Knjiga je štampana u boji na mat kunstdruku, B5 formatu sa tvrdim koricama, okruglom riknom, obima 830 strana.
Zbog obimnosti, a u svrhu lakšeg manipulisanja, knjiga je podeljena u dva toma (Knjiga 1 i Knjiga 2), sa tiražom od 500 primeraka.
Tekst je podeljen na dva dela:
I – Opšti deo u kome je opisan predmet i cilj monografije, kriterijumi za indentifikaciju i grupisanje sorti, definisanje pojma »autohtona sorta«, upotrebna vrednost plodova i mogućnost njihovog iskorišćavanja. U ovom delu je data i kratka istorija gajenja jabuke na tlu Srbije i Crne gore, kao i kratak prikaz jabuke u mitologiji i tradiciji.
II – Posebni deo u kome je opisano 350 autohtone sorte jabuke. Sve sorte su prikazane po područjima gde su pronađene, sa njihovim orografskim, klimatskim i zemljišnjim karakteristikama. Na teritoriji Srbije i Crne Gore obrađeno je 19 područja, 17 u Srbiji (Subotica i Novi Sad, Vršac, Loznica, Mionica, Knić, Kruševac, Brus, Kuršumlija, Požega, Čačak, Trstenik, Niš, Zaječar, Pirot, Raška i Peć) i 2 područja u Crnoj Gori (Bijelo Polje i Bar).
Na kraju knjige dat je kratak rezime (na srpskom i engleskom jeziku) sa popisom svih opisanih sorti složenih po azbučnom redu, kao i korišćena literatura od 52 reference, od čega je 25 referenci od autora ove monografije.
Prema navodima recenzenata (Prof. dr Petra Mišića, Prof. dr Nikole Mićića i Prof. dr Miladina Šoškića) ovaj monografski rad predstavlja rezultat 30-godišnjeg istraživačkog rada autora. To je originalno, naučno-istraživačko delo, u kome je po prvi put na ovaj način i u ovom obimu prikazano ogromno bogatsvo dela autohtone voćne flore, koja je respektabilni resurs Srbije.
Rezultati izneti u ovoj monografiji imaju veliki značaj, ne samo za očuvanje genetičkih resursa kojima Srbija raspolaže (što jeste glavni cilj ove monografije), već i za sagledavanje mogućnosti njihovog pravilnijeg iskorišćavanja.
Ovo je utoliko značajnije, kad se ima u vidu činjenica da je gajenje autohtonih sorti jabuke potpuno napušteno posle II svetskog rata, uvođenjem u proizvodnju introdukovanih sorti nekih boljih privrednih karakteristika.
Međutim, ako se zna da je intenzivna proizvodnja sve više opterećena primenom hemijskih zaštitnih sredstava, koja kao rezidue ostaju u plodu jabuke i smanjuju njegovu biološku vrednost, a istovremeno ugrožavaju zdravlje ljudi, to postoji opravdana potreba i obaveza nauke da traži druga rešenja.
Upoznavanje autohtonih sorti jabuke može biti jedan od puteva ka rešenju ovog problema (što je takođe cilj ove monografije), bilo da će se neke od ovih sorti u budućnosti gajiti kao industrijske ili kao biološki vredna hrana gajena po principu organske proizvodnje, ili će se koristiti u daljem oplemenjivačkom radu kao jedan od roditelja, kako bi se stvorile bolje i otpornije sorte jabuke, koje bi ne samo zadovoljile ukus potrošača, već i mogle da se gaje bez primene po ljudski organizam štetnih materija, kakva su hemijska-zaštitna sredstva.
Rukopis je napisan jasnim i konciznim stilom, sa prikladnim i sveobuhvatnim rasporedom materije. U tekstu je do izražaja došlo iskustvo autora u naučno-istraživačko radu i pripremi brojnih publikacija iz oblasti voćarstva.
Monografija „Autohtone sorte jabuke Srbije i Crne Gore“ je originalno delo, koje u našoj zemlji do sada nije objavljivano, što ovoj knjizi daje posebnu vrednost, i što predstavlja ogroman doprinos voćarskoj nauci i struci.