Kakve su šanse pojedinca kompanije sa 20.000 zaposlenih čiji je godišnji promet 13,5 milijardi dolara, a profit oko dve i po milijarde?
Teoretski nikakve, ali Amerika je pravna država, pa se Boumen, vlasnik farme od 120 hektara, nada da će se dogoditi baš to – da će pobediti pravda.
Kako piše Politikin dopisnik iz Vašingtona, Hju Boumen na svojoj farmi uzgaja samo soju. Kao i više od 90 odsto svojih kolega, seme je kupio od Monsanta, vodeće firme američkog agrobiznisa, poznate po tome što je glavni proizvođač i promotor genetskog modifikovanja raznih useva, pre svega žitarica, kukuruza, šećerne repe i soje.
Genetska modifikacija služi da ove useve učini otpornim na herbicide, takođe razvijene u Monsantu, koji uništavaju korov i u krajnjem ishodu povećavaju prinose.
Hju Boumen je kupio to genetski modifikovano seme i odgovarajući herbicid od Monsanta, i pri tome potpisao ugovor kojim se korporacija zaštitila. To je tipski ugovor kojim farmeri prihvataju zabranu proizvodnje novog semena od semena koje su kupili.
Rešivši se da posle prve žetve, zaseje i drugu, koja je zbog vremenskih prilika mnogo rizičnija – roda može biti, ali ne mora – Boumen je za to kupio genetski modifikovanu soju u lokalnom silosu, gde se slobodno prodaje, kao sirovina za stočnu hranu, ali i važan sastojak u prehrambenoj industriji.
I o tome je obavestio Monsanto, smatrajući da ne čini ništa loše. Platio je uredno za prvu generaciju semena, a po američkim zakonima, slobodno raspolaganje nečega što je jednom kupljeno bez ugovornih ograničenja (u ovom slučaju soje iz silosa) ne može da bude ometano.
Ali u ovom slučaju reč je o živim organizmima, a zakon, po običaju, ne prati tehnološki napredak. Može li se dakle zaštiti nešto što se samoreprodukuje?
Monsanto je podneo tužbu i spor u nekoliko nižih sudskih instanci dobio. Boumen je u tim procesima sam bio svoj advokat, uz povremenu pomoć jednog lokalnog pravnika. Kuća na njegovoj farmi, u mestu Sendbern, selu sa 450 stanovnika, puna je dokumenata, opisuje to u svojoj reportaži Vašington post, kojom najavljuje raspravu pred Vrhovnim sudom SAD.
Boumen se oslanja na “rupu” u ugovoru
Boumen dakle ne odustaje, a u pomoć mu je ”pro bono” (bez naplate, za javno dobro) priskočila jedna poznata advokatska kancelarija iz Sijetla, čija su specijalnost baš sporovi iz oblasti intelektualne svojine, koja valjda računa da joj je publicitet koji će u ovom procesu dobiti dovoljna nadoknada.
”Samo zato što na advokate može da potroši milione i milione dolara, Monsanto ne bi smeo da zastrašuje farmere i od njih iznuđuje da potpisuju nefer ugovore”, izjavljuje ovih dana novinarima koji ga posećuju Boumen.
On se uzda u jednu ”rupu” u tipskom ugovoru koji je, kao i ostali farmeri, potpisao sa Monsantom, na odredbu koja im dozvoljava da požnjevenu soju prodaju na tržištu, bez pominjanja ograničavanja njene potonje namene. Normalno, ona se ne koristi za seme, ali Boumen je ono što je tamo kupio upotrebio upravo u tu svrhu.
”On nije učinio ništa nezakonito. To seme je platio i kao svaki kupac neke imovine, trebalo bi da ima pravo da njom raspolaže po nahođenju”, tvrdi Mark Lorens, njegov novi advokat iz Sijetla.
Zastupnici Monsanta međutim argumentuju da se i na taj način u stvari prave kopije tehnologije njihovog klijenta.
GMO izvan regulative
Iako u ostatku sveta osporavani zbog nedovoljno proučenih uticaja na ljudski organizam, genetski modifikovan organizmi (GMO) i prehrambeni proizvodi u kojima su sastojci, ovde nisu kontroverzni.
Naučne studije navodno nisu dokazale njihovu štetnost, a vladina agencija koja je zadužena za nadzor hrane i lekova, ”Fud end drag administrejšn” (FDA) formalno ih niti odobrava niti zabranjuje, iako se u medijima često opisuju kao ”frankenfuds” (”Frankenštajna hrana”).
Intervencije na genetskom materijalu neke biljke ne smatraju se naime ”aditivima” koji su u nadležnosti FDA, dok prehrambena industrija, naravno, tvrdi da su apsolutno bezbedni.
Genetski modifikovana hrana jednostavno nije predmet regulative, pa se stvara privid da je sve u redu. Poneku komponentu GMO, prema mesečniku Atlantik, sadrži čak 70 odsto industrijskih prehrambenih proizvoda, uključujući tu i hranu koja se služi u školskim kantinama. Na svakom od ovih proizvoda je obavezno navođenje sastojaka, ali ne i da su oni rezultat genetskih modifikacija.
Agencija Blumberg iznosi da su u prošloj godini za GMO semena američki farmeri potrošili čak 19,9 milijardi dolara, što potvrđuje da je reč o zaista velikom biznisu. On je u Americi začet 1996, i danas se, prema Atlantiku, genetski modifikovani usevi gaje na 67 miliona hektara. Više od 90 odsto ukupne soje koja se požnje u SAD genetski je modifikovano.
Monsanto protiv “piratske” GMO soje
Argument Monsanta, koji, razume se, podržava njegov esnaf, Organizacija biotehnoloških industrija, jeste da je sprečavanje farmera da reprodukuju GMO seme, u stvari zaštita patenta i jedini način da korporacija nadoknadi svoje izuzetno visoke troškove istraživanja i proizvodnje.
Da bi se od pronalaska određene formule za genetsku intervenciju stiglo do komercijalne proizvodnje takvog semena, potrebno je u proseku 13 godina i oko 136 miliona dolara.
Vladini pravnici su zasad na strani Monsanta, s obrazloženjem da farmer koji kupi merkantilnu soju ne može da je zaseje, a da pri tome ne prekrši patentno pravo proizvođača.
Monsanto je inače dosad zbog istog prekršaja ugovora tužio 146 farmera i sve ih dobio. Hju Boumen je međutim jedini čiji je slučaj dospeo do Vrhovnog suda, gde će pretres početi krajem iduće nedelje.
Ulog je velik ne možda toliko za Boumena, koji je korišćenjem semena kupljenog u silosu uštedeo oko 30.000 dolara, koliko za Monsanto, simbol multinacionalnog agrobiznisa koji je dosad uspevao da farmere postrojava pod svojim uslovima. David je opet protiv Golijata, ali ishod njihovog najnovijeg dvoboja ovoga puta je neizvestan.
Izvor: Politika