Sadržaj

I. BOLESTI PČELA

Septikemija — Septicaemia
Paratifus — Paratyphus
Majska bolest
Dizenterija — Dysentheria (dijareja)
Aspergiloza — Aspergillosis
Paraliza — Paralysis (crna bolest, crne pčele)
A) Hronična paraliza
B) Akutna paraliza
Nozemoza — Nosemosis (nozemavost, nozematoza)
Amebna bolest — Amebosis
Akaroza — Acarosis (pršičavost, grinjavost)
Senoteniaza — Senoteniasis (miaza)
Varooza — Varroosis (varoaza, varoatoza)

II. BOLESTI LEGLA

Američka kuga — Pestis (kuga pčelinjeg legla, američka gnjiloća, američka gnjiloba čebelje zalege, huda gnjiloba, opaka gnjiloća, kuga čebelje zalege, amerikanski gnjilec)
Kompleks blage truleži pčelinjeg legla (evropska kuga legla, evropska trulež legla, evropska gnjiloća legla, blaga trulež legla, kiselo leglo, prehlađeno leglo)
Kameno leglo
Krečno legio — Ascospherosis (vapneno leglo, askosferomikosis)
Mešinasto leglo (vrećasto leglo)

III. BOLESTI I ANOMALIJE MATICE

A) Bolesti matice
B) Anomalije matice u toku razvoja

IV. AKARINE I DRUGE STETOČINE U KOSNICI

1. Opnokriki — Hijmcnoptera
2. Pčelinji mravi — Mutilli
3. Triunguline
4. Ptice i druge vrste životinja
5. Pčelinja vaš — Braula coecn (Brauloza)
6. Veliki i mali voskov moljac
7. Slaninar — Dermcstcs lardarius
8. Ptinus fiir Linck
9. Stetočine polena
10. Stetočina meda

V. TROVANJA PČELA

A) Trovanja pčela hemijskim sređstvima
B) Trovanja pčela na paši (pašna trovanja)

LITERATURA

V. Trovanja pčela

Svake godine u toku najjačeg rada pčelinjih zajednica na prikupljanju polena, nektara, kao i razvoja legla, javljaju se trovanja pčela različitog porekla. Gubici mogu biti vrlo značajni, naročito ako je trovanje nastupilo u više pčelinjaka u jednom regionu sa potpunim uništenjem pčelinjih zajednica.

Najčešća trovanja su hemikalijama iz reda pesticida kojima su pčele izložene preko vode, hrane ili kontaktom. Dim, kao proizvod određenih hemijskih procesa takođe ima toksično dejstvo na pčele, taložeći se na biljkama koje pčele koriste. U manjoj meri, izvesni prirodni sastojci polena, nektara i medljikovca takođe mogu delovati toksično. Posledice trovanja mogu biti manje ili veće, manje ili više vidljive: smanjenje broja pčela radilica, uginuće cele zajednice, kontaminiranje meda i hrane za pčele uopšte. Sve navedeno ima reperkusije na dalji razvoj legla, kao i na opstanak pčelinje zajednice u celini.

U nekim slučajevima, zavisno od načina trovanja i vrste otrova, kao i stanja ćelija sa medom (otvorene ćelije) i med može biti zatrovan, i kao hrana predstavljati izuzetnu opasnost za ljude.

Stoga ćemo u ovom poglavlju opisati trovanja pčela hemijskim otrovima i tzv. otrovanja na paši.

A) Trovanja pčela hemijskim sredstvima

Najčešće su u pitanju trovanja hemijskim materijama, pre svega pesticidima, posebno insekticidima, sa kojim pčele sabiračice ostvaruju kontakt u potrazi za hranom ili vodom. Dim pojedinih industrijskih pogona takođe ima toksično dejstvo na pčele, kao i gasovi koji se emituju kao nuzprodukti.

1. Danas se najviše govori o trovanjima hemijskim sredstvima pesticidima, koji imaju različitu primenu, sastav i različito delovanje. Njihova upotreba je usmerena ka raznim vrstama živih bića, mahom insekata, koji su poznati kao ektoparaziti biljaka, životinja i čoveka.

Stoga je potrebno da se u osnovnim i grubim crtama podsetimo na pesticide i njihovu primenu, zavisno od vrste ektoparazita, ne zaiazeći u njihovu detaljnu klasifikaciju o kojoj, uostalom, govori nauka o otrovima.

U osnovi pesticidi se mogu podeliti u dve grupe:

• zoocidi i fitocidi.

Zoocidi se prema svojoj nameni dele na:

• insekticide, sredstva za uništavanje insekata koji napadaju biljke bilo u toku vegetacije ili uskladištenja plodova (kao semenska roba). Insekticidi takođe predstavljaju materije koje se koriste i protiv ektoparazita koji napadaju domaće životinje i ljude,
• rodenticidi su sredstva za umstavanje miseva, pacova i drugih glodara;
• limicidi su sredstva za umstavanje puzeva.

Fitocidi se dele na:

• fungicide, sredstva za uništavanje gljivica;
• herbicide, sredstva koja su selektivnog karaktera i primenjuju se za uništavanje korova, ali i ostale vegetacije.

Iz prethodne uprošćene podele pesticida, može se zaključiti da su za pčele najopasniji insekticidi, jer i pčele pripadaju insektima. Fitocidi su manje opasni za pčele, a od fungicida praktično ne dolazi do trovanja.

Pčele su najugroženije pri masovnoj primeni insekticida, kao, npr. avio-prskanja većih kompleksa šuma ili useva, umštavanje komaraca i sl. Ali, isto tako, nekontrolisana i nepotrebna prskanja od strane pojedinaca nanose znatne štete pčelama.

Trovanja pčela mogu nastati kontaktom, prenose sa hranom, ih aerogeno (aerosol metodi, fumigacija), ali svakako zavisno od vrste i načina delovanja otrova.

Klinička slika

Prilikom trovanja pesticidima, naročito insekticidima, u prvom redu stradaju pčele izletnice. Mortalitet varira, jer se dešava da Jovane pčele zavisno od stepena otrovnosti preparata i razdaljiine mesta gde se dogodilo trovanje od pčelinjaka, mogu da ostanu daleko od svojih košnica ili da se vrate u pčelinjak.

Kod lakših intoksikacija pčele ostaju žive katkada nekoliko dana.

Zavisno od vrste otrova pčele mogu uginuti daleko od košnice pčelinjaka, u prirodi, zatim na povratku u košnice, pred njom, a i u kosi.

Ukoliko se radi o preparatima koji se zadržavaju na telu pčela, one ako uspeju da uđu u košnicu, kontaktom ga prenose na mlade pčele koje takođe stradaju. Sabiračice mogu neke toksične materije uneti u kosmcu peludom.

Natalitet, odnosno mortalitet pčelinje zajednice, zavisiće kako od vrste insekticida, tako i od broja zatrovanih pčela.

Klinički znaci trovanja pčela insekticidima su različiti zavisi i od vrste insekticida. Uglavnom se zapaža da se otrovane Pcele nes^urno sreću teturaju, grče i prevrću se na leđa raširenih krila. U drugim s čajevima, npr. trovanja sa H.C.H. pčele se čiste, vrlo intenzivno otvaraju čeljust, šire krila i manifestuju nekoordimsane pokrete sve dok padnu na bok ili leđa sa savijenim abdomenom.

Pčelinja zajednica naglo slabi i često se posle toga javijaju znaci blage truleži, jer pčele više ne neguju pravilno leglo, pa dolazi do uginuća larvi.

U izvesnim slučajevima ne mora doći do uginuća cele zajednice, pa može doći i do oporavka, ali uz znatne ekonomske štete.

Patoanatomske promene

Patoanatomske promene u otrovanih pčela mogu biti u intestinalnom traktu kada se javljaju kompaktne gromuljičaste mase, mestimično smeđe boje, a zidovi digestivnog trakta su sa nekrotičnim smeđe-crnim žarištima. Epitel je ukeriran skoro do bazalne membrane, naročito srednjeg creva. Ipak, promene u crevima ne mogu poslužiti za potvrdu količine toksične doze, kao ni za vreme delovanja toksina.

1. Trovanje pčela dimom i gasovima, koje se javlja u oblastima gde se nalaze metalurške fabrike koje prerađuju rude i tope metale, javlja se svake godine. Uglavnom su posredi organske materije, koje se talože. Klinička slika je kao i kod trovanja insekticidima.

Dijagnoza i difrencijalna dijagnoza

Tačna dijagnoza se postavlja u toksikološkim laboratorijama utvrđivanjem vrste otrova. U tu svrhu potrebno je uzeti najmanje 100 grama uginulih pčela, ram saća sa leglom, zapečatiti i uz epizootološku anamnezu dostaviti odgovarajućoj laboratoriji. Uzorke za laboratorijski pregled treba uzeti neposredno po ustanovljenju uginuća pčela, a najkasnije posle 24 sata. Preporučuje se da se prikupljeni uzorci do dostave čuvaju na nižoj temperaturi (npr. +4°C).

Sprečavanje trovanja i postupak za vreme i posle trovanja

Važećim zakonom o upotrebi pesticida i drugih zagađenja-ekološke sredine, regulisani su promet, upotreba i diseminacija pesticida i otrovnih gasova, čime se sprečava trovanje pčela.

Kada se dogodi trovanje hemijskim sredstvima pčelinjih zajednica primenjuju se različite mere, zavisno od ishoda trovanja, dakako vezane za biologiju i fiziologiju pčelinje zajednice (npr. uništavanje leševa pčela, otklanjanje uginulog legla iz košnice, prihranjivanje pčelinjih zajednica retkim šećernim sirupom i sl.).

B) Trovanja pčela na paši (Pašna trovanja)

U praksi su zapažena i trovanja pčela različitim toksičnim supstancijama ili nekim komponentama koje sadrže, na primer, polen, nektar, medljikovac, ili aromatični sastojci neki proizvoda biljaka. Uginuća pčela koja nastaju u ovim slučajevima, često se pripisuju trovanjima hemijskim materijama ili insekticidima, ili infektivnim bolestima.

Ovom prilikom ćemo pomenuti i opisati samo neka trovanja pčela koja se javljaju na paši.

1) Trovanje polenom (peludom). — Tokom proleća pčele češće uginjavaju usled trovanja polenom. Do sada je sigurno utvrđeno da, polen žabnjaka (Ronunculus puberulus), zatim polen divljeg kestena (Aesculus hipocastanum i Aesculus pavia) ima toksična svojstva, kao i polen medveđeg luka (rus, čemernica — Allium ursinum). Pomenuti primeri svakako ne isključuju postojanje i drugih biljaka (ovde se misli na medonosno bilje) čiji polen ima toksično delovanje na pčele.

Usled trovanja polenom, pčele uginjavaju u većem broju tada kada češće ili isključivo posećuju samo takve biljke. To se događa na velikim kompleksima sa takvim biljkama, ili kada zbog klimatskih prilika cvetanje drugih biljaka kasni, zbog čega su pčele prinuđene da posećuju baš takve biljke, čiji polen štetno deluje. Trovanja, uzrokovana osobinama polena pojedinih biljaka javljaju se u raznim krajevima različitih klimatskih prilika i u određenim godinama (fenofaze biljaka).

Zbog toga, uginuća pčela su katkad veoma velika, a ponekad se i ne javljaju, ili su u nekim krajevima čak i nepoznata, iako se i tamo nalaze ove biljke.

Znaci trovanja polenom, npr. žabljaka, slični su znacima bolesti — opstrukcije creva polenom. Naime, mlade pčele izlaze iz košnice drhteći, ne mogu da polete, na poletaljci i po tlu se kreću uznemireno, padaju ispred košnice okrenute na leđa. Ubrzo se javljaju grčevi, znaci slabosti i uginuće. Kod takvih pčela abdomen nije naduven.

Uginule pčele su sitne, skvrčene, sa raširenim krilima i često s izbačenim rikem.

Kada je posredi trovanje polenom kestena, pčele su malaksale, neki put sa naduvenim abdomenom. Zapaženo je da neke pčele gube dlačice i imaju crnu boju.

Uginjavanje pčela usled trovanja polenom biljaka teško je sprečiti. Obično se, u krajevima gde se redovnije javljaju ova uginuća, sprečavanje svodi na zatvaranje leta u vreme početka pojačanog uginjavanja pčela; ako je posredi žabnjak, može se vršiti otkos ili njegovo iskorenjivanje. Seoba pčela u krajeve gde pomenutih biljaka nema, ili istovremeno ima i druge peludne paše, može se izvesti ali pod određenim uslovima.

2) Uginjavanje pčela u toku lipove paše (na lipinoj paši), — Dešava se, da se tokom paše na lipi (naročitvo srebroliste lipe) u nekim krajevima, zapažaju velika uginuća pčela jednog ili više pčelinjaka. Tada, pod samim lipama, može da se nađe znatan broj uginulih pčela. Eksperimentalno je dokazano, da ekstrakt lipovog cveta, kao i medljika lipe, deluju otrovno na pčele, sa znacima pareza i paraliza.

Pretpostavlja se da deluju ili nektar lipe ili miris lipe, koji omamljuje pčele.

Na ovoj paši pčele lako padaju na tlo i tu, daleko od košnice, usled hlađenja uginjavaju. Posebno znatno uginjavanje uočeno je u vreme cvetanja lipe kada nema druge paše, tako da su pčele prinuđene da posećuju samo lipu.