Med je glavni pčelinji proizvod, pored propolisa, pčelinjeg otrova, matičnog mleča i dr. Poznato je više desetina vrsta pčelinjeg meda. One se među sobom razlikuju nizom karakteristika. U međunarodnim propisima razlikuju se sledeće vrste meda: samotok (najfiniji beli med dobijen prirodnim isticanjem iz saća izloženog suncu), žuti med (dobijen ceđenjem voštanih kolača, toplotom i presovanjem) i prečišćen med (dobijen bistrenjem).

Naši propisi prepoznaju tri osnovne grupe medova: cvetni med, dobijen od nektarskog soka raznih, cvetonoša (bagrem, detelina, kadulja, ruzmarin, itd.), crnogorični med, dobijen od lučevina crnogorica (smreka, bor i dr.), medljikovac, dobijen od medne rose (medljike), koja se povremeno javlja na lišćarima.

Pored ovih vrsta diferenciran je i takozvani opšti med koji se dobija jakim presovanjem voštanog kolača. Ovaj proizvod je mrke boje, sadrži ostatke voska, penušav je i dekantovan. Upotrebljava se najviše u proizvodnji manje kvalitetnog peciva. Postoji veliki broj varijeteta, koji se razlikuju po izgledu, kvalitetu i sastavu, a u prometu se još cene i prema zemlji, odnosno predelu proizvodnje. Prema vrsti cveta u prvoklasne vrste ubrajaju se bagremov i lipov, kao i biljka usnatica (Labiateae). Smatra se da se navedene vrste u prometu mogu kvalifikovati zavisno od paše i načina proizvodnje.

Medovi se mogu podeliti i po florističkoj, regionalnoj i tehnološkoj osnovi.

Po florističkoj odlici, tj. po izvoru iz kojeg potiče nektar, med može biti cvetni i medljikovac. Među cvetnim medovima razlikuju se istocvetni, proizveden od nektara koji potiče uglavnom od jedne biljne vrste, i raznocvetni, proizveden od nektara raznih medonoša. Razume se, da se apsolutno istovetne vrste meda retko susreću. Neznatni dodaci nektara drugih medonosnih biljaka ne utiču na specifičnu aromu, boju i ukus date vrste meda. Raznocvetne vrste meda dobijaju naziv od paša od kojih potiču. To su livadski, stepski, šumski, voćni, planinski itd.

Po regionalnom obeležju razlikuju se vrste meda sakupljene u raznim oblastima, na primer, dalekoistočni lipov, baškirski lipov, itd.

Po tehnološkom obeležju, tj. po načinu dobijanja i obrade razlikuju se med u saću i vrcani med. Prvi se nalazi u satnim ćelijama, poklopljen voštanim poklopcima. Ovaj med ne samo da dolazi do potrošača u prirodnom obliku, savršeno zreo, već i u idealno čistom stanju. Bakteriološka ispitivanja su pokazala, da je med u saću sterilan. Centrifugalni med dobija se njegovim istresanjem pomoću centrifuge, i iznose se na tržište uglavnom u teglama.

Po boji, mirisu i ukusu može se odrediti vrsta meda. Razlikuje se svetao, srednjesvetao i taman med. Poznate su vrste meda koje su sasvim bezbojne, svetle i prozračne kao voda. Kad se pogledaju satovi ispunjeni takvim medom (na primer medom bagrema) izgledaju prazni, a staklena boca s takvim medom prozračna. Med svetle boje pripada boljim, prvoklasnim vrstama. Ali se u literaturi mogu naći podaci, po kojima med tamne boje sadrži više mineralnih soli, uglavnom gvožđa, bakra, mangana, pa se zato smatra da je korisniji za organizam nego svetli med. Vrste meda određuju se još i po mirisu. Neke vrste meda imaju veoma nežan i prijatan miris. Susreću se i medovi s neprijatnim mirisom na primer med od duvana i dr. Većina prirodnih medova ima veoma prijatan ukus.

Prema načinu proizvodnje i obliku u kome se stavlja u promet mogu se razlikovati sledeće vrste meda:

• med u saću, koji se stavlja u promet u prirodnom zatvorenom i nezaleženom saću,
• med, takozvani samotok, dobiven isticanjem, oceđivanjem iz saća, bez ikakve mehaničke obrade,
• vrcani med, dobiven vrcanjem (u centrifugi) nezaleženog saća,
• presovani med, dobiven hladnim gnječenjem nezaleženog saća i
• topljeni med, dobiven zagrevanjem (ali najviše do 40°C) drobljenog saća.

Topljeni i presovani med mogu se stavljati u promet samo pod odgovarajućom deklaracijom, tj. pod oznakom iz koje se vidi način obrade.

U sadašnje vreme su poznate mnoge vrste meda. Ovde će biti opisano samo nekoliko vrsta i ukratko će se dati njihove karakteristike.

Nektar i medljika

Pčelinji med je produkt koji medonosne pčele proizvode preradom nektara i medljike. U zavisnosti od porekla med se deli na dve osnovne vrste nektarni i medljikovac. Nektarni med može biti monofloran, od nektara jedne vrste biljaka, ili polifloran, dobijen od raznih vrsta nektara.

Glavni izvori meda su nektar i medljika (mana). Njihovo poreklo je biljni sok viših biljaka, koji cirkuliše sprovodnim tkivom i prenosi hranljive materije do svih delova biljke. Biljni sok sadrži u proseku 15-20% suve materije. Glavni sastojak su ugljeni hidrati koji čine do 90% suve materije. Lepeza šećera zavisi od vrste biljaka. Sok nekih biljaka (familije Fabaceae-mahunica i familije Coniferae-četinara) sastoji se samo od saharoze, sok drugih pored saharoze sadrži i oligosaharide (rafinozu, verbaskozu i stahiozu), a trećih i šećerne alkohole (manitol i sorbitol). Biljni sok retko kada sadrži monosaharide (glukozu i fruktozu). Količina šećera se menja ne samo sezonski, već i danonoćno. Osim ugljenih hidrata biljni sok sadrži i neznatne količine azotnih jedinjenja (proteine, aminokiseline i amide), ogranskih kiselina (limunsku, vinsku, oksalnu, jabučnu, glukonsku i dr.), nukleinskih kiselina, vitamina (tiamin, folijevu, pantotensku i nikotinsku kiselinu, piridoksin, riboflavin, biotin i vitamin C) i mineralnih materija (kalijum, natrijum, magnezijum, fosfor i dr.).

Medljikovac se dobija preradom medljike izlučene od lisnih i štitastih vaši koje žive na vrhovima grančica i na lišću. Teoretski je moguće onoliko vrsta monoflornog meda koliko vrsta medonosnih biljaka ima. U praksi međutim, takav med se dobija samo od nekoliko biljaka, rasprostranjenih u većim masivima. Kod nas se najčešće dobijaju sledeće vrste monoflornog meda: bagremov, lipov, suncokretov, detelinov, kestenov, duvanski, korijandrov, lavandin, repičin i dr. Strogo uzeto, čisto monoflorni med se ne može dobiti (osim u specijalnim eksperimentalnim uslovima), jer istovremeno sa glavnom biljkom cvetaju i mnoge druge medonosne biljke. Monoflornim medom se smatra onaj koji je dobijen uglavnom od određene biljke i sa karakterističnim sastavom i svojstvima, prilikom čijeg se proučavanja, u skladu sa analizom polena, utvrđuje njegovo poreklo.

Zavisno od načina dobijanja i obrade, pčelinji med se dalje deli na centrifugovan i med u saću (celom ili u jednom delu). Prva vrsta meda se dobija centrufugovanjem raspečaćenih satova koji ne sadrže leglo, a druga vrsta se nalazi zajedno sa saćem (bez centrifugovanja).

Nektar

Nektar je slatka tečnost koju luče specijalne žlezde biljaka, nektarije. U zavisnosti od mesta na kome se nalaze nektarije bivaju cvetne i vancvetne. Cvetne se pretežno nalaze pri osnovi cveta, ali isto tako i na drugim delovima cveta, a vancvetne na listovima (pamuk), pri osnovi zalistaka (grahorica), na lisnoj dršci pri osnovi liske (trešnja). U pogledu strukture i funkcije obe vrste nektarija se bitno ne razlikuju. Imaju pljosnatu, ispupčenu ili udubljenu formu i predstavljaju natekline, jamice, brazdice, itd.

O mehanizmu i značaju lučenja nektara od strane biljaka postoje različita mišljenja. Neki autori smatraju da je glavna uloga nektarija da regulišu dovod hranljivih sastojaka do mladih delova biljke (listova i cvetova). Ovi delovi biljke se u svom razvoju obilno snabdevaju hranljivim sastojcima, a potom se za izvesno vreme dovod tih sastojaka nastavlja, a da ih oni ne koriste. Zbog toga se hranljive materije nagomilavaju i luče iz nektarija u vidu nektara. U poslednje vreme se utvrdilo shvatanje da je lučenje nektara selektivno, a voda i šećeri su osnovne materije koje se odvajaju. To dovodi do smanjenja osmotskog pritiska u sprovodnom sistemu biljaka. Na toj bazi se lučenje nektara tretira kao regulator sadržine šećera, odnosno osmotskog pritiska. To je kompleksan aktivan proces u kome učestvuju neki enzimski sistemi. Svakako da je za biljke veoma važna i funkcija lučenja nektara da privlači insekte, oprašivače.

Na količinu izlučenog nektara i koncentraciju šećera u njemu utiču dve vrste činilaca, (unutrašnji, povezani sa biljkom) i spoljni. U unutrašnje činioce spadaju veličina, uzrast i faza razvitka cveta, veličina površine nektarije, položaj cveta na biljki, biljna vrsta, sorta i dr. Utvrđeno je da cvet luči različitu količinu nektara u zavisnosti od faze svog razvitka. Kada može da se oprašuje, cvet luči najviše nektara. Posle oprašivanja lučenje nektara se smanjuje ili prestaje. Na početku i sredinom perioda cvetanja biljke luče više nektara nego na kraju. Cvetovi, raspoređeni više ka vrhu biljke, luče manje nektara, ali je količina šećera u njemu veća. Postoje razlike u lučenju nektara i kod muških i ženskih formi biljaka. Vrsta biljke takođe utiče na lučenje nektara, što je utvrđeno kod repice, suncokreta, voćnih vrsta, itd.

Spoljni činioci koji utiču na lučenje nektara su temperatura i vlažnost vazduha, zemljišni uslovi, vetar, sunčevo grejanje, agrotehnika, sezona, dužina dana i sl. Ako je vlažnost vazduha velika količina nektara je veća, ali je koncentracija šećera manja. Kada je vreme suvo količina nektara je manja, ali je procenat šećera veći. Ta zavisnost je povezana sa higroskopnošću šećera koji upijaju vodu iz vazduha. Za većinu biljaka najpogodnija vlažnost vazduha za lučenje nektara je 60-80%.

Temperatura je od najvećeg značaja za lučenje nektara. Ispod određene temperature, različite za pojedine biljke, do Iučenja nektara ne dolazi. Optimalni temperaturni interval je između 10 i 30°C, a izvan tih granica lučenje nektara se smanjuje ili prestaje.

Vrsta i količina vode u zemljištu, upotreba đubriva i moderne agrotehnike mnogo utiču na količinu i sadržaj šećera u nektaru. Bolji zemljišni uslovi za razvoj biljaka doprinose i povećanom lučenju nektara. Đubrenje se odražava kako na sekreciju pojedinih cvetova, tako i na broj cvetova na jednoj biljki i jedinici površine. Opšte je mišljenje da suvišno unošenje azota u zemljište smanjuje lučenje nektara, kalijum stimuliše sekreciju, a uloga kalcijuma i magnezijuma je različita, zavisno od biljke.

Vetar uvek izaziva smanjivanje ili obustavljanje lučenja nektara. Lučenje nektara se za većinu biljaka karakteriše i određenom danonoćnom ritmikom. Nektar izlučen preko noći obično sadrži više vode. U različitim satima dana količina nektara i šećera se takođe menja, pri čemu se maksimum obično postiže pre i ređe posle podne. Prirodno je da je lučenje nektara optimalno kada je većina pomenutih činilaca povoljna.

Nektar je vodnjikast rastvor šećera i obično sadrži mešavinu saharoze, glukoze i fruktoze u različitom odnosu, što zavisi pre svega od vrste biljke, ali i od klimatskih, zemljišnih i drugih uslova, pri čemu ukupna količina šećera varira od 3 od 80%. Nektar većine biljaka iz familija Brassicaceae, Caryophyllaceae, Scrophulariaceae, Borragniceae i Geraniaceae sadrži uglavnom fruktozu i glukozu i malo ili nimalo saharozu. Nektar bogat saharozom luče mnoge biljke iz familije Fabaceae (bagrem, esparzeta, detelina), iz familije Lamiaceae (žalfija, lavanda), Salicaceae i dr. U nekim vrstama nektara sve tri vrste šećera su u približno jednakoj količini (familije Fabaceae). Odnos između fruktoze i glukoze se takođe menja u širokim granicama i obično je veći od 1 i dostiže 28. Takav je odnos i između fruktoze i glukoze u nektaru bagrema, kestena, deteline i mnogih drugih biljaka iz familije Lamiaceae. Veoma retko u maslačku, repici i krušci količina glukoze je veća od fruktoze. Neke vrste nektara sadrže u malim količinama oligosaharide maltozu, rafinozu, melibiozu, melecitozu i dr.

Dok je biljni sok bogat uglavnom saharozom, ali ne sadrži monosaharide, nektar sadrži pretežno glukozu i fruktozu. Pored toga, u sveže sakupljenom nektaru koji sadrži samo monosaharide, usled čuvanja se javljaju i drugi šećeri sa većom relativnom molekulskom masom. Sve te promene nastaju zbog dejstva enzima invertaza, koju luče nektarije. Taj enzim ne samo da razlaže saharozu na proste šećere (glukozu i friktozu), već isto tako, pomoću reakcije tipa prenošenja grupa, katalizira sinteziranje i viših šećera. Pod uticajem invertaze u nektaru protiču transglukozidazne i transfruktozidazne reakcije.

Činjenica da nektar sadrži pretežno smešu šećera od velikog je praktičkog značaja jer pčele više vole tu smešu različitih šećera nego rastvor jedne od komponenata sa istom koncentracijom. Medonosne pčele najradije sakupljaju nektar sa koncentracijom oko 50% šećera, ali ne sakupljaju nektar sa manje od 5% šećera. Velika koncentracija meda presudno utiče na mikrobiologiju meda.

Osim šećera nektar sadrži i izvesne količine azotnih i fosfornih jedinjenja, organskih kiselina, vitamina (naročito vitamina C), pigmenata, aromatičnih materija, mineralnih soli, enzima (invertaza, amilaza, kisela fosfataza) i aminokiselina. Količina pepela se kreće od 0,02 do 0,45%. Nektar je obično sa kiselom reakcijom (pH 2,7-6,4) i veoma retko sa alkalnom (pH do 9,1). Neke vrste nektara sadrže supstance otrovne za pčele i čoveka (andromedotoksin ili acetilandromedol).

Medljika

Medljika (mana) je slatka tečnost koju u vidu ekskremenata luče lisne i štitaste vaši sišući biljni sok. Vaši luče medljiku u obliku kapljica po listovima i drugim delovima biljaka, odakle ih pčele sakupljaju i prerađuju u med. Sveže izlučena medljika je bezbojna, ali na vazduhu brzo potamni i zgušnjava se. Donedavno se smatralo da vaši usvajaju samo azotna jedinjenja (aminokiseline, proteine) biljnog soka, a ugljene hidrate izbacuju nepromenjene. U poslednje vreme je utvrđeno da je sadržina azota u medljici gotovo koliko i u biljnom soku, a spektar ugljenih hidrata se prilikom protoka soka kroz organe za varenje u lisnih vaši menja pod dejstvom lučenih enzima.

Medljika sadrži 5-18% suve materije, specifična težina joj je 1,0- 1,3, a pH 5,1-7,9. Ugljeni hidrati sačinjavaju 90-95% suve materije i zastupljeni su saharozom, glukozom, fruktozom, maltozom, trehalozom, melecitozom, erlozom, rafinozom, manozom, ramnozom i stahiozom. Većina oligosaharida se sintetizuje pod uticajem enzima koje luče vaši pri istim transfernim reakcijama kao i kod nektara. Odnos između šećera zavisi od vrste vaši i biljaka. Šećerni spektar medljike je kompleksniji i ima više oligosaharida nego nektar. Neke vrste medljike sadrže šećerne alkohole: dulcitol, sorbitol, ribitol i inozitol. U medljici uvek ima izvesnih količina enzima invertaze, dijastaze i proteaza. Količina azota je od 0,2 do 1,8% u poređenju sa suvom materijom. Utvrđeno je i prisustvo 22 aminokiseline i amida, od kojih se neki ne nalaze u biljnom soku. U medljici ima nekih organskih kiselina i znatne količine mineralnih materija koje se mogu naći u medljikovcu. Sa mineralnim materijama se povezuje toksičnost medljike i medljikinog meda u odnosu na pčele. Neki oligosaharidi i šećerni alkoholi takođe su štetni ili teško usvojivi za pčele. Količina izlučene medljike na lišću zavisi od broja i dužine perioda razvitka lisnih vaši i od klimatskih uslova.

Drugi izvor meda je tzv. medna rosa. To je sladunjav sok koji luči lišće listopadnih i četinarskih vrsta drveća i neke trave. Prilikom njenog lučenja ne učestvuju nektarske žlezde i lisne vaši. Pošto potiče direktno iz biljnog soka, ona je po sastavu bliža nektaru i često se naziva medljika biljnog porekla. Luči se samo u određenim povoljnim uslovima. Neki istraživači su mišljenja da ne postoji medna rosa i da biljke uopšte ne mogu da luče sok bez učešća lisnih i štitatstih vaši ili nektarija.

Svetli medovi

Među svetlim medovima naročito se ceni bagremov med, med bele deteline, med slatke deteline, vrbov med, med od palamide, klenov, limunov, jabučni, lipov itd. Lipov med se naročito ceni zbog izvanrednog mirisa i ukusa, iako u prvom momentu pali u grlu. Lipov med sadrži oko 36% glikoze i 39% levuloze. Sa cvetova lipe pčele sakupljaju mnogo nektara, oko 16 kg sa jednog drveta (oko 1000 kg sa jednog ha pod lipom). Još više meda pčele sakupe sa bagrema u cvetu, 1700 kg sa jednog hektara, znatno manje sa jednog ha bele deteline (100 kg sa 1 ha). Malinov med ima belu boju, vrlo je prijatnog mirisa i lepog ukusa. Med u saću od nektara šumske i baštenske maline je veoma lako topljiv u ustima. Kada je malina u cvetu, pčele preleću preko cvetova drugog medonosnog bilja, ne obraćajući pažnju na njega.

Među svetlim medovima treba pomenuti med od različka i med od vreska, koji imaju prijatan miris, ali pomalo gorče. Med od kenafa je zatvoreno žute boje i neprijatan je po ukusu. Eukaliptusov med ima neprijatan ukus, ali je visoko cenjen, pošto se u narodnoj medicini upotrebljava za lečenje plućne tuberkuloze. Naučni podaci u pogledu lekovitih osobina eukaliptusovog meda se ne podudaraju. Pčele proizvode ovaj med od nektara krupnih pojedinačnih cvetova okruglog eukalipta koji se gaji u suptropskim oblastima. Imajući u vidu da se eukaliptusovo ulje i druge farmakološke materije ne nalaze u cvetovima eukaliptusovih drveta, već samo u lišću, može se pretpostaviti da je mišljenje o velikoj medicinskoj vrednosti eukaliptusovog pčelinjeg meda bez osnove.

Naročito mesto zauzima kameni med, retka i specijalna vrsta meda. Proizvod je divljih pčela, koje grade svoje gnezdo i obitavaju u pukotinama kamenih litica. Kameni med je bledo-žute boje prijatnog mirisa i ukusa. Satovi sa medom imaju malo voska. Med je kristalizovana materija, koja se radi upotrebe mora lomiti kao žuti šećer. Za razliku od običnog pčelinjeg meda, kameni med nije lepljiv i zbog toga su za njega potrebni specijalni sudovi. On ne menja svoje kvalitetne osobine ni u toku više godina. Po regionalnom obeležju, naziva se i abhaskim medom. Potrebno je pomenuti i veštački kameni med, koji se ranije proizvodio u Baškiriji od kristalizovanog lipovog meda. U specijalnim pećima iz ovog meda isparavana je vlaga i on je postajao tako tvrd da je u potpunosti odgovarao svome nazivu. Nije potrebno da se dokazuje da je takav med gubio svoje dragocene materije (enzime, vitamine i dr.).

Tamni medovi

Među tamnim vrstama meda naročito se mnogo ceni med od heljde. On je zatvoreno-žute boje sa crvenkastim prelivom, pa čak i zatvoreno mrke boje, a ima osoben miris i specifičan ukus. Pri kristalisanju pretvara se u kašastu masu. Degustatori opažaju da med od heljde „golica grlo”. On sadrži oko 36% glikoze i 40% levuloze, a i znatno više proteina i gvožđa nego svetle vrste meda. U vezi sa tim med od heljde se preporučuje za lečenje malokrvnosti. Samo u Ukrajini heljda se svake godine seje na stotine hiljada hektara. Od nektara koji se sakupi sa 1 ha heljde u cvetu pčele proizvedu 60 kg meda.

Pored meda od heljde, u medove tamne boje treba ubrojati medove od lopuha, borovnica, lale, mrkve i oskoruše. Svi su oni prijatni po ukusu. Kestenov med ima zatvorenu boju, slabu aromu i vrlo neprijatan ukus.

Medljika ili „medna rosa“ je šećerni sekret, analogan srži drveta, koji sakupljaju pčele. Medljilca se pojavljuje na četinarima i lišćarima na spoljnoj ili unutrašnjoj strani lista u vidu rose, najčešće za vreme toplih dana, kada je higrometarsko stanje povoljno (npr., hladne noći, a toplo jutro). Pojava medljike kod lišćara može biti izazvana i uticajem lisnih buba, lisnih vaši i drugih insekata. Međutim, četinari mogu prirodno davati velike količine medljike i bez navedenih uticaja.

Po svom sastavu medljika se razlikuje od prirodnog nektara većim procentom dekstrina, koji kod četinara može da iznosi do 5%, a kod medljike lišćara čak i do 10%. Interesantno je da je med medljikovac na našem tržištu manje cenjen i smatra se niže kvalitetnim. Na stranim tržištima, međutim, ima veću cenu zbog većeg sadržaja mineralnih soli (gvožđe, bakar, mangan i dr.).

U slučaju kada pčele jednovremeno sakupljaju i cvetni nektar i medljiku, dobija se mešavina koja, ukoliko je u većem procentu zastupljena medljika, smatra se kao med medljikovac. Pčele ga ne proizvode iz nektara cvetova, već uglavnom od slatkog soka koji izlučuju insekti, lisne vaši i dr. Ovi insekti se hrane sokovima bilja. Tečne slatke kapi koje oni izbacuju iz sebe padaju sa lišća, pa su zbog toga kod Rusa i dobile naziv padi. Nektar cvetova se sastoji gotovo isključivo iz šećera dok u mani (medljika) ima oko 70% azotnih materija i dekstrina. Med medljikovac je obično zatvorene boje, rastegljiv je, često neprijatnog ukusa i ima slab miris.

Med medljikovac od smrče je zatvoreno zelene boje, sa jele zlatno-žute, sa ariša od žute kao limun do svetlo-sive, sa planinskog bora gotovo vodeno prozračan.

U poređenju sa cvetnim medom, med medljikovac ima slabije baktericidno svojstvo. Ostavljen u košnicama za zimu u većini slučajeva prouzrokuje štetu, izaziva proliv kod pčela, a zatim i uginuće. Naučnici su skloni da štetno dejstvo medljikovca na pčele objasne sadržajem mineralnih soli, kalijuma, fosfora, sumpora i hlora. Za određivanje meda medljikovaca ili njegova prisustva u drugim vrstama meda upotrebljava se špiritusna reakcija. U rastvor meda i destilisane vode doda se šest delova 96% špiritusa. Zamućenje rastvora ukazuje na prisustvo medljike u medu.

Poznati su i otrovni medovi, iako je u svetu ovo veoma redak slučaj. Nesumnjivo je da toksičnost meda može da potiče isključivo od otrovnog bilja, odnosno nektara i polenovog praha, ukoliko nije u pitanju kontaminacija toksičnim materijalima bilo na koji drugi način. Toksičnost meda utvrđena je samo u nekoliko slučajeva. Ovakvi slučajevi mogu se dogoditi ako u paši ima dosta otrovnog bilja, kao npr., jedića, azale, rododendrona itd. Razume se da stepen toksičnosti meda zavisi od procenta i vrste otrovnog bilja čije su materije zastupljene u medu. Analizom meda, na osnovu polenovih zrnaca, može se utvrditi koje je bilje pčela posećivala. Oboljenja prouzrokovana otrovnim medom ispoljavaju se bolovima u želucu, nesvesticom, a u naročito teškim slučajevima i delirijumom. Pored navedenog bilja, toksičnost mogu medu dati još i neke druge biljke, kao npr., crveni lovor (pripada vrsti oleandra), jasmin karolinski, digitalis i sl., ukoliko bi ove bile predmet pčelinje paše. Nasuprot tome, neke vrste rastinja, odnosno cvet, mogu medu dati naročitu lekovitost, kao glog, eukaliptus, krkovina, bršljen i drugi. Med iz nektara otrovnih biljaka kao što su bunike, naprstak, lijander i dr. nije štetan za ljude.

U prometu se može ponekad naići na grizast med, ali i tečan, kao i na iskristalisan i kompaktan, ušećeren. Kod neupućenih ovakav med izaziva nepoverenje, jer se smatra da sadrži strane primese, pa čak i da su u pitanju falsifikati. Prilikom ceđenja on je tečan, ali u toku vremena dolazi, ponekad, do postepenog iskristalisavanja, pa i do stvrdnjavanja. Međutim, u industriji se više ceni iskristalisan med, jer sadrži manji procenat vode. Kristalisanje meda može da nastane već posle mesec dana od dana ceđenja, ali se može izazvati dodatkom male količine iskristalisanog meda ili glukoze. Ako med sadrži veći procenat voćnog šećera ili dekstrina, u tom slučaju uopšte ne dolazi do kristalisanja. Prilikom dužeg čuvanja, u medu se ponekad mogu jasno razlikovati dva sloja: gornji (tečan), i donji (iskristalisan). Ova pojava se može objasniti time što je levuloza, koja uopšte ne kristališe, čak i u zasićenim rastvorima, isplivala na površinu, dok su glukoza i saharoza iskristalisale i kao teže ostale na dnu suda.

Utvrđeno je, da hemijski sastav meda zavisi od medonosnog bilja sa kojih pčele sakupljaju nektar, pa čak i od zemljišta na kome medonoše rastu. Utvrđeno je da da neke vrste pčelinjeg meda sadrže radijum. Medicinska vrednost radioaktivnog meda može biti velika, naročito u vezi sa primenom radijuma pri lečenju zloćudnih tumora (rak, sarkom, itd.).

Proizvodnja

Proizvodnja isključivih vrsta mogla bi se ostvariti samo na velikim kompleksima jednorodnih kultura, plantažama.

Odavno je poznato da se pčele mogu upućivati na određene biljke. Da bi se pčele na taj način privikle na jedan ili drugi miris potrebno je vrlo kratko vreme. Utvrđeno je da pčele koje uzimaju mirišljavi sirup ne samo da same učestvuju u sakupljanju nektara sa mirisom toga sirupa, već i da mobilišu ostale jedinke da i one traže odgovarajuće medonosne biljke. Napredni pčelari iskorišćuju tu karakteristiku pčela primenjujući „dresiranje”. Taj metod omogućuje čoveku da upravlja radom pčela i da ih šalje na one kulture kojima je potrebno intenzivno ukršteno oprašivanje.

Ukoliko je miris cvetova na koji se pčele upućuju čistiji, utoliko se uspešnije sprovodi dresiranje. Najbolje je da se sirup sprema u čistim staklenim ili emajliranim posudama na sledeći način: preko dana se 50 g šećera rastvori u 100 ml vrele vode. Uveče se ohlađeni sirup sipa preko cvetova (1/4 zapremine sirupa). Rano ujutru, pre nego što pčele otpočnu da izleću iz košnice, veštački nektar se sipa u hranilice i zatim ove stave preko okvira. Dresiranje daje naročito dobar efekat kad se namirisani sirup daje pčelama za sve vreme cvetanja date kulture. Pčele radilice rano ujutru odlaze namirisanom sirupu i zatim medonošama koje imaju isti takav miris. Za vreme leta od košnice do cvetova i natrag, pčele kao da obeleže mirisom ovu vazdušnu liniju. Na taj način, dresiranje izaziva kod pčela uslovni refleks, pomaže im da brže nađu odgovarajuću pašu u polju ili u vrtu, gde u isto vreme cveta veliki broj medonosnih biljaka i one sakupljaju nektar samo sa medonoša na koje su upućene.

Glavne zemlje snabdevači evropskih tržišta su: zapadna Indija, Čile, Kalifornija, Havana, Meksiko i Brazil. Pojedine od ovih zemalja izvoze kvalitetne vrste stonog meda, od kojih se naročito ističu Kalifornija, Argentina i Australija. Med srednjeg kvaliteta za potrebe prehrambene industrije, najvećim se delom uvozi iz Meksika, Haitija i Kube. Isključivo samo za industrijske potrebe tražen je gvinejski i indijski med, radi boje i arome.

Ove vrste naročito odgovaraju industriji biskvita i bombona. Neke karakteristike ovde navedenih vrsta:

• meksički med je zlatnožute boje, sitnozrnast, dosta prijatnog ukusa i arome, koja podseća na usnatice,
• valparajski (Čile) blizak je evropskom. Sadrži veliki procenat dekstrina (medljika), u Evropi najviše se upotrebljava u industriji peciva,
• kalifornijski je beo, prijatna ukusa, ali slabe arome,
• haitski je dosta tečne konzistencije, boje koja podseća na ambru, a inače ima dosta dobru aromu. Dosta se koristi u industriji peciva,
• havajski je dosta nečist, jako je izrazite arome, pogodan je za pecivo. (U manjim količinskim odnosima pomešan sa drugim vrstama),
• gvinejski (Konakry) je dosta različitog kvaliteta, u proseku osrednjeg. Izvesni uzorci pokazuju čak i do 1% fragmenata insekata i bilja. Pre desetak godina, posle zabrane proizvodnje alkoholnih pića od gvinejskog meda, uvožen je u Francusku, kao nusprodukt fabrikacije voska od divljih pčela (Melipona amalthea Oliv.). Da bi se fabrike destilata oslobodile svojih zaliha, nađeno je rešenje da se ovaj med koristi u proizvodnji kolača niskih cena. Ovde je našao dobru primenu i u narašćivanju testa. Današnji kvalitet gvinejskog meda zadovoljavajućeg je kvaliteta i sadrži veći procenat levuloze od glukoze, pa je slađeg ukusa;
• mađarski med, prečišćen, dobrog je kvaliteta i odgovara svojoj nameni u industriji peciva.

Karakteristike raznih vrsta meda

Vrsta i kvalitet meda zavise od paše koju pčela koristi na terenu, za sakupljanje nektara. Ovde će biti dat kratak prikaz nekih vrsta.

Despikov (lavandula) med boje slične ambri, ukusa i arome veoma prijatne. Naročito je bogat u sadržaju gvožđa i invertina. Ima ga dosta u Dalmaciji i Primorju. Ređe se nalazi čist u prometu, već, zavisno od raznovrsnosti cveta koji se javlja u vreme cvetanja lavandule. Ruzmarinov med smatra se kao stolni, prvoklasan. Bele je boje, sa jačom aromom od prethodnog. Ima ga dosta u Dalmaciji.

Repičin je slamnožućkaste boje, ponekad crvenkast, veoma guste konzistencije, zrnast, procenat saharoze dostiže ponekad i do 10.

Heljdin med je dosta cenjen kao stolni med i mnogima je omiljen. Međutim, ako je dobiven putem presovanja, tada se razvrstava u drugu klasu, kao takav nije pogodan za neposrednu upotrebu, ali se može koristiti u prehrambenoj industriji. Boje je mrkocrvene, karakterističnog je ukusa, sadrži dosta visok procenat saharoze i dekstrina. Njegova boja potiče od crvenog pigmenta karotina, identičnog karotinu šargarepe. Najviše ga ima u Sloveniji, u krajevima gde se dosta gaji heljda.

Borov med, često zvan „šumski med“ je veoma gust. Boje je mrkotamne, specijalnog ukusa i balzamske arome. Sadrži znatnu količinu saharoze i dekstrina, jer često potiče od medljike, u najvećem procentu. Ova vrsta ima dosta potrošača, a upotrebljava se u medicini i bomboneriji.

Akacijin med (od bagrema, neprave akacije), ima boju ambre, sirupaste je konzistencija, prilične arome, nije zrnast.

Kestenov med takođe zaslužuje da bude pomenut, jer njegov cvet daje dobru pašu. Bele je boje, podseća na livadski med ili na med divlje graorice.

Pored svih do sada navedenih vrsta postoji još veliki broj medonosnog bilja, što bi bilo teško nabrojati. Neke od najpoznatijih vrsta meda na evropskom tržištu su: grčki (vrlo je aromatičan, crvenkast, gust i bistar), maltski (ružičastocrvenkast, vrlo tečan), krimski (odličnog kvaliteta, nekada je prvenstveno bio rezervisan za sultana), turski (prodornog je mirisa na jasmin i tarpentin), dalmatinski, italijanski i španski takođe su cenjeni, sardinski ili galirski med (limunastožut, nagorka ukusa, koji potiče od glikozida (za neke je toksičan), arbutozida).

Literatura

1. prof. dr Jovan Kulinčević, Pčelarstvo, Partenon, Beograd, 2012.
2. Igor Despotović, Pčelarstvo, Imperija knjiga, Kragujevac, 2012.
3. Miodrag-Miša Vujović, Pčelarstvo, Samostalna izdavačka agencija „Zlaja“, Beograd, 2008.
4. dipl. vet. Tihomir Perić, Uspešno pčelarenje, Neven, Zemun , 2008.
5. mr Žarko Stepanović, Darovi košnice, Graficom-uno, Beograd, 2006.
6. Branko Relić, Pčelarenje kao profesija i hobi, Partenon, Beograd, 2006.
7. prof. dr Desimir Jevtić, Vosak-tehnologija proizvodnje, Komino trade, Kraljevo, 2005.
8. Aleksandar Janković, Pčelinji proizvodi hrana i lek, Autor, Beograd, 1977.
9. N. P. Jojriš, Pčele krilati farmaceuti, Poslovno udruženje za pčelarstvo Jugoslavije, Beograd, 1968.