Industrijski lanac hrane koristi najmanje 75% poljoprivrednog zemljšta širom sveta da nahrani jedva 30% svetske populacije. Nasuprot tome, više od 500 miliona seoskih farmi širom sveta koristi manje od 25% zemlje da bi hranili 70% čovečanstva.
Vremena ponestaje ako svet zaista namerava da smanji emisije gasova koji proizvode efekat staklene bašte u meri koja bi obezbedila temperaturni rast manji od 1,5 C do 2100. godine, što je cilj koji je postavljen Klimatskim sporazumom u Parizu.
Prošle godine, na dve nezavisne konferencije razmatrala su se različita rešenja problema. Sredinom oktobra, Komitet UN za svetsku sigurnost hrane, održao je svoj godišnji sastanak u Rimu, alarmirajući da se broj gladnih ljudi na planeti povećao za 40 miliona u proteklih godinu dana, uglavnom zbog direktnih i indirektnih efekata klimatskih promena.
U međuvremenu, godišnja Konvencija UN o Klimatskim Promenama – COP23 održala se u Bonu, a prioritet na agendi bila je potreba za smanjenjem emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte.
Bezbednost hrane ili klimatska sigurnost?
Dakle, ono što su delegati u Rimu smatrali za problem je bezbednost hrane, dok su delegati u Bonu ipak smatrali da je problem klimatska sigurnost.
Rešenje za suverenost hrane i klimatske sigurnosti je da se demontira globalni industrijski agro-prehrambeni sistem (industrijski lanac hrane) i da država da više prostora već rastućoj i otpornoj ”seoskoj mreži hrane”, međusobno povezanoj mreži malih farmera, stočara, lovaca i sakupljača, ribara i urbanih proizvođača koji, kako naša istraživanja pokazuju, hrane veći deo populacije.
Ko će nas hraniti?
U izveštaju Ko će nas hraniti? (Who Will Feed Us?) koji je dostavljen tvorcima politike u Rimu i Bonu, Akciona grupa za Eroziju, Tehnologiju i Koncentraciju je dala izvorne podatke o značaju seoskih sistema hrane i stvarnih ekonomskih, ekoloških i društvenih troškova industrijske poljoprivrede.
Naime, industrijski lanac hrane koristi najmanje 75% poljoprivrednog zemljšta širom sveta i većinu poljoprivrednih fosilnih goriva i resursa slatkovodne vode, da nahrani jedva 30% svetske populacije. Nasuprot tome, više od 500 miliona seoskih farmi širom sveta koristi manje od 25% zemlje i skoro da nema fosilnih goriva ili hemikalija da bi hranili 70% čovečanstva.
Međutim, “seoska poljoprivreda kao osnovni način snabdevanja” nije konačno rešenje. To znači da bi poljoprivreda, zbog klimatskih promena, morala da se prilagodi uslovima uzgajanja koje svetu nisu poznata već tri milione godina.
Nema razloga da budemo optimistični u vezi sa predstojećim problemima. Moramo smanjiti otpad i usmeriti naše finansijske resurse na jačanje seoske mreže hrane, razmišljati o klimatsim promenama i osigurati suverenost hrane.