Autor: dipl. ing. Zdravko Šumić
.

.
Sistem proizvodnje, obrade i prodaje hrane predstavlja složen, koncentrisan i dinamičan lanac aktivnosti koji započinje proizvodnjom sirovih poljoprivrednih proizvoda na farmama, voćnjacima, i rančevima, nastavlja se procesom industrijske obrade i nastankom vrednijih proizvoda, a zatim dolazi do maloprodajnih objekata i objekata u kojima se služi hrana (restorani i kuhinje) gde se ti proizvodi pripremaju i prodaju potrošačima. Svaki sektor ovog sistema je jedinstven po svojoj veličini, obimu, i širini i razvija se i prilagođava demografskim promenama i promenama u načinu života, nauci i tehnologiji i zahtevima potrošača. Kako bi se što potpunije shvatila uloga sanitarnih mera u prehrambenoj industriji bitno je razumeti posebnost svakog sektora ovog sistema.

Poljoprivreda predstavlja najveću industrijsku granu u svetu i uključuje više ljudi nego sve ostale grane zajedno. Iako se broj farmi smanjuje, ukupna proizvodnja na farmama je u porastu, ukazujući tako na sve efikasniju proizvodnju. Ova efikasnost u proizvodnji hrane je dovela do toga da se potrošačima nudi širok asortiman proizvoda. Iako se struktura tržišne poljoprivrede, kao i sam način proizvodnje, drastično promenila tokom godina, rezultat toga je veće, jeftinije, raznovrsnije i sigurnije snabdevanje hranom.

Postrojenja za obradu hrane i pića pretvaraju sirove poljoprivredne proizvode u prehrambene poluproizvode ili u jestive proizvode. Kako bi nastavile sa privlačenjem potrošača i povećanjem prodaje, zarade i udela na tržištu, kompanije koje se bave obradom hrane se reorganizuju i proširuju svoje mogućnosti, smanjuju troškove, i razvijaju nove, vrednije proizvode. Najveća pažnja ovog razvoja novih proizvoda posvećena je gotovim jelima.

Dinamika i značajne promene u svim sektorima sistema proizvodnje, obrade i prodaje hrane naglašavaju značaj sanitarnih i sigurnosnih mera u obezbeđivanju ispravnih i zdravih namirnica. Svi sektori bi trebalo da rade zajedno kako bi osigurali nenarušen sistem ispravnosti hrane.

Kako je prehrambena industrija postajala veća i raznovrsnija, i kako su se pojavljivali novi rizici po bezbednost hrane, mere za očuvanje ispravnosti hrane i sanitarne mere su dobijale na značaju u zaštiti opšteg zdravlja ljudi. Mnoge kompanije agresivno nameću pitanja zaštite ispravnosti hrane u svojim kapacitetima kako bi sprečile biološke, hemijske i fizičke rizike koji bi doveli do bolesti i povreda potrošača. Ova pitanja su povećala potrebu kod zaposlenih u prehrambenoj industriji da shvate elementarnu važnost mera za očuvanje ispravnosti namirnica i sanitarnih mera i važnost dostizanja i održavanja higijenskih uslova u prostorijama sa hranom. Oni koji shvataju biološku osnovu iza ovih mera i razloge zbog kojih se one sprovode, će postati efikasniji u obezbeđivanju ispravnosti proizvoda koje gaje, proizvode, obrađuju i prodaju.
.

Definicija sanitarnih mera

Poreklo reči sanitacija je od latinske reči ,,sanitas” koja znači ,,zdravlje”. Ako se primeni na prehrambenu industriju, sanitarne mere predstavljaju ,,stvaranje i održavanje higijenskih i zdravih uslova.” Ovo predstavlja primenu nauke, kako bi se obezbedila zdrava hrana koja je obrađena, pripremljena, izložena i prodata učistom okruženju i od strane zdravih radnika; kako bi se sprečilo zagađenje od strane mikroorganizama koji uzrokuju bolesti prenete hranom; i kako bi se umanjio ubrzan rast mikroorganizama koji kvare hranu. Efikasne sanitarne mere obuhvataju sve postupke koji potpomažu postizanje ovih ciljeva.

Podčistoćom se podrazumeva uklanjanje vidljivih ostataka hrane i nečistoća, dok se pod pojmom higijena ili higijenske mere podrazumevaju mere i procedure za uklanjanje mikroorganizama sa površina koje mogu biti izvori zagađenja hrane (Škrinjar i Tešanović, 2007).

Primena sanitarnih mera se odnosi na higijenske postupke koji su smišljeni kako bi se održalačista i zdrava sredina za potrebe proizvodnje, obrade, pripreme, i skladištenja hrane. Međutim, pod sanitarnim merama se ne smatra samočistoća. Ako se sprovedu kako treba, one poboljšavaju estetski kvalitet i higijenske uslove komercijalnih radnji, javnih zdanja i privatnih domova. Takođe, sanitarne merama mogu poboljšati odlaganje otpada, što dovodi do smanjenja zagađenja i poboljšane ekološke ravnoteže. Prema tome, kada se efikasno primene, sanitarne mere vezane za hranu, kao i opšte sanitarne procedure, imaju koristan efekat na naše okruženje.

Sanitarne mere se odnose na kontrolu bioloških, hemijskih i fizičkih rizika koji se javljaju u okruženju namirnica. Oni koji sprovode ove mere moraju biti upoznati sa svim ovim rizicima i moraju temeljno razumeti osnove mikrobiologije hrane i organizama koji mogu da utiču na ljudsko zdravlje. Identifikacijom, procenom i kontrolisanjem rizika i uz efikasnu primenu sanitarnih procedura, mogu se obezbediti ispravne i zdrave namirnice (Marriott & Gravani, 2006).
.

Važnost sanitarnih mera

Hrana se danas u većoj količini obrađuje u postrojenjima koja su blizu oblasti proizvodnje. Mnoga od ovih postrojenja za obradu hrane su higijenski dizajnirana; ipak, ako se ne poštuju odgovarajuće sanitarne procedure, hrana se može pokvariti usled mikroorganizama koji to izazivaju ili onih koji izazivaju bolesti koje se prenose hranom. Međutim,čak i u starijim postrojenjima se može proizvoditi higijenski ispravna hrana. Sanitarne procedure mogu biti podjednako važne za ispravnost i sigurnost namirnica kao i same fizičke karakteristike postrojenja.

Sa povećanom proizvodnjom, gotova jela i druge dugotrajne namirnice su pogođene problemima koji nastaju zbog unapređenja tehnologije. Glavni problemi tiču se zagađenja hrane i odlaganja otpada.

Od približno 76 miliona ljudi koji su se u SAD razboleli od bolesti koje se prenose hranom, 325 000 je završilo u bolnici, a približno 5 000 umre svake godine. Šteta koju pretrpi državna ekonomija koja se javlja zbog ovih bolesti se po procenama kreće između 10 i 83 milijarde dolara godišnje.

Većina vlasnika ili menadžera objekata za proizvodnju, preradu, distribuciju, skladištenje ili prodaju hrane želečisto i sanitarno ispravno poslovanje. Sanitarno neispravno poslovanje je najčešće uzrokovano nerazumevanjem sanitarnih principa i pogodnosti koje donose efikasno sprovedene sanitarne mere. Neke od pogodnosti koje donose pravilno sprovedene sanitarne mere su (Marriott & Gravani, 2006):

1. Inspekcija postaje sve rigoroznija, i uskoro u našoj državi treba da bude donesen Zakon o bezbednosti hrane i inspektori će koristiti Hazard Analysis Critical Control Point (HACCP) sistem, kako bi obezbedili rad u skladu sa postavljenim standardima. Inspekcije zasnovane na HACCP sistemu će se fokusirati na predmete koji su od kritičnog značaja za ispravnost namirnica. Stoga, efikasan program sanitarnih mera postaje nužan.

2. Ako se sanitarne mere primenjuju na odgovarajući način u svim operacijama sa hranom, bolesti koje se prenose putem hrane mogu biti kontrolisane. Kvarenje hrane koje se manifestuje neprijatnim mirisom i ukusom hrane predstavlja uobičajeni problem koji nastaje zbog loših sanitarnih mera. Pokvarena hrana je za potrošače neprihvatljiva i dovodi do smanjenja prodaje, povećanog broja pritužbi potrošača, i povećanog broja zahteva za odštetom. Pokvareni proizvodi ukazuju na nedostatak efikasnog programa za sprovođenje sanitarnih mera.

3. Efikasan program sanitarnih mera može poboljšati kvalitet proizvoda i njihovu trajnost zbog toga što može umanjiti količinu mikroorganizama. Povećani rad, gubitak proizvoda, troškovi pakovanja i umanjena vrednost proizvoda uzrokovani lošim sanitarnim merama mogu dovesti do smanjenja zarade na odeljenjima za prodaju mesa u supermarketima za 5 do 10 posto. Dobro osmišljen i dobro održavan program sanitarnih mera može povećati trajnost namirnica.

4. Efikasan program sanitarnih mera uključuje redovnočišćenje i sanitaciju celokupne opreme postrojenja, uključujući i opremu za zagrevanje prostorija, klima uređaje, i opremu začuvanje namirnica na hladnom. Prljave, zapušene cevi su stanište mikroorganizama, a ventilatori mogu raspršiti njihovu floru širom postrojenja.čiste cevi umanjuju rizik od zagađenja vazdušnim putem i mogu smanjiti troškove za energiju i troškove održavanjačak do 20%. Osiguravajuće kuće mogu umanjiti premije osiguranjačistim objektima kao rezultat poboljšanih uslova rada, kao i zbog smanjenja broja zahteva za odštetu od strane potrošača.

5. Različite, manje opipljive pogodnosti efikasnog programa sanitarnih mera uključuju: povećanu prihvatljivost proizvoda, povećanu trajnost proizvoda, zadovoljne potrošače, smanjene rizike po zdravlje građana, povećano poverenje od strane inspekcijskih službi i njihovih inspektora, smanjenje količine otpada koji nastaje od proizvoda, kao i manje uklanjanje proizvoda, i rast morala zaposlenih.
.

Sanitarne mere kao osnova za obezbeđivanje zdravstveno bezbedne hrane

Odgovarajuće sanitarne mere obezbeđuju osnovu na kojoj su izgrađeni sistemi za obezbeđivanje zdravstveno bezbedne hrane. Loše higijenske i sanitarne procedure mogu doprineti pojavi bolesti koje se prenose putem hrane i izazvati povrede. Poslednjih nekoliko godina, bilo je nekoliko velikih incidenata vezanih za zdravstvenu bezbednost hrane, koji su dospeli na naslovne strane i usmerili pažnju javnosti na loše sanitarne procedure u svim sektorima prehrambene industrije.

Pojava Salmonella enteriditis u sladoledu bila je izazvana kontaminacijom mešavine pasterizovanog sladoleda. Pasterizovana mešavina sladoleda je bila transportovana iz fabrike za pravljenje mešavine u postrojenja za smrzavanje u kamionima cisternama koji su prethodno bili korišćeni za prevoz sirovih jaja u tečnom stanju. Jaja su bila zaražena sa Salmonella enteritidis. Prevoznik je trebalo da opere i izvrši sanitaciju kamiona pre nego što je utovarena smesa sladoleda, ali se ova proceduračesto zanemaruje. Istražitelji su poslečišćenja pronašli ostatke jaja u jednoj cisterni i primetili prljave zatvarače (zaptivače), nepropisno vođene izveštaje, i nedostatak kontrole i dokumentacije očišćenju i sanitarnim procedurama. Širom SAD je preko 6,3 miliona kg sladoleda povučeno iz upotrebe pre nego što je ovaj problem rešen. Procenjeno je da se tokom ove epidemije razbolelo približno 224 000 ljudi. Ovaj incident je mogao biti sprečen uz primenu odgovarajućih postupakačišćenja i sanitacije kamionskih cisterni (Marriott & Gravani, 2006).

U još jednom primeru, pojava Escherichia coli 0157:H7 u zaraženim i nedovoljno termički obrađenim mlevenim goveđim ćuftama je izazvala 732 slučaja bolesti i 4 smrtna slučaja učetiri američke države. Mleveno meso, zaraženo u fabrici za obradu mesa, je bilo nedovoljno termički obrađeno u restoranu brze hrane, što je dovelo do pojave ove epidemije. Preko 225 000 pošiljki ovog mesa je bilo povučeno iz lanca ovih restorana. Ovo je najveća pojava E. coli 0157:H7 u istoriji SAD i procenjeno je da je koštala između 229 i 610 miliona dolara (Marriott & Gravani, 2006).

Zabeležen je i slučaj flaširane vode zagađene benzenom. Prirodni gas prisutan u izvoru sa kojeg je uzimana voda je sadržao veći broj nečistoća. Ugljenični filteri koji su korišćeni da se uklone ove nečistoće su bili zagušeni. Zaposleni u fabrici šest meseci nisu primetili da je lampica za upozoravanje na kontrolnoj ploči neispravna, što je i dovelo do toga da se filteri zaguše. Kada je otkriveno da je voda zagađena benzenom, kompanija je iz prodaje povukla 160 miliona flaša u 120 zemalja. Procenjeno je da je ovaj incident koštao fabriku oko 263 miliona dolara (Marriott & Gravani, 2006).

Poznat je slučaj zagađenja viršli sa Lysteria monocytogenes, što je prouzrokovalo brojne slučajeve bolesti, pa i smrti. Viršle su bile termički obrađene, a zaražene su posle obrade, a pre pakovanja. Po izbijanju zaraze učinjene velike prepravke u fabrici kako bi se sprečili novi slučajevi bolesti. Sve viršle napravljene u ovoj fabrici su povučene iz prodaje (Marriott & Gravani, 2006).

Veliki incidenti vezani za zdravstvenu bezbednost hrane imaju zajedničke karakteristike i obuhvataju biološke, hemijske ili fizičke rizike. Oni se javljaju u celom lancu prehrambene industrije ičesto su rezultat jednog ili kombinacije više faktora uključujući:
• zagađeni sirovi materijal,
• greške pri transportu, obradi, pripremi, rukovanju ili skladištenju,
• probleme pri pakovanju,
• prikriveno/zlonamerno zagađivanje hrane,
• nestručnost,
• promene u izradi ili načinu obrade,
• neodgovarajuće održavanje opreme ili postrojenja,
• dodatak neodgovarajućih sastojaka.

Iz navedenih primera se vidi značaj sanitarnih mera tokom obrade i pripreme hrane, kao i adekvatnogčišćenja i sanitacije opreme i postrojenja fabrika za proizvodnju namirnica i ugostiteljskih objekata. Posledice neodgovarajuće sanitacije su ozbiljne i uključuju smanjenje prodaje, smanjenu zaradu, smanjenu prihvatljivost proizvoda od strane potrošača, gubitak udela na tržištu, a ponekad povlači i pravne posledice. Poštovanje sanitarne procedure, zajedno sa programom za obezbeđivanje zdravstvene sigurnosti namirnica, može sprečiti pojavu ovih problema. Pored toga, potrošači imaju pravo da očekuju i dobiju zdrave i ispravne prehrambene proizvode.

Danas je poznato preko 200 bolesti koje se prenose putem hrane, a mnogi značajni patogeni pre 20 godina nisu bili poznati kao uzročnici bolesti koje se prenose hranom. U najvećem broju slučajeva ovih bolesti javljaju se gastrointestinalni simptomi (mučnina, povraćanje i dijareja), a same bolesti su obično akutne, ne zahtevaju tretman lekovima, kratkotrajne su i mogu biti sa blagim posledicama ili vrlo ozbiljne. Smrtni slučajevi kod akutnih bolesti koje se prenose putem hrane su relativno retke i uglavnom se javljaju kod veoma mladih osoba, kod starih osoba, ili kod osoba sa narušenim imunim sistemom. Američka Komisija za hranu i lekove (Food and Drug Administration – FDA) procenjuje da 2 do 3 posto svih akutnih bolesti koje se prenose putem hrane izazivaju sekundarne dugotrajne probleme koje sečesto smatraju hroničnom posledicom. Ove posledice se mogu javiti u bilo kom delu tela, kao što su srce, bubrezi, nervni sistem, ili zglobovi i mogu biti vrlo iscrpljujuće i, u težim slučajevima, mogu dovesti do smrtnog ishoda (Marriott & Gravani, 2006).

Značajan procenat ljudi pati od hroničnih zdravstvenih problema, uključujući srčane bolesti, rak, dijabetes, a ovo ihčini podložnijim bolestima koje se prenose putem hrane. Na primer, osobe koje imaju SIDU ili su u poodmakloj fazi HIV infekcije imaju 20 puta veću mogućnost da obole od salmonele nego zdravi ljudi. Ovi pojedinci su takođe 200 do 300 puta podložniji razvoju listerioze. Kako ljudi stare, funkcionisanje njihovog imunog sistema opada, tako da su stariji ljudi manje otporni na izazivače bolesti.
.

Faktori koji utiču prenošenje bolesti putem hrane

Prehrambeni lanac je složen, koncentrisan i dinamičan lanac aktivnosti koji ide od farme do stola. Ako se jave greške u ovom lancu može doći do velikih problema. Rukovanje namirnicama (ili sastojcima) od strane više lica, kao i uzastopne neodgovarajuće promene temperature, povećavaju mogućnost kontaminacije. Rešenje se sastoji u razvoju bliskih radnih odnosa i dobro razvijene povezanosti između različitih sektora prehrambenog lanca, kako bi se obezbedilo sigurno i zdravo snabdevanje hranom.

Porastom broja međunarodnih putovanja, mikroorganizam koji izaziva problem u jednom delu sveta može, veoma brzo, biti transportovan u drugu državu. Brzo otkrivanje, pravovremena intervencija, i oprez su važni faktori u sprečavanju širenja bolesti koje se prenose putem hrane, iz države u državu.

Kako prehrambena industrija teži proizvodima koji duže zadržavaju svežinu i duže traju, proizvođači namirnica moraju biti svesni na koji način sastav, parametri obrade, sistemi pakovanja i uslovi skladištenja utiču na mikroorganizme prisutne u hrani. Zdravstvena bezbednost hrane mora biti ,,ugrađena” u proizvod još u toku njegove proizvodnje.

Mikroorganizmi koji izazivaju bolesti koje se prenose putem hrane se menjaju. Naučnici su otkrili zarazne lance organizama, kod kojih mali broj ćelija može izazvati ozbiljne zdravstvene probleme. Primer su Salmonella enteritidis i Escherichia coli 0157:H7. Mikroorganizmi kao što su Yersinia enterocolitica, Listeria monocytogenes, i Clostridium botulinum tip E su primeri bakterija sposobnih da rastu na niskim temperaturama na kojima sečuvaju namirnice. Poslednjih godina primećena je i otpornost na antibiotike kod Salmonella typhimurium DT104. Ona je više puta primećena kod nepasterizovanog jabukovog soka, gde se pojavila preko protozoa parazita Cyclospora cayetanensis i Cryptosporidium parvum (Marriott & Gravani, 2006).

Tokom poslednje decenije, došlo je do značajnog napretka u praćenju bolesti koje se prenose putem hrane i u odgovoru na njihovo pojavljivanje, poboljšane su tehnike dijagnostifikovanja, kao i same medicinske intervencije u slučajevima kada se bolest pojavi. Razvijen je veći broj mikrobioloških testova, kao i elektronske baze podataka kao što su FoodNet, PulseNet, i ElexNet, kako bi se obezbedilo bolje praćenje ovih bolesti, poboljšala razmena informacija, i obezbedili brži odgovori kada se bolest pojavi.

Svi ovi faktori imaju bitnu ulogu u širenju patogena koji se prenose putem hrane, kao i samih bolesti.
.

Uspostavljanje sanitarnih procedura

Procedure i načini sprovođenja sanitacije u prehrambenoj industriji opisani su mnogim dokumentima agencije Ujedinjenih Nacija za ishranu i poljoprivredu (Food and Agriculture Organization, FAO), Svetske zdravstvene organizacije (World Health Organization, WHO), administracije za hranu i lijekove SAD-a (Food and Drug Administration, FDA) i Evropske unije (European Union, EU) te u brojnoj stručnoj literaturi. Navedeni opisi su uopšteni i moraju se prilagoditi svakoj konkretnoj tehnologiji i svakom konketnom proizvodu (Grujić i Radovanović, 2007).

Programi sanitacije, dobra proizvodna praksa, i ostali uslovi okruženja i radnog procesa se smatraju neophodnim preduslovima za proizvodnju zdravstveno bezbedne hrane. Ovi programi predstavljaju preduslov i osnovu za HACCP i bitna su komponenta u sistemu obezbeđivanja zdravstvene bezbednosti hrane svake kompanije. Tako da, kreiranje i razvoj ovog celokupnog sistema u objektima prehrambene industrije započinje sa uspostavljanjem osnovnih sanitarnih procedura.

Poslodavac je odgovoran za uspostavljanje i održavanje sanitarnih procedura u cilju zaštite zdravlja građana i održavanja pozitivnog imidža. Problem uspostavljanja, usvajanja i održavanja sanitarnih procedura u okviru prehrambene industrije svakako predstavlja izazov. Sanitarni radnik ili osoba zadužena za ovu bitnu oblast mora da obezbedi da sanitarne procedure sprečavaju niskorizične potencijalne pretnje po zdravlje da se razviju u ozbiljne pretnje koje mogu dovesti do bolesti ili povređivanja. Sanitarni radnik je istovremeno i zaštitnik zdravlja građana i savetnik menadžmenta kompanije po pitanjima kvaliteta i zdravstvene bezbednosti na koja se može uticati sanitarnim procedurama.

Velika kompanija za preradu hrane bi trebalo da ima posebno odeljenje za zdravstvenu bezbednost namirnica na istom organizacionom nivou na kom je i proizvodnja ili istraživanje, koje bi bilo zaduženo za zdravstvenu bezbednost u svim postrojenjima. Odeljenje za sanitaciju bi trebalo da postoji u svakoj fabrici na onom nivou na kom su i ostala odeljenja. U velikoj kompaniji, odeljenje za sanitaciju bi trebalo da bude odvojeno od proizvodnje i odeljenja za održavanje postrojenja. Na ovaj način se omogućava ekipi iz sanitarnog odeljenja da nadgleda primenu sanitarnih procedura na nivou cele kompanije i održava visok nivo aktivnosti. Proizvodne procedure, kontrola kvaliteta, i sanitarne procedure nisu uvek kompatibilne ako njima rukovodi isto odeljenje ili pojedinac; ali sve ove funkcije su komplementarne i najbolje se obavljaju kada su dobro koordinisane i sinhronizovane.

Idealno bi bilo da kompanija ima sanitarnog radnika sa asistentima koji rade puno radno vreme, ali to nije uvek praktično izvodljivo. Umesto toga, obučeni pojedinac koji je ranije bio zaposlen kao kontrolor kvaliteta, poslovođa proizvodnje, nadzornik, ili neki drugi pojedinac sa iskustvom u proizvodnji može biti zadužen za sprovođenje sanitacije. Ova situacija je uobičajena i obično efikasna. Međutim, ako sanitarni radnik nema asistenta koji bi vodio računa o nekim rutinskim zadacima i ako mu nije dato dovoljno vremena za adekvatnu primenu sanitarnih procedura, program može biti neuspešan.

Odeljenje za zdravstvenu bezbednost sa samo jednom osobom,čak i sa punim radnim vremenom tokom cele radne nedelje, uglavnom neće moći da adekvatno obavlja poslove sanitarne zaštite. Međutim, uz odgovarajuću pomoć, kontrola kvaliteta i sanitarni nadzor se mogu uspešno sprovoditi preko pojedinca kvalifikovanog za to koji tako može razdvojiti svoj trud na oblast sanitacije i oblast kontrole kvaliteta. Korisno je za ovu osobu ako ima mogućnost da dobija savete i pomoć i van organizacije, npr. od univerziteta, asocijacija trgovaca, ili privatnog konsultanta, kako bi se time izbegla mogućnost da bude sputavan suprotstavljenim interesima različitih odeljenja kompanije. Dodatni trošak za ovo, se može pokazati kao isplativa investicija.

Nužno je da planirani program sanitacije bude u skladu sa pravnim propisima i da zaštiti reputaciju brenda i samog proizvoda, zdravstvenu bezbednost proizvoda, kvalitet, i da mu omogući da ne bude kontaminiran. Sve faze proizvodnje hrane i procesa sanitacije u fabrici bi trebalo da budu uključene u program sanitacije kako bi upotpunili procesečišćenja i sanitacije fabričke opreme. Program osiguranja zdravstvene bezbednosti bi trebalo da započne sa proverom celokupnog objekta i utvrđivanjem da li je u skladu sa sanitarnim standardima.

Kontrola i provera moraju biti opsežne i precizne. Trebalo bi se pozabaviti svakim pitanjem, odgovarajuća rešenja bi trebalo zabeležiti, ne vodeći računa o troškovima. Kada se provera završi, svako pitanje bi trebalo ponovo razmotriti i odrediti praktičnija i/ili ekonomičnija rešenja. Sva pitanja koja zahtevaju pažnju trebalo bi da imaju prioritet i trebalo bi uspostaviti plan za njihovo rešavanje. Pažnja mora biti jasno fokusirana na ključne nedostatke u postrojenju (Marriott & Gravani, 2006).
.

Literatura

1. Bem, Z., Adamič, J.: Mikrobiologija mesa i proizvoda od mesa, Tehnološki fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, 1991.
2. Bubonja M., Vučković D., Rubeša-Mihaljević R., Abram M.: Činitelji bakterije i domaćina u patogenezi listerioze, Medicina, Vol. 43, 15-20, 2007.
3. Obradović B. D., Biofilmovi – veliki problem prehrambene industrije, Prehrambena industrija, vol. 19, 18-19, 2007.
4. Duraković S., Delaš F., Duraković L.: Moderna mikrobiologija namirnica – knjiga prva, Kugler, Zagreb, 2002
5. Duraković, S.: Mikologija u biotehnologiji, Kugler, Zagreb, 2003.
6. Ivanović, S., Pavlović, I., Lilić, Z.: Campylobacter jejuni u mesu živine – epidemiološki značaj, Zbornik naučnih radova Instituta PKB Agroekonomik, vol. 10, 81-86, 2004
7. Katalenić, M.: Toksini Fusarium plijesni i drugi toksini (I dio), MESO: The first Croatian meat journal, Vol. VI, 31-35, 2004.
8. Katalenić, M.: Toksini Fusarium plijesni i drugi toksini (II dio), MESO: The first Croatian meat journal, Vol. VI, 55-60, 2004.
9. Lehner, A., Tasara, T., Stephan, R.: Relevant aspects of Arcobacter spp. as potential foodborne pathogens. International Journal of Food Microbiology 102, 127-135, 2005.
10. Mašek T., Šerman V.: Utjecaj mikotoksina na zdravlje i proizvodnost preživača, Krmiva, 19-21, Vol. 48, 19-31, 2006.
11. Miladinović-Tasić N., Tasić S., Mišić M.: Acta facultatis medicae Naissensis, vol. 23, 215-222, 2006.
12. Marriott, N. G., Gravani, R. B.: Principles of Food Sanitation, Springer, USA, 2006.
13. Otašević M., Lazarević-Jovanović B., Tasić-Dimov D., Đorđević N., Miljković-Selimović B.: Vojnosanitetski pregled, vol. 61, 21-27, 2004.
14. Pepeljnjak, S., Cvetnić, Z., Šegvić-Klarić, M.: Okratoksin A i Zearalenon: Kontaminacija žitarica i krmiva u Hrvatskoj (1977-2007) i utjecaj na zdravlja životinja i ljudi, Krmiva, Vol. 50, 147-159, 2008.
15. Peraica M., Domijan, A.: Mikotoksini u hrani i njihov učinak na ljudsko zdravlje, Arhiv za higijenu rada i toksikologiju, Vol. 52 , 23-25, 2001.
16. Pešić-Mikulec, D.: Mikrobiološke analize namirnica u odnosu na evropsku zakonsku regulativu, Beograd, 2005.
17. Popović G., Đurđević-Milošević D.: Prisustvo bakterija Listeria monocytogenes u namirnicama i prateći rizik za zdravlje potrošača, Zbornik naučnih radova Instituta PKB Agroekonomik, vol. 14, 151-159, 2008.
18. Grujić, R., Radovanović, R.: Kvalitet i analiza namirnica, Tehnološki fakultet, Banja Luka, 2007.
19. Pavić, S., Smoljanović, M., Ropac, D., Laštre, D., Cetinić, E., Hadžiosmanović, M., Mioković, M., Kozačinski L.: Povrće i voće kao vehikulumi salmoneloza, Infektološki Glasnik, Vol. 25, 17-22, 2005.
20. Samaržija, D., Damjanović, S., Pogačić, T.: Staphylococcus aureus u siru, Mljekarstvo/Dairy, Vol. 57, 31-48, 2007.
21. Sinovec, Z., Resanović, R., Sinovec, S.: Mikotoksini, pojava, efekti i prevencija, Beograd, 2006.
22. Sokolović, M.: Značaj trikotecenskih mikotokisna u hrani za perad, VI. simpozij Peradarski dani, Poreč, 2005.
23. Škrinjar, M., Tešanović, D.: Hrana u ugostiteljstvu i njeno čuvanje, Prirodno matematički fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad, 2007.
24. Vereš, M.: Principi konzervisanja namirnica, Poljoprivredni fakultet, Beograd, 2004.
25. Žakula, R.: Mikrobiologija hrane, Tehnološki fakultet, Novi Sad, 1980.