Vrste: aureus, epidermidis, saprophyticus, intermedius

Ćelijska morfologija. To su G⁺, asporogene, nepokretne, loptaste bakterije. Dijele se u više ravni pa ćelije mogu biti u grupama, grozdovima ili lancima. Razmaz sa čvrste podloge – grupe, grozdovi stafilokoka. Razmaz sa podloge koja nije čvrsta- pojedinačne ćelije, po dvije ili u lancima kao streptokoke. Neki sojevi su inkapsulirani. Veličina im jako varira, zavisno od vrste soja, starosti kulture, vrste podloge; 0,8-1mm.

Odnos prema O₂: fakultativno anerobne

Fiziologija. Metabolizam je respiratorni i fermentativni, a posjeduje saharolitičke, lipolitičke i proteolitičke enzime. Svi sojevi S. aureus razgrađuju glukozu uz stvaranje kiseline. Ove su bakterije katalaza pozitivne.

Uslovi rasta: t= 6,8-40^oC (t_opt= 30-37 ^oC), pH=(4,2-9,3); pH_opt=(6,5-7,3); a_w,min=0,86. Kontaminenti su slanih ali i slatkih namjernica jer podnose 15% NaCl (halofilni soj).

Rasprostranjenost: na koži i u sluzokoži ljudi i životinja, otpadne vode, vazduh, prašina, namjernice.

Osjetljivost- otpornost. S. aureus spada u veoma otporne bakterije. Vecina sojeva ugine na t=60 tek poslije jednog časa, a neki mogu ostati varijabilni neko vrijeme čak pri temperaturi od 80^oC. Svi sojevi su veoma otporni su na isušivanje pa mogu danima ostati živi i virulentni u prašini i na raznim predmetima. Otporni su na velike koncentracije NaCl i šećera i u takvim namjernicama se brzo i obilno razmnožavaju uz produkciju toksina. S. aureus je veoma osjetljiv na anilinske boje, a prilično otporan na fenolne dezinficijense, i relativno brzo postaje otporan prema raznim antibioticima. Ovo je osobina većine stafilokoka, a posljedica je sinteze penicilaze, kao i nekih drugih enzima, koji razaraju strukturu antibiotika i hemioterapeutika.

Toksičnost- patogenost. Obavezno se vrši kontrola na njih. S. aureus sadrži i luči čitav niz raznih celularnih i ekstracelularnih supstanci. Većina ekstracelularnih supstanci je toksična. U najznačajnije ekstracelularne toksine S. aureus spadaju:

• leukocidin,
• epidermoliticki toksin,
• hemolitički toksini, stafilotoksini ili stafilolizini (a-, b-, g-, d -stafilolizin) i najznačajniji
• enterotoksini.

Enterotoksin stafilokoka (egzotoksin) je termostabilan, otporan je prema temperaturi od 100^oC, kao i prema tripsinu i raznim kiselinama. Ima antigenske osobine i prema vrsti antigena, koji posjeduje razlikuju se enterotoksini A, B, C, D, E i F različitih antigenskih osobina. Jedan enterotoksičan soj S. aureus može da sintetiše više različitih enterotoksina.

Enterotoksigeni sojevi S. aureus izazivaju kod ljudi alimentarne toksikoinfekcije. Do oboljenja dolazi konzumiranjem hrane kontaminirane enterotoksigenim stafilokokoama ili već izlučenim enterotoksinom. Ovo oboljenje praćeno je prolivom i povraćanjem. Najveći procenat stafilokoknih trovanja (oko 70-80%) je prouzrokovano enterotoksinom A. Enterotoksin B prouzrokuje tzv. postantibiotske prolive. Ostali enterotoksini stafilokoka izazivaju trovanja hranom samo povremeno.

S. aureus uzrokuje kod ljudi, pored navedenih, još čitav niz drugih klinički različitih oboljenja, nazvanih stafilokokoze (zarazna oboljenja). Navedimo: stafilokokni akutni enteritis, stafilokokna pneumonija, lezije na površini kože, artritis, pleuritis, a ponekad i meningitis. Takođe, izaziva oboljenja sluznica nosa, grla i sinusa.

Rezervoar vrste S. aureus najčešće je sam čovjek koji ili boluje od neke stafilokokoze ili je stefilokokni kliconoša. Ćelije S. aureus uglavnom se prenose vazduhom, a rijeđe direktnim ili indirektnim kontaktom. Stafilokoke se često prenose preko namjernica, naročito onih sa većim sadržajem soli i šećera. Hranom se unosi i enterotoksin enterotoksicnih sojeva S. aureus.

Spisak korišćene literature možete naći u Literatura – Mikrobiologija hrane.