Reklama

Industrijski lanac hrane koristi najmanje 75% poljoprivrednog zemljšta širom sveta da nahrani jedva 30% svetske populacije. Nasuprot tome, više od 500 miliona seoskih farmi širom sveta koristi manje od 25% zemlje da bi hranili 70% čovečanstva.

Vremena ponestaje ako svet zaista namerava da smanji emisije gasova koji proizvode efekat staklene bašte u meri koja bi obezbedila temperaturni rast manji od 1,5 C do 2100. godine, što je cilj koji je postavljen Klimatskim sporazumom u Parizu.

Prošle godine, na dve nezavisne konferencije razmatrala su se različita rešenja problema. Sredinom oktobra, Komitet UN za svetsku sigurnost hrane, održao je svoj godišnji sastanak u Rimu, alarmirajući da se broj gladnih ljudi na planeti povećao za 40 miliona u proteklih godinu dana, uglavnom zbog direktnih i indirektnih efekata klimatskih promena.

U međuvremenu, godišnja Konvencija UN o Klimatskim Promenama – COP23 održala se u Bonu, a prioritet na agendi bila je potreba za smanjenjem emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte.

Bezbednost hrane ili klimatska sigurnost?

Dakle, ono što su delegati u Rimu smatrali za problem je bezbednost hrane, dok su delegati u Bonu ipak smatrali da je problem klimatska sigurnost.

Rešenje za suverenost hrane i klimatske sigurnosti je da se demontira globalni industrijski agro-prehrambeni sistem (industrijski lanac hrane) i da država da više prostora već rastućoj i otpornoj ”seoskoj mreži hrane”, međusobno povezanoj mreži malih farmera, stočara, lovaca i sakupljača, ribara i urbanih proizvođača koji, kako naša istraživanja pokazuju, hrane veći deo populacije.

Ko će nas hraniti?

U izveštaju Ko će nas hraniti? (Who Will Feed Us?) koji je dostavljen tvorcima politike u Rimu i Bonu, Akciona grupa za Eroziju, Tehnologiju i Koncentraciju je dala izvorne podatke o značaju seoskih sistema hrane i stvarnih ekonomskih, ekoloških i društvenih troškova industrijske poljoprivrede.

Naime, industrijski lanac hrane koristi najmanje 75% poljoprivrednog zemljšta širom sveta i većinu poljoprivrednih fosilnih goriva i resursa slatkovodne vode, da nahrani jedva 30% svetske populacije. Nasuprot tome, više od 500 miliona seoskih farmi širom sveta koristi manje od 25% zemlje i skoro da nema fosilnih goriva ili hemikalija da bi hranili 70% čovečanstva.

Međutim, “seoska poljoprivreda kao osnovni način snabdevanja” nije konačno rešenje. To znači da bi poljoprivreda, zbog klimatskih promena, morala da se prilagodi uslovima uzgajanja koje svetu nisu poznata već tri milione godina.

Nema razloga da budemo optimistični u vezi sa predstojećim problemima. Moramo smanjiti otpad i usmeriti naše finansijske resurse na jačanje seoske mreže hrane, razmišljati o klimatsim promenama i osigurati suverenost hrane.

  • Autor
    Članci
  • Komentari (1)
    Član 30.924

    Generacija stručnjaka koja je vodila Zadruge kao organizatora poljoprivredne proizvodnje na individualnom sektoru , skoro je izumrla.

    Nove generacije stručnjaka , zbog izolovanosti Srbije , nisu stekle veštine niti svoje ime na svetskom tržištu.

    Najveći problem je što Srbija nema institucije koje poznaju ovu materiju.Čak se ni Ministarstvo poljoprivrede i Ruralnog razvoja ne upušta u rešavanje ovog , vrlo jednostavnog problema ! Ma da im to stoji u opisu poslova i zadatka !

    1986. god Srbija je imala najveći Nacionalni dohodak na prostoru bivše Yugoslavije ,čak većine zemalja Evrope ,upravo ,zahvaljujući cerifikovanoj poljoprivrednoj proizvodnji po YUS stanardima.

    Iz Poljoprivrednog kombinata Beograd ,voće i povrće,grožđe,izvozilo se po celom Svetu,jabuka „Voćarskoh Planaža Boleč“ išla je na Englesko i Evropsko tržište,meso domaćih proizvođača za Italiju i Grčku,mesne prerađevine u Ameriku…

    Danas domaći proizvođač ne može da ubaci svoju robu ni u domaće-strane trgovinske lance jer nemaju potrebne cerifikate predviđene domaćim “ Pravilnicima o Zdravstvenoj ispravnosti voća,povrća i pečurki „kao i Bezbednosti hrane ,prilagođene EU standardima !

    Srbija ne poznaje zadrugarstvo kakvo imaju susedne zemlje pa italijanska Zadruga  „Compagnia Finanziaria Etica“,nije mogla da registruje svoju zadrugu u Srbiji.

    Možemo samo da se nadamo da će odluka Vlade Srbije za približavanje EU, postaviti dokazane ,svetski priznate stručnjake iz ove oblasti i isterati mehanizaciju poljoprivrednih prizvođača koja već tri dećenije stoju u hangarima ,na njive !

     

     

     

Odgovor na: Ko će nas hraniti – dug put do suvereniteta hrane

Napišite komentar


<a href="" title="" rel="" target=""> <blockquote cite=""> <code> <pre> <em> <strong> <del datetime=""> <ul> <ol start=""> <li> <img src="" border="" alt="" height="" width="">