna, nedovoljna i nije imala kontinuitet. Operativnim programom razvoja mlekarstva 2009 – 2011. se želi definisati sveobuhvatna politika razvoja tj. posmatrati sektor duž celog tržišnog lanca.

Tržišne mere – premije za mleko, izvozne subvencije Strukturalne mere – podrška podizanju mlekarskih farmi, nabavka opreme (laktofriza i muzilica)
.

VI.3.1.Obezbeđivanje inputa

Konkurentnost u proizvodnji mleka je u velikoj meri zavisna od mogućnosti pristupa cenovno i kvalitetno konkurentnim inputima stočne hrane i kvalitetnih mlečnih grla i inputa vezanih za higijenu u proizvodnji i preradi.

Unapređenje ishrane mlečnih krava

Ishrana mlečnih krava u Srbiji se pretežno zasniva na ishrani koncentrovanom hranom (4 %), silažom i kabastom hranom (72%) i ispašom (24 %).
Neiskorišćenost mogućnosti značajnijeg korišćenja ispaše i proizvodnje zasnovane na kombinovanoj ili ishrani silažom i kabastom hranom je karakteristika proizvodnje mleka u Srbiji. Merama agrarne politike treba ohrabrivati proizvođače u pravcu snižavanja troškova proizvodnje uvođenjem ishrane koja je najoptimalnija za područje gajenja.

Iako postoji znanje o optimalnim rešenjima ishrane, koja su profitabilnija za proizvođača, često postoji problem nekorišćenja ovih znanja i mogućnosti. Ponekad su razlozi nemanje mehanizacije i opreme, a ponekad nepostojanje transfera znanja.

– Razlikovati podršku za specifična područja (brdsko -planinska područja i područja sa manje pogodnim uslovima) za poljoprivrednu proizvodnju i prilagoditi mere podrške unapređenja ishrane u mlekarstvu ovoj politici na način da se subvencioniše nabavka mehanizacije i opreme (rol rapa baleri, silažne jame i sl.) i da se finasiraju projekti koji će za cilj imati transfer znanja i unapređenje ishrane.

Unapređenje proizvodnje koncentrovane stočne hrane

Proizvodnja koncentrovane stočne hrane u Srbiji se karakteriše:
• Značajnim godišnjim oscilacijama u ceni i kvalitetu uzrokovanim: − velikim međugodišnjim varijacijama u prinosima i površinama u ratarskoj proizvodnji,
− visokom carinskom zaštitom koja onemogućava snižavanje cene u godinama sa visokim cenama;
• Nekonkurentnim tržištem (proizvodnja, uvoz i prodaja) sojine sačme;

1 Tržišne mere – premije za mleko po godinama u dinarima (2004. – 3.077.236.000; 2005. – 3.191.208.000; 2006. – 2.335.764.000; 2007. – 1.356.509.000). Izvozne subvencije po godinama u dinarima (2004. – 1.437.250; 2005. – 3.050.178; 2006. – 12.251.989; 2007. – 49.974.395)

• Podizanjem kvaliteta prerade u poslednjih nekoliko godina, kroz značajne investicije od strane

• proizvođača koncentrovane stočne hrane;
• Velikim brojem malih proizvođača koji ne zadovoljavaju standarde i nemaju kontinuitet u kvalitetu.
• Usvojiti Zakon o stočnoj hrani
• Prilagoditi carinsku zaštitu na način da omogući snižavanje cene koštanja u periodima kada Srbija ima nekonkurentnu proizvodnju inputa

Unapređenje rasnog sastava mlečnih grla

Očigledno je da je poslednjih godina unapređen rasni sastav mlečnih krava. To nije rezultat jasne politike Vlade, naučno tehnološkog razvoja, efikasne službe matičenja i institucionalne postavke sistema unapređenja rasnog sastava, nego kao posledica:
• značajnog smanjenja broja grla, pri čemu se vrši odabir kvalitetnijih,
• uvoza steonih junica tokom prethodnih nekoliko godina.

Trend unapređenja rasnog sastava se dešava kao reakcija na tržišne uslove privređivanja gde mali prizvođači smanjuju stada ostavljajući kvalitetnija grla (pretežno u centralnoj Srbiji), a veliki proizvođači, koji imaju sredstva za ulaganje, da bi imali profitabilnu proizvodnju moraju da unaprede rasni sastav svog stada i to često čine uvozom (pretežno u Vojvodini). Znači, loši uslovi privređivanja u mlekarstvu su imali pozitivan efekat na unapređenje rasnog sastava za proizvodnju mleka, ali ipak u proseku preovlađujući rasni sastav u Srbiji u velikoj meri zaostaje za onim u zemljama kojima ovaj sektor predstavlja značajnu granu proizvodnje. Zato su neophodne značajne tržišne mere koje će učiniti ulaganja isplativim, strukturalne mere koje će povećati investicije i unaprediti znanje i institucionalne koje će postaviti sistem matičenja koji će biti u funkciji unapređenja rasnog sastava i proizvođača mleka, a ne postojanja institucija koje ih sprovode.

Ne postoji nijedan ekonomski razlog za sprečavanje uvoza kvalitetnog priplodnog materijala bilo kao žive životinje ili semena. Takođe nema razloga da država preko svojih komisija odlučuje koje rase mogu da budu uvežene i šta je dobro za proizvođače, ukoliko oni ulažu svoja sredstva i donose svoje poslovne odluke, kao što nema ni razloga da se carinskim nametima poskupljuje uvoz. Zato uvoz treba da bude ograničen jedino zdravstvenom bezbednošću.

Godina	2004.
Broj grla	13

VI.3.2.Proizvodnja mleka

Osnovni trendovi i karakteristike proizvodnje mleka u Srbiji:
• Proizvodnja mleka u Republici Srbiji u poslednjih šest godina se nije značajno menjala, tačnije količina proizvedenog mleka veća je za 0.32% u 2007. godini u odnosu na 2000. godinu;
• Pad proizvodnje je značajan u Centralnoj Srbiji dok u Vojvodini proizvodnja raste;
• Značajno je porastao otkup mleka u mlekarama (za 47% u odnosu na 2000. godinu);

• Stabilizacija otkupa i potrošnje mleka kroz mlekare na oko 810 miliona litara, izuzimajući godinu 2006. kada su zbog prelaznih zaliha i nemogućnosti izvoza otkupljene manje količine;
• Značajno veće količine mleka se otkupljuju u ravničarskim nego u brdsko¬planinskim predelima (87%/13%) ali je prisutan sličan indeks rasta otkupa u mlekarama u oba predela;
• I pored smanjenja procentualnog učešća mleka koje se troši i prerađuje mimo mlekara ovaj procenat je i dalje izuzetno visok i čini nešto ispod polovine ukupno proizvedenog mleka, što predstavlja značajnu otežavajuću okolnost prilikom kontrole bezbednosti i kvaliteta, ali i prilikom prilagođavanja ZAP;
• Broj proizvođača mleka koji predaju mleko mlekarama je smanjen za preko 2.5 puta u odnosu na 2000. godinu iako se povećava otkup, što znači da se značajno povećava veličina farmi od kojih se mleko otkupljuje, što je posledica tržišnih uslova privređivanja, ali i politike određenih mlekara da ne otkupljuju mleko sa malih farmi;
• Postoji značajna sezonalnost tokom godine u otkupu mleka izazvana prelaskom na zimski način ishrane (sušnog leta) i nedovoljne ishrane koncentrovanom hranom, što ima za posledicu neravnomeran otkup mleka u svim mesecima tokom cele godine, a koji se javlja usled nedostatka ugovorene proizvodnje i usitnjene proizvodnje (tada veliki broj farmera koji imaju mali broj grla ne predaje mleko mlekarama već ga prerađuje u domaćinstvu za sopstvene potrebe i potrebe pijaca, a pošto 80% proizvođača mleka poseduje od 1 do 3 grla, a pri tome prodaju mleko mlekari onda dolazi do značajnog pada otkupa);
• Došlo je do unapređenja uslova proizvodnje mleka sa podizanjem modernih objekata za držanje stoke i proizvodnju mleka, ali je još uvek najveći deo proizvodnje koja se otkupljuje kroz mlekare, a naročito one van sistema kontrole neuslovno, ne samo po pitanju higijene, nego i profitabilnosti zbog značajnih gubitaka koji se javljaju usled neadekvatnih uslova držanja muznih grla.

.

.

Godina	2000.	2001.
Broj proizvođača	165.000	155.000
Prosečna proizvodnja mleka po farmeru koji predaje mleko mekari	9,18	10,63

Povećanje proizvodnje mleka

Količina proizvodnje zavisi od domaće potrošnje, mogućnosti izvoza i uveženih količina. Proizvodnja će pratiti potražnju, zato se povećanje proizvodnje može ostvariti prvenstveno povećanjem cenovne i kvalitetne konkurentnosti mleka i mlečnih proizvoda koje će s jedne strane sniziti cenu, a s druge ispuniti kvalitetne norme za izvoz i time omogućiti povećanu domaću potražnju, naročito u izvozu.

Domaća potrošnja zavisi od kupovne moći građana i cene mleka i mlečnih proizvoda. Cene mleka u otkupu su najniže u regionu i Evropi, a cene u maloprodaji jedne od najviših, što značajno utiče na veličinu ukupne potrošnje pa samim tim i proizvodnje mleka u Srbiji.

Izvoz mleka proizvedenog u Srbiji je limitiran na region u okviru CEFTA ugovora zbog:
• neispunjavanja standarda kvaliteta i bezbednosti hrane za izvoz na druga tržišta,
• nezainteresovanošću mlekara za izvozom jer ostvaruju bolju cenu na domaćem tržištu,
• cenovnom nekonkurentnošću proizvoda od mleka i pored cenovne konkurentnosti u otkupu mleka.

Uvoz mleka za sada ne ugrožava značajno domaću proizvodnju, ali raste svake godine i time smanjuje proizvodnju mleka u Srbiji. Pored uvoza mleka značajan rast ima i uvoz mleka u prahu, prvenstveno zbog ukidanja prelevmana na uvoz mleka u prahu na četiri meseca kada je samo ovih meseci ukupno uveženo mleka za 42 puta većoj vrednosti nego uvoza 2006. godine. Ovakva nepredvidljiva i ekonomski neargumentovana politika ne samo da smanjuje cenu mleka u otkupu nego i značajno smanjuje proizvodnju mleka.

• Podržavanjem investicija u objekte, opremu, mehanizaciju i znanje snižavati cenu koštanja mleka.
• Povećanjem investicija i konkurencije na nivou prerade snižavati maloprodajnu cenu mleka i mlečnih proizvoda.
• Eliminisati prepreke za izvoz u EU.
• Imati dugoročnu i transparentnu carinsku politiku u kojoj se neće donositi ad hok odluke na osnovu zahteva lobi grupa.

Unapređenje zdravstvene bezbednosti i kvaliteta mleka na farmama

Kvalitet proizvedenog mleka daleko zaostaje za kvalitetom u EU i trenutno samo oko 40% mleka se nalazi u ekstra ili I klasi koja je dozvoljena pravilima EU. Zbog složenosti zadatka, potrebe za zaštitom potrošača i prilagođavanjem EU regulativama, povećanje kvaliteta i zdravstvene bezbednosti mleka proizvedenog u Srbiji je jedan od verovatno najvećih izazova agrarne politike u narednom periodu. Gubici za ne poboljšanje kvaliteta mleka podrazumevaju da:

• potrošači dobijaju mleko sa veoma kratkim vremenom trajanja,
• mlekarska industrija nije u mogućnosti da razvija visokovredne proizvode,
• ne postoji odbrana od konkurencije iz uvoza,
• nemogućnost izvoza,
• Srbija ne može ući u EU ili se ne može baviti proizvodnjom mleka na sadašnjem nivou.

Upravo zato jedan od prioriteta u narednih tri godine Ministarstva poljoprivrede će biti unapređenje zdravstvene bezbednosti i kvaliteta mleka. Sprovedene akcije će biti sveobuhvatne i usmerene na ceo tržišni lanac.

• Donošenje, usvajanje i praćenje sprovođenja Programa unapređenja kvaliteta mleka koja treba da definiše vreme i način uvođenje određenih pravila u zakonodavni okvir, sistem dugoročne podrške kao i korisnike te podrške (samo oni koji isporučuju mlekarama, minimalna veličina stada i sl.).
• Promenu regulative koja reguliše kvalitet mleka.
• Obezbeđivanje subvencija za kvalitet mleka i proširenje stada.
• Obezbeđivanje investicione podrške za podizanje objekata za držanje mlečnih krava, opremu za mužu i čuvanje mleka.
• Uspostavljanje Nacionalne referentne labaratorije za testiranje mleka.
• U IPARD planu korišćenja sredstava odrediti linije za unapređenje kvaliteta mleka za proizvođače.
• Obezbediti savetodavne usluge proizvođačima i mlekarama.

.

VI.3.3. Prerada mleka

U Srbiji trenutno radi 201 mlekara iako je broj registrovanih mlekara daleko veći. Najveći deo su srednje mlekare, dok na velike industrijske mlekare otpada nešto više od 10% od ukupnog broja mlekara. Međutim i pored tog velikog učešća u brojnom stanju malih zanatskih mlekara one u stvari pokrivaju svega 4% instalisanih preradnih kapaciteta dok srednje mlekare pokrivaju oko 6% instalisanih prerađivačkih kapaciteta prerade mleka. U isto vreme velike industrijske mlekare zahvataju 90% prerađivačkih kapaciteta.

Iskorišćenost kapaciteta je na oko 60% ali je za očekivati da će doći do smanjenja broja mlekara, i opstajaće one koje su svojim obimom i/ili kvalitetom proizvoda u stanju da ostvare profit koji će im omogućiti da imaju dovoljno sredstava za prilagođavanje standardima EU i tako opstanu na tržištu.

U Srbiji je registrovano samo 270 objekata za preradu mleka u domaćinstvu. Znajući da samo u gradu Beogradu ima 987 registrovanih pijačnih tezgi za prodaju mlečnih proizvoda, očigledno je da se ne sprovodi zakonska procedura ne samo prilikom kontrole i registracije objekata u domaćinstvu nego i mlekara. Pored činjenice da se zakon ne primenjuje prema svima isto, ovakvim postupcima se ne pomaže ni proizvođačima mleka, ni prerađivačima, a naročito ne potrošačima.

• U IPARD planu korišćenja sredstava odrediti linije za investicije u mlekarama usmerenih na unapređenje kvaliteta i ostvarivanje dodatne vrednosti proizvoda (GI, PDO, organska proizvodnja i sl).
• Pojačati nadzor i unaprediti sprovođenje mera zdravstvene kontrole u mlekarama i registrovanim objektima u domaćinstvu.

Trenutno je u Srbiji velika koncentracija otkupa i proizvodnje mleka u nekoliko kompanija koje se bave proizvodnjom mleka, pri čemu jedna kompanija ima učešće od 47.4% u otkupu mleka, a preko 87% u proizvodnji sterilisanog mleka. Ova činjenica u velikoj meri utiče da je cena mleka u otkupu najniža u regionu, a da je cena sterilisanog mleka najviša. Komisija za zaštitu konkurencije je uočila monopolsko ponašanje, ali usled zakonskih nedostataka i neefikasnosti sudova proces se zaustavio. Neophodno je ovaj problem koncentracije prerade rešiti na način uvođenja konkurencije.

.

	Udeo pojedinih mlekara u Srbiji
N	Mlekara
1	Danube food groups (3 mlekare)
	Imlek, Impaz i Zemun
	Novosadska
	Mlekara Subotica
2	Mlekara Šabac
3	Somboled
4	Mlekoprodukt Zrenjanin
5-201	Ostale

– U saradnji sa Komisijom za zaštitu konkurencije istražiti monopolsko i karteklsko ponašanje na tržištu prerade mleka i mlečnih proizvoda i sprovesti akcije (zakonske i tržišne) koje će dovesti do povećanja konkurencije.
.

VI.3.4.Cene

Analizom cena mleka u Srbiji primećuje se neuspeh tržišta da obezbedi pravilnu distribuciju dohotka:
• Otkupne cene mleka u Srbiji su najniže u celom regionu;
• Maloprodajne cene su najviše u regionu. Tako je maloprodajna cena sterilisanog mleka u Srbiji za nekoliko desetina procenata veća nego cena u regionu, čak šta više cena mleka proizvođača iz Srbije je niža u regionu nego u Srbiji;
• Velika je razlika između najniže i najviše otkupne cene mleka;
• Trend povećanja maloprodajne cene mleka je značajno veći od trenda povećanja otkupne cene mleka;
• Postoji netržišno značajna razlika između cena u različitim regionima i među, tipovima prodavnica i različitim proizvođačima.

	Maloprodajne cene mleka prera;unate u evrima
Aritikal	DELTA Maxi – Beograd
UHT mleko 2.8 mlečne masti	0,75-080
UHT mleko 3.2 mlečne masti	0,88-0.90

.

Cena mleka	Najniža (din)	Najviša (din)
Hrvatska	38,11	41,15
Bosna i Hercegovina	31,00	33,00
Crna Gora	27,17	31,50
Srbija	18	28

Cena samo oslikava strukturalne probleme na tržištu. Da bi se došlo do realnije raspodele cena potrebno je razviti tržište koje će balansirati ponudu i tražnju duž tržišnog lanca.

Očigledno je da proizvodi kod kojih postoji dovoljno konkurencije (jogurt, pasterizovano mleko) čijom proizvodnjom se bavi većina mlekara postoji konkurentna cena. Međutim kod proizvoda gde jedna kompanija ima začajno veći udeo na tržištu, kao što je sterilno mleko, gde jedna kompanija ima 87% tržišta, cena se ne formira na način kao kod proizvoda sa dovoljno konkurencije nego se zaračunava dodatni profit koji dolazi od monopolske pozicije na tržištu, a koji plaćaju potrošači. Ova anomalija se može ispraviti je snižavanje carine na uvoz sterilisanog mleka čime se šalje jasan signal o zaštiti potrošača, a ne ugrožava se domaća proizvodnja jer postoji značajan prostor za snižavanje prerađivačkog profita.

S druge strane proizvođači su neorganzovani, ne postoji dovoljno jaka asocijacija proizvođača mleka koja bi bila partner Vladi i mlekarama, ali i imala dovoljno kapaciteta da lobira i pregovara za poboljšanje uslova u primarnoj proizvodnji mleka, pa samim tim i ostvarivanja bolje otkupne cene.

• Smanjiti carinu na uvoz UHT mleka koja će spustiti cenu na nivo cena u regionu.
• Podržati organizovanje proizvođača mleka u asocijaciju proizvođača i raditi na podizanju njihovog kapaciteta.

.

VI.3.5.Trgovina i marketing

Značajna količina mleka (oko 49%) koja se direktno koristi nalazi se van svih tokova kontrole. Ovakvo mleko je jeftinije od mleka kupljenog u prodavnici, bogatije je mlečnim mastima, ali je po pravilu manje kvalitetno po pitanju higijene i njegovo korišćenje u nepasterizovanom stanju često izaziva bolesti. Neophodno je smanjiti direktno korišćenje nepasterizovanog mleka, što se može postići:
• izgradnjom tržišta mleka koje će smanjiti cene prerade,
• pojačanom kontrolom u sprovođenju zakona vezanih za bezbednost hrane,
• edukacijom i podizanjem nivoa svesti o štetnosti korišćenja nekontrolisanog mleka.

Trgovina mlekom i mlečnim proizvodima je ograničena usled poteškoća u transportu, naročito svežeg mleka. Ova činjenica daje mogućnost lokalnim mlekarama da u prodaji mleka zauzmu deo tržišta prikupljajući mleko od lokalnih proizvođača, pasterizući ga i prodajući u lokalnim prodavnicama, koje obično nemaju sve neophodne uslove za adekvatno čuvanje mleka. Iako je evidentno da će male mlekare sve teže da posluju u ovom trenutku je značajno da one pokrivaju ovaj deo tržišta iz razloga što velike kuće nisu zainteresovane da organizuju prodaju, naročito pasterizovanog mleka, na udaljenijim tržištima.

Naravno da je najveći ograničavajući faktor trgovine mlekom nemogućnost izvoza na tržište EU. Pošto regulativa EK razlikuje različite grupe proizvoda od mleka (kolona A, B, C) važno je realno proceniti za koje stepene prerade mleka (sveže, sterilisano, pasterizovano…) Srbija može najlakše da ispuni uslove i za te grupe pozvati inspekciju od čijeg izveštaja će zavisiti mogućnost dobijanja izvoznih dozvola. Precenjivanje domaćih kapaciteta može da značajno odloži proces dobijanja mogućnosti za izvoz.

• Napraviti analizu prilagođenosti direktivama EU i na osnovu toga napraviti mapu puta za dobijanje dozvola za izvoz mleka i mlečnih proizvoda.
• Smanjiti potrošnju i trgovinu nepasterizovanog mleka kroz izgradnju tržišta mleka, doslednim sprovođnjem zakona o bezbednosti hrane i edukacijom i podizanjem nivoa svesti.

Srbija ima dinamičnu trgovinu mlekom i mlečnim proizvodima, naročito među CEFTA zemljama. Najviše se izvozi dugotrajno mleko i pavlaka, dok se najviše uvozilo mleko u prahu tokom 2007. godine, čiji je uvoz bio gotovo beznačajan ali zbog ukidanja prelevmana na uvoz tokom kraja 2007. i početka 2008. godine ovo je prvi uvozni proizvod.

Vrednosti uvoza i izvoza u stalnom su porastu ali uvoz raste bržim tempom nego izvoz, što opet treba pripisati uvozu mleka u prahu. Potpisivanjem sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, ovi trendovi će se verovatno još više ubrzati usled spuštanja carina na uvoz proizvoda poreklom iz EU. Pošto najveći deo uvoza dolazi upravo iz zemalja EU očekivanja su da će potrošači dobiti jeftinije proizvode ali i da će trgovinski saldo pogoršati.

.

VI.3.6. Potrošnja

Iako potrošnja konstantno raste od 2000. godine ona je još uvak jako mala. Tako je ukupna proizvodnja i potrošnja mleka po stanovniku u 2007. godini iznosila je 207 litara. Ovo je izuzetno malo u odnosu na zemlje EU i okruženja. Tako na primer Danska troši 897 litara po glavi stanovnika, a Bugarska 283 litra.

Pored male potrošnje druga specifičnost potrošnje je izuzetno veliko učešće dugotrajnog mleka u ukupnoj potrošnji. U drugim zemljama pretežno se troši pasterizovano (kratkotrajno) mleko dok učešće dugotrajnog je u nekolicini procenata. U Srbiji dugotrajno čini 38% i konstantno raste. Tako je proizvodnja dugotrajnog mleka porasla za poslednjih 7 godina sa 53 miliona litara na 105, dok je kratkotrajnog potpuno ista. Razlozi za ovakvu strukturu potrošnje je poslovna strategija kompanije koja ima 47% u otkupu mleka, a 85% u proizvodnji dugotrajnog mleka, da proizvodi i promoviše dugotrajno mleko, jer očigledno tu ima monopolizovan položaj.

• Snižavanjem carine na uvoz dugotrajnog mleka spustiti cenu i time povećati potrošnju mleka.
• Promovisati potrošnju mleka, naročito među decom, kroz projekte finansirane od strane agrarnog budžeta.
.

VI.3.7. Politika podrške

Osnovna karakteristika u toku poslednje četiri godine je nestalnost politike koja se ogledala u:
• smanjivanju premije za mleko,
• uvođenju pa ukidanje podrške za muzilice i laktofrize,
• uvođenju pa ukidanju podrške za podizanje objekata na porodičnim gazdinstvima,
• objavljivanje tendera za izgradnju Nacionalne laboratorije za kontrolu mleka pa otkazivanje tendera.

Podrška treba da bude prilagođena trendovima koji će neminovno da se dese u tržišnom lancu proizvodnje i prodaje mleka, kao što su:
• Broj proizvođača od kojih mlekare otkupljuju mleko u budućnosti će se i dalje smanjivati.
• Broj grla od kojih se dobija mleko za potrebe prerađivačke industrije će ostati na približno istom nivou.
• Povećava se prosečna mlečnost po grlu, i u toj oblasti ima jako puno prostora za unapređenje, jer je kod nas jako niska prosečna mlečnost po grlu na nivou Republike Srbije.
• Doći će do povećanja broja grla po gazdinstvu.
• Dolazi do sve veće specijalizacije proizvodnje u okviru poljoprivrednih gazdinstava.
• Mlekare će povećavati svoju proizvodnju u skladu sa potrebama tržišta, i porastom životnog standarda stanovništva.
• Doći će i do povećanja proizvodnje skupljih finalnih proizvoda.
• Nastaviće se poboljšanje kvaliteta mleka.
• Velike mlekare će nastaviti pritisak na farmere da povećavaju proizvodnju, jer će nastaviti sa podizanjem vrednosti minimalnih količina mleka koje se mogu otkupiti od farmera.
• Doći će do smanjenja broja mlekara, i izdvojiće se one koje će kvalitetom proizvoda moći da opstanu kako na domaćem, tako i na inostranom tržištu.

Podrška je bila zasnovana na premijama, plaćanjima po grlu, i investicionoj podršci. Premija je imala svoje pozitivne strane i negativne strane:
• (+) Količina mleka koja je upućivana na mlekare na obradu se konstantno povećavala iz godine u godinu, a samim tim i kvalitet isporučenog mleka je rastao, jer su mlekare isplaćivale veću cenu za bolji kvalitet mleka. To je bio podsticaj za farmere da rade na poboljšanju kvaliteta i količine mleka.
• (+) Ukupna proizvodnja mleka se neznatno povećala, ali se zato velika količina mleka prerađuje u mlekarama.
• (+) Došlo je do uvećanja stada i povećanja mlečnosti po grlu.
• (-) Za iznos premije mlekare su smanjivale cenu.
• (-) Određena sredstva bila su zloupotrebljavana.

Investiciona podrška je davala najbolje rezultate jer se time povećavala konkurentnost proizvođača, snižavali su se troškovi proizvodnje, povećavao se kvalitet. Plaćanja po grlu nemaju ekonomsko, koliko ni socijalno opravdanje.
Zato buduća podrška u mlekarstvu treba da bude zasnovana na:
• plaćanju premije vezane za kvalitet mleka,
• povećavanju investicione podrške,
• konverzija plaćanja po grlu na mere usmerene na: − povećanja stada u toku godine, − unapređenja kvaliteta stada (povećanje kvaliteta i povećanje mlečnosti).

Zakonodavna

Usvojiti Zakon o stočnoj hrani

Usvojiti pravilnik o kvalitetu sirovog mleka

Usvojiti pravilnik o kvalitetu i drugim zahtevima za mleko, mlečne proizvode, kompozitne mlečne proizvode i starter kulture

Usvojiti pravilnike po osnovu Zakona o hrani za životinje

Institucionalna

Izgradnja nacionalne labaratorije za mleko oformiti laboratoriju za nezavisnu kontrolu kvaliteta mleka

Mera podrške

Premija za mleko

Podsticaj izgradnje ostalih poljoprivrednih objekata ograničenih na objekte za skladištenje stočne hrane

Podsticaj nabavke mehanizacije za pripremu i distribuciju stočne hrane na gazdinstvu

Podsticaj nabavke opreme za mužu, distribuciju i skladištenje mleka

VI.4. Akcioni plan

.

VI.5. Osnovni indikatori

• Nacionalna laboratorija za kontrolu kvaliteta mleka u funkciji
• Cena dugotrajnog mleka na nivou cene u regionu
• Unapređen kvalitet mleka do nivoa od 60% EKSTRA i PRVE klase
• Unapređen rasni sastav mlečnih grla
• Povećana mlečnost po grlu
• Ukrupnjavanja veličine stada
.

VII. Sektorska analiza – žitarice

.

VII.1. Značaj i osnovni trendovi

Najveća površina poljoprivrednog zemljišta u Srbiji koristi se za proizvodnju žitarica. Ova proizvodnja (pšenica, ječam, raž, ovas, kukuruz, proso i sirak) obično zauzima oko 60% ukupno zasejanih površina. Kukuruz je najzastupljenija kultura sa preko 1.2 miliona zasejanih hektara, dok je pšenica odmah iza njega sa oko pola miliona. Razlozi za ovolike zasejane površine su:
• značajne domaće potrebe kako za hlebnim brašnom tako i kukuruzom kao inputom u proizvodnji mesa i mleka;
• nizak nivo potrebnih ulaganja u proizvodnju, mehanizacija, radna snaga;
• razvijenost tržišnih lanaca i obezbeđen otkup;
• mala ulaganja za čuvanje na sopstvenim imanjima koje omogućavaju veliku potrošnju kod malih poljoprivrednika koji proizvode hranu za sopstvene i lokalne potrebe;
• povoljni klimatski uslovi za ovu proizvodnju;
• žitarice su dobar predusev.

Zbog velikih zasejanih površina žitarice su među sektorima sa najvećom vrednošću primarne proizvodnje od oko milijardu evra godišnje, koja se dodatno uveća daljom preradom.
.

VII.2. Ciljevi politike

Proizvodnja i tržište žitarica je vrlo konzervativno, nesklono brzim promenama i u velikoj meri uslovljeno tradicijom. Zato je pored promena pravila i zakona koji će se desiti u periodu 2009 – 2011. potreban i strpljiv, postupan rad koji će imati za cilj promenu mentaliteta. Ciljevi politike za ovaj period obuhvataju:
• činjenje dostupnih inputa proizvođačima kroz snižavanje cene i poboljšanje kvaliteta,
• povećanje prinosa unapređenjem opreme, mehanizacije i znanja u proizvodnji,
• unapređenje skladišnih prostora i upravljanjem vlasništva nad uskladištenim žitaricama,
• razvoj berzanske trgovine žitaricama.

.

VII.3. Tržišni lanac u proizvodnji i prodaji žitarica

Tržišni lanac kod žitarica je kratak i najčešće završi na sopstvenom imanju, obližnom mlinu ili fabrici stočne hrane. Male količine oko 17% pšenice i 10% kukuruza od ukupno proizvedenih količina u proteklih pet godina je izvezeno. Malo je inovacija u proizvodnji i prodaji a cena ima izrazitu godišnju sezonalnost u zavisnosti od bilansnih potreba, cenovne i kvalitetne konkurentnosti. Tržišni lanac je značajno opterećen barter razmenom, koja uvodi dodatnu neizvesnost u raspodeli profita usled netransparentnog izražavanja cene u barter ugovorima. Potrošnja je izuzetno velika kroz neformalne kanale prodaje čime se pored toga što se pravi nepravda prema onima koji posluju u legalnim tokovima, uskraćuje i značajni budžetski prihod.
.

VII.3.1. Obezbeđivanje inputa

Značajan deo uzroka niskih prinosa u Srbiji uslovio je neadekvatnan input (cena i kvalitet) ali i proizvođači, jer ne koriste u potpunosti potencijal koji im se na tržištu nudi.

Kvalitet semena i đubriva ne odgovara cenama koje se naplaćuju. Razloge treba tražiti u nerazvijenom tržištu.
Domaćim sortama pšenice zasejane su gotovo sve površine u Srbiji i praktično se na tržištu ne mogu pronaći sorte drugih proizvođača. Razlog za to je do sada bila carina od 30% na uvoz semenske pšenice. Potpisivanjem i početkom primene SSP carina svedena je na 0%, u 2009. godini. Pored toga, tržište Srbije za proizvodnju pšenice relativno je malo (oko 250.000 hektara pšenice zasejane deklarisanim semenom), da bi se svetski lideri u proizvodnji semena pšenice rešili da organizuju proizvodnju i prodaju pšenice u Srbiji. Stvaranje uslova za razvoj tržišta semena pšenice bi povećalo mogućnost izbora, a tako i konkurentnost Srbije u proizvodnji žitarica.

Drugi deo problema u vezi sa korišćenjem inputa treba tražiti u običaju proizvođača da koriste nedeklarisano seme prilikom setve pšenice. Ovakvo seme koriste mali proizvođači koji se po pravilu proizvodnjom pšenice bave na ekstenzivan način (niska ulaganja/nizak prinos). Očekivano je da mali proizvođači koji se bave proizvodnjom pšenice na ekstenzivan način koriste nedeklarisano seme (iako ne u tolikoj meri). U Srbiji se koristi 50% ili više nedeklarisanog semena za setvu. Razlozi za to su:
• visoka cena semena pšenice,
• nizak kvalitet dorade semena pšenice.

Cene semena pšenice u Srbiji je značajno viša nego u regionu i EU, pa je tako paritet između semenske i merkantilne svuda ispod 1:1,8 dok kod nas ne prelazi ispod 1:2,2, iz razloga što ima puno posrednika, neefikasni su doradni centri po pitanju tehnologije, upravljanja i dr.

Ima slučajeva da veliki proizvođači sami dorađuju seme za sopstvene potrebe, što bi trebalo rešiti donošenjem Zakona o pravu oplemenjivača biljnih sorti i Zakonom o setvi semena iz sopstvene proizvodnje tkz. „Farm save seed“ zakonom. U svakom slučaju treba unaprediti kontrolu useva u polju i ispitivanje kvaliteta semena u akreditovanim laboratorijama. Modernizacija i izgradnja novih doradnih centara bi svakako pomogla u ispunjenju postavljenog cilja kada je kvalitet semena u pitanju. Samim tim uspostavilo bi se veće poverenje između proivođača i države, naročito kada je u pitanju seme pšenice i ječma.

• Napraviti analizu strukture cene semena žitarica i doneti mere ograničavanja broja posrednika, unapređenje konkurencije i sl.).
• Vraćanje poverenja u kvalitet dorade semena kroz osavremenjavanje mašina i tehnologije dorade semena.
• Intenzivniji rad savetodavnih službi u cilju edukacije poljoprivrednih proizvođača o tehnologiji gajenja pomenutih biljnih vrsta.

Dodatan problem je i malo korišćenje mineralnih i stajskih đubriva a posledica toga je umanjenje prinosa. Smanjenje se javlja kao posledica:
• rasta cena đubriva koje ne prate rast cene finalnog proizvoda,
• slabljenja platežne moći poljoprivrednika,
• sumnje u kvalitet proizvedenog i distribuiranog đubriva.

Pošto korišćenje đubriva značajno limitira mogućnost ostvarivanja konkurentnije proizvodnje, neophodno je da Ministarstvo poljoprivrede svojim merama poveća potrošnju đubriva. Na cenu đubriva može da se utiče jedino subvencijama, međutim za kvalitet je direkno odgovorno Ministarstvo i zato treba intenzivirati kontrolu đubriva na tržištu krajnjih korisnika, pooštriti kazne za one koji prodaju đubrivo čiji kvalitet ne odgovara standardu i sprovesti kampanju informisanja korisnika đubriva o urađenim analizama.

• Subvencionisati potrošnju đubriva.
• Pojačati kontrolu đubriva i informisati korisnike o analizama, preduzeti sankcije protiv kompanija koje varaju proizvođače.

.

VII.3.2. Proizvodnja

Srbija je značajan poizvođač žitarica na nivou Evrope i najveći regionalni proizvođač, po zasejanim površinama pod kukuruzom na 6. mestu je u Evropi, a po pšenici na 12. mestu. Trendovi koji prate proizvodnju žitarica generalno su stabilni ukoliko izuzmemo smanjenje površina pod pšenicom, kao posledicu značajnog rasta zasejanih površina profitabilnim industrijskim kulturama (soja, suncokret, šećerna repa), kao i smanjenje podrške koju su uzgajivači pšenice tradicionalno dobijali od države.
Kukuruz se u Republici Srbiji gaji prosečno na površini od oko 1.200.000 hektara sa prosečnim prinosom u prethodnih osam godina od oko 4,4 t/ha. Po proizvodnji kukuruza Srbija zauzima 15. mesto u svetu.

Međutim po prosečnim prinosima žitarica Srbija je na samom začelju Evrope. Naročito zabrinjava što je trend prinosa pšenice u padu u sedamnaestogodišnjem periodu, za razliku od većine ostalih evropskih zemalja, koje beleže povećanje prinosa.

.

Razloge za neadekvatne prinose postojećim klimatskim i zemljišnim uslovima koje Srbija ima za proizvodnju žitarca treba tražiti u sledećem:
• Nedostatak sredstava i nizak nivo ulaganja u proizvodnju najviše se odražava na: -nedovoljno korišćenje inputa (đubrivo i zaštitna sredstva), -upotrebu neadekvatne i zastarele mehanizacije;
• Nedostatak znanja o proizvodnji;
• Usled neizgrađenog tržišta zemljišta i velikog broja imaoca zemljišta i malog poseda, mnogi se odlučuju na setvu žitarica koristeći princip „malih ulaganja“;
• Primene nepotpune agrotehnike, kao što je loša predsetvena priprema zemljišta, kašnjenje sa skidanjem useva kukuruza ili vađenjem repe, setva pšenice se obavlja kasno, na brzinu (petogodišnji prosek, pokazuje da Srbija samo 47% pod pšenicom zaseje u optimalnom agrotehničkom roku).

Proizvodnjom žitarica se obično bave porodična gazdinstva (85% po RPG ili 82% po RSZ). Pšenica se seje na približno istim površinama u centralnoj Srbiji i AP Vojvodini, ali s obzirom da su prosečni prinosi u AP Vojvodini nešto viši, distribucija proizvodnje po količini je 45% u centralnoj Srbiji, a 55% u AP Vojvodini. Veće zasejane površine i prosečni prinosi kukuruza su u Vojvodini, gde se kukuruz uzgaja na površini od oko 660.000 hektara, što čini 56% ukupno zasejane površine. Na pomenutoj površini u 2007. godini ostvareno je 68% ukupne proizvodnje kukuruza dok je u Centralnoj Srbiji na površini od oko 542.000 hektara ostvareno 32% od ukupne proizvodnje u Republici Srbiji.

• Izgrađivati tržište zemljišta tako da zemljište obrađuje onaj koji je životno zainteresovan za poljoprivredu i koji je u stanju da izvuče veći profit – mere agrarne politike usmeriti u ovom pravcu.
• Obezbediti investicionu podršku za nabavku mehanizacije i opreme za obradu i navodnjavanje zemljišta, kao i setvu i žetvu žitarica.
• Obezbediti informacije i znanje poljoprivrednicima o načinima povećanja prinosa u proizvodnji žitarica.

.

VII.3.3. Skladištenje i prerada

Kapacitet skladišta za žitarice je oko 3.65 miliona tona i svakako nije ograničavajući faktor prijema tržišnih viškova pšenice, kukuruza i soje. Može se zaključiti da se mogu uskladištiti žitarice svakog novog roda uz prosečne prelazne zalihe. Najveći broj skladišnih kapaciteta, oko 71% od ukupnih nalazi se na teritoriji AP Vojvodine. U centralnoj Srbiji tržišni lanac je izrazito kratak i najčešće se završava već na samom gazdinstvu za ljudsku ili stočnu ishranu ili u obližnjem mlinu, malog kapaciteta.
Po tipovima skladišta, u Srbiji su zastupljeni uglavnom silosi, dok su 10,5% podna skladišta.

Godišnje se uskladišti oko 1.300.000 tona pšenice, oko 300.000 tona soje a ostatak popuni kukuruz. Skladištenje kukuruza uglavnom se vrši na privatnim poljoprivrednim gazdinstvima u objektima u kojima se kukuruz prirodno suši. Iako se količina veštački sušenog i uskladištenog kukuruza povećava, još uvek su te količine zanemarljive u odnosu na ukupne i često su ekvivalentne količinama koje se izvoze ili ih kupuju veće fabrike koncentrovane stočne hrane.

S obzirom da uskladištene količine pšenice iz godine u godinu polako rastu, a da kod kukuruza ne postoji navika skladištenja i treba je razviti, uspostavljanje sistema javnih skladišta omogućilo bi da poljoprivredni proizvođači po obavljenoj žetvi/berbi predaju svoju robu u javno skladište i za uzvrat dobiju hartiju od vrednosti/skladišnicu sa kojom bi se moglo trgovati, a da roba ne menja mesto gde je smeštena, što bi oživelo trgovinu žitaricama.

Ukupni instalisani kapacitet mlinova za preradu pšenice (proizvodnja brašna) u Republici Srbiji, na godišnjem nivou (računato na 250 proizvodnih dana) iznosi 3.189.500 tona. Od toga su 62% krupni industrijski mlinovi. Međutim, za domaću potrošnju uposli se samo 47% instalisanih mlinarskih kapaciteta, pošto su potrebe Srbije za pšeničnim brašnom oko 1.500.000 tona godišnje što pokazuje da mlinarski kapaciteti prevazilaze domaće potrebe.

• Uspostaviti sistem skladišnica i javnih ovlašćenih skladišta sa ciljem omogućavanja proizvođačima žitarica posedovanje hartije od vrednosti za uskladištenu robu.
• Uvesti kao stalnu meru u trogodišnjem periodu podršku skladištenju pšenice.
• Investicionom podrškom podržavati podizanje sušara i skladišnog prostora na porodičnim gazdinstvima i zadrugama.
• Pojačati kontrolu ispunjenosti standarda u preradi žitarica i uvesti obavezu posedovanja HACCP standarda.
• Smanjiti ilegalne tokove prerade i prometa brašna kroz unapređenje rada inspekcijskih službi.

VII.3.4. Cena

Poređenjem domaćih cena žitarica i cena na berzi u Budimpešti primetna je međusobna zavisnost koja se ogleda u tome da naše cene žitarica u principu prate budimpeštanske berzanske cene sa određenom, ne velikom, vremenskom distancom.
Skoro svake godine se u toku žetve kao glavno pitanje nameće niska otkupna cena pšenice. I proizvođači i otkupljivači su jedinstveni u zahtevu da država treba da pomogne kroz premiju po kilogramu proizvedene pšenice. Otkupljivačima to znači da će se obezbediti sirovinom, a proizvođači takođe očekuju pomoć države. Ovo se dešava jer ne postoje dugoročna pravila i jasna agrarna politika vezana za podršku proizvodnji žitarica. Zato je potrebno uspostaviti sistem podrške zasnovan na sistemu interventnog otkupa u EU.
-U saradnji sa Direkcijom za robne rezerve uspostaviti jasna pravila interventnog otkupa viškova žitarica zasnovanom na modelu Evropske unije i reformisati direkciju i sistem javnih skladišta po tom modelu.
Donošenje Zakona o javnim skladištima će trgovinu žitaricama učiniti lakšom i dostupnijom širem krugu poljoprivrednih proizvođača. Moći će da sačekaju povoljniju cenu dok su žitarice smeštene u skladištu i da ih prodaju u momentu kada procene da je cena povoljna.
-Omogućiti proizvođačima i prerađivačima dostupnim informacije o cenama žitarica na različitim tržištima ali i predviđanja cena i trendova.
Tržište služi da prenese informaciju potrošača o njihovoj spremnosti da plate za različite vrste i kvalitete proizvoda. Cena je ključ ove informacije. Ako, međutim, ne postoji razlika u ceni plaćenoj za različite kvalitete na nivou gazdinstva, onda poljoprivredni proizvođači neće imati podsticaj da pruže traženi kvalitet. Zato je važno vršiti, pored osnovnih i ostale analize kvaliteta, kao i da se cena prilagodi kvalitetnim grupama. Tada će i proizvođači imati interes da proizode kvalitetniju pšenicu.
-Promovisati i podržati plaćanje pšenice po kvalitetnim grupama.
Povećanje cene žitarica koje se dogodilo 2007. godine prvo je posle 1973. godine. Ovo povećanje je podiglo očekivanja proizvođača da će se taj trend nastaviti ili makar da će cene ostati na istom nivou. Razloge zbog kojih su skočile cene hrane može se podeliti u privremene/kratkotrajne (loše vreme, male zalihe i panika) i dugotrajnije (proizvodnja biogoriva i slab dolar), pa shodno tome su i predviđanja FAO i OECD da će se cena nastaviti smanjivati jer su kratkotrajni uzroci eliminisani, a takođe i dugotrajni idu u pravcu smanjenja cena.
.

VII.3.5. Prodaja i trgovina

	Vojvodina i Mačva
Pšenica	Gotovo sva količina se preda u mlin po žetvi na čuvanje ili se odmah proda. Proizvođači ulaze u barter aranžmane preko zadruga i dobar deo proizvodnje vraćaju za inpute. Proizvođači uskladištenjem odlučuju kome će prodati pšenicu jer je sistem uskladištenja napravljen da pšenica samo ulazi, ali ne i izlazi.	Većina požnjevene pšenice se uskladišti na imanjima i postepeno prodaje mlinovima. Proizvođači sami finansiraju proizvodnju i nisu ugovorno vezani. Proizvođači imaju mogućnost da zbog toga što nisu ugovorno vezani, što obično svoje male količine skladište u kućnim skladištima, odlučuju kada će i kome prodati pšenicu.
Kukuruz	Značajno povećanje količina koje se veštački suše i skladište po žetvi.	Gotovo sve količine se skladište na imanjima i retko se vrši veštačko sušenje i skladištenje.
	Ne postoji praksa barter aranžmana kao ni ugovaranja proizvodnje pre žetve, nego proizvođači sami finansiraju proizvodnju. Određenim količinama (oko 5% od ukupno proizvedenih količina) koje se otkupljuju od strane izvoznika i proizvođača stočne hrane, trguje se preko Produktne berze u Novom Sadu.

Srbija ima dugu tradiciju prodajnih lanaca za žitarice, ali bitno različitih po kulturama (pšenica i kukuruz) i geografski (Vojvodina, Mačva i centralna Srbija).

Jedan od osnovnih problema u trgovini pšenicom je netransparentno određivanje cene kroz barter aranžmane. Pariteti koji se određuju su vrednosni (semenska pšenica i đubrivo za merkantilnu pšenicu), a ne novčani, koji bi u sebi sadržavali i cenu kapitala, ali i dali mogućost određivanja cene po žetvi. U takvim aranžmanima kupac se obezbeđuje visokim paritetima, pa često skrivena kamata iznosi nekoliko desetina procenata.

– Uvesti regulativu koja će u ugovornim aranžamanima biti transparentno izražena kroz vrednosti i cenu inputa, kapitala i finalnog proizvoda.

Srbija retko uvozi pšenicu, osim u godinama kada proizvodnja ozbiljno podbaci u dve vezane godine, pa ne postoje prelazne zalihe (2004. godina). Glavno izvozno tržište su članice CEFTA sporazuma, gde se po pravilu svake godine izveze minimalno oko 100.000 tona pšenice. Izvoz na tržište zemalja EU ne zavisi samo od cenovne konkurentnosti domaće pšenice nego i od potreba, tj proizvodnje u EU. Tako se tokom 2007. godine izvezlo skoro 250.000 tona na tržište EU, jer su zemlje članice EU imale značajne manjkove, dok 2008. godine

Albanija	28.748	3.581.655
B i H	51.209	3.842.537
Makedonija	25.713	2.071.210
Moldavija	33.843	4.431.570
Hrvatska	56.542	4.494.749
Crna Gora	13.812	620.145
Srbija	78.449	8.158.398
UNMIK, Kosovo	10.912	1.989.000

nije bilo izvoza.
Prosečno zasejane površine pšenicom i izvoz u članice CEFTA 2006/07. ekonomske godine

* Pored zrna uračunate su i sve prerađevine
Srbija je, pored Hrvatske, jedina koja ima viškove pšenice u okviru članica CEFTA. Uzimajući u obzir da su količine pšenice koje naši susedi uvoze mnogo veće od onih koje mi prosečno izvozimo, da je pšenica na tim tržištima deficitarna roba, da je to nama najbliže tržište, imamo mogućnosti povećanja izvoza pšenice i zato glavno tržište za izvoz pšenice iz Srbije, sada i ubuduće treba da bude tržište zemalja potpisnica CEFTA sporazuma. Glavni izvoznici pšenice su trgovci, za razliku od brašna gde dominiraju mlinovi.

S obzirom da Republika Srbija zauzima značajno mesto u proizvodnji kukuruza u godinama kada proizvodnja značajno premašuje domaće potrebe, izvoz kukuruza u ukupnom izvozu poljoprivrenih proizvoda Srbije zauzima po količini prvo, a po vrednosti drugo, odnosno treće mesto. Najviše se izvozi u članice CEFTA, kako semenski tako i merkantilni kukuruz. U EU izvozimo uglavnom merkantilni kukuruz.
Trenutna carinska zaštita pšenice i brašna iznosi 30% a za raž, ječam i ovas 20%. Prema CEFA zemljama carina ne
postoji, osim sa Hrvatskom gde postoji utvrđena obostrana kvota od 100 tona pšenice u okviru koje je carina 20%, a za količine preko kvote se primenjuje MFN , tj. 30% sa naše strane, a sa njihove 8,5% + 3,5 evra na 100 kg, maksimalno 52,5%. Carina na uvoz tvrde pšenice je 5%.

.

Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju predviđeno je da se po stupanju na snagu SSP za robu koja se iz EU uvozi u Srbiju carina svede na 0% za: semensku i običnu tvrdu pšenicu, semensku običnu pšenicu, semensku i običnu raž, semenski i obični ovas i semenski ječam.

Period progresivnog snižavanja Ad valorem carina traje šest godina i na kraju se svodi na 0% za merkantilni ječam (u 1. godini 80%, u 2. godini 70%, u 3. godini 50%, u 4. godini 40%, u 5. godini 30% iu 6. godini 0% ad valorem) i brašno od tvrde pšenice (u 1. godini 80%, u 2. godini 60%, u 3. godini 40%, u 4. godini 30%, u 5. godini 20% iu 6. godini 0% ad valorem). Pšenica i brašno od obične pšenice i posle progresivnog smanjivanja Ad valorem carine u periodu od 6 godina zadržavaju izvestan stepen carinske zaštite i to u 1. godini 90%, u 2. godini 85%, u 3. godini 80%, u 4. godini 75%, u 5. godini 70% iu 6. godini 65% Ad valorem carine. Nivo carinske zaštite za semenski, merkantilni kukuruz i kukuruzno brašno je 30% a za prekrupu i griz 20%. Po stupanju na snagu SSP carina merkantilni kukuruz podleže postepenom smanjivanju, ali na kraju tranzicionog perioda i posle njega, nastavlja se primena od 80% važeće carine. Obični hibridi i ostali semenski kukuruz spada u grupu proizvoda čije će se carine postepeno snižavati i na kraju tranzicionog perioda će se svesti na nulu. Carina za dvostruke i trostruke hibride i ostali semenski kukuruz postepeno će se snižavati da bi se na kraju tranzicionog perioda primenjivala carina od 30% važeće carine.
.

VII.3.6. Potrošnja

Potrošnja žitarica beleži rast u svetskim razmerama, koji je posledica povećane tražnje usled promena u načinu ishrane stanovništva i razvoja industrije proizvodnje goriva iz žitarica.

Ukupna potrošnja iznosi 1.730.000 tona pšenice ili 144.000 tona mesečno. Da bi tržište pšenice normalno funkcionisalo tj. da tražnja i ponuda budu u ravnoteži, neophodne su i rezerve pšenice u najmanjem iznosu tromesečne potrošnje, što čini 432.000 tona. Iz prethodnih podataka nameće se zaključak da je Srbiji neophodna proizvodnja od minimum 2.160.000 tona pšenice.

Za razliku od proizvodnje koja oscilira iz godine u godinu, potrošnja pšenice je ustaljena i sastoji se od potrošnje za novu setvu, stočnu hranu i ishranu stanovništva. Potrošnja semena varira u zavisnosti od zasejanih površina, ali ako pođemo od pretpostavke da je Srbiji neophodna setva na 600.000 ha, sve dok prosečan prinos ne pređe 4 t/ha za semensku potrošnju treba izdvojiti 180.000 tona. Količina potrebne pšenice za stočnu ishranu zavisi od odnosa cene kukuruza i pšenice i kreće se od 50 do 200.000 tona godišnje. Za ishranu stanovništva neophodno je 1.350.000 tona.

Domaća potrošnja kukuruza se kreće između 4.5 i 5.3 miliona tona i sva potražnja se namiruje iz sopstvenih potreba.
.

VII.3.7. Politika podrške

U 2005. godini, subvencionisana je proizvodnja pšenice u iznosu od 5.000 din/ha zasejane površine, a takođe na ime podrške skladištenju isplaćivan je iznos od 750 din/t uskladištene pšenice. U toku 2006. godine iz agrarnog budžeta plasirana su sredstva na ime podrške skladištenju u iznosu od 750 din/t.

Počev od 2007. godine, prešlo se na podršku ratarskoj proizvodnji u vidu subvencionisanja korišćenog repromaterijala u iznosu od 8.000 din/ha. U 2008. godini, za iste namene, proizvođačima je isplaćen iznos od 10.000 din/ha zasejane površine.

Poljoprivredni proizvođači imaju pravo na refakciju plaćene akcize na kupljenih 60 litara dizel goriva od strane Ministarstva finansija u iznosu od 18,10 din/litru. Treba pomenuti i to da na osnovu Zakona o porezu na dodatu vrednost obračunati iznos PDV od 5% koji je sadržan u ceni žitarica zadržava za sebe proizvođač kada je prodaje pravnom licu, za razliku od PDV-a u iznosu od 8% koji se obračunava pravnim licima prilikom kupovine, a koji se uplaćuje Ministarstvu finansija.

Politika podrške u sektoru pšenice se karakterisala prvenstveno donošenjem ad hok mera o premiranju (2004, 2005), uvođanjem pa ukidanjem mere podrške skadištenju pšenice, uvođenju pa ukidanju mere podrške izgradnji silosa na porodičnim gazdinstvima. Proizvodnja kukuruza nikad nije bila direktno subvencionisana. Prelaskom na plaćanja po hektaru bez obzira na proizvodnju, proizvođači žitarica dobili su priliku da se u određenom procentu subvencionišu inputi u proizvodnji. Međutim, promene politike vezane za odabir korisnika podrške,(gde se svake godine menjala veličina gazdinstva i pravila o tome ko i na koji način može da ostvari subvenciju), nisu doneli predvidljivost u sistemu podrške. Zato je važno ustanoviti jasna pravila i dugotrajnu politiku podrške plaćanja po površini.
Generalno politika podrške u sektoru žitarica treba da bude zasnovana na:
• subvencionisanju inputa – goriva, đubriva i semena,
• subvencionisanju skladištenja pšenice,
• investicionoj podršci podizanja skladišnih kapaciteta.
.

VII.4. Akcioni plan

Zakonodavna
Usvojiti Zakon o javnim skladištima
Doneti Pravilnik o kvalitetu za zrnaste proizvode
Doneti Pravilnik o uslovima koje treba da ispuni javno skladište
Institucionalna
Osnivanje Kompenzacionog fonda
Mera podrške
Regresiranje repromaterijala za ratarsku proizvodnju
Podsticajna sredstva za nabavku nove opreme i mehanizacije u ratarstvu
Regresiranje osiguranja useva
Kratkoročni krediti za nabavku inputa
Dugoročni krediti za investicije u proizvodnji, skladištenju žitarica
Izvozne subvencije
Refakcija akcize na dizel gorivo

.
VII.5. Indikatori praćenja ostvarenja ciljeva i mera

• Nastavak trenda rasta prosečnog prinosa pšenice i kukuruza
• Nastavak trenda rasta uskladištenih količina pšenice
• Dalji rast izvoza žitarica
• Registrovani ovlašćeni skladištari i izdate prve skladišnice

.

VIII.Sektorska analiza -uljarice

.

VIII.1.Značaj i osnovni trendovi

Proizvodnja uljanih kultura u svetu se povećava iz godine u godinu, što je uslovljeno njihovom upotrebom u proizvodnji bioobnovljivih goriva, ali i povećanom upotrebom biljnih ulja u ishrani, na račun životinjskih masti. Time proizvodnja ulja, pored već postojećeg višestrukog značaja u ishrani, dobija i sve veći značaj kao sirovina za proizvodnju energije i sredstvo za zaštitu životne sredine.
• Jestivo ulje je nutritivno važan činilac potrošnje, te prehrambene sigurnosti zemlje.
• Sojina i suncokretova sačma i pogače od uljanih kultura, kao visokoproteinsko hranivo, važan su sastojak stočne hrane i osnova za razvoj stočarstva, te proizvodnje mesa i mleka.
• Proizvodnja biodizela na bazi uljarica značajna je razvojna šansa poljoprivrede, prerađivačke industrije, ali, sa aspekta korišćenja, i važan činilac u zaštiti životne sredine.
• Hladno ceđeno ulje uljarica, a posebno uljane tikve sve više je u upotrebi kao pomoćno lekovito sredstvo, zbog svog vitaminskog sastava, što predstavlja i izvoznu šansu ovog sektora, jer je potražnja na evropskom tržištu u usponu.

.

VIII.2. Ciljevi politike

Međunarodno tržište uljarica beleži izuzetno povećanu tražnju, koja je dovela do velikog skoka cena od 2005/06. godine, čiji uticaj je prisutan do danas.
Ciljevi mera agrarne politike u oblasti uljarica u narednom periodu će biti okrenuti:
• zadržavanju optimalnih površina pod uljaricama, kako bi se iskoristili preradni kapaciteti koje već imamo u proizvodnji ulja, kako u prehrambene, tako i u tehničke svrhe;
• smanjenju troškova proizvodnje uljarica kod primarnih proizvođača, kako unapređenjem mehanizacije i znanja, tako i merama podrške;
• afirmisanju udruživanja proizvođača u cilju eliminisanja oligopolskog ponašanja na tržištu od strane uljara i obezbeđenja implementacije novih saznanja u ovoj oblasti;
• pružanju šanse proizvođačima marginalnih uljanih kultura (uljane tikve i dr.) da iskoriste izvozni potencijal u proizvodnji hladno ceđenih ulja uz podršku prilagođavanju evropskim standardima.

.

VIII.3. Tržišni lanac u proizvodnji uljarica

Srbija je među najvećim proizvođačima uljarica u Evropi -soje među prvih pet, a suncokreta među prvih sedam najvećih proizvođača. Uticaj tržišta uljarica u regionu (Ruska Federacija, Ukrajina, Rumunija, Bugarska i Mađarska) primetan je i kod nas, u smislu donošenja odluke o proizvodnji i formiranju cena.

Proizvodnjom soje u Srbiji bavi se oko 26.000 porodičnih gazdinstava i oko 220 pravnih lica, proizvodnjom suncokreta oko 22.000 porodičnih gazdinstava i oko 190 pravnih lica, prema Registru poljoprivrednih gazdinstava. Kada je u pitanju proizvodnja uljane repice, zainteresovanost je još uvek mala – njome se bavi oko 660 porodičnih gazdinstava i oko 70 pravnih lica. Proizvodnja uljane tikve je tek u začetku i po evidenciji RPG broj fizičkih lica je oko 600, a broj pravnih svega osam.

Broj i ukupni preradni kapaciteti su dimenzionirani u odnosu na proizvodnju iz vremena SFRJ. Privatizacija u ovom sektoru završena je još 2005. godine i do sada su novi vlasnici uglavnom uložili sredstva u modernizaciju proizvodnje i uvođenje sistema kvaliteta. Ipak, velika međunarodna konkurencija u ovom sektoru, a mala unutar zemlje i velika carinska zaštita domaćeg tržišta, uslovila je da se domaće kompanije još uvak nisu suočile sa pravom konkurencijom. Otvaranje granice prema EU i STO zemljama neminovno će dovesti do daljih promena u upravljanju preradnim kapacitetima.
.

VIII.3.1. Obezbeđivanje inputa

Važnu ulogu u proizvodnji svih ratarskih kultura ima odabir odgovarajuće sorte, odnosno hibrida, korišćenje deklarisanog semena za setvu, mineralnog đubriva i pesticida u preporučenim količinama. Proizvođači uljarica poštuju ove preporuke, s obzirom da su prinosi i kvalitet na evropskom nivou.

Najveći dorađivač semena uljarica je Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad. Osim organizovane semenske proizvodnje u našoj zemlji, Institut se bavi i proizvodnjom semena u drugim zemljama, te u slučaju potrebe, to jest nedovoljno proizvedenih domaćih količina reaguje uvozom sopstvene proizvodnje iz drugih zemalja. U sortimentu uglavnom preovlađuju hibridi domaćih sekcionih kuća, dok su poslednjih godina sve prisutnije i strane sorte i hibridi, čija je proizvodnja organizovana od strane domaćih dorađivača, naročito suncokreta, ali i uljane repice. Verovatno bi strane sorte i hibridi zauzeli i veće površine da ne postoji carina od 20% na uvoz semena suncokreta, mada je smanjenje carinske stope u 2009. godini predviđeno na 16%, a na kraju prelaznog perioda carina se svodi na 0%. U proizvodnji soje zastupljene su isključivo domaće sorte i to bez genetske modifikacije, u skladu sa Zakonom o genetski modifikovanim organizmima. Minimalna carina od 5% je potpisanim SSP svedena već u prvoj godini na 0%. Kada je uljana repica u pitanju, postojala je carina na uvoz semena iz drugih zemalja u visini od 10%, ali je i kod uljane repice kao i kod soje carina na uvoz semena već u prvoj godini liberalizacije svedena na 0%.

Primetna je pojava proizvodnje genetski modifikovane soje poslednjih nekoliko godina, i to naročito u rejonima Mačve, Srema i Južnobačkog okruga, koje ne ugrožavaju bitnije dalju ratarsku proizvodnju. Kao i u većini zemalja i u Srbiji proizvođači ne kupuju semena samooplodnih biljaka svake godine, nego vrše odabir sopstvenog merkantilnog semena. Edukativnim merama je potrebno uticati na smanjenje ovakve prakse.
• Edukovati proizvođače o potrebama korišćenja deklarisanog semena.
• Usaglasiti propise sa potrebama države i zahtevima drugih zemalja.
• Sprovoditi Zakon o GMO koji nalaže uklanjanje zasejanih površina pod genetski modifikovanom sojom i time onemogućiti proizvodnju GMO merkantila.

Kao i kod ostalih kultura jedan od ograničavajućih faktora rasta prizvodnje je korišćena količina đubriva, vreme primene i njegov kvalitet. Zato je neophodno unapređivati kvalitet i činiti đubrivo i ostale inpute u proizvodnji dostupne proizvođačima.

Veliki problem u proizvodnji semena, ali i proizvodnji uljarica uopšte predstavljaju pesticidi. U Srbiji se registruje veliki broj generika na nivou godine, iako sve zemlje koje se pridružuju EU zbog usvajanja Aneksa 1 direktive 91/414 redukuju taj broj i po jednoj aktivnoj materiji imaju maksimum 4-5 generika (npr. Hrvatska), dok Srbija ima na desetine generika za jednu aktivnu materiju. Većina njih je sumnjivog kvaliteta zbog nerešenog pitanja toksikologije. Drugi veliki problem je rezistentnost. U razvijenim zemljama ispitivanje rezistentnosti preparata počinje odmah po njegovoj registraciji, prave se planovi tretiranja kako bi se upotreba preparata iz različitih grupa smenjivala i čuvala efikasnost, a u Srbiji zastupnici i formulatori pesticida (proizvođača nema) forsiraju povećanu upotrebu i povećane doze koje indukuju rezistentnost.

.

VIII.3.2. Proizvodnja uljanih kultura

Ukupno posmatrano trend proizvodnje i zasejanih površina je pozitivan. Primat ima suncokret, ali najznačajniji rast beleži proizvodnja soje i uljane repice. Interesovanje za gajenje suncokreta blago opada usled nepovoljnih klimatskih uslova poslednjih godina i nepredvidljivosti cene i politike. Prinos soje varira u zavisnosti od stepena suše u periodu vegetacije. Uljana repica je izuzetno zahtevna u pogledu stepena vlage zemljišta u toku osnovne obrade i predsetvene pripreme. Ipak, pojavom sorti i hibrida na našem tržištu, koji omogućavaju kasniju setvu, odnosno bolje prezimljavanje, povećava se interesovanje za ovu proizvodnju.

Proizvodnja soje u Srbiji se od sredine prethodne decenije stalno povećavala (od 300.000¬ 400.000 t), tako da su se u periodu 2001-2007 površine pod ovom industrijskom biljkom ustalile na iznad 130.000 hektara, sa ostvarenim prinosom od 1,20-2,80 t/ha i godišnjom proizvodnjom ulja od 29.000-75.000 tona.

Od 2005. godine, zbog negativnih trendova cena na svetskom tržištu i rasta cena kukuruza, kretanje u proizvodnji suncokreta dobijaju negativan trend, ne samo kod nas već i u zemljama okruženja. Proizvodnja suncokreta sa depresiranom cenom jestivog ulja i jakom konkurencijom u domaćoj i inostranoj ponudi ulja, teško pronalazi put do rešenja za povećanje proizvodnje. Poslednjih godina kreće se u granicama od 370.000-470.000 t (izuzetak je 2007. godina kada je proizvedeno samo 250.000 t).

Uljana repica iz godine u godinu zauzima sve veće setvene površine u Srbiji. Razlozi su rast proizvodnje biogoriva usled rasta cene nafte na svetskom tržištu i ciljeva koji su postavljeni u EU o korišćenju biogoriva. Time je povećano interesovanje za izvoz semena i sirovog ulja uljane repice u zemlje EU. Proizvodnja se kretala uglavnom 3.000-8.000 t, a 2007. godine blizu 30.000 t.

U proizvodnji uljarica se može uočiti nekoliko novih trendova:
• Stabilizacija i rast proizvodnje soje, za razliku od osamdesetih i devedesetih godina, kada su prinosi i površine jako varirale među godinama;
• Rast zasejanih površina pod uljanom repicom, ali još uvek male površine u poređenju sa EU zemljama;
• Trend rasta prosečnih prinosa, naročito kod soje;
• Trend smanjenja broja proizvođača suncokreta i povećanja prosečnih zasejanih površina po gazdinstvu.

Uljane kulture, a naročito suncokret, među retkim kulturama su kod kojih se u Srbiji postižu veći prosečni prinosi od zemalja EU, usled duge tradicije i dobrih prirodnih uslova za proizvodnju. Ova činjenica se ipak ne odražava na celokupni proizvodno¬prodajni lanac, pa iako imamo dobre prinose uz relativno mala ulaganja, nismo cenovno konkurentni u proizvodnji ulja. Prednosti koje se steknu u proizodnji suncokreta izgube se u preradi.

Proizvodnja soje i suncokreta se pretežno obavlja na porodičnim gazdinstvima: tako su 72% površina pod sojom i 77% pod suncokretom zasejala porodična gazdinstva. Suprotan odnos je u proizvodnji uljane repice. Svega 2.970 hektara su obrađivala fizička lica (25%), a 8.867 hektara pravna lica (75%). Razlog tome leži u specifičnim zahtevima mehanizacije.

Najveće površine pod uljanim kulturama su u Vojvodini (94%), jer su tu povoljniji klimatski i

zemljišni uslovi, tu su smešteni i preradni kapaciteti, ali i sveukupna mreža dobavljača i otkupljivača. Takođe, u Vojvodini je prisutan brži trend ukrupnjavanja površina nego u centralnoj Srbiji, što pogoduje ratarskoj proizvodnji.

Nivo mera koje sprovodi država u rešavanju problema GMO varira iz godine u godinu, tako da sistemskog rešavanja GMO problema vezanog za proizvodnju soje nema. Tokom 2008. godine akcije su bile intenzivne, za razliku od 2007. godine kad ih skoro uopšte nije bilo. Proizvođačima bi trebalo ponuditi alternativu, a to je deklarisano seme soje dobrog kvaliteta, uspostavljen IPM (Integral Pest Managment) u uzgajanju soje čije sprovođenje zavisi od dostupnosti efikasnih pesticida na koje još nije razvijena rezistentnost.
• Podrškom investicijama unaprediti proizvodnju uljanih kultura.
• Usvojiti izmene i dopune Zakona o GMO kao i pravilnike i procedure za sprovođenje Zakona o GMO i prezentovati ga zainteresovanima.
.

VIII.3.3. Skladištenje i prerada

Preradom uljarskih kultura bavi se devet industrijskih kapaciteta, koji se bave i organizovanom primarnom proizvodnjom. Ove fabrike su organizovane u Poslovnu zajednicu „Industrijsko bilje“, Novi Sad, koja je zajedno sa malim prerađivačima član Grupacije proizvođača biljnih ulja u Udruženju za poljoprivredu, prehrambenu i duvansku industriju i vodoprivredu Privredne komore Srbije.

Malih pogona za proizvodnju hladno ceđenih ulja, koji su i organizatori proizvodnje ima ukupno osam. Pored ovih pogona, postoji i veliki broj ekstrudera u sastavu zadruga i poljoprivrednih preduzeća, koji se koriste za proizvodnju stočne hrane od soje, čije kapacitete ne evidentiraju poljoprivredne inspekcije.

Veliki industrijski kapaciteti su uglavnom locirani u Vojvodini – šest uljara, dok se u centralnom delu Srbije nalaze tri.

Kapaciteti za preradu koriste se alternativno, odnosno sedam uljara imaju mogućnosti za preradu soje, suncokreta i uljane repice naizmenično u toku proizvodne godine, dok dve uljare prerađuju samo soju. Ukupni instalisani preradni kapaciteti u Srbiji, na osnovu podataka Generalnog inspektorata Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, iznose 2.483.000 tona suncokreta, odnosno 2.215.600 tona soje, odnosno 952.750 tona uljane repice.

Instalisani kapaciteti po fabrikama za proizvodnju ulja (000 t/280 radnih dana)

Prosečna iskorišćenost instalisanih preradnih kapaciteta poslednjih godina se kreće između 25% i 33%. Pad je zabeležen u 2007. godini zbog suše, kao i znatno smanjenih površina pod suncokretom.

Rast proizvodnje soje bio je praćen i rastom kapaciteta prerade, naročio na malim gazdinstvima i zadrugama koje su kupovale ekstrudere i same pripremale stočnu hranu. Neiskorišćenost preradnih kapaciteta za uljanu repicu nameće se u situaciji nepostojanja regulative u proizvodnji i prometu biodizela, koja će biti regulisana Zakonom o energetici. Do tada će kapaciteti uljare „Victoria oil“, Šid biti u funkciji prerade radi izvoza sirovog ulja.

Otkup sirovine po kompanijama se odvija u skladu sa kapacitetima. Tako je u 2007. godini skoro polovinu proizvedene soje otkupila kompanija „Sojaprotein“, Bečej, dok je „Dijamant“, Zrenjanin otkupio blizu trećine proizvedenih količina suncokreta.

Iako postoji veliki potencijal za proizvodnju ulja u Srbiji i mada je Srbija vrlo konkurentna u proizvodnji suncokreta i soje u odnosu na zemlje EU, ne uspevamo da budemo konkurentni i u proizvodnji ulja. Razloge treba tražiti u predimenzioniranim kapacitetima fabrika, carini koja ne stimuliše prozvođače ulja na smanjenje troškova proizvodnje i očiglednom nedostatku dugoročne vizije novih vlasnika fabrika o poslovanju u sektoru uljarstva.

• U IPARD planu otvoriti linije za unapređenje tehnologije prerade u pogonima za preradu uljarica.
• Investicionom podrškom podržati podizanje preradnih (ekstruderi, hladno ceđenje i sl.) i skladišnih kapaciteta na porodičnim i zadružnim gazdinstvima.
• Doneti jasnu zakonsku regulativu o proizvodnji, prometu i podršci proizvodnje biodizela koja će doneti predvidljivost u sektoru.

.

VIII.3.4. Cene

Otkupne cene uljarica se formiraju u odnosu na cene u regionu, i to u dva stepena: prvi, u trenutku ugovaranja, i to su minimalne ugovorene cene; drugi, u toku otkupa, konačne otkupne cene.

Ugovorene cene se formiraju na nivou Poslovne zajednice „Industrijsko bilje“, na nivou koji bi garantovao dovoljnu zainteresovanost proizvođača koja bi obezbedila željeni otkup uljarama, uzimajući u obzir procenjeni trend cena na međunarodnom tržištu i u okruženju, a najčešće prema mađarskim fjučersima za suncokret i uljanu repicu, a čikaškim fjučersima za soju, kao i na osnovu procene roda u crnomorskom regionu za soju i suncokret (Rusija, Ukrajina, Rumunija, Bugarska), a u EU za uljanu repicu.

U toku otkupa dolazi do korekcije otkupnih cena, u skladu sa promenama na međunarodnom tržištu, kao i u skladu sa domaćom ponudom i potražnjom. Domaća prerađivačka industrija, zbog neisplativosti svoje proizvodnje, nije u stanju da odgovori povećanjem otkupnih cena u trenutku male ponude, u onoj meri kako bi to odgovaralo primarnim proizvođačima. Veliki broj posrednika između proizvođača i potrošača jestivog ulja dovodi do povećanja troškova u prometu, pa i do nezadovoljstva cenom krajnjih potrošača.
.

VIII.3.5.Trgovina i marketing

Proizvodnja uljarica u Srbiji se uglavnom ugovara početkom kalendarske godine. Uljare sklapaju ugovore sa proizvođačima o zajedničkoj proizvodnji, kojima se proizvođači obavezuju da isporuče sirovinu, a za uzvrat mogu da od uljara dobiju, po paritetima, semenski materijal, mineralno đubrivo, zaštitna sredstva, pa čak i mehanizaciju. Ugovori su tipski, a uslovi su slični za sve uljare. Ipak, poslednjih godina je na sceni borba za popunjavanje kapaciteta, odnosno kupovinu što veće količine sirovine, pa se dešava da neka uljara ponudi veću minimalnu cenu u ugovoru, kao i druge pogodnosti.

Ugovorena površina zavisi od kapaciteta fabrike. Tako najveće površine ugovara „Sojaprotein“, Bečej, kao najveća fabrika za preradu soje na Balkanu, najveće površine pod suncokretom ugovara „Dijamant“, Zrenjanin, a najveće površine pod uljanom repicom „Victoria oil“, Šid, kao naš jedini proizvođač biodizela.

Na osnovu vrednosti izvoza, može se konstatovati da su najvažniji izvozni proizvodi od uljarica zapravo sojino i suncokretovo ulje.

U 2007. godini izvezeno je sojinog ulja u količini od 32.014 tona, čija je vrednost iznosila
27.537.395 dolara, što je iznosilo 1,63% ukupnog agroizvoza. U istom periodu izvezeno je
54.392 tone suncokretovog ulja, od čega 29.874 tone rafinisanog, u vrednosti od 55.478.030 dolara, odnosno 34.394.783 dolara za rafinisano. Udeo suncokretovog ulja u vrednosti ukupnog agroizvoza iznosio je 3,3%.

Najvažniji uvozni proizvod od uljarica je, bez premca, sojina sačma. Tako je u 2007. godini uvezeno 33.303 tona, u vrednosti od 12.473.632 dolara, što je činilo 1,12% ukupnog agrouvoza.

Poslednjih godina (2006. i 2007.) primetan je i uvoz suncokretovog ulja. Ovo se dešava iz dva razloga: prvi je umanjen rod suncokreta, koji je doveo do manje uposlenosti preradnih kapaciteta (za sirovo ulje), odnosno bescarinskog uvoza rafinisanog ulja odlukom države, a drugi je izazvan promenom vlasništva u nekim fabrikama i slabim radom sirovinske službe, koja nije uspela da organizuje ugovorenu proizvodnju.

Spoljna trgovina proizvodima od uljane repice nema finansijski značaj. Ipak treba napomenuti da izvoz ulja od uljane repice opada sa najavama otvaranja pogona za proizvodnju biodizela u našoj zemlji, pa se očekuje nastavak ovog trenda.

Sojino ulje je proizvod koji se najviše izvozi u zemlje EU, i to najviše u Sloveniju, dok se rafinisano suncokretovo ulje najviše izvozi u zemlje CEFTA, i to iz razloga što su to naša tradicionalna tržišta, pretežno zemlje bivše SFRJ. Osvajanje novih tržišta tek predstoji, jer je naša cena uglavnom nekonkurentna na tržištu EU.

Kada je u pitanju uvoz sojine sačme, on je najveći iz Brazila i Argentine, i to genetski modifikovane sojine sačme, na režimu dozvola.

Prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, predviđa se maksimalna zaštita rafinisanog sucnokretovog ulja do kraja tranzicionog perioda od 30%, dok se već u prvoj godini predviđa ukidanje carine na zrno soje i uljane repice, kao i na uljane pogače i sačme uljane repice. Prelevmani za čvrsti margarin i sojinu sačmu snižavaju se progresivno, tako da prelevman za čvrsti margarin sa 12,00 din/kg u prvoj godini pada na 3,00 din/kg u šestoj godini, dok prelevman za sojinu sačmu sa 2,00 din/kg u prvoj godini pada na 0 din/kg u šestoj godini primene prelaznog sporazuma.

Kada su u pitanju zemlje CEFTA, trgovina je maksimalno liberalizovana, sa izuzetkom Hrvatske, gde se za suncokret u zrnu i sojino ulje predviđaju kvote.
.

VIII.3.6. Potrošnja

Suncokretovo ulje je jedan od strateških proizvoda u pogledu prehrambene sigurnosti stanovništva. Posle konstantnog rasta potrošnje suncokretovog ulja došlo je do pada potrošnje u 2005. godini, kao posledica skoka cena jestivog ulja. Sa postepenim poboljšanjem standarda potrošnja se oporavlja.

Kada je u pitanju potrošnja proizvoda od soje, treba reći da njen značaj leži upravo u širokoj upotrebi proizvoda njene prerade, od čega je najvažnija sojina sačma, koja predstavlja izuzetno važan izvor proteina u sastavu stočne hrane. Pored sačme, dobija se i sojino ulje, koje ima primenu u drugim vidovima prehrambene industrije – uljarska u proizvodnji margarina, konditorska, industrija gotove hrane, ali i u drugim granama industrije (hemijska). U navedenim vidovima prehrambene industrije nalazi primenu i sojin griz i brašno, dok se teksturati soje upotrebljavaju pretežno u mesnoj industriji.
Primena ulja uljane repice nije rasprostranjena kod nas u prehrambene svrhe, osim kao dodatak u maloj meri u nekim prehrambenim proizvodima, uglavnom kao alternativa suncokretovom.

U porastu je primena repičinog ulja kao sirovine za proizvodnju biodizela, i to pre svega u Evropi, jer su tu i najpovoljniji klimatski uslovi za njeno gajenje, te su i standardi za biodizel pravljeni na bazi uljane repice.
.

VIII.3.7. Politika podrške

Podrška proizvodnji uljarica u Srbiji se odvijala u tri faze:
1. faza: Cenovna podrška
Uvođenje premije za soju i suncokret 2003. godine dovelo je do povećanja interesovanja za proizvodnju ovih kultura kod primarnih poljoprivrednih proizvođača. Godine 2004. uvedena je premija za uljanu tikvu, u cilju afirmacije proizvodnje hladno ceđenog ulja, koje ima lekovita svojstva i za koje su zainteresovani strani kupci u EU.

Godina	2003
Kultura	Suncokret
Iznos premije (din/kg)	2,00
Ukupan iznos sredstava iz budžeta (mil. din)	740

Godine 2005. iznos premije se smanjuje za suncokret, dok za soju ostaje na istom nivou. Isplata premije se vršila preko uljara, koje su distribuirale novac prema krajnjim korisnicima, ali se u 2005. godini prešlo na direktna plaćanja registrovanim poljoprivrednim gazdinstvima.
2. faza: Direktna plaćanja po hektaru za uljanu repicu i tikve
Da bi se promovisala proizvodnja biodizela, 2006. godine uvedeno je direktno plaćanje po hektaru za usev uljane repice i uljane tikve za registrovana poljoprivredna gazdinstva u iznosu od 7.000 din/ha. Opredeljena sredstva u budžetu su iznosila 66,1 mil. dinara.
3.faza: Direktna plaćanja po hektaru
Direktna plaćanja po hektaru ratarskih i povrtarskih kultura za utrošen repromaterijal uvode se 2007. godine, i to: dizel gorivo, mineralno đubrivo i deklarisano seme u ukupnom iznosu od 8.000 din/ha.
Pored cenovne podrške i direktnih plaćanja, od 2004. godine uvedene su i izvozne subvencije za proizvode od uljarica. Planira se njihovo ukidanje do kraja 2009. godine, sa pristupanjem STO.

Nivo podsticaja uljanom sektoru kroz izvozne subvencije
Proizvodi	Sirova ulja	Rafinisana ulja	Proizvodi od soje
Iznos podsticaja (%)	10	10	7
Iznos sredstava iz budžeta (mil. din)
2004.	110	110	48
2005.	60	60	48
2006.	40	40	30
2007.	90	70	30

Podrška sektoru uljarstva treba da se zasniva na:
• subvencionisanju inputa,
• • investicionoj podršci.
Mera 2009 2010 2011
Zakonodavna
Usvojiti Zakon o javnim skladištima za poljoprivredne proizvode
Usvojiti Zakon o genetički modifikovanim organizmima
Usvojiti Pravilnik o uslovima za javna skladišta za zrnaste proizvode
Usvojiti Pravilnik o kvalitetu zrnastih proizvoda za javna skladišta
Usvojiti izmene i dopune Pravilnika o kvalitetu i drugim zahtevima za jestiva biljna ulja i masti, margarin i druge masne namaze, majonez i srodne proizvode
Institucionalna
Formirati Kompenzacioni fond
Mere podrške
Regresiranje repromaterijala za ratarsku proizvodnju
Regresiranje osiguranja životinja, useva i plodova
Podsticajna sredstva za nabavku nove opreme i mehanizacije za poljoprivredu
Podsticajna sredstva za podršku razvoja sela kroz podršku investicijama
Izvozne subvencije
Podsticajna sredstva za uvođenje sistema i standarda kvaliteta
.

• VIII.4. Akcioni plan

.

• VIII.5. Osnovni indikatori

• Zadržavanje prosečnih površina pod uljaricama od preko 350.000 ha u naredne tri godine
• Zadržavanje trenda rasta prinosa u naredne tri godine kod svih uljanih kultura
• Osnivanje novih poljoprivrednih zadruga i udruženja proizvođača uljarica
• Uvođenje sistema i standarda kvaliteta u pogonima za proizvodnju hladno ceđenih ulja
• Povećanje izvoza proizvoda od uljarica u zemlje EU
.

IX.Sektorska analiza – proizvodnja mesa

.

IX.1. Značaj i osnovni trendovi

Proizvodnja mesa u Srbiji ima dugu tradiciju i neki od najvećih uspeha poljoprivrede Srbije vezuju se upravo za proizvodnju mesa. Međutim, od velikog izvoza svinja pre Drugog svetskog rata ili izvoza govedine za vreme SFRJ mnogo toga se promenilo u strukturi i načinima proizvodnje kao i funkcionisanju tržišta u Srbiji. Promenila se i mapa proizvođača i potrošača u svetu.
Danas je proizvodnja mesa u Srbiji prepuna strukturalnih problema i beleži konstantno negativne trendove već nekoliko decenija. Velikim delom nekonkurentna trenutna proizvodnja će se naći pred dodatnim izazovima usled predstojećih procesa liberalizacije u okviru SSP i STO. Adekvatan odgovor na postojeće probleme i izazove priključenja EU i STO mora se pronaći što pre, ukoliko želimo da Srbija zadrži postojeći nivo ili pak unapredi svoju proizvodnju mesa u budućnosti. Ostvarivanje ovog cilja postaje jedan od osnovnih izazova agrarne politike u periodu 2009-2011, zbog velikog značaja koji stočarska proizvodnja ima za Srbiju, a koja se ogleda prvenstveno u:
• postojećem stočnom fondu -koji je brojčano značajan, kvalitetno daleko od najboljeg, ali koji uz adekvatne programe unapređenja može biti nosilac poljoprivrede Srbije i u budućnosti značajno doprineti sveukupnom bogatstvu Srbije;
• povezanosti proizvodnji -jer veća proizvodnja mesa omogućava povećanu proizvodnju ratarskih proizvoda;
• potencijalu koji ima usled dobre i konkurentne sirovinske baze, bilo u proizvodima ratarstva ili područjima za ispašu;
• proizvodnji proizvoda koji su važni za prehrambenu sigurnost zemlje usled velike proizvodnje za sopstvene potrebe i mogućnošću za obezbeđivanjem brze, jeftine i kvalitetne hrane kroz sektore živinarstva, kozarstva, ovčarstva;
• značaju za ruralni razvoj, naročito za planinska područja gde su često ovčarstvo, kozarstvo i govedarstvo jedina moguća opcija.

Trenutno je ovo proizvodnja u kojoj su najveći problemi, čekaju je veliki izazovi priključenja EU, ali i jedna je od najvećih šansi.
.

IX.2. Ciljevi politike

Pored opštih ciljeva u razvoju tržišnih lanaca vezanih za podizanje konkurentnosti, uključivanje malih proizvođača u moderne tržišne lance i implementaciju EU standarda, određeni specifični ciljevi se nameću kao prioritetni u periodu 2009 -2011:
• Ostvariti cenovno konkurentnu proizvodnju koja će biti u stanju da spreči značajno povećanje uvoza mesa i time očuvati postojeći nivo proizvodnje;
• Formiranje jakih odgajivačkih organizacija, čiji će članovi biti spremni da učestvuju u sprovođenju odgajivačkih programa;
• Uređenje prometa živim grlima;
• Dobijanje izvoznih brojeva za veći broj objekata i širi asortmian proizvoda.
.

IX.3. Tržišni lanci u proizvodnji i prodaji mesa

Srbija je najveći proizvođač, izvoznik i potrošač svih vrsta mesa u okviru CEFTA zemalja. Međutim, ta proizvodnja je mala u odnosu na proizvodnju u EU, pa je tako proizvodnja svinjskog mesa skoro 7 puta manja od proizvodnje u Danskoj, a govedarska proizvodnja je manja za skoro 5 puta nego proizvodnja u Holandiji. U pogledu zastupljenosti i roduktivnosti, stočarstvo Srbije se duže vremena odlikuje znatnim zaostajanjem u odnosu na većinu evropskih zemalja, koje se manifestuje malim učešćem broja uslovnih grla po hektaru poljoprivredne površine. Tako na primer na 100 ha poljoprivredne površine ukupan broj uslovnih grla u Republici Srbiji u 2007. godini iznosi 32 grla, dok je u Italiji bio 55, Austriji 79, Švajcarskoj 96, Danskoj 123, Belgiji 230 i Holandiji 311.

Iako je proizvodnja svinjskog mesa količinski najveća, govedarstvo ima najveći udeo u ukupnoj stočarskoj proizvodnji u Srbiji, zbog veće cene mesa i vrednosti grla, kao i činjenici da mnoga grla služe za proizvodnju

Ne učestvuju u zvaničnim kanalima prodaje mesa, nego ga koriste za sopstvene potrebe ili male količine živih životinja ili mesa prodaju „od kuće“. Važni za prehrambenu sigurnost, izuzetno opasni po pitanju bezbednosti hrane i širenja bolesti. Sa sve zahtevnijim standardima i kontrolama ova grupa će morati da donese odluku o zadržavanju proizvodnje i ulasku u zvanične kanale koji garantuju zdravstvenu bezbednost ili napuštanju sektora.
Srednji robni proizvođači iako tehnologijom i veličinom farme zastaju za velikim kompanijama, a ukupnim brojem za malim proizvođačima, najznačajniji su iz ugla agrane politike, jer se kod njih obavlja najveća proizvodnja u svim oblastima proizvodnje mesa – goveđeg, svinjskog, živinskog i jagnjećeg.

Krovni zakon koji pokriva ovu oblast poljoprivrede je postojeći Zakon o merama za unapređenje stočarstva, Sl. Gl. 61/91, (trenutno u skupštinskoj proceduri donošenje novog Zakona o stočarstvu usaglašenog sa direktivama EU); kao i Zakon o veterinarstvu,(trenutne izmene i dopune važećeg Zakona). Vlada Republike Srbije na predlog resornog Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede donosi Uredbu o utvrđivanju Programa razvoja i unapređenja stočarstva u Republici Srbiji za period od pet godina, a shodno srednjeročnom programu, donosi godišnji program razvoja i unapređenja stočarstva u smislu zakonskog akta Uredbe.

.

IX.3.1. Obezbeđivanje inputa

Konkurentnost u proizvodnji mesa u velikoj meri uslovljena je mogućnostima pristupa kvalitetnoj stočnoj hrani i genetskom materijalu kao i inputima vezanim za higijenu i energiju, koji su u tesnoj vezi sa kvalitetom objekta u kojem se proizvodnja vrši.
Rasni sastav
Veliki deo problema u proizvodnji mesa leži upravo u neadekvatnom rasnom sastavu osnovnog stada i matičnih jata kao rezultatu:
• zatvorenosti tržišta za uvoz (prvo, usled sankcija, a zatim brojnih vancarinskih barijera nametnutih od strane naše države);
• neadekvatnog selekcijskog rada, naročito kod porodičnih gazdinstava;
• strukture proizvođača i teškoća koje su vezane za selekcijski rad na malom gazdinstvu;
• nedostatka spoljne konkurencije usled visokih carina koje bi vršile pritisak na proizvođače za cenovno i kvalitetno konkurentnijom proizvodnjom.

Postoji velika zavisnost sektora od uvoza genetskog materijala bilo kao osnova za proizvodnju (živinarstvo) ili kao način unapređenja rasnog sastava. Svi pokušaji da se proizvodnja mesa, bar delimično oslobodi uvozne zavisnosti nisu naišli na podršku postojećih instituta i selekcijske službe. Zato deluje nelogično ograničavati carinama ili vancarinskim barijerama uvoz kvalitetnog genetskog materijala, bilo u formi živih životinja, semena ili jaja.

Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju za žive životinje, vrste goveda, čiste rase za priplod kao i za spermu bikova predviđa se potpuno ukidanje carina od dana stupanja na snagu Sporazuma,a MFN carina je 1%. Uvoz treba da bude ograničen zdravstvenom bezbednošću, uz očuvanje dobrobiti životinja i zaštitu životne sredine.

Proizvodnja goveđeg mesa je bazirana najvećim delom na domaćem šarenom govečetu u tipu simentalca (56.6%) i simentalcu (25.3%), i manjim delom na govedima holštajn-frizijske rase (6.5%) i ostalih rasa i meleza (17.8%). Iako kvalitet domaćeg govečeta u tipu simentalca predstavlja snagu a ne slabost naše proizvodnje mesa, uvozom u poslednje vreme pretežno simentalske rase došlo je do unapređenja rasnog sastava za obe proizvodne svrhe, međutim ovo unapređenje je pretežno ostalo na farmama uvoznicama i još se nije raširilo u ostatku populacije.

Rasni sastav svinja za priplod je prvenstveno (58%) zastupljen sa melezima F1 iF2 generacije plemenitih rasa. Pored meleza zastupljen je švedski landras (30-34%), veliki jorkšir (3-5%), hempšir, durok, domaća mesnata svinja i ostali landrasi (3%). Znači, preovlađuju plemenite rase i melezi svinja za proizvodnju mesa i masti, dok je udeo izrazito mesnatih rasa (hempšira, duroka i pijetrena) svega 3%, koje se koriste kao terminalne rase, za ukrštanje sa melezima F1 iF2 generacije u cilju dobijanja materijala za proizvodnju mesa. Karaktiristično je prisustvo velikog broja meleza iz neplanskih ukrštanja, kao i raznovrsnost genetskog materijala, ali u proseku na niskom nivou kada je u pitanju kvalitet tih rasa. O stanju u planskoj selekciji govori podatak da je procenat veštačkog osemenjavanja ispod 15%.

Živinarska proizvodnja je visoko zavisna od uvoza genetskog materijala. Pokušaji da se ovo tržište razvije kod nas, bilo planski osnivanjem dedovskih centara ili tržišno kroz male firme koje su se bavile proizvodnjom, uspeli su. Danas nemamo centar za živinarstvo koji bi bio nosilac ovog sektora. Uvozi se stihijski i neracionalno što dovodi do slabog iskorišćenja roditeljskih jata i čestog „zatrpavanja” tržišta jednodnevnim pilićima. Za ovako malo tržište ogroman je broj malih roditeljskih jata, a posebno je problem što se celokupan uvoz roditeljskih jata odvija samo u intervalu jul¬avgust i nešto manje u periodu decembar -januar. Bez obzira što se godinama uvozi genetički materijal Srbija u velikoj meri zaostaje za onim zemljama u kojima ovaj sektor predstavlja značajnu granu proizvodnje. Genetski potencijal roditeljskih jata u našoj zemlji koristi se neracionalno, roditeljska jata lakog tipa korišćena su manje od 70% potencijala, a teškog tipa još manje. U komercijalne svrhe genetski potencijal hibrida koristi se na nivou od 80% za kokoške nosilje konzumnih jaja, u proizvodnji brojlera 63%.

Postojeći rasni sastav ovaca u Republici Srbiji predstavlja ozbiljnu prepreku daljem unapređenju ovčarske proizvodnje. Najveći deo populacije naših ovaca činila je pramenka 80%, a ostatak cigaja i melezi pramenke sa produktivnijim inostranim rasama, u prvom redu sa virtemberškom rasom i il de fransom.

Koze se u većini slučajeva gaje ekstenzivno i to u brdsko-planinskim područjima, mada ima tendencije ka intenziviranju proizvodnje. U rasnom sastavu najviše je zastupljena koza balkanskog tipa 50%, razni tipovi meleza oko 30%, domaća bela koza 15%, dok ostatak pripada sanskoj i alpino rasi. U našoj zemlji ne postoji jedinstven program genetskog unapređenja ovčarstva i kozarstva u smislu oplemenjivanja autohtone populacije i stvaranja preduslova za povećanje proizvodnje u prvom redu mesa, a u manjem stepenu u pravcu mleko-vuna, kada su u pitanju ovce i smera mleko-meso, kada su u pitanju koze. S toga je neophodno, uraditi celovit program koji će obuhvatiti sve probleme vezane za oplemenjivanje našeg fonda ovaca i koza, bilo putem mera selekcije ili uvozom kvalitetnog priplodnog materijala.

Ministarstvo poljoprivrede, Uprava za veterinu, planira da sprovede plan za iskorenjivanje svinjske kuge, putem uspostavljanja izolovanih regiona, tj. kompartmenta. Plan je da se pilot projektom, uspostavi ograničena zona, u kojoj se ne bi sprovodila vakcinacija svinjske kuge, dok bi se na granicama zone vršila vakcinacija marker vakcinama. Tako da bi se pratilo kretanje virusa i bilo uvek u mogućnosti ustanoviti porast antitela kod vakcinisanih životinja. Sprovele bi se rigorozne kontrole i samog stanovništva koje živi u odabranom područiju i sprovele mere koje sprečavaju unošenje bolesti izvan kompartmenta. Cilj je da se cela zemlja uvrsti u ovakav program, deo po deo. Izolovane delove je lakše kontrolisati i primeniti mere zaštite u njima.

U proteklih 14 meseci nije bilo pojave klasične kuge svinja u Srbiji (zadnji slučaj zabeležen u okolini Kraljeva na individualnom sektoru, oktobra 2007. godine), štoje i preduslov za prestanak vakcinacije protiv svinjske kuge. Prestankom vakcinacije potreban je i dodatni period kako bi se uključili na tržište zemalja koje su uskladile veterinarsko-sanitarne propise sa međunarodnim zahtevima razvijenih zemalja.

• Podržati subvencioniranje uvoza kvalitetnog genetskog materijala.
• Uspostaviti sistem matičenja koji će biti u funkciji proizvođača, a ne onog ko se bavi matičenjem, na način da se proizvođačima i udruženjima transferišu sredstva za matičenje i da oni odlučuju kome i kako će poveriti posao.
• Napraviti programe za podršku udruženjima odgajivača.
• Usvojiti program unapređenja rasnog sastava u ovčarstvu i kozarstvu koji će biti praćen projektima na terenu i budžetom za podršku, za koji će moći da konkurišu proizvođači ovčijeg i kozijeg mesa i njihova udruženja.
• Preispitati sprovođenje mera selekcije iz Programa razvoja i unapređenja stočarstva, jer se za određene mere daju znatna sredstva bez efekata.
• Sprovesti program uvođenja kompartmenta u cilju potpunog eliminisanja svinjske kuge.

Ishrana

Ukoliko se nema pristupa cenovno konkurentnoj stočnoj hrani, teško se može ostvariti konkurentnost u proizvodnji mesa. Srbija je u velikoj meri konkurentna u proizvodnji žitarica i uljarica koje su osnova za stočarsku proizvodnju i takođe ima kvalitetne prirodne pašnjake.

Međutim, pašnjaci bi trebalo da budu dostupni kroz izgrađenu infrastrukturu i obogaćivani đubrenjem i podsejavanjem, a proizvodnja koncentrovane stočne hrane od žitarica i uljarica treba da bude izbalansirana i obogaćena kvalitetnim dopunskim smešama. U tom lancu od inputa do koncentrovane stočne hrane, cena se značajno poveća, pa mnogi proizvođači umesto da kupuju gotove smeše prave ih sami na svojim imanjima -uspešno ili ne.

Pred same odgajivače ostavlja se izbor najoptimalnijeg rešenja. Dodatno kao probleme pri izboru koncentrovanih hraniva, odgajivači vide i u:
• deklarisanju proizvoda (informacija o sadržaju sirovina, o energetskom sadržaju),
• nedovoljnoj i neefikasnoj kontroli hraniva,
• nedostatku nepristrasnog savetovanja o planiranju ishrane,
• problemima sa rukovanjem stočnom hranom (skladištenje, transport, precizna ishrana) i sl.

Neiskorišćena mogućnost značajnijeg korišćenja ispaše i proizvodnje kabaste hrane i silaže karakteristika je proizvodnje u Srbiji, naročito u govedarskoj, i ovčarskoj proizvodnji. Merama agrarne politike i edukativnim programima treba ohrabrivati proizvođače u pravcu snižavanja troškova proizvodnje, uvođenjem ishrane koja se mora bazirati prvenstveno na paši u letnjem periodu i kvalitetnim kabastim hranivima (seno i silaža, odnosno senaža) u zimskom periodu. Nužna je daleko veća angažovanost stručne službe u pogledu melioracije planinskih pašnjaka, stvaranja veštačkih livada i proizvodnje krmnog bilja za spremanje silaže i sena, kao i usavršavanje tehnologije proizvodnje hrane za zimski period, čime bi ishrana postala profitabilnija za proizvođače.

Pored intenzivne, u našoj zemlji je zastupljena i poluintenzivna, pa i ekstezivna proizvodnja mesa. Najčešće je to proizvodnja živine, ali i svinja. U ovim uslovima, životinja najveći deo hrane nalazi u dvorištu, a kao dodatak dobija zrnevlje i manje količine kompletnih smeša.
• Regulisati pitanje skladištenja, deklarisanja, kontrole i ostala pitanja vezana za proizvodnju i promet koncentrovane stočne hrane.
• Podrškom projektima edukacije i demo farmi unaprediti ispašu i ishranu kabastim hranivima.

Objekti i oprema

Bolje korišćenje energije, manji zahtevi za radnom snagom, lakše održavanje higijene, bolja iskorišćenost hraniva, smanjen nivo bolesti, samo su neki od prednosti koje savremeni objekti za proizvodnju imaju. Međutim, iako svesni svih ovih prednosti, mnogi odgajivači usled nedostatka investicionog kapitala odlučuju se za tov u objektima koji ne zadovoljavaju osnovne standarde, čime povećavaju rizike ali i minimiziraju troškove.

Brzina priključivanja EU i usvajanja standarda o dobrobiti životinja i zaštiti i očuvanju životne sredine, kao i zabrinutost lokalnih vlasti i građana za organizovanjem tova u naseljenim mestima definisaće i brzinu izgradnje uslovnih objekata za tov. Država treba da bude katalizator ovih procesa na način da u pravom momentu usvaja zakonska rešenja koja se tiču standarda i da podrži proizvođače u njihovoj nameri za igradnjom objekata. Opštine treba da pomažu proizvođačima osnivanjem poljoprivrednih zona, izgradnjom infrastrukture, snižavanjem troškova za izdavanje naknada i dozvola -ne da im budu kočničari u izgradnji objekata.

• Podržati subvencijama od 40% (50% u LFA) izgradnju objekata za tov na porodičnim gazdinstvima koja će biti u skladu sa EU standardima.
• Značajan deo sredstava IPARD fonda usmeriti na objekte i opremu za proizvodnju mesa.
.

IX.3.2. Proizvodnja mesa

Cikličnost proizvodnje, cenovna nekonkurentnost u onosu na proizvođače u EU (u gotovo svim vrstama proizvodnje mesa i kod većine proizvođača) i nemogućnost izvoza na tržište EU (makar kada su pikovi cena na nižim nivoima) osnovni su problemi proizvodnje mesa u Srbiji u poslednje dve decenije.

Jedna od osnovnih karakteristika je velika cenovna i proizvodna cikličnost u proizvodnji mesa koja se javlja kao posledica neizgrađenih tržišnih lanaca zasnovanim na dugoročnim ugovorima.

Pitanje koje se onda nameće je:
Ako i klaničari i proizvođači znaju da je rešenje koje svima koristi pravljenje dugoročnih ugovora -zašto ih onda nisu napravili? Zašto se ne uspostave dugoročni ugovorni odnosi između dobavljača inputa, odgajivača i klanica? Verovatni razlozi su:
• U tome što je i jednima i drugima dobro ovako. Klaničarima jer znaju da će potrošač uvek sve platiti, a proizvođačima jer znaju da će doći ono vreme kada će opet cena biti značajno veća i dobro zarađivati;
• U sveopštem nepoverenju u pravnu državu i poštovanju ugovora;
• U nepoverenju u ekonomskog partnera (zasnovan na iskustvu ili predrasudama).

*Izvor: RZS Smanjivanjem cenovne cikličnosti i povećanjem tržišta dobijanjem izvoznih dozvola za EU, odgajivači bi bili spremniji da ulažu u stada, objekte, opremu i mehanizaciju. Zato mere agrarne politike treba da budu usmerene na:
1) smanjenje cenovne, a time i proizvodne cikličnosti,
2) snižavanje proizvodne cene ulaganjem u znanje i nove tehnologije proizvodnje,
3) pronalaženjem novih tržišta sa dobijanjem izvoznih dozvola za EU.

.
Ovi ciljevi se mogu postići:
• izgradnjom svesti prerađivača i proizvođača za potrebom pravljenja dugoročnih ugovora,
• sprovođenjem postojeće i donošenjem nove pravne regulative koja bi omogućila da se poštuju postignuti ugovori,
• sprovođenjem programa koji za cilj imaju eliminaciju bolesti,
• izgradnjom Agencije za intervenciju na tržištu koja bi pod jasnim pravilima i na transparentan način vršila intervencije dok postoje očigledne greške u funkcionisanju tržišta,
• povećanjem konkurencije u domenu prodaje,
• obezbeđivanjem investicione podrške za poboljšanje ishrane, rasnog sastava i objekata za držanje životinja,
• registracijom proizvođača i klanica i kontrolama ispunjenosti uslova za bavljenjem proizvodnjom i preradom,
• Uspostavljanjem sistema utvrđivanja kvaliteta u skladu sa načinima u Evropskoj uniji,
• plaćanjem otkupa zasnovanog na kvalitetu,
• horizontalnim i vertikalnim udruživanjem.

Premiranjem po grlu stoke uvedenog tokom 2007. godine, nisu se postigli nikakvi ekonomski niti socijalni rezultati, jer su za nivo poticaja klaničari spustili cenu, pa je ovo bio klasičan transfer od budžeta ka kliničarima. Takođe su postojali negativni propratni efekti, jer su mnogi ustaljeni tržišni lanci bili prekinuti, da bi se predala stoka kod ovlašćenih klaničara. Zato ovu meru treba ukinuti, jer ne doprinosi povećanju proizvodnje.

-Uspostavljanje sistema utvrđivanja kvaliteta u skladu sa načinima u Evropskoj uniji koji će dovesti i do plaćanja zasnovanog na kvalitetu.
.

IX.3.3.Prerada mesa

Republika Srbija raspolaže sa velikim prerađivačkim kapacitetima u stočarskoj proizvodnji, ukupno 1.147 registrovanih objekata. Međutim, stepen iskorišćenosti se kreće daleko ispod projektovanih kapaciteta i većina ne ispunjava standarde koji se postavljaju za izvoz mesa, a mnoge od njih ni postojeće domaće standarde. Tako da je mali broj objekata registrovan za izvoz, kako na tržište zemalja Evropske unije, tako i na tržište trećih zemalja.

Broj odobrenih objekata za klanje, rasecanje i preradu mesa
Vrsta objekta	Objekti (domaće tržište)	Objekti-izvoz (EU)	Objekti –izvoz (Treće zemlje)
Klanice (crveno meso) – papkari	277	2	9
Klanice (živina)	31	–	–
Kombinovani objekti (klanje, rasecanje, prerada – crveno meso)	415	3	32
Kombinovani objekti (klanje, rasecanje, prerada – živina)	19	1	9
Prerada mesa i proizvodi od mesa	455	–	–
Prerada mesa -živina / proizvodi od mesa – živina	3	–	2
Prerada mesa divljači	8	–	1

Sigurno da ovaj broj klanica nije daleko iznad potreba i nema sumnje da će se sa doslednijom primenom domaćih standarda i usvajanjem standarda EU njihov broj smanjiti.

Uvođenje standarda u objekte koji se bave hranom animalnog porekla je dobrovoljno. Sistem koji se bazira na principima sistema HACCP po Zakonu o veterinarstvu (član 82 i član 170), pravno lice/preduzetnik, koji obavlja delatnost u objektima koji se bavi hranom animalnog porekla, u obavezi je da uvede od 01. januara 2009. godine. Svako odlaganje sprovođenja ove i drugih zakonskih regulativa u ovoj oblasti s jedne strane stvara nepravdu prema onima koji je dosledno sprovode i stavlja ih u neravnopravan položaj, as druge strane povećavaju rizik i trošak. Zato treba stalno ohrabrivati prerađivače na unaređenje tehnologije i proizvodnog procesa, uspostavljanjem neophodnih standarda kako u cilju povećanja izvoza stočarskih proizvoda, tako i u cilju zaštite potrošača na domaćem tržištu.

Veliki problem koji opterećuje klaničnu industriju i predstavlja usko grlo proizvodnje je uklanjanje klaničnog otpada i rešenje problema otpadnih voda. Klanični otpad razvrstan u tri SRM kategorije prihvataju svega tri postrojenja pri čemu drugu kategoriju (sadržaj digestivnog trakta) ne uništava nijedno postrojenje, a takođe krv niko od postrojenja ne odvozi. Uzevši u obzir broj klanica u Srbiji, reševanje problema klaničnog otpada trebalo bi da je u prioritetima pre svega zbog ugrožavanja zdravlja stanovništva i prirodnih resursa.

Trend stalnog porasta klanja i prerade u zvaničnim kanalima je pozitivan i treba učiniti sve da se nastavi i dodatno ubrza, jer se i dalje veliki deo prometa vrši nezvaničnim kanalima što predstavlja značajnu otežavajuću okolnost prilikom kontrole bezbednosti i kvaliteta, unosi nestabilnost i neekonomičnost u ukupnoj proizvodnji i preradi mesa, ali i prilagođavanju ZAP. Pri tome se ne smeju davati određenim klanicama mogućnosti koje druge nemaju prilikom državnih programa otkupa za robne rezerve ili plaćanja po grlu za predatu stoku.

Proizvodnja, cene svinja i svinjskog mesa u Srbiji u periodu 2003-2007. u 000 t
Godina	Proizvodnja	Potrošnja	Maloprodajna cena din/kg	Cena tovnih svinja na pijaci din/kg	Učešće sirovine u maloprodajnoj ceni
2003	258.000	255.266	190.00	68.31	36%
2004	242.000	233.685	280.00	90.43	32%
2005	253.343	258.004	320.00	146.00	46%
2006	254.870	255.903	299.00	89.58	30%
2007	289.373	290.669	282.00	81.88	29%

Osnovni problemi sa kojima se susreću prerađivači stočarskih proizvoda se ogledaju pre svega u:

• Vrlo često izuzetno visokoj ceni a generalno višoj ceni sirovina na domaćem tržištu u odnosu na EU;
• Tehnološkom zaostajanju i neispunjavanju međunarodnih standarda u proizvodnji (HACCP, ISO i drugih standarda);
• Nelegalnoj konkurenciji pri nabavci sirovina i prodaji mesa i prerađevina od
• mesa, usled: -ilegalne trgovine od strane otkupljivača iz Crne Gore i Bosne i Hercegovine, -uvoza mesa preko područja Kosova i Metohije i Bosne i Hercegovine, koje je proizvedeno u Latinskoj Americi (Izvor: PKS), -prodaje od kuće bez plaćanja dažbina, troškova kontrole i uvođenja standarda;
• Sporo prilagođavanje uslovima tržišnog poslovanja i slab kapacitet upravljanja;
• Neispunjavanje uslova za izvoz, što značajno smanjuje tržište.
• Smanjivanje ilegalne trgovine i prodaje mesa kroz efikasniji rad kontrolnih službi.
• Nastaviti subvencionisanje uvođenja standarda u preradne kapacitete.
• Promovisati meso i proizvode od mesa na izvozno dostupnim inostranim tržištima.
• Rešavati pitanje klaničnog otpada.
.

IX.3.4. Cene

Cena žive mere i mesa odslikava ponudu i tražnju na ovim tržištima, sveukupan nivo razvoja i konkurencije na tim tržištima, strukturalne probleme na tržištu i kupovnu moć stanovništva.

Zato su osnovne karakteristike cena živih životinja i mesa:

• Velika cikličnost naročito žive mere koja je kod nekih vrsta više izražena (žive svinje), a kod nekih manje (živina);
• Relativno mala cikličnost maloprodajnih cena mesa, jer dolazi do povećanja cena kada je trend žive mere na gore, ali retkog smanjenja kada je trend na dole;
• Konstantan trend rasta maloprodajnih cena mesa;
• Postojanje izraženijih pikova nižih, tako i viših cena;
• Prosečna visina je u velikoj meri slična ceni u CEFTA regionu koji se u velikoj meri snabdevaju živom stokom iz Republike Srbije.

Mere koje će uticati na smanjenje cikličnosti proizvodnje uticaće i na smanjenje cikličnosti cena, ali je dodatno potrebno raditi na boljem organizovanju odgajivača i unaprediti im kapacitet za pregovore. Takođe im treba obezbediti tržišne informacije (o cenama, potrebama, trendovima…).

.

IX.3.5. Trgovina i marketing

Neispunjenje osnovnih standarda bezbednosti, neorganizovanost otkupa, neusklađenost standarda kvaliteta, u većini godina cenovno nekonkurentna proizvodnja, kvalitetno nekonkurentna proizvodnja (osim određenih specifičnih proizvoda), nepoznavanje stranih tržišta su neki od razloga zašto potencijal za izvozom koji postoji u ovom sektoru nije iskorišćen.

Mogućnost plasmana mesa na strana tržišta postoji, ali je ograničen na određen broj zemalja, pre svega zbog neusklađivanja veterinarsko-sanitarnih propisa sa propisima u okruženju, ali i nedovoljne motivisanosti primarne proizvodnje za ulazak u komercijalnu proizvodnju. Izvoz je zastupljen na tržišta Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije, dok Hrvatska ima velike potrebe za uvozom mesa, ali je nama ovo tržište nedostupno zbog neusklađenosti regulative i njene primene iz oblasti veterinarsko-sanitarnog nadzora.

Za razliku od drugih vrsta mesa, Republika Srbija ima odobrenu godišnju kvotu za izvoz junećeg mesa na tržište zemalja Evropske unije u visini od 8.700 tona sa preferencijalnom stopom 20% od ukupne MFN carine EU. Ta kvota je smanjena sa nekadašnjih 9.975 tona, koliko je iznosila od 2000. godine, zbog neispunjenja odobrene kvote u prethodnom periodu, kao i činjenice da je kvota bila odobrena za Srbiju i Crnu Goru kao zajedničku državu te je tu kvotu bilo neophodno raspodeliti na države članice. Kao najbitniji razlog za neispunjenje te kvote se može pomenuti visoka cena junadi na

domaćem tržištu i u zemljama u okruženju, kao i visoka cena junećeg mesa koje plasiraju naši prerađivači. Stoga je izvoz junećeg mesa u zemlje Evropske unije u prethodnih nekoliko godina realizovan na tržištu Italije i Grčke, koje su inače zemlje u kojima je cena junetine visoka i čija tržišta zahtevaju specifičan kvalitet mesa. Izvoz junećeg mesa u zemlje Evropske unije u periodu od 2003-2007. godine uvećan je za preko tri puta, dok je na tržište CEFTA zemalja uvećan za gotovo sedam puta na kraju posmatranog perioda u odnosu na početak istog. Pored pomenutih zemalja u koje srpski prerađivači i klaničari vrše izvoz junećeg mesa u manjem obimu javlja se izvoz u afričke zemlje i zemlje Bliskog istoka.

Pored izvoza junećeg mesa, na tržište okolnih zemalja izvoze se u sve većem broju i živa grla (junad i telad), što je svakako značajna činjenica koja utiče na visinu proizvodnje mesa u Republici Srbiji. Tako je prema podacima Republičkog zavoda za statistiku izvoz živih grla povećan sa 1.432 grla 2006. na 19.604 grla 2007. godine.

Carinska zaštita omogućava zaštitu proizvođačima mesa. U periodu važenja carinskih zaštita neophodna je velika rekonstrukcija sektora koja se pre svega ogleda u ukrupnjavanju proizvodnje i dostizanju neophodnih standarda u proizvodnji. Sve to kao krajnji efekat mora imati pojeftinjenje proizvodnje u ovoj oblasti stočarstva i ponudu kvalitetnih zdravstveno bezbednih proizvoda.

– Eliminisati prepreke za izvoz mesa, pre svega na nivou standarda kvaliteta i bezbednosti.
.

IX 3.6. Potrošnja

Potrošnja mesa je u poređenju sa zemljama EU mala. Trend potrošnje mesa je u direktnoj zavisnosti sa kupovnom moći i cenom mesa. Stanovnici Srbije prosečno godišnje troše oko 36 kilograma mesa, što je upola manje nego u EU, gde je prosečna potrošnja mesa 86,7 kilograma po stanovniku i po potrošnji mesa samo je Albanija iza naše zemlje.
.

IX 3.7. Politika podrške

Unapređenje rasnog sastava, izgradnju i rekonstrukciju objekata, melioraciju pašnjaka i livada, nabavku mehanizacije, omogućavanje izvoza i sve ostale strukturalne mere treba da omoguće ostvarivanje cene koja će biti izvozno konkurentna a da u isto vreme proizvođačima mesa omogući da povrate uložena sredstva i da obezbede potrebnu akumulaciju za reprodukciju proizvodnje.

U sektoru proizvodnje mesa kao ni u jednom drugom, potrebna je dugoročna politika i u kojoj ne postoje magična rešenja, ma koliko se sredstava agrarnim budžetom obezbedilo. Zato je neophodno da se umesto lakih rešenja koja donose političku, ali ne i ekonomsku i socijalnu korist definiše i započne sprovoditi Program unapređenja proizvodnje mesa u Srbiji koji će biti zasnovan na:

• izgradnji institucija podrške -trenutno institucije za podršku nisu u stanju da
izvrše svoj zadatak u razvoju sektora stočarstva;
• Ministarstvu poljoprivrede -da unapredi kapacitete za definisanje, sprovođenje i kontrolu politike;
• Uprava za veterinu -da obezbede obeležavanje životinja i uslove koji će omogućiti izvoz;
• Robnim rezervama – da umesto ad hok, netransparentnih odluka se reformišu po modelu Agencije za interventni otkup u EU;
• sprovođenju zakonske regulative vezane za promet živim životinjama za preradne kapacitete i sistem bezbednosti hrane, beskompromisno i jednako prema svima;
• definisanju i sprovođenju investicione podrške za poboljšanje rasnog sastava, uslova držanja i ishrane.
.

IX.4. Akcioni plan

.

IX.5. Osnovni indikatori

• Stabilizacija tržišta mesa
• Povećan broj tržišnih proizvođača koji u većim stadima ujednačenog kvaliteta proizvode meso za potrebe domaćeg tržišta i izvoza
• Unapređen rasni sastav kroz selekciju grla na povećanje mesnatosti i plodnosti
• Sređen zakonodavni okvir kroz zakone i pravilnike koji regulišu oblast stočarstva, veterine, bezbednosti hrane i hrane za životinje
• Formirane neophodne institucije za podršku proizvođačima i regulisanje tržišta
• Formirana udruženja odgajivača koja zastupaju interese proizvođača u pregovorima sa prerađivačima, kao i u kreiranju agrarne politike
• Unapređen selekcijski rad, koji se radi u interesu odgajivača domaćih životinja i udruženja odgajivača, kao i rad na edukaciji odgajivača u oblasti ishrane domaćih životinja
• Ispunjeni uslovi na polju bezbednosti i kvaliteta hrane
• Izgrađeni savremeni objekti za smeštaj životinja
• Povećan broj objekata sa izvoznom dozvolom kako na tržište EU zemalja, tako i na ostala tržišta
• Uspostavljen sistem klasiranja životinja za klanje prema procentu mesa u polutkama

Program mera za unapređenje stočarstva
Podsticaj gajenja animalnih genetskih resursa
Podsticaj nabavke mehanizacije za pripremu i distribuciju stočne hrane na gazdinstvu

Mere 2009 2010 2011
Zakonodavna

• Usvojiti Zakon o hrani za životinje
• Usvojiti zakon o stočarstvu
• Usvojiti Zakon o dobrobiti životinja
• Usvojiti Zakon o izmenama i dopunama zakona o veterinarstvu
• Usvojiti pravilnik o kvalitetu zaklanih svinja i kategorizaciji svinjskog mesa
• Usvojiti pravilnik o kvalitetu i drugim zahtevima za proizvode od mesa
• Usvojiti pravilnik o kvalitetu mesa stoke za klanje, peradi i divljači
• Usvojiti pravilnike po osnovu Zakona o stočarstvu
• Usvojiti pravilnike po osnovu Zakona o hrani za životinje
• Usvojiti pravilnike po osnovu Zakona o dobrobiti životinja
• Usvojiti pravilnike po osnovu Zakona o izmenama i dopunama zakona o veterinarstvu i Zakona o veterinarstvu
• Institucionalna
• Formirati centralnu bazu za selekciju domaćih životinja koja će biti povezana sa bazom za identifikaciju domaćih životinja
• Unificiranje glavne matične evidencije u stočarstvu
• Projekat: “Definisanje parametara i kriterijuma za ocenu kvaliteta polutki svinja u cilju izrade predloga Pravilnika o kvalitetu zaklanih svinja i kategorizaciji svinjskog mesa” radi utvrđivanja tržišnih odnosa uzgajivača svinja i proizvođača i prerađivača mesa
• Sprovođenje projekta za formiranje kompartmenta, u cilju iskorenjivanja svinjske kuge putem izolovanih regiona
• Mera podrške
• Podsticaj za kupovinu kvalitetnog priplodnog materijala -nabavka osnovnog stada
• Podsticaj genetskog unapređenja stočarstva
• Podsticaj izgradnje savremenih objekata za smeštaj životinja
• Regresiranje osiguranja životinja
• Podsticaj uvećanja stada
• Podsticaj nabavke opreme za farme
• Podsticaj izgradnje ostalih poljoprivrednih objekata ograničenih na objekte za skladištenje stočne hrane
• Podsticaj investicije u objekte za manipulaciju, odlaganje i tretiranje stajnjaka

.

X. Sektorska analiza -povrtarstvo

.

X.1. Značaj i osnovni trendovi

Srbija ima povoljne uslove za gajenje većine povrtarskih kultura, naročito za srednje rano i srednje kasno, ali i za rano i kasno gajenje određenih vrsta povrća. Zbog toga su se razvile: baštenska, njivska, intenzivna industrijska proizvodnja i proizvodnje povrća u zaštićenom prostoru. Povrće učestvuje sa 9% u strukturi ukupno zasejanih površina u Srbiji, sa 11,31% u ukupnoj vrednosti proizvodnje i sa 9% u ukupnom izvozu poljoprivrednih proizvoda.

Trendovi rasta proizvodnje kod najvećeg broja kultura ukazuju da je ova proizvodnja dovoljno profitabilna, pa se mnogi odlučuju da, ili prošire proizvodnju, ili da u nju uđu. Sve ovo ukazuje da je proizvodnja povrća važna u Srbiji, jer ima svoju tradiciju i značajnu sadašnju proizvodnju, pa nema razloga da nema i budućnost.

Povrtarstvo je jedna od najrazvijenijih i ekonomski najisplativijih grana u poljoprivredi. Za povrtarstvo je karakteristična raznolikost vrsta i načina proizvodnje. Mada je proizvodnja povrća u odnosu na potrebe i mogućnosti još uvek nedovoljna, povrće zauzima značajno mesto u proizvodnji, potrošnji i izvozu poljoprivrednih proizvoda.

Značaj ovog sektora ogleda se u tome što:

• Proizvodnja povrća na otvorenom polju može da obezbedi pet do osam puta veću vrednost proizvodnje u odnosu ratarske kulture, odnosno 200-250 puta veću vrednost proizvodnje ako se povrće proizvodi u zaštićenom prostoru;
• Sektor obuhvata veliki broj individualnih proizvođača i time značajno doprinosi ruralnom razvoju zemlje;
• Povrtarstvo omogućuje intenzivno korišćenje zemljišta, i smenu dve do tri vrste povrća u toku godine, uz primenu sistema za navodnjavanje na njivi i u zaštićenom prostoru;
• Proizvodnja u zaštićenom prostoru omogućava gajenje povrća tokom cele godine, a naročito u toku zime i ranog proleća, kada vlada deficit za svežim povrćem. Time se postiže kontinuitet u snabdevanju tržišta svežim povrćem, što pozitivno utiče na pravilnu ishranu stanovništva, kao i na povećanje vrednosti proizvodnje i profita;
• Sektor koji je tesno povezan sa tržištem i prerađivačkom industrijom. Najveći broj vrsta povrća zahteva brzu prodaju i potrošnju ili preradu;
• Sektor koji ima značajan potencijal za izvoz svežih i prerađenih proizvoda, ukoliko se ispoštuju stroga pravila kontrole kvaliteta.

.
X.2. Ciljevi politike

Brz obrt kapitala u povrtarskoj proizvodnji čini je atraktivnom za male proizvođače, međutim potrebna ulaganja u proizvodne (plastenici, staklenici, navodnjavanje, zagrevanje), skladišne i doradne kapacitete za postizanje konkurentnog nivoa kvaliteta i prinosa/cene, u velikom broju slučajeva prevazilaze njihove ekonomske mogućnosti i zahtevaju kreditnu podršku i jaču horizontalnu povezanost proizvođača.

Prioritetni ciljevi Ministarstva poljoprivrede pored opštih, vezanih za unapređenje konkurentnosti, uvođenje standarda i uključivanje malih proizvođača u moderne tržišne lance, za period 2009 – 2011. godine su:

• uvođenje novih sorti, GLOBALGAP standarda i novih tehnologija u proizvodnju,
• povećanje proizvodnje u zatvorenom prostoru,
• izgradnja tržišta osiguranja u povrtarstvu,
• adaptacija postojećih i izgradnje novih skladišnih i preradnih kapaciteta.

.

X.3. Tržišni lanac proizvodnje povrća

Proizvodnja i promet povrća u najvećem delu je u rukama malih proizvođača koji nisu tržišno orijentisani. Ona je uglavnom usmerena na zadovoljavanje potreba domaćeg tržišta. Najveći deo proizvedenog povrća proda se na zelenim i kvantaškim pijacama i preradi u industriji. Izvoz svežeg povrća je mali, zbog nemogućnosti da se obezbedi ujednačen kvalitet i dovoljna količina povrća za kontinuiranu isporuku. Potrošači traže veći izbor, bolji kvalitet i sveže proizvode tokom cele godine, pa maloprodajni lanci supermarketa postaju sve popularniji kad je u pitanju nabavka svežeg povrća.
.

X.3.1. Obezbeđivanje inputa

Konkurentnost proizvodnje u velikoj meri je zavisna od inputa, tj. od cene i kvaliteta semena i veštačkog đubriva. U Srbiji se u okviru instituta i u saradnji sa poljoprivrednim fakultetima, proizvodi semenski materijal, međutim to je nedovoljno da bi se zadovoljile potrebe tržišta, pa se zato značajne količine semenskog materijala povrća uvoze, prvenstveno iz Holandije, a u manjoj meri iz Italije, Nemačke, Mađarske, Izraela i SAD.

Proizvodnja semenskog krompira je mala i nedovoljna za potrebe domaćeg tržišta, ali i pored toga ona opada, jer su troškovi proizvodnje, pregleda i atesta visoki, propisi o proizvodnji i kvalitetu strogi, a tržište nestabilno. Proizvodnja je sa 1.500 ha svedena na oko 500-600 ha.

Najveći problem u proizvodnji krompira, koji sprečava povećanje prinosa, je upotreba nekvalitetnog sadnog materijala, jer naši farmeri u najvećoj meri koriste sitan konzumni krompir iz sopstvene proizvodnje. Veliki deo površina seje se semenom zaraženim virusima, čiji je potencijal 50% do 80% ispod genetskog potencijala zdravog semenskog krompira. U Srbiji se relativno malo koristi deklarisan semenski materijal. Kada bi se za proizvodnju konzumnog krompira koristilo kvalitetno seme, imali bismo najmanje dva puta veći prosečan prinos od sadašnjeg.

Zakonom o semenu predviđeno je da se formira registar proizvođača semena. Pored toga, propisano je da proizvodnja semena mora da podleže strogoj kontroli, kao i da u proizvodnji mogu da budu zastupljene samo sorte koje su upisane u Registar biljnih sorti. Primenom navedenog zakona uspostavlja se sistem standardizacije i kontrole. To je glavni preduslov za poboljšanje kvaliteta povrtarske proizvodnje.

Domaći sortiment ne prati dinamične promene u svetu kojima se stvaraju nove sorte povrća, boljeg kvaliteta i veće otpornosti na bolesti. Slabo su zastupljene sorte za plasteničku proizvodnju, kao i za proizvodnju povrća za potrebe industrije.

• Napraviti sveouhvatan program uspostavljanja sertifikacije krompira i podržati ga subvencijama.
• Prilagoditi carinsku zaštitu na način da omogući snižavanje cene koštanja u periodima kada Srbija ima nekonkurentnu proizvodnju inputa.
• Obezbediti savetodavne usluge proizvođačima, vezano za adekvatnu primenu agrotehničkih mera i odabir odgovarajućih sorti povrća.
.

X.3.2. Proizvodnja povrća

Povrće se uzgaja na oko 284.000 ha, što predstavlja 9% od ukupnih površina oranica. U proizvodnji povrća najzastupljeniji su krompir (41%), kupus i kelj (15%), dinje i lubenice (11%), paradajz (8%), paprika (8%) i luk (6%).

Za većinu povrtarskih kultura karakteristično je smanjenje površina koje su njima zasejane, ali je pozitivno što se, uprkos tome, proizvodnja održava na sličnom ili višem nivou. U periodu od 2000 -2007. godine beleži se pad površina zasejanih povrćem za oko 9%, međutim, ukupan prinos povrća ima tendenciju rasta. Proizvodnja povrća u plastenicima i staklenicima je još uvek malo zastupljena, iako je vrednost proizvodnje po jedinici površine velika. U njima se najviše gaji paradajz (do 70% proizvedenih količina), a nešto manje krastavci (15 -20%), paprika (10 -15%) i zelena salata.

Ukupan prinos povrća ima tendenciju rasta, sa najvećim prinosom u 2006. godini. U 2003. i 2007. godini, beleži se veći pad proizvodnje zbog suše, koja je prouzrokovala znatno niže prinose u odnosu na prethodne godine. U 2007. godini postojao je pad proizvodnje za 20%, što ukazuje na još uvek veliku zavisnost proizvodnje od vremenskih uslova.

Proizvodnja krompira u Srbiji uglavnom ima stihijski karakter. Nizak nivo znanja u nekim fazama proizvodnje i nedostatak sistema za navodnjavanje, prepuštaju proizvodnju klimatskim činiocima. Zato ova proizvodnja iz godine u godinu jako oscilira. Prosečna površina pod krompirom u Srbiji iznosi 85.000 hektara, sa tendencijom opadanja po prosečnoj stopi od 2% godišnje. Prosečan prinos krompira iznosi 9,7 t/ha, što je za 42% manje u odnosu na ostvareni evropski prosek od 16,6 t/ha. Krompir se u našoj zemlji najviše troši za ljudsku ishranu, a samo oko 8% se preradi. Godišnja potrošnja krompira po stanovniku u Srbiji je oko 38 kilograma.

Prosečna površina pod pasuljem u periodu od 2000 – 2007. godine iznosi 24.320 hektara, sa tendecijom pada po prosečnoj stopi od 1,8% godišnje. U strukturi ukupnih povrtarskih površina učestvuje sa 9%. Prosečan prinos pasulja kod nas iznosi 1,4 t/ha, što je neznatno manje u odnosu na evropski prosek od 1,5 t/ha. U strukturi evropske proizvodnje, Srbija učestvuje sa 4%, i nalazi se na šestom mestu. Godišnja potrošnja pasulja po stanovniku u Srbiji je oko 5 kilograma, što nas svrstava u sam evropski vrh.

Prema količini ponude i potražnje paradajz je jedan od najznačajnijih sezonskih proizvoda u Srbiji. Prosečna površina pod paradajzom u periodu od 2000 – 2007. godine iznosi 20.900 hektara, sa tendencijom neznatnog opadanja po prosečnoj stopi od 0,4% godišnje. U strukturi ukupnih površina pod povrćem učestvuje sa 9%. Prosečan prinos paradajza po hektaru iznosi 8,4 tone, što je za oko 75% manje u odnosu na ostvareni evropski prosek od 34 tone. U odnosu na prosečne prinose u zemljama iz kojih uvozimo paradajz, ovo je veoma nizak prinos. U strukturi evropske proizvodnje, Srbija učestvuje sa 0,8% i nalazi se na 14 mestu. Odnos našeg prosečnog prinosa i prosečnih prinosa u navedenim zemljama, govori nam o stanju u proizvodnji paradajza kod nas. Najveće količine paradajza u Srbiji još uvek se proizvode na otvorenom polju, gde je prinos u najvećoj meri uslovljen vremenskim prilikama. Veoma je rasprostranjena proizvodnja paradajza u improvizovanim plastenicima, koji ne mogu značajno da pospeše prinos, već jedino u određenoj meri mogu da zaštite proizvodnju od spoljnih uticaja. U poslednjih par godina povećava se proizvodnja u zaštićenom prostoru, što će pozitivno uticati na porast prinosa i povećanje ponude na domaćem tržištu.

Prosečna površina pod paprikom, u periodu od 2000-2007. godine, iznosi 19.550 hektara, sa tendencijom neznatnog opadanja po prosečnoj stopi od 0,3% godišnje. U strukturi ukupnih površina pod povrćem učestvuje sa 8% (2007. god). Prosečan prinos paprike iznosi 7,2 t/ha, što je tri puta manje u odnosu na evropski prosek. U strukturi evropske proizvodnje Srbija učestvije sa 4,4% i nalazi se na sedmom mestu. Najveći deo naše proizvodnje paprike realizuje se kroz prodaju na zelenim i kvantaškim pijacama u Srbiji. Veoma mali procenat proizvodnje se izveze ili upotrebi u domaćoj prerađivačkoj industriji. Mali obim prerade paprike u industriji rezultat je tradicije spremanja domaćeg ajvara i turšije u domaćinstvima.
Prosečna površina pod graškom, u periodu od 2000-2007. godine, iznosi 13.000 hektara, sa tendencijom blagog opadanja. U strukturi ukupnih površina pod povrćem učestvuje sa 6%. Prinos graška prosečno iznosi 2,3 t/ha, što je za oko 70% manje u odnosu na ostvareni evropski prosek od 8,7 t/ha. U strukturi evropske proizvodnje Srbija učestvuje sa 1,9% i nalazi se na 12 mestu. Domaća proizvodnja u potpunosti zadovoljava potrebe potrošača u Srbiji.

Prosečna površina pod crnim lukom u Srbiji, u periodu od 2000-2007. godine, iznosi 20.500 hektara, sa tendencijom opadanja po prosečnoj stopi od 2% godišnje. U strukturi ukupnih povrtarskih površina učestvuje sa 8%. Prosečan prinos crnog luka je 6,1 t/ha, što je tri puta manje u odnosu na ostvareni evropski prosek. U strukturi evropske proizvodnje Srbija učestvuje sa 1,6%.

Prosečna površina pod kupusom u Srbiji, u periodu od 2000-2007. godine, iznosi 22.000 hektara, sa tendencijom opadanja po prosečnoj stopi od 1,2% godišnje. U strukturi ukupnih povrtarskih površina učestvuje sa 9%. Prosečan prinos kupusa iznosi 13,7 t/ha, što je za oko 70% manje u odnosu na evropski prosek. U strukturi evropske proizvodnje Srbija učestvuje sa 2,4% i nalazi se na sedmom mestu.

Lubenice i dinje botanički spadaju u povrće, ali se zbog visokog sadržaja šećera i načina konzumiranja smatraju voćem. Obe ove povrtarske kulture su veoma omiljene i tražene na našem tržištu. Prosečna površina pod lubenicama i dinjama u Srbiji, u periodu od 2000¬2007. godine, iznosi 17.300 hektara, sa blagom tendencijom opadanja. U strukturi ukupnih povrtarskih površina učestvuje sa 7%. Prosečan prinos lubenica iznosi 15 t/ha. Iako je prosečan prinos po hektaru ovih kultura u Srbiji samo 4% niži od evropskog prosečnog prinosa, u odnosu na prosečne prinose u evropskim državama, još je veoma nizak. Zahvaljujući dobroj potražnji za lubenicom i dinjom, ulaganja u ove proizvodnje u Srbiji su značajna.

U Srbiji se u manjim količinama gaji i ostalo povrće, koje se istovremeno manje konzumira i uglavnom uvozi, kao što su: brokoli, artičoke, različite vrste zelene salate, rukola, koktel paradajz itd. Naši klimatski uslovi su dobri za gajenje i ovih vrsta povrća. S obzirom da njihova potrošnja u svetu raste, povećanom domaćom proizvodnjom i nižim cenama smanjio bi se uvoz, a istovremeno i povećao izvoz.

Nosioci proizvodnje u povrtarstvu su mali proizvođači (95%), koji uglavnom nisu tržišno orijentisani i tu nastaju najveći problemi, jer nisu u mogućnosti da obezbede dovoljne količine, kontinuiranu isporuku i ujednačen kvalitet povrća. Zbog toga je za razvoj povrtarstva, potrebno udruživanje. Proizvodnja povrća ima izražen regionalni karakter i uslovljena je agroekološkim uslovima, razvijenošću prerađivačke industrije i tržištem svežeg povrća.

• Obezbeđivanje investicione podrške kroz bespovratna sredstva i kredite za nabavku: plastenika i staklenika, sistema za navodnjavanje, opreme i mehanizacije za proizvodnju povrća.
• Obezbeđivanje sredstava za podršku uvođenju GLOBALGAP standarda u proizvodnju.
• Podsticanje udruživanja proizvođača povrća.
• Obezbediti savetodavne usluge proizvođačima.
• Usaglašavanje postojećih standarda i propisa o kvalitetu svežeg povrća, sa standardima EU i OECD-a.

.

X.3.3. Prerada i skladištenje

Na razvoj sektora prerade povrća značajno su uticale strukturne promene koje su se dogodile u poljoprivrednim društvenim preduzećima. Kada se radi o nabavnom tržištu, odnosno o sirovinama za preradu, prerada se, u prethodnom periodu, u mnogo većoj meri oslanjala na sirovine proizvedene u preduzećima društvenog sektora, nego na tržišni potencijal privatnog sektora poljoprivrede. Zabeleženo je i dugotrajno potpuno odsustvo poslovne povezanosti i integrisanosti privatnih poljoprivrednih gazdinstava sa prerađivačkim kapacitetima.

Uloga prerađivačke industrije je da povrće koje nije moguće čuvati u skladištima preradi na način da se može čuvati i transportovati, čime se produžuje mogućnost njegovog korišćenja. Generalno, to se može uraditi smrzavanjem, sušenjem i toplom preradom.

Srbija ima veliku konkurenciju na nivou proizvodnje povrća, ali malu na nivou prerade. Možda ne toliko malu ukoliko se pogleda ukupno instalisani kapacitet, međutim, malu konkurenciju ukoliko pogledamo nivo primenjene tehnologije. Danas u Srbiji ima registrovano 181 hladnjača za čuvanje voća i povrća sa ukupnim kapacitetom od 608 hiljada tona i ukupno 81 fabrika za toplu preradu i sušenje voća i povrća sa instalisanim
kapacitem od 565 hiljada tona.

Ove kapacitete hladnjača i prerade koji se pretežno koriste za preradu povrća možemo podeliti u nekoliko grupa:
• stare fabrike za preradu sa značajnim kapacitetima, ali i zastarelom tehnologijom,
• privatizovane fabrike sa značajnim kapacitetom, koje je novi menadžment doveo u stanje da posluju profitabilno,
• novoizgrađeni kapaciteti sa savremenom tehnologijom.

Iako najveći rast u proizvodnji imaju novootvoreni skladišni i preradni kapaciteti, ipak najveći deo tržišta otpada na drugu grupu, pa se ona i može smatrati najznačajnijom.

Klasiranje i pakovanje svežeg povrća je još uvek slabo zastupljeno, pogotovo kad je reč o malim pakovanjima. Svežeg povrća, seckanog i pripremljenog za salatu skoro i da nema na tržištu, dok se u svetu tako pripremljeno povrće sve više traži.

Najznačajnije vrste povrća koje se prerađuju u industriji su: krompir, od koga se proizvodi zamrznuti pomfrit, čips i pire, paradajz (koncentrat, pire, sok i kečap), grašak (zamrznut, konzervisan) i paprika (pasterizovana, zamrznuta sušena, mlevena i ajvar). Drugi značajni proizvodi u prerađivačkoj industriji su pasterizovane i sušene pečurke, kiseli krastavci i zamrznuto povrće.

• Formiranje baze podataka i vođenje registra prerađivača povrća.
• Obezbeđivanje kreditne podrške za unapređenje prerade i skladištenja povrća.
• Obezbeđivanje investicione podrške za izgradnju ULO hladnjača i adaptaciju postojećih i izgradnju novih skladišta za povrće.
• Obezbeđivanje subvencija za nabavku opreme za pranje, sortiranje, kalibriranje, i pakovanje povrća, kao i za nabavku sušara za povrće.
• Obezbeđivanje sredstava za podršku uvođenju HACCP i ISO standarda.
• Usaglašavanje postojećih standarda i propisa o kvalitetu proizvoda dobijenih preradom povrća i pečurki, sa standardima EU i OECD-a.

.

X.3.4. Cene

Cene povrća se slobodno formiraju na tržištu, kao rezultat dogovora između otkupljivača i proizvođača. Usled velikog uticaja klimatskih faktora na poljoprivrednu proizvodnju, proizvedene količine povrća mogu značajno da variraju iz godine u godinu, što direktno utiče na otkupnu cenu povrća.
Za većinu povrtarskih kultura karakteristična je cikličnost ponude, jer je navika naših proizvođača da se pri planiranju proizvodnje opredeljuju jedino na osnovu postignute cene tokom prethodne sezone prodaje.

Druga karakteristika je da usled malih skladišnih kapaciteta i velike carinske zaštite postoje izraženi pikovi kako niske cene tako i visoke među godinama, ali i u toku godine.

Dobar primer pikova cene se može videti na primeru upoređivanja cena povrća Hrvatske i Srbije (ovde je uzet primer mrkve gde se cena u Srbiji karakteriše visokim pikovima:
• u lošim godinama (2007.)
• i što se ide dalje od žetve (svih godina).

Razlog za ovakve pikove je visoka carina koju Srbija ima na uvoz povrća i samim tim zatvorenost tržišta, nedostak skladišnog prostora, i velika unutrašnja konkurencija u proizvodnji, koja naročito dolazi do izražaja u godinama kada ima dovoljno povrća i to odmah po žetvi.
• Donošenje pravilnika o uslovima otkupa svežeg povrća.
• Obezbeđivanje dobre informisanosti proizvođača o potrebama tržišta i kretanju cena na kvantaškim i zelenim pijacama.
.

X.3.5. Trgovina i marketing

Ukupan promet povrća ima trend rasta, s tim da od 2006. godine vrednost prodaje iz sopstvene proizvodnje preduzuća opada, dok se vrednost otkupa povećava. Ukupna vrednost prodaje povrća iz sopstvene proizvodnje preduzeća i zadruga i otkupa od individualnih gazdinstava u 2007. godini beleži rast od 120% u odnosu na 2004. gdodinu. Vrednost prodaje i otkupa u 2007. u odnosu na 2006. godinu, u tekućim cenama, veća je za 11,4%.

Svetsko tržište svežeg voća i povrća je izuzetno zahtevno i dobro organizovano, sa velikom konkurencijom, ali i velikom isplativošću. Zajedničko tržište Evropske unije voća i povrća, formirano je Uredbom Saveta evropske unije 1996. godine kada su i doneti standardi za 35 proizvoda koji se konzumiraju u svežem stanju i pravila kontrole kvaliteta svežeg voća i povrća. Da bi se izvozilo sveže povrće na ovo tržište, neophodno je krenuti od integralne proizvodnje, sa unapred pripremljenim planom, od zdravog i kvalitetnog semenskog materijala, kontrole upotrebe mineralnih đubriva i pesticida i dobro organizovane logistike i marketinga.

Srbija ima šansu u izvozu povrća, što pokazuju dosadašnji izvozni rezultati, koji imaju trend porasta. Evropska unija je najveći kupac svežeg, zamrznutog, prerađenog i neprerađenog povrća (42%). U susedne zemlje se izvozi 35% povrća. Pored krompira, izvozi se dosta paprike i pečuraka. Srbija ostvaruje pozitivan bilans spoljno-trgovinske razmene. Udeo izvoza povrća u ukupnom izvozu poljoprivrede je oko 9%. Udeo uvoza povrća u ukupnom uvozu poljoprivrede je oko 6%.

Najveći uvoz povrća je iz zemalja članica CEFTA-e, 39%, gde dominira uvoz iz Makedonije. Iz EU se uveze 37% ukupnog uvoza povrća. Vodeći uvoznici u Evropi su Holandija (zbog brojnih luka) i Nemačka (zbog veličine tržišta). Glavna izvozna tržišta povrća su EU 58%, zemlje CEFTA-e, 27% i Ruska Federacija.

Srbija ostvaruje pozitivan bilans spoljno-trgovinske razmene, kada je reč o smrznutom, sušenom i konzerviranom povrću. Sveže povrće se više uvozi nego što se izvozi, što je pokazatelj da se koristi kao sirovina u prerađivačkoj industriji.

U izvozu su konkurentni kvalitetom: konzervisan grašak, paprika smrznuta ili blanširana, pasulj konzervisan, ostalo povrće smrznuto ili blanširano, mešavine povrća smrznutog, crni luk, sušeno povrće, mešavine, paprika mlevena, a cenom: grašak, smrznut i konzervisan, povrće ostalo smrznuto, krompir za jelo, povrće mešavine, sokovi od povrća, mešavine sokova od voća i povrća, paprika drobljena ili mlevena i mešavine povrća, sušenog.

Preduslovi za veći izvoz svežeg povrća su osnivanje udruženja proizvođača i otvaranje distributivnih centara, gde bi se povrće prikupljalo i pripremalo za tržište. Takvi centri bi trebalo da budu opremljeni opremom za predhlađivanje, pranje, kalibriranje, pakovanje i hlađenje, da primenjuju evropske standarde za ambalažu i transportna sredstva i da pruže kontinuitet isporuke ugovorene količine propisanog kvaliteta, što zahteva savremenu tehnologiju proizvodnje (uravnoteženu raznolikost sorti, kombinacija otvorenih i zatvorenih prostora…).

Odluka Vlade da od 1. januara 2009. godine započne jednostranu primenu trgovinskog soprazuma sa EU imaće značajne posledice na trgovinu povrćem, jer je liberalizacija u okviru SSP za povrće značajna i uticaće da se procesi ukrupnjavanja i specijalizacije proizvodnje, uvođenja standarda i supermarketizacije ubrzaju usled spuštanja cena, tj eliminisanja pikova cena koji se javljaju usled zatvorenosti tržišta.

Upoređujući sa ukupnim snižavanjem TE, carina za povrće se u proseku spušta još brže nego kod ostalih poljoprivrednih proizvoda, iako je ona prosečno viša nego za ostale proizvode. Tako će se u narednom periodu od šest godina, sa prosečne 24.7% spustiti na 2.6%. Samo nekoliko proizvoda će zadržati carinu i posle pete godine.

Očekivane posledice liberalizacije carine za uvoz povrća u okviru SSP:

• smanjivanje visokih pikova cene povrća koje se javljaju usled zatvorenostitržišta,
• povećan uvoz povrća,
•teškoće malih proizvođača bez znanja, opreme i tehnologije da budu konkurentni i njihovo: -odustajanje od proizvodnje, okretanje ka lokalnim tržištima, -okretanje manje transportabilnom povrću (paradajz, salate…).
• Podržati osnivanje distributivnog centra i drugih mesta prodaje sa modernom tehnologijom skladištenja.
• Novčano i organizaciono podržati nastupe proizvođača i prerađivača povrća na najvažnijim svetskim sajmovima.
• Promovisati proizvode od povrća i proizvođače povrća na domaćem i inostranom tržištu.

.

X.3.6.Potrošnja

Bogatstvo hranljivih i zaštitnih materija čini povrće značajnim u ishrani ljudi. Posebna vrednost povrća je u visokom sadržaju biološki značajnih materija (vitamina, mineralnih materija i fitoncida).

Činjenice o nutritivnom, agronomskom i ekonomskom značaju povrća zahtevaju razvoj ove proizvodnje u dva osnovna pravca:
• gajenja povrća za svežu potrošnju namenjenu zelenoj pijaci,
• gajenja povrća za preradu.

To će osigurati neophodnu dnevnu potrebu čoveka od 400 grama povrća, ali i značajne količine svežeg i prerađenog povrća za izvoz.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u 2007. godini povrće se najviše trošilo u svežem stanju, 145,9 kilograma po stanovniku,(od čega je 38,5 kilograma prerađenog povrća znatno manja.
.

X.3.7. Politika podrške

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede je prethodnih godina pružalo podršku povrtarskoj proizvodnji kroz različite programe mera i sa njom bi trebalo nastaviti i u periodu od 2009. do 2011. godine, s tim što bi se iznosi podsticajnih sredstava za nabavku opreme povećali i u obimu i u količini sredstava.

Programi podrške koje treba nastaviti sprovoditi:
• Regresiranje repromaterijala za povrtarsku proizvodnju;
krompir), dokjepotrošnjazamrznutogi
• Subvencije za nabavku opreme i mehanizacije za povrtarsku proizvodnju i tehnološke opreme za modernizaciju postojećih skladišnih i prerađivačkih kapaciteta ili razvoj novih ;
• Podrška uvođenju sistema kontrole kvaliteta HACCP i GLOBALGAP;
• Podrška nastupu naših proizvođača i prerađivača povrća na međunarodnim sajmovima;
• • Institucionalna podrška – kroz različite projekte za unapređenje povrtarstva.
.

X.4. Akcioni plan

.

X.5. Osnovni indikatori

• Porast prinosa po hektaru
Mera 2009. 2010. 2011.

• Zakonodavna
• Uskladiti Pravilnik o kvalitetu proizvoda od voća, povrća i pečurki sa direktivama EU
• Institucionalna
• Uspostavljanje registra proizvođača i prerađivača povrća
• Mera podrške
• Regresiranje repromaterijala za povrtarsku proizvodnju
• Regresiranje osiguranja životinja, useva i plodova
• Podsticajna sredstva za nabavku opreme i mehanizacije za povrtarsku proizvodnju i unapređenje prodaje povrća
• Podsticajna sredstva za adaptaciju postojećih skladišnih i preradnih kapaciteta za povrće i izgradnju novih
• Podrška uvođenju standarda u proizvodnju i preradu povrća
• Izvozne subvencije

• Rast proizvodnje povrća u zaštićenom prostoru i pod sistemima za navodnjavanje
• Cena povrća koja je na nivou cene u regionu, bez velikih oscilacija u toku godine
• Povećan izvoz svežeg i prerađenog povrća
• Registrovani ovlašćeni skladištari za povrće i izdate prve skladišnice

.

XI.Sektorska analiza -voćarstvo

.

XI.1. Značaj i osnovni trendovi

Voćarstvo je jedna od najproduktivnijih poljoprivrednih grana. Zahvaljujući velikom broju voćnih vrsta omogućeno je korišćenje brojnih lokacija i područja sa veoma različitim zemljišnim i klimatskim uslovima za voćarsku proizvodnju, pa i zemljišta slabijih fizičkih, hemijskih i drugih osobina, kao i zemljišta sa većim nagibom.

Proizvodnja voća i prerađevina od voća može da bude veoma profitabilna i značajana izvozna grana. Međutim, to podrazumeva preduzimanje mera u pravcu intenziviranja voćarske proizvodnje kao i osavremenjavanja i specijalizacije prerađivačkih kapaciteta. Tržišno orjentisano voćarstvo može biti visokoprofitabilno samo ukoliko je tehnologija gajenja usklađena sa zahtevima tržišta.

Danas se u svetu, a sve više i kod nas razvijaju:
• proizvodnja voća kontrolisanog kvaliteta (od kontrole zemljišta do primene svih agrotehničkih mera);
• integralna proizvodnja, gde se jasno propisuju pravila primene agrotehničkih mera za određeni region i vrstu;
• organska proizvodnja voća.

Osnov svake proizvodnje voća jeste ostvarenje kvalitetnog visokog prinosa i proizvoda koji je bezbedan po zdravlje čoveka.
.

XI.2. Ciljevi politike

Voćarstvo Srbije nalazi se pred velikim promenama koje nameće prelazni period tranzicije naše zemlje. Operativnim programom, Ministarstvo poljoprivrede je spremno da definiše aktivnosti i mere podrške koje će dovesti do sprovođenja niza reformi u ovoj oblasti.

Prioritetni ciljevi za naredni period:
• unapređenje kvaliteta sadnog materijala kroz unapeđenje sistema sertifikacije i kontrole;
• regulisanje prometa pesticida i započinjanje kontrole rezidua;
• povećanje površina pod organskim i integralno sertifikovanim voćanjacima.

.

XI.3. Tržišni lanci u voćarstvu

.

XI.3.1. Obezbeđivanje inputa

Proizvodnja i promet sadnim materijalom
Srbija je nekada bila veliki izvoznik sadnog materijala, međutim u poslednjih deset godina zemlje EU traže isključivo sertifikovani sadni materijal, a u to vreme naša zemlja nije imala zakonski uspostavljenu šemu sertifikacije. Proizvodnja se zasnivala na standardnim sadnicama (najniža kategorija), pa je izvoz bio onemogućen.

Glavna geografska oblast proizvodnje sadnog materijala u Srbiji je Rasinski okrug. Najviše se proizvode sadnice vinove loze, jabuke, šljive, kruške, breskve i višnje, a manje ostalih voćnih vrsta.

U Srbiji se proizvodi većinom standardni sadni materijal, a u maloj meri testirani i bezvirusni sadni materijal. Trenutno je neodgovarajuća struktura zastupljenosti sorti proizvedenih voćnih sadnica, zbog otežane mogućnosti nabavke savremenih sorti (koje su uglavnom zaštićene – patentirane). Veliki problem u proteklom periodu je bio sortno neadekvatan i zdravstveno neispravan sadni materijal, što je negativno uticalo na voćarsku proizvodnju. Takvo loše stanje sadnog materijala uticalo je na širenje bolesti kao što su šarka kod koštičavog voća i bakteriozna plamenjača kod jabučastog voća.

Novom zakonskom regulativom 2005. godine omogućena je proizvodnja sadnog materijala isključivo pravnim licima i preduzetnicima, i danas se proizvodnjom, prometom i uvozom sadnog materijala bavi 309 preduzeća, a isključivo proizvodnjom sadnog materijala 242 preduzeća.

Novom regulativom zabranjena je prodaja sadnica na pijacama, već su definisana prodajna mesta, a uvedeni su i sertifikati (etikete) koje izdaje Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede -Uprava za zaštitu bilja.

Sertifikatom, država garantuje kupcu da je svaka sadnica sa etiketom sortno i zdravstveno ispravna. Sve to je doprinelo postepenom uređenju oblasti proizvodnje sadnog materijala, vraćanju poverenja kod kupaca (poljoprivrednih proizvođača), povratku na rusko tržište (Krasnovdarska oblast), a uz finansijsko favorizovanje sertifikovanog sadnog materijala (veće su subvencije za sertifikovani, nego za standardni) došlo je do povećane potražnje sertifikovanih sadnica i interesovanja rasadničara.

Atestirani sadnog materijala po voćnim vrstama
Naziv vrste	Deklarisana količina (kom)
2006/2007	2007/2008
BADEM	3,324	2,813
BELA RIBIZLA	1,730	5,350
BRESKVA	213,025	122,998
CRVENA RIBIZLA	38,482	26,240
CRNA RIBIZLA	22,485	29,710
DREN	650	150
DUNJA	35,634	48,835
JABUKA	1,653,347	1,719,407
JAPANSKA JABUKA	80	108
JOSTA	700	5,245
KAJSIJA	295,210	354,513
KESTEN	30
KIVI, AKTINIDIJA	2,830	2,388
KRUŠKA	716,057	547,769
KUPINA	9,500	1,920
LESKA	72,197	234,765
LIMUN	270	326
MALINA	290,000	548,000
MARELA	1,630	1,570
MUŠMULA	21,136	18,898
NEKTARINA	35,182	28,728
OGROZD	3,450	12,380
ORAH	33,200	36,981
POMORANDŽA	60	64
BOROVNICA	1,400	2,000
RIBIZLA	2,950	2,460
SMOKVA	270	336
TREŠNJA	298,334	227,856
VIŠNJA	432,597	520,045
ŠLJIVA	910,362	800,672
UKUPNO	5,096,122	5,302,527

.
Većina rasadničara podržava regulisanje proizvodnje sadnog matarijala kroz sertifikaciju i introdukciju kvalitetnih uvoznih sorti, ali ističu primedbe sa kojima se susreću prilikom prilagođavanja:
• Strogi kriterijumi koji se tiču izolacije matičnjaka i rastila -za pojedine voćne vrste potrebna je izolacija od nekoliko kilometara. Ovaj uslov rasadničari ne mogu lako ispuniti, tako da moraju podizati matičnjake na drugim, udaljenim parcelama gde se gaje ratarske kulture;
• Kratak prelazni rok od 5 godina (do 2010. god.) -kada se ukida standardna kategorija S-A, s obzirom da rasadničari nisu podigli matične zasade osnovne kategorije i nisu se dovoljno brzo pripremili za prelazak na proizvodnju sertifikovanih sadnica;
• • Nemogućnost proizvodnje sadnog materijla autohtonih sorti -naučno-istraživačke
• institucije nisu ozbiljnije radile na klonskoj i fitosanitarnoj selekciji autohtonih sorti i ne postoji početni predosnovni sadni materijal;
• Otežana nabavka osnovnog sadnog materijala, naročito zaštićenih (licenciranih) sorti -strani proizvođači imaju politiku da prodaju gotove sertifikovane sadnice, a ne osnovni sadni materijal od čega bi naši proizvođači proizvodili sertifikovane sadnice i na taj način bili konkurencija stranim proizvođačima;
• Nepoverenje stranih vlasnika zaštićenih sorti prema domaćim rasadničarima i neovlašćeno umnožavanje zaštićenih sorti od strane domaćih rasadničara;
• Zastarelost sortimenta kod većine voćnih vrsta -dominiraju sorte koje se koriste za dalju preradu, a koje se uz to odlikuju malom rodnošću i lošim kavlitetom plodova.

Većina primedbi predstavlja realne probleme i Ministarstvo će tokom 2009-2011. godine pokrenuti inicijative za njihovo rešavanje na sledeći način:

• Pomoć proizvođačima da pronađu lokacije koje odgovaraju uslovima izolacije, npr. pri davanju u zakup državnog zemljišta, prednost bi trebalo da imaju rasadničari za parcele koje ispunjavaju uslove izolacije i koje su pogodne za proizvodnju sadnog materijala. Organizovanje konzorcijuma i zajedničkih matičnih zasada koje bi koristili veći broj rasadničara.
• Produženje prelaznog perioda u skladu sa potrebama i tempom prestruktuiranja rasadničke proizvodnje sa standardnog na sertifikovani sadni materijal.
• Davanje mogućnosti umatičenja autohtonih sorti koje su od posebog interesa za Srbiju, bez potvrde o poreklu, već na osnovu celokupnog testiranja biljaka i utvrđivanja njihovog zdravstvenog stanja. Sve zdrave biljke bi se mogle umatičiti i koristiti za proizvodnju sadnog materijala, što bi omogućilo podizanje proizvodnih zasada sa autohtonim sortama. Finansiranje centara za premultiplikaciju i konzervaciju (mrežanici, biljke za indeksiranje, tople leje i dr.) kako bi oni proizveli osnovni (bazni) sadni materijal za rasadničare.
• Organizovanje institucionalne pomoći nabavke osnovnog sadnog materijala za veći broj rasadničara, jer mnogi proizvođači nemaju uslova da sami pregovaraju sa inodobavljačima. Povoljno je to što je upravo formirana Grupacija proizvođača sadnog materijala pri Privrednoj komori Srbije.
• Usvajanje Zakona o zaštiti biljnih sorti i učlanjenje u UPOV (Međunarodna organizacija za zaštitu biljnih sorti), kao i intenzivna kontrola od strane fitosanitarne inspekcije po pitanju umnožavanja sadnog materijala zaštićenih sorti.

• Nastavak adekvatne pomoći u podizanju matičnih zasada (narednih nekoliko godina – dok se ne podigne dovoljan broj matičnjaka osnovne kategorije).
• Pomoć kod obezbeđivanja parcela sa odgovarajućim izolacionim prostorom.
• Podrška uvođenju razmnožavanja kulturom tkiva.
• Podrška uvođenje adekvatnih slabobujnih podloga i podloga koje poboljšavaju kvalitet plodova.
• Podrška uvođenje kontejnerske proizvodnje sadnica.
• Pomoć kod otkupa prava (licenci) za umnožavanje zaštićenih sorti.
• Nastaviti program eradikacije zaraženih zasada voća.
.

XI.3.2. Proizvodnja voća

Srbija sa svojom ukupnom proizvodnjom voća od 1.355.800 tona u 2007. godini, učestvuje sa 1,11% u svetskoj proizvodnji voća, odnosno sa 6,57% u odnosu na proizvodnju voća u Evropskoj uniji. Najveći udeo u proizvodnji ima malina koja učestvuje sa 15,2% u svetskoj proizvodnji odnosno sa 65% u odnosu na proizvodnju u Evropskoj uniji.

Površine pod voćnjacima obuhvataju 244.000 hektara što čini 4,68% ukupnih poljoprivrednih površina, odnosno 5,63% od obradivih površina u Republici Srbiji. Najveći procenat od ove površine pod kojom se nalaze voćni zasadi, tradicionalno je pod šljivom -50%, zatim jabukom -18% i višnjom –7% od ukupnog broja stabala2 svih voćnih vrsta u Republici Srbiji.

Srbija je značajan proizvođač jabuka. U strukturi ukupne površine pod voćem učestvuje sa 27%, dok po ukupnoj vrednosti proizvodnje u Srbiji jabuka se nalazi na petom mestu. Površine rastu po prosečnoj stopi od 1% godišnje. Struktura zasada relativno je nepovoljna jer veliki deo čine stari i amortizovani zasadi. Prinos jabuke prosečno iznosi 11 kilograma po stablu odnosno 6,6 t/ha, što je za 74% niže u odnosu na evropski prosek (najveći prosečan prinos jabuke u Evropi ima Slovenija -49 t/ha). Iako ove podatke treba uzeti sa rezervom, činjenica je da je još uvek veliki deo površina u starim sistemima proizvodnje koji nisu u stanju da daju velike prinose, isto koliko je i činjenica da su zasadi (naročito u tradicionlanim proizvodnim regionima) podignuti u poslednjih petnaestak godina zasađeni na moderan način. U zasadima jabuke u Srbiji vodeća sorta je ajdared sa 44%, zatim slede zlatni delišes sa 14%, crveni delišes – 7,6%, greni smit – 7,2%, dok su ostale sorte zastupljene u manjoj meri. U poslednjih nekoliko godina dolazi do izmena u sortimentu, tako da ajdared polako gubi primat i biva zamenjen nekim novim sortama i klonovima koje pripadaju grupi jesenjih sorti sa ranijim periodom sazrevanja, čime je proširen period berbe jabuke. U narednom periodu neophodno je menjati sortiment jabuke u korist letnjih sorata, koje ranije sazrevaju i na taj način ostvariti veći profit na tržištu. S obzirom da se radi o voćnoj vrsti koja ima dugu sezonu potrošnje, može se dobro čuvati, ima relativno pristupačnu cenu, postoje navike u potrošnji, očekuje se da će se proizvodnja u narednom periodu povećati.

2 Površine u Srbiji se statistički vode po broju stabala, što je suprotno logici ali i standardima za praćenje proizvodnje u EU Šljiva u Srbiji zauzima prvo mesto zasađenoj površini i po proizvodnji. Ukupan broj rodnih stabala u Srbiji iznosi 42,6 miliona (94% od toga u centralnoj Srbiji) sa tendencijom neznatnog opadanja po prosečnoj stopi od 0,2% godišnje. Prosečan prinos šljive kod nas iznosi 9 kilograma po stablu odnosno 3,3 t/ha, što je za 1,6 tona niže u odnosu na ostvareni evropski prosek (najveći prosečan prinos u Evropi ima Slovenija sa preko 20 t/ha dok je prosek u EU 9,2 t/ha. U proizvodnji je veliki broj starih (oronulih) stabala, kao i šljivika koji su podignuti na neadekvatnom zemljištu usled čega su neredovne rodnosti i slabe produktivnosti. Sadašnja proizvodnja bi se mogla postići sa manjih površina nego što je to trenutno slučaj čime bi se oslobodile površine za druge kulture. Iako u Srbiji nema egzaktnih podataka o sortimentu, može se reći da se gaji veliki broj autohtonih sorti, čiji je tipičan predstavnik požegača, pa do najplemenitijih sorti. Generalno gledano, struktura sortimenta dosta je nepovoljna jer se procenjuje da autohtone rakijske sorte učestvuju sa jednom polovinom, a one su izrazito oscilirajuće rodnosti i vrlo različitog, pa čak i lošeg kvaliteta ploda. U strukturi prerade šljive dominantno učešće ima proizvodnja rakije, jer se u rakiju preradi 66% ukupne proizvodnje šljive. Prosečna proizvodnja rakije iznosi 44,8 miliona litara sa tendencijom porasta po stopi od 2,9% godišnje. U suvu šljivu preradi se 3,4% ukupne proizvodnje, što je limitirano tržišnim potencijalima, odnosno tražnjom, kako na domaćem, tako i na međunarodnom tržištu. Prosečna proizvodnja suve šljive iznosi 4,300 tona sa tendencijom povećanja po stopi od 2,3% godišnje. Ostali deo proizvedene šljive se preradi u pekmez, kao i druge proizvode od šljiva – džem, marmelada, slatko i dr.

Višnja predstavlja značajno i perspektivno voće, pre svega sa stanovišta izvoza na međunarodno tržište. Prosečan broj rodnih stabala pod višnjom u Srbiji iznosi 8,6 miliona sa tendencijom blagog rasta po prosečnoj stopi od 1,6% godišnje. Prinos višnje po stablu u Srbiji relativno je skroman i iznosi 2,5 t/ha što je za 60% niže u odnosu na ostvareni evropski prosek (najveći prosečan prinos u Evropi ima Grčka sa 12 tona/ha). U poslednjih pet godina prosečna proizvodnja višnje na nivou je od 72.000 tona, u strukturi proizvodnje voća višnja učestvuje sa 7,8%. Sortiment višnje je uglavnom prilagođen sortama koje se koriste za industrijsku preradu, a od sorti uglavnom dominira Oblačinska višnja. Višnja predstavlja dobru sirovinu za našu prerađivačku industriju. Najveći deo se prerađuje kao zamrznuta višnja sa i bez koštice, konzervisana, kao i sok od višnje.

U strukturi izvoza agroindustrijskih proizvoda malina predstavlja najznačajniji izvozni proizvod. Iako su ulaganja pri podizanju zasada relativno visoka uložena sredstva se brzo vraćaju, jer malina brzo stupa u rod, obilno i redovno rađa, a plodovi postižu visoku cenu na domaćem i inostranom tržištu. U Srbiji se u periodu od 2000. do 2006. godine beleži rast površina pod malinom po stopi od 2.6% godišnje. Jedna trećina svetske proizvodnje maline, vrhunskog kvaliteta, se proizvede u Srbiji. Ukupna površina pod malinom u Srbiji iznosi 15,200 i u strukturi površina pod voćem učestvuje sa 6,2%. Prinos maline prosečno iznosi pet tona po hektaru što je za 6% više u odnosu na ostvareni evropski prosek. Prosečna evropska proizvodnja maline iznosi 357.000 tona. Najveći evropski proizvođač je Ruska Federacija. U strukturi evropske proizvodnje Srbija učestvuje sa 22,5%. Gotovo celokupna proizvodnja je locirana na maloj površini u proizvodnim regionima zapadne Srbije (Arilje, Požega, Užice, Ljubovija) gde se proizvodi oko 55% od ukupne proizvodnje, severozapadne Srbije (Valjevo, Šabac, Osečina) sa 35% proizvodnje i jugozapadne Srbije (Brus, Aleksandrovac i Kuršumlija). Sortiment maline je uglavnom prilagođen sortama koje se koriste za industrijsku preradu, a od sorti uglavnom dominiraju Vilamet i Miker. U našoj zemlji malina predstavlja najprofitabilniji izvozni artikal. Od ukupno proizvedene količine malina u Srbiji, veoma mali deo odlazi na domaće tržište kao sveža malina, dok se najveći deo prerađuje u zamrznutu malinu (rolend, griz, blok, bruh, original) i kao takav izvozi (90% od ukupne proizvodnje).

Pored problema koji opterećuju voćarsku proizvodnju, trendovi rasta površina, prinosa i proizvodnje su generalno pozitivni. Eliminisanjem ili smanjenjem problema kao što su: nizak nivo primenjene tehnologije, tradicionalizam u proizvodnji koji sprečava primenu novih tehnologija, nedovoljne površine pod zalivnim sistemima, mali udeo integralne i organske proizvodnje, zastarela mehanizacija, mali procenat osiguranih useva, male površine pod protivgradnim mrežama, loša organizovanost proizvođača u asocijacije i zadruge, zastareo sortiment – trendovi bi bili još pozitivniji i time doprineli bogatstvu proizvođača i prerađivača.

• Izrada rejonizacije i formiranjem registra proizvođača voća.
• Podsticanje uvođenja dobre poljoprivredne prakse u voćarsku proizvodnju.
• Investiciona podrška podizanja novih modernih zasada.
• Investiciona podrška primene savremene voćarske mehanizacije i sistema za navodnjavanje.
• Izrada Nacionalnog programa voćarstva u Srbiji.

.
XI.3.3. Prerada i skladištenje

Prerada voća predstavlja veliki industrijski potencijal. U Srbiji se samo voće i mešovito voće i povrće prerađuje i skladišti u 144 hladnjače. Ukupan instalisani kapacitet hladne prerade je 303.315 tona, od čega se koristi 218.368 tona. Trenutno, 49 hladnjača imaju ili su u procesu uvođenja standarda ISO 9001 i HACCP. Fabrika za toplu preradu voća i mešovito voće i povrće ima 39, ali u funkciji je manje od 50% kapaciteta od čega 40 ima uveden ili je u fazi uvođenja HACCP i ISO 9001. Pored toga radi i 20 fabrika za proizvodnju sokova i koncentrata. Znatan broj prerađivača ne funkcioniše ili poseduje opremu slabijeg kvaliteta, dok samo mali broj kompanija imaju visoku tehnologiju prerade.

Produžetak sezone svežeg voća ograničen je i mogućnostima skladištenja. Problem je što su postojeći kapaciteti neodgovarajući sa zastarelim načinom čuvanja i bez klimatizacije pa se javljaju veliki gubici. Od 180 hladnjača koliko ih je u Srbiji, samo par ima moderne uslove skladištenja sa ULO (ultra low oxygen) tehnologijom, kakvih je samo desetak u Srbiji a potreban broj je znatno veći. Jedan deo preradnih kapaciteta još uvek nema implementirane sisteme kvaliteta. Klasiranje i pakovanje svežeg voća je još uvek slabo zastupljeno, pogotovo kad je reč o malim pakovanjima.

• Uvesti obavezu vođenja registra prerađivača i skladištara;
• Investicionom podrškom kroz budžetska sredstva Ministartva poljoprivrede i IPARD fonda podržati podizanje tj. izgradnju ULO hladnjača, izgradnju novih i adaptaciju postojećih skladišta, nabavku sušara i opreme za čišćenje, sortiranje, kalibriranje i pakovanje voća;
• Podrška uvođenju standarda HACCP i ISO;
• Donošenje novih i usaglašavanje postojećih standarda i propisa o kvalitetu za sveže voće, kao i proizvoda dobijenih preradom voća, sa standardima OECD i EU.
.

XI.3.4. Cene

Cene voća se slobodno formiraju na tržištu kao rezultat dogovora između otkupljivača i proizvođača. Međutim, kako bi se unapredili odnosi duž tržišnog lanaca, neophodno je doneti Pravilnik o otkupu i otkupnim mestima.
Usled velikog uticaja klimatskih faktora na poljoprivrednu proizvodnju, proizvedene količine voća mogu značajno da variraju iz godine u godinu, što direktno utiče na otkupnu cenu voća. Cene voća u Srbiji beleže konstantan rast kao rezultat povećanog izvoza, visoke zaštite i sličnih trendova na međunarodom tržištu.

• Unapređenje informisanosti proizvođača o potrebama tržišta i kretanju cena na kvantaškim i zelenim pijacama (STIPS).
• Izrada Pravilnika o uslovima otkupa svežeg voća.
• Donošenje novih i usaglašavanje postojećih standarda sa standardima EU, tj. OECD o klasama i kvalitetu svežeg voća.
• Izrada Pravilnika o kvalitetu svežeg voća i povrća.
.

XI.3.5. Prodaja i trgovina

Proizvodnja, pa samim tim i prodaja voća je u najvećem delu u rukama malih proizvođača. Pored ove činjenice koja uslovljavlja tržišne tokove ostale karateristike prodaje voća su:

• Još uvek, najveći deo proizvedenog voća se prodaje na kvantaškim i zelenim pijacama ali raste prodaja u supermarketima koji zahtevaju kvalitet proizvoda, kontinuitet u isporuci, značajne količine, pakovanje ali i mogućnost odloženog plaćanja. Sve veća prodaja voća u supermarketima, ubrzava organizovanje i specijalizaciju proizvođača bilo u formi zadruga ili u organizovanju proizvodnje od strane privatnih kompanija koje snadbevaju supermarkete;
• Generalno nizak nivo pripreme za prodaju (pakovanje, sortiranje, promocija…);
• Malo ugovorene proizvodnje za poznatog kupca;
• Značajan nivo rasta izvoza voća kao i diverzifikacija destinacija izvoza. U izvozu voća najveći udeo zauzima zamrznuto voće sa 80%, dok izvoz svežeg voća iznosi 16,6% od ukupne vrednosti izvoza voća. Sveže voće se najviše izvozi u Rusku Federaciju – 38%, Austriju – 16%, Bosnu i Hercegovinu – 14%, Nemačku – 6%, Holandiju
– 4% i Rumuniju – 3%;
• Poslednjih godina raste udeo izvoza svežeg voća u odnosu na ukupan izvoz voća;
• Nedostatak zajedničke strategije za nastup na inostrana tržišta (maline u EU ili i jabuke u Rusku Federaciju);
• Nepostojanje veletrgovina distributivnih centara i drugih mesta prodaje koji su opremljeni adekvatnim skladišnim kapacitetima.

Očigledno je da je Srbija cenovno i kvalitativno konkurentna u proizvodnji određenih vrsta voća, prvenstveno maline i višnje, na šta ukazuju značajni izvozni rezultati. Pozitivni trgovinski bilans u trgovini voćem, najverovatnije neće pretrpeti značajne promene u naredne tri godine, ni posle započinjanja implemetacije Trgovinskog sporazuma sa EU, tj snižavanja carina dogovorenih u okviru SSP. Proizvodi kao što su jabuke, koji su prosečno uvozene u vrednosti od oko 3.3 miliona dolara godišnje (iako je carina na uvoz bila oko 70%) će se uvećati. Slično će se desiti i sa drugim proizvodima koje su uvoženi i do sada, iako se proizvode u Srbiji, kao što su kruške, breskve, šljive, stono grožđe.

• Novčano i organizaciono podržati nastupe proizvođača i prerađivača voća na najvažnijim svetskim sajmovima.
• Promovisati proizvode od voća i proizvođače voća na domaćem i inostranom tržištu.
• Podržati zajedničke nastupe kompanija na inostranim tržištima.

.

XI.3.6. Potrošnja

Prosečna godišnja potrošnja voća po stanovniku je mala u poređenju sa evropskim zemljama. Ohrabrujuće je da je prisutan trend porasta potrošnje, pa je tako prosečna godišnja potrošnja svežeg voća po stanovniku bila je 43 kilograma` u 2003. godini, dok je u 2007. godini prosek iznosio 59 kilograma. Od svih proizvoda od voća, najveću potrošnju beleže jabuke, dok se ostale voćne vrste troše znatno manje.
Najveći deo proizvedenog voća se preradi. Najviše se prerađuje koštičavo voće, znatno manje jabučasto i jagodasto, dok se jezgrasto prerađuje neznatno, odnosno koristi se kao zreli plodovi u neprerađenom stanju. Poslednjih godina primetan je veliki trend rasta potrošnje za industrijsku preradu od preko deset puta kod jabuka ili nekoliko puta u slučaju šljive.

– Podržati projekte koji imaju za cilj promovisanje potrošnje svežeg voća na domaćem i inostranom tržištu, naročito među decom.
.

XI.3.7. Politika podrške

Cilj Ministarstva poljoprivrede je da se voćarska proizvodnja unapredi kako podizanjem novih zasada, unapređenjem kvaliteta proizvoda tako i većom profitabilnošću proizvodnje. Da bi se to postiglo Ministarstvo pruža podršku voćarskoj proizvodnji kroz različite programe mera od čega su najvažnije:
Među tržišnim merama:
• izvozne stimulacije za zamrznuto voće (7%), konzervisano voće (10%), sušeno voće (10%), sokove (10%).
Među strukturalnim merama:
• investiciona podrška za nabavku opreme i mehanizacije za unapređenje voćarstva: − opreme za navodnjavanje (50%), − priključne mašine (40-50%),
− subvencije za nabavku mini sušara (40-50%), − subvencije za podizanje hladnjača (40-50%),
• podrška podizanju novih i unapređenju starih zasada: − podsticajna sredstva za podizanje novih proizvodnih zasada voća − podsticajna sredstva za podizanje novih matičnih zasada voća − podsticajna sredstva za krčenje zaraženih zasada voća,
• podrška uvođenju standarda,
• podrška nastupu naših proizvođača i prerađivača na međunarodnim sajmovima.

Kreditna podrška:
• dugoročni krediti za podizanje novih zasada, kao i opreme i mehanizacije za voćarsku proizvodnju.

Sigurno najvažnije mere unapređenja voćarske proizvodnje jesu podsticaji za nove zasade, uvedeni 2004. godine. Primećuje se rast površina pod novim zasadima voća iz godine u godinu, kao i konstantno povećanje iznosa novčanih sredstava po hektaru novog zasada.

Razlog povećanja iznosa podsticajnih sredstava je sve veća orijentacija poljoprivrednih proizvođača ka sertifikovanom (bezvirusnom) sadnom materijalu koji je duplo više podstican u odnosu na standardni sadni materijal. Drugi razlog je sve veća orijentacija poljoprivrednih proizvođača ka intenzivnoj, odnosno gustoj sadnji zasada (kroz uredbu se stimulacija vrši po sadnici, a ne po hektaru), odnosno podizanje zasada savremenom tehnologijom gajenja voća.

Ministarstvo poljoprivrede od 2007. godine sprovodi meru pomoći za uvođenje sertifikacije sadnog materijala kroz finansiranje podizanja matičnih zasada osnovne (bazne) kategorije, a koji su neophodni za proizvodnju sertifikovanih sadnica. Prve godine podneto je 6 zahteva za podizanje novih matičnih zasada u ukupnom iznosu sredstava od 12.328.800 dinara.

Od 2007. godine je uvedena nova mera Ministarstva poljoprivrede kojom se podstiče krčenje zaraženih zasada voća i vinove loze, sa ciljem formiranja zdravstveno bezbednosnih zona na kojima će se zasnovati novi matični i proizvodni zasadi sa sertifikovanim sadnim materijalom. Ukupno je odobreno 14 projekata eradikacije u iznosu od 87.842.783 dinara.

U periodu 2009 – 2011. podrška će se zasnivati na:
• povećanju i promovisanju mera podizanja novih matičnih i proizvodnih zasada uz smanjenje iznosa po hektaru/sadnici,
• povećanju iznosa investicione podrške za opremu i mehanizaciju,
• ukidanju izvoznih subvencija,
• • nastavljanju sprovođenje Uredbe o korišćenju podsticajnih sredstava za krčenje zaraženih zasada voća.
.

XI.4. Akcioni plan

.

XI.5. Osnovni indikatori

• Nastaviti sa trendom uvođenja sertifikovanih sadnica prilikom zasnivanja novih matičnih i proizvodnih zasada voća
• Zadržavanje trenda rasta prinosa u naredne tri godine kod svih voćnih vrsta, posebno kod tradicionalnog voća kao što je: šljiva, malina, jabuka višnja
• Zadržavanje trenda rasta površina u naredne tri godine kod svih voćnih vrsta, posebno kod tradicionalnog voća kao što je: šljiva, malina, jabuka višnja
• Nastaviti sa eradikacijom(krčenjem) zaraženih zasada koštičavog voća koji su mogući izvor zaraze virusa šarke šljive -Plum pox virus za okolne voćnjake, kao i zapuštenih i zaraženih zasada jabučastog voća koji su mogući izvor zaraze bakteriozne plamenjače – Erwinia amylovora za okolne voćnjake, sa mogućnošću podizanja novih zasada voća
• Registrovani ovlašćeni skladištari za voće i povrće i izdate prve skladišnice
• Rejonizacija voćarstva Srbije
Mera 2009. 2010. 2011.
Zakonodavna

• Pravilnik o kvalitetu svežeg voća i povrća
• Pravilnik o uslovima za javna skladišta za voće i povrće
• Pravilnik o kvalitetu proizvoda koji će biti predmet skladištenja u javnim skladištima za voće i povrće
• Institucionalna
• Osnivanje kompenzacionog fonda
• Uspostavljanje registra proizvođača i prerađivača voća
• Mera podrške
• Podizanje novih proizvodnih zasada voća
• Podizanje novih matičnih zasada voća
• Eradikacija zaraženih zasada voća
• Rejonizacija voćarstva

XI. Sektorska analiza – vinogradarstvo i vinarstvo

.

VII.5. Značaj i osnovni trendovi

Vinogradarsko-vinarski sektor u Srbiji je sektor sa dugom tradicijom i trenutno neiskorišćenim potencijalom koji se ogleda u uspešnom gajenju vinove loze na siromašnim zemljištima u brdsko-planinskim područjima, a samim tim mogućnošću intenzivnijeg ruralnog razvoja tih oblasti. Sa druge strane, vino nije samo poljoprivredno-prehrambeni proizvod visoke nutritivne i lekovite vrednosti, već predstavlja i parametar kulturnog razvoja jedne zemlje.

Proizvodnja grožđa se pretežno obavlja na privatnim posedima u okviru poljoprivrednih gazdinstava, sa izuzetkom desetak velikih vinarija (bivše društvene vinarije) koje imaju sopstvene vinograde.
Na teritoriji Republike Srbije je 1955. godine bilo oko 135.000 hektara vinograda, da bi 2007. površine opale na oko 60.000 hektara.

Do ove dugogodišnje tendencije opadanja proizvodnje grožđa i vina došlo je usled:
• loših tržišnih uslova,
• propadanja velikih vinarija koje su otkupljivale grožđe od malih proizvođača,
• lošeg sortimenta namenjenog za proizvodnju stonih vina i dugogodišnje proizvodnje vina niskog kvaliteta,
• nepostojanja jasne zakonske regulative,
• nepostojanja jasne kategorizacije kvaliteta vina i nedovoljno jasnog obeležavanja takvih vina,
• nepostojanja nedovoljno modernih preradnih kapaciteta,
• lošeg imidža srpskih vina i nedovoljne medijske promocije,
• enormnog uvoza jeftinog vina iz Makedonije,
• gubitka poverenja od strane kupaca po pitanju kvaliteta i kontrole domaćih vina.

Potrošnja vina je takođe dugo bila u opadanju, ali je novim državnim merama i pojavom privatnih vinarija manjeg kapaciteta koje proizvode visokokvalitetna vina, stanje delimično popravljeno i zapaža se postepeno povećanje proizvodnje vina sa kontrolisanim geografskim poreklom kao i potrošnja kvalitetnih vina.

Može se zaključiti da se u poslednjih par godina zahvaljujući afirmativnim merama Ministarstva poljoprivrede uočava blag oporavak vinogradarsko-vinarskog sektora.
.

VII.6. Ciljevi politike

Uzimajući u obzir težak položaj domaćeg vinogradarstva i vinarstva i veliku konkurenciju vina iz okolnih zemalja i Evropske unije, Ministarstvo poljoprivrede želi da u periodu od 2009 – 2011. godine, Operativnim programom potpuno reformiše ovaj sektor i merama podrške doprinese usklađivanju sa EU standardima i trendom povećane potražnje za visokokvalitetnim vinima.

Ciljevi za ovaj period obuhvataju:
• prilogođavanje sektora vinogradarstva i vinarstva postojećoj situaciji i trendovima i usklađivanje sa EU standardima promenom zakonske regulative,
• intenzivno podizanje vinograda adekvatnim sortimentom (minimalno 2.000 hektara godišnje) i stvaranje dovoljne domaće sirovinske baze za proizvodnju visokokvalitetnog vina,
• unapređenje kvaliteta domaćeg vina,
• usklađivanje geografskog porekla sa realnom situacijom i uspostavljanje nove rejonizacije,
• smanjenje velikog negativnog spoljnotrgovinskog bilansa u prometu vina, pre svega sa Makedonijom i Crnom Gorom, intenzivnom promocijom domaćeg vina i domaćih sorti.

Procentualno učešće domaćih sertifikovanih sadnica u podizanju vinograda (procena)
Godina	Broj proizvedenih sertifikovanih sadnica	Izvoz	Broj za srpsko tržište	% učešće domaćih sadnica
2009.	6.500.000	1.000.000	5.500 000	68,75
2010.	7.500.000	1.000.000	6.500 000	81,25
2011.	8.500.000	1.000.000	7.500 000	93,75
2012.	9.500.000	1.000.000	8.500 000	106,25

VII.7. Tržišni lanac proizvodnje grožđa i vina

Vinogradarstvo i vinarstvo u poslednjih nekoliko decenija beleže intenzivan pad, okarakterisan krčenjem vinograda i propadanjem velikih bivših društvenih vinarija. Sa druge strane postoji permanentno povećanje uvoza vina u rinfuzu iz Makedonije koje se puni i pakuje u Srbiji. Pomoć ovom sektoru kroz tržišne i strukturalne mere je bila zanemarljiva u odnosu na neophodnu podršku za pokretanje razvoja vinogradarstva i vinarstva.
.

VII.7.1. Obezbeđivanje inputa

Pojava izvesnih problema u vinogradarskoj proizvodnji i eksploataciji vinograda je često posledica neodgovarajućeg sadnog materijala, neadekvatne primene đubriva, pripreme zemljišta, nepostojanja klonova domaćih i autohtonih sorti i ostalo što se negativno odražava na uspešnost ove proizvodnje.
Unapređenje proizvodnje sertifikovanog sadnog materijala

Iako je težnja Ministarstva poljoprivrede da se poboljša proizvodnja sertifikovanog sadnog materijala, trenutno je proizvodnja standardnog sadnog materijala veća od proizvodnje sertifikovanog. Zakonom o sadnom materijalu iz 2005. godine omogućena je proizvodnja sertifikovanog sadnog materijala, kada su i uvedeni i sertifikati (etikete) koje izdaje Ministarstvo poljoprivrede, Uprava za zaštitu bilja. To je doprinelo postepenom uređenju oblasti proizvodnje sadnog materijala, vraćanju poverenja kod kupaca, povratku na strano tržište, a uz finansijsko favorizovanje sertifikovanog sadnog materijala pri subvencionisanju došlo je do povećane potražnje sertifikovanih sadnica i interesovanja rasadničara.

Zbog nemogućnosti nabavljanja osnovnog sadnog materijala za podizanje matičnih zasada i njegove visoke cene u Srbiji postoji deficit sertifikovanih sadnica i kao posledica povećan uvoz sadnica ove kategorije.

Na osnovu trenutno podignutih matičnih zasada vinove loze osnovne kategorije i dinamike podizanja matičnih zasada, može se zaključiti da će se tek za prolećnu sadnju 2012. godine obezbediti dovoljno sadnica sertifikovane kategorije iz domaće proizvodnje.

Atestirane količine sadnog materijala vinove loze
NAZIV VRSTE SADNOG MATERIJALA	DEKLARISANA KOLIČINA (kom.)
	2006/2007.	2007/2008.
Kalemovi	8.715.448	11.665.350
Reznice	10.613.350	7.687.000
Vioke	5.088.700	6.311.000
Kalem okca	2.348.000	2.826.300

Kako je intenzivno podizanje matičnih zasada osnovne kategorije započelo tek u 2008. godini, odgovarajuća distribucija sadnica sertifikovane kategorije se može očekivati tek u 2012. godini. Iz tog razloga će se proizvodnja ovih sadnica zasnivati dobrim delom i na uvoznom reprodukcionom materijalu (pre svega se misli na vioke) od kojih se proizvode sertifikovane sadnice u Srbiji.

– Intenzivno pomagati narednih nekoliko godina u podizanju matičnih zasada (dok se ne podigne dovoljan broj matičnjaka osnovne kategorije). Dati mogućnost umatičenja autohtonih sorti koje su od posebnog interesa za Srbiju, ubrzanim specijalnim metodama.

Unapređenje podizanja proizvodnih vinograda.

U periodu od 2005 – 2008. godine najviše vinograda sa naslonom podignuto je u Sremskom, a zatim u Zapadnomoravskom rejonu. Iako je Nišavsko-južnomoravski rejon velike površine i potencijala, u prethodnom periodu je podignuto izuzetno malo vinograda. Slična situacija je u Timočkom rejonu, gde postoji ogroman potencijal za proizvodnju crvenih vina. S obzirom da Srbija uvozi dosta crvenog vina, pre svega iz Makedonije i Crne Gore, potrebno je posebnu pažnju u agrarnoj politici posvetiti gore navedenim rejonima.

Ukoliko bi se godišnje podizalo 2.000 hektara sa minimalnim razmakom od 2,5 h 1 metara minimalna potrebna količina proizvedenih sadnica bila bi 8.000.000 sadnica. S obzirom na to da je prosečna cena sertifikovanih sadnica vinove loze 1,2 evra godišnji troškovi za sadnice sertifikovane kategorije za 2.000 hektara su 9.600.000 evra.

– Prilagoditi mere podrške podizanja vinograda rejonizaciji i ekonomskoj moći proizvođača grožđa, kroz pomoć malim proizvođačima i podizanje vinograda sa naslonom sa crnim vinskim sortama.

Poboljšanje fitosanitarnog statusa vinograda

U poslednjih nekoliko godina, najveći problem u pojedinim vinogradarskim rejonima (Župsko vinogorje i Niški podrejon) je bolest zlatastog žutila i crvenila lišća vinove loze čiji je prouzrokovač Flavescence doreé, koja se posredstvom cikada vrlo brzo širi i prenosi na zdrave čokote vinove loze. Krajnji efekat ove bolesti jeste sušenje čokota vinove loze.

Iako se sa izvesnim merama krčenja zaraženih zasada počelo u 2007. godini, u suzbijanju i kontrolisanju ove bolesti neophodno je intenzivnije krčenje starih, zapuštenih i zaraženih vinograda kao i primena adekvatnih mera za suzbijanje vektora (cikada) ove bolesti.

• Nastaviti sprovođenje mera u cilju krčenja zaraženih zasada, naročito u Župskom vinogorju i Niškom podrejonu.
• Ugovorno obavezati korisnika sredstava Ministarstva poljoprivrede po različitim osnovama na tretiranje, u cilju suzbijanja vektora zlatastog žutila i crvenila lišća vinove loze, kao i na krčenje čokota zaraženih zlatastim žutilom i crvenilom lišća vinove loze, ESCA i virusnim oboljenjima.

.

VII.7.2. Proizvodnja grožđa

Proizvodnju grožđa u Srbiji karakteriše konstantan pad koji je uslovljen permanentnim krčenjem vinograda i visokim troškovima ove proizvodnje uz:
• lošu strukturu sortimenta,
• visoke troškove proizvodnje i usitnjenost parcela pod vinogradima,
• visoku cenovnu konkurentnost grožđa iz Makedonije,
• nedostatak radne snage, pre svega za rezidbu i berbu kao i nepovoljnu starosnu struktura proizvođača grožđa.

Iako podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS) pokazuju da u Srbiji ima oko 60.000 hektara pod vinovom lozom i oko 350.000.000 čokota, realne površine pod ovom kulturom su znatno manje i procenjuju se na oko 20.000 hektara. Velika razlika u podacima je rezultat računanja površina od strane RZS-a koje se zasniva na procenama i izvorima iz Republičkog katastra koji ne poseduje ažurirane podatke o načinu korišćenja parcela.

Ministarstvo poljoprivrede je u 2008. godini započelo uspostavljanje Vinogradarskog registra u kome je registrovano 5.623 hektara. S obzirom da se do donošenja novog Zakona o vinu upis u registar obavlja na dobrovoljnoj bazi i da su se do sada registrovali samo najozbiljniji proizvođači, procenjuje se da je to oko 25 procenata od ukupnih površina.

Distribucija grožđa se oslanja pre svega na velike vinarije kao što su A.D.„Vino Župa“, A.D.„Rubin“ iA.D.„Vršački vinogradi“, koje otkupljuju grožđe različitog kvaliteta. Ostale vinarije otkupljuju manje količine grožđa i proizvodnju vina zasnivaju uglavnom na sopstvenoj proizvodnji grožđa.

Vinogradarska proizvodnja je u velikoj meri uslovljena godišnjim klimatskim uslovima, ona varira od godine do godine, ali se prosečno kreće oko 300.000 tona grožđa, uz permanentno smanjenje uslovljeno krčenjem vinograda i uvozom grožđa iz Makedonije. Obzirom da je proizvodnja grožđa u Makedoniji daleko jeftinija zbog boljih uslova proizvodnje i manjeg obima zaštite, što utiče na jeftiniju cenu grožđa, neke vinarije uvoze grožđe za dalju preradu, što negativno utiče na domaće proizvođače grožđa i doprinosi napuštanju vinogradarske proizvodnje u Srbiji.
– Podržavati subvencionisanje podizanja vinograda sa odgovarajućim sortimentom za Župsko vinogorje, vinogorja Timočkog rejona i vinogorja Nišavsko-južnomoravskog
.

VII.7.3. Prerada grožđa, proizvodnja vina i skladištenje

Proizvodnja vina u Srbiji je uslovljena pre svega godišnjim klimatsko meteorološkim uslovima, i u proseku se kreće oko 350.000 tona prerađenog grožđa i 2.000.000 hektolitara vina.

Svetska proizvodnja i proizvodnja u regionu.

Najveći proizvođač grožđa i vina u svetu je Evropska unija koja ima izvesnih problema sa viškom vina, usled čega je i pokrenuta korenita reforma.

U poslednje dve decenije zapaža se izuzetna ekspanzija proizvodnje grožđa i vina u tzv. zemljama „Novog sveta“, kao što su Argentina, Čile, SAD (Kalifornija), Australija, Južnoafrička republika itd.

Nakon uspostavljanja slobodne trgovine (STO), ove zemlje ostvaruju permanentan porast izvoza vina u Evropsku uniju, gde je i potrošnja vanevropskih vina u porastu. Iz tog razloga Evropska unija će novom reformom podstaći krčenje vinograda u kojima se proizvodi nekonkurentno vino.

Za Srbiju, najveći konkurent po pitanju proizvodnje vina u regionu je Makedonija koja ima komparativne prednosti u proizvodnji grožđa i vina u odnosu na Srbiju u smislu povoljnijih agroklimatskih uslova, jeftinije radne snage, konkurentnije cene grožđa i vina i dr.

Iako Crna Gora ima relativno male površine pod vinovom lozom (oko 2000 hektara), vina iz ove zemlje su veoma konkurentna na srpskom tržištu.

Tipovi vinarija

Usled velike raznolikosti u obimu i stepenu specijalizacije proizvodnje, svi proizvođači grožđa i vina podeljeni su u nekoliko grupa, počevši od proizvođača grožđa koji nemaju mogućnost njegove prerade, pa do velikih sistema, odnosno najvećih proizvođača.

Broj velikih vinarija u Srbiji je relativno mali, mada po kvantititetu zauzimaju veliki udeo. Srednje vinarije u Srbiji predstavljaju trenutno najaktivniju grupu proizvođača, s obzirom da je sve veći broj vinarija, naročito porodičnih vinarija, koje poslednjih godina povećavaju obim proizvodnje i proširuju svoje prerađivačke kapacitete, prelazeći time iz grupe malih u grupu srednjih vinarija. Male vinarije, čine najveću grupu proizvođača vina u Srbiji, mada proizvodnja vina u ovim vinarijama nije srazmerna njihovom broju. Merama Ministarstva poljoprivrede treba unapređivati svaku grupu proizvođača, odnosno omogućiti prelazak proizvođača vina iz niže u višu napredniju grupu.
Proizvodnja vina sa geografskim poreklom

Zahvaljujući pozitivnim merama Ministarstva poljoprivrede raste proizvodnja vina sa geografskim poreklom, pa se broj proizvođača koji su prijavili kontrolu proizvodnje grožđa i vina sa 7 u 2008/2009. godini povećao na oko 50 u 2009/2010. godini.

• Izvršiti reformu sistema geografskog porekla i omogućiti da sva vina proizvedena u Srbiji budu vina sa geografskim poreklom.
• Promenom zakonske regulative, stvoriti jasne osnove obeležavanja vina.

Kapaciteti prerade i glavni problemi

Nakon propadanja izvesnog broja bivših društvenih vinarija, određen broj prerađivačkih kapaciteta nije u upotrebi. Dužim nekorišćenjem ovih kapaciteta odnosno opreme ista je postala neupotrebljiva.
Opšti problemi u proizvodnji vina su:
• zastarela tehnologija i oprema,
• nepostojanje tehnologije za hladnu fermentaciju i stabilizaciju vina,
• nedovoljna obučenost.

Usled cenovne konkurentnosti grožđa i vina u rinfuzu iz Makedonije, brojne vinarije pribegavaju uvozu ovog vina iz Makedonije i njegovoj doradi u sopstvenim pogonima. Usled toga, neke vinarije su prestale sa otkupom grožđa od bivših kooperanata, a pojedine vinarije su zapustile sopstvene vinograde, što je sve dovelo do teške situacije u ovom sektoru.

Najlošija situacija po pitanju opreme je kod malih proizvođača koji još uvek koriste tradicionalnu opremu za proizvodnju vina koja indukuje neodgovarajući kvalitet vina usled čega je česta pojava defektnih i vina sa manom. Kod ove grupe čest je problem sanitarno higijensko stanje u kojima se vinarija održava.

• Obezbediti subvencije za nabavku moderne opreme za proizvodnju vina, kao i adaptaciju vinarija u cilju razdvajanja proizvodnje vina od proizvodnje rakije.
• Koristiti resurse TAIEX-a -prenošenja znanja eksperata iz zemalja u kojima se tradicionalno proizvode specijalna i aromatizovana vina.

S obzirom da zakonska regulativa trenutno dozvoljava uvoz grožđa, njegovu preradu kao i proizvodnju vina od uvoznog vina u rinfuzu bez posebnog obeležavanja i naznake, potrošači se time često dovode u zabludu podrazumevajući da se radi o vinu proizvedenom od sirovine iz Srbije.
• Jasnom agrarnom politikom, davati prednost pri stimulisanju vinarijama koje ne uvoze vino u rinfuzu i koje proizvode vino isključivo od domaćeg grožđa.
• Obezbediti jasna obeležavanja vina proizvedenog od grožđa koje nije poreklom iz Srbije.
.

VII.7.4. I.4. Cene

Razlikujemo cene stonog i vinskog grožđa. Zbog sezonskog karatkera cena domaćeg stonog grožđa najveća je u julu, kada stižu rane sorte kao što su Kardinal, Karmen, Prima i dr. Na veću cenu grožđa utiče i uvoz grožđa van sezone pre svega iz Grčke, Italije i Makedonije. S tim u vezi, trebalo bi stimulisati podizanje zasada stonih sorti vinove loze veoma ranog vremena sazrevanja, kako bi se postigla i veća cena.

Cena sorti grožđa za proizvodnju vina varira u zavisnosti od boje i namene, ali se uglavnom u proseku kreće oko 1 dinar po procentu šećera u širi, s tim da je cena crnih vinskih sorti veća od belih. Zbog nedostatka dovoljne količine grožđa za visokokvalitetna vina, cena grožđa sorti koje su deficitarne na našem tržištu (Cabernet sauvignon, Merlot, Sauvignon blanc, Chardonnay) se kreće i do 2 dinara po procentu šećera u širi.

U skladu sa novim tendencijama proizvodnje vina od autohtonih sorti primećen je porast potražnje grožđa od ovih sorti (Prokupac, Tamjanika, Skadarka), pa je i cena grožđa ovih sorti nešto viša od uobičajene. Zbog povećane potražnje, očekuje se nastavak rasta cene grožđa autohtonih sorti.

Maloprodajna cena flaširanog vina najviše je bila uslovljena bojom vina, pri čemu su crvena vina u prethodnom periodu postizala veću cenu (u proseku 123,4 din.) od belih vina (u proseku 87,3 dinara). Ova cena se odnosi pre svega na vina nižeg kvaliteta koja su dominantna na tržištu.
Cena visokvalitetnog vina malih proizvođača se kreće u proseku od 400 do 1.000 dinara. Ova vina su deficitarna na tržištu i mogu se u maloprodaji naći uglavnom u specijalizovanim prodavnicama i restoranima.

– Stimulisati proizvođače grožđa na podizanje vinograda veoma ranih stonih sorti, odnosno visokokvalitetnih vinskih sorti koje su deficitarne na domaćem tržištu, kao i autohtonih vinskih sorti vinove loze za kojima postoji potražnja na tržištu.

Najniža cena, ali i najmanja zarada se ostvaruje u primarnoj proizvodnji grožđa, nešto veća cena i veća zarada se ostvaruje sekundarnom delatnošću, tj. preradom grožđa i proizvodnjom vina, dok tercijarna delatnost ostvaruje najveću cenu i najveći profit od prodaje vina finalnom potrošaču. Rast cene i profita nije srazmeran usled individualnog nastupa i relativno slabe organizacije proizvođača grožđa i vina u odnosu na sektor trgovine i ugostiteljstva.

Kretanje cena duž tržišnog lanca ima određene specifičnosti kada je reč o vinu, a naročito visokokvalitetnom srpskom vinu koje proizvode srednje veliki proizvođači. Naime, s obzirom da je srpsko vino deficitaran proizvod primećeno je da ovakva vina postižu visoku krajnju cenu koja često prevazilazi cene francuskih, španskih i italijanskih vina.

Ipak, usled višestrukih marži koje trgovci i ugostitelji zaračunavaju za prodaju ove deficitarne robe, može se zaključiti da najveći profit od prodaje vina dobije poslednja karika tj. krajnji prodavac.

– Merama agrarne politike stimulisati udruživanje proizvođača grožđa i vina sa ciljem zajedničkog nastupa na tržištu.

Veliku cenovnu konkurentnost domaćem grožđu predstavlja grožđe iz Makedonije koje zbog smanjenog obima zaštite, jeftinije radne snage, mogućnosti ostvarivanja većih prinosa bez gubitka kvaliteta i sirovinskog viška ima cenu u proseku od 15 do 25 dinara po kilogramu.

Iz istih razloga makedonska vina imaju izuzetnu cenovnu konkurentnost i prosečna cena mirnog vina je u periodu 2004 – 2007. god. bila 1, 27 dolara po litru, dok je cena vina u rinfuzu bila 0,52 dolara po litru. Ovako niska cena rifuznog vina je ekvivalentna ceni 1,5 kilograma vinskog grožđa proizvedenog u Srbiji, pa brojne vinarije uvoze već proizvedeno vino u rinfuzu iz Makedonije radije nego da proizvode grožđe.

Ovakva cenovna konkurencija vina iz Makedonije i Crne Gore je glavna prepreka prodaji srpskog vina srednjeg i visokog kvaliteta. Jedan od načina prevazilaženja ovog problema jeste davanje dodate vrednosti srpskom vinu kroz sistem oznaka geografskog porekla i promociju srpskog vina sa geografskim poreklom.

– Promovisati srpsko vino sa geografskim poreklom, i edukovati potrošače o značaju geografskog porekla kod vina.
.

VII.7.5. Trgovina i marketing

Po pitanju izvoza vina u prethodnom periodu ostvaren je najveći izvoz mirnog vina u originalnom pakovanju, a zatim nešto manji izvoz vina u rinfuzu, penušavog i polupenušavog vina, šire i drugog vina (vermut, šeri i sl.) kako po količini tako i po vrednosti izvezenog vina.

Po pitanju uvoza, u Srbiju su u prethodnom periodu uvezene najveće količine vina u rinfuzu, a zatim mirnog, penušavog i polupenušavog vina, šire i drugog vina (vermut, šeri i sl.).

U periodu 2004 – 2007. godine, primećeno je da vrednost ukupnog izvoza beleži blag i konstantan rast (od 8,5 milona dolara u 2004. do 12 miliona u 2007. godini). Istovremeno, vrednost ukupnog uvoza vina beleži rast u prethodnom periodu, ali mnogo veći u odnosu na rast izvoza (od 11 miliona dolara u 2004. godini do 38 miliona dolara u 2007. godini).

Gneralno gledano, Srbija ostvaruje veliki negativan bilans u spoljnotrgovinskom prometu vina kako za vrednost, tako i za količinu.

Najveći obim trgovine vinom Srbija je proteklih godina imala u okviru regiona jugoistočne Evrope, odnosno zapadnog Balkana (tzv. tržište multilateralnog ugovora o slobodnoj trgovini ili CEFTA tržište).

Preko 50 procenata vina koje je izvezeno iz Srbije je namenjeno CEFTA tržištu, i uočljiv je trend rasta izvoza na ovo tržište. Što se tiče uvoza vina, u Srbiju je preko 90 procenata vina uvezeno sa CEFTA tržišta.

Drugo po veličini tržište vina za Srbiju je tržište Evropske unije, na koje se iz Srbije izveze od 15 – 43 procenata količine ukupno izvezenog vina. Poslednjih godina je primećen trend opadanja izvoza vina na ovo tržište uporedo sa porastom izvoza vina na CEFTA tržište. Ukupan uvoz vina sa tržišta EU kretao se u rasponu od 3–6 procenata količine ukupno uvezenog vina uglavnom visokog kvaliteta.

Mali deo trgovine vinom se odvija sa ostalim zemljama, pri čemu je izvoz vina na ovo tržište od 3–5 procenata količine ukupno izvezenog vina, a uvoz u Srbiju sa ovog tržišta je oko 1 procenat količine ukupno uvezenog, pretežno kvalitetnog vina.

Po pitanju zemalja, izvoz vina je bio usmeren najviše u Bosnu i Hercegovinu, au 2007. godini i u Crnu Goru CEFTA tržište), Nemačku i Austriju (EU članice), Kanadu, Švajcarsku, Rusiju i SAD (ostalo).

Najveći uvoz vina ostvaren je iz Makedonije, Crne Gore i Hrvatske (CEFTA tržište), Italije, Francuske i Slovenije (zemlje članice EU) i Čilea (ostalo).

Nivoi carinske zaštite

Trenutno, u Srbiji postoji više multilateralnih i bilateralnih sporazuma kojima se utvrđuju specifični nivoi carinske zaštite u trgovini. Najznačajniji trgovinski sporazumi za Srbiju su sa zemljama regiona jugoistočne Evrope, Evropskom unijom i Ruskom federacijom.

Region jugoistočne Evrope je multilateralnim sporazumom o slobodnoj trgovini dobio status bescarinske zone, tako da je uvoz i izvoz grožđa i vina u okviru ovog regiona oslobođen carinskih opterećenja. S obzirom da sa Makedonijom imamo dogovor o bescarinskoj trgovini, vino iz Makedonije, ne podleže nikakvim carinskim opterećenjima već je za uvoz potrebna jedino dokumentacija o kvalitetu vina. Ovakva situacija omogućava prodor vina iz Makedonije, koja je najveći uvoznik vina u Srbiju, bez ikakve carinske zaštite što čini ovo vino konkurentnim na našem tržištu.

Nivoi carinske zaštite u trgovini grožđem i vinom između Srbije i EU regulisani su Protokolom 2 Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Aneksom 1 ovog protokola utvrđene su uzajamne preferencijalne trgovinske koncesije za određena vina za koje je stopa carinske zaštite 0 procenata. Ovim protokolom precizirano je da Srbija ima pravo na izvoz 63.000 hektolitara vina u Evropsku uniju bez carinskih dažbina i to 53.000 hektolitara vina u originalnom pakovanju i 10.000 hektolitara vina u rinfuzu. Sa druge strane, Evropskoj uniji je odobrena preferencijalna stopa carine od 0 procenata za izvoz 25.000 hektolitara vina u Srbiju. Ove preferencijalne carinske stope stupaju na snagu nakon usvajanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Osim pomenutih sporazuma, Srbija na osnovu bilateralnog sporazuma sa Ruskom federacijom pri uvozu iz Rusije većine poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, koristi bescarinski režim. U skladu sa najnovijim pregovorima, očekuje se da se i mirna vina pri izvozu u Rusiju izbrišu sa liste proizvoda kojima se naplaćuje carina.

Što se tiče uvoza vina sa ostalih tržišta, u Srbiji se primenjuje carinska stopa od 30 procenata za uvoz vina na domaće tržište.
• Pomagati opremanje i usavršavanje laboratorija za kontrolu kvaliteta grožđa i vina.
• Uspostaviti strožu kontrolu uvezenog grožđa i vina.
• Stimulisati formiranje klastera proizvođača grožđa i vina, trgovaca, ugostitelja, dobavljača repromaterijala, predstavnika vladinog i nevladinog sektora i sl. kako bi se olakšala njihova komunikacija i uslovi poslovanja uključujući i rokove isplate.
• Edukovati proizvođače o obeležavanju vina i sistemu geografskog porekla.
• Stimulisati proizvodnju srpskog vina sa geografskim poreklom.
.

VII.7.6. Potrošnja grožđa i vina

Potrošnja vina i svežeg (konzumnog) grožđa u Srbiji je niska u poređenju sa drugim zemljama i iznosi svega 2,24 kilograma po glavi stanovnika, svežeg grožđa, u proseku za poslednjih osam godina, dok je potrošnja vina za isti period 3,03 litara po glavi stanovnika.

Distribucija vina do krajnjeg potrošača odvija se posredstvom veleprodajnih i maloprodajnih trgovinskih lanaca robe široke potrošnje, specijalizovanih prodavnica (vinoteka) i ugostiteljskih objekata (restorani, hoteli, moteli, objekti seoskog turizma i dr.). Osim ovih, konvencionalnih distributivnih kanala, potrošnja vina se odvija i direktno u domaćinstvima odnosno gazdinstvima koja se bave amaterskom ili poluprofesionalnom proizvodnjom vina za sopstvenu potrošnju.

S tim u vezi, primećeno je da se u trgovinskim objektima robe široke potrošnje mogu naći uglavnom uvozna vina različitog kvaliteta i domaća vina nižeg ili srednjeg kvaliteta, dok se visokokvalitetna vina srpskih proizvođača distribuiraju do potrošača uglavnom kroz specijalizovane prodavnice ili ugostiteljske objekte.

Na slabu potrošnju vina utiče pre svega:
• agresivna kampanja pivara i tradicija konzumiranja rakije,
• slaba kupovna moć stanovništva,
• nedovoljna proizvodnja grožđa, kako stonih, tako i vinskih sorti vinove loze, usled krčenja vinograda,
• slab asortiman, tj. mali broj stonih sorti vinove loze u proizvodnji koje dominiraju na domaćem tržištu što ima za posledicu kratku sezonu potrošnje grožđa,
• nepostojanje odgovarajućih kapaciteta za čuvanje stonog grožđa, usled čega se van sezone u Srbiji pojavljuje skupo stono grožđe iz uvoza (Italija, Makedonija, Grčka),
• slaba ponuda domaćih vina u maloprodajnim objektima robe široke potrošnje, već uglavnom u specijalizovanim prodavnicama i restoranima,
• potrošnja uglavnom vina nižeg kvaliteta,
• nizak nivo svesti domaćih potrošača o kvalitetu vina i često korišćenje u kombinaciji sa drugim pićima (špricer, bambus) i nedovoljna promocija vina,
• obezbediti subvencionisanje promocije srpskog vina sa geografskim poreklom i edukativnih programa.

.

VII.7.7. Politika podrške

Analiza sektorske politike podrške po količini sredstava

U 2007. godini nastavljeno je sa subvencionisanjem podizanja višegodišnjih zasada vinove loze sa naslonom i u tu svrhu izdvojeno je oko 400.000.000,00 dinara.

Osim ove, pokrenute su i nove podsticajne mere agrarne politike u oblasti vinogradarstva i vinarstva, i to kroz:
• subvencionisanje podizanja matičnih zasada sadnim materijalom osnovne kategorije u cilju proizvodnje sertifikovanog sadnog materijala vinove loze za koje je u toku 2007. godine isplaćeno 29.143.200,00 dinara korisnicima sredstava;
• subvencionisanje proizvodnje srpskog vina sa geografskim poreklom, za koje je u toku 2007. godine isplaćeno korisnicima sredstava 23.973.371,61 dinara;
• subvencionisanje projekata eradikacije i projekata revitalizacije vinograda za 2007. godinu, za koje je korisnicima sredstava isplaćeno 40.991.927,00 dinara.

Na osnovu iskustava i analiza rezultata ovih mera, u 2008. godini je nastavljeno sa gore pomenutim podsticajnim merama agrarne politike uz određene korekcije i manje izmene. Njihovo sprovođenje je još uvek u toku.

Analiza politike podrške po korisnicima sredstava

Na osnovu analize korisnika podsticajnih sredstava, prvenstveno u 2007. godini, može se zaključiti da je najveći broj korisnika sredstava bio u vinogradarskim rejonima Vojvodine i Zapadnomoravskom vinogradarskom rejonu.

Nasuprot tome, najmanji iznos podsticajnih sredstava, odnosno najmanji broj korisnika sredstava je u Pocerskom, Nišavsko–južnomoravskom i Kosovsko-metohijskom vinogradarskom rejonu. S obzirom da u ovim rejonima postoje optimalni klimatski preduslovi za gajenje vinove loze, u daljoj agrarnoj politici posebnu pažnju treba posvetiti strategiji razvoja ovih rejona i stimulativnijim merama unaprediti vinogradarstvo i vinarstvo.

Analizom korisnika sredstava utvrđeno je da se povećava broj korisnika sredstava, naročito u Vojvodini.

Analiza politike podrške u okruženju i EU (stare/nove članice)

Dosadašnja politika EU po pitanju podrške vinogradarstvu i vinarstvu se zasnivala na subvencionisanju kriznih destilacija vina, čuvanja vina u privatnim skladištima i ostalim merama kojima se pokušavao rešiti uglavnom problem viška vina. Za subvencionisanje ovog sektora EU je izdvajala oko pola milijarde evra godišnje. Ovakve mere u EU nisu dale rezultate rešavanja viška vina i unapređenja konkurentnosti evropskog vina, pa su reformom u 2008. godini uvedene nove mere podrške koje se zasnivaju na uvođenju „nacionalnih koverti“ i davanju mogućnosti svakoj zemlji da raspodeljuje finansije u cilju unapređenja sopstvenog vinogradarstva i vinarstva. Najviše sredstava se izdvaja za marketinšku promociju izvoza sredstava u treće zemlje, krčenje vinograda, ruralni razvoj i dr.

Osnovni problemi prilikom dosadašnje politike podrške sektoru vinogradarstva i vinarstva su:
• zastarelost zakonske regulative,
• slaba informisanost i dostupnost informacija malim i pojedinačnim vinogradarima i vinarima u manje razvijenijim seoskim područjima o merama podrške Ministarstva poljoprivrede ovom sektoru,
• ograničena mogućnost sprovođenja agrarnih mera podrške ovom sektoru usled nemogućnosti zakupa državnog zemljišta na period duži od 20 godina,
• nemogućnost domaćih proizvođača da unapred finansiraju celokupan trošak podizanja vinograda ili matičnih zasada i sl,
• dug period od prijavljivanja za podsticajna sredstva do njihove naplate, tj. spora implementacija uredbi, odnosno konkursa,
• • nedovoljni ljudski resursi i tehnički uslovi u Ministarstvu poljoprivrede za sprovođenje svih potrebnih mera agrarne politike.
• Potrebno je:
• izraditi nov Zakon i prateće podzakonske akte iz oblasti proizvodnje vina,
• omogućiti bolje informisanje proizvođača,
• omogućiti duži zakup zemljišta (30 – 40 god.) u slučaju podizanja višegodišnjih zasada voća i vinove loze kroz Izmenu i dopunu zakona o zemljištu,
• • nastaviti sa pozitivnom agrarnom politikom prema proizvodnji vina sa geografskim poreklom.
.

VII.8. Akcioni plan

.

VII.9. Osnovni indikatori

• Usvojen i objavljen Zakon o vinu i prateća podzakonska akta u „Službenom glasniku RS“
• Uspostavljen sistem Vinogradarskog i Vinarskog registra u skladu sa novim Zakonom i standardima EU i popisani svi vinogradi i vinarije u Srbiji
• Uspostavljen nov sistem geografskog porekla usklađen sa zahtevima EU i utvrđene kontrolne organizacije za kontrolu proizvodnje vina sa geografskim poreklom
• Doneta nova rejonizacija gajenja vinove loze u skladu sa novim Zakonom i standardima EU
• Uspostavljen sistem nezavisnih laboratorija za ispitivanje kvaliteta i senzorno ocenjivanje šire, vina i drugih proizvoda u skladu sa novim Zakonom i standardima EU
• Uvećane površine pod novim proizvodnim i matičnim zasadima vinove loze
• Poboljšan kvalitet vina i modernizovana tehnologija proizvodnje vina kroz uvođenje nove opreme, uređaja, enoloških postupaka i sredstava
• Povećan broj vina sa geografskim poreklom i broj proizvođača koji proizvode takva vina
• Sanirana glavna žarišta i uništeni vinogradi zaraženi prouzrukovačem zlatastog žutila, odnosno crvenila lišća vinove loze (Flavescence doreé) u pojedinim vinogorjima

Mera 2009. 2010. 2011.
Zakonodavna

• Izraditi i usvojiti Pravilnik o utvrđivanju granica i naziva vinogradarskih područja o dozvoljenim i preporučenim sortama za vinogradarska područja, maksimalnim prinosima za ta vinogradarska područja i druge karakteristike vezane za proizvodnju grožđa i vina u vinogradarskim područjima
• Izraditi i usvojiti Pravilnik kojim se propisuju vrste i kategorije specijalnih vina, vrste enoloških postupaka i enoloških sredstava, način i postupak proizvodnje, kvalitet, označavanje i druge zahteve za proizvodnju i promet specijalnih vina, kao i kvalitet, vrste enoloških postupaka i enoloških sredstava i druge zahteve za proizvodnju i promet vina za destilaciju
• Izraditi i usvojiti Pravilnik o načinu i postupku proizvodnje i kvalitetu stonog vina kao i o maksimalno dozvoljenim prinosima grožđa, načinu i postupku proizvodnje kao i kvalitetu vina za svaku od kategorija vina sa geografskim poreklom
• Izraditi i usvojiti Pravilnik o vrstama drugih proizvoda, vrstama enoloških postupaka i enoloških sredstava, načinu i postupku proizvodnje, kvalitetu, deklarisanju, označavanju i drugim zahtevima za proizvodnju i promet drugih proizvoda
• Izraditi i usvojiti Pravilnik o sadržini, načinu vođenja Vinogradarskog registra kao i obrascu zahteva za upis u Vinogradarski registar
• Izraditi i usvojiti Pravilnik o tehničkim i kadrovskim uslovima koje treba da ispuni stručna organizacija za Vinogradarski registar kao i metode obavljanja poslova
• Izraditi i usvojiti Pravilnik o uslovima u pogledu objekata, prostorija, tehničkih uslova, opreme, sudova i uređaja, kao i stručnog kadra koje mora da ispunjava proizvođač
• Izraditi i usvojiti Pravilnik o sadržini i načinu vođenja Vinarskog registra, kao i obrazac zahteva za upis u Vinarski registar
• Izraditi i usvojiti Pravilnik o sadržini i načinu vođenja vinarijske evidencije
• Izraditi i usvojiti Pravilnik o načinu obeležavanja sudova sa širom, kljukom, vinom i drugim proizvodima u rinfuznom stanju namenjenih za proizvodnju, odležavanje i skladištenje (čuvanje) vina, odnosno drugih proizvoda
• Izraditi i usvojiti Pravilnik o enološkim postupcima i enološkim sredstvima za proizvodnju šire, vina i drugih proizvoda
• Izraditi i usvojiti Pravilnik o načinu i kontroli obogaćivanja kljuka ili šire
• Izraditi i usvojiti Pravilnik o parametrima i metodama za analizu i utvrđivanje kvaliteta šire, vina i drugih proizvoda
• Izraditi i usvojiti Pravilnik o uslovima koje mora da ispunjava akreditovana laboratorija u pogledu tehničke i profesionalne osposobljenosti, referentnih metoda za fizičko-hemijske i mikrobiološke analize vina, kao i senzornog ocenjivanja
• Izraditi i usvojiti Pravilnik o postupcima i metodama senzornog ocenjivanja vina, načinu obuke i proveri stručne osposobljenosti ocenjivača, kao i o visini nadoknade za rad ocenjivača
• Izraditi i usvojiti Pravilnik o načinu pakovanja, deklarisanja i obeležavanja vina i drugih proizvoda u proizvodnji i prometu
• Izraditi i usvojiti Pravilnik o izgledu, sadržini i načinu isticanja evidencione markice za vino sa geografskim poreklom
• Izraditi i usvojiti Pravilnik o nazivu oznaka geografskog porekla, načinu i postupku priznavanja, maksimalnim prinosima grožđa i načinu i postupku proizvodnje i obeležavanja vina sa oznakom geografskog porekla, sadržini zahteva, sadržini Elaborata i ostale uslove za priznavanje oznake geografskog porekla
• Izraditi i usvojiti Pravilnik o načinu i postupku priznavanja, proizvodnje i obeležavanja vina sa oznakom kvalitetne kategorije, sadržini zahteva, sadržini Elaborata i ostale uslove za priznavanje tradicionalne oznake kvalitetne kategorije
• Izraditi i usvojiti Pravilnik o nazivima dodatnih oznaka, načinu i postupku priznavanja, proizvodnje i obeležavanje vina sa dodatnom oznakom, sadržini zahteva, sadržini Elaborata i ostale uslove za priznavanje dodatne oznake
• Izraditi i usvojiti Pravilnik o izrazima za priznate tradicionalne nazive, načinu i postupku priznavanja, proizvodnji i obeležavanju vina sa priznatim tradicionalnim nazivom, sadržini zahteva, sadržini Elaborata i ostale uslove za priznavanje priznatog tradicionalnog naziva
• Izraditi i usvojiti Pravilnik o tehničkim i kadrovskim uslovima koje treba da ispuni Kontrolna organizacija, načinu vođenja poslova vezanih za geografsko poreklo, načinu i postupku rada Kontrolne organizacije, kontroli proizvodnje grožđa namenjenog za proizvodnju vina sa geografskim poreklom i kontrolu proizvodnje vina sa geografskim poreklom
• Izraditi i usvojiti Pravilnik o uslovima prometa vina u originalnom pakovanju kao i vrsti ambalaže
• Izraditi i usvojiti Pravilnik o uslovima transporta, skladištenja i prometa
• Izraditi i usvojiti Pravilnik o načinu uzorkovanja i ispitivanja kvaliteta i senzornog ocenjivanja, kao i uslove stavljanja u promet uvoznog grožđa, vina i drugih proizvoda
• Izraditi i usvojiti Odluku o naknadi troškova vezanih za geografsko poreklo, kontrolu proizvodnje grožđa namenjenog za proizvodnju vina sa geografskim poreklom, kontrole proizvodnje vina sa geografskim poreklom, kao i ispitivanje kvaliteta i senzornog ocenjivanja vina sa geografskim poreklom
• Izraditi i usvojiti Odluku o visini naknade za utvrđivanje ispunjenosti uslova za obavljanje proizvodnje grožđa; za obavljanje proizvodnje šire, vina, i drugih proizvoda i za pregled pošiljki prilikom uvoza, odnosno izvoza grožđa, vina, odnosno drugih proizvoda
• Institucionalna
• Uspostaviti telo, odnosno organizaciju koja će se baviti poslovima Vinogradarskog registra u skladu sa novim zakonom i standardima EU
• -Uspostaviti institucionalni sistem kontrole vina sa geografskim poreklom -Oformiti nacionalni savet za rejonizaciju gajenja vinove loze i geografsko poreklo vina u skladu sa novim zakonom i standardima EU
• Uspostaviti institucionalni sistem nezavisnih laboratorija za ispitivanje kvaliteta i senzorno ocenjivanje šire, vina i drugih proizvoda u skladu sa novim zakonom i standardima EU
• Uspostaviti sistem nezavisnog senzornog ocenjivanja u skladu sa novim zakonom i standardima EU

Mera podrške

• Podržavati vinogradarstvo kroz Uredbu o raspodeli i korišćenju podsticajnih sredstava za podizanje višegodišnjih proizvodnih zasada sa naslonom vinove loze i hmelja
• Podržavati vinogradarstvo kroz Uredbu o raspodeli i korišćenju podsticajnih sredstava za podizanje višegodišnjih matičnih zasada sa naslonom vinove loze i hmelja
• Podržavati proizvodnju vina kroz Uredbu o raspodeli i korišćenju podsticajnih sredstava za unapređenje proizvodnje vina sa geografskim poreklom
• Podržavati usklađivanje sa standardima EU uvođenjem mera podrške za adaptaciju vinarija u cilju fizičkog razdvajanja proizvodnje vina od proizvodnje rakije
• Podržavati proizvodnju vina kroz uvođenje mera podrške za nabavku opreme za vinarije
• Sprovoditi mere podrške kroz kratkoročno kreditiranje za kupovinu ambalaže, repromaterijala i inputa, i kroz dugoročno kreditiranje (sa dužim grejs periodom) za podizanje vinograda, nabavku opreme i mehanizacije i izgradnju i adaptaciju vinarija
• Intenzivirati mere borbe protiv izazivača zlatastog žutila(Flavescence doreé)

.

XII. Analiza proizvoda -duvan

.

XIII. Analiza proizvoda – šećer

Proizvodnja šećera u Srbiji ima dugu tradiciju uspeha i neuspeha. U kojoj meri je ova proizvodnja bila profitabilna ili ne zavisilo je od okruženja u kome se privređivalo, mogućnosti i interesa države da pomogne sektor i spremnosti proizvođača šećerne repe i šećera da se prilagode novonastalim promenama. Šećerni sektor se u proteklih nekoliko godina znatno oporavio posle decenije lošeg poslovanja tokom devedesetih. Oporavak je lako vidljiv jer su: ostvareni značajani izvozni rezlutati (šećer je proizvod sa najvećom izvoznom vrednošću od svih poljoprivredno prehrambenih proizvoda u poslednjih 5 godina), povećane su gajene površine pod šećernom repom, porasla je potrošnja šećera na domaćem tržištu, cene su postale relativno stabilne i pristupačne za potrošače, vrednost uvoza se smanjivala, ostvarena je značajna profitabilnost na nivou proizvođača šećerne repe i šećerana. Ovi uspesi su ostvareni prvenstveno zahvaljujući: dobijanju preferencijalnog statusa za tržište EU, uspešnoj privatizaciji šećerana, investicijama kako na nivou proizvodnje šećerne repe tako i na nivou šećerana, sposobnošću prilagođavanja na novonastale uslove privređivanja od strane zaposlenih u sektoru kao i politici implementiranoj u prethodnom periodu koja je dovoljno zaštitila sektor, ali u isto vreme omogućila dovoljno konkurencije. Međutim danas se okruženje postupno menja i potrebna je nova politika koja bi omogućila nastavak ovih pozitivnih trendova u proizvodnji šećera i omogućila da se Srbija i po ulasku u EU nalazi na mapi proizvođača šećera. Osnova ove nove politike bi trebalo da bude:
• povećanje investicija duž celog tržišnog lanca,
• razumevanje trendova i problema u sektoru i obezbeđivanje podrške sektoru od strane relevantnih stakeholdera (države, kompanija, trgovaca i farmera) zasnovanom na dugoročnom interesu,
• uspešno pregovaranje u okviru STO i EU,
• podređivanje kratkoročnih interesa dugoročnoj strategiji,
• uspostavljanje dugoročnog partnerskog odnosa između proizvođača šećerne repe i šećerana.

Naravno da se nova politika može, ali i ne mora sprovesti i zato je bitno znati šta će se desiti u oba slučaja. Kao polazna osnova potrebno je razmotriti politiku nikakvog nečinjenja i pokušati predvideti šta će se desiti u ovom slučaju. Verovatne posledice u periodu 2009 – 2011. godine, ukoliko se ništa ne uradi su sledeće:
• smanjenje površina pod šećernom repom za oko 20%,
• smanjenje investicija u sektor što će dugoročno onemogućiti konkurentnost šećernog sektora Srbije u EU okruženju,
• prestanak rada dve do tri šećerane i gubitak oko 250 radnih mesta,
• gubitak prevoznih kompanija za oko 4.5 milona evra godišnje usled smanjenja potreba za transportom šećerne repe i transporta šećera,
• gubitak u ukupnoj vrednosti proizvodnje za oko 65 miliona EVRA godišnje,
• gubitak na nivou proizvođača usled ne iskorišćenosti već kupljenih vadilica za oko 6 miliona EURA (oko 20 vadilica neće imati potrebe da radi),
• smanjenje proizvodnje za oko 25% koja će uticati na dobijanje niže proizvodne kvote po ulasku u EU,
• povećanje uvoza za ukupnu vrednost smanjenja proizvodnje,
• smanjenje izvoza i problemi sa ostvarivanjem izvozne kvote.

Evropska unija koja se nedavno našla pred sličnim problemima uvidela je da je neophodno sprovesti reforme u sektoru proizvodnje šećera da bi cene šećera prilagodila svetskom tržištu. Tim povodom EU je obezbedila oko 6 milijardi EURA za sprovođenje reformi, čime će biti kompenzovani gubitci oštećenih strana sprovođenja ovakve politike. Novac je namenjen i podržavanju investicija u šećernom sektoru. Srbija ne može sebi da priušti ovakav pristup jer nije dovoljno bogata da bi zasnovala svoju politiku na kompenzacijama, ali može da pokuša da sa merama prilagođenim domaćim mogućnostima pomogne sektor i da zajedno sa proizvođačima šećerne repe i proizvođačima šećera osigura profitabilnost i konkurentost u proizvodnji šećera u periodu 2009 – 2011.

Proizvodnja i prodaja šećera

Srbija je u stanju da proizvede značajno veće količine šećera nego što to čini danas, međutim nije u stanju da ih proda po ceni koja bi omogućila zaradu svima duž tržišnog lanca. Usled preferancijalne kvote za izvoz na tržište EU formula za proizvodnju šećera glasi:
ukupna proizvodnja = domaća potrošnja + preferencijalni izvoz u EU -uvoz Da bi se povećala ukupna potrošnja, a samim tim i proizvodnja šećera potrebno je raditi na sva tri aspekta koji na nju utiču tj:
I) povećati domaću potrošnju;
II) smanjiti uvoz;
III) ispregovarati veću preferencijalnu kvotu za izvoz.

Smanjenjem uvoza se na efikasan način može povećati domaća potrošnja. Posebna pažnja zaslužuje uvoz šećera kroz tarifnu oznaku 1702 i naročito posebne grupe u okviru ove tarifne podgrupe koja se po našim carinskim deklaracijama klasifikuje kao “invertni šećer i šećerni sirup” iz razloga što ovaj uvoz pokazuje jaku tendenciju rasta i time značajno umanjuje domaću potrošnju. MFN carina i carina prema EU na tarifne linije iz podrgrupe 1702 su male i iznose maksimalno 5% za četiri tarifne linije (invertni šećer, veštački med i dve linije za karamel), a za ostale tarifne linije iznosi 3%. Očigledno je da je carina neefikasna u ovom slučaju i da ne sprečava uvoz naročito invertnog šećera. Gotovo sav uvoz dolazi iz CEFTA zemalja, prvenstveno Bosne i Hercegovine (preko 90%), dok se povećava uvoz poreklom iz CEFTA zemalja na račun uvoza iz EU.

Srbija, ukoliko ne poveća konkurentnost u proizvodnji šećera tj. ne snizi cenu koštanja šećera u predpristupnom periodu, imaće značajne probleme sa profitabilnošću, a po ulasku u EU teško će moći da sa predviđenom cenom šećera u EU (404 EURO/tona) ostvari ikakav profit. Eliminisanjem slabosti duž tržišnog lanca i približavanje ceni koštanja koja garantuje dugoročnu stabilnost u proizvodnji je zato prioritetan cilj proizvođača šećerne repe, šećerana i države.

Ne postoji osnovni razlog nekonkurentnosti poizvodnje šećera u Srbiji, nego se razlozi mogu pronaći duž celog tržišnog lanca od obezbeđivanja inputa pa do same prodaje i potrošnje. Upravo zato ne postoji magično rešenje čijom primenom bi se, u jednoj ili samo nekoliko godina, eleminisali svi razlozi nekonkurentnosti. Pojedini razlozi se nalaze u sveopštom okruženju kako poljoprivrednom tako i makroekonomskom, a pojedini među učesnicima u tržišnom lancu proizvodnje šećera. Neki nedostaci se mogu unaprediti lako i u kraćem vremenskom roku dok je za neke potrebna veća akcija i duže vreme.

Proizvodnja šećerne repe u Srbiji ima dugu tradiciju ali karakteriše se velikim varijacijama kako u zasejanim površinama tako i u prinosu. U poslednjih dve i po decenije površine zasejane pod šećernom repom su se kretale 40.000 hektara do 94.000 hektara. Prinos šećera po hektaru je takođe imao značajne varijacije. Tokom devedesetih godina je beležio svoje najniže vrednosti (u pojedinim godinama i ispod 3 tone po hektaru). Poslednjih godina prinos je unapređen i dostiže vrednosti od oko 6 tona po hektaru.

Proizvođači su u proteklom periodu značajno investirali u nabavku vadilica za šećernu repu. Preko 60 je uvezeno samo u proteklih nekoliko godina kroz razne tipove aranžmana, bilo individualnih ili preko šećerane. Procena je da ukupna vrednost ovih investicija prelazi 20 miliona EURA. Zbog toga je interes i tih proizvađača da imaju uposlene mašine, što podrazumeva setvu šećerne repe na preko 50.000 hektara godišnje.

Ono što pored cene utiče na proizvođače da se odluče za sejanje šećerne repe je način kontrole prljavštine i digestije. Često su šećerane koristile ove mere da “zakinu” na ceni i time povećaju svoj profit. Upravo zato često cena nema presudan uticaj na setvu nego i način kontrole pri ulasku repe u šećeranu i način organizovanja vađenja.

Može se očekivati da će se mnogo lakše pregovarati o ceni i o ostalim uslovima ugovora ukoliko se stekne poverenje, a trenutno najveće nepoverenje izaziva sistem kontrole repe na ulasku u šećeranu.

Proizvodnja šećerne repe je najvećim delom skoncentrisana u Vojvodini. Nekoliko opština u kojima nema šećerana imaju najveću proizvodnju kao što su Sombor i Sremska Mitrovica (vidi anex distribucija proizvodnje). To su područja koja imaju tradiciju i u kojima su velike površine zemljišta bivših društvenih kombinata privatizovane i sada se na njima uglavnom proizvodi šećerna repa. Međutim u njihovoj blizini nema šećerana. Upravo zato jedan od značajnih faktora nekonkurentnosti proizvodnje šećera u Srbiji je transport. Ukoliko uporedimo područja sa najvećom proizvodnjom šećera i sedišta šećerana ne čudi da određene šećerane transportuju repu i 88 kilometara u proseku. Ovo ukazuje na potrebu boljeg organizovanja transporta jer troškovi učestvuju i preko 8% u ceni koštanja.

Mnoge šećerane se ne nalaze u područjima u kojima se repa tradicionalno gaji tako da jedni način snižavanja troškova transporta šećerne repe bi bila realnija podela teritorije sa koje se šećerna repa prikuplja. Ovo se može postići prvenstveno ujednačavanjem otkupne cene, čime bi se postiglo da proizvođačima repe bude svejedno kome će repu predati ili pak prebacivanja troškova transporta na prizvođače, čime bi oni imali interes da repu predaju uz što niže troškove najbližoj šećerani. Proizvodnja šećera tokom sezone 2007/2008. u Srbiji se obavljala u 7 šećerana koje su u
vlasništvu tri kompanije. Ne postoji nesumnjivi lider na tržištu, niti postoji šećerana koja odskače po svom kvalitetu i profitabilnosti. Postoje bolje i lošije šećerane, ali ne i najbolje u svim segmentima važnim za konkurentnost. Do sada sve kompanije koje su poslovale u Srbiji su prvenstveno ulagale u šećerane, a ne samo ubirale profit. Neophodno je i dalje nastaviti sa procesom investiranja. Nivo investicija je direktno proporcionalan:
1 očekivanjima vlasnika da će proizvodnja u budućnosti biti profitabilna i da će ulaganja dovesti do povećanja profita, 2 nivou profita ostavarenom od proizvodnje šećera.

Politika podrške

Proizvodnja šećera poslednjih godina bila bi nosioc razvoja i izvoza, da Srbija i po ulasku u EU može da još profitabilniji, ali da se zbog trenutnih kretanja na tržištu sektor mora biti podržan da bi nastavio da doprinosi sveukupnom bogatstvu Srbije, zato je sektoru neophodna politika podrške koja će omogućiti nastavljanje ovih pozitivnih trendova, a koja će se zasnivati na:

1. Podršci za sistemske mere koje ne zahtevaju pare, ali zahtevaju efikasnu administraciju kao što su:
• smanjenje nelegalnog uvoza pod tarifnom linijom 1702 iz Bosne i Hercegovine kao i nelegalnog kristalnog šećera iz Crne Gore,
• unapređenje kvaliteta semena,
• unapređenje kontrole prilikom otkupa;

2. Podršci sektoru u pregovaračkim procesima:
• razumevanje za sektor prilikom pregovora u okviru STO,
• otvaranje novih pregovora sa EU u predpristupnom periodu,
• uspešno pregovarati po otvaranju pregovora o priključenju sa EU,
• razgovarati sa zemljama u regionu za poštovanje pravila potpisanim CEFTA sporazumom;

3. Podršci kroz investicionu podršku:
• proizvođače šećerne repe za nabavku mehanizacije i sistema za navodnjavanje koji će doprineti povećanju konkurentnosti,
• šećerane za investicije koje treba da dovedu do smanjivanja proizvodne cene koštanja i rešavanja pitanja energentske efikasnosti i zaštite životne sredine,
• otvaranje linije za šećerane i proizvođače šećerne repe kroz IPArd fond;

4. Direktnoj podršci:
• obezbeđivanje podrške po hektaru ili pri otkupu svim proizvođačima, kojom bi se poslao jasan signal proizvođačima i šećeranama da država veruje u buduću profitabilnost sektora, čime bi se podstakle dugoročne investicije.
.

XIII. Analiza proizvoda – rakije

Srbija je jedna od retkih zemalja koja na relativno malom prostoru ima povoljne prirodne uslove za gajenje i razvoj svih vrsta kontinentalnog voća, i viševekovnu tradiciju proizvodnje rakija po kojoj smo prepoznatljivi u Evropi.

Značaj ovog sektora se ogleda u tome što je proizvodnja rakija veoma rasprostranjena i od čije proizvodnje egzistira veliki broj proizvođača, kao kvalitetna alkoholna pića tražena su van granica zemlje, kao akcizni proizvod doprinosi budžetskom prihodu, a takođe ovaj sektor raspolaže potencijalima za dalji razvoj kao i izvoz.

S obzirom na raspoložive potencijale za dalji razvoj proizvodnje rakija, koja istovremeno predstavlja veliki izvozni potencijal,a imajući u vidu da ovom sektoru do sada nije pridavana dovoljna pažnja, niti vođena adekvatna agrarna politika, ovaj sektor zahteva radikalnu rekonstrukciju i reforme, kako bi postao što konkurentniji na svetskom tržištu i uticao na povećanje prihoda proizvođača i nacionalnog bruto prihoda.
Svrha izrade nacionalnog programa je iznalaženje najoptimalnijeg načina za unapređenje proizvodnje i prometa rakija kao i sagledavanja obima i dinamike finansijske podrške proizvođačima, sa ciljem ukrupnjavanja, odnosno povećanja proizvodnje rakija ujednačenog kvaliteta, unapređenju prometa i povećanju izvoza.

Ciljevi obuhvataju:
• donošenje novog zakona i podzakonskih akata,
• unapređenje kvaliteta, proizvodnje i prometa,
• veća prisutnost proizvođača na domaćem tržištu,
• povećanje izvoza.

Glavni preduslovi za visoku, kvalitetnu i rentabilnu proizvodnju rakija, su primena savremenog sortimenta, savremene tehnike i tehnologije proizvodnje, kontrola proizvodnje, razvoj proizvodnje rakija sa oznakom geografskog porekla, kvaliteta, kao i savremeno organizovanje tržišta. Navedeni preduslovi mogu se urediti samo donošenjem novog zakona i pravilnim izborom finansijeke podrške proizvođačima, jer promena tradicionalne strukture proizvodnje mora biti potpomognuta investicionom politikom kao i vertikalno povezivanje proizvođača voća i grožđa i prerađivača putem stvaranja udruženja.

Proizvodnjom rakija se bavi 1951 proizvođač koja poseduju rešenje ministarstva o odobrenju proizvodnje. Od ukupnog broja svih registrovanih proizvođača 90% čine fizička lica, a pretpostavlja se da je broj neregistrovanih mnogo veći. Proizvodnjom rakija sa oznakom geografskog porekla se bavi svega 11 proizvođača i imamo 13 rakija sa oznakom geografskog porekla.

Proizvodnja se velikim delom odvija kod fizičkih lica i to na veoma niskom tehnološkom nivou. Tehnološka oprema za fermentaciju i destilaciju je stara više decenija. Veliki proizvođači nisu bili u mogućnosti da prate tehnološki razvoj a kada je reč o malim proizvođačima većina njih nema neophodnu opremu, a proizvodnja se odvija tako što se kazani za destilaciju, šetaju od jednog do drugog proizvođača. Nakon što jedan proizvođač izvrši destilaciju, pozajmljuje kazan drugom proizvođaču, i tako redom. Kao posledicu ove pojave imamo rakiju lošeg kvaliteta jer se destilacija ne vrši nakon zavrešene fermentacije. Drveni sudovi za odležavanje i sazrevanje kod velike većine proizvođača su takođe stari, a uočava se i nepoznavanje proizvođača o uticaju bureta na kvalitet gotovog proizvoda. Veliki broj proizvođača fizičkih lica nema uređaje za punjenje, te se promet u visokom procentu, vrši u rinfuznom stanju. Najrasprostranjenija proizvodnja rakija je rakija od šljive (šljivovica) kao najzastupljenije voćne vrste. Oko 75% proizvedene šljive se upotrebi za proizvodnju rakije. Najkvalitetnije šljivovice se proizvode u zapadnom delu Srbije i to od autohtonih sorti šljive i to od požegače i crvene ranke, a u poslednje vreme i od čačanskih sorti. Pretpostavlja se da posle proizvodnje šljivovice po količini su najzastupljenije rakije od grožđa i vina, kruške, kajsije i dunje.

2004.	1 318 983	2 353 813	4 957 010	13 873 663
2005.	540 930	2 055 552	2 938 505	9 615 785
2006.	1 348 132	5 370 446	4 463 827	15 528 167
2007.	1 552 420	6 342 231	4 590 429	17 868 221
2008.	1 635 864	7 184 662	4 559 824	21 582 124

Da bi se unapredila proizvodnja neophodno je:
• doneti novi Zakon o rakiji i drugim alkoholnim pićima i podzakonske akte koji će biti osnova za unapređenje proizvodnje i prometa,
• omogućiti razvoj proizvodnje rakija sa geografskom oznakom porekla i oznakom kvaliteta,
• uspostaviti Registar proizvođača,
• unaprediti kvalitet i kvantitet,
• edukovati proizvođače,
• povećati investicije za kupovinu novih tehnoloških uređaja,
• ukrupniti proizvodnju (formiranje komercijalnih udruženja).

Prometom se mogu baviti fizička lica, preduzetnici i pravna lica koja poseduju Rešenje ovog ministarstva o odobrenoj proizvodnji. Međutim mnogi iako ne poseduju rešenje o proizvodnji i nemaju pravo da svoje proizvode puštaju u promet ipak se bave prometom. Takva rakija je bez ispitanog kvaliteta i bez plaćenih akciza i predstavlja nelojalnu konkurenciju registrovanim proizvođačima.

Fizička lica koja poseduju rešenje ministarstva o proizvodnji, mogu da prodaju svoje rakije, ali skoro da ih nema u trgovinskim radnjama jer akcizne markice ne plaćaju proizvođači već trgovac koji od njih kupuje pa trgovačke radnje nemaju interes da plaćaju taj deo, količine su obično nedovoljne i ne mogu pokriti godišnje potrebe tržišta. Posledica je da se velike količine rakije prodaju u rinfuznom stanju. Zato su u prometu zastupljeni samo veliki proizvođači, dok su manji proizvođači najviše zastupljeni u malom broju određenih prodavnica i ugostiteljskih objekata.

Srbija je davno bila veliki izvoznik rakije, ali poslednjih decenija se izvoz znatno smanjio. S obzirom da imamo veliku proizvodnju, visok kvalitet i veliku potražnju naših rakija, rakije predstavljaju veliki izvozni potencijal uz prethodno obezbeđivanje pre svega velikih količina koje su istog kvaliteta. Razlog malog izvoza leži u velikom broju proizvođača sa malim količinama nedovoljnim za izvoz.

Izvoz raste poslednjih godina, ali je još uvek mali u odnosu na količinu koja se godišnje proizvede u Srbiji. Za izvoz su potrebne velike količine istog kvaliteta, a naša proizvodnja je usitnjena i nemamo mnogo proizvođača koji imaju dovoljne količine za izvoz.

Na osnovu podataka o izvozu i uvozu, uočava se blag porast izvoza, dok uvoz varira od 3-5 miliona kg. Proizvodi koji se najviše izvoze su vinjak, šljivovica, voćni destilat, a 2006. i 2007. i likeri. Najveće količine rakija se izvoze u susedne zemlje, ali rakije se izvoze na sve kontinente. Rakija šljivovica se nalazi pod istim tarifnim brojem sa kruškom, višnjom i trešnjom te nije moguće razgraničiti ove tri rakije, ali se zna da je šljivovica najzastupljenija. Rakija od dunje koja se poslednjih godina dosta proizvodi i izvozi nema tarifni broj i svrstana je pod 22 08 90 48 kao ostale rakije.

Zato su neophodne akcije koje će regulisati promet rakijom, a koje će biti usmerena na:
• uspostavljanje efikasnog sistema za sprečavanje nelegalnog prometa,

Trgovina alkoholnim pićima
Godina	Izvoz		Uvoz
	Količina kg	Vrednost US$	Kolicina kg	Vrednost US$
2002.	404 665	1 039 651	5 272 441	10 623 711
2003.	989 000	1 672 000	9 747 000	52 068 000

• omogućavanje veće prisutnosti na domaćem tržištu,
• povećanje izvoza kroz promociju i izvozne subvencije.

Cene rakija i drugih alkoholnih pića su veoma različite sa velikim oscilacijama od proizvođača do proizvođača, što zavisi i od kvaliteta i nije ih moguće prikazati. Akciza za domaće rakije iznosi 74,30din/l, a za rakije od žita i alkoholna pića na bazi etil alkohola su veće. Prosečna izvozna cena alkoholnih pića je 4 US$/lit koja se izvezu, a prosečna cena uvoza je 3,6 US$/lit računajući sva alkoholna pića.

Politika podrške

U proizvodnju rakija i drugih alkoholnih pića nije bilo značajnog ulaganja zbog čega se ovaj sektor nalazi u nezavidnom položaju, za razliku od drugih proizvoda koji se koriste za ljudsku upotrebu.
Tržišne mere:

Prosečna izvozna cena u dol. proizvoda koji se najviše izvoze
Vrsta proizvoda	2005.	2006.	2007.
Vinjak	3,5	4,21	4,00
Šljivovica	5,02	5,20	6,33
Likeri	2,70	3,60	3,97
Prosečna vrednost uvoza viskija u US$, zavisno od vrste
Vrsta viskija	2005.	2006.	2007.
Burbon	7,5	7,5	4,67
Od slada, Škot.	4,05	4,57	4,98
Mešani	5,03	5,88	6,35
Ostali	5,65	6,99	10,72

• izvozne stimulacije za izvoz rakija od voća i grožđa u iznosu od 10%.

Strukturalne mere:
Pored finansijske podrške proizvođačima voća i grožđa koje su obrađene u delu nacionalnog programa koji se odnosi na voća odn. grožđe i vina, Ministarstvo je otpočelo i nastaviće sa finansijskom podrškom proizvođačima rakija i to:
• od 2007. godine za unapređenje proizvodnje rakija sa oznakom geografskog porekla,
• od 2008. godine sa podsticajnim sredstvima u iznosu od 15% za kupovinu novih tehnoloških uređaja koji se koriste u proizvodnji rakija,
• za održavanje domaćih sajmova i izlazak proizvođača na međunarodne sajmove.

Kreditna podrška:
• dugoročni krediti za kupovinu novih tehnoloških uređaja koji se koriste u proizvodnji rakija,
• kratkoročni krediti za otkup sirovina i nabavku ambalaže.
• zastarelost zakonske regulative,
• slaba informisanost proizvođača u seoskim područjima o merama podrške Ministarstva poljoprivrede ovom sektoru,
• mala finansijska pomoć,
• nedovoljni ljudski resursi i tehnički uslovi u Ministarstvu poljoprivrede za sprovođenje svih potrebnih mera agrarne politike.

Osnovni problemi prilikom dosadašnje politike podrške ovom sektoru su: U periodu 2009 – 2011. podrška će se zasnivati na:

• izradi i donošenju zakonskih i podzakonskih akata,
• izvoznim stimulacijama za izvoz rakija od voća i grožđa proizvedenog na teritoriji RS (10%) koje će se primenjivati i 2009. godine,
• povećanju iznosa investicione podrške za kupovinu uređaja i aparata za proizvodnju rakija,
• stimulisanje proizvodnje rakije sa geografskim oznakama porekla,
• očuvanju i proizvodnji autohtonih vrsta i sorti voća koje daju rakije vrhunskog kvaliteta.