Pod voskom se razume prečišćen prirodni pčelinji proizvod, dobijen topljenjem saća pčela radilica (Apis mellifica L. i A. dorsata, Fabr.). Pčele radilice luče vosak iz četiri para žlezda koje se nalaze na donjoj strani trbuha ovog insekta. Vosak nastaje sintezom iz prostih šećera kad je pčela stara oko dve nedelje.

U životu pčela vosak ima veoma značajnu ulogu. Uglavnom služi za izradu saća od koga zavise ne samo proizvodnja meda kojim pčele pune ćelije, već i njihovo razmnožavanje. Matica polaže svoja jajašca u određene ćelije u kojima se razvija potomstvo (matice, trutovi i radilice), a jedan deo služi za smeštaj njihove hrane perge, koju troše, pored meda i za proizvodnju matičnog mleča. Ćelije saća su šestougaonog oblika, dubine oko 12 mm, širine oko 5,7 mm (za radilice), dok su za buduće matice i trutove nešto prostranije.

Vosak je proizvod voskovnih žlezda pčela radilica, koje na otvorima ispuštaju vosak u vidu lučevina, koji u dodiru sa vazduhom stvrdnjava u obliku sitnih, prozračnih pločica. Jedna takva pločica teži obično od 0,18-0,25 mg. Za izgradnju jedne ćelije saća za radilicu potrebno je oko 50, a za ćeliju truta čak i oko 120 pločica. Saće običnog, standardnog rama površine 435×300 mm, sastoji se iz oko 8.250 ćelija i sadrži oko 140 g voska. Za 1 g voska potrebno je oko 4,2 miliona pločica. Za proizvodnju 1 kg voska pčele utroše 3 do 4 kg meda, ali treba imati na umu da pčele luče vosak za vreme paše i u tom procesu ne troše med na račun rezervi, već je to prirodan proizvod stanja u kome se pčele određene starosti nalaze za vreme pašnog perioda. Veoma važno da se ovaj prirodni nagon pčela iskoristi dodavanjem satnih osnova za dogradnju saća u okvirima ili se za to mogu koristiti okviri građevinjaci.

Hemijske osobine

Pčelinji vosak je sastoji od mešavina raznih organskih jedinjenja, od ugljovodonika, monohidratnih alkohola, kiselina i drugih supstanci. Pre svega je mešavina cerotinske kiseline, palmigina ili miricina. U vrućem alkoholu rastvorljiv deo naziva se cerin, koji kao voštani alkohol hlađenjem taloži. Drugi deo naziva semiricin, koji hemijski pripada grupi estera među kojima je najznačajniji melisilpalmitat koji se nalazi 70-75% u vosku, zatim se nalaze palmetinmelilestar cerilalkohola i neki drugi ugljovodonici parafinskog područja i heptakozan.

Najbolje držati vosak u prohladnim prostorijama, u kojima se može očuvati u neograničenom vremenu. Kada se pčelinji vosak duže čuva na niskim temperaturama, dođe do pojave bele praškaste supstance na površini i ona se naziva cvet. Nije jasno kako i zašto nastaje ova supstanca jer se ona, za razliku od voska topi na 39°C.

Fizičke osobine

Čist pčelinji vosak obično je svetložut, ponekad narandžast ili crvenkast. Uneti cvetni prah takođe ima uticaja na boju voska. Boja zavisi od obojenih materija koje prelaze iz polenovih zrnaca u vosak. Novo, neupotrebljeno saće je belje, odnosno sivobelo. Čist pčelinji vosak u vidu ljuspice neposredno nakon izlučivanja i stvrdnjavanja je bele boje, ali nakon nešto dužeg dodira sa vazduhom može postati žućkast. Žuta nijansa boje dolazi od pigmenata čije poreklo je u polenu. Satovi iz kojih se izvodi leglo posle duže upotrebe postaju tamni i zidovi čelija debeli, zbog nagomilavanja kokona larvi pčela koje su ostajale posle svakog presvlačenja larvi prepupe, u lutke pčela.

Tvrd je, nešto žilav, zrnastog preloma, neprovidan, ali u tankim slojevima prozračan, prijatnog mirisa koji podseća na med, gnječenjem postaje plastičan, a pod prstima se ne razmazuje. Prijatan miris voska dolazi od eteričnih ulja koja se u njemu nalaze. Ovaj miris voska najsigurniji je znak da je vosak čist. Čvrstina voska je različita, tvrđi je bolji. Ukus voska je slabo izražen iako je na svoj način karakterističan.

Pčelinji vosak se ne može rastvarati u vodi, ali se rastvara u hloroformu, eteru, benzinu, terpentinu, toluolu, hloroformu, ugljendisulfidu i toplim masnim i etarskim uljima. U alkoholu je rastvorljiv samo mali deo njegovih sastojaka. U glicerinu je, kao i u vodi, nerastopljiv, ali pod određenim uslovima sa vodom gradi emulziju.

Specifična težina mu je 0,961 do 0,966. Tačka topljenja je između 64,4°C (primese imaju različitu, obično nižu tačku topljenja), a stvrdnjava se na 63,4°C.

Falsifikati i njihovo otkrivanje

Zbog velike tražnje pčelinjeg voska nesavesni proizvođači ga često mešaju sa drugim jeftinijim i vosku sličnim materijama, kao što su parafin, cerezan, loj, itd. Proizvodnja veštačkog voska je zakonom zabranjena. Najpouzdaniji način da se utvrdi kvalitet pčelinjeg voska je laboratorijsko ispitivanje jer su sve druge metode manje pouzdane.

Zbog svih ovih i drugih upotreba veoma je važno održati prirodnost i čistoću pčelinjeg voska. Svako dodavanje parafina, cerezina ili drugih mineralnih voskova predstavlja falsifikat i zagađivanje najvišeg stepena. To još više važi za zagađivanje hemikalijama, bilo da one slučajno dolaze u dodir sa pčelinjim voskom, ili da se nepropisno upotrebljavaju za suzbijanje pčelinjih parazita kao što je Varroa jacobsoni.

Čisti vosak ne sme imati miris na užeglost, a prilikom žvakanja ne sme se lepiti za zube (loj). Gnječenjem u ruci ne sme se razmazivati (cerezin). Kuvanjem 1 g voska na vodenoj pari nekoliko minuta u 20 ml etanola, u tikvici sa vazdušnim hlađenjem, ohlađena i filtrovana tečnost ne sme biti obojena, što bi bio dokaz dodavanja boje i ne sme reagovati kiselo (stearinska kiselina i smole). Mućkanjem 1 g voska sa 10 ml ključale vode ne sme dati reakciju na hloride i sulfate.

Zbog relativno visoke cene nesavesni proizvođači i trgovci pribegavaju falsifikovanju, u cilju ostvarenja većih zarada, dodavanjem cerezina, parafina, ozokerita i drugih sličnih materija (niskih cena), koje se dosta teško otkrivaju, naročito ako se nalaze u manjim procentima. Ovo je utoliko teže što su laboratorijska ispitivanja dosta složena i zahtevaju stručnost, posebnu aparaturu, reagense i dosta vremena. Međutim, postoje jednostavnije i u praksi lakše izvodljive metode koje mogu zadovoljiti. U nastavku teksta su nabrojene neke sa kratkim opisom.

1) Dokazivanje cerezina, parafina, ozokerita. Vosak se rastvara u vreloj sumpornoj kiselini, dok taj slučaj nije sa mineralnim voskovima. Na tom principu zasniva se ova metoda. U epruvetu se ulije 3 ml koncentrovane sumporne kiseline, kojoj se doda 1 g voska i pažljivo zagreva 5 minuta, dok se sav vosak ne rastopi. Posle hlađenja posmatra se da li je tečnost obojena i da li ima belih čestica. Pojava belih čestica dokaz je prisustva navedenih materija.

2) Određivanje specifične težine. Ova metoda se zasniva na tome što parafin i cerezin imaju manju specifičnu težinu od voska. U širu epruvetu nalije se oko 3/4 vode i kroz podešen pluteni zapušač uroni uža epruveta sa 15 g voska. Na zapušaču sa strane se nalazi još jedan otvor i u koju se uglavi tanka cevčica, za odvođenje pare. U cevčicu sa voskom urone se areometar i termometar. Zagrevanje se vrši na plameniku i zagreva dok temperatura ne pokaže 100°C, na kojoj se temperaturi drži 20 minuta, pa zatim na skali areometra pročita se broj u ravni površine otopine, broj predstavlja specifičnu težinu.

3) Mikroskopsko ispitivanje. Različito su obojene čestice voska i primesa veštačkih boja. Za ovu svrhu koristi se preparat voska veličine zrna graška, koji se zagreva u epruveti sa 10 ml hloroforma. Mala kap rastvora stavi se na objektno staklo i na istu se stavi kap šarlahcrvenog (Scharlachrot) i dok je još toplo, promeša se. Ovaj preparat ostavi se nekoliko časova, bolje da prenoći, da bi hloroform potpuno ispario, a voštana masa očvrsla, što omogućava lakše posmatranje. Čist vosak pokazuje šarenilo u vidu ostrvca pošto se boja u vosku ne rastvara. Razlivena pak boja, crvena, i obojeni rub kapi ukazuju na primese glicerina (loja), japanskog voska (Cera carnauba) i dr. Parafin i cerezin odvajaju se na periferiji kapi u vidu grudvica.

Vosak sa primesom cerezina sporije očvršćava od čistog voska, što se može zapaziti posmatranjem, odnosno poređenjem kapi pouzdano čistog voska i onog koji je predmet ispitivanja. Posmatranjem ruba preparata obojene čestice vide se u obliku grudvica, a pod jačim povećanjem vide se obojeni kristali.

U prometu, pored žutog voska nalazi se i beli vosak. Ove vrste ni u čemu se ne razlikuju, sem u boji. Beli vosak je u stvari obezbojen žuti vosak i to često na veoma primitivan način. Dovoljno je istrugati žuti vosak stolarskim rendetom i ostaviti ga neko vreme na suncu, da bi potpuno izgubio žutu boju. Obezbojavanje se postiže pretapanjem i ponavljanjem postupka. Beljenje se može ubrzati prskanjem terpentinom. Beljeni vosak se najviše koristi u kozmetičkoj industriji. Beljenjem se izgubi dosta od originalnog mirisa kao i zlatno žuta boja. Ovaj proces se može obavljati na suncu, hemikalijama, adsorpcijom, zračenjem ili pomoću kombinacije više metoda.

Proizvodnja voska

Ranije se uglavnom pčelarilo košnicama sa nepokretnim saćem (vrškare, dubine). Vosak je pored meda predstavljao glavni izvor prihoda pčelara. Međutim, pronalaženjem košnice sa pokretnim saćem i centrifuge proizvodnja voska za prodaju gotovo je sasvim opala.

Pčelari dopuštaju pčelama da proizvode samo toliko voska koliko je potrebno za smeštaj legla, cvetnog praha i meda. Za pretapanje voska ostaje samo saće koje je rđavo izgrađeno, iskrivljeno, sa velikim brojem trutovskih ćelija i, najzad, poklopci sa mednih ćelija koji se skidaju pri ceđenju meda. Pošto se vosak koji ne služi za dalju upotrebu na pčelinjaku prikuplja tokom cele pčelarske sezone, nužno je da se sve te količine „sloptavaju” u kugle veličine do 10 cm. Komadići čistog belog voska, kao i poklopci sa mednog saća odvajaju se u posebne loptice. Kad se tako nakupe veće količine voska, pristupa se topljenju i ceđenju.

Čist pčelinji vosak dolazi u prvom redu od pretapanja mednih poklopčića. Procenjuje se da se na svakih 50 kg vrcanog meda dobije i 1 kg voska. Redovnim izrezivanjem građevinjaka i zaperaka može se dobiti izvanredno čist pčelinji vosak i na kraju ostaje vosak koji se dobija iz starog saća koje se zamenjuje satnim osnovama u košnici.

Pčelari sa velikim brojem košnica vosak tope pomoću parnih kazana, dok pčelari sa manjim brojem košnica tope i cede vosak na prostije načine. Najprimitivniji način je pomoću emajliranog ili pocinkovanog lonca i jedne izdužene kese od jutanog ili lanenog platna. U kesu ili čarapu stavi se prethodno rastopljeni vosak ili voština, pa se spusti u lonac i pritisne kamenom ili nekim drugim predmetom da ne bi isplivao na površinu. Preko kese sipa se topla, zagrejana izvorska ili rečna voda, odnosno kišnica, sve do 10 cm od vrha lonca. Lonac se potom stavi na tihu vatru i zagreva 1-2 časa. Istopljeni vosak treba presuti u drugi sud sa toplom vodom, a kesu izvaditi i između dve jače daščice pritiskati sve dotle dok vosak potpuno iziđe iz nje. Oceđeni vosak sada ponovo zagrejati dok se potpuno ne rastopi, ali ne dozvoliti da ključa. Tako rastopljen vosak ostaviti u istom sudu do sutradan, pa stegnut kalup voska izvaditi i očistiti mu donju stranu od nečistoće.

Saće iz društava koja su uginula ili bila jako zaražena američkom truleži, pčelar ne sme pretapati sa ostalim saćem, već takvo saće treba spaliti. Ukoliko se takav vosak koristi, mora proći kroz poseban postupak sterilizacije da bi se uništile spore američke truleži koje se u vosku mogu zadržati decenijama i po dospeću u košnicu kroz veštačke satne osnove izvršiti zaražavanje pčelinjeg legla. Zbog ovoga je veoma opasno izrađivati satne osnove od voska koji pojedinci proizvode bez odgovarajuće opreme za sterilizaciju.

Pri topljenju voska treba voditi računa o sledećem:

• Korišćenjem pregrejane pare za topljenje pčelinjeg voska dolazi do saponifikacije pa je ne treba koristiti.
• Prirodna boja voska se može izgubiti ukoliko se pčelinji vosak topi ili pretapa u gvozdenim, bronzanim, bakarnim i drugim posudama koje nisu galvanizirane.
• Mešanjem sastruganog voska sa propolisom gubi se kvalitet pčelinjeg voska, jer ova mešavina ima nižu tačku topljenja i čini vosak lepljivim.
• Poželjno je koristiti posude sa kosim zidovima jer se vosak lakše vadi nego ako iz posuda sa uspravnim zidovima, a zidove pre razlivanja treba premazati tankim slojem jestivog ulja.
• Pčelinji vosak ne treba ga držati u prostorijama gde su pesticidi ili plastične trake koje sadrže insekticide jer lako upija mnoge hemikalije. Ovo posebno važi za satne osnove i rezervno saće.

Topljenje voska sunčanim topionikom

Najbolji kvalitet voska dobija se topljenjem voska iz sunčanog topionika. U ovom topioniku može se topiti samo mlado saće, zaperci i medni poklopci.

Najprostija i najjeftinija sprava za topljenje voska je sunčani topionik. U njemu se otapa uglavnom mlađe saće, sitni delovi voska koji se tokom cele pčelarske sezone pojavljuju na pčelinjaku, kao i voštani poklopci posle ceđenja meda. Sunčani topionik radi prilično sporo, ali pouzdano, a troškovi topljenja praktično i ne postoje. Nabavlja se u svim većim prodavnicama pčelarske opreme, a može ga izraditi i sam pčelar.

Ova vrlo jednostavna naprava sastoji se od jednog drvenog kosog sanduka, čija je prednja strana visoka 16, a zadnja 22 cm. Dimenzije su mu obično 40×55 cm, mada mu odgovaraju i druge mere. Jedino je važno da toplota u njemu bude što veća i postojanija. Da bi se to postiglo, na pod sanduka treba usuti pepeo ili pozder u visini oko 10 cm, pa na njega postaviti limeni umetak. Krajevi limenog uloška su sa tri strane povinuti uvis za oko 5 cm, a na donjem kraju uložak je u obliku jezika i oslanja se na rub koritanca u koje se sakuplja otopljeni vosak. U limenom umetku leži koso položena ploča od crnog debljeg lima, preko koje se stavlja mrežasta žica sa okcima od 5 mm.

Ova mrežasta žica se pri koritancu povijena nagore za 4-5 cm, da u koritance ne bi sa čistim voskom klizio i nedovoljno istopljeni vosak. Ispod produženja umetka leži koritance za prikupljanje voska, čija je dužina jednaka unutrašnjoj širini sanduka, a visina i širina su mu oko 10 cm.

Sanduk topionik je pokriven pokretnim poklopcem u kome su nameštena dva stakla sa međuprostorom od 1 cm, da bi se što bolje koristila sunčana toplota. Iznad staklenog poklopca postavlja se lesonitni poklopac koji štiti staklo kada topionik nije u upotrebi.

Na topioniku ne sme biti ni najmanje pukotine kroz koje bi se mogla gubiti toplota, a sa strane, između limenog uloška i zida topionika, treba dobro nabiti pepeo ili pozder. Po rubovima sanduka na koje naleže poklopac sa duplim staklima treba pričvrstiti ili zalepiti sunđerastu, suknenu ili flanelsku traku, koja pomaže da poklopac što bolje zatvori topionik.

Topionik se postavlja na što sunčanije mesto, ali i u zavetrinu. Valja ga postaviti na sigurno postolje na kome će po potrebi moći da se okreće. Postolje je u obliku krsta kroz čiju je sredinu napravljena rupa. Kroz ovu rupu uvlači se zavrtanj koji se okretanjem kruga ušrafljuje u maticu na sredini drvenog stuba, postolja. Krst se pravi od dve letve čija je veličina jednaka veličini sunčanog togšonika, a sa spoljne strane krsta zakuju se pridrživači topionika. Na pripremljeno postolje topionik se stavlja tako da sunčani zraci uvek padaju upravo na staklo topionika.

Topljenje voska pomoću parnog topionika

Pošto se u sunčanom topioniku ne može otapati, staro saće se mora podvrgnuti topljenju pomoću pare ili kuvanju i ceđenju pomoću presa.

Topljenje voska u topioniku teče na sledeći način. Staro saće treba da odleži u vodi oko 24 časa, a zatim ga izdrobiti. Kazan topionika napuni se vodom do 3/4 visine, pa se otvor zatvori zatvaračem. Zatim se u topionik stavi sloj barske trave, drvene vune ili slame, a preko toga veći sloj izdrobljene vonštine, pa opet sloj slame, i tako naizmenično do vrha topionika. Topionik se zatvori poklopcem, uključi se rešo ili ringla i reguliše se jačina temperature, tako da vosak isteče za 3 do 5 časova.

Pod dejstvom vodene pare i toplote koja se proizvodi u rezervoaru za vodu topi se vosak iz voštine i spušta na dno kazana. Pošto je komora kazana nagnuta, otopljeni vosak po žlebu ističe iz topionika.

Ispod slavine topionika postavi se sud sa malo hladne vode u koji će curiti vosak. Ceo posao pčelara u toku topljenja sastoji se u tome da se posle jednog sata kuvanja otvori topionik i dopuni voštinom, kako bi se kapacitet topionika u potpunosti iskoristio.

Da li je voština u kazanu potpuno istopljena proverava se podmetanjem prsta ispod slavine za oticanje voska, ukoliko ga još ima, vosak će se lepiti za prst. Za naredno topljenje treba iz topionika izbaciti droždinu i nastaviti topljenje istim redom. Dobiven vosak se ponovo otopi, pa se razlije u specijalne lonce ili lavore. Stegnut kalup voska se sutradan očisti sa donje strane od nečistoće i crnog voska.

Pčelari koji drže više od 100 pčelinjih društava treba da osim parnog topionika imaju i presu za ceđenje voska. Ruska presa pokazala se vrlo praktičnom za upotrebu.

Način upotrebe ruske prese. Pripremljena voština (staro saće i otpaci voska) izruči se u kazan i nalije vodom, pa se na tihoj vatri kuva oko 3 časa, pri čemu se masa meša drvenom mešalicom. Da masa pri kuvanju ne bi iskipela, kazan se ne sme napuniti do vrha, već se mora ostaviti dovoljno mesta za ključanje. Ako masa hoće da iskipi, treba naliti malo hladne vode da bi se usporilo ključanje. Kad je masa skuvana, presa se postavi iznad gvozdenog bureta od 200 litara u koje je prethodno sipano 20-30 litara hladne vode. Zatim se vrelom vodom prelije cela unutrašnjost prese pa se obloži jutanim ili lanenim platnom. Posle toga se u presu stavi sloj osušene barske trave (zvane pupa, zukva ili sita) ili slame, pa se preko toga sipa raskuvana voština, i tako naizmenično do vrha prese, sa tim da poslednji red bude slama. Krajevi platna koji su prebačeni preko prese presaviju se tako da pokriju celu masu u presi, pa se preko toga sipa oko 5 litara ključale vode. Zatim se odozgo stavi pritiskivač, pa se lakim okretanjem ručice zavrtnja postepeno pritiskuje masa. U toku rada zavrtanj se popušta i zateže, a preko pritiskivača povremeno se sipa ključala voda da bi presa stalno bila topla.

Masu treba presovati sve dotle dok se vosak cedi kroz rupe danceta prese i dok na prstu ostavlja tragove. Kada se utvrdi da je masa potpuno ispresovana, treba osloboditi pritiskivač i izvaditi ispresovanu masu, a iz platna istresti droždinu.

Čišćenje voska. Isceđeni vosak na parnom topioniku ili presi nije dovoljno čist, jer u sebi još sadrži trunja, taloga i tropa. Da bi se dobio čist vosak sa lepom prirodnom bojom, treba kalup razbiti u komade i ponovo ga rastopiti. Za topljenje upotrebiti sud koji je dole uži, a gore širi, da bi se stegnuti kalup posle hlađenja voska lako izbacio iz suda. Za vreme rastapanja voska mora se voditi računa da vosak ne iskipi, jer se, ako se to dogodi, lonac sa zapaljenim voskom teško skida s vatre. Zapaljeni vosak ne sme se gasiti vodom, jer će se razliti pa će vatra još više buknuti, već treba sud što brže pokriti mokrim ćebetom da se vatra ugasi.

Kad vosak bude potpuno otopljen treba skinuti sud sa vatre i vosak razliti u specijalne sudove ili lavor i ostaviti da se preko noći prirodno ohladi. Po hlađenju kalup voska izvaditi iz suda i odozdo ga dobro očistiti od tropa, tako da se dobije čist vosak koji se može upotrebiti za pravljenje satnih osnova ili za prodaju.

Izrada satnih osnova

Za izradu satnih osnova koristi se specijalna presa. U praksi se najbolje pokazala Ričeova presa. Ovom presom iskusniji pčelari mogu lako i jednostavno da izrađuju satne osnove, kako za svoje potrebe tako i za ostale pčelare kojima odgovara veličina prese, odnosno veličina satnih osnova.

Pre početka izrade satnih osnova treba pripremiti čist vosak, rastvarač, sto, posudu za razlivanje voska i rastvarača i jedan tup nož za obrezivanje saća.

Vosak za izradu satnih osnova mora biti čist i bez ikakvog taloga. Da bi se to postiglo treba za vreme topljenja voska gustom cediljkom ukloniti penu sa površine, a zatim očišćen vosak staviti na tihu vatru.

Da se satne osnove pri izradi ne bi lepile za prste, treba unapred pripremiti rastvarač od štirka, sapunice, krompirove vode, meda i špiritusa, surutke i obranog mleka.

Štirak je najjeftiniji i ujedno najbolji rastvarač. Priprema se na isti način kao i štirak za štirkanje rublja u domaćinstvu. Sapunica se spravlja od dela belog sapuna veličine oraha koji se istopi u 1 litru tople vode. Krompirova voda priprema se od 5-6 sirovih krompira srednje veličine koje treba izrendisati pa preko njih sipati 2 litra tople vode. Masu dobro izmešati i posle 15 minuta procediti kroz ređe platno, pa sa dobivenom tečnosti zaliti presu. Medno-špiritusni rastvarač spravlja se od 6 kašika meda, 1/8 čistog špiritusa i 1 litra tople vode. Surutka i obrano mleko takođe mogu poslužiti kao rastvarači.

Kada smo pripremili rastvarač i vosak, tada treba dobro učvrstiti sto na kome ćemo izrađivati satne osnove. Po stolu na koji će biti postavljena presa treba razastrti navlaženo četvorostruko laneno platno, pa sa desne strane prese staviti sud sa rastvaračem kao i posude (lonče i tiganj) sa kojima će se razlivati rastvarač i vosak.

Pošto smo spremili rastvarač, presu dobro izribamo ceđom, isplaknemo mlakom vodom i prelijemo čistim špiritusom (voda i četka moraju biti potpuno čiste). Potom sipamo rastvarač u presu i četkom dobro izribamo sve njene delove naročito ivice, a zatim iz prese istresemo rastvarač.

Posle ove pripreme, levom rukom podižemo gornju ploču prese do polovine, a desnom sipamo iz tiganja zagrejani vosak preko cele donje ploče. Skoro istovremeno levom rukom spuštamo gornju ploču, dok desnom vraćamo tiganj u sud s voskom. Svako dalje pritiskivanje na ploču je nepotrebno. Sada sa obe ruke podignemo presu i preostali vosak, koji je još tečan, iscedimo preko desne ivice prese u sud s rastopljenim voskom. Gornju ploču prese, na kojoj se nalazi veštačka satna osnova, podignemo i tupim nožem obrežemo njene ivice. Ako su ivice dobro odsečene, veštačka satna osnova se lako skida. U slučaju da se osnova teško skida, znak je da rastvarač nije dobar, pa se mora ili zameniti ili popraviti dodavanjem meda, špiritusa, krompirove vode, štirka ili sapunice.

Neispravne veštačke satne osnove dobijaju se kada sto ne stoji stabilno, kada se radi suviše sporo, kada se presa suviše zagreje ili nije dobro očišćena, kada je četka masna i kada rastvarač nije dobro istresen.

Veštačke satne osnove izlivene od čistog pčelinjeg voska postaju na temperaturi ispod 18°C krte i lako se lome. Ovo ćemo izbeći ako saće čuvamo u toploj sobi na temperaturi od 22 do 26°C ili ako ga pre uvlačenja u ramove malo zagrejemo u toploj prostoriji.

Upotreba voska

Pčelinji vosak poznat je od najstarijih vremena. Stari Grci i Rimljani premazivali su voskom ploče i po njima pisali zašiljenim predmetima. Voskom su osvetljavali svoje domove, balzamovali leševe i koristili ga u medicini za spravljanje raznih melema, a upotrebljavan je još i za izradu voskovnih boja. Ovo potvrđuju i dobro očuvani primerci slika u otkopinama Pompeje i Herkulanuma, zatrpanim prilikom erupcije Vezuva. Iz nađenih papirusa iz vremena Ramzesa III (13. vek p.n.e.) vidi se da je vosak upotrebljavan prilikom prinošenja žrtvi, o čemu svedoči propis o davanju voska u vidu poreza, kao doprinos za žrtvenike. Da vosak ima konzervišuće osobine potvrđuju i anatomski preparati iz doba Petra I u Rusiji i poznatog holandskog anatoma Rjuiša, koji je radio u prvoj ruskoj bolnici, „Dvorskom špitalu“.

Proizvodnja satnih osnova za pčelarstvo kod nas još ima primat kada je u pitanju vosak kao sirovina. Danas oko 80% dobijenog voska vraća se pčelarstvu u vidu satnih osnova. Vosak je sačuvao svoj značaj kao lekovita materija i našao je mesto i u savremenim farmakopejama. I u kozmetici, uprkos mnogim sintetičkim naftnim i biljnim voskovima, pčelinji vosak ima vidno mesto kao omekšivač kože u kvalitetnim pomadama i sličnim proizvodima. Vosak je značajan materijal još i u aero-industriji, metalurgiji, kožnoj i dr. Nezamenljiv je u industriji čelikak, optičkoj, plastičnih masa, provodnih materijala, voskovnih boja itd. U farmaciji za izradu raznih flastera, masti, melema i dr. Takođe nalazi primenu u medicinskom mulažiranju, gde ulazi u grupu osnovnog formonog i izlivnog materijala u raznim slučajevima hirurške prakse. Značajne količine voska odnose izrada veštačkog saća, za koje je potreban isključivo čist, kvalitetan vosak.

Najveći potrošač pčelinjeg voska u razvijenim zemljama je kozmetička industrija koja ga koristi u proizvodnji hladnih krema, losiona, karmina, raznih masti i dr. Isto tako mnogo voska odlazi za pravljenje sveća za religiozne svrhe i sveće za svečane prilike.

Velike količine voska koriste se i u industriji kože, drveta, hartije, tekstila, parfimeriji itd. Pošto su potrebe za pčelinjim voskom velike, on je veoma skup.

Veoma je teško proceniti domaću proizvodnju voska jer se vrlo malo toga otkupi od strane pčelarskih organizacija i drugih preduzeća. Najveći deo dobijenog voska pčelari ponovo vrate u košice u vidu satnih osnova ili kada je u pitanju stari vosak, pojede ga voskov moljac.

Literatura

prof. dr Jovan Kulinčević, Pčelarstvo, Partenon, Beograd, 2012.
Igor Despotović, Pčelarstvo, Imperija knjiga, Kragujevac, 2012.
Miodrag-Miša Vujović, Pčelarstvo, Samostalna izdavačka agencija „Zlaja“, Beograd, 2008.
dipl. vet. Tihomir Perić, Uspešno pčelarenje, Neven, Zemun , 2008.
mr Žarko Stepanović, Darovi košnice, Graficom-uno, Beograd, 2006.
Branko Relić, Pčelarenje kao profesija i hobi, Partenon, Beograd, 2006.
Dr Jovan Kulinčević i Rajica Gačić, Pčelarstvo, LM-Lotus Management, Beograd, 1991.
Dušan Todorović i Vojin Todorović, Praktično pčelarstvo, Nolit, Beograd, 1983
Aleksandar Janković, Pčelinji proizvodi hrana i lek, Autor, Beograd, 1977.