Izvor: Đorđe Simović, Poljoprivreda.info

Jeftiniji šećer iz Robnih rezervi po maloprodajnoj ceni od najviše 103 dinara polako pristiže u veletrgovine. Istrživali smo šta je doprinelo da cena šećera dostigne gotovo 120 dinara, iako je lane u ovo doba koštao upola manje i ko je tu na dobitku. To sigurno nisu proizvođači šećerne repe. Smanjenje setvenih površina sa 70.000 na 45.000 hektara potvrđuje da sve više proizvođača u strukturi setve izostavlja šećernu repe. Iako tradiconalan proizvođač, Radoslav Ilić u Kuzminu odustaje od te proizvodnje:

– Sejao sam šećernu repu od kako znam za sebe. I moj tata je sejao. Poslednjih godina smo repu imali na 200 hektara. Prestali smo da sejemo pošto nismo mogli da se izborimo sa šećeranama oko digestije i nečisoća. Uz to je i jako mala cena šećerne repe.

Zamenik generalnog direktora šećerane u Žablju Željko Kovačević kaže da su šećerane u vlasništvu stranih kompanija i da posluju prema tržišnim principima. Šećer je poskupeo na svetskom tržištu, pa se to dogodilo i kod nas, kaže Kovačević:

– Pogrešna je pretpostavka da na ovom povećanju cene neko skida kajmak. Činjenica je da je do ovog povećanja cene šećerdra došlo pošto je šećer poskupeo na svetskoj pijaci. Sa nekih 200, 300 i 400 evra u zavisnosti o kojem delu prošle godine govorimo ona je otišla na 850 pa ča u jednom momentu i na 900 evra po toni. Na tu cenu treba dodati i carinu, porez, transportne troškove i trgovinsku maržu. Kompanija Helenik u okviru koje radi fabrika šećera u Žablju gleda da izaće u susret poljoprivrediicima pa je otkupnu cenu sa prošlogodišnjih 3 podigla na 4,10 dinara. Cena energije je izuzetno porasla u poslednjih godinu dana tako da se i to odrazilo na povećanje cene šećera.

Za razliku od zamenika generalnog direktora šećerane u Žablju Željka Kovačevića, agrarni analitičar Čedomir Keco prebacuje loptu sa svetskog na domaći teren. On smatra da šećerane podižu cenu šećera da bi obezbedili višak novca za novi otkup, pošto će repu na jesen plaćati i više od 4 i po dinara. Prema njemu, poskupljenje nije opravdano, jer je taj šećer proizveden od repe koja je lane plaćena tek malo više od 3 dinara. Keco tvrdi i to da poljoprivrednici odustaju od proizvodnje repe, jer im šećerane zakidaju pri otkupu:

– Utvrđeno je 12 načina zakidanja pri obračunu kvaliteta šećerne repe. Čak i neke laboratorije i naučne institucije koje koriste neodgovarajuće reagense su “u igri”. Znači, reč je o celom jednom povezanom lancu. Visoka cena kukuruza masovno motiviše ratare da okreću leđa šećernoj repi.

Čedomir Keco kaže da je za sada najveća nepoznanica to kome će proizvođači koji nisu ugovorili proizvodnju sa šećeranama podati šećernu repu koja je posejana na bezmalo 6 hiljada hektara. Ona bi kao i minulih godina lako mogla da neđe put do šećerana u Hrvatskoj.

Bilo kako bilo, očekuje se da od repe sa 45 hiljada hektara šećerane proizvedu do 350.000 tona šećera. Na žalost, pobrojani problem dovešće do toga da će nam nedostajati 50.000 tona šećera da bi zadovoljili tražnju na domaćem tržištu pre svega prehrambene industrije kao i da bi ispuniti kvotu za izvoz na tržište Evropske unije. Kao i u mnogim drugim slučajevima i ovde je istina negde na sredini. Da bi proizvodnja bila isplativa a da profit dostignu i šećerana i proizvođači trebalo bi da proizvodimo 10 hiljada kilograma šećera po hektaru što za sada nije slučaj. Ako se smanjenje površina pod šećernom repom nastavi analitičari upozoravaju da bi sudbinu šećerane u Baču koja ne radi mogle da dožive još dve do tri naše šećerane.