dipl. ing. Marković Vojislav
Milovana Glišića br. 1 Vladimirci
Tel/fax: 015 / 513-227 .

.

Uvod

U pored dugotrajnih selekcijskih poduhvata, masovno su se u svetu razvijale dve osnovne sorte šljiva podesne za sušenje, a to su aženka u Francuskoj, koja je prenesena u SAD i požegača na Balkanu i mnogim evropskim zemljama

Mada je krupnoća plodova samo jedan od faktora kvaliteta suvih šljiva, najveći prizvođači u svetu, kao što su SAD i Francuska, nametnuli su tržištu krupnoću plodova kao najbitniji faktor kvaliteta, a koji se postiže stvaranjem novih sorti i selekcijom postojećih, namenjenih isključivo za sušenje.

Od 19. veka izvoz suvih šljiva iz Srbije bazirao se na domaćoj sorti požegači, sorti koja nije mogla da se izborisa sortama krupnijih plodova na svetskom tržištu. Zbog toga je krajem 20. veka i prestao izvoz suvih šljiva proizvedenih od požegače, a i izvoz suvih šljiva iz Srbije. Sada je izvoz iz Srbije za 20 puta manji nego u prethodna dva veka, a izvozi se ossušena sorta stenlej.

Srbija je bila poznata po suvim šljivama i sve do kraja 20. veka nalazila se u vrhu proizvodnje i izvoza suvih šljiva u svetu, dok je sada nema na kartama sveta ni kao proizvođača suvih šljiva.

Sredinom prošlog veka počela su intenzivna istraživanja sortimenta šljiva u srbiji, ali ti rezultati se vide danas. Da nije uvedena u proizvodnju šljiva sorte stenlej u Srbiji ne bi bilo sada šljiva za sušenje.

U prošlom veku, sve do kraja sedamdesetih godina, kod nas se sušila samo sorta požečaga. Tada se probno počela sušiti i nova sorta stenlej. Ova sorta šljiva je planirana za druge namene, jer se na požegači bazirala proizvodnja suvih šljiva u Srbiji. Zato je samo sušenju ove sorte bila posvećena domaća naučna i stručna literatura.

I domaća mašinogradnja proizvodila je tehnološku opremu za sušenje i sušare, koje su bile namenjene za ovu sortu šljiva.

Sada se za sušenje koriste stare sušare iz tog vremena, ali se suši samo sorta stenlej, o čemu ima malo stručne literature. Na osnovu tehničkih karakteristika sušara, količina i režimi sušenja moraju se prilagoditi karakteristikama plodova sorte stenlej.

Zato će ovde biti govora o sušenju šljiva sorte stenlej, na osnovu vlastitih iskustava autora i istraživanja koja je vršio uporednim sušenjem sorti: požegača, stenlej i čačansjka rodna, a koja nisu objavljivana.

Na to je ukazivao i profesor dr. Jovan Zarić još 1969. godine, naučnik iz Srajeva, koji se najviše bavio proučavanjem procesa sušenja šljiva u prošlom veku: »Neophodno je odmah pristupiti rešavanju procesa sušenja i drugih sorti šljiva sušilica, tako da se kapacitet agregata koristi kroz duži vremenski period ne samo na bazi produžetka čuvanja sorte požćegača u rashladnim komorama već i pronalaženjem sortimenta sračunatim na to da mu prispeće bude znatno pre požegače.«
.

Osnovni podaci o šljivi

Šljiva je jedna od najstarijih voćnih vrsta. Još u drevnim vremenima nju je čovek koristio za ishranu. Prvi pisani spomenici o šljivi potiču iz Grčke (6 vekova pre n.e.) (Stančević, 1982).

Rimljani su posle osvajanja Sirije (44 godine pre n.e.) preselili u Italiju sorte plemenitih šljiva. Rimski imperator Prob (232 – 282 godine n.e.) i Dioklecijan (243 – 316 godine n.e.) podizali su šljivike u Podravini, Posavotamnavi i Bosni. Sloveni su pri naseljavanju Balkanskog poluostrva zatekli šljivike podizane za vreme Rimljana.

Smatra se da šljiva potiče iz Zapadne Azije i da je nastala spontanom hibridizacijom crnog trna (Prunus spinosa) i džanarike (Prunus cerasifera) u šumama na severnom Kavkazu (Mišić, 1979).

Šljiva (Prunus domestica L.) gaji se na svim kontinentima i u voćarstvu sveta zauzima četvrto mesto. Na području Srbije gaji se od davnina i predstavlja najviše gajenu voćnu vrstu. Srbija se do kraja prošlog veka nalazila u samom vrhu svetske proizvodnje šljive.

Prema statističkim podacima, koji ne odražavaju pravo stanje površina i prinosa u Srbiji, sadašnja situacija u proizvodnji šljiva je sledeća:

• površine pod zasadima su oko 140.000 hektrara,
• broj stabala je oko 43,000.000,
• prosečna godišnja proizvodnja oko 350.000 tona,
• prosečan rod po stablu oko 8 kilograma.

Sadašnji nivo proizvodnje bi se mogao postići sa 5 do 6 puta manjim brojem rodnih stabala i na taj način bi se oslobodile velike površine zemljišta za druge kulture. Tačna zastupljenost pojedinih sorti ne postoji, jer takve podatke statistika ne registruje.
.

Sorte šljiva za sušenje

U celom svetu su se koristile dve sorte šljiva za sušnje i njhovi tipovi, a to su aženka i požegača. Šljivarski razvijene zemlje i dalje pretežno suše aženku i njene tipove, dok je sušenje požegače prestalo zbog sitnih plodova i virusne bolesti – šarke šljive Inače požegača se najviše sušila u Srbiji.

I pored toga što je Srbija važila kao region sa razvijenim šljivarstvom, sortni sastav šljiva za sušenje nije ni približno bio na nivou šljivarski razvijenih zemlja. Sve do kraja sedamdesetih godina prošlog veka u Srbiji se sušila samo sorta požegača. Tada se probno počela sušiti i nova sorta stenlej, koja se sada najviše suši kod nas. Pored stenleja suše se i vrlo malo domaće selekcije (čačanska rodna).
.

Osnovne karakteristike sorti šljiva za sušenje

Aženka. Ovo je dobro poznata francuska sorta koju su kolonisti preneli u Ameriku. Plod je sitan do srednje krupan (21,7 g) (Ogašanović, 1985), jajastog oblika sa dosta pepeljka. Meso je žuto, srednje čvrsto, sočno i slatko. Koštica je sitna (1,15 g) (Ogašanović, 1985), teško se odvaja od mesa – glođuša. Pogodna je za razne vidove prerade, a posebno za sušenje.

Stenlej (Stanley). Potiče iz SAD. Sazreva u drugoj polovini avgusta i početkom septembra. Plod je krupan oko 36 g (Mišić, 1979) i tamnoplave boje. Sortna mu je mana pojava dvojnih plodova – blizanaca. Meso je zelenkastožuto, čvrsto, dosta sočno, sladunjavog ukusa. Koštica je krupna i odvaja se od mesa, mada sa nekih područja ovo nije slučaj. Transport dobro podnosi, ako nije prezrela.

Čačanska rodna. Sazreva u trećoj dekadi avgusta, skoro približno kao i stenlej. Plod je srednje krupan do krupan (28 do 42 g) (Mišić, 1979), jajast, tamnoplav, privlačan. Meso je žućkasto, čvrsto, srednje sočno, aromatično i slatko. Koštica se lako odvaja od mesa. Plod je svestrane upotrebne vrednosti.

Ove karakteristike čačanske rodne odnose se i na ostale sorte Instituta za voćarstvo iz Čačka namenjene sušenju.

Karakteristike plodova sorte aženka su iz eksperimentalnog zasada Instituta za voćarstvo iz Čačka.
.

Tehnološka svojstva šljiva za sušenje

Sve faze sušenja, dorade i pakovanja suvih šljiva imaju važan uticaj na organoleptička svojstva finalnog proizvoda, ali odlučujuću ulogu ima kvalitet sirovine. Suva šljiva dobrog kvaliteta može se dobiti samo od tehnološki kvalitetne sveže šljive, jer čak i najbolji postupak sušenja ne može da nadoknadi nedostatke u sastavu svežih plodova.

Plodovi podesni za sušenje moraju biti zdravi, da ne sadrže ostatke hemijskij sredstava, niti da imaju bilo kakav fizički ili patološki nedostata, a da su dostigli optimalnu zrelost.
Tehnološka svojstva šljiva za sušenje su:

• tehnološka zrelost,
• mahanički sastav i
• hemijski sastav

.

Tehnološka zrelost šljiva

Tehnološka zrelost šljiva je stadijum u kom su kvalitetne karakteristike dostigle maksimum, koji predstavlja uslov za proizvodnju kvalitetnih osušenih plodova. Ona se može odrediti na više načina:

1. Po odvajanju peteljke od rodnog drveta.
2. Promeni osnovne boje plodova.
3. Promeni čvrstine (konzistencije) plodova.
4. Promeni suve materije.

Ovo se ne odnosi na crvljive plodove.

Tehnološka zrelost praćena je uočljivom promenom boje pokožice, koja postaje modro plava (tamno plave boje) i pokrivena suvim pepeljkom (vošatan prevlaka).

Javlja se takođe i promena boje mesnatog dela, jer od zelenkaste boje prelazi u zlatno žutu.

Iz izloženog se vidi da tačno određivanje zrelosti plodova nije jednostavno, ali se mora težiti da se samo na osnovu toga obavlja berba plodova za sušenje, ako se želi da sirovina za sušenje bude dobrog kvaliteta.
.

Mehanički sastav

Mehanički sastav predstavlja odnos mase pojedinih delova ploda (mezokarp, pokožica, koštica i peteljka) i osnovni je uslov za rentabilnu proizvodnju.

Sa tehnološkog stanovišta važan je odnos delova ploda, koji se prerađuje i delova koji se otklanjaju, odnosno predstavlja otpadak. Ovaj odnos se naziva randmanom.

Randman je specifikum vrste i sorte, ali varira unutar jedne sorte, u zavisnosti od uslova gajenja.

Jedno od pravila prilikom prerade je da se količina otpatka svede na minimum, kako izborom sorte sa najboljim randmanom, tako i primenom adekvatnog tehnološkog postupka.

Kod sušenja šljiva randman je utrošak svežih plodova za 1 kg osušenog proizvoda, pa je odnos tkiva i koštice najvažniji element kvaliteta sirovine. U šljivarski razvijenim zemljama su već odavno utvrdili i određen broj karakteristika, koje moraju da ispunjavaju plodovi šljiva namenjenih sušenju. U Francuskoj su to odnos mesnatog dela prema koštici, koji mora da bude najmanje 14 (Jouret i sar., 1971).

Prosečne fizičke osobine plodova šljiva za sušenje su prikazane u tabeli 1.

Tabela-1. Fizičke osobine plodova nekih šljiva za sušenje.

Sorta	Plod			Koštica
	Visina	Širina	Debljina	Visina	Širina	Debljina
	mm	mm	mm	mm	mm	mm
Stenlej	48,2	35,1	33,9	29,3	15	9
Čač. Rodna	41,2	31,7	28,6	23	13,2	7,3
Aženka	39,9	30,2	30,4	23,1	13,8	7,4

LIT. IZVOR: Ogašanović, 1985. godine
.
Tabela – 2. Biofizičke osobine nekih plodova šljiva za sušenje

Obeležja
Sorta	Masa ploda g	Masa koštice g	Ucešce koctice u masi g
Stenlej	33,4	1,78	5,48
Čač. Rodna	26,4	1,11	4,5
Aženka	21,7	1,15	5,29

LIT. IZVOR: Ogašanović 1985. Godina
.

Hemijski sastav

Hemijski sastav šljive je sadržaj svih sastojaka uključujući i vodu. Njihova količina i međusobni odnos utiče na formiranje bioloških, hranljivih i organoleptičkih osobina.

Hemijski sastav je karakterističan za pojedine sorte, ali zavisi i od uticaja klimatskih i agrotehničkih faktora, kao i stadijuma zrelosti.

Sa tehnološkog gledišta, kvalitetnija se smatra sirovina, koja ima veći sadržaj suve materije.

Pošto ukupan sadržaj suvih materija ima ogroman uticaj na kvalitet osušenih plodova i ekonomičnost sušenja, to za šljivu aženku namenjenu sušenju najmanji dozvoljen sadržaj je 21,00 % (Jouret i sar., 1971). Pored minimalnih sadržaja rastvorljivih materija uzima se u obzir i kiselost, koja može da izunosi maksimalno 0,80 %, a pH treba da je oko 3,7. Rastvorljivi pektini treba da iznose 50 % ukupno sadržanih pektinskih materija, da bi se obezbedila dobra konzistencija ploda (Jouret i sar., 1971).

Hemijski sastav plodova šljiva prikazan je u tabeli 3. i prosečan je za ispitivane sorte.

Tabela – 3. Prosečan hemijski sastav šljive

		Sastojak (%)
Sorta		Stenlej	Čač. Rodna	Aženka
1.	Suva materija	16,2	19,6	19,9
2.	Rastvorljiva SM	13,9	17,8	18,3
3.	Ukupni šeceri	8,38	10,56	11,74
4.	Glukoza	3,37	4,36	5,56
5.	Fruktoza	0,94	1,75	2,77
6.	Saharoza	4,07	4,35	3,38
7.	Ukupna kiselost	0,83	0,92	0,61
8.	Ph	3,63	3,57	3,68
9.	Pektinske materije	0,714	0,626	0,366
10.	Antocijani mg/100g	69,93	25,83	5,32
11.	Askorbinska kiselina	5,53	5,13	7

LIT. IZVOR: Ogašanović, 1985. godine
.

Sušenje

Hemijski sastav voća i povrća pokazuje da oni sadrže znatnu količinu vode, koja im ogranićava trajnost u svežem stanju, jer pruža mogućnost iniciranja i odvijanja raznih biohemijskih i mikrobioloških procesa.

Metod konzervisanja sušenjem počiva na odstranjivanju vode iz proizvoda, čime se povećava koncentracija sadržanih sastojaka i onemogućuje rad mikororganizama. Ovaj proces sprečavanja ratzvoja mikroorganizama poznat je kao kseroanabioza.

Postoje razni postupci i tipovi uređaja za sušenje, ali svima je zajedničko odstranjivanje vode iz proizvoda koji se suši, bez bitnih promena drugih sastojaka, što dovodi osušeni proizvod u trajno stanje, koje ne podleže kvarenju.
.

Faktori koji utiču na brzinu sušenja

Faktori od kojih zavisi brzina i kvalitet sušenja su sledeći:

• fizičke karakteristike medijuma za sušenje,
• fizičke i hemijske osobine proizvoda,
• debljine sloja kroz koji difunduje voda i
• karatkteristika urežaja za sušenje.

Brzina sušenja je rezultanta svih ovih činioca.

Oslobađanje vode iz proizvoda postiže se dovođenjem energije, pa intenzitet sušenja zavisi od temperature vazduha, brzine prenođenja toplote na proizvod i brzine kretanja vode prema površini proizvoda
.

Uređaji za sušenje šljiva

Za sušenje šljiva nejčešće se koriste konvekcione sušare, a koje mogu biti: komorne, trakaste i tunelske.

Zajednička karakteristika konvekcionih sušara je da koriste vazduh kao medijum za sušenje i rasprostiranje plodova u jednom sloju na lesi ili traciza sušenje.

Komorne sušare sa lesama su se jedino koristile za sušenje šljiva sve do pojave tunelskih i trakastih sušara. One spadaju u sušare sa malim kapacitetom i rade u etapama. Jednostavne su konstrukcije i dosta jeftine. Zadovoljavaju potrebe zemljoradnika.

Način rada ovih sušara je takav, da se plodovi rasporede po lesama, a lese naslagane na kolica ubace u komoru za sušenjeVazduh se zagreva indirektno čvrstim gorivom, a cirkulacija vazduha vrši se pomoću ugrađenog ventilatora, s tim da se smer ventilatora automatski periodično menja. Ove sušare se popolarno zovi mini sušare. Sušeje u njima traje oko 24 sata, a kapacite je najčeše 1.000 kg u jednoj šarži, a ima ich i kapaciteta 2.000 kilograma.

Trakaste sušare su kontinualne sušare, odavno su prizvedene, ali se koriste samo za sušenje povrća. Nisu pogodne za sušenje šljiva zbog curenja soka.

Tunelske sušare se najviše koriste za sušenje šljiva. Ova sušara ima jednostavan princip rada i može da radi kako na istostrujnom, tako protivstrujnom principu.

Kod nas se koriste ove sušare tipa »Cer« sa protvsmernim načinom sušenja. Vreme sušenja je oko 24 sata, a dnevni kapacitet oko 10.000 kg svežih šljiva. Početna temperatura sušenja je oko 44 ºC, a krajnja oko 75 ºC. Sušara tipa »Cer« je projektovana za sušenje šljiva sorte požegača, sorte sa sitnim plodovima, do se sada na njima suši stenlej.
.

Tehnološki postuak sušenja šljiva sorte stenlej

.

Tehnički nivo opremljenosti i primena tehnologije u objektima za sušenje šljiva

Šljiva se sada u Srbiji suši sa kontinualnim tunelskim sušarama i komornim sušarama malog kapaciteta.

Industrijski način sušenja šljiva počeo je da se primenjuje krajem pedesetih godina prošlog veka, izgradnjom tunelskih sušara tipa »Cer«. U narednim godinama podignuto je oko 270 sušara u Srbiji.

U početnim godinama podizani su masovno objekti za sušenje šljiva u šljivarski razvijenim područjima. To praktično nisu bili pogoni za sušenje, sa neophodnom opremom, već samo instalisane tunelske sušare, najčešće pod običnim nastrešnicama. Najviše je podizano po tri sušare u jednom obkektu, a najveći broj su bile pojedinačne sušare.

Način sušenja šljiva u Srbiji i konstrukcija bivših, a praktično i sadašnjih sušara, odavno je prevaziđen. Mada se u svim šljivarski razvijenim zemljama koristi istosmerni način sušenja, koji ima velike prednosti, kod nas se zadržao protivsmerni, gde postoji veliki rizik obezbeđenja kvaliteta suvih plodova.

I sadašnji način renoviranja starih i izrada novih sušara je stihijska bez plana i programa, pa ne garantuje poboljšanje kavliteta i ekonomičnosti sušenja, kako bi suva šljiva bila konkurentna na svetskom tržištu
U svetu se mnogo uradilo na usavršavanju tehnologije sušenja šljiva, a u cilju povećanja ekonomičnosti ove proizvodnje. Proces sušenja je potpuno mehanizovan, konstruktivno i građevinski uprošćen da bi dao maksimum ekonomičnosti.
.

Sušenje šljiva sa tunelskim sušarama

Potreban kvalitet suvih plodova može se obezbediti samo sušenjem sirovine, koja ispunjava potrebne uslove kvaliteta. Nekvalitetne plodove na treba ni primati niti sušiti. Samo kvalitativnim prijemom svežih šljiva za sušenje mogu se obezbediti uslovi kvaliteta koje suve šljive moraju da ispune posle pripreme prerade i pakovanja
Propisi EU definišu minimalne uslove kvaliteta za sve kategorije, kakve suve šljive treba da budu:

• proizvedene od zrelih plodova,
• cele, bez peteljki (sa i bez košticea),
• neoštećene pokožice (za suvu šljivu sa košticom), naborane i nerasprsnute, bez peteljki
• čiste, praktičo bez stranih vidljivih materija,
• zdrave, posebno bez buđi, truleži, bez vidljivih tragova oštećenja od insekata i bez živih i mrtvih insekata,
• sočne, elastične i fleksibilnog mesa,
• bez mirisa ili nepoznatog ukusa.

Zato treba definisati kvalitet svežih plodova šljiva, način kontrole i prijema u sušari, da bi osušene šljive ispunjavale propisane uslove kvaliteta.
Tehnološki postupak sušenja sastoji se iz tri dela:

1. Berbe i transporta šljiva do objekata za sušenje.
2. Pripremnih tehnoloških operacija presušenja.
3. Tehnološkog postupka sušenja – dehidracije.

.

Uslovi kvaliteta šjiva za sušenje

Pošto kvalitet šljiva za sušenje zavisi od stepena zrelosti u kojem se obavlja berba, potrebno je znati koje karakteristike i svojstva treba da imaju plodovi da bi se brali za sušenje.

Za ovaj vid prerade koriste se kod na saorte stenlej i čačnaska rodna. Šliva za sušenje mora odgovarati sledećim minimalnim uslovima kvaliteta, da bi se od osušenih plodova mogla proizvoditi i suva šljiva bez koštica.

Spoljašnji izgled. Sveži, sočni, rukom brani bez peteljke, celi, čisti, da nisu crvljivi, bez otvorenih mehaničkih povreda, vidljivih znakova oštećenja i razaranja tkiva od bolesti i štetočina, sredstava za zađtitu bilja i ožegotina od sunca, bez pojave gnjlenja i plesni.
Zrelost i boja. Plodovi zreli, boje ujednačene i karakteristične za sortu.
Veličina. Najviše do 30 komada u kilogramu.
Suva materija. Najmanje 18 % mereno refraktometrom na 20 ºC.
Uslovi i način berbe i transporta. Pre početka berbe obavezno protresti stbla, da otpadnu crvljivi plodovi.

Berba se vrši ručno i bez peteljki u plastične holandeze 12/1, sa punjenjem 3 cm ispod ivice holandeza.

Transportna vozila moraju biti čista i bez stranih mirisa i moraju imati ciradu. Naročita pažnja se mora posvetitipri pakovanju holandeza, da u transportnom vozilu ne bi došlo do rušenja holandeza i gnječenja plodova. Obrana šljiva mora se u toku od 10 do 12 sati dopremiti do sušare.
.

Prijem šljiva za sušenje

U svakoj sušari prijem sirovine treba dobro organizovati, kako bi se u svako doba imao uvid koliko je primljeno šljiva, od kog proizvođača i kakvog je kvaliteta sirovina. Celokupna količina pre nego što se primi za sušenje mora da prođe kontrolu kvaliteta, a utvrđeni kvalitet se registruje u štampane obrasce.

Posle kvalitativnog i kvantitativnog prijema vrši se istovar. Uobiča je da se holandezi stavljaju na palete na kojima se stavlja oznaka datuma prijema, da bi se šljive sušile redosledom prijema.

Kod prijema šljiva za sušenje voditi računa da na zalihama ima uvek sveže šljive za dnevni kapacitet sušenja. To je potrebno da bi došlo do prekida sušenja usled vremenskih nepogoda i verskih praznika kada voćari ne rade.

Primljenu šljivu za sušenje na bilo kom objektu, sa jednom ili više sušara, treba pripremiti za sušenje.
.

Priprema šljiva za sušenje

Priprema šljiva za sušenje, koja podrazumeva: kalibriranje, pranje, inspekciju i slaganje na lese mora se obaviti bez obzira koliki je broj sušara u objektu za sušenje. Objekti sa više sušara treba da imaju tehnološku opremu za pripremu, a u objektima sa jednom ili dve sušare ova priprema mora da se sprovede u diskontinualnom postupku sa pomoćnom opremom.

Kod komornih sušara u domaćoj radinosti, priprema se može obezbediti sa malim improvizovanim kalibratorom. Taj kalibrator može biti sa dva do tri rotaciona valjka, koja se mogu pomerati. Na njima izdvojiti sitne plodove koje ne treba sušiti. Krupne plodove prati potapanjem kalibrirane šljive sa ambalažom u kadu sa vodom, ali zu čestu promenu vode. Inspekcija plodova može se izvršiti na lesi pre slaganja na kolica za sušenje.
.

Sušenje – dehidracija šljiva sorte stenlej

Sada se za sušenje šljiva koriste tunelske sušare tipa »Cer« proizvedene u prošlom veku i nekoliko novih, koje imaju skoro isti princip rada. Koriste se i komorne sušare, takođe iz ranijeg perioda, koje su instalisane na seoskim posedima.

Sve te sušare konstruisane su za sušenje šljiva sorte požegača, jer se na toj sorti bazirala proizvodnja suvih šljiva u Srbiji. Ova sorta ima sitne plodove, čija je prosečna masa 18,5 grama (Ogašanović, 1985), a koštice 0,86 grama.

Sva tadašnja istraživanja, u cilju poboljšanja procesa sušenja, bazirala su se na karakteristikama plodova sorte požegače.

Sitna suva šljiva mogla je tada da se plasira samo u bivši SSSR, jer je konkurencija na tržištu Evrope nametnula kao prvi i osnovni uslov kvaliteta krupnoću plodova, koji sorta požegača nije mogla da ispuni. Sa prestankom izvoza u SSSR po državnim robnim listama, prestala je i mogućnost plasmana suvih šljiva požegače. Postojala je mogućnost plasmana osušenog stenleja, čija je sadašnja proizvodnja prestigla dominaciju požegače.

Sada se suši samo sorta stenlej, o čemu nema skoro nikakve stručne literature. Na osnovu tehničkih karakteristika sušara tipa »Cer«, količina i režimi sušenja moraju se prilagoditi karakteristikama plodova sorte stenlej. Plodovi ove sorte imaju prosečnu masu 33,4 g (Ogašanović, 1985) i masu koštice 1,78 grama.

Dimenzije tunelske sušare, kapacitet toplotnog agregata i ventilatora, predviđeni su za projektovani kapacitet od 8.000 do 10.000 kg svežih šljiva sorte požegače na dan. Konstruktor je predvideo da se prilikom sušenja sadržaj vode u plodovima, sa početnih 80 % smanji na 25 %, tako da se proizvede 2,600 kg suvih šljiva na dan.

Ovaj kapacitet se postže, kada se po 1 m² suši 16,5 kg sirovine, sa tempereturom ulaznog vazduha od 75 ºC i izlaznog oko 44 º C. Utrošak goriva D-2 je 0,240 kg po kilogramu osušenog proizvoda, a 0,100 kWh električne energije.

Zato će ovde biti govora o sušenju šljiva sorte stenlej, na osnovu vlastitih iskustava autora i istraživanja koja je vršio uporednim sušenjem sorti: požegača, stenlej i čačnska rodna, a koja nisu objavljivana.

Na osnovu tih istraživanja, koja se odnose na ispitivanje kvaliteta osušenih i prerađenih suvih šljiva u zavisnosti od polaznih kvalitativnih karakteristika svežih plodova i sortnih svojstava, mogu se izvući sledeći zaključci za sortu stenlej:

1. Sa stanovišta krupnoće plodova, sorta stenlej se pokazala kao najkvalitetnija sa prosečnih 33 komada plodova u 1 kg. Krupnoća čačanske rodne bila je 42, a požehače 51 komad u 1 kg.
2. Sa aspekta randmana, stenlej je od ispitivanih sorti sa 3,97 najpogodniji za sušenje, jer je imao najmanje neuslovnih plodova. Randman čačaske rodne bio je 4,19, a požegače 4,28.
3. Plodovi stenleja sa suvom materijom 22 % ossušili su se za 14 sat.
4. S obzirom da se tržišna vrednost suvih plodova određuje na bazi krupnoće plodova, može se konstatovatida je prednost suvog stenleja sa prosečnom masom od 9,59 g u odnosu na požegaču (7,30 g) i čačansku rodnu (7,30 g).
5. Zbog ujednačenosti veličine svežih plodova, sušenjem sorte stenlej dobijaju se samo četiri kalibraže osušenih plodova: 30/40; 40/50; 50/60; 60/70.

Cilj sušenja je optimalno iskorišćenje svojstava sirovine i mogućnosti sušare, radi dobijanja sušenog proizvoda željenog kvaliteta uz određenu ekonomičnost i same proizvodnje. Idealno sušenje bi se moglo postići u slučaju kada bi se parametri sušenje, kao što su strujanje vazduha, promene u pogledu temperature i vlažnosti vazduha mogli tačno podesiti prema sirovini.

Sušare tipa »Cer«, koje se kod nas koriste, imaju optimalna radna područja, koja se mogu koristiti, ali se ne mogu koristiti postojeće lese, koje su konstruisane za sušenje požegače.

Sve stare tunelske sušare opremljene su lesama, koje su predviđene za ručno slaganje plodova sorte požegača. To su metalne pocinkovane lese sa ramom, koje sa donje strane na uglovima lesa imaju nastavke za postizanje razmaka između lesa. Površina za plodove je od rešetkaste pocinkovane mreže.

Mada je bilo problemi sa korišćenjem ovih lesa i kod sušenja požegače, najveći problemi su nastali kod sušenja sorte stenlej. Ova sorta ima skoro dva puta krupnije plodove, pa gornja lesa praktićno leži na plodovima donje lese. Cirkulacija toplog vazduha za sušenje bila je nedovoljna, jer se vazduh više kretao oko kolica sa lesama nego preko plodova Pošto ovih lesa može da se složi i do 33 na kolica u sušaru se stavljalo i preko 10 tona sirovine, što prevazilazi tehničke mogućnosti sušare. Ako bi se na kolica stavilo 25 lesa, što odgovara kapacitetu sušare, pojavio bi se veliki slobodan prostor iznad lesa, kuda bi se topao vazduh kretao , a ne preko plodova.

U obadva slučaje plodovi sorte stenlej suše se neujednačeno i nekontrolisano, a plodovi posle sušenja imaju otisak mreže na pokožici.

Najbolje bi bilo uraditi odgovarajuće lese za sušenje sorte stenlej, a da se lese mogu koristiti i kod mehanizovanog slaganja lesa na kolica.. To su lese sa drvenim ramom i pletivom od inox materijala sa otvorima 3 mm. Ove lese se mogu koristiti i za sušenje drugog voća, povrća i šumskog bilja.

Sadašnje lese mogu se prepraviti, da ispunjavaju uslove za korišćenje u prehrambenoj industriji. To podrazumeva da se na postojeće lese postavi inox pletivo, koje mora biti dobro pričvršćeno zbog manipulacija sa lesom, a pre svega kod skidanja osušenih plodova. Razmak između lesa mora se povećati, da bi se obezbedila cirkulacija toplog vazduha oko plodova
Ako se uzmu u obzir radna područja sušara »Cer«, ova sušara će sušiti manju količinu šljiva sorte stenlej iz sledećih razloga:

• plodovi sorte stenlej su krupniji preko dva puta od požegače,
• zbog toga na lesu stane veća masa plodova,
• krupniji plodovi imaju manju površinu sušenja u odnosu na masu,
• odstranjivanje vode iz krupnijih plodova je sporije pa je sušenje duže.

Koliki će biti kapacitet sušenja teško je teoretski odrediti, ali se moraju uzeti u obzir mogućnosti sušare i karakteristike plodova sorte stenlej. Autor je sušio jednu sezonu ovu sortu i došao da sledećih rezultata:

1. U tunel se unosilo 11 kolica sa po 23 lese, koje su razmaknute za plodove stenleja.
2. Na lesu se nalagalo oko 26 kg svežih plodova u jednom sloju.
3. Količina šljiva u sušari 6.578 kg.
4. Režimi sušenja: ulazna temperatura vazduha 75 º C, a izlazna oko 50 º C.
5. Sušenje je trajalo od 25 do 26 sati i ako su bile visoke dnevne temperature (kraj avgusta).
6. Vlažnost osušenih plodova 18 do 21 %.
7. Randman 3,9 kg za 1 kg osušenih plodova.

Ovom kiličinom svežih šljiva sušara je ravnomerno opterećena u dobijeni su plodovi sa ujednačenim sadržaem vlage.

Pre sušenja izvršena je priprema plodova za sušenje: pranje, inspekcija, kalibriranje. Za zagrevanje vazduha koristila se vodena para. Šljiva se sušila na starim metalnim lesama na kojima su urađeni produžetci za veći razmak između lesa. Takvih lesa bilo je 23 na kolicima i donja lesa sa limom za iscureli sok. Gornja lesa bila je ispod tavanice tunela onoliko koliki je bio i razmak između lesa. Krupnoća plodova pre kalibriranja bila je do 35 komada u 1 kg. Prosečan sadrđaj suvih materija u sirovini bio je do 19 % u celini, sa manjim količinama zrelijih plodova. Bilo je i zelenijih plodova, naročito na početku sušenja.

Potvrda ovakog načina sušenja šljiva sa krupnijim plodovima je u podacima iz SAD, kada se kod njih sušila šljiva u jednotunelskoj protivstrujnoj sušari. Na lesu se stavljalo 17 do 21 kg plodova u zavisnosti od krupnoće i zrelosti plodova, što znači da se na kolicima sa 25 lesa nalazilo oko 420 do 525 kg plodova. Ako je u sušari 12 kolica tada se suši 5.040 do 6.300 kg šljiva. Kapacitet sušenja bio je 80 do 100 kg/h sa vlagom plodova od 18 do 20 %. Takav tip sušara je usvojio i proizvodio »Cer«.

Sušenje šljiva sorte stenlej bilo bi i brže ako se obezbede plodovi sa višim sadržajem suvih materija. Sušenje se ubrzava ako se kolica sa složenim lesama stavljaju ispred ulaza u tunel, gde se do ubacivanjaplodovi zagreju izlaznim toplim vazduhom.

Nakon sušenja sa lesa se izdvajaju vlaži i nedovoljno osušeni plodovi. Kada se ovih plodova skupi za jedna kolica , kolica se ubacuju na kraju sušare, gde se dosuše do potrebne vlanosti. Osušeni plodovise istresaju u holandeze 12/1 da bi se ohladili. Ohlaženi plodovi se tada skladište u rasutom stanju ili u boks paletama sve do upotrebe. Suva šljiva se može koristiti tek nakon 1 do 2 nedelje, da bi se izvršilo izjednačavanje vlage u celoj masi proizvoda.

Za uskladištenje suve šljive treba obezbediti što hladnije uslove, suvi vazduh (ispod relativne vlažnosti 70 %) i tamne prostorije zu istovremenu zaštićenost od infekcije grinjama i insektima.

Bilo bi najbolje osušenu šljivu, posle kondicioniranja kalibrirati i kalibriranu skladištiti do upotrebe. Time se dobija podatak koliko koje kalibraže ima od osušenih šljiva, što daje sigurnost prodaje.
.

Zaključak

Unapređenje tehnologije sušenja šljiva zavisi od više faktora, ali su dva najbitnija:

1. Položaja šljive i suve šljive u privredi Srbije.
2. Naučno – israživačkog rada.

Što se tiče položaja, proizvožači i prerađivači suvih šljiva su neorganizovani.

Mora se nažalost priznati da još nije utvrđen jasan i i dugoročan pravac koje sorte treba razvijati kao najbolje za sušenje. Tek sada se vidi da je sorta stenlej, koja se već odomaćila jedina koju imamo za sušenje, mada ona nije uvedena u proizvodnju za ovu namenu. Zato smo sada nespremno dočekali sušenje stenleja, jer se proizvodnja suvih šljiva u ranijem periodu uvek bazirala na sorti požegača.

Na ovom primeru se vidi da nije bilo sprege selekcionara i korisnika šljiva.

Naučno istraživački rad u oblasti sušenja šljiva u potpunom je mirovanju. Skoro da se ni jedna naučna institucija ne bavi sistematski i trajno unapređenjem sušenja šljiva, kao i prerade ipakovanja suvih.

Zato je i ovaj Prilog proučavanju sušenja stenleja početni korak unapređenju tehnologije sušenja ove sorte u sadašnjim uslovima. Iz ovog referata može se zaključiti:

1. Sorta stenlej može se sušiti na postojećim tunelskim sušarama uz korekciju količina koje se suše i režima sušenja.
2. Sa stanovišta krupnoće plodova, sorte stenlej, sa prosečnih 33 komada plodova u 1 kg može da obezbedi krupnoću osušenih plodova koja je potrebna za proizvodnju suvih šljiva bez koštica i prodaju.
3. Sorta stenlej je povoljna i sa aspekta randmana, samo ako se suše tehnološki zreli plodovi krupnože do 33 komada u 1 kg.
4. Vreme sušenja ove sorte se jako se skraćuje kada se suše plodovi sa 22 % suve materije
5. Osušeni plodovi imaju mali broj kalibraža visoke krupnoće: 30/40; 40/50; 50/60; 60/70
6. Sorta stenlej se ne suši nigde u svetu osim kod nas. Posto se u bliskoj budućnosti ne vidi uvođenje neke nove za sušenje, potrebno je raditi na unapređenju tehnologije sušenja ove već odomaćene sorte, a prihvaćene od kupaca.
7. Proizvođači tehnološke opreme za sušenje i sušara to treba da imaju u vidu i da rekonstrukciju postojećih i konstrukciju novih sušara prilagode sorti stenlej.

Kvalitet suvih šljiva u Srbiji mora se popraviti da bi zadovoljio zahteve svih tržišta.

Ovaj zadatak se mora posmatrati sa dva aspekte. Unapređenja tehnologije sušenja i načina prerade i pakovanja suvih šljiva.

Ako bi se upoređivalo, koja od ove dve oblasti više utiče na kvalitet srpskih suvih šljiva, može se slobodno reći da je to pre svega način sušenja. Preradom i pakovanjem ne može se popraviti kvalitet loše osušenih plodova. Zbog toga je neophodno uključiti nauku u problematiku sušenja, prerade i pakovanja osušenih plodova sorte stenlej.

.

Literatura

1. Andrejević, Lj., 1963.: Mikrobiologija svežeg voća i povrća. Hrana i ishrana, Nο. 5.
2. Bulatović, S., 1979.: Savremeno voćarstvo
3. Bulatovič, S., 1981.: Proučavanje mineralnog sastava ploda požegače i Ruth Gerstätter. Jugoslovensko voćarstvo, Nο. 55/56.
4. Van Arsdel, 1969.: Faktori koji utiču na brzinu sušenje pod konstantnim spoljnim uslovima. Tehnološko-konjukturno informativni bilten, Nο. 56.
5. Wole, W, Spiss, W.E.L., 1976.: Sušenje u industriji za preradu voća i povrća. Tehnološko-konjukturno informativni bilten, Nο. 140.
6. Gavrilović, M., Paunović, S., 1969.: Proučavanje i izbor sorti šljiva za sušenje. Jugoslovensko voćarstvo, Nο. 7.
7. Delić, Z., Bećirević, S., Marković., 1984.: Problemi sušenja šljiva. Savetovanje u Gradačcu.
8. Zariä, J., 1963.: Tehnološki proseci sušenja šljive požegače u Bosni. Doktorska disertacija.
9. Delić, Z., i saradnici, 1984.: Osnovni proizvodi od suhe šljive. Savetovanje u Gradačcu
10. Zarić, J., Jarebica, Dž., 1972.: Prilog proučavanju mogućnosti sušenja plodova šljive sorte Stanley. Revija dana šljive u Gradačcu.
11. Zarić, J., 1968.: Prilog proučavanju paralelnostrujnog sušenja šljiva na sušnici „Cer“. Radovi poljoprivrednoh fakulteta u Sarajevu.
12. Zarić, J., 1969.: Neki problemi i mogućnost unapređenja tehnologije sušenja šljiva. Jugoslovensko voćarstvo, Nο. 8.
13. Zarić, J., Milošević, A., Zrnić-Savić, M., 1975.: Prilog proučavanju sorte i tipa sušnice na kvalitet i ekonomičnost sušenja. Tehnologija voća i povrća, Nο. 10.
14. Zlatković, B., Niketić-Aleksić, G., !989.: Neki aspekti u proizvodnji sušene šljive. Savetovanje o problemima i perspektivama proizvodnje šljiva u Aranđelovcu.
15. Zlatković, B., 1987.: Higroskopna svojstva sušenih plodova šljive požegače. Tehnologija voća i povrća, Nο. 20.
16. Zlatković, B., 1985.: Pasterizacija i kinetika rehidracije kao tehnološki i kvalitativni proces u preradi sušene šljive. Mgistarski rad.
17. Zajednička komisija FAO/WHO CODEX ALIMENTARIUS, Komitet za prehrambenu industriju. Opšti principi prehrambene higijene – Nacrt pravilnika za sušeno voće.
18. Ilić, B., 1969.: Problemi štetočina sušenog voća i povrća. Tehnologija voća i povrća, Nο.4.
19. Janda, Lj., Majstorović, G., 1969.: Uticaj brzine strujanja vazduha i industrijskoj sušnici tipa »Cer« na kvalitet suvih šljiva. Tehnologija voća i povrća, Nο. 4.
20. Janda, Lj., 1984.: Uticaj vremena berbe na kvalitet i upotrebnu vrednost šljive. Sajam šljive u Gradačcu.
21. Juhas, E., 1963.: Suva materija – jedan od najvažnijih faktora u industriji voća i povrća. Prehrambena industrija Jugoslavije, Nο. 4.
22. Jouret, O., Manqeuet, Mesnier, Y., 1968.: Tehnologija sušenje suve šljive aženke. Tehnološko-konjukturno informativni bilten, Nο. 87.
23. Marković, V., 1985.: Poboljšanje kvaliteta suvih šljiva u cilju povećanja izvoza na konvertibilno tržište. Zbornik radova Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu.
24. Marković, V., Puretić, M., Kakučka, K., 1986.: Upotreba kalijum sorbata u procesu prerade suve šljive. Savetovanje tehnologa u zemunu
25. Marković, V., 1986.: Suva šljiva, sušenje, skladištenje, prerda i pakovanje
26. Marković, V., 1987.: Utvrđivanje najoptimalnijih dimenzija i otvora na sitima kalibratora za suvu šljivu. Zbornik radova Tehnološkog fakulteta u Novom sadu
27. Marković, V., 1988.: Sušenje šljiva. sajam šljive u Gradčcu.
28. Marković, V., Ćirić, D., 1989.: Unapređenje tehnologije sušenja šljive
29. Marković, V., 1989.: Problematika i potreba unapređenja tehnologije sušenja šljiva. Savetovanje o problemima i perspektivama proizvodnje šljiva u Aranđelovcu.
30. Marković, V., Vračar, Lj., 1990.: Ocena kvaliteta raznih kalibraža suvih šljiva sorti stenlej, čačanska rodna i požegača. Zbornik radova Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu.
31. Marković, V., 1995.: Tehnologija sušenja šljiva i prerade i pakovanja suvih šljiva.
32. Majstorović, G., 1967.: Proučavanje krupnoće plodova požegače i stenleja namenjenih sušenju. Hrana i sihrana, Nο.9/10.
33. Majstorović, G., 1966.: Uticaj stepena zrelosti plodova požegače na kvalitet suve šljive s naročitim obzirom na promene organskih materija u toku sušenje Hrana i ishrana, Nο. 9.
34. Niketić, G., 1982.: tehnologija voća i povrća.
35. Niketić, G., 1953.: Šljiva.
36. Ogašanović, D., 1985.: Uporedno proučavanje biohemijskih osobina važnijih sorata šljiva. Doktorska disertacija.
37. Pravilnik o kvalitetu proizvoda od voća i povrća, pečurki i pektinskih preparata.
38. Preporuke evropske komisije, koje se odnose na kontrolu kvaliteta u prometu suvih šljiva.
39. Stojković, V., 1933.: Berba i prerad šljiva.
40. Stojković, V., 1950.: Sušenje šljiva.
41. Stambolić, R., 1982.: Mogućnoszi »Cer«-a u proizvodnji opreme u linijama za pripremu za sušenje voća i povrća. Prvo savetovanje o mogućnostima jugoslovenske mašinogradnje.
42. Stanković, D., Bulatović, S., 1969.: Biohemija zrenja voća i povrća i određivanje najpogodnijeg vreme berbe. Hrana i ishrana, Nο. 4/5.
43. Stojnić, M., 1987.: Šljiva na jugoslovenskom i svetskom tržištu.
44. Tehnička dokumentacija Fabrike termičkih urežaja i montaže »Cer« iz čačka.
45. Ćirić, D., Vujičić, B., 1975.: Ispitivanje kvaliteta nekih sorti šljiva. Zbornik radova tehnološkog fakulteta u Novom Sadu.