Proizvodi pčela sadrže i hranljive i lekovite materije. Svi do jednog su lekoviti i koriste se još i u druge svrhe. O svemu tome naći će se obaveštenja u posebnim poglavljima.

Nesumnjivo je da je pčelinji med jedan od prvih proizvoda koje je koristio čovek. O tome ima dovoljno podataka na drevnim obeliscima i papirusima i dr. Stari Vavilonci, Egipćani, Jelini, Rimljani i drugi med su smatrali darom božjim i kao hranu bogova i pridavali mu velik i značaj u ishrani i lečenju. Navedeno govori da čovek poznaje tehnologiju proizvodnje meda od davnina.

Ostali pčelinji proizvodi, matični mleč, cvetni prah (polenov prah, pelud), pčelinji otrov i propolis intenzivno se ispituju i proučavaju u smislu lekovitosti.

Posebna pažnja posvećuje se matičnom mleču i polenovom prahu, ali ne manje vredni su i ostali proizvodi pčela. Pčelinji otrov je oprobano sredstvo u terapiji reumatizma. Pčelinji vosak koristi se u medicini u sastavu raznih masti i melema, kozmetici itd. Propolis je u pogledu primene najmlađi proizvod pčela. Služi za zatvaranje pukotina u košnici, a isto tako pčele njime oblepljuju veće uginule jedinke koje ne mogu da iznesu iz košnice. Ova smolasta materija pokazuje karakteristične antibiotičke osobine.

Med

Med je hrana, stimulativno sredstvo i lek istovremeno. Može se reći da je upotreba meda veoma razvijena i da je med veoma prisutan u ishrani čoveka. Postoji mnogo vrsta meda, verovatno preko dvadeset hiljada vrsta u čitavom svetu. Kod nas su poznati šumski, livadski, heljdin, kestenov, bagremov, žalfijin, lipov, suncokretov, vreskov i borov med.

Med četinara sadrži mnogo kalcijuma i drugih minerala i zato se te vrste preporučuju kod oboljenja disajnih organa, posebno pluća. Za lečenje poremećaja varenja i jetre uzima se med kestena ili vreska. Kod srčanih oboljenja i oboljenja krvnih sudova dobar je livadski ili kestenov med. Međutim, med ne treba stavljati na sveže rane, na potkolenične ranice i druge rane koje sporo zarastaju, osim u izuzetnim slučajevima i pod stručnim nadzorom. Antitoksične osobine meda treba koristiti i kad se radi sa otrovom prašinom, tečnostima ili isparenjima. Kod nazeba i infekcije treba uzimati mnogo meda, jer telu omogućava stvaranje odbrambenih materija. Za podsticanje lučenja mokraće uzimaju se one vrste meda koje sadrže srazmerno dosta flavonoida i antocijana (med od vreska).

Med je lako svarljiv, jer sadrži i enzime koji podstiču varenje. Rado ga uzimaju starije osobe, odrasli i deca posle preležanih bolesti. Med izuzetno koristi i osobama izloženim velikim fizičkim i psihičkim naporima. Veće količine meda treba dodavati čaju, mleku, kafi, toploj vodi ili razređenom sirćetu od jabuka, a kao opšte pravilo važi da kao pomoć svom telu, treba svakog dana pojesti tri puta po jednu kašiku meda.

Prerada nektara u med

Pčele sišu nektar iz nektarija surlicom i sakupljaju ga u mednom želucu (voljci). Za to vreme u nektar ulaze enzimi (invertaza, dijastaza, glukozooksidaza) koje neprekidno luče podždrelne žlezde smeštene u glavi pčela. Na taj način se sirovi produkt obogaćuje invertazom koja igra glavnu ulogu u pretvaranju nektara u med. Razvoj i funkcije žlezda zavise od uzrasta i fiziološkog stanja pčela. U mladih pčela žlezde su jako razvijene i luče mleč kojim se hrane larve, ali ne i invertazu. Najveću količinu invertaze luče žlezde pčela sabiračica starih oko 4 nedelje, tj. pčela koje sakupljaju nektar. Pčele prenose nektar do košnice u svom mednom želucu koji može maksimalno da primi 70-80 mg. Prosečna količina nektara koju prenosi jedna pčela je oko 40 mg, ali količina nektara unetog u košnicu nije veća od 30 mg, jer se jedan deo koristi za hranu pri sledećem izletanju. Pčela sabiračica predaje nektar u košnici jednoj ili više mladih pčela koje počinju da ga prerađuju u med.

Prilikom pretvaranja nektara u med teku dva osnovna procesa, isparavanje vode (do nešto manje od 20%) i hidroliza saharoze u glukozu i fruktozu pod dejstvom invertaze. Dugo vremena se smatralo da se glavni deo vode u nektaru otklanja još za vreme letenja pčela prema košnici prelaskom kroz polupropustljivi zid mednog želuca u hemolimfu. Danas je potpuno utvrđeno da zidovi želuca ne propuštaju vodu. Pored toga, procenat vode u materijalu donetom u košnicu, veći je nego u ishodišnom nektaru jer je razređen sekretima ždrelnih žlezda.

Količina vode u nektaru se reducira u košnici do 15-20%. Preuzimajući nektar od skupljačica mlade pčele ga više puta premeštaju iz mednog želuca prema surlici i obratno. Na taj način nektar u vidu tankog sloja (filma) dolazi u dodir sa toplim i suvim vazduhom košnice pa mu se količina vode smanjuje do 35-40%. Istovremeno se dobijeni produkt obogaćuje enzimima. Potom pčele izlivaju poluprerađeni nektar na dno ili na zidove voštanih ćelija u obliku kapljica tankog sloja. Obično se popunjava 1/4 do 1/3 ćelija. Isparavanje vode se nastavlja intenzivnim provetravanjem košnice koje obavljaju pčele. Kada se količina vode smanji ispod 20%, pčele popunjavaju ćelije i zapečaćuju ih kako bi onemogućile upijanje vode iz vazduha. Na osnovu ovih poznatih činjenica provodi se i kontrola kvaliteta meda.

Nektar se konačno prerađuje u toku 1-3 dana, zavisno od količine vode, temperature i vlažnosti vazduha u košnici, od snage pčelinjeg društva, pritoka nektara i sl. Za vreme prerade nektara protiču složeni biohemijski procesi koji se pre svega odnose na ugljene hidrate. Pod uticajem invertaze saharoza se hidrolizuje na glukozu i fruktozu. Osim toga se sintetizuju oligosaharidi, kojih nema u nektaru i medljici. Tako se spektar šećera određuje prema kvalitetnom i količinskom sastavu šećera u nektaru i medljici, sa jedne i enzimatskih procesa sa druge strane. Razlaganje saharoze na glukozu i fruktozu pomaže da se dobije veća koncentracija šećera u medu jer su monosaharidi više rastvorljivi. Velika količina ugljenih hidrata presudno utiče na mikrobiologiju meda i onemogućava razvoj običnih mikroorganizama i fermentacionih procesa prilikom čuvanja meda.

Vrste meda

Pčelinji med je produkt koji medonosne pčele proizvode preradom nektara i medljike. U zavisnosti od porekla med se deli na dve osnovne vrste meda, nektarni i medljikovac. Nektarni med može biti monofloran, od nektara jedne vrste biljaka, ili polifloran, dobijen od raznih vrsta nektara.

Med se klasifikuje prema vrsti biljke na kojoj pčele sakupljaju nektar. U najvećem broju slučajeva pčele iz jedne košnice se ne drže uvek jedne te iste vrste biljke. Ovo se događa samo onda ako u okolini u to vreme nema drugih biljaka u cvetu ili su u pitanju velike površine poljoprivrednih kultura kao što su suncokret, lucerka, lavanda, uljana repica ili površine kao što su bagremove šume ili šume pitomog kestena.

U našim prirodnim uslovima, u pojedinim godinama, mogu se dobiti relativno čisti medovi od bagrema, lipe, vreska, kadulje, lavande, ruzmarina, suncokreta, pitomog kestena i nekih drugih biljaka.

Med od lipe je žut do crvenkast, ima miris na lipov cvet i cenjen je od strane pčelara i dosta potrošača. Med od bagrema je skoro belo zelenkaste boje, ima blag i prijatan ukus i vrlo sporo kristalizira. Veoma je cenjen kao stoni med. Bagremov med prilikom vrcanja često se pomeša sa priličnim procentom livadskog meda i tada je više žućkaste boje. Livadski med potiče od raznih trava koje u prvom redu pripadaju vrstama detelina. Ovakav se med, pored bagremovog, najčešće sreće kod nas u prodaji. Naročito je cenjen med sa planinskih livada. Boja ovog meda varira, ali je uglavnom crvenkasta. Med od vreska je tamonžute i crvenomrke boje, trpkog ali ipak prijatnog ukusa i brzo kristalizira. Med od lavande potiče iz Dalmacije, zlatne je boje i jako prijatne arome. Suncokretov med je žute boje, oštrijeg ukusa i brzo kristalizira. Med od pitomog kestena je crveno-tamne boje, gorkog i pomalo neprijatnog ukusa, ali je cenjen zbog većeg sadržaja polena i mineralnih materija. Šumski med može biti medljikovac koji je tamne boje i oporog ukusa, ali je zbog visokog sadržaja mineralnih materija je veoma cenjen.

Mešani med je u stvari med koji nastaje još u košnici i odgovara livadskim vrstama meda ili je mešanjem tipiziran za trgovinu.

Cvetni prah ili pelud

Cvetni prah koji nastaje u prašnicima cveća je muška polna ćelija, čiji je glavni zadatak oplođavanje biljaka. Za nastanak semena dovoljno je samo jedno zrnce cvetnog praha, veličine svega 4 do 25 mikrona. Za pčele je cvetni prah idealna hrana, jer svojim hemijskim sastavom zadovoljava sve njihove potrebe, a u prvom redu predstavlja bogat izvor proteina. Porodici pčela je cvetni prah potreban u toku čitave godine, jer bez njega pčele ne mogu da odgajaju leglo, ni da luče vosak. To znači da u slučaju nedostatka cvetnog praha prestaje normalna životna aktivnost porodice pčela. Zato ga pčele u vreme vegetacije marljivo skupljaju. Zrnca cvetnog praha skupljaju u „korpice“ na zadnjim nogama i donose u košnicu, gde ih ostavljaju u za to namenjene ćelije i dodavanjem fermenata i meda, ih konzervišu.

Značaj cvetnog praha za razvoj i život pčelinje porodice podstakao je istraživače da ga hemijski ispituju. Zbog svog bogatog sastava, postao je interesantan i u ishrani i dijetetici čoveka, jer od njega mogu da se prave visoko aktivni lekoviti i zaštitni preparati, vitaminski i dijetalni proizvodi.

Čoveku je potrebno pola do trideset grama cvetnog praha dnevno, da bi prehrambeno ili lekovito delovanje bilo postignuto.

I lekovite osobine cvetnog praha uslovljavaju neki sastojci, prvenstveno proteinske kiseline zajedno sa nekim enzimima. Te materije utiču na metabolizam. Boje cvetnog praha (flavonoidi) veoma su važne za čovekovo zdravlje, jer imaju izuzetan uticaj na metabolizam ćelija organa i žlezda i normalizuju njihove funkcije. Dokazano je da cvetni prah povoljno utiče na rad organa za varenje, pojačava apetit, povećava procenat hemoglobina u krvi i otpornost na infekcije, povoljno utiče na smirivanje nervnih oboljenja i održava psihičku ravnotežu.

Na klinikama je utvrđeno da cvetni prah zadržava ili u potpunosti sprečava štetan uticaj raznih zračenja na čovekovo telo. Regenerativni uticaj cvetnog praha dolazi do izražaja i kod nekih kožnih oboljenja. Delovanje cvetnog praha je klinički dokazano i kod povećane prostate, hormonskih poremećaja mlađih i starijih žena, nepravilnog delovanja štitne žlezde, odnosno nastanka gušavosti… Povoljno utiče i na jetru (regeneracija), a flavonoidi koje sadrži, utiču na pravilno lučenje žuči.

Širom sveta, ljudi kojima su dosadili konzervisana hrana i sintetički vitaminski preparati, masovno se okreću ovom bogatom prirodnom proizvodu. Nepoznavaoce koji pod nazivom cvetni prah zamišljaju nešto slatko, slično medu, često iznenadi i razočara ukus cvetnog praha, jer je gorak. Zato mešavine meda i cvetnog praha u raznim srazmerama imaju veoma mnogo uspeha.

Kvalitetan cvetni prah se koristi za izradu dijetalnih proizvoda. Pri tome ne treba zanemariti ni doslednu mikrobiološku kontrolu kvaliteta cvetnog praha i odabrane metode obrade, kao i pravilan način čuvanja, kako bi cvetni prah zadržao sve što priroda u njega ulaže.

Matični mleč

Matični mleč je prirodna kompleksna materija koja se stvara u specijalnim pčelinjim žlezdama. Ovom specijalnom hranom, koju u nekim zemljama nazivaju i „kraljevskim želeom“ pčele radilice ishranjuju larvu buduće matice. Otuda i proizlazi činjenica da je matica gotovo dva puta duža i teža od pčela radilica.

Dosadašnja otkrića o ulozi matičnog mleča u razvoju pčele su pokazala da mleč ima izrazitu biološku ulogu u razvoju pčelinje porodice. Između ostalog produžava život, jer matica živi pedeset puta duže od pčele radilice.

Matični mleč je po svom hemijskom sastavu kompleksna materija koja sadrži proteine, aminokiseline, ugljene hidrate, lipoide, vitamine, pantotensku kiselinu i enzime. Kod mleča je dokazano antivirusno, baktericidno i antimikotično delovanje, što je od izuzetne koristi za čoveka i životinje. Antivirusno delovanje može da se pojača u pravilnoj kombinaciji sa dodatkom propolisa (protiv virusa influence). Usled navedenih osobina, mleč sprečava širenje virusnih bolesti, kao i oboljenja izazvanih bakterijama.

Nepravilna ishrana ima za posledicu slabljenje, ubrzano starenje i smrt zbog oslabljenih funkcija organa i njihovih sastavnih delova, to jest ćelija i čitavog organizma. Kod ljudi, naročito starijih, utvrđeno je da osobe koje redovno uzimaju matični mleč, imaju manje izražene starosne tegobe i bolesti, i u lečenju distrofičnih i degenerativnih oboljenja pomaže pravilna doza matičnog mleča, samog ili u kombinaciji sa propolisom, cvetnim prahom i medom.

Naučna istraživanja u našoj zemlji i inostranstvu, pokazuju da matični mleč može sa uspehom da se primenjuje u humanoj medicini, naročito u gerijatriji i pedijatriji. Svojim uticajem na metabolizam, na rad žlezda sa unutrašnjim lučenjem, a naročito na nadbubrežnu žlezdu, mleč se pokazao izuzetno efikasnim u ublažavanju klimakteričnih tegoba i kod žena i kod muškaraca, depresije, zamora, slabe koncentracije i zaboravnosti, arterioskleroze i loše kondicije.

Zbog sve važnije uloge matičnog mleča u humanoj medicini, procvetala je i međunarodna trgovina tim artiklom. Da bi kupci dobili kvalitetnu sirovinu, trebalo je izraditi kontrolne parametre matičnog mleča i voditi nadzor nad pravilnim dobijanjem i postupanjem sa njim sve do upotrebe.

Matični mleč je izuzetno povoljna kultura za mikroorganizme koji mogu matični mleč, kao biološki visoko vrednu hranljivu materiju, da pretvore u štetnu. Matičnom mleču škode toplota, svetlost, vlaga i hemijska sredstva, pa je zato veoma važno kako se čuva. Jedan od dobrih načina je liofilizacija, kojom mu se sačuva potpuna delotvornost.

Stručna obrada i nadzor matičnog mleča, osnova su za dobijanje kvalitetnog proizvoda koji igra značajnu ulogu i u preventivi i u lečenju.

Propolis ili pčelinji lepak

Propolis je krhka smola prijatnog mirisa i tamno smeđe boje. Pčela je sakuplja iz pupoljaka raznih biljaka, koristeći i smolu četinarskog drveća. Sama reč propolis dolazi od grče reči pro (pre) i polis (grad) i to ime je verovatno došlo zbog toga što pčele koriste ovu smolu da suze ulaz u košnice. Pored ovoga pčele ga koriste za zatvaranje pukotina i otvora u košnici, kao i za poliranje zidova košnice. Do skora se propolis u košnici uzimao kao smetnja jer se, kada je topao, jako lepi za prste a kada je hladan puca kod otvaranja košnice i vađenja okvira što dodatno uznemirava pčele.

Propolis je veoma kompleksna materija heterogenog sastava. Uglavnom se sastoji od voskova (30%), smola i balzama (55%), eteričnih ulja (10%) i polena (oko 10%). U propolisu ima dosta flavonskih komponenti čiji je hemijski sastav veoma komplikovan. Boja propolisa varira od zelenkaste do braonkasto-crvene.

Propolis se može proizvoditi struganjem sa naslaga propolisa na okvirima i zidovima košnice ili korišćenjem nagona pčela da popunjavaju otvore koji su manji nego pčelinji prostor. Propolis sakupljen struganjem sadrži mnogo više voska i mehaničkih nečistoća nego što je to dozvoljeno. Propolis skupljen drugim načinom je veoma čist. Ukoliko u okolini nema drveća ili drugog bilja koje stvara smole radi zaštite svojih pupoljaka, ne može se ni očekivati da pčele sakupe veće količine ovog materijala.

Upotreba propolisa potiče od davnina. Najmanje tri stotine godina pre naše ere korišćene su njegove, lepku slične osobine. Propolis se brzo probio do narodne medicine, gde je korišćen u lečenju gnojnih rana, opekotina, žuljeva itd. Istraživanja su pokazala da propolis deluje baktericidno, antigljivično i antivirusno. Istraživanjima je mnogo puta dokazano da propolis ima antibakterijaina i baktericidna svojstva. Bar deo ovih svojstava pripisuje se galaginu i feruličnoj kiselini. Utvrđeno je da propolis sprečava razmnožavanje gram pozitivnih bakterija, dok na gram negativne deluje samo u većim koncentracijama. S obzirom na to, upotreba alkoholnog ekstrakta propolisa pogodna je u terapiji infekcija izazvanim gram pozitivnim bakterijama, na primer infekcija kože, sluzokože, infekcije usne šupljine i grla i lakših oblika respiratornih infekcija.

Prilikom testiranja delovanja ekstrakta propolisa na gljivice, utvrđeno je da alkoholni ekstrakt propolisa uspešno koči razmnožavanje gljivice Candida albicans, što se koristi u stomatologiji i dermatologiji.

Propolis daje dobre rezultate i u sprečavanju razmnožavanja virusa influence i herpes simleksa. Još su bolji rezultati u sprečavanju razmnožavanja virusa influence pomoću kombinacije ekstrakta propolisa i matičnog mleča.

Kod ekstrakta propolisa može da se govori i o antiflamatornom delovanju, jer je eksperimentima dokazano da propolis uspešno sprečava, odnosno leči opekotine od sunca i opekotine izazvane na druge načine, što znači da propolis, kao sastavni deo odgovarajuće masti, može da se koristi kao krem protiv opekotina.

Propolis sa uspehom upotrebljavaju i stomatolozi. S obzirom na njegove regenerativne osobine, u dermatologiji se koristi za zarastanje rana i regeneraciju tkiva. Obavljeni su eksperimenti na laboratorijskim životinjama, sa namerno izazvanim gastričkim oštećenjima. Rezultati su pokazali da ekstrakt propolisa doprinosi bržem zarastanju čira i oštećenja sluznice. Tako je počeo ekstrakt propolisa, nakapan u vodi, da se koristi i u lečenju ulkusnih oboljenja kod ljudi. Zbog slabe topivosti sastojaka i površinskog delovanja smola, efekat uzetog propolisa se proteže na čitav probavni trakt. Tako mogu sa propolisom da se leče usta, ždrelo, čir na želucu i dvanaestopalačnom crevu, infekcije creva, zapaljenja i čirevi debelog creva.

S obzirom na to da je propolis postigao široku primenu u lečenju čitavog niza bolesti, treba svakako skrenuti pažnju na alergiju. Testovi su pokazali da propolis izaziva alergijske reakcije kod otprilike 5 odsto bolesnika. Kliničke slike alergije se u lokalnoj primeni propolisa veoma razlikuju, od lakog crvenila do izrazitih promena na koži. Razume se, sa prestankom upotrebe propolisa, alergijske reakcije slabe i proces se završava izlečenjem. Pri ponovnoj upotrebi propolisa, reakcija je po pravilu teža i dugotrajnija nego prvi put. Zato se osobama koje su primetile alergijsku reakciju na propolis, njegova daljna upotreba ne preporučuje.

Iako sastav propolisa još nije potpuno upoznat, kao ni njegovo delovanje, možemo da kažemo da propolis, odnosno njegovi ekstrakti igraju značajnu ulogu u svestranoj preventivi i lečenju, pri čemu je, naravno, neophodan kvalitet i kontrola propolisa.

Pčelinji vosak

Osim svestrane upotrebe pčelinjeg voska u raznim industrijskim granama, pčelinji vosak je veoma cenjen i u medicini. Neophodna je takođe sirovina u kozmetičkim preparatima, naročito kremama. Preporučuje se zbog dve svoje osobine kremu ili masti daje potrebnu viskoznost i sadrži dosta vitamina A.

Poznato je da 100 g pčelinjeg voska sadrži 4096 internacionalnih jedinica vitamina A, dok u istoj količini goveđeg mesa ima samo 60 jedinica.

Već sam krem, izrađen od voska i masnog ulja, naročito bademovog, predstavlja kvalitetnu podlogu za mnogobrojne kozmetičke preparate. Koži daje mekoću, vlažnost i elastičnost, a i štiti je od oboljenja kože, jer je vitamin A koji vosak sadrži, tipičan vitamin kože.

Ako tehnološki postupak i standard krajnjeg proizvoda to dopuštaju, treba koristiti nebeljeni, žuti vosak koji sadrži i smole i malo propolisa (otuda prijatan miris). Beljeni vosak privlačnije izgleda, ali pozitivne organoleptičke osobine su se izgubile.

Pčelinji otrov

Retki su pčelari koji boluju od reumatizma, a ima dosta i onih koji su se boraveći u pčelinjaku oslobodili reumatskog oboljenja. Ovo po svoj prilici treba zahvaliti pčelinjem otrovu. Pčelinji otrov se odvajkada smatrao dobrim lekom protiv nekih oblika reumatskih bolesti, ali mu je kao i mnoštvu lekova koji potiču iz narodnog iskustva, trebalo izuzetno mnogo vremena da bi počeo da dobija i zvanična priznanja. I dok se nekada pčelinjim otrovom lečilo tako što se na obolelo mesto stavljala pčela, da bi ubodom u kožu bolesnika ostavila svoj lekoviti otrov, danas pčelinji otrov postaje sve više sastavni deo raznih lekovitih preparata.

Literatura

1. prof. dr Jovan Kulinčević, Pčelarstvo, Partenon, Beograd, 2012.
2. Igor Despotović, Pčelarstvo, Imperija knjiga, Kragujevac, 2012.
3. Miodrag-Miša Vujović, Pčelarstvo, Samostalna izdavačka agencija „Zlaja“, Beograd, 2008.
4. dipl. vet. Tihomir Perić, Uspešno pčelarenje, Neven, Zemun , 2008.
5. mr Žarko Stepanović, Darovi košnice, Graficom-uno, Beograd, 2006.
6. Branko Relić, Pčelarenje kao profesija i hobi, Partenon, Beograd, 2006.
7. Dr Jovan Kulinčević i Rajica Gačić, Pčelarstvo, LM-Lotus Management, Beograd, 1991.
8. Aleksandar Janković, Pčelinji proizvodi hrana i lek, Autor, Beograd, 1977.