lapsus lingue: u tačci 3. mog komentara kretanje vazduha u rerni je KONVEKCIJA. Ggreškom napisano „ke kondukcija“. Izvinjavam se.

Sramota! Kada bi ljudska glupost bolela, ne bi mogli opstati od silne buke jaukanja. Ovakva gomila bezumlja objavljena na ovom forumu ima samo jednu poruku: pogledajte oko sebe, sa kime delite ovaj Svet!

Nekad bejaše sistem vrednosti, te se znao red, kome možeš verovati, ko na kojoj polici sedi, ko ima odgovore vredne pažnje, ko od koga može učiti. Naravno, to je danas već istorija, davnoprošlo vreme, živimo u haosu, i nije lako naići na pravu vrednost, jer institucije, to nisu sposobne garantovati (već koliko godina unazad). Nažalost i ovaj portal to potvrđuje.

Da ne bude zablude, govorim o TEHNOLOGIJI, o inženjerskoj nauci, koja se temelji na PRIRODNIM NAUKAMA. Ali, dozvolite mi, ovde napisane notorne gluposti su neznanje koje potiče još iz osnovne škole! Evo nekih detalja, reagovanje na tvrdnje tzv. tehnologa:

1. Toplota se ne nalazi nigde, toplota se prenosi, daklem to je proces zagrevanja ili hlađenja, tj promene stanja materije sa jednom unutrašnjom energijom u stanje veće ili manje  unutrašnje energije. Mera unutrašnja energije materije jeste stepen oscilacije i/ili (haotičnog) kretanja molekula.
2. Toplota se prenosi na tri načina:
   1. Zračenjem – kada se elektromagnetnim zracima utiče na kinetičku energiju molekula,
   2. Kondukcijom – kada su delovi čvstog tela različitog stanja zagrejanosti, te se kinetička energija molekula direktno prenosi, tj. prostire u istom telu, i
   3. Konvekcijom – kada deo mase toplijeg fluida promenom mesta prenosi svoju energiju i meša se sa delom fluida manje energije.
3. U svakoj rerni, pa i u „najobičnijem smederevcu“ postoje sva tri načina prenosa, od kojih najintenzivniji (najviše prenete energije) jeste zračenjem, i to u infracrvenom spektru. Kondukcija se jalja, kada se zagreva rerna, te se čelični lim zagreva nakon što je ozračen od strane vatre (koja emituje zračenje). I lim zrači (infracrveno), te se zračenjem zagrejan sloj vazduha (zbog razlike u gustini) počinje kretati u rerni, i to ke kondukcija. Sve dotle, dok se temperatura zapremine vazduha ne izjednači, nakon čega je dominantan vid prenosa zračenjem.
4. „Najzdraviji termički tretman hrane“ konvekcijom znači da istu hranu više temperature mešate sa hladnijim udelom iste hrane i ništa više.
5. Prenos toplotne energije radijacijom ima mehanizam tzv. rezonance molekula i/ili atoma u materiji. To znači, da čestice u kristalu metala ili molekuli u fluidu osciluju na datoj frekvenciji, što je svojstveno datoj strukturi materije. Tako, većina zračenja (elektromagnetnih talasa) prolazi kroz materiju bez da utiče na nju. Talasi određene frekvencije će pobuditi čestice samo sa istom frekvencijom, i biti apsorbovane. Pri tome se povećava amplituda oscilovanja, frekvencija nikad. I to se događa i u rerni „najobičnijeg smederevca“.
6. Mikrotalasna pećnica je uređaj, koji usmereno emituje zrake frekvencije molekula vode, tj. zagreva samo molekule vode, dok ostali molekuli ostaju iste kinetičke energije. Dalje zagrevanje u grejanom sudu hrane jeste baš (toliko hvaljena) konvekcija. (Ovo je veoma uprošćena slika).
7. Mikrotalasna pećnica je zdrava, ali ne može zameniti ni jedan drugi vid termičke pripreme hrane, baš zato, što širok spektar zračenja čini promene u hrani, koje nekad baš tražimo.

Konačno, još jednom prigovaram uredniku ovog sajta, da reaguje na nepotrebne polemike, osim, ako ne misli, da je ovaj forum za zabavu neupućenih i diplomiranih prevaranata. Ako je ovo poslednje, zaboravite šta sam napisao i izvinjavam se što sam zalutao u vaše društvo.

Upravo tako: bez agrarne reforme nema nam spasa. Ako smo agrarna zemlja, a jesmo, onda tako treba i da gazdujemo. Da smo bili agrarna zemlja, to pokazuje i istorija od pre 50-tak godina, pa sve do 80-tih, kada su bajni političari rasćerdali kombinate. A da bi se reformisali, treba nam nemoguće. Treba prvo da imamo pametne i sposobne za ministre a ne lojalne i zaslužne.

Realnost je, da ono što ova zemlja ima je plodno tlo i odlične klimatske uslove. Realnost je, da smo kao nacija naučili da gazdijemo na malim posedima, ali i da umemo da se udružujemo. Kad govorimo o zemlji, glavni problemi su rasparčanost, koja nije rešena dosadašnjom komasacijom. To treba rigorozno sprovesti, pre nego što damo značaj ličnim pravima špekulanata. Pogledajte samo princip prečeg prava kod kupovine susedne njive. U zakon su ugrađena odmah i mala vrata: „poklon“ po dogovoru. Drugo, gde su nam strogo definisane namene površina? Pričamo i donosimo zakone o organskoj proizvodnji, a nemamo gde da je sprovodimo. Treba svaka lokalna samouprava da definiše zone gde ne može niko da gazduje drugačije nego li organski. Ili nikako. Gde su nam putevi do njiva? Važnije su megastrade, koridori za trgovinu i uvoz robe. Gde je politika sela, gde se prepoznaje, da selo pripada seljacima? Da se ne grade industrijski objekti neprehrambenih proizvoda u selu. I da se izgradnja sela usmeri: sela ne treba da budu mesta za rešavanje socijalnih problema države: kampovi za izbeglice, prigradska naselja onima, koji svakodnevno putuju na posao u grad. Treba dati autonomiju svakom selu da odlučuju o njihovom razvoju. Sela nemaju kanalizacije, pa svoje septičke jame prazne u ulične kišne kanale pumpama, u sred bela dana (komunalna policija ćuti i nakon pozivanja), dok grad ima kanalizaciju, čiju izgradnju su mnogo godina plaćali i seljani. A puna su nam usta seoskog i etno-turizma. Put do vinarije, koja je na putu vina sa oficijelnim oznakama, vodi kroz divlju deponiju tik uz selo. To đubre ne bacaju seljaci, već dangube, i doseljeni, što je direktna posledica gradske nebrige… I mnogo toga još, što svi znamo, ali smo sagnuli glave i ćutimo. Tako nam i treba.

I bela kuga je u stvari kuga sela. Sela izumiru. Subvencije su zamagljivanje očiju. Treba nam carski rez, bolan ali pravedan. Uredbi o jednokratnoj pomoći novorođenima trebalo bi dopuniti: pod uslovom da majke žive i rade na selu.

 

Mislim da je Milivoje dotakao suštinu problema. Ali, sa suprotne strane. Pitanje je postavljeno, samo nam odgovor fali. A odgovor je u nama, u našoj stručnosti, u našem (ne)znanju, u našoj (ne)spremnosti da priznamo gde nam je mesto na zamišljenoj lestvici sistema vrednosti – koja, uzgred rečeno već dvadesetak godina i ne postoji kod nas.

To su zapravo dva problema: problem globalizacije, kao proizvod nemilosrdne industrijalizacije u razvijenom Svetu, opet, po diktatu ekonomije. To vam je, kada prehrambeni artikal postane roba, čij put od proizvođača do potrošača je nepredvidiv, i često nepoznat. To je priča o megamarketima, o multinacionalnim kompanijama, o tehnologijama. Zlo, koje se retko čuje, da je društvo zakonima primorano da štiti potrošače, najčešće nelogičnim i neprimenjivim odredbama (čitaj: HCCP, Zakon o bezbednosti hrane i sl.), umesto da utiče na koren problema: svoriti uslove za proizvodnju i distribuciju zdrave hrane. To je prvi problem. Svetski problem, i glavni krivac je ekonomija. Tu za nas nema leka: u sirotinjskoj državi živeti po standardima razvijenih i uređenih je nemoguće. Ili prihvatite da jedete robu iz megamarketa sa glupim deklaracijama i nerazumnim E brojevima, ili gajite svoju hranu u prikućnoj bašti i dvorištima, kupujte sa sela u direktnom kontaktu sa seljacima.

Drugi problem je u korenu  prvog problema, ali i na repu tog procesa: stručnost proizvođača. Ko to zapravo proizvodi našu hranu, ko određuje postupke prerade, sastav, kontrolu kvaliteta, uslove distribucije, vek trajanja, itd. Tehnolog. (Po našoj terminologiji, u razvijenom Svetu, to je drugačije). A tehnologija je egzaktna nauka. Tehnolozi su inženjeri, koji primenjuju tehnologiju. I koliko god se mrštili naši „tehnolozi prehrambenci“, mi takve u industriji nemamo. Čast izuzecima. A tehnolog (i u prehrambenoj industriji), trebalo bi, služeći se žestokom bazom znanja hemije, fizike i naročito matematike (da ne nabrajam ostale prirodne nauke, jednako važne) da donosi trenutne odluke u procesu proizvodnje. Govoreći o hrani, osnovni parametar je sastav. Daklem, više komponenti učestvuje u proizvodu. I sve je to aditiv, pošto u neki materijal, koji je osnovni, dodajemo. Dali je neko probao nekad hleb bez soli? Problem počinje već u prihvatanju uprošćavanja neke tehnologije na „recepturu“. A većina naših tehnologa upravo to i radi. Tajni recepti i postupci za zaštićeni brend. Oponašanje modela gigantske industruje od strane sklepane manufakture. Da i ne pričamo o primitivnim metodama kopiranja nekih uspešnih robnih marki. Sve u svemu, ako je nekom zanatu predodređeno da dodaje aditive u hranu, to je svakako tehnolog. Ne zaboravite, da se neke supstance dodaju u procesni fluid iz razloga postizanja procesnih parametara (pH, viskozitet, stabilnost emulzije, bistrina itd.) bez namere da menja ukus ili hranjivost proizvoda. Samim tim, ja ništa loše ne vidim u E brojevima, to je samo kod supstance, koja je merenjem utvrđena da postoji u proizvodu. Ali u eri globalnih komunikacija (internet) naučite da čitate selektivno: tekst, koji piše o „potencijalno opasnim aditivima“, o „mnogim zabranjenim aditivima“ treba prihvatiti sa rezervom, i proveriti izvor informacija. O uticaju raznih aditiva na zdravlje/bolesti, o istraživanjima u medicini još više je potrebno predznanje i stručnost, i nikad ne bi trebalo da se ovakve parole nađu u (mahom žutoj) štampi. To je samo zloupotreba neznanja ili nedovoljne obrazovanosti običnog čoveka.

Konačno, slažem se sa g. Milivojem da na ovom forumu žalosno je da toliko pričamo o tome kako doći do E brojeva, ali mu je argumentacija neprihvatljiva. Za mene je čak i šokantno, da univerzitetski profesor uči svoje buduće inženjere da proizvodi hranu bez aditiva. Na ovom forumu bi trebalo da raspravljamo više o samim tehnološkim postupcima, o njihovoj primenjivosti kod nas, o iskustvu primene istih. A za to je potrebno malo više znanja, stručnosti, ali i (trenutno nepostojeći) sistem vrednosti u nas. Ali, šta je, tu je, ovo je prava slika gde smo i ko smo.

Izvinjavam se, ako sam nekog povredio, no čija košulja nije, neka je ne oblači.

Svemoćni Internet vam skače u pomoć. Ujedno da ponovo (dobronamerno) potsetim tzv. inženjere, da nam je struka takva, da smo osuđeni na učenje do smrti. Tako je danas korišćenje interneta deo pismenosti. Daklem, imate link:

http://www.krenizdravo.com/prehrana/aditivi-u-hrani-e-brojevi-kompletan-popis

a zatim klikom na svaki od E-oznaka dobijate detaljan opis. Odatle vam je samo korak do Wikipedije, ako nemate poverenja u naše prevode.

Na navedenom sajtu zanemarite intenciju autora: „potencijalno opasni aditivi“ su reči straha zbog neznanja. Svakako treba biti kritičan i obazriv. No znanje sve to rešava.

Pero, ja sam profesionalac, hleb zarađujem projektovanjem. Za projekte me plaćaju. Sve da bih imao šta da ulažem u vinariju i vinograd – jer još nisam imao godinu sa pozitivnim bilansom. Uglavnom, zahvaljujući nakaradnom Zakonu o vinu, koji vidi u nama industriju, i ne prepoznaje mali biznis, preduzetništvo, manufakturu…

Daklem, nema kopiranja. A i inače: svaki objekat je priča za sebe. Sve kreće od dobro skrojenog projektnog zadatka.

Ne razumem kakve veze ima tema foruma (Ono što morate da znate o vinu) sa pitanjem  Dušana Jezdimirovića, i kakav priručnik traži Sanja Zečević u el. obliku?

Dušanu bi mogao možda dosta pomoći, pošto sam tehnolog sa licencom za projektovanje, a imam i (posve minijaturnu) registrovanu vinariju (podrum SOMOGYI).

Problem je u glavama ljudi. U vaspitanju, u stanju svesti o dobrom i zlu. Problem je u sistemu vrednosti, koji je odavno srušen u ovoj državi, a ovih nekoliko godina haos kulminira. Ne vidim, da se išta menja na bolje, naprotiv: danas je prihvatljivo i normalno ono što je juče još bilo jeres, sramota. S druge strane država „trenira strogoću“. Da nije žalosno bilo bi smešno.

Bio sam u odabranoj grupi pre godinu dana, kao mali proizvođač (vina), u okviru projekta na temu direktna trgovina, koju je realizovala austrijska vlada u saradnji sa jednim našim univerzitetom i ministarstvom za poljoprivredu. Bili smo na studijskom putovanju u Austriji, gde su nam pokazali – ja bih rekao: – „kako treba ispravno i uspešno raditi, kao malo porodično gazdinjstvo, a što vi u Srbiji nikad nećete moći sprovesti, barem zasad“. Da gledamo kroz izlog, kako ljudi jedu sladoled u poslastičarnici.  Gore u brdima u ostavi porodične kuće domaćin je proizvodio kozji sir od neprokuvanog mleka, tradicionalnim postupkom, drvenim oruđem… Kada je mlada koleginica sa fakulteta  pitala: a HACCP? Domaćica se nasmešila i odgovorila: pa naravno, kad god imamo nešto sumnjivo, ili problem u proizvodnji, zovemo Institut, dolazi inženjer, i redovno rešavamo problem. A kontrola? – sledi pitanje.  Da, zovu telefonom barem dva puta godišnje, da li je sve u redu, ponekad se najave i obiđu nas, daju nam savete.

Da li vidite razliku u odnosu na našu HACCP praksu?

I nije samo HACCP. Pogledajte (novi) Zakon o Vinu. I celu ujdurmu u sprovođenju tog zakona. Nad kim? Samo 20% svih vinograda (pa i vina) je legalno. Nisu se vinogradari i vinari sakrili od zakona, nego obrnuto: država je donela diskriminativni zakon, zakon o industrijskoj proizvodnji vina – u državi koja nikad nije bila i neće ni biti značajna na tržištu industrijske proizvodnje vina. I to se uporno forsira, dok se oko nas u Evropi događa baš suprotno: institucionalno se pomažu najmanje vinarije, tradicionalni podrumi, jer je budućnost u malim, lokalno specifičnim vinima, a ne u masovnoj proizvodnji. Slovenija ima 40.000 registrovanih proizvođača vina, Mađarska 173.000. A koliko imamo mi? 100, 200? Navodno, registar vinara je javna baza podataka (tako kaže Zakon), ali do nje još nisam uspeo da dođem.

Tako da je valjda najbolje da pokrčimo naše vinograde (i one, koje smo besplatno sadili iz državne subvencije!), zatrpamo podrume, i prepustimo da nam vino prave oni, koji su uspeli da budu pod šeširom Zakona, (i imali svoj prvi milion evra za start – odnekud). Onda ćete imati sliku koju ja svakodnevno gledam u svom rodnom gradu, nekadašnjem industrijskomVelikom Bečkereku (Zrenjaninu): Pivara, Špiritana, IPOK (Skrobara), Šećerana, Fabrika tepiha, Jugoremedija…. industrijsko groblje pretvoreno u manipulativni prostor za pranje novca i egzistenciju siromašnih poluobrazovanih novobogataša.

Ne da mi vrag mira, da i na ovom forumu ne kažem koju reč, iako sam na forumu KO MOŽE BITI TEHNOLOG već skoro sve rekao.
Zar niko od vas ne vidi, ili ne želi da vidi da je naš problem PORUŠENI SISTEM VREDNOSTI? Jednostavno: kada bi mi tehnolozi, na ovom forumu govorili našim, akademskim, inženjerskim jezikom o stvarnim industrijskim problemima, nekvalifikovani bi izostali sa foruma. Naprotiv, naše kolege se prihvataju jalovih diskusija sa poluobrazovanim osobama na njihovom jeziku. To može da bude zato, što su i sami nedorasli svog zvanja, ili zato što ne žele da uoče, da u ovom sistemu (državi, tržištu, industriji) političari i tajkunčići su uzeli stvar u svoje ruke, slepi i gluvi, ali gladni. Nema (dovoljno) mesta za prave inženjere (zasad) u ovoj državi!
I nemojte brkati zanimanja: tehnolog je poligota, prehrambeni tehnolog je poligota u prehrambenoj industriji, a tehnolog za preradu mleka je ekspert u mlečnoj industriji! Svaka čast onima, koji su tehnolozi!
No, pošto je SISTEM VREDNOSTI porušen, vlada haos i bezakonje, dok se licemerno igramo demokratije i patriotizma, niko vas neće tražiti, pa neće moći ni naši udruženi saveti da se prodaju.
I prvo treba napraviti red u svojoj avliji. Tako moramo priznati, da je od 100 dipl.ing. jedan koji glanca obraz struci, a 99 se šlepuje. Bez uvrede, ali meni ne uliva poverenje ni g.Jović, ako na njegovom web sajtu prvo što se uoči su slovne/pravopisne greške. Zatim, u nekoj pravnoj državi (gde bi svi mi voleli da živimo) njegov sajt bio dovoljan dokaz da se pokrene krivično gonjenje ako nema registrovanu firmu za svoju priču. A da li je ima?
Ali, kao što i na onom forumu rekoh (i tamo je pokrenuta inicijativa udruživanja): ja jesam za saradnju i udruživanje, i nudim se kao procesni inženjer, koji je odrastao u Kombinatu „Servo Mihalj“, radio u informatici, Magistar sam nauka i imam licencu za projektovanje.

G.zsmalenicin imate moju sedu glavu za vaš projekat! Javite mi kako mislite formalizaciju vaših ideja. Mogu delovati kao freelancer, ali sam spreman i da se zaposlim (ako baš moram – trenutno imam stalno zaposlenje).

G. zsmalenicin, vi ste u pravu, i ja vas podržavam u svim predlozima. Ipak, budimo realni, vratimo se na zemlju i pogledajmo istini u oči. Koliko god iritira ovaj skup g.reggacci, on je pošteno iskren i potpuno u pravu: nema i ne treba da bude mehanizama za garantovana radna mesta svima sa diplomama. Ali ni on nije u pravu, kada tvrdi, da mali pogoni kečapa trebaju diplomirane inženjere! Glupost našeg zakonodavstva. Kako to rade u recimo Austriji? Vi ste pod kontrolom stručnih institucija sa svojim pogonom, proizvodima i prometom. I tačka. U institucijama su diplomirani stručnjaci, a u proizvodnom pogonu svako, ko ispuni zadate uslove. A uslovi su minimalni, svakom se pruža prilika da počne. Jedna osoba može imati nekoliko biznisa, zaposlenja, biti deoničar u bezbroj firmi. Mi još uvek svu privredu gledamo kroz sirotinjsku prizmu socijale.
Voleo bih, da nisam u pravu, ali svi ovi predlozi su nažalost utopistički. Naravno, treba biti optimista, i ja jesam optimista. Put realizacije ovakvih predloga bi trebao da ide kroz privrednu i inženjersku komoru. Zato ih plaćamo. Sad zamislite, da oni nas saslušaju, pa izrade nacrte zakona, dali verujete, da će ti zakoni proći? Pa recimo da su i prošli, dali stvarno mislite, da bi se ti zakoni kod nas poštovali?
Utopija ili ne – ja sa svoje strane se ponašam, kao da sistem vrednosti postoji, i borim se svakodnevno za ugled moje struke, i nisam nezedovoljan. Mislim, da su i moji korisnici zadovoljni mojim radom.

Mislio sam, da ću nešto naučiti iz ovih prepiski, međutim samo prepoznajem zaslepljenost glasnogovornika, koji znaju da kažu, ali ne umeju da čuju druge. Problem, oko čega se vrtimo je simptomatično stanje zaluđenog naroda, koji ne želi da prizna, da živi u ruševinama, u potpunom nedostatku SISTEMA VREDNOSTI. Zato su svi u pravu, i svako radi kako hoće. Žrtve su naravno, oni, koji su se tokom svog života pripremali da budu deo uređenog sistema (iako mnogi od njih nisu zaslužili), a uživaju oni, koji koriste haos i isplivavaju misleći da su uspešni kapitalisti.
Kao što sam već napisao, ne mislim, da preduzetnici trebaju inženjere! Oni trebaju gotove projekte za male pogone, a njih mogu kvalitetno uraditi samo inženjeri jaki u svojoj struci. To nikako ne mogu uraditi zakonodavci svojim apsurdnim zakonima, propisujući šta i kako treba u primeni tehnologije (uračunavajući i kadrove). To se međutim očigledno dešava, i ojačali polupismeni privatnici lagano postaju dominantni sloj sa platežnom sposobnošću, i samim tim počinju upravljati društvom šta kroz lobiranje a bogami i mitom i korupcijom.
Drage kolege, diplomirani inženjeri tehnologije, nije naše mesto u malim pogonima, već u velikoj industriji, u projektnim i istraživačkim kućama! I nemojte se zanositi usko usmerenim tehnologijama. Tehnolog je samo jedan za sva zanimanja, ako je pravi tehnolog. Tehnolog piva, mesa, ulja, brašna, vina…. je samo majstor u datoj proizvodnji, i nije inženjer. Sredstvo inženjera je olovka i papir, danas računar, a ne beli mantil, epruveta i titula. Vrediš toliko, koliko znaš. I ako (zbog 5 godina na fakultetu) stvarno znaš više nego g.reggacci, i ako on to znanje treba, g.reggacci će to znanje kupiti.
Ja sam inače osedeo tehnolog procesnog inženjerstva, proveo sam svoj vek u prehrambenoj industriji, ali sam radio i u informatici – uglavnom za poljoprivredu i industriju hrane, radio sam u Mađarskoj informacione sisteme za zdravstvo, bio DCS ekspert i instrumentalac u naftnoj industriji u Libiji, kod kuće sam projektovao i izvodio računarske mreže, a danas se bavim vinogradarstvom i vinarstvom. Imam titulu magistra nauka iz oblasti matematičkog modelovanja, i bio sam u prilici (ne tako davno) da inženjerski problem rešavam diferencijalnom jednačinom (jer drugačije nije moglo).
P.S. Ako g.reggacci ozbiljno stoji iza svojih reči, ja nudim svoje usluge za datu cenu od 3000EUR, očekujem njegov projektni zadatak na moju adresu wine.somogyi@gmail.com. Inače, raspolažem i licencom za projektovanje!

Draga gospodo, TEHNOLOG je zanimanje a ne struka. Barem je tako u Svetu. Ali ne i kod nas. Postoji tehnolog u automobilskoj industriji, tehnolog u proizvodnji računara i tehnolog u pivarstvu, mlekarstvu, tekstilnoj industriji… u svemu što čovek fabrikuje. Technos-Logos se svodi na Know How iliti znati kako uraditi – pogledajte svemoćnu Wikipediju na adresi http://en.wikipedia.org/wiki/Technology . Nažalost, naše školstvo je decenijama pogrešno postavljeno, i nije ni čudo, što mladi tehnolozi ne nalaze odgovarajući posao. Još pre 30 godina, kada sam diplomirao, bilo me sramota da kažem da sam tehnolog, s obzirom na to, ko je sve i kako dobio istu diplomu. Danas je situacija još gora, otkad je sistem vrednosti potpuno srušen. Ni tada, ni danas u svetu, u industrijama na 1000 radnika nema više od 2 tehnologa sa inženjerskom akademskom titulom, a kod nas u fabrikama od 300 zaposlenih je 20 inženjera! Fakulteti niču ko pečurke, hiperprodukcija dipl.inž. se nastavlja, velika privreda je već decenijama mrtva, ili je prodata, srednjim i malim preduzećima upravljaju polupismeni tajkuni – ostaje mala privreda i preduzetništvo, i naravno, poljoprivredna domaćinstva.
Zato, po meni, hemičar, ako već ne može da bude profesor hemije (jer zato se pripremao), niti može da se zaposli u nekoj hemijskoj laborattoriji, jednako je dobar za proizvodnju soda vode, koliko i svaki veterinar, ili bilo ko sa barem srednjom školom prirodnog smera. To, što su naši zakoni zbrzano sašiveni bez krojenja – pa seljak sa 2 ha vinograda treba da ima stalno zaposlenog diplomiranog tehnolga za vino, – još ne znači, da će takav inženjer ikad moći tamo biti inženjer!

[Autor]

Članci