.
Politički organi Unije su Savet (Savet ministara), Komisija i Parlament. Pravne akte u Evropskoj Uniji donose Parlament (Parliament), Komisija (Commission) i Savet (Council) Evropske Unije. Pravni akti se prema snazi dele na: pravila/uredbe (Regulations), uputstva/smernice (Directives), odluke (Decisions) i preporuke i mišljenja (Recommendations and Opinions).

1. Pravila/Uredbe (Regulations)

Uredba se Ugovorom o osnivanju Evropske zajednice definiše na sljedeći način: „Uredba ima opštu važnost“. Ona obavezuje u potpunosti i neposredno se primjenjuje u svim zemljama članicama. Ako institucije Evropske zajednice odluče da neki pravni akt usvoje u obliku uredbe, onda zemlje članice nemaju prostora za njenu primenu (preuzimanje), jer se Uredba neposredno primenjuje. Uredba ima jačinu neposredno primenjivog prava.

Zemlje članice, njihove institucije i vlasti moraju je poštovati jednako kao svoje nacionalno pravo. Uredba se odnosi na sve zemlje članice i sve osobe i preduzeća u EU. Uredba daje sveobuhvatne i vrlo detaljne odredbe, koje ne ostavljaju u zemljama članicama prostora za eventualne različite interpretacije. Zemlje članice moraju sprovoditi sve odredbe Uredbe u potpunosti i ne smeju vršiti vlastiti odabir odredbi, a ne mogu se pozivati ni na odredbe nacionalnog prava kako bi izbegle obaveznost Uredbe.

Regulative ili pravila (uredbe) donose Savjet (Council) ili Komisija (Commission) (po pravilu nužno je obavezno ili konsultativno mišljenje Parlamenta). One su opšti pravni akti, obavezuju u celini i direktno se primenjuju u državama članicama. Pravila Saveta koja ovaj donosi sam ili zajedno sa Parlamentom jesu osnovna pravila. Pravila koja donosi Komisija čine primenjujuća pravila koja regulišu način sprovođenja opštih pravila.

2. Uputstva/Smernice (Directives)

Direktiva (uputstvo) je, uz Uredbu, najvažniji pravni instrument Evropske Unije. Ona predstavlja kompromis između potrebe za ujednačenim zakonodavstvom unutar Unije i potrebe da se zadrži što veća moguća raznolikost nacionalnih karakteristika.

Osnovni cilj direktive je približavanje zakonodavstava, a ne izjednačavanje zakona, kao što je to slučaj s Uredbom. U skladu s tim, Ugovor o osnivanju EU definiše direktivu na sljedeći način: „Direktiva je obavezujuća za svaku zemlju članicu na koju se odnosi u pogledu ciljeva koji treba da se postignu, prepuštajući nacionalnim organima da izaberu formu i sredstva izvršenja“. Oni na koje se direktive odnose (npr. zemlje članice), moraju ih prevesti u nacionalno zakonodavstvo. Zemlje članice pri tome moraju postupati na način da se cilj direktive zaista i postigne.

Obična administrativna mera koja može biti izmenjena od strane izvršne vlasti nije dovoljna. Evropski sud pravde odredio je da zemlje članice moraju odabrati oblik i način koji će najbolje osigurati delotvornost direktive u praksi. Za razliku od uredbi direktive obično nemaju neposredno dejstvo prije nego što istekne rok za preuzimanje u nacionalno zakonodavstvo. Nakon toga moguće je podići tužbu protiv zemlje članice u slučaju da ona u navedenom roku nije preuzela direktivu.

3. Odluke (Decisions)

Ovaj oblik pravnog akta za uređivanje specifičnih i pojedinačnih pitanja može se uporediti s administrativnim aktima u nacionalnom zakonodavstvu. Ugovor o osnivanju Evropske Unije definiše odluke na sljedeći način: „Odluka je obavezna u potpunosti za one na koje se odnosi“. Odluke se mogu odnositi na zemlje članice, pojedince ili ograničeni broj konkretnih osoba.
Odluke su obavezujuće u potpunosti samo za one na koje se odnose. Odluke koje se odnose na (određene) zemlje članice obavezujuće su za te zemlje i za njihove državljane. Odluka se kao najprikladniji pravni instrument koristi posebno u oblasti tržišne konkurencije. Odlukom se, na primer, može uticati na pojedina preduzeća ili tržišne aktere.

4. Preporuke i mišljenja (Recommendations and Opinions)

Ova dva pravna akta nisu pravno obavezujući, njihova svrha je da na neobavezujući način upute one na koje se odnose na određeno poželjno ponašanje. Preporuke i mišljenja koje donose organi Evropske Unije mogu imati važan uticaj na aktivnosti onih na koje se odnose.