U Srbiji trenutno rade samo četiri šećerane, tri su u sistemu kompanije Sunoko u kojoj je nekada većinski, a danas manjinski vlasnik MK komerc i Crvenka koja je većinski u rukama grčkog Helenik šugara

Pre 20 godina situacija je bila potpuno drugačija, u Srbiji je 2000. godine bilo 15 šećerana koje su imale kapacitet da proizvedu do 700.000 tona šećera.

Međutim, te godine Srbija je proizvela svega 115.000, što nije bilo dovoljno ne samo za izvoz već nije moglo da zadovolji ni polovinu domaćih potreba.

Kada je oktobra te godine u zemlji došlo do promene, odnosno kada je DOS došao na vlast, otvorila su se vrata ka Evropskoj uniji koja je ubrzo potom odlučila da pomogne izvoz šećera i oporavak industrije tako što će uvesti preferencijale, odnosno omogućila je proizvođačima iz Srbije da bez carine izvoze šećer u zemlje EU.

Upravo to je „poguralo“ privatizaciju šećerana i 2002. Agencija za privatizaciju raspisala je međunarodni tender za prodaju šećerana u Crvenki, Kovačici, Baču, Žablju i Pećincima i najavila da će dozvolu za prodaju dobiti i šećerane u Senti i Novoj Crnji, Sremskoj Mitrovici i Kovinu.

Putem aukcije šećerane u Senti i Novoj Crnji prodate su italijanskoj kompaniji SFIR, koja je za većinski udeo u Senti dala 3,8 miliona evra, dok je za 3,1 milion evra kupila 100 odsto vlasništva u Novoj Crnji.

Za dva miliona, uz obećanje velikih investicija i otplatu dugova, šećerana u Crvenki prodata je Helenik šugaru, dok je Miodrag Kostić, odnosno MK komerc za po tri evra kupio tri šećerane u kojima i danas imao udeo – Kovačici, Pećincima i Baču.

Dve godine nakon ove privatizacije, MK komerc pojašnjava zbog čega su ove šećerane kupljene svaka za manje od 200 dinara.

„Neposredno pred uključivanje u sastav MK grupe, septembra 2002. godine šećerana u Baču nije radila prethodne dve godine, a radnici u Pećincima šest meseci nisu primili platu. Šećerane su zatečene u katastrofalnom stanju“, piše Vreme u maju 2004.

MK komerc je za prve dve godine rada, kako prenosi ovaj nedeljnik, izdvojio 2,55 miliona evra za šećeranu u Baču, gotovo isto toliko za Pećince i 1,7 miliona za Kovačicu.

Uporedo sa razvojem šećerana u Srbiji rasla je proizvodnja, ali i uvoz i izvoz, međutim dve godine nakon što je Srbiji omogućila da slobodno izvozi, EU je ukinula privilegije jer država nije obezbedila ispravne sertifikate o poreklu robe.

Godinama kasnije privatizacija šećerana će se naći na spisku 24 sporne privatizacije u Srbiji, ne konkretno zbog prodaje šećerana već uvoza i izvoza.

Naime, sporno je bilo to što se šećer uvozio i u Srbiji prepakivao i dalje prodavao, odnosno izvozio.

Ovo, međutim, nikada nije dokazano, a to su negirali i proizvođači šećera.

Ostao je izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije koji je 2003. skrenuo pažnju Vladi kako je u prethodnom periodu potrošeno i izvezeno 109.990 tona šećera više nego što je proizvedeno i legalno uvezeno.

„Kada se na to dodaju zalihe, koje su na dan 15. maja 2003. iznosile 86.330 tone, a koje treba odbiti od raspoložive količine šećera, dobije se 196.320 tona šećera koji je tokom 2001, 2002. i do maja 2003. godine potrošen i izvezen iz Srbije, a da nije u Srbiji proizveden, niti legalno uvezen“, ističe se u izveštaju Saveta.

U izveštaju iz 2005. Savet od Vlade i državnih organa traži i odgovore na pitanja kojim su se kriterijumima rukovodili kada su tri šećerane prodali za 183 dinara, zbog čega je onemogućena saradnja strateškog partnera sa beogradskom šećeranom, zašto nije pokušana prodaja zrenjaninske šećerane?

Savet je pitao Agenciju za privatizaciju i kako se to i pored velikog broja zainteresovanih stranih kompanija na sedam tendera pojavio samo jedan kupac.

„Smatramo da Vlada nije razmotrila sve aspekte šećerne afere, pre svega posledice nekontrolisanog uvoza i izvoza šećera po privatizaciju šećerana, od koje su odustali najveći svetski proizvođači šećera, čime je prouzrokovano propadanje najvećih srpskih šećerana, beogradske, zrenjaninske i kovinske“, navodi se u zaključku izveštaja Saveta koji je potpisala Verica Barać.

Zbog izveštaja Saveta 2004. je vođena istraga u ovom slučaju, ali niko nije osuđen.

Prema izveštaju MUP-a iz jula 2004. godine, podneto je ukupno 17 krivičnih prijava protiv 16 osoba koje su se nezakonito bavile trgovinom šećerom, a prema pisanju CINS-a vođena su samo dva sudska postupka protiv odgovornih lica u firmama MK komerc i Voćar lutka, u kojima je doneta odluka o odbačaju optužnice, odnosno oslobađajuća presuda.

Deset godina nakon što je protiv njega podneta krivična prijava zbog zloupotrebe službenog položaja i kupovine opreme za preradu šećerne repe, Miodrag Kostić je pozvan na informativni razgovor o kupovini tri šećerane.

Ništa sporno na kraju nije dokazano, a „kralj šećera“ je poslednjih godina ostao prilično usamljen na tronu.

Tokom 2016. MK komerc je kupio 20 odsto akcija šećerane u Senti čime je prema tadašnjim procenama imao više od 70 odsto učešća na domaćem tržištu.

Iako je u tom trenutku u Srbiji šest pogona proizvodilo šećer, vlasnik MK komerca Miodrag Kostić je jula naredne godine rekao kako su Srbiji dovoljne četiri šećerane.

„Ne treba da živimo u iluziji. Već 15 godina unazad tapkamo u mestu, uslovi su konstantno veoma loši. Srbiji je dovoljno da ima četiri šećerane. U EU Srbija najviše 180.000 tona šećera treba da izveze. Na domaćem tržištu može da proda oko 200.000 tona. Tako da se ukupno može prodati 380.000 tona. Prošle godine tri šećerane Sunoko su proizvele 420.000 tona šećera, i treba dodati još dve grčke šećerane koje rade u Srbiji i koje su proizvele 170.000 tona“, rekao je Kostić za Mađar so jula 2017.

Grdne greške napravljene

Ekonomista Milan Kovačević kaže da nije vredno razmišljati o tome da li bismo imali veću produkciju šećerne repe da smo sačuvali više šećerana.

„Kada je reč o potencijalu šećera, grdne smo greške pravili, bilo je tu šverca s Kube, ali ono što kod nas nedostaje je dosledan princip tržišnog poslovanja i uređeno tržište jer je neuređeno tržište jedino gore nego kad nema nikakvog“, napominje Kovačević.

U Srbiji, kako kaže, nećete čuti šta se misli o planiranju poljoprivrednih kultura, svako se snalazi kako ume i sadi šta želi. „A to je zato što kod nas to nije sistemski uređeno. Bilo je previše šećerana, a ljudi su malo sejali repu, tako da je moralo da se desi nešto – ili da propadnu ili da se nađe način da se podstaknu ljudi da seju šećernu repu“, ističe Milan Kovačević.

Danas