Bez istorije nema ni budućnosti.Probao sam sarajevske i banjalučke ćevape,svaki je priča za sebe i ja mislim da su u rangu sa leskovačkim.Sve je stvar ukusa.Samo nek se svi drže pravila i neće biti problema.
Održanje kvaliteta je ključ za uspeh i slavu proizvoda.

Tako je kolega zsmalenicin.Potpuno ste u pravu.Pričaju svašta,a ne čitaju.
Evo kratke istorije o poreklu roštilj mesa(ćevap).
Doneli su ga turci na Balkanu.Od njih naučili prvi Piroćanci,a MI Leskovčani unapredili tehnologiju proizvodnje i sad je naše.Pošto je Leskovac pre drugog svetskog rata bio drugi industrijski grad u Jugoslaviji, odmah posle Beograda, imao je veliki broj ugostiteljskih objekata što znači da je tu bila najbolja reklama i potrošnja.Nakon drugog svetskog rata nastavlja se proizvodnja, povećavaju kapaciteti,i to meso ide i van Leskovca.Ali…
Nije stvar samo u recepturi bitni su i majstori koji ga prave i oni koji ga peku.Za slavu Leskovačkog roštilj mesa su zaslužni naši majstori Dragi bure,Sveta Džodža,Aca Džodža…………
Tačno je da se to meso pravi od prednjih junećih čereka i to isključivo od rebra,a može se dodati i trbušina.Kod nas se kaže da meso treba da „RIPA“,a to je moguće od ovih delova mesa. Nek i ostale kolege pogledaju literaturu i videće kako izgledaju mišićna vlakna ovih regija.
Žalosno je što danas svi prisvajaju naziv Lekovački roštilj,i igraju se svetskim brendom.Ali pošto se kod nas ništa nezna i svako radi šta hoće nema ni kvaliteta pošto se ne pridržavaju recepture.Mene ne čudi ništa pošto to meso proizvode i neki iz metalske struke kao što i HACCP uvode drvoprerađivači.Toliko o tome nadam se da nikog nisam uvredio samo sam izneo svoje mišljenje.
Pozdrav svima!

[Autor]

Članci