.
.
.
Unapređenje Bezbednosti za Upotrebu i Obeležavanje Tradicionalnih Suhomesnatih Proizvoda Koji Dolaze sa Farmi, Mikro i Malih Preduzeća ka Standardima EU Iskustvo Republike Slovačke

Autori: Msc Srđan Stamenković, Msc Jefto Otović

Finansirano od strane Slovakaid-a i Pontis Fondacije

Beograd – Avgust 2010.
.

Sažetak

Ovaj rad ima za cilj da unapredi bezbednost za upotrebu tradicionalnih suhomesnatih proizvoda (TSP) i njihovo obeležavanje. Osnovna ideja na kojoj se zasniva rad je da se kroz istraživanje iskustva Republike Slovačke pronađu rešenja koja mogu biti primenjena u Srbiji. Korist od predloženih rešenja bi se ogledala u boljoj bezbednosti TSP za potrošače, boljoj prepoznatljivosti tradicionalnih proizvoda i zaštiti proizvođača tradicionalnih proizvoda. Glavni akcenat je stavljen na farme, mikro i mala preduzeća kao značajnim proizvođačima TSP, koji su u obavezi da primenjuju dobre higihenska prakse (DHP) umesto HACCP sistema.

TSP predstavljaju vrlo bitan deo svakodnevne ishrane stanovništva u Srbiji. Tradicionalno se ovi proizvodi kupuju na pijacama, u mesarama i direktno od proizvođača. Glavni problem u trenutnoj situaciji predstavlja bezbednost za upotrebu TSP jer država nije u mogućnosti da kontroliše sve proizvode koji dospevaju na tražište. Takođe, uočeno je da su higijenski uslovi na farmama u kojima se obavlja proizvodnja nedovoljni i da je svest proizvođača o bezbednosti hrane na vrlo niskom nivou. Trenutnu situaciju u Srbiji dodatno komplikuje i nepostojanje podzakonskih akata koji definišu obim proizvodje iznad kog je uspostavljanje HACCP sistema obavezno, nepostojanje sistema obuke i edukacije proizvođača o primeni DHP i postojanje vakuma u kontroli između veterinara na farmi i sanitarne inspekcije na tržištu. Posledice ovakvog stanja mogu biti ozbiljne po zdravlje potrošača ukoliko se ne krene u rešavanje predstavljenih problema.

Pored bezbednosti za upotrebu tradicionalni proizvodi na tržištu Srbiji nisu vidno obeleženi posebnom etiketom kao što je to učinjeno na nivou EU. Glavni cilj obeležavanja tradicionalnih proizvoda posebnom etiketom ogleda se u isticanju posebnih karakteristika koje ovi proizvodi poseduju i sprečavanju zloupotrebe naziva tradicionalni proizvod. Nepostojanje etikete za tradicionalne proizvode u Srbiji dovelo je do zloupotrebe imena tradicionalni proizvod od strane proizvođača i direktne obmane potrošača u vezi sa tim. Takođe, na nivou države ne postoje definisani zakoni i podzakonskim akta kojima su definisani kriterijumi za registraciju tradicionalnih proizvoda.

Istraživanje koje smo spoveli u Slovačkoj je podrazumevalo istraživanje literature, observaciju i polustruktuirane intervjue sa domaćim i slovačkim ekspertima dalo je osnovu za predloge rešenja. Predložena rešenja su bazirana na principima i stavovima iznetim u domaćoj zakonskoj regulativi i direktivama EU koje se tiču bezbednosti hrane i obeležavanjem tradcionalnih proizvoda. Rešenja se tiču obima proizvodenje iznad kog je HACCP sistem obavezan, organizovanja obuke i edukacije proizvođača o primeni DHP, uvođenja obaveznog klanja životinja u mini klanicama i unapređenja veterinarske kontrole na farmama. Takođe, predložena su rešenja i za smanjenje troškova registracije tradicionalnih proizvoda, uspostavljanje kriterijuma za njihovu registraciju i izradu kampanje za promovisanje etikete za tradicionalne proizvode.

.

Uvod

Republika Srbija je postavila kao svoj cilj što skoriji ulazak u EU koja sada broji 27 zemalja članica. Jedan od bitnih preduslova za ulazak u EU je harmonizacija propisa Republike Srbije sa propisima EU. Bezbendost hrane i zaštita zdravlja potrošača predstavljaju jedan od glavnih prioriteta EU, kao i bitan uslov koji svaka zemlja mora da ispuni ukoliko želi da pristupi Uniji (EC, 2000). Moderni potrošački trendovi u Evropi pokazuju da se povećava potražnja za tradiconalnim proizvodima zbog specifičnih karakteristika koje poseduju (Patterman,2007; FAO ,2009). Značaj tradicionalnih proizvoda za jednu zemlju i potrošače može se sagledai kroz četiri dimenzije koju tradicionalni proizvodi poseduju:ekonomska, zdravstvena, nutritivna i kulturno nasleđe (FAO, 2009). Ekonomska dimenzija tradicionalnih suhomesnatih proizvoda (TSP) koji dolaze sa farmi i mikro i malih preduzeća ogleda se u izvoru prihoda za te subjekte jer predstavljaju proizvode sa dodatom vrednošću, tj. primarne proizvode koji su prerađeni i koji zbog toga ostvaruju višu tržišnu vrednost. Takođe, proizvodnja TSP je najvećim delom smeštena u ruralnim delovima naše zemlje koji su po pravilu manje razvijeni i u kojima je poljoprivreda osnovna delatnost sticanja prihoda, tako da proizvodnja i prodaja tradicionalnih suhomesnatih proizvoda poboljšavaju ekonomsko stanje u ovim oblastima. Druga bitna dimenzija TSP je zdravstvena dimenzija koja se ispoljava kroz bezbednost TSP za svakodnevnu upotrebu i kroz njihov uticaj na zdravlje potrošača obzirom da ne sadrže aditive i veštačke konzervanse. Treća dimenzija TSP je nutritivna dimenzija koja se ispoljava kroz njihovo prisustvo u svakodnevnoj ishrani stanovnistva. Četvrta dimenzija TSP je kulturno nasleđe koje je nastalo kao svojevrsna mešavina ljudi, njihove kulture i prostora na kojima žive. Ova dimenzija daje autentičnost tradicionalnim proizvodima i razlikuje ih od ostalih prehrambenih proizvoda.

U našoj zemlji postoji duga tradicija konzumiranja TSP (slanina, suva pečenica, pršuta, kulen, domaće kobasice), koji su postali bitan deo svakodnevne ishrane, a koji dolaze direktno sa farmi, preko gradskih pijaca, malih specijalizivanih prodavnica i mesara. Problem u trenutnoj situaciji predstavlja bezbednost ovih proizvoda za potrošnju obzirom da ne postoji mogućnost od strane države da kontroliše sve proizvode koji dospevaju do potrošača direktnim putem ili preko pijace. Ovim putem se povećava rizik od prenošenja raznih vrsta bolesti na ljude kao što su ešerihija koli, trihineloza, salmonela, bolest ludih krava i plavi jezik. Uzrok ovome su nedovoljne higijenske mere koje se primenjuju u proizvodnji ovih proizvoda od strane proizvođača, i nemogućnosti da se svi proizvodi koji dolaze sa farmi kontrolišu. Bezbednost za upotrebu TSP predstavlja osnovu za stavljanje proizvoda u prometa, a takođe i osnovnu dimenziju kvaliteta proizvoda u svesti potrošača koja predstavlja preduslov za kupovinu proizvoda. Pored ovoga, vidno je da postoji nedostatak obeležavanja tradicionalnih proizvoda, čime se otvara mogućnost da svi proizvođači tvrde da je njihov prozvod tradicionalan, odnosno da je napravljen po tradicionalnoj recepturi i postupku. Ne obeležavanjem tradicionalnih proizvoda posebnom etiketom (eng.label) uskraćuje se bitna informacija kupcu o specifičnom karakteru proizvoda prilikom donošenja odluke na mestu kupovine.

Ovaj rad ima za cilj da unapredi bezbednost za upotrebu i obeležavanje TSP koji dolaze sa farmi, mikro i malih preduzeća po standardima EU, koristeći iskustva Republike Slovačke.. Iskustva Republike Slovačke su značajna za Srbiju jer smo zemlje koje imaju slične tradicionalne suhomesnate proizvode (npr. kobasice), s tom razlikom da je Slovačka članica EU koja primenjuje više standarde bezbednosti hrane. Takođe Slovačka ima 4 tradicionalna proizvoda u proceduri registracije na EU nivou, čije je iskustvo u pridruživanju EU dragoceno za Srbiju.

Za proučavanje iskustva Republike Slovačke u oblastima bezbednosti hrane i obeležavanju tradicionalnih proizvoda korišćene su naučnoistraživačke metode: istraživanje literature (desk research), polustruktuirani intervju i observacija. Ove metode su odabrane kako bi se u datom vremenu i sa odobrenim sredstvima izvršio što bolji uvid u iskustva i prakse koje se primenjuju u Slovačkoj. Isto tako treba napomenuti da ove metode imaju i svoja ograničenja koja se ogledaju kroz mali broj subjekata koji su mogli biti ispitani, subjektivnost ispitanika u opisu situacije, nedostatak literature koja opisuje realnu situaciju i postojanje jezičke barijere koja je mogla uticati na razumevanje sagovornika. Da bi se umanjio uticaj nedostataka primenjenih metoda ispitanici koji su učestvovali u istraživanju su bili pažljivo odabrani domaći i slovački eksperti koji se bave oblastima bezbednosti hrane i označavanja proizvoda.

Rad se sastoji iz dva dela opisa problema i raspoloživih opcija za praktičnu politiku. U delu koji se bavi opisom problema predstavljeni su indentifikovani problemi u oblastima bezbednosti hrane i obeležavanja tradicionalnih proizvoda u Srbiji. Dok su u drugom delu predlažena rešanja za njihovo rešavanje.

Ovaj rad nema pretenziju da reši sve probleme vezane za bezbednost hrane i obeležavanje tradicionalnih proizvoda u Srbji već da prikaže načine rešavanja indentifikovanih problema u zemljama EU, pre svega u Slovačkoj. Želimo da predstavimo naše viđenje rešenja za unapređenje situacije u Srbiji bazirano na istraživanju koje smo sproveli sa ciljem da ga zakonodavac uzme u obzir prilikom pisanja zakona i pravilnika.

.

Opis problema

.

Bezbednost za upotrebu TSP-a

Poslednjih nekoliko godina došlo je do povećanja interesovanja potrošača za to kakvu hranu jedu i koliko je ona bezbedna za upotrebu. Razlog leži u skorašnjim skandalima u svetu i kod nas vezanim za bezbednost hrane, a posebno za meso i proizvode od mesa. Na teritoriji Srbije svake godine dolazi do mini epidemije trovanja mesom i prerađevinama od mesa koje dolaze sa farmi i malih preduzeća, a kao posledica loših higijenskih uslova u kojima se hrana priprema. Pojave trovanja hranom koja dolazi sa farmi od strane nesavesnih proizvođača utiču na odlazak potrošača sa pijaca kao mesta na kome se mogu kupiti kvalitetni proizvodi i njihovo preseljenje u supermarkete. Pijačna prodaja i direktna prodaja proizvoda kupcima predstavljaju vrlo bitan kanal prodaje jer obezbeđuju gotov novac od prodaje proizvođačima, koji to vrlo često ne mogu ostvariti prodajući svoje proizvode drugim kanalima prodaje. Takođe direktna prodaja i prodaja preko pijaca predstavlja tradicionalni način kupovine i prodaje poljoprivrednih proizvoda u Srbiji koji bi trebalo sačuvati jer obezbeđuju dobru konkurenciju lancima supermarketa. TSP su vrsta proizvoda koji mogu da predstavlju veliku opasnost po zdravlje potrošača ukoliko higijena proizvodnje nije bila na odgovarajućem nivou. Vrlo je bitno reći da se loš glas daleko čuje i da se jednom izgubljeno poverenje potrošača u bezbednost hrane jako teško vraća, pa je vrlo bitno uspostaviti pouzdan sistem bezbednosti hrane kako bi se zaštitilo zdravlje potrošača i unapredila prodaja TSP-a.

Oblast bezbednosti hrane u Srbiji je regulisana: Zakonom o bezbednosti hrane (2009), i Zakonom o veterinarstu (2005), koji pokazuju visok nivo usklađenosti sa zakonima EU u toj oblasti. Zakonom o bezbednosti hrane (2009) je predviđeno da svi subjekti koji se bave proizvodnjom i prometom hrane imaju HACCP standard kao obavezan uslov za obavljnje delatnosti, što predstavlja potencijal za visok nivo bezbedosti hrane u Srbiji. Takođe, istim zakonom se odobrava da manji subjekti kao što su farme ne moraju da poseduju HACCP sistem ukolik primenjuju dobre proizvođačke (DPP) i dobre higijenske prakse (DHP). Ono što predstavlja prvi problem u trenutnoj situaciji je da još uvek nije poznato koji je to nivo proizvodnje ispod kojeg se ne primenjuje HACCP. Ovo je bitno pitanje jer od njega zavisi koliko će proizvođača uspeti da ispuni nove obaveze, odnosno koliko će njih moći da ostane na tržitu usled povećanih troškova uvođenja HACCP. Isto tako ovo je bitno pitanje za bezbednost hrane jer će se tom odrednicom regulisati nivo rizika vezanih za prozvode koji dolaze sa farmi.

Drugi problem u trenutnoj situaciji predstavljaju pojmovi DHP i DPP koji su u najboljem slučaju poznati ljudima koji se bave bezbednošću hrane, ali ne i proizvođačima kojima su praktično i namenjeni. Stanje na terenu u Srbiji je takvo da među farmerima i drugim proizvođačima TSP-a znanje o bezbednosti hrane i standardima bezbednosti hrane je katastrofalno (R. Radovanović , lični intervju, jun 2010). Po rečima prof. Radovanovića bezbednost hrane i higijena hrane su stvar ličnog utiska proizvođača i njegove lične kulture, ne postoji stvarno znanje o aktivnostima kojima se bezbednost hrane održava na zadovoljavajućem nivou. Neophodno je naći načine putem kojih bi se značenje i aktivnosti iz DPP i DHP prezentovale proizvođačima, jer od toga zavisi da li će zakon živeti ili ostati mrtvo slovo na papiru. Ili što je još važnije hoće li se DPP i DHP pravilno primenjivati i time obezbediti neophodan nivo bezbednosti hrane.

Treći problem predstavlja kontrolisanje proizvoda koji dolaze sa farmi na pijacu ili se direktno prodaju. U dosadašnjem sistemu veterinar je bio taj koji je kontrolisao zdravlje životinja na farmi, međutim nije bilo mogućnosti da se u potpunosti kontrolišu prerađeni proizvodi koji se proizvode na farmi, jer do donošenja Zakona o bezbednosti hrane (2009) nije postojao registar proizvođača hrane. Ovim zakonskim rešenjem je omogućeno da se registrovani subjekti podvrgnu redovnoj kontroli uslova proizvodnje. Ovde je vrlo bitno pitanje koliko često se kontolišu proizvođači jer treba naći meru između troškova kontrole i adekvatnog nivoa bezbednosti hrane. Prečeste kontrole donose visoke troškove ali i manji rizik da se u upotrebi nađe nebezbedan proizvod.
.

Označavanje tradicionalnih proizvoda

Bezbednost hrane za upotrebu predstavlja osnovni preduslov za njenu kupovinu i osnovnu dimenziju kvaliteta proizvoda. Pored bezbednosti za upotrebu potrošači obraćaju pažnju i na druge karakteristike proizvoda koje čine taj proizvod drugačijim od ostalih, i koje su poznate kao specifični kvalitet proizvoda (FAO, 2009). TSP predstavljaju proizvode koji se od drugih proizvoda razlikuju po načinu na koji su proizvedeni, njihovom mestu u svakodnevnoj ishrani, uticaju na ljudsko zdravlje i kulturnoj sredini u kojoj su nastajali. Potrošačima je neophodno pružiti informaciju o specifičnostima TSP-a na mestu kupovine kako bi uticali na njihovu spremnost da kupe i plate za te proizvode. Na nivou EU postoji šema obeležavanja tradicionalnih proizvoda (Traditional Specialty Guaranteed-TSG) kojom se putem etikete označavaju proizvodi napravljeni po tradicionalnom postupku i sa tradicionalnim sastojcima a koji su u upotrebi više od 25 godina (EC, 2007).

U Srbiji se kao poseban problem sa TSP javlja nepostojanje nacionalne etikete (label) kojom se potvrđuje i granatuje da su napravljenji po tradicionalnoj recepturi. Nepostojanje ove etikete omogućava svim proizvođačima da obeležavaju svoje proizvode kao tradicionalne. Posledica ovakve situacije je obmana potrošača koji kupuju kvazi tradicionalne proizvode i stavljanja u nepravedan položaj proizvođača koji proizvode TSP po tradicionalnoj recepturi i postupku koji je vremenski zahtevan. Ovime su oštećeni potrošači jer plaćaju proizvod koji nisu dobili, čime se ruši ugled tradicionalnim proizvodima kao i proizvođačima koji proizvode po originalnoj recepturi. Kao posledica se javlja okretanje potrošača proizvodima velikih prerađivačkih kompanija čija je proizvodnja u potpunosti uniformna i kojom se gubi na diverzitetu ukusa koje poseduju TSP proizvedeni na farmama i u malim preduzećima gde glavni majstor daje lični pečat proizvodu.

Jedini zakon koji se bavi obeležavanjem poljoprivrednih proizvoda po ugledu na zakone u EU je Zakon o oznakama geografskog porekla (2010) koji ne obuhvata obeležavanje tradicionalnih proizvoda čime su oni stavljeni u drugi plan od strane države. Neophodno je doneti zakon ili podzakonska akta kojima bi se regulisalo obeležavanje tradicionalnih proizvoda kako bi se oni sačuvali od zloupotreba na tržištu. Da bi sistem označavanja proizvoda uspeo vrlo je bitno obratiti pažnju na kriterijume za davanje naziva tradicionalni proizvod, jednostavnost procedure kojom se dobija naziv tradicionalni proizvod, kampanja kojom se promovišu obeleženi tradicionalni proizvodi i troškovi koji prate obeležavanje proizvoda.

U narednom delu rada iznećemo naše viđenje rešenja za predstavljene probleme u oblastima bezbednosti hrane i označavanju TSP koristeći rezultate istraživanja bazirane na iskustvima Republike Slovačke.

.

Raspoložive opcije za praktičnu politiku

Predlozi praktične politike koji su ovde izneti baziraju se na principima koji su izneti u Zakonu o bezbednosti hrane (2009) i direktivama EU koje se tiču bezbednosti hrane i označavanja tradicionalnih proizvoda. Takođe, ovi predlozi za rešenje problema su bazirani na stavovima, mišljenjima i iskustvima slovačkih i domaćih eksperata koji su obuhvaćeni istraživanjem.
.

Predlozi za unapređenje bezbednost za upotrebu TSP-a

Određivanje obima proizvodnje TSP koji ne podleže HACCP je vrlo kompleksno pitanje jer zavisi od strukture proizvodnje u jednoj zemlji. U Srbiji je veliki broj proizvođača koji proizvode u malom obimu TSP i koji ne bi mogli da podnesu troškove uvođenja HACCP. U Slovačkoj je pre ulaska u EU donešena regulativa da nije moguće prodavati prerađevine od mesa ukoliko proizvođač nema HACCP sertifikat, to je uzrokovalo da veliki broj proizvođača ugasi proizvodnju (Popelka i saradnici, 2005; Z. Birošova , lični intervju, jun 2010). Kao posledica se javio veliki uvoz sličnih proizvoda iz Češke, Mađrske, Austrije i Poljske. Sa druge strane Slovenija je odredila obim proizvodnje i prerade 52 UG /godišnje kopitara i papkara koji ne mora da ima HACCP, već mora da primenjuje DHP. Ovim rešenjem je sačuvana proizvodnja TSP na farmama i ispunjeni su standardi EU u pogledu bezbednosti hrane. Mi mislimo da slično rešenje treba primeniti i u Srbiji, s tim što se pre toga moraju uzeti u obzir mišljenja eksperata iz oblasti poljoprivrede, veterine i mišljenja udruženja proizvođača. Primena ovog rešenja bi doprinela očuvanju proizvodnje TSP na farmama čime bi se pružila prilika da farmeri proizvode proizvode sa dodatom vrednošću čime ne bi postali samo proizvođači sirovina za prerađivačku industriju.

Pitanje primene standarda bezbednosti hrane na farmama i u mikro preduzećima predstavlja pitanje ekonomskog opstanka farmi i bezbednosti hrane koju proizvode. U Slovačkoj i Sloveniji se za male proizvođače donosi regulativa na nacionalnom nivou koja je zasnovana na regulativama 852/2004 i 853/2004 EU, s tim što se ona uprošćuje do nivoa koji je primenjljiv na farmama (M.Matuš , lični intervju, jun 2010; G.Salobir-Vilar , lični intervju, jun 2010). Ovime se postiže da su zakoni na nacionalnom nivou sinhronizovani sa EU zakonima i principima DHP. U aneksima regulativa 852/2004 i 853/2004 se mogu naći uslovi kojima se obezbeđuje bezbednost hrane. Naše mišljenje je da tako treba uraditi i kod nas jer ovi principi koji su predstavljeni u regulativama su u skladu sa Codex alimentariusom i generalnim principima DHP (FAO and WTO, 2009). Time bi se postiglo da imamo zakone koji su u skladu sa zakonima u EU što će nam omogućiti dobar nivo bezbednosti hrane i lakši put ka EU.

Ključ uspeha primene DHP na farmama je informisanje i obučavanje proizvođača da primenjuju DHP na svojim gazdinstvima. Najbolje je to uraditi kroz organizaciju seminara i treninga prvo za veterinarske službe koje su na terenu i članove associjacija proizvođača koji bi to znanje prosledili do proizvođača (M.Matuš, lični intervju, jun 2010; G.Salobir-Vilar, lični intervju, jun 2010). Uporedo sa seminarima i treninzima treba izraditi priručnike za sprovođenje DHP koji će biti podeljeni proizvođačima. Vrlo je bitno naglasiti da priručnici moraju biti sastavljeni na jednostavan način, ne preobimni i sa puno slikovnih prikaza kako bi ih proizvođači što više koristili (Z. Birošova, lični intervju, jun 2010). Ovo rešenje je izvodljivo u Srbiji jer već postoji državna infrastruktura i postoje ljudi koji bi mogli da prenesu znanja proizvođačima a koji su zaposleni u državnim institucijama.

Pitanje kontrole primene DHP na farmama predstavlja izazov između troškova kontrole i bezbednosti hrane. Za državu i proizvođače je vrlo bitno da kontrola hrane bude što jeftinija i da hrana bude bezbedna za upotrebu. Osnova bezbednosti TSP predstavlja klanje životinja u registrovanim klanicama gde su uslovi klanja kontrolisani i gde je moguće obaviti pregled zdravlja životinje pre i posle klanja. U Slovačkoj i Sloveniji svi registrovani farmeri koji bi da prodaju svoje proizvode od mesa moraju da obave klanje životinja u registrovanim klanicama odakle se trupovi ponovo vraćaju na farmu gde su dalje obrađivani. U ovakvom sistemu klanja životinja javljaju se veći troškovi nego kod klanja na farmi, što može izazvati otpor prilikom primene ovog rešenja. Kao rešenje se javljaju mini klanice koje se primenjuju u Sloveniji, koje nemaju visoke troškove klanja a obezbeđuju osnovne higijenske uslove (G.Salobir-Vilar, lični intervju, jun 2010). Ovakvim rešenjem se znatno olakšava veterinarska kontrola inputa za TSP i smanjuju se troškovi kontrole na terenu.

Pored predloženog rešenja trebalo bi primeniti i gradualni sistem kontrole primene DHP na farmama. Ovaj sistem podrazumeva da na početku procesa proizvodnje TSP broj kontrola je visok (npr. dva puta mesečno), dok se sa vremenom broj kontola gradualno smanjuje ukoliko su prethodni rezultati kontrola bili dobri (vidi šemu u prilogu). Ukoliko su rezultati prethodne kontrole loši broj kontrola se povećava sve dok rezultati ne postanu dobri ili dok se ne zabrani proizvodanja. Ovakav sistem kontrole je primenjen na farmama u Sloveniji i daje odlične rezultate (G.Salobir-Vilar, lični intervju, jun 2010).

Kako bi se olakšala kontrola TSP a u skladu sa principom sledljivosti potrebno je uvesti sledeće:

1. Uvođenje dokumentacije o inputima koji su korišćeni u procesu proizvodnje
(vrsta inputa, kada su nabavljeni, u kojoj količini i od koga).
2. Novo kupljene životinje koje će se koristiti za proizvodnju mesa i mesnih prerađevina moraju da budu na farmi najmanje 3 meseca pre klanja.
3. Evidenciju o upotrebi sirovine u proizvodnji (datum klanja, vrsta mesa, količina,
količina proizvedenih proizvoda gde treba naglasiti koliko je za prodaju a koliko za ličnu upotrebu).

Predložena rešenja za unapređenje bezbednosti TSP na farmama imaju za cilj da smanje troškove kontrole i da sam proces kontrole bude što efikasniji. Prednost predloženih rešenja se ogleda u tome što su ona vrlo primenljiva obzirom da ne iziskuju visoke troškove, lako su sprovodljiva i postoje ljudski resursi koji mogu da ih sprovedu.
.

Predlozi za unapređenje označavanja TSP-a

Iskustvo Slovačke govori da veliki izazov za uspeh označavanja TSP predstavljju trajanje procedure registracije, komplikovanost procedure, troškovi laboratorijskih analiza i kampanja koja mora da prati obeležavanje proizvoda (M.Pišova , lični intervju, jun 2010). Ovi izazovi utiču na zainteresovanost proizvođača da sertifikuju proizvode kao tradicionalne ali i prepoznavanje etikete od strane potrošača i njeno korišćenje prilikom kupovine .

Ministarstvo poljoprivrede Slovačke (MPS) je u cilju prevazilaženja troškova sertifikacije omogućilo proizvođačima da sve aktivnosti koje ministarstvo treba da odradi u postupku sertifikacije besplatne. Takođe, odlučeno je da se cela procedura na nacionalnom nivou mora završiti u roku od tri meseca. Ipak, proizvođači moraju sami da plate laboratorijske analize i izrade elaborat u kome se dokazuje da je proizvod tradicionalan. Naše je mišljenje da sličan sistem treba uraditi u Srbiji jer nema direktne novčane podrške proizvođačima čime se sredstva Ministarstva štede i koriste se već postojeći ljudski resursi, dok se sa druge strane olakšava registracija zainteresovanim proizvođačima.

Kriterijumi za registraciju proizvoda kao tradicionalnih su vrlo bitni jer određuju komplikovanost registracije i samim tim njen uspeh. Obzirom da je Zakon o geografskim oznakama (2010) urađen u skladu sa zakonima EU, logično je da kriterijumi za registraciju tradicionalnih proizvoda budu u skladu sa onima iz EU. Ovime bi se postiglo da domaći tradicionalni proizvodi budu u nivou sa standardima EU, što bi značilo da domaći potrošači dobiju isti nivo standarda kao i potrošači u EU. Isto tako njihova registracija na nivou EU bi bila olakšana jer bi onda period registracije bio kraći i postojala bi potrebna dokumentacija.

Za uspeh obaležavanja TSP ključna je medijska kampanja koja promoviše etiketu tradicionalni proizvod jer bez informacije o tome šta ona predstavlja nema njenog korišćenja prilikom kupovine od strane potrošača. Ukoliko potrošači ne prepoznaju etiketu-oznaku i ne koriste je prilikom kupovine, u tom slučaju ni proizvođači neće imati interesa da registruju svoje proizvode. Iskustva Slovačke u kampanji za etiketu kvaliteta (Slovak National Quality Label) pokazuju da je neophodno reklamirati etiketu kroz sve raspoložive medije (televizija, radio, časopisi, internet, bilbordi, brošure) kako bi čitav projekat uspeo (M.Pišova, lični intervju, jun 2010, D.Šufakova , lični intervju, jun 2010). Da bi stimulisali proizvođače da u što većem broju registruju svoje proizvode MPS je promovisalo registrovane proizvode kroz sajmove i izložbe u zemlji i inostranstvu. Ovaj način kampanje kojom se stimulišu potrošači i proizvođači je donela veliki uspeh, jer je sve više proizvoda sa ovom etiketom i potrošači je uzimaju u obzir prilikom kupovine. Naše je mišljenje da je neophodno napraviti plan za promociju etike za tradicionalne proizvode ukoliko želimo da je potrošači koriste prilikom kupovine. Ova kampanja ne mora biti skupa ali mora da traje dovoljno dugo da bi potrošači zapamtili njenu poruku. U Slovačkoj je kampanja trajala dve godine, posle čega su došli pozitivni rezultati. Naš stav je da bez kampanje kojom će se promovisati etiketa za tradicionalne proizvode čitav poduhvat registracije proizvoda kao tradicionalnih nema šansi da uspe na realnom tržištu, tako da je neophodno posvetiti pažnju izradi promotivne kampanje.

.

Zaključci i preporuke

Bezbednost hrane za upotrebu predstavlja osnovni preduslov njenog stavljanja na tržište i kupovine od strane proizvođača. TSP predstavljaju potencijalnu opasnost po zdravlje potrošača ukoliko higijena proizvodnje nije na zahtevanom nivou. Pored bezbednosti TSP za upotrebu obeležavanje tradicionalnih proizvoda je bitno za isticanje specifičnih karakteristika koje poseduju. U Srbiji postoji problem sa higijenom proizvodnje TSP na faramama i nepostojanjem etikete kojom se označavaju tradicionalni proizvodi. U skladu sa postojećim zakonima Republike Srbije i direktivama EU koje se odnose na bezbednost hrane i označavanje tradicionalnih proizvoda predlažemo sleđeća rešenja:

1. Obim proizvodnje TSP iznad koje treba uvesti obaveznu primenu HACCP principa je 52 UG/godišnje. Mada bi trebalo dodatno konsultovati eksperte i proizvođače oko ovoga jer su nosi velike implikacije na proizvodnju i bezbednost hrane.
2. Nephodno je primentiti DHP na farmama po preporukama iznetim u regulativama EU 852/2004, 853/2004.
3. Za uspešnu primenu DHP na farmama potrebno je organizovati seminare i treninge za stručno osoblje, kao i izraditi priručnike za proizvođače.
4. Potrebno je uvesti obavezano klanje životinja u mini klanicama.
5. Potrebno je uvesti sistem gradualne kontrole primene DHP, gde se broj kontrola smanjuje ukoliko su rezultati prethodnih kontrola dobri, a povećava ukoliko su bili loši.
6. Potrebno je uvesti obaveznu dodatnu dokumentaciju kojom će se pratiti nabavka sirovina i količina proizvedenih proizvoda na farmama.
7. Potrebno je umanjiti troškove registracije tradicionalnih proizvoda tako što će ministarstvo poljoprivrede svoj rad obavljati besplatno.
8. Kriterijumi za registraciju proizvoda kao tradicionalnih trebaju da budu isti kao u EU.
9. Neophodno je napraviti plan kampanje koja će promovisati etiketu tradicionalni proizvod.
.

Bibliografija

1. Comision of European Comunity (2000), White Paper on Food Safety. (Preuzeto, datum: 16.04.2010.)
2. FAO (2008), „Promotion of Traditional Regional Agricultural and Food Products: A Further Step Towards Sustainable Developement“, Twenty-Sixth Regional Conference for Europe, Austria-Innsburck.
(Preuzeto, datum: 20.05.2010)
3. FAO and WTO (2009), Codex Alimentarius: Food Hygiene – Basic Text, Rome.
(Preuzeto, datum: 21.05.2010)
4. Patermann, C. (2007) “European Researches on Traditional Food”, Office for Official Publications of the European Communities, Luxemburg.
5. Popelka, P., Turek P., Nagi, J., and Marcincak, S. (2005), Iskustva Uvođenja Dobre Higijenske Prakse u Prehrambenoj Industriji u Slovačkoj, Meso, Vol.7, Br.3.
6. Regulation (EC) No 852/2004 of the European Parliament and of The Councile on Foodstufs, Official Journal of European Union, L 139, 2004.
7. Regulation (EC) No 853/2004 of the European Parliament and of The Councile Laying Down Specific Hygiene Rules for Food of Animal Origin, Official Journal of European Union, L 139, 2004.
8. Zakon o Bezbednosti Hrane (2009).
(Preuzeto, datum:4.05.2010)
9. Zakon o Oznakama Geografskog Porekla (2010).
(Preuzeto, datum:1.06.2010)
10. Zakon o Veterinarstvu (2005).
(preuzeto, datum:24.05.2010)