.
U okviru Procesa stabilizacije i pridruživanja Evropska unija je
2000. godine odobrila zemljama Zapadnog Balkana trgovinske olakšice – preferencijalni pristup tržištu u vidu izuzetnih trgovinskih mera.

Ova mera sadržana je u uredbama Saveta EU br. 2007/2000 od
18.11.2000. godine i 2563/2000 od 20.11.2000. godine.

Ove Uredbe se mogu naći na stranici:

http://www.eudeljug.org/en/eu_and_fry/trade_relation/index.htm#do c

Izuzetne trgovinske mere odnosno preferencijalni pristup na tržište EU podrazumeva izvoz u EU bez carina i količinskih ograničenja za proizvode iz Srbije, sa izuzetkom određenih proizvoda ribarstva (pastrmke), vina i junećeg mesa (babybeef- za ovaj proizvod se utvrdjuju individualne kvote za svaku zemlju).

Ove mere su inicijalno važile do 2005, i nakon toga su novom
Uredbom EU br. 1946/2005 od 14.11.2005. godine produžene do
2010. godine.

U kontekstu razdvajanja Srbije od Crne Gore, od januara 2006. godine ove mere se primenjuju posebno na Republiku Srbiju, odnosno Republiku Crnu Goru.

U toku uživanja preferencijalnog tretmana, zemlje korisnici su u obavezi da zadrže stepen uvozne zaštite prema EU koji je postojao u trenutku uvođenja ovih mera (u našem slučaju stepen uvozne zaštite koji je postojao krajem 2000. godine), što je detaljnije definisano klauzulom o mirovanju (the standstil clause) član 2, stav 1, Uredbe broj 2007/2000.

Otežavajuća okolnost za korišćenje ovih mera jesu veoma duge i složene procedure uspostavljanja administrativno-tehničke saradnje za izvoz tzv. osetljivih proizvoda (posebno poljoprivrednih i prehrambenih), kao i činjenica da tržište EU poseduje veoma visok nivo zahtevnih standarda kvaliteta, visok stepen zaštite potrošača i visoke zdravstvene standarde za proizvode iz trećih zemalja.

Vodeći izvozni proizvodi Srbije na tržište 25 zemalja članica EU su iz sektora čelika – valjane trake, šećer, kukuruz, pneumatske gume, ravnovaljani proizvodi od gvoždja, slični proizvodi od bakra, delovi za obuću i neki hemijski proizvodi.
Na strani našeg uvoza iz EU 25, vodeći proizvodi su nova putnička vozila, lekovi, bakar, polugotovi proizvodi od gvožđa i čelika, motorna transportna vozila, sredstva za pranje i čišćenje, dizel gorivo, i dr.

EU kao Jedinstveno tržište 25 zemalja je i vodeći poslovni partner srpskih preduzeća sa učešćem od 49% u ukupnim trgovinskim odnosima Srbije sa svetom. Na žalost, niska konkurentnost srpske privrede predstavlja vodeći faktor našeg visokog i rastućeg deficita u trgovini sa EU – iako je izvoz u prošloj godini rastao po stopi od
38% a uvoz po sporijoj stopi rasta, trgovinski deficit je značajno visok – 2,4 milijarde EUR i pokrivenost izvoza uvozom iznosi 53%.
.

Uređenje Jedinstvenog tržišta EU

Da bi tržište EU pravilno funkcionisalo, uspostavljena su odgovarajuća pravila – na prvom mestu harmonizacija (usaglašavanje) propisa na nivou EU. To znači da su sve države- članice usaglasile međusobno svoje propise, prenoseći u svoja nacionalna zakonodavstva Evropsku pravnu tekovinu (Community Acquis), odnosno zajedničke evropske direktive u kojima su dati obavezni zahtevi za proizvode. Za slučajeve koji nisu regulisani usaglašenim zakonskim propisima, ostao je princip ″uzajamnog priznavanja″ koji podrazumeva da, ukoliko se proizvod legalno proizvodi i prodaje u jednoj zemlji EU, i preostale zemlje moraju omogućiti njegovo slobodno kretanje na svojim tržištima (zemlja članica ima pravo da obustavi prodaju proizvoda ukoliko ima indicija da on predstavlja opasnost po opštu bezbednost, ili može ugroziti zdravlje potrošača).
Svaka zemlja koja je kandidat za pristupanje EU mora takodje da usaglasi svoje zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU u okviru Procesa stabilizacije i pridruživanja a na osnovu odgovarajućeg nacionalnog programa.

Slobodno kretanje roba na tržištu EU je uređeno takozvanim “Novim“ pristupom u tehničkoj regulativi i standardizaciji i “Opštim“ pristupom u ocenjivanju usaglašenosti sa obavezujućim zahtevima za proizvode.

Novi pristup u tehničkoj regulativi i standardizaciji nastao je sa ciljem sprečavanja prepreka koje bi mogle nastati kao posledica neusaglašenosti raznovrsnih nacionalnih propisa i on je zasnovan na sledećim principima:

• propisani suštinski zahtevi za proizvode – direktivama EU precizno je definisano koje suštinske zahteve proizvod mora da ispuni da bi mogao da se stavi na tržište EU
• harmonizovani standardi – tehničke specifikacije za proizvode koji su u predmetu evropskih direktiva su date u evropskim harmonizovanim standardima
• pretpostavka usaglašenosti- smatra se da proizvod ispunjava suštinske zahteve date u direktivama ukoliko je izrađen u skladu sa evropskim harmonizovanim standardima

Novi i Opšti pristup važe za sve proizvode koji se stavljaju u promet na Jedinstvenom tržištu EU, bilo da su proizvedeni u zemljama-članicama ili u “trećim zemljama“, odnosno izvan EU, osim za proizvode proizvedene u sledećim industrijskim sektorima: prehrambeni, farmaceutski, hemijski i proizvodnja motornih vozila i traktora.
Međutim, i za proizvode tih sektora, postoje evropske sektorske direktive u kojima su propisani obavezujući zahtevi za proizvode, tehničke specifikacije proizvoda, kao i postupci za dokazivanje
usaglašenosti sa zahtevima.

Direktive novog prisupa imaju za cilj zaštitu opštih interesa – zdravlje i bezbednost građana, bezbednost poslovanja, zaštitu potrošača i zaštitu životne sredine i primenjuju se na proizvode koji se prvi put stavljaju na tržište EU – nove proizvode, na polovne proizvode uvezene iz trećih zemalja i na proizvode koji se nalaze na tržištu EU, ali su pretrpeli velike izmene u odnosu na svoju prvobitnu funkciju, tako da se mogu smatrati novim proizvodima. Ove direktive se mogu naći na web stranici:

http://www.europa.eu.int/eur-lex/en/consleg/index1.html

Direktive novog pristupa sadrže opšte zahteve za bezbednost, a ti zahtevi se prevode u konkretna tehnička rešenja u evropskim harmonizovanim standardima. Evropski harmonizovani standardi su evropski standardi koje je usvojila Evropska organizacija za standardizaciju (CENELEC za sektor elektro-industrije i CEN za ostale industrijske sektore).

U Srbiji je, prema Zakonu o standardizaciji (Sl. List SCG br. 44/2005), koji se primenjuje od 1.1.2006. predviđena mogućnost objavljivanja standarda na stranom jeziku, pa tako i evropskih harmonizovanih standarda.

Primena evropskog harmonizovanog standarda je dobrovoljna. Proizvođač može birati između primene tog standarda i drugog postupka kojim bi dokazao da je njegov proizvod usaglašen sa suštinskim zahtevima datim u relevantnoj direktivi Novog pristupa, odnosno onoj koja se tiče njegovog proizvoda. Informacije o evropskim harmonizovanim standardima objavljuju se u službenom glasilu EU – ″Official Journal″.

Detaljnije o evropskim harmonizovanim standarima i listama referenci za svaku direktivu možete naći na web adresi:

http://www.newapproach.org/Directives/Default.asp

Za proizvode za koje važe direktive Novog pristupa, istovremeno važi i Direktiva o odgovornosti za proizvod (85/374/EEC). Ovom direktivom vrši se uticaj na proizvožače, uvoznike i distributere da obrate pažnju na bezbednost proizvoda, ne bi li se sprečili potencijalni problemi koji mogu prouzrokovati povrede potrošača – korisnika proizvoda ili oštećenja imovine.

Direktiva o opštoj bezbednosti proizvoda (2001/95/EC) ima za cilj da osigura stavljanje na Jedinstveno tržište EU samo bezbednih proizvoda. Bezbedan proizvod je, u smislu ove direktive, svaki proizvod, koji u normalnim ili razumno predvidivim uslovima korišćenja, uključujući i vek trajanja i, po potrebi, puštanje u rad i zahteve za ugradnju i održavanje, ne predstavlja nikakav rizik ili predstavlja samo najmanji rizik spojiv sa korišćenjem proizvoda, a koji se smatra prihvatljivim i usaglašenim sa visokim nivoom zaštite bezbednosti i zdravlja ljudi.

Odgovornost za usaglašenost proizvoda sa propisanim zahtevima, ima proizvođač. Pod proizvođačem se podrazumeva fizičko ili pravno lice pod čijim imenom se proizvod stavlja na tržište. Proizvođač projektuje i izrađuje proizvod, odn. dorađuje, označava, sklapa, pakuje gotov proizvod, ili vrši izmenu na već postojećem proizvodu tako da se on može smatrati novim proizvodom, a sve to radi stavljanja na tržište EU.

Proizvođač može imati svog ovlašćenog predstavnika u EU, koji u njegovo ime i za njegov račun može preuzeti izvesne obaveze – davanje izjave o usaglašenosti proizvoda sa traženim propisima, stavljanje CE znaka na proizvod, davanje izjave o usaglašenosti. Ovlašćeni predstavnik ne odgovara za usaglašenost proizvoda u procesu proizvodnje, čak i kada je u svojstvu podugovarača učestvovao u njegovoj proizvodnji.

Ukoliko je proizvođač iz treće zemlje i nema ovlašćenog predstavnika u EU, uvoznik je dužan da dostavi tehničku dokumentaciju nadzornom tržišnom organu (obaveza čuvanja
dokumentacije postoji 10 godina od datuma izrade poslednjeg
proizvoda na koji se ista odnosi).

Distributer je odgovoran za stavljanje proizvoda na tržište za koji je znao ili je na osnovu stručnog znanja i adekvatne dokumentacije mogao znati da je opasan.
Po direktivi, obavezna je identifikacija proizvođača na proizvodu (u vidu logoa, itd). Ukoliko nije moguće identifikovati proizvođača, odgovorno je lice koje je stavilo proizvod na tržište EU.

Ukoliko neispravan proizvod prouzrokuje štetu, prema direktivi o odgovornosti (85/374/EEC), proizvođač mora da nadoknadi štetu, ukoliko je veća od 500 EUR. Obaveza proizvođača postoji 10 godina od stavljanja proizvoda na tržište EU, a oštećena strana može zahtevati naknadu štete u roku od 3 godine.

Proizvođač nije dužan da plati odštetu u slučajevima kada: nije plasirao proizvod na tržište; ukoliko je šteta nastala nakon puštanja proizvoda u prodaju; kada je neispravnost posledica manjkavosti propisa; ako u vreme stavljanja proizvoda na tržište naučno- tehničko znanje nije bilo na odgovarajućem nivou da bi se moglo uočiti postojanje neispravnosti.

U cilju praćenja bezbednosti proizvoda koji se stavljaju na tržište, predviđena je obaveza država članica da imenuju organe koji vrše tržišni nadzor i sprovode odgovarajuće mere. U cilju brze razmene informacija između zemalja-članica EU uspostavljen je sistem RAPEX (Community Rapid Information System), koji služi za brzu razmenu informacija o opasnim proizvodima na tržištu, izuzev proizvoda na koje se ne odnose direktive novog pristupa, a to su farmaceutski, medicinski i prehrambeni proizvodi.
.

CE oznaka

Stavljanjem CE oznake proizvođač potvrđuje da proizvod ispunjava sve zahteve predviđene relevantnim direktivama i da je obavljen postupak ocenjivanja usaglašenosti. Proizvođač mora i da da Izjavu o usaglašenosti (EC deklaracija).

Proizvođači ispunjavaju zahteve navedene u direktivama ukoliko primene evropske harmonizovane standarde na koje postoji pozivanje u datoj direktivi Novog pristupa. Ukoliko se na proizvod ne odnosi barem jedna od direktiva novog pristupa, na njega nije potrebno da se stavi CE oznaka.

Prednost CE oznake je u tome što on predstavlja neku vrstu ″trgovinskog pasoša za proizvod″ za EU tržište, tj. omogućeno mu je slobodno kretanje po ovom tržištu, na koje zemlje članice ne mogu uticati zabranom, sem ukoliko neke od odredbi direktiva nisu primenjene ispravno, ili ukoliko postoji rizik koji nije bio predviđen pomenutim direktivama.

.

Stavljanje CE oznake je obavezno:

• za sve nove proizvode za koje važe direktive Novog pristupa, gde god da su proizvedeni, a stavljaju se na tržište EU
• za polovne proizvode koji se stavljaju na tržište EU iz trećih zemalja
• za proizvode koji su već bili na tržištu EU, ali su u toj meri pretrpeli izmene da se mogu smatrati novim proizvodima.

Ovlašćenje za stavljanje CE oznake imaju proizvođač ili njegov
ovlašćeni predstavnik. Oblik oznake je propisan i može se naći na sledećoj web adresi:

http://europa.eu.int/comm/enterprise/images/ce_ mark_big.gif

Pregled direktiva Novog pristupa koje zahtevaju stavljanje CE oznake:

	Predmet direktive	Broj direktive	Izmena/Dopuna
1.	Niskonaponski uređaji	73/23/EEC	93/68/EEC
2.	Jednostavne posude pod pritiskom	87/404/EEC	90/488/EEC 93/68/EEC
3.	Igračke	88/378/EEC	93/68/EEC
4.	Građevinski proizvodi	89/106/EEC	93/68/EEC
5.	Elektromagnetna kompatibilnost (20.7.2007. stupa na snagu nova direktiva 1004/108/EC, koja će zameniti važeću 89/336/EEC)	89/336/EEC	92/31/EEC 92/68/EEC
6.	Oprema za ličnu zaštitu	89/686/EEC	93/68/EEC 93/95/EEC 96/58/EC
7.	Neautomatske vage	90/384/EEC	92/68/EEC
8.	Aktivna medicinska sredstva za implantiranje	90/385/EEC	93/68/EEC
9.	Uređaji na gas	90/396/EEC	93/95/EEC
10.	Eksplozivna sredstva za civilnu upotrebu	93/15/EEC	96/58/EEC
11.	Medicinska sredstva	93/42/EC	98/79/EC 2000/70/EC
12.	Oprema i sistemi zaštite za upotrebu u potencijalno eksplozivnim sredinama	94/9/EC
13.	Rekreativna plovila	94/25/EC	2003/44/EC
14.	Liftovi	95/16/EC
15.	Oprema pod pritiskom	97/23/EC
16.	Mašine	98/37/EC	98/78/EC
17.	Medicinska sredstva za dijagnostiku in vitro	98/79/EC
18.	Radio i telekomunikaciona terminalska oprema	99/5/EC
19.	Kablovske instalacije za prevoz ljudi	2000/9/EC
20.	Merni instrumenti	2004/22/EC
21.	Vrelovodni kotlovi na tečno gorivo ili gas	92/42/EC	93/68/EEC

Pregled direktiva novog pristupa koje ne zahtevaju stavljanje CE oznake

	Predmet direktive	Broj direktive	Izmena/Dopuna
1.	Ambalaža i ambalažni otpad	94/62/EC	2005/20/EC
2.	Interoprabilnost brze železnice	96/48/EC	2004/50/EC
3.	Oprema za pomorski transport	96/98/EC	2002/84/EC
4.	Interoprabilnost konvencionalne železnice	2001/16/EC	2004/50

.

Uputstvo za izvoznike industrijskih prehrambenih proizvoda

Na tržištu EU od 1985. godine važi horizontalni pristup zasnivan na harmonizaciji osnovnih odredbi za obezbeđenje bezbednosti hrane, zvaničnog nadzora od strane nadležnih drzavnih organa, informisanja i zaštite potrošača.

Horizontalno zakonodavstvo za industrijske prehrambene proizvode zasnovano je na sledećim direktivama:

• Državna kontrola hrane (direktiva 89/397/EEC i dodatne mere koje se odnose na kontrolu hrane direktiva 93/99/EEC – osnovni principi državne kontrole prehrambenih proizvoda, procedura po kojima postupa inspekcija)
• Označavanje prehrambenih proizvoda (direktiva 2000/13/EC – sadrži principe označavanja, prezentacije i reklame prehrambenih proizvoda)
• Higijena prehrambenih proizvoda (direktiva 93/43/EEC – pravila vezana za proceduru i proveru higijene namirnica u svim fazama proizvodnje, zahteva uspostavljanje HACCP i nadzor od strane relevantnih tela)
• Aditivi (okvirno – direktiva 89/107/EEC)
• Rastvarači za ekstrakciju (direktiva 88/344/EEC)
• Materijali u kontaktu sa prehrambenim proizvodima (okvirno – direktiva 89/109/EEC propisuje dozvoljene materijale i artikle za kontakt sa prehrambenim proizvodima)

.

Vertikalno zakonodavstvo obuhvata sledeće grupe proizvoda:

• Mleko i mlečni proizvodi (opšte – direktiva 92/46/EEC)
• Proizvodi od jaja ( opšte – direktiva 89/437/EEC)
• Mesni proizvodi (opšte – direktiva 92/5/EEC)
• Životinje i proizvodi vodene kulture (opšte – direktiva 91/67/EEC)

Propisi u kojima su date specifikacije za prehrambene proizvode mogu se podeliti u dve grupe:

• Marketinški propisi, usklađeni sa Zajedničkom poljoprivrednom politikom (Common Agricultural Policy – CAP)
• Propisi koji važe na Unutrašnjem tržištu EU

Svrha ovih propisa je promocija stabilnog poljoprivrednog tržišta, zaštita interesa proizvođača i pomoć potrošačima u identifikaciji i razlikovanju hrane. Ovi propisi odnose se na jaja, živinu, voće i povrće, maslinovo ulje, govedinu, mleko i mlečne proizvode, masti za namaze, vina i žestoka pića. Zajedničke stavke koje se primenjuju na navedene grupe prehrambenih proizvoda su:

• Kada se kontrola vrši klasiranjem proizvoda, na etiketama se mora označiti klasa kvaliteta;
• Na nekim proizvodima mora se naznačiti zemlja porekla (voće, povrće, živina i govedina)
• Proizvodi pod nazivom ″stajna jaja″, moraju biti usklađeni sa navedenim uslovima
• Većina propisa GAP (GAP je engleska skraćenica pojma “dobra poljoprivredna praksa“) upućuje na nazive i opise koji se moraju koristiti prilikom pripreme hrane za stavljanje na tržište.

.

Sumirano, za izvoz prehrambenog proizvoda na tržište EU potrebno je:

• Postići usaglašenost sa nizom horizontalnih i vertikalnih propisa – evropskih direktiva koje se odnose na dati proizvod
• Uskladiti proizvodne procese sa dobrom proizvođačkom praksom (GMP*) i uspostaviti sistem HACCP (to je sistem za menadžment bezbednosti hrane zasnovan na analizi rizika od
  opasnosti po zagađivanje hrane i primeni odgovarajućih mera u kritičnim tačkama proizvodnih procesa u kojima se obavlja redovna kontrola stanja mera. HACCP je skraćenica od engleskog izraza “ Hazard Analysis and Critical Control Points) i obezbediti dokaze za državne organe o njegovoj primeni (sertifikat o usaglašenosti sa pristupom HACCP, a u poslednje vreme sa standardom ISO 22000:2006 u kome je standardizovan ovaj pristup)
• Kontrolom od strane inspektora EU, dobiti odobrenje za izvoz proizvoda, do vremena kada će državni sistem kontrole bezbednosti hrane Srbije biti zvanično priznat u EU.

* Good Manufacturing Practice

Evropsko zakonodavstvo u oblasti hrane nastoji da obuhvati sve delove proizvodnog procesa – od proizvodnje, preko prerade, transporta, distribucije i prodaje. Zakonska odgovornost za bezbednost hrane je na svim učesnicima ovog proizvodnog procesa. Evropska agencija za bezbednost hrane ima za cilj formiranje jedinstvene mreže zajedno sa sličnim telima u zemljama članicama.

Za izvoz pojedinih poljoprivrednih proizvoda (junetina, vino, šećer) iz Srbije na tržište EU primenjuje se sistem kvota. Kvote su količinska ograničenja na uvoz i izvoz roba, koja imaju za cilj kontrolu snabdevanja tržišta.
Za juneće meso, kvota je iznosila do ove godine 9800t, a od 2008.g. iznosiće 8700t po ekonomskoj godini. Za vino, kvota je 50
000 hektolitara po ekonomskoj godini, a za preferencijalni izvoz šećera kvota je 180 000t po ekonomskoj godini.

Jedan broj poljoprivrednih proizvoda podleže naplati akciza. Akcize su vrsta poreza koje se uvode na proizvode poput duvana i alkoholnih pića. Izbor proizvoda koji podležu akcizama delimično je uslovljen faktorima poput zdravlja potrošača, životna sredina i ušteda energije. Visina akcize razlikuje se od države do države, iako su minimalne stope utvrđene na nivou EU. Visina akcize za uvezenu robu jednaka je akcizi na robu proizvedenu u EU.

Evropska unija u velikoj meri vodi računa o zaštiti životne sredine (detaljnije o standardima za zaštitu životne sredine možete naći na web sajtu: www.fao.org/fi/default_all.asp). Zbog toga se zahtevaju uvozne dozvole za izvoz pojedinih proizvoda u EU, i to za proizvode sa kvantitativnim ograničenjima, kao i za osetljive i strateški važne proizvode.

U cilju zaštite životne sredine, primenjuje se i režim zabrana. Zabrane se uglavnom primenjuju na promet opasnih roba (hemijski otpad, zaštićene biljne i životinjske vrste, lekovi, pesticidi), tj. na robu za koje se proceni da može imati štetan uticaj na bezbednost i zdravlje potrošača.

Izvor: Privredna Komora Srbije