Kandidatura srpske šljivovice za listu nematerijalnog kulturnog nasleđa UNESCO prilika je da se sa ovim nacionalnim proizvodom ozbiljnije izađe na svetsko tržište ali je, kako navode stručnjaci, neophodno podizanje kvaliteta i “uniformisana” proizvodnja
Srpska šljivovica od 2016. godine nosi zaštićeno ime, kada je od Evropske unije dobila sertifikat o geografskom poreklu, a sada je Ministarstvo kulture i informisanja predalo i kandidaturu da ovo tradicionalno piće bude upisano na UNESCO-vu reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.
– Kandidatura nema posebnog značaja za samu proizvodnju ili konzumente. Međutim, za mene kao proizvođača, nekoga ko se bavi naukom i rakijom kao proizvodom u svakom smislu, ovo raduje i to je velika stvar, zato što to govori da rakija više nije anonimna što se tiče države i nas kao naroda. To je jedan gest koji je država napravila u smislu da počinje ozbiljnije da gleda na ovaj naš nacionalni proizvod – kaže dr Ivan Urošević, predsednik Upravnog odbora nacionalnog Savez proizvođača rakija.
Sa druge strane, kako ističe, postajemo svesni da je rakija jedan od retkih proizvoda koji su zaista autentični za nas i prema kojima treba da se ponašamo kao nacionalnom proizvodu, s obzirom da je u poslednje dve godine primetno otvaranje malih kraft destilerija koje se bave proizvodnjom kvalitetnih rakija.
– Ovo nam je prilika da sa rakijom kao proizvodom izađemo na svetsko tržište, jer bez toga u suštini mi kao malo tržište smo poprilično zatvoreni i ne možemo da očekujemo neke velike benefite, sem ako ne pričamo o izvozu – navodi Urošević, uz napomenu “da moramo da vodimo računa šta pijemo kod kuće”, te da opšti nivo kvaliteta ovog žestokog alkoholnog pića podignemo na viši nivo.
Izvoz rakije iz Srbije, pokazuju podaci Privredne komore, u poslednjih pet godina jeste veći za oko 40 odsto, ali srpsku šljivovicu zapravo i dalje najviše kupuju oni koji je već znaju. Naime, u strukturi izvoza najviše rakije se proda na tržištima bivših jugoslovenskih republika, pa potom, što se tiče tržišta EU, u Nemačkoj. Sledi izvoz u SAD i Australiju, uz kranje skromna pojavljivanja na tržištima Kine i Rusije.
Da bi srpska šljivovica bila prepoznata kao kategorija pića u inostranstvu, kako smatra Ivan Urošević, osnovni preduslov je kvalitet i „uniformisana“ tehnologija proizvodnje, s obzirom da na tržištu imamo veliki broj neiskontrolisanih rakija u „sivoj zoni“, zbog čega dolazi i do neverovatnog dispariteta cena da se rakija na pojedinim pijacama u Srbiji može kupiti i za svega 400 dinara litar, dok pojedini domaći brendovi koštaju čitavih 100 evra!
Inače, iako nema preciznih podataka, procenjuje se da već godinama bar polovina, a najčešće 60-70 procenata godišnjeg roda šljive u Srbiji, završi u rakiji. Zbog toga, kako upozoravaju stručnjaci, kvalitet pića je šarenolik, a problem je što većina proizvođača nije ovladala savremenom tehnologijom proizvodnje, posebno za sorte koje zahtevaju da se odmah posle fermentacije, odradi destilacija.
Problem je što nemamo uniformni kvalitet, odnosno od svakog proizvođača imamo njegovu rakiju. Nedostaje nam znanje, tehnologija, mašine za izbijanje koštice, malo savremeniji kazani … Zadržali smo se na tradicionalnom načinu proizvodnje, kako su to radili naši dedovi pre 50 godina. Ono što je najpogubnije u celoj priči je da najkavlitetnije plodove prodaju, a ono što ne može da se proda stavljaju u rakiju, zatim kupe i plodove koji nisu zreli, sve to izmešaju i dobiju rakiju koja nije zadovoljavajućeg kvaliteta – objašnjava Jovan Milinković iz Poljoprivredne savetodavne i stručne službe.