Pored meda, pčelinjeg voska, matičnog mleča, perge i propolisa, pčelinji otrov predstavlja takođe koristan pčelinji proizvod koji zauzima vidno mesto kako u narodnoj, tako i u zvaničnoj medicini nekih zemalja. Ovo je najmanje korišćen proizvod za razliku od drugih pčelinjih proizvoda.

Pčelinji otrov proizvodi otrovna žlezda koja je u neposrednoj vezi sa žaočnim aparatom pčele radilice. Novo izležena pčela radilica ima malo otrova, ali sa starošću se ta količina povećava, do oko 0,4 mg kada je pčela stara 15 dana. Najviše otrova proizvode pčele posle 20 dana života. U slučaju da se ta rezerva iscrpe, pčela nema načina da je nadoknadi. Pčelinji otrov sadrži mravlju, sonu i ortofosfornu kiselinu, zatim sumpor, fosforno-kiseo magnezijum i dr.

Dejstvo pčelinjeg otrova na čovečiji organizam vrlo je složeno i uglavnom zavisi od doze otrova, mesta uboda, osobenosti organizma, a naročito od njegove individualne osetljivosti. Pčelinji otrov se različito manifestuje kod raznih osoba. Obično izaziva karakterističnu lokalnu reakciju koja se ispoljava u osećanju bola, pojavi crvenila i otoka.

Pčelinji otrov se koristi kao lekovito sredstvo za reumatična oboljenja. On se sakuplja na taj način što se zadak pčele pritiska na upijaćoj hartiji da bi pčela ispustila otrov. Ovaj otrov se u farmaciji dalje prerađuje i prodaje u obliku masti ili tečnosti pod raznim nazivima.

Žaoka

Svako živo biće raspolaže izvesnim organima zaštite. Kod mednih pčela takav organ zaštite i napada izgrađen je u vidu tanke zaštićene žaoke, koja se lako i brzo zabada u kožu životinje. U pčela radilica i u matici, na zadnjem kraju tela nalazi se aparat koji nazivamo žaočni, sastavljen od žaoke, dveju otrovnih žlezda i rezervoara za sakupljanje otrova. Veća otrovna žlezda je oblika trubice, na donjem krajnjem delu nalazi se prošireni rezervoar otrova, koji je nastavak žlezde. Rezervoar se otvara na osnovi žaoke, ovo omogućava otvaranje male otrovne žlezde.

Žaoka se sastoji od nekoliko delova, spojenih pokretljivim mišićima. U stanju mirovanja oni su skriveni u posebnoj komori, na donjem delu trbuha i zadnjeg dela. Oštri delovi žaoke sastavljeni su od triju tankih, na vrhovima veoma oštrih, štapića, to su tzv. saonice dva bodeža. Bodeži se nalaze pod saonicama i mogu da klize po njima. Između saonice i bodeža nalazi se smešten uzani kanal kojim otiče otrov iz rezervoara i male žlezde. Krajevi bodeža su nazubljeni, tako da sprečavaju povlačenje bodeža iz kože u koju se zabadaju.

Isturanje saonica i bodeža iz komore, prilikom uboda žaoke nastaje skupljanjem muskula koji se nalaze u osnovi žaoke. Pčela ubada svojim žaokama čoveka ili životinju, ponekad i predmete, obično prilikom raznih razdraženja. Razdraženja mogu biti uzrokovana zvukom, udarom, potresom, pa i nekim specifičnim mirisom, šum pa čak i nespretno protresanje ramova i saća, prilikom otvaranja košnice i pregleda pčelinjeg društva, mogu izazvati razdraženje pčela. Tome se mogu dodati buka, oštri pokreti ruku, miris nepoznatog čoveka i sl., što uznemirava i uzbuđuje pčele. U takvim prilikama reaguju napadom, upotrebljavajući svoje oružje, žaoku. U vetrovito vreme pčele su veoma razdražljive, što je pčelarima odavno poznato.

U trenutku uboda pčela podvija zadnji kraj tela, brzo istura žaoku i zabada bodeže u kožu, istovremeno, iz rezervoara i male žlezde svojim sakupljanjem istiskuje otrov u kanal bodeža, kroz koji ovaj deo dospeva u ranicu, stvorenu bodežima. Bodeži sa zupcima jako se drže u koži tako da pčela, pri pokušaju da se oslobodi i odleti, ostavlja celu žaoku koja iz nje tom prilikom izvuče i otrovne žlezde, usled ovoga dolazi do smrtonosnog oštećenja unutrašnjih organa. Neposredno posle toga ugine. Međutim, zaostala žaoka u telu napadnutog nastavlja da se refleksno skuplja i prodire dublje. Radom svojih muskula i dalje cedi otrov u toku narednih nekoliko minuta, iz otvorene žlezde i rezervoara.

Da bismo sprečili veće izlivanje otrova potrebno je što pre posle uboda prstima ili pincetom uhvatiti žaoku i to što bliže koži i izvaditi je iz ranice. Delovanje otrova, koji je prodro u ranicu, može se umanjiti kvašenjem, odnosno trljanjem mešavinom amonijaka i alkohola, alkoholom ili jakom rakijom. Ukoliko je ubod namerno izazvan u cilju lečenja, žaoku treba ostaviti u koži 5-10 minuta da bi se sva količina otrova iz otrovnih žlezda izlila u kožu.

Proizvodnja pčelinjeg otrova

Da bi se pčelinji otrov dobio u čistom stanju primenjuje se nekoliko postupaka. Jedan od ovih zasniva se na tome, što se pojedina pčela hvata prstima leve ruke za grudi, a desnom, pincetom hvata ispružena žaoka, tada se pažljivo izvlači iz tela zajedno sa otrovnim žlezdama. Izvađena žaoka stavlja se na čisto satno staklo i iglama pod lupom rascepkaju se rezervoar i žlezde sa otrovom. Posle toga se iglama odbacuje rezervoar i ostacima otrovnih žlezda, a na staklu ostaje čista kap otrova. Kad se nastavlja i na isto staklo se dodaje otrov izvađen iz ostalih pčela. Sakupljeni otrov može se preneti u ampulu ili epruvetu i čuva u čistom stanju ili razblaži fiziološkim rastvorom i u istom čuva. Fiziološki rastvor pravi se od 9 g hemijski čiste kuhinjske soli (NaCl) u 1000 ml destilovane vode i steriliše se 10 minuta na 120°C. Otrov se može i osušiti na staklu pa, u slučaju potrebe, treba ga rastvoriti bilo u fiziološkom rastvoru ili destilovanoj vodi.

Drugi postupak sastoji se u tome, što se pčela natera da ispušta otrov u destilovanu vodu, fiziološki rastvor, biljno ili bademovo ulje. Za ovu svrhu u pogodan sud nalije se određena količina destilovane vode, fiziološkog rastvora ili pomenutog ulja, do gornjeg ruba grlića boce, grlo suda treba pokriti tankom poroznom gumom privezanom koncem oko grlića suda. Pčelu treba prihvatiti prstima ili pincetom, namestiti iznad površine gume i držati je tako, da isturena žaoka prilikom ispuštanja otrova ne dodiruje površinu gume. Na ovaj način u jednom se sudu može sakupiti otrov od velikog broja pčela.

Proizvodnja većih količina pčelinjeg otrova postala je moguća tek posle otrkića da pčele reaguju na slab udar električne struje ispuštajem kapljice otrova. U industriji naročitim postupkom, primenom električne struje, pčele otpuštaju otrov koji se sakuplja bilo upijanjem (sa sunđerom) ili na drugi način i koristi za preradu u farmaceutske preparate u određenim dozama, za primenu u medicini.

Danas nije nikakav problem konstruisati i napraviti aparat za proizvodnju pčelinjeg otrova. Ispušten otrov se skida sa staklene ploče pomoću žileta. Pčele od kojih se na ovaj način eksploatiše otrov skoro redovno prežive, ali zbog velike količine ispuštenog alarmnog feromona pčelinje društvo postaje nervozno i agresivno, pa se zbog toga aparat može koristiti u ograničenom vremenskom periodu i nikako gde u blizini ima ljudi i domaćih životinja.

Dakle, pčelinji otrov se ne deponuje izvan pčelinjeg tela već ostaje u rezervoaru otrovne žlezde pčele sve dok ona nije prinuđena da je u samoodbrani upotrebi. Pčela radilica se može prinuditi da izbaci otrov ne gubeći žaoku i deo unutrašnjih organa kao što se to događa kada ubode čoveka ili neku drugo toplokvrnu životinju.

Hemijski sastav pčelinjeg otrova

Pčelinji otrov spada u grupu jakih otrova. Samo jednim ubodom pčele mogu usmrtiti veći broj insekata. Manji sisari, kao npr. miševi, uginu od nekoliko uboda. Na ovaj način pčela se štiti od nepoželjnih gostiju, lakomih na med, kao i onih koji bi joj mogli smetati u košnici. Za razliku od rasprostranjenog verovanja, otrov pčele je toksičniji od otrova ose.

U poređenju sa životinjskim otrovima, po svom delovanju blizak je opasnim zmijskim otrovima, kao na primer kobre, zvečarke, i sl., s tom razlikom što se isti kod pčela nalazi u minimalnim količinama. Kada bi doza bila približna onoj koju svojoj žrtvi zmija ubrizga, delovanje bi bilo slično delovanju zmijskog otrova. Tako na primer veći broj pčelinjih uboda ne samo da može ugroziti život čoveka, već može da uzrokuje smrt. Otrov jedne pčele predstavlja sitnu kapljicu od 0,2-0,3 mg mase, što znači da 3.000-5.000 pčela mogu dati samo 1 g otrova. Otrov je bezbojan i gusta tečnost kisele reakcije.

Pčelinji otrov je bistra tečnost, kisele reakacije, sa specifičnom težinom 1,13 oštrog i gorkog je ukusa i aromatičnog mirisa. Osuši se na sobnoj temperaturi od 30-40% od originalne težine. Sastav pčelinjeg otrova je zaista veoma kompleksan. On sadrži niz biohemijskih i farmakološki aktivnih materija, kao što su: histamin, dopamin, melitin, apamin, peptidi, minimin i enzimi fosfolipaza i hijaluronidaza. Izgleda da na ovaj sastav ne utiče vrsta paše ili geografska lokacija gde je smešten pčelinjak.

Ispitivanja su pokazala da otrov sadrži u većim količinama magnezijum, koji parališuće deluje na nervni sistem, takođe sadrži i minimalne količine bakra i histamina. U proteinima pčelinjeg otrova dokazano je prisustvo otrovnog dela koji utiče na razaranje crvenih krvnih zrnaca i dovodi do pada krvnog pritiska. Osim toga u otrovnom delu proteina nalaze se dve materije (enzimi): hialirinidaza, koja rastvara osnovnu materiju za spajanje tkiva, ovo omogućava bolje širenje otrova u telo žrtve, drugi je fosfolipaza A, koja izaziva razaranje crvenih krvnih zrnaca i smanjenje sposobnosti zgrušavanja krvi.

Delovanje pčelinjeg otrova

Delovanje pčelinjeg otrova na čovečji organizam je veoma složeno. Zavisi u mnogom od broja uboda, mesta uboda, takođe i od individualne osetljivosti organizma. Kod normalno razvijenog zdravog čoveka ubod žaokom izaziva neposredno jak bol i iritizirajući nadražaj, bez težih posledica.

Jedan ubod pčele u retkim slučajevima može izazvati smrt kod izuzetno osetljivih osoba. Kritični su prvih 30 minuta nakon uboda, pa prema tome u tom vremenskom intervalu mora uslediti intervencija lekara. Inače, postoji veliko variranje u pogledu reakcije na ubode pčele od neznatnog lokalnog otoka ili crvenila do burnog reagovanja organizma, sa mučninom, svrabom, plikovima i crvenilom po celom organizmu.

Neke osobe srazmerno lako podnose pčelinji otrov, dok druge i pri jednom ubodu teže dišu, dobijaju vrtoglavicu, znoje se i puls im postaje ubrzaniji. Kod nekih osoba pojavi se svrab, ospe, koprivnjača i malaksalost. U literaturi se spominju čak i smrtni slučajevi samo od jednog uboda, ali su ovakvi slučajevi vrlo retki.

Osobama koje odmah otiču od uboda pčela treba staviti hladan oblog i mesto uboda premazati amonijakom ili sirćetom. Ukoliko takva osoba dobije vrtoglavicu i počne da joj izbija hladan znoj, a pri tome otiče treba odmah pozvati lekara da bi dao injekciju protiv pčelinjeg uboda. Dok lekar ne stigne, bolesniku treba staviti preko glave i grudi hladne obloge, koji se moraju češće menjati.

Nekoliko desetina stvorenih uboda već pokazuju sliku teškog stanja (opadanje snage, povraćanje, gubitak ravnoteže, slinavljenje, jaku jezu i veoma često gubljenje svesti). Smrtonosna doza za odraslog čoveka smatra se da se obično kreće oko 500 primljenih žaoka. Treba naglasiti da je osetljivost čoveka na žaoku veoma različita, kod nekih je veoma jako izražena. Većina ljudi manji broj uboda podnosi više ili manje dobro, ali kod nekih ljudi je dovoljan samo jedan ubod da bi došli u teže stanje, kod takvih nekoliko žaoka može izazvati i teže trovanje, pa čak i smrt. Kod pčelara se posle izvesnog niza uboda stvara otpornost (imunitet) prema pčelinjem otrovu.

Pčelinji otrov deluje na mnoge fiziološke sisteme organizma:

• kardioviskularni sistem (aritmija, izliv krvi, dovodi do nesvesti),
• organa za varenje (gađenje i povraćanje, ponekad prolivi),
• na disajni sistem (stezanje grudi, teško disanje),
• na nervni sistem (bunilo, gubljenje svesti, grčevi).

U teškim, smrtonosnim, slučajevima svi navedeni simptomi javljaju se veoma brzo. Naročito je opasan ubod žaokom očne jabučice, takođe ždrela, krajnika, nepca, što može da izazove brzo gušenje. Mehanizam delovanja pčelinjeg otrova do danas još nije potpuno proučen. Međutim, mnogim kliničkim ispitivanjima nesumnjivo je dokazano da je pčelinji otrov kod raznih oboljenja disajnog aparata u osnovi bio vinovnik veoma opasnih poremećaja, pa čak i smrti.

Ako pčele napadnu stoku i neko grlo dobije više uboda, treba odmah pozvati veterinara, a dok veterinar ne stigne, preko glave, sapi i trbuha staviti mokru ćebad ili, ako u blizini postoji kakva reka, uterati stoku u reku.

Pčelinji otrov kao lek

Lečenje pčelinjim otrovom, kao i lečenje medom, pripada već drevnim vremenima, o čemu su nađeni podaci na raznim zabeleškama i papirusima. U staroj narodnoj medicini Kine i Japana ubodi pčela su se koristili, a primenjuju se i danas saglasno metodama akupunkture. U Japanu postoje licencirani narodni lekari koji se legalno bave ovim poslom. Budući da su apoteke u prvo vreme koristile sredstva prihvaćena iz narodne medicine, pčelinji otrov je našao svoje mesto u neposrednom lečenju sa pčelinjom žaokom. Iako je u naše vreme razvoj nauke dostigao visoki nivo, pčelinji otrov i njegovo opšte fiziološko delovanje ipak još nisu definitivno proučeni. Danas se u nekim zemljama proizvode masti i drugi lekovi na bazi pčelinjeg otrova, a u okviru apiterapije postoji težnja da se zvanična medicina ubedi u opravdanost ovog načina lečenja reumatskih oboljenja.

Pouzdano se zna da pčelinji otrov ima sposobnost umanjivanja i otklanjanja bolova, sniženja krvnog pritiska, smanjivanja količine holesterola u krvi, povišenja radne sposobnosti, i u malim dozama sposobnost zaštite snage organizma.

Lečenje pčelinjim otrovom treba prihvatiti kao sredstvo korisno kod velikog broja bolesti. Prema stečenom iskustvu, lečenje treba samo lekar da obavlja, jer on svoj posao obavlja na osnovu proučavanja organizma bolesnika, analize delatnosti njegovih pojedinih organa i u svemu celog organizma.

Rastvorljivost otrova u raznim tečnostima omogućava da lečenje počinje sa malim dozama, manjim od jednog uboda žaoke (0,2 do 0,3 mg), a tim se omogućuje određivanje osetljivosti bolesnika na pčelinji otrov i njihova reaktivnost. Pored toga, takvi preparati pogodni su i za čuvanje i transport. Ovim se može pravilno primenjivati lečenje čistim preparatima i odbaciti direktno lečenje pčelinjim žaokama (ubodima).

Trljanje pomaže u slučajevima raznih vrsta reumatizma. Preparati pčelinjeg otrova mogu se takođe koristiti pri lečenju hroničnih oboljenja zglobova, i nekih poremećaja kičmenog stuba, kod neuralgije, hroničnih tromboflebita i trofičkih rana, kao i lečenja nekih sličnih akutnih bolesti.

Neophodno je imati u vidu da u toku lečenja treba isključiti uzimanje alkoholnih pića, a pri lečenju obliterarnog endoarteritisa potpuno isključiti i pušenje duvana.

Da bi se izbegle nepoželjne pojave i reakcije organizma za vreme lečenja, neophodno je vršiti povremenu analizu krvi i mokraće, kao i kontrolu krvnog pritiska itd. Ukoliko se kod bolesnika pojave jače reakcije, lečenje treba prekinuti. U slučajevima pojave alergije (koprivnjača), potrebno je obratiti na to pažnju lekaru.

Na osnovu opita i primene pri lečenju preparatima pčelinjeg otrova, postignuti su nesumnjivi uspesi, ali treba naglasiti da ne bi trebalo dopustiti obavljanje samolečenja ili lečenja prepuštenog nadrilekarima, da ne bi, usled nepravilne upotrebe preparata došlo do pogoršavanja bolesti, a u nekim posebnim slučajevima i tragičnih posledica.

Pčelinji otrov može se koristiti u tradicionalnom azijskom metodu lečenja pomoću akupunkture. Umesto zlatnih igala za probadanje na određenim delovima pacijenta koriste se žaoke pčela. Pčelinjim ubodima mogu se lečiti neke vrste reumatizma, nesanice, povišeni pritisak i druge bolesti.

U slučaju znakova patoloških pojava alergičnih reakcija u toku lečenja pčelinjim otrovom, preporučuje se adrenalin, kalcijumhlorid, natrijumbromid. Neki autori prilikom pojave znakova trovanja pčelinjim otrovom preporučuju kao protivotrov da se popije 40% alkohol, 20-25 g odjednom. Međutim, efikasnost ovog sredstva još se proverava.

Literatura

prof. dr Jovan Kulinčević, Pčelarstvo, Partenon, Beograd, 2012.
Igor Despotović, Pčelarstvo, Imperija knjiga, Kragujevac, 2012.
Miodrag-Miša Vujović, Pčelarstvo, Samostalna izdavačka agencija „Zlaja“, Beograd, 2008.
dipl. vet. Tihomir Perić, Uspešno pčelarenje, Neven, Zemun , 2008.
mr Žarko Stepanović, Darovi košnice, Graficom-uno, Beograd, 2006.
Branko Relić, Pčelarenje kao profesija i hobi, Partenon, Beograd, 2006.
Dr Jovan Kulinčević i Rajica Gačić, Pčelarstvo, LM-Lotus Management, Beograd, 1991.
Dušan Todorović i Vojin Todorović, Praktično pčelarstvo, Nolit, Beograd, 1983
Aleksandar Janković, Pčelinji proizvodi hrana i lek, Autor, Beograd, 1977.