Pojava priručnika iz ove oblasti obogaćuje našu stručnu literaturu i pravovremeno izlazi u susret potrebama nastalim u doba vrlo živih migracija i mogućnosti izbijanja i širenja epidemija različitog porekla iz raznih krajeva sveta.

Izlaženje ovog priručnika dolazi u vreme kad se malobrojni i retki primerci publikacija ove vrste ne nalaze u izlozima i stokovima naših izdavačkih kuća i kada aktuelnost dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije ponova dobija prvorazredni značaj, naročito zbog pojave sve većeg broja rezistentnih patogenih bakterijskih sojeva u spoljnoj sredini, pod uticajem prekomernog i nekontrolisanog davanja antibiotika.

Aktuelnost priručnika dr Borislava Zarkovića utoliko je veća što su se poslednjih godina u ovoj oblasti pojavila nova prikladnija sredstva koja su opisana u ovom priručniku. U njemu se prvi put na lak i jednostavan način daju informacije i uputstva o korišćenju masovnih organizacija za preduzimanje protivepidemijskih mera (dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije) i ukazuje na zadatke i ovlašćenja organa sanitarne inspekcije u njihovom sprovođenju na način koji je u skladu sa propisima o radu službe sanitarne inspekcije i pozitivnom praksom njenih organa što je autor revnosno registrovao i izložio. Pored toga priručnik sadrži uputstva za rad drugih organizacija i ustanova van zdravstvene službe kao i pojedinaca u sprovođenju dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije, u okviru njihovih delatnosti i obaveza, što mu daje širi značaj i omogućuje korišćenje i van zdravstvene službe.

Šef odeljenja Glavni republički inspektor
Dr Srbobran Đorđević

Sadržaj

I POGLAVLJE DEZINFEKCIJA

Pomoć masovnih organizacija u sprovođenju dezinfekcije
Kontrola sprovođenja dezinfekcije
Vrste dezinfekcije
Profilaktična dezinfekcija
Dezinfekcija u toku bolesti
Završna dezinfekcija
Uticaj raznih faktora na efikasnost dezinfekcije
Metodi rada i sredstava za dezinfekciju
Mehanička dezinfekcija (filtracija, ventilacija, uklanjanje prašine)
Fizički metod dezinfekcije
Ultravioletni zraci
Toplota (visoka temperatura)
Iskuvavanje
Ultra zrak
Niske temperature
Hemijski metod dezinfekcije (hemijska sredstva za dezinfekciju i njihovo delovanje)
Primena hemijskih dezinfekcionih sredstava
Kiseline
Sona kiselina
Borna kiselina
Trovanja kiselinama
Baze
Natrijeva bjaza (NaOH)
Kreč
Trovanje bazama
Ceđ
Sapun
Halogeni elementi
Hlor
Hlorni kreč
Hlorno krečno mleko
Kaporit
Natrijum hipohlorit (Zavelova voda)
Hloramin
Trovanje hlornim preparatima
Jod
Phenolum (acidum carbolicum)
Krezol (crezolum purum)
Lizol (krezolna sapunica)
Formalin
Formalinske tablete
Etilalkohol
Glicerin
Deterdženti
Boje
Metali
Soli teških metala
Sublimat
Bakreni sulfat
Gvožđe sulfat
Oksidativna sredstva
Kulijum permangant
Trovanja kalijumpermagantom
Ozon
Vodonik peroksid
Persirćetna kiselina
Održavanje patogenih mikroorganizama u spoljašnjoj sredini
dysenteria bacillaris
vibrio cholerae
typhus abdomimalis i paratyphus
salmonele trovači hrane
influenca (grip)
poliomyelitis (dečja paraliza)
tuberculosis
clostridium botulinum
variola vera
typhus exantematicus (pegavac)
rabies (besnilo)
trachoma (trahom)
pasteurella tularensis
stomatitis apthosa infectiosa (slinavka-šap)
pestis (kuga)
Dezinfekcija u praksi
Dezinfekcija stambenih prostorija
Dezinfekcija igračaka
Dezinfekcija vode
Kuvanje vode
Hlorisanje vode
Hiperhlorisanje vode
Dezinfekcija manjih količina vode
Dezinfekcija kopanih bunara
Dezinfekcijia vodnih objekata
Dezinfekcija rezervoara
Dezinfekcija cisterni za vodu
Kontrola dezinfekcije vode
Održavanje čistoće i dezinfekcija u objektima za proizvodnju i promet namirnicama
uklanjanje prašine
čišćenje frižidera
čišćenje posuđa i pribora
pranje i dezinfekcija posuđa i pribora za mleko
dezinfekcija u prodavnicama mesa
skupljanje otpadaka i smeća
Mere u eventualnom bakteriološkom napadu
Dezinfekcija pri elementarnim nepogodama
Dezinfekcija ruku
Održavanje čistoće i dezinfekcija bolničkih prostorija
Dezinfekcija u bakteriološkim laboratorijama
Dezinfekcija kupatila
Dezinfekcija prevoznih sredstava koja se koriste za transport životinja, životinjskih proizvoda, sirovina i otpadaka
Dezinfekcija ispljuvka TBC-bolesnika
Dezinfekcija rublja i odeće
Dezinfekcija vozila za prevoz zaraznih bolesnika
Dezinfekcija transportnih sredstava
Dezinfekcija aviona
Dezinfekcija klozeta
Primena dezinfekcionih sredstava u sprečavanju parazitarnih oboljenja
Dezinfekcija pri antraksu
Dezinfekcija pri gljivičnim oboljenjima
Postupak sa umrlim od zaraznih bolesti — Ijudski leševi
Prenos mrtvaca
Dezinfekcija zemljišta
Dezinfekcija izlučevina
Dezinfekcija otpadnih voda
Životinjski leševi
Dezinfekcija kod karantinskih bolesti
Dezinfekcione mere koje se preduzimaju pri prevozu robe, prtljaga i pošte u međunarodnom saobraćaju
variola
kolera
Sterilizacija
plamenom
toplotom
vlažnom toplotom
iskuvavanjem
pod pritiskom
autoklavorn
hemijskim dezinfekcionim sredstvima
Kontrola dezinfekcije
Kontrola dezinfekcije sudova i površina
Kotrola dezinfekcije i rada uređaja za prečišćavanje vazduha
Kontrola dezinfekcije hemijskim metodama
Kontrola dezinfekcije hlornim preparatima
Kontrola dezinfekcije lizolom
Kontrola dezinfekcije formalinom
Kontrola sanitarno-higijenskih prilika i dezinfekcije u objektima za proizvodnju i promet namirnica
Uzimanje materijala za analizu
Način uzimanja briseva
Brisevi sa ruku
Pravljenje rastvora

II POGLAVLJE DEZINSEKCIJA

Metodi dezinsekcije
Mehanički metod
Fizički metod
Biološki metod
Hemijski metod
Oblici, forma i način primene insekticida
Kontaktni insekticidi
Hlorirani ugljovodonici
Trovanja preparatima iz grupe hloriranih ugljovodonika
Preventivne mere pri radu sa preparatima hloriranih ugljovodonika
Organofosforni insekticidi
Trodanja organofosfornim insekticidima
Preventivne mere
Piretrin (buhač)
Probavni insekticidi
Gasoviti insekticidi ili fumiganti
Cijanovodonik (HCN)
Uklanjanje ostataka posle cijanizacije
Preventivne mere pri radu sa fumigantima
Trovanja cijanovodonikom
Repelenti ili sredstva za odbijanje
Atraktanti
Dezinsekcija u praksi
Dezinsekcija posteljine, odela, rublja i prostorija
Dezinsekcija saobraćajnih sredstava
Preventivna dezinsekcija prazne ambalaže —
Dezinsekeija u proizvodnji i prometu životnih namirnica
Preventivna dizensekcija praznih prostorija za čuvanje namirnica
Improvizovani uređaji za dezinsekciju
„Srpsko i Partizansko bure“
Dezinsekcija epidemiološki najvažnijih insekata
komarci
buve
kućna muva
vaši
stenice
buba švabe
mravi
Dezinsekcija kod karantinskih bolesti
pegavac
povratna groznica
Insekticidi
malation
hlordan
dibrom
diazinon
trihlorfon
HCH
Lindan
DDT
toksafen
aldrin
endrin
paration

III POGLAVLJE DERATIZACIJA

Sivi pacov (Rattus norvegicus)
Crni pacov (Rattus rattus)
Bolesti koje najčešće prenose glodari
Otkrivanje tragova glodara u prostorijama
Zagađenje namirnica
Laboratorijska ispitivanja
Mere za borbu protiv glodara
Mehaničke mere suzbijanja glodara
Hemijski metod suzbijanja glodara
Kumurinski preparati
Natrijumfluoracetat
Cink-fosfid
Trovanje cink-fosfidom
Gasovita sredstva
Sređstva za posipanje
Biološke mere suzbijanja glodara
Deratizacija komora hladnjača
Deratizacija brodova
Profilaktične mere
Sanitarni nadzor na granici
Deratizacija prevoznih sredstava u međunarodnom saobraćaju
Uverenje o deratizaciji
Mere za zaštitu pri radu na dezinfekciji, dezinsekciji i deratizaciji
Mere predostrožnosti pri prevozu preparata za dezinfekciju, dezinsekciju i deratizaciju
Ovlašćenja sanitarne inspekcije u vezi sa sprovođenjem dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije

Dezinfekcija

U kompleksnom mehanizmu sprečavanja i suzbijanja zaraznih bolesti dezinfekcija predstavlja veoma važnu protivepidemijsku meru koja savremenoj medicini pruža višestruku pomoć. Osnovni zadatak dezinfekcije je uništenje odnosno odstranjenje patogenih mikroorganizama u spoljašnjoj sredini (u prostorijama, na zagađenim predmetima, životnim namirnicama, živim bićima, zemljištu, u vodi i dr.). L. V. Gromaševski, poznati ruski epidemiolog u udžbeniku opšte epidemiologije definiše dezinfekciju kao: »zbir tehničkih metoda za uništavanje ili otklanjanje prouzrokovača zaraznih bolesti sa predmeta spoljašnje sredine i čovečijeg tela odnosno da se zadaci dezinfekcije svode na onemogućavanje mehanizma prenošenja infekcije uticajem različitih faktora.

Iako dezinfekcija, kao važna preventivna mera zdravstvene zaštite pruža široke mogućnosti za obezbeđenje spoljašnje sredine od zagađenja patogenim mikroorganizmima, njome se ne iscrpljuju sve protivepidemijske mere. Efekat dezinfekcije u zavisnosti je i od sprovođenja ostalih protivepidemijskih mera. Shvaćena izolovano, dezinfekcija ne daje željene rezuitate, zbog čega je treba sprovoditi uporedo sa drugim isto tako efikasnim protivepidemijskim merama, naročito za vreme većih epidemija i drugih vanrednih prilika.

Borba protiv uzročnika zaraznih bolesti izlučenih u spoljnu sredinu iz humanog rezervoara i dr. bioloških vrsta datira od najstarijih vremena kad se čovek sukobljavao sa prirodom u borbi za opstanak ili tačnije kad je počinjao prve korake za poboljšanje uslova svog opstanka. Prvi podaci o dezinfekciji datiraju od starih Egipćana i haldejskih zapisa koji su već tada znali za dejstvo antiseptika i nekih dezinfekcionih sredstava.

Nekad se smatralo da se otrovi u zagađenom vazduhu uništavaju povišenom temperaturom nastalom od vatre. Međutim, kad se utvrdilo dezodorantno delovanje dimova, njima se pripisivalo dejstvo na zarazu. Zbog toga su na vatru bacane razne materije biljnog odnosno životinjskog porekla ili rude koje stvaraju dim. Kasnije se prešlo na dimljenje osoba, životinja, zagađenih predmeta i robe, brodova i sl. Usled nepoznavanja suštine procesa koji nastaje pri sagorevanju pojedinih materija, smatrano je da dim služi za isterivanje bolesti koje prenose zli duhovi u zagađenom vazduhu. Grčki naučnik Akron je kao zaštitu grčkih gradova od zaraze predložio paljenje šuma oko gradova, da bi vatrom i dimom uništio zarazu u vazduhu. Neki su verovali da se dimljenjem tela može izlečiti zaraza. Dimljenje su mnogi primenjivali i kao preventivno sredstvo.

Sl. 1. — Zaštitno odelo lekara »Contre la mort« (Upotrebljeno prvi put u Marseju 1531. g. pri suzbijanju kuge)

Izostavljeno iz prikaza

Pri ulasku u bolesničku sobu lekari i sveštenici ispovednici (sa ogromnim ogrtačem rukavicama i maskom na licu, s nosom sličnim papagajevom kljunu u koji se stavljao pamuk ili krpa natopljena esencijama aromatičnih materija) štitili su se od zaraze dimom iz baklje koju je pred njima nosio služitelj. Dimljenje je kasnije prodrlo i u hrišćansko bogosluženje.

Za stvaranje dima najčešće se upotrebljavalo granje od lovora (Lauris nobilis L.), pelin (Artemisia Abstinthium L.), ruzmarin (Rosmarinus officinalis L.) zatim razne gume, smole i balzami (Asa foetida, Guajacum officinalis), tamjan — smola (Boswellia Gorteri, Commiphora Abyssinica, Myroxylon balsamum, kamfor (Cinnamomum Camphora L., Styrex Benzoiu), med, sumpor i nitriti.

Trilat je 1905. godine u Pasterovom zavodu u Parizu eksperimentom dokazao vrednost starih metoda dezinfekcije pomoću vatre i dimljenja. Utvrdio je da je efekat paljenjem određenih materija biljnog i životinjskog sveta u tome što se stvaraju gasovi bogati formaldehidom koji deluje na površinu izloženih predmeta. Utvrđeno je na primer, da se sagorevanjem 1 kg. jelovog drveta u staklenoj posudi stvara 27 mg hrastovog 53, slame 82, belog papira 28 a pamuka 13 mg. formaldehida. Ako se to isto obavlja u bakrenim posudama, količine formaldehida su znatno veće (iz 1 kg. jelovog drveta dobije se 1800 mg. hrastovog i bukovog 1700 mg), jer bakar pri oksidaciji raznih para u prisustvu vazduha deluje kao katalizator. Poluizgorela slama sadrži oko 0,2%> formaldehida. Zbog toga mnogi autori tvrde da je to razlog što su u rusko-japanskom ratu za lečenje rana Japanci upotrebljavali obloge od izgorele slame. Dezinfekcioni efekat formaldehida nastalog pri sagorevanju organskih materija, dokazan je sledećim eksperimentom u staklenom zvonu od oko 12 I gasovi formaldehida nastali pri sagorevanju 2 gr šećera uništili su za 30 minuta uzročnike trbušnog tifusa i kolere, posle 1 čas Staphylococus pyogenes aureus, a posle 4 časa bac. subptilis pri temperaturi 40°C. Brzim sagorevanjem 4 kg šećera u dobro hermetizovanoj prostoriji zapremine 100 m3 uništene su posle dva dana sve izložene kulture (bac. coli, bac. tifusa, bac. antraksa sa sporama i 10 od 12 izloženih kultura Staphylococusa pyogenesa aureusa). Međutim, posle sagorevanja melesa sve kulture su ostale sterilne posle dva dana.

Iz svih recepata starih lekara vidi se da su se na osnovu sistematskih zapažanja opredeljivali za materije koje pri sagorevanju stvaraju veće količine formaldehida. U tim receptima nalazi se razno korenje bogato u saharozi, bobe od borovnice i med za koji je utvrđeno da sagorevanjem stvara 2 — 3% formaldehida od svoje težine. Prosipanjem sirćetne kiseline ili vina na užareni šljunak u bakarnoj posudi takođe se, uz acetildehid, oslobađa formaldehid. Nesumnjivo da je toplota nastala pri sagorevanju povoljno uticala na dejstvo formaldehida, čiji je efekat znatno veći tri temperaturi iznad 30°C. Iz ovih eksperimenata jasno se vidi da su metode dezinfekcije pomoću vatre i dima čiju suštinu stari lekari nisu poznavali bile veoma korisne u vreme kad su harale epidemije. Vatra i dim pri sagorevanju drveća i lišća delovali su i kao dezodorans, naročito pri raspadanju truleži. U narodu je poznat običaj paljenja šećera ili tamnjana na ugrejanoj posudi radi odstranjivanja neprijatnog mirisa u sobama bolesnika ili umrlog.

U XIV veku i kasnije, kad se pod teškim naletima pandemija kuge i drugih zaraznih bolesti iskristalisalo mišljenje da bolest uzrokuje neki živi agens, dezinfekcija je pored obavezne prijave i izolacije zaraznih bolesnika dobila posebno mesto u sistemu odbrane od zaraznih bolesti. Primenjivalo se kuvanje u vreloj vodi, dimljenje, stvarale jetke pare u prostorijama i aromatični mirisi. Poznat je primer sistematske dezinfekcije grada Montrelliera iz 1630. godine pri pojavi kuge. Dezinfekciju su sprovodile specijalne tzv. dezinfekcione kolone uz veoma opsežnu proceduru. Prvog dana kolima su iz stana obolelih prebacivali van grada sav nameštaj, odela i dr., i tu ih dezinfikovali. Predmete od manje vrednosti i smeće spaljivali su na ulici ili van grada. Dezinfekcija ispražnjenih prostorija trajala je četiri dana. Obuhvatala je najpre paljenje vatrom na koju se bacao ruzmarin, seno preliveno sirćetom ili vinom, aromatske biljke, sumporne, živine i arsenove materije koje su razvijale otrovan dim; zatim su prane vodom, kiselinama i bazama, a zidovi su strugani i krečeni. Četvrtog dana, posle paljenja aromatičnih materija, smatralo se da je dezinfekcija završena. Mnoge metode iz tog vremena i danas se koriste (na primer primena plamena, vrele vode, mehaničko čišćenje i dr.).

Radovi Catbusha (1808), Alcoka (1327), Henrya (1832), Lefevrea (1843), Lamera (1860) i ostalih trasirali su put značajnim otkrićima Pastera i Kocha.

Istoričari medicine posebne zasluge pripisuju Semelneisu koji je primenom hlora u ginekologiji (1847) znatno uticao na smanjenje smrtnosti porodilja. Pariski lekar Lemere (1860) otkriva da karbolna kiselina ubija mikroorganizme i time sprečava vrenje i trulenje. Lister je 12. avgusta 1865. godine pobuđen veoma visokim procentom (od 45%) smrtnosti usled uobičajenog inficiranja i gnojenja operativnih rana, u lica kojima je izvršena amputacija i uočivši rezultate svojih predaka koje javnost i mnogi medicinski krugovi u to vreme nisu shvatili, prvi put pri operaciji sproveo antiseptičke mere — sastojale su se u raspršivanju sitnih kapljica (u vidu aerosola) karbolne kiseline po vazduhu operacione sale i preko kože operacionog polja. Tom merom je znatno smanjio procenat smrtnosti kod operisanih. Njegovo otkriće objavljeno u časopisu »Lancent«

Sl. 2. — Hirurška operacija u vreme Listerove antiseptičke ere u Engleskoj (Aberdin) 1880.

Izostavljeno iz prikaza

1867. nisu prihvatili engleski hirurzi, ali je brzo usvojeno u Nemačkoj. Nemački hirurg R. Falkman prvi je prihvatio Listerov antiseptični metod o kome je sa pouzdanjem pisao: »Ja sam spreman da preuzmem amputaciju čak i u pisoaru železničke stanice, u čijem je vazduhu bezbroj klica, pa ću čak i tamo dobiti zaceljenje rane bez gnoja, ako samo dovedem operacijsku ranu u antiseptičko stanje, tj. ako preduzmem mere da je sačuvam mikroorganizama u toku prvih dana posle operacije«. lako je Listerov metod smanjio smrtnost za 3%, pokazivao je i svoje nepovoljno dejstvo koje se ogledalo u iritaciji tkiva od strane antiseptičkog sredstva i izazivanju komplikacija, te su hirurzi nastavili sa traženjem sigurnijeg metoda.

E. Bergman (1882), uviđajući pravi smisao Listerove antiseptike, prvi zavodi sterilizaciju zavojnog materijala i instrumenata parom pod pritiskom kao i brižljivo pranje ruku pre operacije.

Krajem 19 veka u glavnim pristanišnim centrima SSSR-a izgrađuju se dezinfekcione ustanove. Krupin je organizovao prvu dezinfekcionu stanicu SSSR-a u kojoj se počinje sa proučavanjem efekata dejstva pojedinih dezinfekcionih sredstava.

Sl. 3. — Listerov sprej pribor za raspršivanje antiseptičkih rastvora u operacionim salama

Izostavljeno iz prikaza

Centralni naučno-istraživački institut za dezinfekciju osnovan je u SSSR-u 1932. godine.

Razvitkom epidemiologije i mikrobiologije, dezinfekcija gubi dotadašnji neodređeni karakter kad se — usled nepoznavanja biologije i epidemiologije specifičnog uzročnika — sprovodila na isti način u svih zaraznih bolesti. Razvijajući se u duhu delatnosti preventivnih grana medicine, dezinfekcija dobija svoje specifične odlike koje je svrstavaju u veoma važnu meru zdravstvene zaštite, pružajući savremenoj medicini višestruke koristi u oblasti sprečavanja i suzbijanja zaraznih bolesti koje su vekovima predstavljale najzanimljiviju granu interne medicine.

Zanemarivanje mera dezinfekcije često je uzrok visokog morbiditeta od zaraznih bolesti, naročito crevnih i aerogenih. Nije retka pojava da zdravstvene ustanove, i pored toga što dezinfekcija igra vodeću ulogu u kompleksu protivepidemijskih mera, ne pridaju njenom sprovođenju odgovarajući značaj. Prema podacima organa sanitarne inspekcije, neke zdravstvene ustanove više od deset godina nisu koristile ni jedno dezinfekciono sredstvo. Ta pojava jasno ukazuje da osoblje koje radi u tim ustanovama nedovoljno poznaje higijensko-epidemiološki značaj ove protiv-epidemijske mere. Zato nije retka pojava da u tim ustanovama, zbog nesprovođenja dezinfekcije, dolazi do čestih intrahospitalnih infekcija koje nanose velike zdravstvene štete i kompromituju ugled zdravstvenih ustanova. U nekim istočnoevropskim zemljama rigoroznim sprovođenjem dezinfekcije znatno su smanjena obolojenja od crevnih zaraznih bolesti. Ovo ide u prilog utvrđenju da se bez organizovanog sprovođenja dezinfekcije ne mogu u potpunosti ostvariti osnovni zadaci zdravstvene zaštite u borbi protiv nekih zaraznih bolesti, zbog toga je naročito važno sprovođenje i jačanje dezinfekcione službe, a posebno na nerazvijenim područjima gde zarazne bolesti i dalje preovlađuju u narodnoj patologiji.

Dezinfekcija ima naročito veliku važnost za vreme rata u eventualnom biološkom napadu, kad čitavo zaraženo područje zajedno sa zgradama i celokupnom opremom mora biti dezinfikovano, a sva lica podvrgnuta sanitarnoj obradi i dezinfekciji odela i rublja. U takvoj situaciji obrada zaražene teritorije (dezinfekcija — terena, opreme, odeće, obuće i drugog) zahteva veliku potrošnju dezinfekcionih sredstava i angažovanje velikog broja Ijudi, zbog čega dezinfekciona sredstva treba racionalno primenjivati, vodeći računa i o ekonomskom faktoru. Cesto je obim preduzetih mera zavisan od epidemiološke i taktičke situacije kao i od raspoloživih sredstava. Dezinfekcione mere na zaraženom području, pored pojačane kontrole sanitarno-higijenskog režima analogne su merama koje se preduzimaju u toku epidemije.

U vanrednim prilikama (pri velikim poplavama, katastrofalnim zemljotresa, požarima i dr.) radi sprečavanja mogućih epidemija koje se tada najčešće javljaju, dezinfekcija dobija poseban značaj. U takvim slučajevima, kada su epidemije najčešće posledica raznih uzroka, moraju se utvrditi najvažnije epidemiološke karakteristike i, zavisno od profila i intenziteta katastrofe odnosno epidemije, odrediti u potrebnom obimu, pored ostalih protivepidemijskih mera, i odgovarajuće dezinfekcione mere koje će najbrže i najsigurnije delovati. Na taj način umnogome se može suzbiti širenje epidemija, a posledice elemenfarnih nepogoda (u epidemiološkom smiIsu) svesti na najmanju meru. Posebna pažnja obraća se dezinfekciji u improvizovanim logorima za smeštaj građana iz oštećenih i porušenih zgrada, kao i dezinfekcija i asanaciji oštećenih i razorenih komunalnih objekata. Takav rad treba da se odvija kroz duži vremenski period, sve do uspostavljanja normalnih životnih uslova.

Sl. 4. — Ekipa dezinfeKtora na oslobođenoj teritonp u toku NOR

Izostavljeno iz prikaza

Na osnovu epidemiološkog izviđanja i na bazi raspoloživih sredstava i kadrova treba izraditi elastičan plan koji se može prilagoditi nastaloj situaciji. Važno je proceniti raspoložive mogućnosti i tačno predvideti rezerve, izabrati metod i sredstva sa kojima se u datoj situaciji može najviše postići. Radi postizanja boljih rezultata prema potrebi treba kombinovati dva ili više metoda ili sredstava. Treba nastojati da se, na osnovu iskustava i analiza sprovedene akcije, lakše sagledaju pozitivne odnosno negativne strane same organizacije sprovedene dezinfekcije i dr.

Za vreme epidemije treba naročito obratiti pažnju na uredno sprovođenje dezinfekcije u objektima za snabdevanje vodom za piće, prehrambenoj i mlekarskoj industriji, društvenoj ishrani, preduzećima za preradu, čuvanje i transportovanje prehrambenih produkata, železničkim stanicama, pijacama, bioskopima, pozorištima, dečjim i školskim vaspitnim ustanovama, prehrambenim blokovima bolnica i odmarališta i na svim drugim mestima vezanim za rad sa decom i bolesnicima. Neefikasno obavljena dezinfekcija predstavlja epidemiološku opasnost jer stvara lažnu sigurnost.

U toku epidemije i u drugim vanrednim prilikama dezinfekciju treba iskoristiti i za zdravstveno prosvećivanje. Uslovi su tada najpovoljniji pošto je stanovništvo veoma zainteresovano za mere kojima se sprečava širenje zaraznih bolesti. Od velikog su značaja i blagovremene informacije o značaju dezinfekcije koje mogu aktivirati građane u pružanju pomoći higijensko-epidemiološkim ekipama na realizaciji određenih protivepidemijskih mera. Zbog toga u porukama koje se daju putem radija, razglasnih stanica ili plakata treba dati dovoljno mesta i informacijama o dezinfekciji. Koristeći se praktičnim primerima treba objasniti najosnovnije pojmove o dezinfekciji i njenom značaju u svakodnevnom životu. Takav rad umnogome olakšava sprovođenje dezinfekcije i stvara povoljne uslove za aktivnu saradnju i pomoć stanovništva za realizovanje i drugih protivepidemijskih mera.

Sve navedene akcije moraju se sprovoditi iz jednog centra i potpuno, s obzirom da polovične mere u protivepidemijskoj zaštiti u većini slučajeva predstavljaju uzaludno trošenje sredstava i vremena.

Veštačkim putem povisiti temperaturu rastvora, treba upotrebljavati sredstva sa malim toplotnim koeficijentom. Dokazano je da niske temperature nemaju nikakvog uticaja na dejstvo perisirćetne kiseline koja je zbog toga u poslednje vreme našla veoma široku primenu.

Količina upotrebljenog dezinfekcionog sredstva takođe je veoma važna za efikasnost dezinfekcije. Dešava se veoma često da efekat dezinfekcije izostane zbog nedovoljno upotrebljene količine dezinfekcionog sredstva. Za efikasno obavljanje dezinfekcije potrebno je da se u dezinfekciono sredstvo potope svi delovi i površine objekta i predmeta koji se podvrgavaju dezinfekciji. Razumljivo je da to ne znači neograničeno trošenje rastvora, što bi poskupilo dezinfekcioni proces.

Efikasnost dezinfekcije zavisi i od ekspozicije (vremena trajanja dejstva dezinfekcionog sredstva). U praksi ekspozicija treba da je znatno duža od one pri kojoj se postižu rezultati u laboratorijskim uslovima. Razumljivo je da ekspozicija treba da bude duža ako je veća otpornost mikroorganizma, ako je manja koncentracija dezinfekcionog rastvora i niža temperatura pri kojoj se obavlja dezinfekcija. Na primer, utvrđeno je da sniženje temperature od 20° na 12°C zahteva kod TBC-bacila dvostruko duže trajanje kontakta hlora, a na 4°C četvorostruko.

Skraćenje ekspanzije, kad to nalažu uslovi u dezinfekcionoj praksi, postiže se onim faktorima (izbor jačeg dezinfekcionog sredstva, upotreba jačih koncentracija, smanjenje štetnih uticaja sredine, detaljno prethodno čišćenje i dr.) koji ubrzavaju dezinfekcioni proces.

Efikasnost dezinfekcije često je veoma vezana i za način upotrebe dezinfekcionog rastvora.

Metodi rada i sredstva za dezinfekciju

Metodi i sredstva koja se koriste za dezinfekciju nekog objekta ili predmeta u zavisnosti su od forme, fizičkih svojstava, stepena zaraženosti i vrste zarazne bolesti.

Dezinfekcija

Hemijska

• Korišćenje visoke temperature (vatra, vruć vazduh, ključala voda i vodena para), ultrazvuk, precipitacija i sedimentacija, sušenje, sunčeva svetlost, pritisak u vakumu, ultraljubičasto, jonizujuće zračenje i dr.

Mehanička

• čišćenje, provetravanje, brisanje vlažnom krpom, potapanje, pranje, struganje, četkanje, zakopavanje, posipanje (zemljom, peskom, pepelom) filtracija, adsorpcija, istresanje, protiranje (četkom, krpom) premazivanjem krečom ili bojom i dr.

Fizička

NEORGANSKA

• kiseline
• baze
• hloini kreč
• kaporit
• hloramin
• sublimat
• ozon
• kalijumpermanganat
• vodonik peroksid i dr.

ORGANSKA

• fenol
• krezol
• lizol
• formaldehid
• alkoholi
• sapuni
• deterdženti
• organske boje
• glikokoli
• i dr.

Zavisno od brzine, neophodne za uspešno sprovođenje dezinfekcije terena i uslova spoljne sredine, za dezinfekciju se koriste tri osnovna metoda: mehanički, fizički i hemijski, koji često mogu biti kombinovani i čije granice nisu uvek međusobno jasno određene.

Mehanička dezinfekcija

Mehanička dezinfekcija (čišćenje, provetravanje, brisanje viažnom krpom, filtracija, potapanje, prskanje jakim mlazevima vode, prostiranje tuš četkom, krpama, tamponima, sunđerima i sl. sredstvima, pranje, istresanje, četkanje, struganje, rendisanje drvenih predmeta, zakopavanje, premazivanje krečom ili bojama, posipanje peskom, pepelom, ugljem ili vlažnom zemljom, kopanje i uklanjanje površinskog sloja zemlje, adsorpcija itd.) ima veoma široku primenu, lako je izvodljiva i sprovodi se radi razređenja, smanjenja iii odstranjenja većeg broja mikroorganizama sa predmeta i iz raznih objekata. Mehanička dezinfekcija zauzima značajno mesto i služi kao osnova svim ostalim metodima, jer u isto vreme uklanjanjem nečistoće omogućava efikasnije dejstvo svih fizičkih i hemijskih dezinfekcionih sredstava. Ona prethodi svakoj fizičko-hemijskoj dezinfekciji kao neophodna pripremna radnja, a koristi se i samostalno kao profilaktična dezinfekcija. Najčešće se primenjuje u kombinaciji sa drugim metodima sa kojima daje znatno bolje rezultate.

U tzv. prvu etapu profilaktične dezinfekcije spadaju ribanje i pranje čistom vodom kojim se može odstraniti 25%—50% mikroorganizama. Radi toga ne treba dozvoliti zapostavljanje ovih veoma cenjenih pristupačnih, jeftinih, efikasnih i korisnih jednostavnih mehaničkih metoda koji su u neposrednoj vezi sa opšte higijenskim merama lične i društvene higijene. Treba insistirati na sprovođenju ovih mera koje ne iziskuju posebna sredstva i opremu, naročito kad su složene metode dezinfekcije u nepovoljnim epidemiološkim i terenskim uslovima teško izvodljive. U takvim slučajevima — kad otežani terenski uslovi i epidemiološka situacija ne pružaju veliki izbor i mogućnost obavljanja dezinfekcije savremenom opremom i sredstvima, i u nedostatku savremene opreme — snalažliivošću u kombinacijama mehaničkog metoda sa drugim metodima i veštom improvizacijom mogu se uspešno uništiti mnogi patogeni agensi u spoIjašnjoj sredini.

Zbog slabog prodiranja dezinfekcionih sredstava kroz naslage belančevinastih materija, masti i drugih nečistoća, postoje specijalni uređaji za snažno mehaničko čišćenje. Oni istovremeno mogu biti snabdeveni dezinfekcionim sredstvima koja povećavaju efikasnost ovog metoda. Mlaz vode ili pare čija se jačina može regulisati, izlazi pod pritiskom od 6 do 8 atmosfera. Najnoviji uređaji te vrste imaju pritisak i do 40 atmosfera. Pri upotrebi pare, temperatura treba da dostigne do 98°C da bi se postigao što veći baktericidni efekat koji nastaje kao posledica mehaničkog čišćenja, spiranja i dejstvo temperature na vegetativne forme bakterija. Postoje i automatski dezinfekcioni uređaji koji stvaraju mlazeve sa određenom koncentracijom dezinfekcionog sredstva.

Premazivanjem zagađenih površina krečom, tankim slojem cementa, glinom, bojama ili sl., mikroorganizmi se ne odstranjuju nego fiksiraju, tako da ostaju nepristupačni čoveku.

Aspiratori su korisna sredstva za mehaničko čišćenje, pošto se uklanjanjem prašine smanjuje i broj mikroorganizama. Njihova pravilna upotreba, pored dovođenja potrebnih količina svežeg vazduha, može znatno da smanji koncentraciju prašine i tako odstrani oko 60% različitih mikroorganizama. Time se umanjuje mogućnost infekcije. Zagađenost vazduha mikroorganizmima u prostorijama koje se rđavo provetravaju znatno je veća.

Uklanjanju prašine treba posvetiti veliku pažnju, naročito u zdravstvenim ustanovama gde ona može biti uzrok prenošenja intrahospitalnih infekcija. Izvor prašine su najčešće radna i lična odeća bolesnika i boiničkog osoblja, njihova posteljina i drugo. Vazduh u zdravstvenim ustanovama naročito se zagađuje pri spremanju kreveta, poseti bolesnika, skidanju odela u garderobama, presvlačenju i dr. Eksperimentalno je dokazano da čovek sa površine odela, zavisno od vrste posla koji obavlja istrese 1000—7000 čestica prašine u minutu. U toku radnog dana broj izbačenih čestica, koje su često inficirane, dostiže milione. U većini slučajeva muško odelo je prljavije od ženskog zbog toga što je materijal kompaktniji i deblji. Na 1 cm2 tkanine iz džepova, koji su najprljaviji, pronađeno je 6000—7000 čestica prašine i 70 stafilokoka aureus. Pored lične i specijalno pravljene odeće bolničkog osoblja, i drugi predmeti koji su u upotrebi igraju važnu ulogu kao faktori zagađenja vazduha u zdravstvenim ustanovama. Česta je pojava da se lekari, farmaceuti i ostalo zdravstveno osoblje kreću u radnim odelima i van zdravstvenih ustanova (u raznim proaavnicama, kafanama, poslastičarnicama i dr.). Takav postupak kosi se sa epidemiološkim principima, neestetski deluje i daje rđavu sliku o zdravstvenim radnicima.

Ventilacija takođe igra važnu ulogu u borbi protiv zaraznih bolesti. Sistematsko provetravanje prirodno ili veštačko veoma je značajna higijenska mera za smanjenje broja mikroorganizama u sredini preko koje se prenose kapljične infekcije. Veliki epidemiološko-higijenski značaj i dezinfekcioni efekat imaju ventilatori koji se mogu stalno primenjivati ne remeteći rad u bolničkim odeljenjima, kao i drugim objektima. Oni se naročito koriste u prostorijama gde se nalazi velik broj Ijudi: bolnice, bioskopi, pozorišta, obdaništa, dečje i zdravstvene ustanove i škole. lako briga o čistom vazduhu u zdravstvenim i drugim javnim objektima ima epidemiološko-higijenski značaj, racionalnoj izgradnji i organizaciji vazdušnog režima u našim zdravstvenim ustanovama ne posvećuje se pofrebna pažnja. Međutim, lečenje obolelih od intrahospitalnih infekcija znatno je skuplje od same izgradnje i održavanja sistema ventilacije. Treba insistirati i na što češćem provetravanju (najmanje tri puta dnevno) prostorija koje razblažuje i smanjuje zagađenje vazduha. Protivepidemijski značaj dobre ventilacije bolesničkih soba i drugih prostorija sastoji se u tome što ona vrši funkciju mehaničke dezinfekcije vazduha.

Preporučljivo je da operacione sale, boksovi, poluboksovi, i izolacione prostorije imaju odvojen sistem od opšteg sistema ventilacije.

Cevi za dovod vazduha i ventilaciju treba povremeno dezinfikovati.

Održavanje ventilacionih kanala u zidovima, čije je dejstvo zasnovano na prirodnoj ventilaciji vazduha, veoma je važno za većinu bolnica i škola građenih pre rata. Kanali čiji se otvori nalaze u bolničkim sobama, učionicama i hodnicima, obično su smešteni u svim glavnim zidovima građenim od cigala i betona. Potrebno ih je periodično čistiti od prašine, paučine i insekata.

Sl. 10. — Otvor ventilacionog kanala u sobi

Izostavljeno iz prikaza

Funkcionisanje kanala najbolje je pri postojanju temperaturne razlike između spoljašnjeg i unutrašnjeg vazduha i pri vetru određene jačine i pravca. U hladno doba godine, kada je zagađenost vazduha u zdravstvenim ustanovama i školama mikroorganizmima, prašinom, ugljendioksidom i raznim isparenjima obično najveće, korišćenje kanala naročito je potrebno. Pojačano strujanje u ventilacionim kanalima postiže se postavljanjem mehaničkih pokretača (na krajevima) koji usisavaju vazduh i tako pojačavaju njegovu izmenu. Ukoliko se više vazduha odstranjuje ventilacionim kanalima, utoliko u zgradu dolazi više svežeg vazduha iz spoljašnje sredine.

Na gornjim spratovima bolničkih zgrada koje nemaju racionalnu ventilaciju, vazduh je znatno lošiji (povećanje sadržaja ugljendioksida i hemolitičnih streptokoka) nego na donjim, nasuprot stanju u spoIjašnjoj atmosferi gde su na većoj visini slojevi vazduha čistiji od donjih. To ukazuje da odeljenja, za koja se traži najveća čistoća vazduha treba da se nalaze na nižim spratovima, naročito ako nemaju dirigovani sistem ventilacije. U hirurškim salama i drugim prostorijama na gornjim spratovima treba, stoga, češće vršiti bakteriološku kontrolu i dezinfekciju vazduha.

Sl. 11. i 12. — Pravilno nošenje maske od gaze.

Izostavljeno iz prikaza

Za mehaničku dezinfekciju vazduha kao i pijaće vode primenjuje se filtracija. Biološki filtri za vodu zadržavaju mehaničke primese, a s njima i mikroorganizme. Za dezinfekciju vode taj metod obično se primenjuje u kombinaciji sa složenijim fizičko-hemijskim metodama.

Filtracija vazduha postiže se nošenjem zaštitne maske koja ima dvostruku ulogu — služi kao individualna zaštita osoblja i ograničava rasejavanje infekcije među bolesnicima putem osoblja. Za tu svrhu mogu se koristiti komadi gaze u slojevima (4—6 slojeva). Gazu je potrebno potapati više puta u vrelu vodu da bi se što više skupila. Pri udisanju vazduha u takvoj maski zadrži se i do 99% klica, zbog čega je njena upotreba veoma korisna i preporučljiva. Radi odstranjenja klica, potrebno je maske često dezinfikovati. Ovaj način mehaničke dezinfekcije, i pored toga što stvara izvesnu nelagodnost (osećaj stranog tela na licu, otpor slobodnom disanju, otežan govorni kontakt sa bolesnikom), treba široko primenjivati za vreme rada s prljavim rubljem, a naročito u perionicama zdravstvenih ustanova i na infektivnim, akušerskim i dečjim odeljenjima bolnica, kao i u industrijskim pogonima. Ali, masku treba i pravilno nositi. Zbog nedovoljnog shvatanja te mere, niskog nivoa individualne prosvećenosti i nedisciplinovanosti jednog dela zdravstvenog osoblja, maske se u praksi nedovoljno upotrebljavaju i nepravilno nose, naročito za vreme toplih dana. U nekim sovjetskim bolnicama analize pokazuju da stalno nošenje maski ne predstavlja opterećenje i nelagodnost za osoblje. Vremenom maska postaje navika, neophodna kao beo mantil i kapa.

Sl. 13. i 14. — Nepravilno nošenje maske od gaze.

Izostavljeno iz prikaza

Osoblje zdravstvenih ustanova koje ne nosi ili nepravilno koristi masku često snosi krivicu, što su bolesnici, naročito dečjih i akušerskih odeljenja, izloženi infekciji od mogućih kliconoša među zdravstvenim osobljem, a ni ono nije pošteđeno infekcije od bolesnika.

Ispitivanja sovjetskih mikrobiologa i higijeničara dala su rezultate koji ukazuju u kojoj meri maska ima zaštitnu funkciju protiv kapljčinih infekcija. Dokazano je da u jednoj kapi izbačene sluzi pri razgovoru ima preko 4375 mikroba. Pri izgovoru 300 reči broj mikroba, izbačenih iz usta i nosne šupljine, dostiže 250.000. Međutim, u taj broj nisu uračunati virusi koji čine 20% do 25% svih infektivnih oboljenja čoveka, čime bi se dobijeni broj (250.000) udvostručio.

Dosada nema standardizovane maske (u odnosu na broj slojeva gaze i promera) te se u zdravstvenim ustanovama upotrebljavaju zaštitne maske različitog oblika i vrsta. U nekim skandinavskim zemljama, na infektivnim odeljenjima upotrebljavaju se jednoslojne platnene maske. Prema mišljenju sovjetskih autora (Bogdanov), najudobnije, najjednostavnije i najefikasnije su kineske maske od četiri sloja gase promera 16×12, prošivene unakrst (sl. 16). Na suprotnim stranama uvlači se pantljika dužine 1 metar, koja se nigde ne ušiva za masku. Na taj način maska može da se fiksira i steže po želji i potpuno priljubi uz lice.

Prema ispitivanjima Vaškova posle 15 pranja gaza od dva sloja zadržava 74%, četiri sloja 88%, pet slojeva 93%, a šest 97*10 mikroorganizama.

Otpor maske vazdušnom toku je 1 mm vodenog stuba puta broj slojeva.

Pri ispitivanju racionalne maske od gaze za rad u dečjim odeIjenjima, sovjetski autori dobili su sledeće rezultate:

Sposobnost zadržavanja mikroorganizama na maski od gaze:

Broj slojeva gaze	Srednja vrednost izniklih kolonija
0	1772
2	124
3	18
4	8
6	5
8	0

Iz ove tabele i sl. 15 vidi se da maske, napravljene od 8 slojeva gaze, garantuju potpunu sigurnost od infekcije Međutim, sovjetski autori, koji su se bavili ovim ispitivanjima, smatraju i preporučuju maske od 4 sloja, a za starije osobe koje ih teže podnose od 3 sloja. Maska preko 6 slojeva usled velikog otpora vazduha otežava disanje. Kao dobra maska smatra se ona promera 20 x 25 cm. Maske te veličine obuhvataju lice sa strane i odozdo. Na taj način najbolje se zadržavaju kapljice sluzi iz usta i nosne šupljine pri govoru, kašljanju i kijanju. Ovo je važno zbog toga što su dosadašnja ispitivanja pokazala da se najveći broj inficiranih kapljica nalazi na unutrašnjoj površini maske — oko usta i podvratka. Nošenje maski opuštenih nadole (sl. 13 i 14) nepravilno je.

Sl. 15. — Zadržavanje klica pomoću maske od gaze u bakteriološkim eksperimentima (prema Bogdanovu).

Izostavljeno iz prikaza

Ušna klinika Medicinskog fakulteta u Beogradu upotrebljava vrlo podesan tip maske (sl. 17) »pačiji kljun«, koji ne stvara veliki otpor pri disanju i ne otežava sporazumevanje pri radu.

Ventilacijom prostorija, pranjem podova, četkanjem, krečenjem zidova i tavanica, struganjem i čišćenjem prljavih predmeta, usisivanjem prašine raznim aparatima iz sobe, dvorana, saobraćajnih sredstava i iz drugih objekata, postiže se razređenje i smanjenje patogenih bakterija u spoljašnjoj sredini, a samim tim i umanjenje mogućnosti kontakta sa patogenim bakterijama i zaraze.

Sl. 18. — Svi članovi spasilačkih ekipa posle zemljotresa u Skoplju upotrebljavali su maske od gaze.

Izostavljeno iz prikaza

Fizički metodi dezinfekcije

Fizički metod dezinfekcije predstavlja korišćenje visoke temperature (vatra, vruć vazduh, ključala voda i vodena para), ultrazvuka, precipitacije i sedimentacije, sušenja, pritiska u vakumu, sunčane svetlosti, ultraljubičastog, jonizujućeg zračenja, rendgen-zraka i dr.

Direktna sunčeva svetlost, naročito ultravioletnim delom svog spektra, deluje površinski baktericidno i razgrađuje belančevine koje ulaze u strukturu bakterija.

Sušenje (desikacija) predstavlja jednu od efikasnih mera za sprečavanje razmnožavanja mikroorganizama. Na običnoj temperaturi sušenje ima nepouzdani dezinfekcioni efekat.

Najosetljiviji mikroorganizmi prema sušenju su v. cholerae, b. pestis, pneumococcus, b. influencae, b. pertussis, i b. diphteriae.

Naročito otporne na sušenje su streptococcus, enterococcus, staphylococcus, b. tuberculosis; spore su, međutim, najotornije prema sušenju.

Sušenje ima posebnu primenu u konzerviranju hrane, jer je razmnožavanje mikroorganizama u dehidrisanoj namirnici praktično nemoguće.

Poslednjih godina široko se proučava i primenjuje metoda isušivanja u cilju očuvanja i održavanja raznih kultura i vakcina. Najčešće se primenjuje isušivanje pod vakuumom (u prisustvu materija koje daju vlagu) i liofilno isušivanje s prethodnim smrzavanjem na — 78°C.

Naizmenično sušenje i vlaženje nepovoljno deluje na patogene mikroorganizme.

Sunčeva svetlost, tzv. besplatno dezinfekciono sredstvo, zajedno sa sušenjem ima znatnu ulogu u ograničavanju života vegetativnih formi patogenih mikroorganizama, raspoređenih po površini predmeta. Zbog toga se preporučuje izlaganje Suncu: koprivača, dušeka, madraca, tepiha, zavoja i drugih predmeta. Kod zaraznih bolesti kao što su difterija, skariatina, morbili, TBC i dr., izlaganje posteljine i rublja Suncu veoma je korisno, naročito ako se pri tome meke stvari tresu, jer patogene bakterije koje pri tome prodru na svetlo brže uginu. Dejstvo sunčane svetlosti u zavisnosti je od vremena, ekspozicije, mesta, godišnjeg doba, doba dana, kao i od količine kiseonika. U zatvorenim prostorijama znatno je sniženo baktericidno dejstvo sunčanih zraka; prema ispitivanjima Buknera, dejstvo sunčanih zraka prolaskom kroz staklo smanjuje se za 60—65%.

Ultravioletni zraci koriste se za dezinfekciju pijaće vode kojoj ne menjaju fizička i hemijska svojstva. Takođe se koriste za dezinfekciju u bolnicama, dečjim ustanovama i u prostorijama za uskladištenje životnih namirnica. Upotrebljavaju se i za dezinfekciju većih prostorija, u kombinaciji sa ventilatorima koji, ubrzavajući cirkulaciju vazduha, omogućuju neposredan dodir sa izvorima ultravioletnih zrakova. U modernim bolnicama za profilaksu od intrahospitalnih infekcija koriste se i tzv. »ultravioiefne zavese« (postavljene između vrata bolesničkih soba i u slobodnim prolazima). UpotrebIjavaju se naročito za vreme jutarnjeg ustajanja dece, oblačenja, dolaska posle šetnje, čišćenja i spremanja soba. Infenzivnost zračenja i njegova doza moraju obezbediti baktericidni efekat, ali ne smeju izazvati nikakve štetne posledice po organizam.

Sl. 19. — Viseći model za indirektno zračenje.

Izostavljeno iz prikaza

Gram-negativne bakterije najosetljivije su prema ultravioletnim zracima. Ultravioletni zraci talasne dužine 2500—2800 A (Angstroma) poseduju veoma veliku germicidnu moć. Za dezinfekciju vazduha u bolnicama, operacionim salama, u raznim prostorijama za uskladištenje životnih namirnica i drugim zatvorenim i prometnim prostorijama, gde je bakterijska flora vazduha bogatija i raznovrsnija nego u slobodnoj prirodi, koriste se ultravioletni zraci dužine 2536 A. Ukoliko je prilikom zračenja škola, bolnica i sličnih objekata neko prisutan, maksimalna doza ne sme da bude veća od 0,1 do 0,5 mkvt/ /kmcm. Na baktericidno dejstvo UV-zraka utiču i uslovi pod kojima se vrši zračenje (vlažnost i zaprašenost vazduha, zaklonjena mesta u prostoriji, mesta sa slabom cirkulacijom vazduha) te se u svim slučajevima ne mogu očekivati isti rezultati. Sistematsko sprovođenje zračenja prostorija u određenom vremenskom roku (1—5 meseci) znatno više smanjuje mogućnost bakterijskog zagađenja vazduha.

Posebno mesto UV-zraci zauzimaju u profilaksi aerogenih kapljičnih infekcija. Njihovo korišćenje za dezinfekciju vazduha ima niz preimućstava nad hemijskim sredstvima: mogućnost sprovođenja neprekidne dezinfekcije u toku dužeg vremena, održavanje istog hemijskog sastava vazduha, održavanje visokog nivoa zračenja u gornjim zonama prostorija i ekonomičnost korišćenja. Na osnovu pozitivnih rezultata u profilaksi aerogenih infekcija putem zračenja prostorija UV-lampama, sovjetski i engleski naučnici preporučuju njihovo šire korišćenje u praksi kada su u pitanju skarlatinozna i druga dečja oboljenja.

Dugogodišnjim ispitivanjem Komiteta za higijenu vazduha u Londonu dokazano je da se u učionicama zračenim UV-zracima broj streptokoka smanjio za 70—80%, a opšta bakterijska zagađenost vazduha za 15% i više. Zračenje prostorija ne sprečava mogućnost inficiranja van škole putem direktnog kontakta kliconoše ili bolesne sa zdravom osobom, kao ni mogućnost infekcije indirektnim kontaktom preko raznih zagađenih predmeta i dr. Zbog gubljenja iz vida ovih podataka (najraznovrsniji epidemiološki uslovi širokog vanškolskog kontakta dece) mnogi umanjuju efikasnost UV-zračenja školskih prostorija.

Usled nepravilnog korišćenja UV-lampi, u radnim prostorijama može doći do brzog zamaranja i rđavog raspoloženja zaposlenog osoblja. Primećena je, takođe, promena boje nekih hemijskih reaktiva i kože personala u operacionim salama i laboratorijama. Negativne posledice UV-zrakova znatno se umanjuju ako se umesto direktnog, primenjuje indirektno zračenje radnih prostorija. Ono omogućava ravnomeran raspored ultraljubičastih radijacija u donjoj zoni prostorije i preciznije regulisanje njihovog delovanja. Pri indirektnom zračenju postiže se ne samo dezinfekcija vazduha već u znatnoj meri i dezinfekcija predmeta.

Sl. 20. — Model sa prenosnim stativom.

Izostavljeno iz prikaza

Pri indirektnom načinu zračenja izvori zračenja postavljeni su tako da zraci ne padaju direktno na oči. Reflektore visećih tipova ’JV-lampi treba okrenuti na gore. U prostorijama u kojima se primenjuje indirektno zračenje, tavanice i zidove treba premazati uljanom bojom radi povećanja refleksne moći koja ne utiče šletno na oči.

Direktno zračenje vrši se u prostorijama gde se Ijudi manje kreću 45 i ređe zadržavaju. Pri tome najbolje je u tim prostorijama isključiti izvore zračenja ili zaštititi oči naočarima sličnim onima koje se upotrebljavaju pri zavarivanju. Lice, vrat i ruke treba pokriti, naročito ako su izvori zrakova postavljeni suviše nisko. U dečjim ustanovama radi profilakse aerogenih infekcija indirektno zračenje treba obavljati preko dana za vreme boravka dece a po njihovom odlasku vršiti direktno zračenje donje zone prostorija istim lampama. Sovjetski autori ne preporučuju postavljanje UV-lampi kraj prozora, jer smatraju da suviše intenzivno kretanje vazduha može da onemogući dozvoljenu dezinfekciju. Direktno zračenje učionica, zabavišta, jasala i drugih prostorija gde borave deca može se dozvoliti samo u odsustvu dece.

Indirekfno zračenje primenjuje se u prostorijama gde se Ijudi za vreme zračenja zadržavaju ili kad se želi izbeći korišćenje individualnih zaštitnih sredstava koja otežavaju rad.

Sl. 21. — UV lampa u laboratorijama za spravljanje hranjivih podloga.

Izostavljeno iz prikaza

UV-uređaji koji se koriste za direktno i indirektno zračenje prostorija za vreme rada upravljaju se prema tavanici, a preko noći reflektor se okrene nadole da bi se na taj način cela prostorija naizmenično zračila.

Važan je i raspored postavljenih lampi. Pri neravnomernom rasporedu lampi u prostoriji radijacije reflektovane sa tavanica i zidova biće takođe neravnomerne — delovi prostorije bliži lampi biće jače ozračeni.

Kombinovani način zračenja naročito je praktičan u internatima (spavaonice i učionice): za vreme nastave učionice se zrače indirektno a spavaonice direktno; po završetku nastave, kad deca pređu u internat, postupak je obratan.

U vlažnim prostorijama (mlekarama, pivarama, u fabrikama za preradu ribe i mesa i sl.) moraju se isključivo upotrebljavati uređaji koji su osigurani od vlage. UV-uređaji u hladnjačama moraju biti otporni na hladnoću i zaštićeni od vlade. Pri direktnom zračenju radnih mesta, gde mora postojati apsolutna sterilnost (fabrike penicilina i seruma), pored upotrebe drugih zaštitnih sredstava lice i ruke radnika treba zaštititi mašću za zaštitu od zračenja, da bi se sprečilo stvaranje eritema na koži.

Sl. 22. — Viseći model u laboratoriji mlekare.

Izostavljeno iz prikaza

U nekim zemljama dezinfekcija vode u centralnim vodoopskrbnim objektima i dezinfekcija mleka izvodi se ultraljubičastim zračenjem. Veliki broj hladnjača za preradu mesa, naročito odeljenja za sitnjenje i iskoštavanje, primenjuju ultravioletne lampe. Zračenje u/tim objektima ne sme da traje suviše dugo, jer može izazvati užeglost masnih delova mesa.

UV-lampe od stakla nestandardne debljine mogu proizvoditi ozon, usled čega baktericidni efekat varira. Baktericidno dejstvo zrakova zavisno je od intenziteta zračenja, udaljenosti od izvora zračenja, vremena ekspozicije, bioloških i *zioloških osobina uzročnika i sredine u kojoj se uzročnik nalazi. Otpornost mikroorganizama mnogo je veća ako su u organskoj materiji (gnoju, mokraći, krvi, fecesu i dr.).

Toplota (visoka temperatura) ima veoma moćno dezinfekciono dejstvo i široko se primenjuje u dezinfekcionoj praksi; predstavlja važan agens od praktične vrednosti i pri uništavanju virusa. Mehanizam dejstva toplote, po mišljenju većine autora, vezan je za denaturisanje fermentnih sistema (citohromoksidaze, katalaze i dr.) mikroorganizama i termičkog oštećenja osmotske barijere; za zarazne bolesti gde je još nepoznat način ili dezinfekciono sredstvo koje se uspešno može primeniti, najsigurniji način za uništenje svake zaraze je sagorevanje svega što po svojoj prirodi ili vrednosti može da se spali (predmeti od hartije, ostaci čvrstih jela, slama ili drugi bezvredni i sagorljiv materijal).

Baktericidni efekat toplote zavisi i od toga da li su mikroorganizmi u prisustvu ili odsustvu vlage. Pri istoj temperaturi toplota sa vlagom pokazuje mnogo veću baktericidnu snagu od suve. Prema Rahu uzrok uginuća mikroorganizama u vlažnoj toploti je drugojačiji nego u suvoj pa pravila primene jedne metode ne važe za drugu. Vlažna toplota dejstvuje denaturacijom i koagulacijom osnovnih belančevina u ćeliji mikroorganizma a letalno delovanje suve toplote je primarno u oksidacionom procesu. Otpornost mikroorganizama suvoj toploti objašnjava se većom termičkom stabilnošću proteina u suvom stanju.

Za vreme epidemije velikih boginja u Zapadnoj Nemačkoj 1963. godine, u bolnici gde su ležali sumnjivi i oboleli od velikih boginja spaljen je posle upotrebe veliki deo ambalaže i drugog materijala.

Za vreme epidemije plućne kuge 1904. godine u Mandžuriji, Kinezi su spaljivali svoje kolibe. I u nas, na Rabu, ima primera zaziđivanja kuća u vreme kuge.

Uništavanje đubreta spaljivanjem najefikasniji je način za njegovu dezinfekciju. Pri tome treba prethodno proveriti da li u đubretu ima lako zapaljivog i eksplozivnog materijala.

Leševi životinja (naročito onih na kojima su izvođeni razni bakteriološki opiti) i amputirani delovi tela spaljuju se u specijalnim krematorijumima.

Zbog nemogućnosti brzog raščišćavanja velikih ruševina posle katastrofalnog zemljotresa u Agadiru i mnogim gradovima Perua, odustalo se od odnošenja i sahranjivanja velikog broja poginulih; da bi se sprečila pojava moguće epidemije, leševi su spaljivani.

Za vreme katastrofalnog izlivanja vode iz veštačkog jezera kod rnesta Erte i Kasu u Italiji 1963. godine, i u Firenci 1965. specijalne inžinjerijske jedinice dezinfikovale su bacačima plamena celo ugroženo područje koje je prethodno bilo hlorisano.

Sl. 22a. — Aparat za sterilizaciju instrumenata i pribora za rad pomoću UV zraka.

Izostavljeno iz prikaza

Dezinfekcija se može izvoditi opaljivanjem, tzv. flambažom koja je primenjivana još u srednjem veku za vreme epidemije kuge. Flambaža se danas smatra nedovoljno pouzdanim metodom. Ipak se povremeno primenjuje u bakteriologiji i u nuždi pri hitnim operacijama u maloj hirurgiji (opaljivanje instrumenata i glatkih površina na plamenu najmanje tri minuta) kao i u zubarstvu. Koristi se takođe za dezinfekciju predmeta glatkih površina koji se pod uticajem plamena ne kvare, naročito u bakteriološkim laboratorijama (sterilizacija metalnih i porculanskih predmeta, otvori epruveta, stakleni štapići, naročito platinskih igala i eza). Plamen let-lampe koristi se za uništavanje bakterija na metalnim krevetima gde su ležali TBC-bolesnici, na grubom nameštaju i u pukotinama zidova (naročito u kuhinji). No, zbog opasnosti od požara, taj metod nije svuda preporučljiv.

Tablica 2-Uništavanje patogenih mikroorganizama u suvom zagrejanom vazduhu pri različitim temperaturama u minutima

Mikroorganizmi	Temperatura vazduha u °C
–	50°	80°	100°	110°	120°	140°	150°	170°
Vibrion cholerae	60	15	10	—	—	—	—	—
B. dysentheriae	—	120	30	15	10	—	—	—
B. diphteriae	—	—	30	30	20	10	—	—
B. typhi	—	—	120	60	20	10	—	—
B. coli	—	—	—	30	30	10	—	—
Staphylococcus	—	—	—	60/120	30	15	10	—
Spore b. anthracisa	—	—	—	—	120	60	30	10

Na izložene površine suva toplota deluje veoma efikasno, jer ubija i najizdržljivije spore. Ona se u praksi koristi i pri sterilizaciji laboratorijskih uređaja i predmeta (staklene brizgalice, boce-, epruvete, igle, instrumenti i dr.).

Dezinfekcija većih predmeta suvom toplotom nije preporučljiva, jer bi za potpunu dezinfekciju takve predmete trebalo grejati satima. Pod uticajem temperature ponekad se veliki broj predmeta kvari, naročito odelo, rublje i nameštaj. Dejstvo suve toplote od 160°C do 180°C za 30—60 min. uspešno uništava bakterije.

Glačanje rublja i odela predstavlja jedan od vidova pomoćne dezinfekcije suvom toplotom kojom se uništavaju klice zatečene na gornjoj površini tkanine. Ogrtače osoblja zdravstvenih ustanova potrebno je češće glačati, jer se oni ne peru često kao druga radna odeća. Ukoliko je materijal tanji, utoliko je dejstvo toplote uspešnije. Dezinfekcija glačanjem efikasnija je ako se izvodi krpom natopljenom u 3% — 5% rastvoru formalina, što je u stvari transformacija fizičke dezinfekcije u hemijsku. Taj metod retko se koristi iako je veoma pristupačan i jednostavan. U nuždi, kuhinjski šporeti sa rernama mogu zameniti skupe uređaje za suvu sterilizaciju.

Iskuvavanje je jedan od najlakših i najefikasnijih načina dezinfekcije koji u protivepidemijskoj praksi ima veoma široku primenu. Ono je najsigurnije za uništavanje patogenih asparogenih bakterija. Najčešće se iskuvavaju kućni pribor i razni predmeti, sudovi koje upotrebljavaju bolesnici (pljuvaonice, lopate, noćni sudovi i dr.), zatim hirurški instrumenti, sudovi u laboratorijama u kojima je bio zarazni materijal, igračke i drugo. Iskuvavanje traje od 15 do 20 minuta, po potrebi i duže, zavisno od otpornosti mikroorganizama i vrste predmeta. Iskuvavanje od 15 do 30 minuta dovoljno je za uništenje vegetativnih, a 1 — 2 sata za uništavanje sporogenih bakterija. Bacil gasne gangrene, tetanusa i sporogeni bacili iz zemlje ne mogu biti potpuno uništeni samo iskuvavanjem. Pri iskuvavanju predmeti treba da budu potopljeni najmanje 2—2,5 cm u vodu a vreme dezinfekcije računa se od momenta ključanja.

Skupe i neotporne stvari kao rublje od svile, haljine, gumene i drvene predmete, naročito lepljene i polirane ne treba iskuvavati

Tablica 3 Uporedna tablica o dejstvu suvog i vlažnog toplog vazduha

Uzročnici vlažnosti	Dezinfekcioni efekat
	Suv topao vazduh	Vlažan topao vazduh 90° pri relativnoj
	98°C	20%	40%	60%	80%
DIFTERIJE	24 čas.	2 čas.	5 min.	2 min.	2 min.
DIZENTERIJE	3 čas.	2 čas.	2 min.	2 min.	2 min.
TR. TIFUSA	3 čas.	2 čas.	2 min.	2 min.	2 min.
COLI BAKTER.	4 čas.	3 čas.	2 min.	2 min.	2 min.
STAFILOKOKE	8 čas.	3 čas.	2 min.	2 min.	2 min.

već ih treba dezinfikovati drugim sredstvima, najbolje u vakuum formalinskom dezinfekcionom aparatu, na temperaturi od 50° do 60°C.

Tablica 4 − Odnos temperature i vakuuma (po Vaškovu)

Temperatura	Pritisak u mm Kg stuba	Vakuum u mm Hg koji odgovara pritisku pare u mm Hg	Temperatura	Pritisak u mm Hg stuba	Vakuum u mm Hg koji odgovara pritisku pare u mm Hg
65°	187,0	—705,1	95°	233,1	—526,9
60°	148,8	—688,6	90°	288,5	—471,5
55°	117,5	—668,0	85°	354,6	—405,4
50°	92,0	—642,5	80°	433,0	—327,0
45°	71,1	—611,2	75°	525,4	—234,6
40°	54,9	—573,0	70°	633,7	—126,3

Pranje vrelom vodom ne predstavlja sigurnu dezinfekcionu meru, ali ga treba koristiti gde god je moguće, kao dopunsku meru dezinfekcije. Ovde dejstvuju dva činioca: temperatura koja ubija neotporne vrste bakterija, i mehanički faktor (pranje) koje pomaže da se predmeti oslobode nečistoće i patogenih mikroorganizama. Dodavanje sapuna ili nekog deterdženta povećava prodiranje vode, naročito ako se dezinfikuju predmeti zaprljani masnim materijama. Baktericidno dejstvo vrele vode povećava se dodavanjem 1% do 2% sode bikarbone, koja ubrzavajući alkalnu reakciju sredine pospešuje hidrolitični proces, povećava tačku ključanja preko 100°C i sprečava rđanje metalnih delova. To se najčešće koristi pri kuvanju metalnih medicinskih instrumenata.

Tablica 5 − Promena temperature pare zavisno od pritiska (po Vaškovu)

Pritisak pare po manometru (iznad)	Temperatura	Pritisak pare po manometru (iznad)	Temperatura
0,1	101,8°	0,7	114,5°
0,2	104,2°	0,8	116,3°
0,3	106,6°	0,9	117,9°
0,4	108,7°	1,0	119,6°
0,5	110,8°	2,0	132,9°
0,6	112,7°	4,0	142,9°

U dezinfekcionoj praksi najčešće se primenjuje vodena para pod pritiskom. To je najpouzdanije dezinfekciono sredstvo, jer brzo prodire i efikasno deluje na bakterije i spore pa se koristi kao izvrsno sredstvo za dezinfekciju kod svih zaraznih bolesti. Vegetativne oblike mikroorganizama uništava odmah. Parom se ne dezinfekuju predmeti za čije je oblikovanje upotrebljen lepak ili lak, kao ni krzno, koža i celuloidni predmeti.

Uticaj ultra − zvuka, akustičnih talasa vrlo visoke frekvencije, koje čovek ne može da primi čulima ispoljava se samo u tečnim sredinama gde izaziva precipitaciju, koagulaciju amorfnih belančevina i dezintegraciju bakterija. Utiče na biohemijsku aktivnost bakterija, remeteći permeabilitet ćelične membrane i infraćelične strukture. Na osnovu toga se i objašnjava povećana osetljivost na dejstvo antibiotika i na neke ffemijske agense bakterija podvrgnutih ultrazvuku. Na dejstvo ultrazvuka utiče i vlaga, stepen zaprašenosti, prl sredine i dr. Pri povećanju temperature sredine u kojoj deluje, dejstvo ultrazvuka je veće. U suvom vazduhu, na dejstvo ultrazvuka patogeni mikroorganizmi su 20—50 puta osetljiviji nego u vlažnom. Sve bakterije nisu podjednako osetljive prema ovim zracima. OsetIjivost prema njima uslovljena je strukturom, građom ćelijske membrane, veličinom i oblikom mikroorganizama. U nas se više koriste u eksperimentalne svrhe nego u praksi, a u inostranstvu za dezinfekciju životnih namirnica i u javnim perionicama.

Radijum i rendgen-zraci za dezinfekciju i sterilizaciju koriste se samo u eksperimentilne svrhe.

Niske temperature nemaju nikakvu praktičnu primenu za dezinfekciju jer ne uništavaju mikroorganizme, već samo sprečavaju njihovo razmnožavanje; zato se više koriste za konzerviranje životnih namirnica. Iskustvo je pokazalo da mnogi mikroorganizmi sačuvaju svoju vitalnost i posle dugog stajanja na niskim temperaturama (prouzrokovači trbušnog tifusa mogu tako preživeti više od tri meseca). Na mikroorganizme naročito nesporogene forme može uticati naizmenično zamrzavanje i odmrzavanje, koje veoma nepovoljno utiče na mikrobne ćelije (na viruse koji nemaju ćeličnu strukturu ni ovo nema naročitog uticaja).

Hemijska metoda dezinfekcije

(Hemijska sredstva za dezinfekciju i njihovo delovanje)

Hemijska sredstva nalaze široku primenu u dezinfekciji; upotrebljavaju se najčešće u vidu rastvora, ređe kao emulzije i suspenzije. Njihova baktericidnost zavisi od koncentracije rastvora, dužine kontakta s predmetom koji se dezinfikuje, temperature pri kojoj se izvodi dezinfekcija sredine u kojoj se klice nalaze i otpornosti mikroorganizama, prema korišćenom sredstvu.

Ne sme se gubiti iz vida da fizičko-hemijske osobine predmeta koji se podvrgavaju dezinfekciji na određeni način utiču i na sam proces dezinfekcije.

Uspesi hemije u vezi sa sintezom dezinfekcionih materija doveli su poslednjih godina do pojave niza novih preparata čija se aktivnost kreće u širokom spektru. Sam mehanizam baktericidnog dejstva mnogih dezinfekcionih sredstava nije potpuno razjašnjen, jer se njihov uticaj na mikroorganizme ne može identifikovati sa običnom hemijskom reakcijom. Teorijska znanja koja se odnose na način na koji razni hemijski agensi utiču na mikroorganizme, naročito viruse, dosta su ograničena. Isto tako, i dokumentovani materijal eksperimentalne dezinfekcije nedovoljan je da bi se sa sigurnošću mogli sagledati stvarni mehanizmi dejstva pojedinih hemijskih dezinfekcionih sredstava. Izgleda da ona najviše remete enzimske funkcije i oštećuju strukturu membrane mikroorganizama. Mnogobrojna zapažanja i podaci dobijeni na osnovu laboratorijskih eksperimenata ukazuju da je dejstvo hemijskih dezinfekcionih sredstava na viruse znatno sporije i slabije nego na bakterije.

Pri izboru hemijskog sredstva za dezinfekciju treba voditi računa da odgovarajuće razređenje bude što manje toksčino za ljude i domaće životinje, da ne kvari predmete sa kojima dolazi u dodir i da

Šema odvijanja dezinfekcionog procesa pri upotrebi hemijskih dezinfekcionih sredstava (prema R. D. Hotchkisu) je što efikasnije. Potrebno je takođe da budu ispunjeni svi ostali uslovi koji osiguravaju da dejstvo bude što uspešnije (prisan kontakt između dezinfekcionog sredstva i predmeta koji se dezinfikuju, potrebna ekspozicija i smanjeno prisustvo organskih materija). Prednost imaju hemijska sredstva pristupačna za široku primenu, koja deluju u malim koncentracijama, lako se rastvaraju u vodi, a upotrebljavaju se u tečnom stanju i nemaju neprijatan miris koji bi se zadržao na tretiranim predmetima i materijama. Prednost imaju i ona hemijska sredstva čije se dejstvo ne smanjuje pod uticajem raznih organskih materija, zatim ona koja se lako transportuju, čuvaju i jednostavno primenjuju. Razni prijatni mirisi koji se dodaju dezinfekcionim preparatima doprinose njihovoj široj i češćoj upotrebi.

FIZIČKO-HEMIJSKI PROCES
↓
I stad. → Prodiranje sredstava na ili unutar mikroorganizama putem

DIFUZIJE
↕
ADSORPCIJE
↕
AKTIVNE ABSORPCIJE

II stad. HEMIJSKA REAKCIJA (u dovoljnoj koncentraciji) sa
↓
Morfološkim elementima ćelije
↓
Elementima metabolizma ćelije

III. stad. REMEĆENJE NORMALNE ĆELIJSKE REAKCIJE

IV. stad. PROMENE ILI REMEĆENJE BIOHEMIJSKOG PROCESA RAŠĆENJA

ODMAH
↕
POSTEPENO

V. stad. prestanak razmnožavanja ĆELIJSKA SMRT

Radi pojačanja baktericidne moći treba upotrebljavati tople rastvore hemijskih dezinfekcionih sredstava, kojima se postiže brža i potpunija dezinfekcija. Rastvor treba da prekrije celu površinu koja se dezinfikuje. Hemijskoj dezinfekciji neophodno treba da prethodi mehaničko čišćenje predmeta i objekata. Mehaničko čišćenje olakšava dejstvo hemijskih dezinfekcionih sredstava, jer naslage prljavštine onemogućuju njihov pristup do patogenih mikroorganizama. Pri čišćenju koje zavisi i od prirode objekta, mora se sprečiti dizanje prašine. To se postiže prethodnim polivanjem toplim vodenim dezinfekcionim rastvorima.

Treba imati u vidu da pojedina hemijska dezinfekciona sredstva mogu izazvati alergične reakcije.

Primena hemijskih dezinfekcionih sredstava

U protivepidemijskoj praksi, zavisno od vrste zarazne bolesti, hemijska dezinfekciona sredstva najčešće se primenjuju u obliku vodenih rastvora, aerosola i mnogo manje kao gasovi. Ova sredstva retko se upotrebljavaju u čistom obliku u koncentratu. U dezinfekcionim preparatima aktivna materija pomešana je u različitim razmerama sa materijama koje služe kao nosač, razređivač ili otapač, koje omogućavaju da se ispolji odgovarajuće delovanje (prianjanje dezinfekcionih sredstava za podlogu i sl.).

Različiti komercijalni nazivi istih preparata koje proizvodi veliki broj proizvođača na kojima nije označen sastav preparata često stvaraju poteškoće pri ukazivanju pomoći u slučaju trovanja, jer lekar koji ukazuje pomoć ne zna o kojem se dezinfekcionom sredstvu radi.

Dezinfekcija vodenim rastvorima obavlja se potapanjem, pranjem ili prskanjem odgovarajućim uređajima. Potapanje u dezinfekcione rastvore primenjuje se najčešće za dezinfekciju odeće i sitnijih predmeta.

Pranje dezinfekcionim rastvorima praktikuje se za dezinfekciju podova, vrata, zidova i drugih površina; zavisno od prirode objekta i površina, obavlja se četkama ili krpama.

Prskanje raznih površina i objekata dezinfekcionim rastvorima obavlja se prskalicama (raspršivačima) raznim sistemima pomoću kojih se rastvor razbija u fine kapljice koje pod pritiskom padaju na površine. Pri dezinfekciji prostorija najpre se prska tavanica. Prskalice posle upotrebe treba dobro isprati, jer se metalni delovi pod uticajem dezinfekcionih sredstava brzo kvare.

Dezinfekcija aerosolima ako je još u fazi intenzivnog proučavanja u poslednje vreme, kad se vazduhu pridaje poseban značaj u prenošenju velikog broja infektivnih agensa (influence, pneumoniar parotita, malih boginja i dr. kapljičnih infekcija) dobija se sve veći značaj. Aerosoli (vazdušni koloidi) predstavljaju veoma sitne deliće (0,1—2,5 mikrona) tečnosti ili čvrste materije raznih hemijskih dezinfekcionih sredstava. Lister se prvi služio ovim metodom ali s primitivnom aparaturom i u tu svrhu nepodesnim fenolom. Glavna odlika aerosola je njihova uvećana površina (karakteristična za sve koloide) koja im povećava aktivnost. Sitniji delovi aerosola sporije se talože i duže vremena ostaju u vazduhu. Pri običnoj dezinfekciji u vazduhu se stvaraju krupne kapljice — 250—1000 mikrona.

Pri korišćenju aerosola za dezinfekciju prostorija treba obezbediti i ispuniti sledeće uslove:

• zabraniti zadržavanje ljudi i domaćih životinja kao i ostavIjanje namirnica, ukoliko se radi sa hemijskim preparatima koji dražesluzokožu ili su otrovni,
• izvršiti mehaničko čišćenje,
• dobru hermetizaciju prostorija,
• povoljnu temperaturu prostorije (oko 15° C, jer pri nižoj temperaturi aerosoli gube dezinfekcionu sposobnost i brzo padaju na pod,
• održati relativnu vlažnost u prostoriji — preko 60%, jer aerosoli pri nižoj temperaturi ne mogu u punoj meri da ispolje svoje baktericidno dejstvo (ako je relativna vlažnost ispod 60% prostorije treba ovlažiti prskanjem 5—10 ml vode na 1 cm3).

U dobro hermetizovane prostorije aerosol se ubacuje kroz neki otvor u prozoru, vratima ili zidu. Aerosoli se polako šire te ih je najbolje ubacivati u prostoriju sa nekoliko mesta. Po isteku vremena određenog za dejstvo aerosola prostorija se mora dobro provetriti, naročito pri upotrebi aerosola od hemijskih dezinfekcionih sredstava koji draže sluzokožu ili su otrovni.

Za dobijanje aerosola postoje specijalni složeni aparati koji obezbeđuju potpunu mehanizaciju procesa. Oni zauzimaju sve veće mesto pri sprovođenju dezinfekcije i dezinsekcije, a prema principu delovanja dele se na mehaničke, termičke i termomehaničke. Pomoću njih se tečni ili čvrsti hemijski preparati raspršavaju u visoku disperznu maglu ili dim. Nekad se koriste i primitivno napravljeni aparati (dve cevčice koje se dodiruju pod pravim uglom) — kroz jednu prolazi komprimovan vazduh a druga je potopljena u dezinfekcioni rastvor koji treba pretvoriti u aerosol.

Pri radu sa aparatima aerosola, treba kontrolisati da li su disperzovani delići aerosola ravnomerno raspoređeni u vazduhu. Ako pri radu aparata kapljice ispod otvora padaju na pod, to ukazuje da aparat nepravilno funkcioniše. U takvim slučajevima treba povećati pritisak vazduha ili smanjiti protok rastvora u raspršivaču.

U obliku aerosola poslednjih godina u nas pušten je u promet poznati dezinficijens iz reda katijonskih deterdženata — asepsol— koji deluje i kao dezodorans. Mnogi autori preporučuju netoksični propilen i trietilen-glikol.

Dejstvo aerosola efikasnije je u čistim prostorijama, bez prašine.

Dezinfekcija gasovima u praksi se retko sprovodi. Efikasnost primene gasa u zavisnosti je do dobre hermetizacije, relativne vlažnosti i temperature prostorija.

Hemijska dezinfekcionas redstva dele se na kiseline, baze, halogene elemente, halogena i aromatična jedinjenja, metalne i druge soli, površinski aktivne materije, aldehide i alkohole, boje i dr.

Kiseline

Predstavljaju najžešće dezinfekciono sredstvo. Za vrlo kratko vreme rastvaraju belančevine i razlažu ugljene hidrate u telu mikroorganizama. Efikasnost dejstva kiselina je u zavisnosti od koncentracije H-jona. Pri povećanju temperature za 10°C baktericidnost se povećava za 2—3 puta. Šira primena kiselina izbegava se pošto oštećuju tkanine, predmete od metala, mermera i cementa.

Organske kiseline ne deluju baktericidno u tolikoj meri da bi se mogle koristiti za dezinfekciju. Pojedine organske kiseline koriste se kao antiseptična sredstva i za konzerviranje hrane u domaćinstvu (neki derivati benzoeve i salicilne kiseline koja je u jačim koncentracijama štetna po organizam). Limunska kiselina (6%—7%) deluje baktericidno u koncentrovanom limunovom soku, dok se mlečna kiselina koristi u prehrambene svrhe i za dezinfekciju vazduha. Domaće sirće sadrži 5%—6% sirćetne kiseline.

Sona kiselina (HCL) je prozračna tečnost žućkaste boje i oštrog mirisa, dezinfekciona moć joj je veoma velika. Deluje i na sporogene forme mikroorganizama. HCL se može koristiti za dezinfekciju staklenih posuda, klozetskih šolja, pisoara i sirovih koža.

Sona kiselina, naročito koncentrovana, izaziva teške opekotine na koži. Njene pare deluju veoma nadražajno na sluzokožu očiju i disajnih puteva. Zbog toga rastvore treba spravljati na otvorenom prostoru, uz korišćenje zaštitnih sredstava (zaštitne naočari, gumene rukavice i kecelja za zaštitu odela).

Sona kiselina mora se čuvati pažljivo u bocama sa specijalnim zapušačima.

Borna kiselina. Acidum borcium — H3BO2 — deluje više kao antiseptično sredstvo; 3% rastvori ne draže kožu i sluzokožu te se upotrebljavaju za ispiranje rana, grla, uha i nosa a 1% rastvori za ispiranje mokraćne bešike i vagine. U obliku praška ili pomešana sa cinkoksidom skrobom i sl. upotrebljava se za posipanje rana.

U toksikološkom pogledu praktično je bezopasna.

Pri trovanju kiselinama klinička slika veoma je teška, naročito u mlađih osoba i dece. Trovani nastoje da ispljuju otrov i žale se na jake bolove i žarenje u ustima, grlu i u predelu grudne kosti, naročito pri pokušaju gutanja.

Sluzokoža usta i okolna koža na mestu gde je kiselina dospela nagrižena je. Boja oštećenih mesta zavisi od kiseline koja je izazvala trovanje (žutu boju daje azotna, sivosmeđu sumporna, a sirćetna i sona belu boju, a bledu boju slabije kiseline). Javlja se otok usta i sluzokože. Ukoliko kiselina prodre u ždrelo i larings do oštećenja sluzokože, otoka, nemogućnosti gutanja, inspiratornog gušenja i karakteristično kreštavog glasa. Zbog otežanog i veoma bolnog gutanja sluz koja se obilno luči izlazi na usta. Izlučena sluz je veoma 59 često usled korozije krvnih sudova pomešana s krvlju. Ako je pri trovanju oštećena sluzokoža želuca, povraćeni sadržaj ima boju rđe, a u težim slučajevima trovanja u povraćenom sadržaju može biti čista krv i delovi oštećene sluzokože. Rani šok (1/2 — 6 časova) i kasni šok (6—48 časova) od uzimanja otrova ukazuju na kombustiju velikih površina, odnosno perforaciju.

Razvoj opštih simptoma u zavisnosti je od količine progutane kiseline i dubine oštećenja. Smrt može da nastupi momentalno kad kiselina dospe u bronh. Otok laringsa, perforacija jednjaka i želuca takođe mogu prouzrokovati smrt.

Za uspeh lečenja odlučujući značaj ima brzina ukazane p o m o ć i, tj. da se još u prvim minutima posle gutanja otrova da hemijski antidot. Najčešće se primenjuje magnezium oksid (15—20 gr i 1/4—1/2 I vode) ili 250 ml zaslađene aquae calcius. U nedostatku ovih sredstava može se dati i sapunica (10 gr sapuna na 1/2 I vode), belance (od 4 jajeta u litru vode ili se pije bez vode )ili sveže mleko. Izbegava se davanje natrijum bikarbonata jer razvija ugljendioksid koji dovodi do nadimanja želuca i mogućnosti rupture-perforacije njegovih oštećenih zidova.

U slučaju otežanog gutanja antidot se može ubaciti sondom premazanom glicerinom, tečnim parafinom ili zejtinom, a u slučajevima težeg oštećenja usta sonda se ubacuje kroz nos.

Pri ispiranju želuca (malim količinama vode i antidota) koje se dozvoljava samo u prvih 30 minuta po trovanju, potrebno je biti veoma obazriv da ne bi došlo do perforacije. Pre ispiranja brizgalicom koja je spojena sa sondom treba izvući što više sadržaja, čiji se jedan deo šalje na hemijsko-toksikološku analizu. Daju se i sredstva za smanjenje bolova, odnosno sprečavanje šoka (morfin sa atropinom, infuzije do 80 mg deksametozona dnevno, parenteralno) kao i antibiotici za sprečavanje sekundarnih infekcija. Za sprečavanje stenoza daju se preparati kortizona.

Mesta na koži na koje je kiselina dospela treba obimno ispirati vodom i neutralisatj alkalnim rastvorom (1—2% natrijevog karbonata, sapunicom, krečnom vodom i sl.).

Baze

Zavisno od baktericidnog dejstva (koncentracija OH-jona) baze mogu biti slabe (sapuni i dr.) i jake — negašeni kreč CaO, natrium hydroxydatum (NaOH), kalium hydroxydatum (KOH) i dr.

Alkalije deluju uspešno naročito na asparogene gram-negativne bakterije, dok im je dejstvo na gram-pozitivne i acidorezisterne bakterije znatno slabije.

Slabe baze koriste se kao topli vodeni rastvori za ispiranje površina, dok se jake baze koriste naročito u veterinarskoj praksi, pri dezinfekciju štala i vagona za transport stoke. Antraksne bacile i viruse slinavke baze uništavaju i u prisustvu organskih materija. Nagrizaju metale te se, uz potrebne mere predostrožnosti, zbog mogućih nehotičnih trovanja koriste u veterinarskoj praksi.

Pri spravljanju rastvora treba imati u vidu da tvrde vode smanjuju efikasnost alkalnih dezinfekcionih sredstava. One talože karbonate, što dovodi do stvaranja nerastvorijivih jedinjenja koja mogu ometati čišćenje i dezinfekciju. Zbog toga treba koristiti prethodno prokuvanu vodu bez taloga. Pri pranju i dezinfekciji, voda kao osnovni materijal mora biti meka i bakteriološki ispravna i ne sme sadržati tragove ulja. Mineralne materije iz vode mogu se taložiti na unutrašnjim površinama uređaja za dezinfekciju i prouzrokovati kvar.

Alkoholni ili vodeni rastvori (3% — 5%) kalijum ili natrijum hidroksida uspešno se mogu primeniti za dekontaminaciju nervnih bojnih otrova i luizita, a pri dekontaminaciji drugih plikavaca rastvori moraju biti zagrejani na 60°C.

Natrijeva baza (tzv. kaustična soda) sadrži 92—94% NaOH i razne primese. U vodi se brzo rastvara uz oslobađanje velike količine toplote. Kao jaki deterdžent otklanja prljavštinu. Baktericidno dejstvo rastvora povećava se pri povećanju temperature i dodavanju (5—10%) kuhinjske soli. Rastvor NaOH u dodiru s vazduhom inaktivira se brzo jer se NaOH vezuje sa ugljendioksidom iz vazduha i pretvara u natrijev karbonat. Utvrđeno je da koncentracija 5% rastvora prosutog u tankom sloju po otvorenim površinama za 24 časa pada na 1,8%.

NaOH lako prodire do mikroorganizama jer veoma snažno rasivara organske materije. Njom se za 3—5 minuta mogu uništiti sve vegetativne forme bakterija, a u pojačanim rastvorima (1%—2%) dovoljno je samo minut. Pri temperaturi 80—90°C 2% rastvor NaOH smatra se u veterinarskoj praksi najjačim dezinfekcionim sredstvom pri virusnim oboljenjima stoke (šap, svinjska kuga i dr.).

Pri nepažljivom rukovanju NaOH ili njenim rastvorima mogu se izazvati opekotine na koži i oštećenja očiju.

U veterinarskoj praksi pri dezinfekciji nedovoljno oštećenih prostorija u kojima borave životinje pod dejstvom NaOH iz urina se odvaja velika količina amonijaka koja može dovesti do oštećenja pluća i smrti.

Preporučuje se da se NaOH rastvori spravljaju u 5% krečnom mleku jer se time postiže veći dezinfekcioni efekat i jasno ocrtava dezinfikovana odnosno obrađena površina.

NaOH treba čuvati u dobro zatvorenim staklenim ili metalnim sudovima. Ne treba je dirati golim rukama a pri pripremi i korišćenju rastvora nositi zaštitne naočari. Posle dezinfekcije zatvorenih prostorija izvršiti temeljno provetravanje.

Zbog korozivnog delovanja kaustična soda se ne primenjuje za pranje metalnih i drugih uređaja. Pri pranju sodom treba biti obazriv.

Kreč (Calcium hydrooxidatum) je veoma pristupačno i jeftino dezinfekciono sredstvo. Upotrebljava se najčešće kao gašeni kreč Ca(OH)2 — kalcijev hidrat koji se dobija od negašenog kreča (CaO). Gašeni kreč je veoma mek i beo prah, vrlo higroskopan i slabo rastvorljiv u vodi, dajući jako bazičnu reakciju. Stajanjem na vazduhu prima ugljendioksid i pretvara se u nerastvorljiv kalcijev karbonat. Pri »gašenju« kreča (tj. mešanja sa vodom u količini jednakoj polovini težine kreča) dolazi do burne hemijske reakcije uz oslobađanje velike količine toplote. Ovo oslobađanje toplote pri gašenju kreča povećava baktericidni efekat kalcijevog hidrata. To se u dezinfekcionoj praksi koristi na sledeći način: zagađeno tlo, dvorišta, štale i sl. posipa se negašenim krečom, a zatim poliva vodom.

Prilikom »gašenja« i razbijanja većih količina komada negašenog kreča stvara se prah i može se desiti da sitni komadići ulete u oči. U takvim slučajevima neophodno je oči odmah isprati obilnim količinama vode, a odmah zatim javiti se lekaru. Pri radu sa krečom neophodno je nošenje zaštitnih naočara.

Gašeni kreč upotrebljava se za dezinfekciju (10%—20%) kao krečno mleko. Prednost krečnog mleka je u tome što ne oštećuje metalne predmete. Njegovo dejstvo ne smanjuje se mnogo pod uticajem organskih materija, a kiseline ga veoma lako neutrališu. Ne deluje na spore i TBC bakterije, već ih pri krečenju zidova mehanički fiksira. Spravlja se neposredno pre upotrebe i drži u zatvorenim sudovima (samo za jednodnevnu upotrebu) jer pri stajanju pod uticajem ugljendioksida iz vazduha kalcijev hidrat pretvara se u kalcijev karbonat — Ca(OH)2 + CO2 → CaOC3 + H20. Zbog toga ne treba upotrebljavati krečno mleko ako je spravljeno nekoliko dana ranije iako je bilo izloženo vazduhu. Pre upotrebe treba ga promešati jer se kreč pri stajanju taloži.

Za spravljanje 10% krečnog mleka 1 kilogramu negašenog kreča dodaje se 1 litar vode, a kasnije se doda još 9 litara; za dobijanje 20% dodaje se 4 litra vode. U praksi pri spravljanju velikih količina 10% krečnog mleka jednoj zapremini sveže gašenog kreča dodaju se četiri zapremine vode, a za 20% dve zapremine vode. Upotrebljava se kao veoma pogodno sredstvo za tekuću dezinfekciju klanica, prostorija za čuvanje namirnica, hladnjača, pomijara, štala, đubrišta, nužnika i dr. (zidovi i tavanice kreče se četkom ili mašinama a drveni, kameni, cementni i zemljani podovi i zagađeno tlo polivaju krečnim mlekom koje se ravnomerno raspoređuje četkom ili metlom). Po mnogim autorima efekat krečenja znatno je veći ako se ponovi tri puta u toku dva sata. Obrađene prostorije treba ostaviti pod dejstvom krečnog mleka najmanje 24 časa.

Za dezinfekciju nužničkih i drugih jama upotrebljava se jedan deo 20% krečnog mleka na tri dela jamskog sadržaja, uz dobro mešanje. Izlučevine (fekalije i mokraća) mešaju se sa jednakim količinama krečnog mleka i pre nego što se izbace u nužnik ili jamu, specijalno za to namenjenu, čuvaju se u dobro zatvorenom sudu da odstoje 2—3 časa. Krečno mleko ne treba sipati u klozet iii kupatila, jer može lako da zapuši cev.

Površine obrađene krečnim mlekom ostaju bele, što omogućava lakšu kontrolu izvršene dezinfekcije. U praksi se 5% krečno mleko često upotrebljava kao sredstvo u kojem se rastvaraju druga dezinfekciona sredstva (1%—2% NaOH, 3% formalin i dr.) ne samo radi omogućavanja lakše kontrole upotrebe tih sredstava, već i radi pojačanja njihovog dezinfekcionog dejstva.

Trovanje bazama znatno je teže od trovanja kiselinama, jer one dublje prodiru u tkiva koja razaraju i dovode do perforacija koje su češće nego pri trovanju kiselinama.

Neposredno posle trovanja zapažaju se oštećenja kože oko usta. Trovani imaju jake lokalne bolove naročito supsternalne i epigasfrične a iz usta luče sluz alkalne reakcije. I ovo trovanje praćeno je povraćanjem krvne mase smeđe boje i izbacivanjem komadića sluzokože. Smrt može da nastupi usled šoka ili kasnije zbog komplikacija.

I pri trovanju bazama najvažnije je što pre dati hemijski antidot. Najčešće se koriste razblaženi rastvori sirćetne kiseline (oko 50 gr u 200 ml vode) i vinska kiselina. Može se upotrebiti i sok jednog limuna u čaši vode, a zatim se daje belance i .sveže mleko koje vezuje višak antiaota.

Po ukazanoj prvoj pomoći trovani treba da ostane pod strogom kliničkom kontrolom (borba protiv šoka, bolova, sekundarnih infekcija i stenoze jednjaka).

Ceđ

Ceđ se dobija ako se 15Q gr prosejanog pepela od drveta potopi u litar vode i mešajući zagreva do ključanja. Po taloženju pepela na dnu posude, odliva se bistar sadržaj koji se zagreva preko 50°C, a zatim upotrebi za dezinfekciju. Za dobijanje l% alkalnog ceđa na 100 litara vode dodaje se 30 kg pepela, a pri korišćenju pepela od slame — 40 kg pepela na istu količinu vode. Dezinfekciona vrednost mu je slaba i zavisi od sadržaja alkainih i zemno-alkalnih soli ili njihovih oksida koji se nalaze u pepelu; njegovo dejstvo je više u mehaničkom otklanjanju mikroorganizama i nečistoće. Nerazređenim rastvorom peru se razni drveni i metalni predmeti. U nedostatku efikasnijih dezinfekcionih sredstava upotrebljava se za pranje rublja zaraznih bolesnika i u veterinarskoj praksi. Ceđ trostruko razređena sa vodom može poslužiti za pranje kose i tela.

Pepeo za spravljanje ceđi treba čuvati na suvom mestu u zatvorenim sudovima. Čuvan ,na ovaj način može se upotrebiti i tri meseca posle dobijanja.

Sapun

Važno je sredstvo za ličnu profilaksu. Njegov dezinfekcioni efekat bazom neznatan je. Koristi se za mehaničko čišćenje i odstranjivanje većeg broja mikroorganizama sa predmeta, ruku i delova tela, za povećanje rastvorljivosti i bolju penetraciju nekih dezinfekcionih sredstava i kao emulgator. Rastvoren u alkoholu deluje veoma baktericidno. Lako se rastvara u vrućoj vodi. Pranje mekom vodom lakše je i efikasnije. Gram pozitivne bakterije veoma su osetljive na delovanje sapuna. Povećanje baktericidnosti sapuna može se postići dodavanjem fenola, krezola, sublimata i dr.

Na sapunu ne mogu da se razmnožavaju mikroorganizmi, te je preko njega isključena mogućnost zaraze.

Pranjem ruku toplom vodom, sapunom i četkom odstranjuje se mehaničkim putem veliki broj patogenih mikroorganizama. U zdravstvenim ustanovama i na svim radnim mestima za proizvodnju i promet životnih namirnica kao i na bilo kom drugom mestu gde se dolazi u dodir sa namirnicama, treba zahtevati obaveznu upotrebu tih sredstava. Utvrđeno je da veliki broj lica koja rade sa životnim namirnicama ne upotrebljavaju ova sredstva, a u mnogim objektima ih uopšte i nema.

Halogeni elementi i jedinjenja

Dejstvo halogena na mikroorgcnizme prema novim ispitivanjima zasnovano je na baktericidnom efektu hipohloraste kiseline (HOCL), koja se kao elektropozitivna brže i čvršće vezuje za elektronegativne molekule i napadajući enzime mikroorganizama onemogućava njihovu životnu delatnost.

U praksi se najčešće upotrebljavaju i razna jedinjenja hlora i joda. !pak su najpristupačniji i najefikasniji preparati koji sadrže hlor.

Hlor — chlorum (Cl2) i njegova jedinjenja odavno su poznata kao sigurna sredstva za borbu protiv uzročnika zaraznih bolesti koji se najčešće prenose preko vode. Upotrebljavaju se za dezinfekciju vode u vidu gasa i u vidu hemijskih jedinjenja (hlorni kreč, hipohlorit, hloramin i dr. koji sadrže aktivan hlor). Preimućstvo hlora i njegovih preparata je u tome što su jeftini, lako se primenjuju, brzo se konstatuje njihovo dejstvo i što njihova primena ne iziskuje skupe i komplikovane instalacije. Hlor se lako rastvara, ne menja ukus vode i ubija patogene mikroorganizme u veoma malim koncentracijama — od 1,0—5,0 mg/l uz obezbeđenje 0. i 0,5 mg/l reziduelnog, tj. preostalog aktivnog hlora. Grin i Stomp pokazali su da se hlor jedini sa nekim enzimima potrebnim za metabolizam ćelija, i da do razaranja ćelija dolazi uništavanjem enzima. Hlor penetrira u zidove ćelija i razara ih. Prisustvo raznovrsnih organskih i neorganskih materjja u znatnoj meri ometa dezinfekciono dejstvo hlora, jer se njegove velike količine utroše u rekciji i vezivanju organskih i neorganskih primesa u vodi. Utvrđeno je da i pH vode utiče na efikasnost dezinfekcije hlornim preparatima.

Hlor se najčešće u gasovitom stanju (specijalnim aparatima) koristi za dezinfekciju vode za piće, a količina zavisi od stepena zagađenja vode i takozvanog hlornog broja. Na 1.000.000 delova vode treba dodavati od 1,0 i’ više delova aktivnog hlora, odnosno — 1,0 i više mg aktivnog hlora u jedan litar vode pri ekspoziciji od oko 30 minuta. Utrošak hlora zavisi i od kvaliteta vode. Ukoliko je veći utrošak hlora, utoliko je voda higijenski neispravnija. Radi sačuvanja baktericidnog efekta u toku dužeg perioda, koncentracija rezidualnog hlora u vodi ne sme da padne ispod 0,3 mg na 1 I. Miris hlora odstranjuje se slabim 0,5%—1% rastvorom natrijumtiosulfata.

Tablica 8 − Baktericidno dejstvo različitih doza hlora (Po Profesoru Mališevskom)

Doza hlora u Mg/l	Broj bakterija u 1 kub. cm	Broj Coli-bakterija u 1 kub. cm
Netretirana voda	13000	3000
Tretirana voda hlorom u dozama: 0,2 mg/l	790	50
0,4 mg/l	230	20
0,5 mg/l	110	0
1,0 mg/l	80	0
2,0 mg/l	30	0
3,0 mg/’l	20	0

Postoji mišljenje da za uništavanje virusa treba upotrebiti veće količine hlora. Najosetljiviji prema hloru su bacili trbušnog tifusa, dezinterije i vibrion kolere. Dejstvo hlora na spore je slabije, dok ITIU je uticaj na parazite, naročito na ciste Entamoebae dysenteriae neznatan. Sniženje temperature i povećanje pH i koncentracije OH smanjuju efekat dejstva hlora na bakterije. Hlorisanje vode zagađene produktima raspadanja, rastinja i živih organizama može da izazove neprijatan miris i ukus vode (miris jako forma — hlor-fenol).

Suvi hlor neutralan je u odnosu na metale i ne reaguje u dodiru s njima; međutim, kada se ovlaži, postaje veoma aktivan. Hlorni preparati (kalcijev dihipohlorit, kaporit, sveži hlorni kreč, hloramin i dr.) spadaju u najefikasnija sredstva za dezinfekciju.

Hlor se koristi i kao sredstvo za uklanjanje otrovnih materija iz vode (iperita, fozgena, difozgena, cijanovodonične kiseline, alkaloida i soli teških metala).

Hlor jako nadražuje organe za diasnje. Udisanje vazduha u kome ima 2,5 mgr hlora na litar vazduha može zbog jakog nadražaja organa za disanje izazvati smrt u toku pola časa zadržavanja u takvoj atmosferi. Međutim, i 0,16 mgr hlora na litar vazduha može izazvati edem pluća. Dokazivanje malih koncentracija koje se ne mogu mirisom otkriti vrši se reagens hartijom natopljenom rastvorom kalijumjodida i skroba (1 gr skroba, 1 gr ciklohlorida i 2 gr kalijumjodida i 100 ccm vode). Osušena i isečena u kraće trake reagens hartija u prisustvu najmanjih količina hlora posle kratkog vremena oboji se bledo plavo.

Hlorni kreč

Hlorni kreč (Calcium monohypoclorit — CaOCH) je beo ili sivkastobeo amorfan prah sa prodornim mirisom hlora. Veoma je higroskopan i razlaže se na vazduhu. Proces razlaganja ubrzavaju toplota i svetlost.

Spada u najefikasnija dezinfekciona sredstva. Njegov dezinfekcioni efekat zavisi od količine aktivnog hlora, a procenat aktivnog hlora zavisi od čistoće preparata i dužine i načina čuvanja. Za dezinfekciju vode primenjen je prvi put 1980. godine, u Čikagu.

Preimućstva hlornog kreča su u tome što uništava sve vrste putogenih mikroorganizama i njihove vegetativne i sporogene forme; dezodoriše prostorije; lako se dobija; deluje pri malim koncentracijama, naročito ako u datoj sredini nema organskih materija i deluje i pri niskim temperaturama.

Rastvor hlornog kreča spravlja se mešanjem 1 litra vode, sa 200— 500 gr hlornog kreča koji sadrži 20%—30% aktivnog hlora. Jednim kilogramom hlornog kreča može se dezinfikovati 250 m3 vode. Rastvor hlornog kreča najbolje se priprema u drvenom sudu (kaca, korito) kad se potrebnoj količini hlornog kreča dodaje malo vode u kojoj se pažljivo izmrve i razmute sve grudvice, a zatim se, postepeno dodaje neophodna količina vode. Rastvor je nestabilan te ga treba spravljati neposredno pre upotrebe (stajanjem gubi mnogo od svoje baktericidnosti). Baktericidnost rastvora hlornog kreča povećava se znatno dodavanjem aktivatora, tj. kiselina (sona, sumporna i dr.) amonijumsulfata i hlorida i dr. Dejstvo ovih tzv. aktivatora je u tome što smanjuju pH rastvora, a time izazivaju brže oslobađanje aktivnog hlora i kiseonika u rastvoru. Rastvor kome je dodat aktivator kratkotrajnije deluje jer se u njemu relativno brzo smanjuje koncentracija aktivnog hlora i kiseonika. Njegovo baktericidno dejstvo najjače je u prvim minutima posle primene.

Za uništavanje sporogenih mikroorganizama (antraks i dr.) upotrebljavaju se 5—10—20% rastvori, koji sadrže 1,25%—2,5% i 5% aktivnog hlora. Za dobijanje rastvora koji sadrži 2% aktivnog hlora potrebno je 8 kg hlornog kreča rastvoriti u 98 litara vode, a za dobijanje rastvora sa 5% aktivnog hlora 20 kg u 95 litara.

Za preventivnu dezinfekciju i dezodoraciju najčešće se koriste 0,5%—1% rastvori hlornog kreča, koji sadrži 0,1% i 0,25% aktivnog hlora.

Da bi se dobio rastvor koji sadrži 1—2% i 5% aktivnog hlora potrebno je na 100 litara vode dodati četiri odnosno osam i dvadeset kilograma hlornog kreča koji sadrži 25% aktivnog hlora.

Za dezinfekciju tečnosti i vlažnih predmeta može se koristiti i suvi hlorni kreč u prahu, koji sadrži najmanje 25% aktivnog hlora. Na 500 gr materijala koji se želi dezinfikovati (izmet i dr.) dodaju se 2—3 velike kašike hlornog kreča u prahu. Suvi hlorni kreč (u debijim slojevima) upotrebljava se i za posipanje nužničkih jama, đubrišta i pomijara. Ako se, na primer, za dezinfekciju 1 kg izlučevina upotrebi 100 gr suvog hlornog kreča, dobiće se 10% rastvor hlornog kreča u celoj masi, a ako se to radi rastvorom, da bi se dobio isti procenat mora se upotrebiti 1 I 20% rastvora hlornog kreča. Pri ovome se utroši, 200 gr suvog hlornog kreča, tj. 2 puta više.

Tablica 9 − Količina hlornog kreča za dezinfekciju voda (Po Vaškovu)

Količine vode		Hlorni kreč u gramovima
U litrima	U kofama od 10 1.	Za bistre jezerske i bunarske vode	Za malo zamućene rečne, jezerske i vode plitko kopanih bunara	Za mutne rečne, jezerske, potočne i bunarske vode
10	1	0,06	0,08	0,1
100	10	0,6	0,8	1,0
200	20	1,2	1,6	2,0
300	30	1,8	2,4	3,0
500	50	3,0	4,0	5,0
1000	100	6,0	8,0	10,0

Hlorni kreč treba pažljivo čuvati na suvom, tamnom i hladnom mestu, jer na njegovo raspadanje utiče sunčeva svetlost, toplota i vlaga. Pri nepravilnim uslovima čuvanja smanjuje se sadržaj aktivnog hlora ispod 15%, što umnogome umanjuje dezinfekciono dejstvo, te ga je neophodno pravilno čuvati u ambalaži (u parafinisanim drvenim buradima, limenim buradima iznutra premazanim asfaltnim lakom, dobro zatvorenim tamnim staklenim teglama, kesama ili džakovima od polietilena i sl.) koja ne propušta vazduh, vodu i svetlost.

Vodeni rastvori hlornog kreča čuvani u zatvorenim sudovima zaklonjenim od svetla u toku jednog meseca gube neznatne količine aktivnog hlora.

Pri dužem stajanju, čak i kad se čuva po svim pravilima, hlorni kreč gubi izvestan procenat sadržaja aktivnog hlora. Pri stajanju od mesec dana ne gubi se više od 1%—3% slobodnog hlora. Zbog toga je neophodno da se pre upotrebe ispita i odredi procenat sadržaja aktivnog hlora, naročito ako se pri otvaranju zapakovanog hlornog kreča slabo oseća miris hlora. Posle otvaranja novih posuda (buradi, vreća i sanduka) sa hlornim krečom, treba ih dobro zatvoriti i čuvati na hladnom mestu, kako bi se sprečilo vetrenje i slabljenje dezinfekcione moći. Sadržaj načete posude treba potrošiti u kratkom roku. Ostatak je najbolje prebaciti u manju ambalažu (kese, tegle i dr.) i čuvati pod odgovarajućim uslovima. Hlorni kreč može se lako zapaliti, te se ne sme čuvati u većim količinama u prostorijama gde se nalaze lako zapaljive materije. Pri rukovanju hlornim krečom moraju se koristiti zaštitna sredstva (maske, rukavice, kecelje, kombinezoni, čizme), jer štetno deluje na kožu i odeću.

Hlorni kreč oštećuje metalne i kožne predmete i tkanine (naročito vunene i svilene); tkanine od pamuka i konoplje (kecelje, radna odela, rublje i dr.) treba odmah posle dezinfekcije dobro isprati.

Hlorni kreč ima i dekontaminaciona svojstva, zasnovana na sposobnosti da oksidiše, hloriše ili hidralizuje bojne otrove. Pri hemijskoj dekontaminaciji upotrebljavaju se vodeni rastvori hlornog kreča u odnosu 1:10, sa najmanje 25% aktivnog hlora. Za dekontaminaciju gumenih, plastičnih i drvenih površina primenjuje se u vidu kaše (u odnosu 2:1).

Hlorno krečno mleko

Spravlja se tako što se na jedan kilogram hlornog kreča doda pet litara vode. Krečno mleko mora biti sveže, pošto stajanjem na vazduhu gubi dezinfekcionu moć, zbog čega ga treba spravljati neposredno pred upotrebu. Najčešće se upotrebljava za dezinfekciju otpadnih voda, izmeta, mokraće, ispljuvaka, nužničkih jama, stočnog đubreta, obora ,zemljišta u dvorištu i dr. Najefikasnije deluje u koncentraciji 10%—20%. Meša se sa jednakim delovima izmeta ili urina. Dezinfekciona moć mu se povećava ako se rastvoru doda vrlo malo sone kiseline koja povećava stvaranje i održavanje podhloraste kiseline.

U većim koncentracijama draži i štetno deluje na konjunktive kožu i disajne puteve. Hlorno krečno mleko ne sme se spravljati i mešati rukama već nekim predmetom od plastičnog materijala ili drveta. Pri obavljanju dezinfekcije u zatvorenom prostoru dezinfektor mora imati zaštitnu masku i naočari, naročito pri upotrebi koncentrovanih rastvora. Drugim osobama ne treba dozvoliti zadržavanje u sveže dezinfikovanim prostorijama, sve dok se one dobro ne provetre.

Kaporit

Kaporit (calcium dihypohloricum) |e beo kristalan prah bledožute boje. Sadrži 2—3 puta više aktivnog hlora i manje je higroskopan od hlornog kreča. Čist kaporit sadrži 80—90% aktivnog hlora i raspada se sporo. U praksi se najčešće upotrebljava kaporit sa sadržajem 70% aktivnog hlora. Bolje se rastvara u hladnoj vodi, što olakšava njegovu primenu u toku hladnih dana. Pri dužem čuvanju, naročito u nepotpuno hermetički zatvorenim sudovima, procenat aktivnog hlora se smanjuje.

Upotrebljava se u iste svrhe kao i hlorni kreč. Zbog velike količine aktivnog hlora koristi se u dvostruko manjim dozama :na 500 m3 vode za piće 1 kg a u bazenima za kupanje 1 kg na 100 m3. Koristi se često (2% rastvor) za dezinfekciju i dezodoraciju klanica, hladnjača, vagona, skladišta mlečnih proizvoda, ribnjaka, dvorišta, štala, đubrišta i dr. Preparat se čuva isto kao hlorni kreč.

Veoma dobro razlaže sve količine, dugotrajne kao i nervne bojne otrove.

U drugom svetskom ratu kaporit (pakovan u staklenim fiolama) nalazio se u sastavu ratne sanitetske opreme skoro svih armija sveta. U takvom pakovanju nije se pokazao kao stabilan, naročito pri dužem čuvanju. Sanitetski stručnjaci Vojnomedicinske akademije izradili su kaporit — tablete (»kaporit tablete« — oko 200 mg aktivnog hlora* težine 0,4 gr i promera 10 mm) koje zbog stabilnosti na sobnoj temperaturi, jednostavnije tehnologije ishrane, ekonomičnijeg uskladištenja imaju prednost nad kaporitom u staklenim fioiama.

Natrijum hipohlorit (Žavelova voda — NaOCl)

Ima jako baktericidno dejstvo na sporogene i nesporogene forme patogenih mikroorganizama. U poređenju sa hlornim krečom sadrži manji procenat aktivnog hlora.

Nalazi se u trgovini u 12% rastvoru. Rastvara se potpuno u vodi i ne pravi poteškoće pri rukovanju sa hipohlorinatorima i pri spravIjanju rastvora. Mora se čuvati u tamnim bocama. Pogodan je za korišćenje posle elementarnih nepogoda, za vreme radnih akcija i sl. Ima izvesnu primenu u hirurgiji (za ispiranje rana), dezinfekciju klanica, hladnjača, uređaja za mužu krava i sl.

Kao preparat za hlorisanje vode koristi se 1%—2% rastvor.

Hloramin

Hloramin (Chloraminum) ima izgled belog sitnog kristalnog praha, žućkastog odsjaja. Njegovi rastvori imaju slab miris hlora. Dobro i u potpunosti rastvara se u vodi. Preimućstvo hloramina je u tome što mu je postojaniji sadržaj (25%—35%) aktivnog hlora. Baktericidnost rastvora hloramina povećava se dodavanjem amonijevih jedinjenja koja deluju kao aktivatori.

Razlikuju se amonijačni i organski hloramini. Za dezinfekciju se najčešće koristi dihloramin (NHCI) koji je najefikasniji. Amonijačni trihloramin (NCL3) nije podesan za dezinfekciju. U grupu organskih hloramina spadaju holazone (HOCOC—CH3SO2NCH), hloramin T (CH3C6H4S02NaNCI) i dr. Pri korišćenju hloramina potrebna je duža ekspozicija nego kod drugih hlornih preparata. Zbog oksidativnih osobina nisu podesni za dezinfekciju obojenih predmeta i tkanina jer ih obezbojavaju.

Rastvori hloramina spravljaju se u bilo kakvom sudu sa vodom mešanjem do potpunog rastvaranja. Najbolje je to obaviti pri temperaturi od 50°—60°C, jer topli rastvori hloramina imaju jače dezinfekciono dejstvo. Pri tome se ne smanjuje procenat sadržaja aktivnog hlora.

Tablica 10 − Primena rastvora hloramina

1	2	3	4
Naziv predmeta za dezinfekciju	Koncentracija rastvora u %	Vreme ekspozicije	Primedba
1.	Rublje bez vidljivih tragova zagađenja:	0,2	1 sat
–	1. Pri crevnim in-	1,0	40 min.
–	fekcijama	3,0	10 min.
–	2. Kod šarlaha i	0,2	1,5 sat
–	difterije	1	60 min.
–	–	3	20 min.
II.	Rublje zagađeno izlučevinama:	–	–
–	1. Pri crevnim in-	1	4 sata
–	fekcijama	3	30 min.
–	2. Kod šarlaha i	1	5 sati
–	difterije	3	50 min.
–	3. Kod tuberkulo-	3	4 sata
–	ze	5	2 sata
III.	Posuđe:	–	–
1. Sa , ostacima hrane pri crevnim i kapljič infek.	1	1 sat
–	2. Bez ostataka hrane	0,05	30 min.
–	3. Bez. ostat. hrane kod obolj. od tuberkuloze	3	2 sata
IV.	Dezinfekciona površina
–	1. Pri crevnim infekcijama	0,2—0,5	30—60 m.
–	U zavisnosti od zagađenja
–	2. Pri kapljičnim infekcijama	0,5	1—2 sata
V.	Izlučevine
1. Mokraća (1 deo rastvora 2 dela mokraće)	1	30 min.
2. Fekalije (2 dela rastvora jedan deo fekalija)	3	3 4 30 min.
3.	Gnoj (2 dela rastvora 1 deo gnoja)	3	2 sata
4.	Ispljuvak tuber. boles. (2 dela rastv. 1 deo ispljuvka)	5	4 časa

Koriste se za dezinfekciju1 manjih količina vode. Pri običnoj dezinfekciji upotrebljava se 0,5% rastvor koji je aktivan u hladnoj i toploj vodi. Postepeno otpušta hlor zbog čega izaziva manje korozije od drugih halogena, a kao manje aktivan od hlornih jedinjenja praktično ne gradi hlor-fenolna mirisava jedinjenja. Njegovi vodeni rastvori koriste se za dezinfekciju sudova (1%—3%), drvenih površina (0,2%— 0,5%), ruku (0,25%—0,5%), rana i sluznica (0,25%), drvenih površina koje dolaze u dodir sa mesom (1%), vimena krava (0,5%), jaja koja se stavljaju u inkubator (1%) i sputuma i stolice (5%). Zbog postojanosti i protrahiranog dejstva podesan je za dezinfekciju bazena.

U praksi se najčešće upotrebljava kao 5% vodeni rastvor, naročito za dezinfekciju TBC ispljuvka i pljuvaonica. Rastvorima hloramina nije preporučljivo brisanje lakiranog i niklovanog nameštaja koji usled toga potamni.

Hloramin se čuva u sudovima od tamnog stakla sa dobro zatvorenim zapušačima, u drvenoj ili limenoj ambalaži iznutra obloženoj asfaltnim lakom. Stajanjem na vazduhu postepeno gubi hlor i požuti.

Hloramin i rastvori koji se prave od njega povremeno se moraju kontrolisati, kako bi se utvrdio sadržaj aktivnog hlora.

Unet peroralno hloramin može izazvati (veoma retka) trovanja slična trovanjima cijanovodonikom. Opisani su smrtni slučajevi posle oralnog unošenja 1—3 grama hloramina. Preparati u tabletama koriste se za dezinfekciju vode pri ekspedicijama, izletima, putovanjima i sl. Naša armija koristi Pantacid tablete koje dezinfikuju vodu za 2—3 časa. Deset miligrama hloramina sterilizuje litar vode za dva časa. To se vreme može skratiti duplim doziranjem (20 mg).

Pri trovanju hlornim preparatima (udisanjem) trovanog treba izneti u ležećem položaju i utopliti, zatim dati 5—10 cm 10% rastvora kalijum-hlorida. Praktikuje se i davanje 100 cm 40% rastvora glikoze koo i udisanje kiseonika i tople vodene pare.

Posle toga trovani treba da mirno leži. Pri nadražaju očiju, one se ispiraju 2% rastvorom bikarbone sode.

Ukoliko gutanjem ovih preparata dođe do trovanja, odmah se mora izvršiti ispiranje želuca 2% rastvorom tiosulfata. Trovanom se daje mleko, belance i rastvori sode bikarbone, kao i preparati magnezijuma i apomorfina.

Aktivne hlorne rastvore ne treba upotrebljavati za dezinfekciju odeće, rublja, obojenih tkanina i kože, jer ih oštećuju; ne upotrebIjavaju se ni za dezinfekciju aviona, jer nagrizaju metale.

Jod (jodum)

Ima jako baktericidno dejstvo, ali je njegova primena u praksi ograničena. Lako se rastvara u eteru, etanolu i ugljendisulfidu.

Jodna tinktura (2%—5%) upotrebljava se za dezinfekciju plitkih površnih rana i kože pre hirurških intervencija, a razblažena 50—100 puta za ispiranje usta. Tinktura se ne sme stavljati direktno na ranu, jer deluje nekrotično. Zbog opasnosti kod resorpcije i pojave intoksikacije, mnogi autori (Maisonnet i dr.) smatraju da treba izbegavati premazivanje velikih površina kože obolelih od Bazedove bolesti i cd bubrega kao i dece, čija je koža tanka i nežna.

Mrke mrlje joda sa kože uklanjaju se rastvorom amonijaka ili Clatrijumtiosulfata.

U priručnim apotekama jod treba češće menjati, jer mu se isparavanjem alkohola povećava koncentracija.

U slučaju trovanja elementarnim jodom (osećaj jake toplote i boja u grlu i trbuhu, povećano lučenje pljuvačke, povraćanje, proliv, sniženje temperature, žuto mrke sluzokože) pored ispiranja želuca daje se 3—4 gr natrijumtiosulfata rastvorenog u mlakoj vodi. Može se dati i veća količina vode u kojoj je razmućen skrob.

Phenolum (acidum carbolicum)

Fenol (karbolna kiselina — C6H6OH) je efikasno dezinfekciono sredstvo, čije je dejstvo najbolje u toplom rastvoru. Bezbojan je ili slabo ružičast. Irna prodoran i neprijatan miris, koji lako prelazi na životne namirnice, zbog čega se ne sme koristiti u objektima ishrane i prodavnicama životnih namirnica. Lako se rastvara u alnoholu, eteru i glicerinu na običnoj temperaturi a u vodi naročito hladnoj veoma teško. Otrovan je i deluje nadražljivo na kožu. Za kratko vreme (5—10 minuta) u 3%—5%> rastvoru, koji se dobija ako se fenol rastvori u 20 delova vode, ubija vegetativne bakterije, dok na spore ne deluje. Virusocidno dejstvo slabo mu je izraženo. Dodavanjem kiselina kuhinjskoj soli njegova baktericidnost se pojačava, dok se đodavanjem alkalije smanjuje. Koristi se za dezinfekciju prostorija, podova, zidova, prevoznih sredstava i klozeta, rublja, tapaciranog nameštaja i dr. Ne oštećuje metalne predmete.

Heksil (rezorcinal) je najefikasniji iz grupe fenola. Za 15 sekundi ubija vegetativne forme patogenih bakterija i manje je toksičan od fenola. Veće koncentracije mogu prouzrokovati nekrozu tkiva.

Fenol se čuva na tamnom i hladnom mestu (na svetlu i vazduhu pocrveni).

Fenol deluje otrovno na protoplazmu a lokalno izaziva korozije i nekroze. Znaci trovanja karakteristični za sva trovanja kaustičkim sredstvima u zavisnosti su od koncentracije, unete količine i dr. Pri gutanju većih količina koncentrovanog rastvora fenola smrt može nastupiti u teškom šoku, a pri lakšem trovanju javlja se povraćanje, bol u stomaku, vrtoglavica i glavobolja. Na koži lica i usana i sluzokoži usne duplje pojavljuje se beličasto-sivkasto oštećenje. Po izgledu mokraće (zelenkasto-smeđe boje, albuminuriji, hematuriji) i oliguriji mogu se otkriti oštećenja bubrega.

Dijagnozu pri trovanju fenolom olakšava njegov karakterističan miris u povraćenom sadržaju.

Fenol pri gutanju prodire duboko u želudačnu sluzokožu, te spontano povraćanje nije dovoljno za njegovo eliminisanje. Zbog toga treba što pre otpočeti sa ispiranjem želuca.

Ispiranje se najčešće obavlja jednakim delovima krečne vode i šećernog sirupa, magnezijum oksida, belanceta. Topla tečnost za ispiranje menja se nekoliko puta (sve dok sadržaj ne izgubi miris karbola). Za čišćenje daje se natrijev sulfat koji istovremeno deluje kao antidot jer vezuje fenol u manje otrovni fenil-sulfat. Za vezivanje fenola prodrlog u krv daje se kalcijum glikonat. Po ispiranju daju se mucilaginozna sredstva, čaj i sl. Ukoliko dođe do kome daje se kiseonik. Telo trovanog treba utopliti.

Kontaminirana koža čisti se sapunicom, alkoholom, eterom ili biljnim uljem. Langer je opisao »fenolske gangrene« u jedne žene koja je 20% rastvorom fenola previla ranu na prstu; posle tri dana, kad |e skinula zavoj, prst je bio gangrenizovan a posle 4 meseca je otpao.

Krezol (cresolum purum)

Danas se najviše upotrebljava kao dezinfekciono sredstvo. Najčešće se koristi u 1%—3% rastvoru. Njegovo dejstvo zasnovano je na prekidanju životnih funkcija bakterija čije neophodne proteine i fermente razara, dok sa bakterijskim belančevinama stvara nerastvorljive albuminate. U kontaktu s organskim materijama ne smanjuje mu se dezinfekciona moć. Životne namirnice, naročito mleko, lako primaju miris krezola. Upotreba mu je višestruka. Najčešće se koristi za dezinfekciju odela, rublja, krzna, kože, vune, sekreta, nameštaja, poda, zidova, nužnika i zaraznog materijala, naročito onog koji sadrži TBC-bacile. Dodavanjem glicerina smanjuje mu se baktericidna moć.

Pri oštećenju kože karbonalnom kiselinom i preparatima krezola potrebno je odmah oprati zahvaćena mesta čistom vodom kojoj se dodaje alkohol, posle čega se stavlja masna obloga da bi se onemogućilo da kiselina prodre u tkivo.

U slučaju gutanja lizola i krezola treba što pre izazvati povraćanje (uz mere predostrožnosti da ne bi došlo do rupture želuca) i ispiranje želuca toplom vodom kojoj se dodaje alkohol ili gorka so (30 gr na 1 I vode) ili belance i sluzave materije. Trovanom se ne sme davati mleko. Takođe, preporučuje se inhalacija aerosolima, a pri suženju laringsa i traheotomija.

Lizol (krezolna sapunica — solutio cresoli saponati)

Dobija se mešanjem jednakih rastvora krezola i kalijevog sapuna. Meša se sa vodom u svim razmerama (tvrda voda nije pogodna za njegovo rastvaranje jer se stvaraju mutni rastvori sa talogom). Čuva se na tamnom mestu. Njegovo baktericidno dejstvo izraženo je naročito prema vegetativnim formama mikroorganizama, uključujući i TBC-bakterije; ima insekticidno, repelentno i askaricidno dejstvo. Pomešan sa vodom upotrebljava se za dezinfekciju ruku (1%), rublja (3%), ispijuvka (5%), instrumenata (1%—3%) i dr. Ako su rastvori topli, mogu se smanjiti koncentracije. Za dezinfekciju fekalija upotrebljavaju se 5—10% vreli rastvori lizola u trajanju 2 časa. Feces treba da je isitnjen. Rastvori lizola ne oštećuju i ne prljaju tkanine, te su pogodni za potapanje rublja pre pranja ili kuvanja. Otrovan je i može da prodre u tkivo, zbog čega treba paziti da ne dođe do apsorbovanja većih količina preko kože naročito ako je oštećena, i sluzokože.

Tablica 11 − Primena rastvora lizola pri dezinfekciji pojedinih predmeta

Naziv grupe infekcija	Naziv predmeta koji se dezinfikuje	Potrebna koncentracija rastvora u %	Potrebna količina ili odnos prema jedinici (1 m2, 1 lit.)	Ekspozicija u minutima	Primedba
Crevne	Površina	5	900 ml./l	20 m
–	prostorije,		cm2 pa-
–	nameštaja	i	tosa prostorije i dr.
Kapljične	isto	5	isto	30 m
–		3	isto	60 m
Crevne i	Rublje	5	1 :4	15 m
kapljične	Mokraća	2	20 ml./l litar mokraće	5 m
Crevne	Fekalije		–	–	Praktično
–	(žitke, formirane)	–	–	–	neupotrebljiva
–	i	–	–	–	za dezinfekciju
–	fekalije sa	–	–	–	formiranih
–	mokraćom	3—5	1 :2	–	čestica fekalija

Bakteriološki je dokazano da 1%—3% rastvor deluje razorno na vegetativne oblike bacila antraksa i na razne uzročnike gnojenja. Na spore bacila antraksa ne deluje ni u većim koncentracijama. Za dezinfekciju aviona može se upotrebiti rastvor 3% lizola u hladnoj vodi. U manjim koncentracijama deluje slabo i bakteriostatički. Pri dezinfekciji predmeta i površina zagađenih masnoćom i ekskretima životinja 3%—5% rastvori lizola (temperature 50°—80°C) emulgiraju masnoću i spiraju belančevinaste materije. To omogućava neposredniji kontakt dezinfekcionog sredstva sa mikroorganizmima.

Rastvori lizola pogodni su za dezinfekciju kožnih i gumenih predmeta (obuće, gumenih rukavica i sl.). Njihovo virusocidno dejstvo riedovoljno je izraženo.

Formalin

Predstavlja 35%—40% rastvor formaldehida i ima dobro virucidno i fungicidno dejstvo. Za dezinfekciju upotrebljava se u vodenim rastvorima, gasnom stanju i u vidu aerosola. Dezinfekciona moć se smanjuje u dodiru s organskim materijama zbog čega predmete pre dezinfekcije treba dobro očistiti. Ne oštećuje metalne predmete i materijale od vune, pamuka, konoplje i dr. Nepodesan je za dezinfekciju kožnih predmeta. Dužim stajanjem na niskoj temperaturi i pri svetlu, formalin postaje čvrst (paraform) te ga treba čuvati na toplom mestu u dobro zatvorenim i tamnim posudama. Na temperaturama nižim od 10°C zamuti se. Dezinfekciona moć znatno mu se povećava povišenjem temperature. Pri temperaturi 37°C, 1% rastvor deluje isto kao 6% na temperaturi 17°C. Ovim rastvorima dezinfikuju se instrumenti za parenteralne zahvate (5%), transportna sredstva (3%— 5%), prostorije (1%—5%), drveni delovi koji dolaze u dodir sa mesom (4%), metalni predmeti (sekire, lanci i dr.), odeća i tkanine od životinjskih ili biljnin i plastičnih vlakana (10%), urin, fekalije i ispljuvci (10%). Posle obdukcije leševa mrtvački zadah sa ruku i predmeta otklanja se 10% rastvorom formalina. Dobro deluje na gljivu Trichophyton inter digetale pa se koristi i za a’ezinfekciju cipela u koje se stavlja njime natopljena vata. Za dezinfekciju fecesa, urina i ispljuvka meša se sa istim količinama i ostavlja 2 časa u zatvorenom sudu. Deluje i kao dezodorans. Formalin se upotrebljava i za konzerviranje i sprečavanje raspadanja leševa pri dužem transportu. Dva dela 35—40% formalina i jedan deo denaturisanog špiritusa ubrizgava se injekcijama u velike vene trbuha, grudi, nozdrva, očne jabučice i mišiće (oko 2,5 litara na leš).

Formalinske tablete (Brixol) se zajedno sa predmetima koji ne podnose kuvanje nitii sterilizaciju u autoklavu (instrumenti sa optikom, kateteri od tvrde gume i dr.) stavljaju u besprekorno čiste i suve specijalne dugačke staklene cilindre koji se dobro zatvaraju. Formalinska para koja se tom prilikom stvara deluje na potogene mikroorganizme. Ekspozicija treba da traje 24 časa. Za dezinfekciju predmeta koji se pri iskuvavanju kvare (noževi, cetke, igračke i dr.) koristi se i rastvor 1% formaldehida.

Dezinfekcija formalinom obično nije opasna za izvođače sem što draži sluzokožu nosa i očiju, a u osoba osetljivih na formalin može doći do pojave hiperemije kože i plikova, zbog čega je preporučljivo nošenje rukavica za vreme rada.

Formalin se upotrebljavao i za proizvodnju formaldehidovog gasa koji se koristi za dezinfekciju prostorija, najčešće raznim aparatima i spravama. Za uspeh dezinfekcije formaldehidom potrebno je da vazduh bude dovoljno zagrejan (oko 20°C) i vlažan. Dokazano je (Rajt i Fram 1955) da pri isparenju 1,5 ml na 0,0283 mJ vazduha formalin uništava sve bakterije za 20 minuta, a za 10 minuta samo delimično.

Formaldehid iritira gornje disajne puteve pri inhalaciji i izaziva nekrotično korozivne promene na sluzokoži usta, jednjaka, želuca i creva. Trovani se žale na jake bolove u tim predelima. Izražena je i hipersalivacija. Može doći do povraćanja sukrvice i simptoma šoka kao i oštećenja bubrega i anurije. Hronična trovanja karakteriše gubljenje apetita, neprestane glavobolje, nesanica, gubitak težine, oštećenje bubrega i oštećenje nervnog sistema (gubljenje osećaja za bol i temperaturu).

Prva pomoć i lečenje: Sluzokoža se odmah ispira bikarbonom sodom. Treba izazvati povraćanje a zatim ispirati želudac 2%—3% rastvorom amonijevog karbonata, razređenim amonijakom (0,1% pri pH 8—9) ili suspenzijom karbo-animalisa (2 supene kašike na 1 litar vode). Vodi za ispiranje želuca može se dodati ć0—70 grama ureje. Daje se sveže mleko i belance. U slučaju da oslabi disanje daje se kiseonik. Pri udisanju para formaldehida trovanom se daje da udiše razređen rastvor amonijaka.

Preventivne mere: Radni dan sa formaldehidom uz korišćenje zaštitne odeće i maske ne sme da traje duže od 6 časova.

Etilalkohoi (obični alkohol)

Etilalkohol je bezbojna tečnost specifičnog mirisa. Sa vodom se meša u svim razmerama. Gori plavičastim plamenom. Izaziva poremećaje vitalnih funkcija bakterija i sprečava njihovo razmnožavanje. Na spore i viruse deluje neznatno. Ako se 70% alkoholu doda 5% HCL ili dr. kiselina, uništava i spore antraksa za 30 minuta do 8 časova, zavisno od dodate kiseline (Bonadiz 1955). Dezinfekcioni efekat alkohola nije potpuno proporcionalan upotrebljenoj koncentraciji. Razređenjem sa vodom njegova baktericidna snaga raste. Pri razređenosti od 60%—70% baktericidnost mu je maksimalna, a daIjim razređenjem opada. Koncentrovani alkohol taloži površni sloj proteina bakterija i tako ometa dalje prodiranje alkohola u unutrašnjost bakterija.

Tablica 12

Alkohol − etil	Mikroorganizmi	Vreme izlaganja bakteriocidnom efektu — potrebna ekspozicija	Metoda	Autori
60—90%	E. colli	5 minuta	na vlažnim vlaknima	Harrington i Walker (1903)
50—60%		5 minuta	na suvim vlaknima	Harrington i Walker (1903)
50—70%	S. pyogenes Neisseria gonorrheae i S. typhosa	ispod 1 minut	u suspenziji	P. Nicoll (1910)
60%	E. colli	5 sekundi	u suspenziji	Price (1950)
70%	Mycob. tuberculosis	30 sekundi	u sputumu	Smith (1947)
95%	Mycob. tuberculosis	15 sekundi	suspenzija u vodi	Smith (1947)
70%	Mycob. tuberculosis	60 sekundi	suspenzija u vodi	Smith (1947)
70%	Mycob. tuberculosis	1 minut	u suvom ispljuvku	Smith (1947)
70%	Rabies	1 sat	u suvom ispljuvku	Celli (1887)

Etilalkohol se upotrebljava i za dezinfekciju ruku. Posle pranja ruku sapunom, dok su još vlažne, može se upotrebiti i apsolutno koncentrovan alkohol. Kalijev sapun u alkoholnom rastvoru (spiritus saponatus) koristi se za čišćenje instrumenata i za dezinfekciju ruku.

Rastvor maslinovog sapuna u razređenom alkoholu deluje veoma baktericidno, jer alkohol i sapun povećavaju dejstvo nekih dezinfekcionih sredstava.

Pogrešno je mišljenje da se brizgalice i igle mogu sferiiisati samim držanjem u alkoholu. Takav stav pojedinih zdravstvenih radnika doprinosi širenju inokuiacionog hepatita. Držanje brizgalice i igala u 70% alkoholu dozvoljava se samo pod uslovom da su prethodno sterilisane iskuvavanjem.

Iz grupe alkohola najefikasniji su glikoli (dvostruki alkoholi). Trietilenglikokol u obliku aerosola upotrebljava se najčešće za dezinfekciju vazduha.

Alkohol se čuva u dobro zatvorenim bocama na prohladnom mestu.

Letalna doza čistog alkohola iznosi 6 gr na 1 kg težine (Ponchet). Međutim, i manje količine mogu izazvati toksične pojave i prouzrokovati smrt koja nastaje usled paralize srca ili respiratornog centra. Jako koncentrovani alkohol ima i kaustično dejstvo kao posleaicu dehidratacije.

Glicerin

Zejtinjava higroskopna tečnost slatkog ukusa. Lako se meša sa vodom.

Ima slabo baktericidno dejstvo na neke vrste bakterija (meningo i streptokoke). Koristi se za konzerviranje vakcinalne limfe pri spravIjanju vakcine protiv velikih boginja.

Deterdženti

Visoki nivo industrijalizacije, higijene i standarda i strožiji kriterijumi u proizvodnji i prometu životnih namirnica i drugim industrijama, uslovili su opadanje upotrebe klasičnih sredstava za pranje (sapun i dr.) koja su više stotina godina bila osnovna sredstva za pranje u širokoj potrošnji i industriji. Želja da se otklone nedostaci klasičnih sredstava, čija je upotreba bila ograničena na toplu meku i alkalnu vodu, uticala je na nastajanje sintetičkih materija tzv. deterdženata, sa visokom površinskom aktivnošču, koja sa raznim dodacima stvaraju pogodnije uslove za pranje odnosno poboljšavaju efikasnost skidanja prljavštine. Postoje deterdženti koji se mogu rastvoriti i u morskoj vodi.

Poslednjih godina razvoj deterdženata za pranje ide veoma brzim tempom i doživljava niz izmena u sastavu, tehnologiji i upotrebi. Ne može se isključiti ni ekonomski momenat koji je sigurno uticao da upotreba deterdženata dostigne tako velike razmere. U savremenom životu čoveka i njegovih potreba veoma široka i raznolika upotreba deterdženata dostigla je velike razmere zahvaljujući i tome što su znatno jeftiniji od sapuna. U SAD godišnje se potroši preko 4 biliona deterdženata a sapuna dva puta manje.

Efikasnost pranja nekim od mnogobrojnih deterdženata zavisi i od vrste i stepena nečistoće, vrste tekstila odnosno tkanja i dr.

Zavisno od naboja i hemijskih osobina, deterdženti se dele na:

• anjonaktivne
• katjonaktivne i
• nejonske

Koristeći najnovija naučna saznanja u svetu u oblasti proizvodnje i promene sredstava za pranje na bazi površinski aktivnih materija, i naši proizvođači »Merima« — Kruševac i »Zlatorog« — Maribor izradili su seriju baktericidnih deterdženata koji predstavljaju novu eru u oblasti higijene savremenog čoveka. Baktericidni deterdženti pored izvanredne moći pranja uništavaju i mnoge mikroorganizme koji se veoma često nalaze na rublju, odeći, zatim na priboru, inventaru i ambalaži u proizvodnji i prometu životnih namirnica.

Rastvori deterdženata koji se upotrebljavaju za pranje laboratorijskog posuđa treba da su zagrejani oko 80°C.

Deterdžente ne treba upotrebljavati za pranje sudova koji se koriste pri plamenofotometriji, određivanju enzima, flokulacionim reakcijama belančevina i hormonskim analizama.

Biodeterdženti koji sadrže enzime ili fermente kojima se odstranjuju neke organske nečistoće, upotrebljavaju se naročito za pranje tkanina od sintetičkih vlakana koja ne podnose visoku temperaturu. Biodeterdženti za pranje tela još nisu dobili široku primenu. Deterdžente treba čuvati u suvim i dobro provetrenim prostorijama.

Boje

Dejstvo boja uglavnom je više bakteriostatičko nego dezinficijentno. One inhibiraju životne funkcije bakterija, naročito gram-pozitivnih. Bazične (katijonske) boje efikasnije su od kiselih. Njihova efikasnost mnogo je veća pri povećanju pH.

Vodeni rastvori akridinskih boja deluju veoma efikasno. U prisustvu belančevina povećava se njihova baktericidnost. Akrinoli laktis — Rivanol (žut, veoma sitan kristalni prah gorkog ukusa, bez mirisa) najčešće se u rastvoru 1:1000 upotrebljava za dezinfekciju operacionog polja i rana. 2ute mrlje koje ostavlja otklanjanju se jakim rastvorima sirćetne kiseline.

Neke bazične boje (kristal-violet, genicijana-violet, metil-violef i briljantinsko zelenilo) sprečavaju rast gram-pozitivnih mikroorganizama, te se koriste u mikrobiološkoj praksi za inhibiranje rasta nepoželjnih bakterija pri kultivisanju.

Metali

Davno je poznato da metali imaju izvesno baktericidno dejstvo, tzv. oligodinamično; njihov mehanizam dejstva na bakterije nije potpuno objašnjen. Poznato je da se u blizini metalnih šavova i metalnih plombi (u hirurgiji i zubarstvu), naušnica, nosnih alki i dr. ne razvijaju jači infektivni procesi usled bakteriostatičkog dejstva metala.

Baktericidna moć pojedinih metala različita je. Po jačini delovanja na prvom mestu su bakar, srebro, zlato i živa, a zatim mesing, gvožđe, cink i platina. Metalni delovi nameštaja, brave, drške, slavine, metalni novac, razni držači od metala i dr., koje upotrebljava veći broj osoba, imaju izuzetnu zaštitnu ulogu, jer se sa njima zadržava mali broj mikroorganizama.

Bez obzira na oligodinamičko dejstvo metalnih predmeta (kvake, metalne drške i dr.) treba ih redovno čistiti i premazivati dezinfekcionim rastvorima. U boksovima zaraznih odeljenja kvake treba obavijati gazom ili platnom natopljenim u dezinfekcioni rastvor. Pošto se osuši, platno ili gazu treba ponovo kvasiti rastvorom dezinfekcijensa.

Soli teških metala

Sve soli teških metala toksične su za mikroorganizme. Njihova baktericidnost zavisi od vrste jona kao i njihove sposobnosti da precipitiraju belančevinaste koloide (stvaraju albuminate). Uticaj temperature i koncentracije rastvora na njihovu baktericidnost neznatna je.

U dezinfekcionoj praksi uglavnom se primenjuju sledeće soli: sublimat i bakreni sulfat. Koloidne soli srebronitrata (AgNO3) i fluida (AgF) imaju jako antiseptičko dejstvo i praktično se primenjuju samo u oftalmologiji.

Sublimat (HgCl2)

Sublimat (hydragirum bichloratum) je beo težak, kristalast prah bez mirisa, neugodna i opora metalna ukusa, rastvorljiv u vodi. Veoma je otrovan. Rastvara se u 15 delova hladne i tri dela tople vode. Hemijski se vezuje sa belančevinom mikroorganizma koju precipitira. U svežem i toplom rastvoru 1:1000 do 1:4000 ubija vegetativne i sporogene oblike mikroorganizama. Baktericidno dejstvo pojačava se dodavanjem NACI i NCI koji onemogućavaju stvaranje nerastvorijivih albuminata. Ne može se koristiti za dezinfekciju krvi, povraćenog sadržaja, ispljuvka, urina, gnoja, izmeta i materija koje sadrže beiančevine, jer u njihovom prisustvu stvara nerastvorljive albuminate koji sprečavaju put oslobođenim jonima. Ne upotrebljava se za dezinfekciju metainih predmeta pošto ih nagriza. U tvrdoj vodi stvara talog. Najčešće se upotrebijava za dezinfekciju ruku u rastvoru 1 %— 2%, kao i za dezinfekciju rublja, krznenih i kožnih predmeta( ako nisu zaprljani krvlju i gnojem). Ako se sublimati koriste za dezinfekciju ruku, treba ih prethodno oprati i brižljivo isprati od ostataka sapuna. Dezinfekcija rapavih predmeta izbegava se ovim preparatom jer se zadržava u pukotinama i prevojima odakle kasnije može delovati otrovno. Osobe koje imaju osetljivu kožu ne smeju ga upotrebIjavati. Sublimat treba čuvati u zatvorenim sudovima i držati na sigurnim mestima.

Bakreni sulfat (CuSO4)

Cupri suifas ima slabo dezinfekciono dejstvo, a njegovi vodeni rastvori slabo kiselu reakciju. Otrovan je za čoveka i životinje. Praktično se koristi kao aigicid (0,10—0,15 mg/l) u vodojažama, taložnicima i bazenima za kupanje. Takođe se topli 5% rastvori plavog kamena upotrebljavaju za prskanje ili pranje zidova pri pojavi plesni. Razblaženi rastvori (0,5—1%) mogu se upotrebiti kod nekih kožnih oboljenja zagađenih gnojnim klicama.

Bakreni sulfat upotrebljava se i za dezodoraciju nužnika, pomijara i si., jer se vezuje sa sumporvodonikom i amonijakom. Na m3 sadržaja dodaje se oko 2 kg bakarnog sulfata u vidu 5% vodenog rastvora (20—40 I).

Gvožđe sulfat (FeSO4)

Baktericidnost sulfata gvožđa (ferrosi sulfas) je slaba. UpotrebIjava se uglavnom za dezodoraciju nužnika, pomijara i sl. Dejstvuje jače od bakarnog sulfata i jeftiniji je.

Oksidativna sredstva

Niz hemijskih jedinjenja iz ove grupe imaju nekoliko zajedničkih osobina: veliki afinitet prema organskim materijama (oksidišu ih) u čijem prisustvu iscrpljuju svoju baktericidnost, neznatan koeficijenat koncentracije (naročito u sredini bez organskih materija) i vrlo mali toplotni koeficijent. Pored dezinfekcionog delovanja oksidativna sredstva talože belančevine na površinskim (adstringentno) i dubljim slojevima tkiva (kaustično), deluju dezodorantno a mogu i da obezboje predmete, naročito koncentrovani rastvori.

Kalijum permanganat (Kalii permanganas) KMnO4 je energično oksidativno sredstvo. Tamnoljubičasti kristali metalnog sjaja i oporog ukusa u obliku prizmi rastvaraju se u 18 delova hladne ili tri dela vrele vode. Zavisno od koncentracije rastvori su obojeni od ružičaste do tamno Ijubičaste boje.

Upotrebljava se u rastvoru 1:1000 za uništavanje vegetativnih formi mikroorganizama, nekih virusa i za pranje i dezinfekciju gnojnih rana a u koncentracijama 1:100 i 1:500 za dezinfekciju sekreta i ekskreta; u razblaženim rastvorima koristi se za ispiranje grla i usta. Za 15 minuta 4%-ni rastvor uništava spore. Njegova primena elikasna je samo gde je dovoljno površinsko dejstvo, jer u aktivnom obliku ne prodire u dubinu. U kombinaciji sa H2O2 široko je primenjivan u I i II svetskom ratu i dao dobre rezultate u lečenju gasne gangrene. Upotreba mu je ograničena jer bojadiše i kvari metalne predmete. U prisustvu organskih materija ne deluje jer ga one inaktiviraju. Temperatura povećava njegovu baktericidnost, kao i dodavanje slabih kiselina ili mešavina jakih razblaženja HCI. Upotrebljen u kombinaciji sa slabim kiselinama uništava spore za 30 sekundi. Njegovo veoma dobro dezodorantno svojstvo zloupotrebljavaju neki nesavesni ugostitelji za otklanjanje mirisa ukvarenog mesa. Korišćenje KMnO4 u ovakve svrhe nedozvoljeno je jer ne uništava toksine, a prikriva mogućnost trovanja mesom. Može se upotrebljavati za dezinfekciju ruku (0,1%—1%), za ispiranje gangrenoznih rana, usta i grla.

Znaci trovanja kalijum permanganatom ispoljavaju se povraćanjem. U težim slučajevima u povraćenom sadržaju ima i krvi. Usne su otečene i dobijaju smeđu boju kao i sluzokoža usta i jezika i faringsa. U težim slučajevima može doći do edema laringsa. Ukoliko dođe do trovanja koncentrovanim rastvorima, treba ispirati želudac uz davanje mleka ili belančevinastih materija, Toksične doze iznose 10—15 gr. Kao antidot koristi se 2%—5% rastvor natrijevog hiposulfita. Posle ispiranja želuca daju se sredstva za čišćenje, mucilaginoza, a protiv komplikacija antibiotici. Pri edemu laringsa treba biti spreman za traheotomiju.

Čuva se u dobro zatvorenim staklenim teglama dalje od zapaljivog materijala.

Mrke mrlje na koži i rublju od njegovih rastvora uklanjaju se razblaženim kiselinama (limun).

Ozon (O3). U prirodi ga najviše ima u šumama i posle pljuska s grmljavinom. Veštački se dobija specijalnim aparatima-ozonizatorima. Najčešće se koristi za dezinfekciju vode i prostorija, otklanjanje mirisa i popravljanje ukusa vode. Ukoliko voda sadrži mnogo stranih primesa, ozoniranje treba izvesti posle brižljivog mehaničkog čišćenja. Ozoniranje vode vrši se 10—15 minuta u specijalnim sudovima u kojima voda dolazi u kontakt sa vazduhom zasićenim ozonom. Utrošak ozona obično se kreće od 0,6 do 4,3 mg/l vode. U većim količinama toksičan je, draži sluzokožu i daje vodi neprijatan ukus.

Doziranje ozona u prostorijama zavisno je od stepena relativne vlage. Ukoliko je relativna vlažnost veća, potrebna je manja količina ozona. Njegovo doziranje teško je regulisati jer baktericidna koncentracija iritativno deluje na organe disanja i izaziva glavobolju. Zbog ovih osobina, za vreme rada u skladištima treba isključiti rad ozonizatora.

Ako se ozon koristi preko određene granice može štetno delovati na uskladištene namirnice (može npr. izazvati oksidaciju masti, gorak ukus i promenu boje voća i povrća). Zbog toga u prostorijama gde se koristi ozon treba kontrolisati njegov sadržaj u atmosferi, kao i rad uređaja za proizvodnju. Ozon u vazduhu ne uništava sve mikroorganizme.

Vodonik peroksid (Hydrogenium peroxydatum) (H2O) je veoma jako oksidativno sredstvo. Njegovi rastvori su bezbojni, bez mirisa sa metalno-kiselim ukusom. Penuša u dodiru sa krvlju, pljuvačkom, gnojem i dr. usled oslobađanja kiseonika. Stvorena pena za sobom povlači mehanički gnoj, deliće tkiva i prljavštinu. Njegovo dejstvo je kratkotrajno i prestaje čim se sav kiseonik oslobodi.

U 3% rastvoru (hydrogenii peroxydum) upotrebljava se u hirurgiji za dezinfekciju i ispiranje dubokih rana i kao dezodorantno sredstvo. Pri hirurškim intervencijama na centralnom nervnom sistemu tanke sterilne ploče od vate natopljene u vodonik peroksid i stavljene na površine mozga koje difuzno krvare deluju hemostatično, jer vodonik peroksid oslobađa kiseonik koji zgrušava krv. Prednost Ho02 je u tome što uništava bakterije suspendovane u vodi i u organskoj tečnosti. Dodavanjem kiseline njegova dezinfekciona moć raste. U 3% kiselom rastvoru veoma efikasno deluje na spore antraksa koje brzo ubija, zbog čega se koristi za dezinfekciju četaka (za brijanje i zuba) od prirodne dlake. Njegova upotreba može biti korisna i pri oslobađanju vode od bakterija. Rastvori HoOo mogu se koristiti za dezinfekciju površina, ruku, posteljine i rublja koje ne gubi boju. Jako koncentrovani rastvori nagrizaju i oštećuju tkivo (zdrava koža i rane pobele). Za uništavanje vegetativnih oblika mikroorganizama upotrebljava se 250 ml/m2, a sporogenih 500 ml/m2. Za dezinfekciju sudova može se koristiti 1% rastvor, a za dezinfekciju vazduha 3% rastvor (25—50 ml na 1 m:!). Podesan je za dezinfekciju usta i grla. Deluje jače u toploj sredini. Koncentrovani rastvori nagrizaju kožu. Čuva se na hladnom i tamnom mestu (naročito koncentrovan) u posudama sa staklenim parafinisanim zapušačima.

Persirćetna kiseiina (CH3COOOH). Baktericidne osobine persirćetne kiseline opisane su prvi put 1951. godine pri dezinfekciji paradajza. Mnogobrojni radovi sa persirćetnom kiselinom obavljeni poslednjih godina ukazuju da je veoma dobro i efikasno sredstvo protiv širokog spektra mikroorganizama i virusa, u raznim sredinama. Svi autori koji su radili sa persirćetnom kiselinom ukazuju na njen upadIjivi aktivitet prema termorezistentnim i sporogenim mikroorganizmima, jer veoma brzo inaktivira enzime. Mnogi autori dokazali su da je brzina baktericidnog delovanja persirćetne kiseline (nezavisno od raznih faktora značajnih za uspeh dezinfekcije drugim hemijskim sredstvima) veoma velika, tako da brzo dovodi i do sterilizacije podvrgnutih predmeta.

Persirćetna kiselina najbolje deluje pri temperaturi 15°C—37°C. Međutim, u veoma malim koncentracijama ona deluje i pri mrazu. Na sporogene mikroorganizme deluje sigurno u koncentracijama od C,5% do 0,05%, a na vegetativne mikroorganizme 0,05%-—0,005%. U koncentraciji 0,05% uništava stafilokoke u roku oa 10 sekundi.

Za dezinfekciju ruku pri manjim hirurškim intervencijama koristi se u koncentraciji 0,1%—0,2%, a za dezinfekciju kože pred operaciju 0,2%—0,5%. Upotrebljena u većim koncentracijama (od 0,5%) može oštetiti kožu. Za dezinfekciju voća i povrća upotrebljava se u koncentraciji 0,01% pri ekspoziciji od 5 minuta. Pri tome se bakterijalna flora salate smanjuje 75%, a pri 10 puta većoj koncentraciji i istoj ekspoziciji i za preko 93%. Pri dezinfekciji voća i povrća nema uticaja na organoleptičke osobine i veoma minimalno smanjuje njihove biološke vrednosti. U koncentraciji 0,1% i pri temperaturi 20°—23°C udaljava plesni sa mesa.

Persirćetna kiselina može se upotrebiti za dezinfekciju vazduha u formi aerosola. S obzirom na jako oksidaciono delovanje, naročito u većim koncentracijama, nije podesna za sterilisanje metalnih predmeta. Metalne predmete zaštićene niklom odnosno hromom ne oštećuje.

Održavanje patogenih mikroorganizama u spoljnoj sredini

Poznato je da lica obolela od zaraznih bolesti i kliconoše, kao i obolele životinje, izlučuju mnogobrojne patogene mikroorganizme u spoljnju sredinu. Na taj način oni inficiraju prostorije, predmete, tlo, vodu, životne namirnice i sve što je u neposrednoj blizini čoveka.

Održavanje čistoće i dezinfekcija u objektima za proizvodnju i promet namirnica

Čiste ruke onih koji spravljaju hranu i uredno održavanje čistoće prostorija (poda, zidova, tavanica, prozora i dr.) u kojima se namirnice proizvode, čuvaju ili stavljaju u promet, kao i uređaja i pribora koji se pri tome upotrebljavaju, predstavljaju jedan od najvažnijih uslova koji garantuju dobar kvalitet i neškodljivost namlrnica po zadravlje. Zbog toga se održavanje čistoće takvih prostorija i uređaja ne sme svesti na nivo običnih, simboličnih, slučajnih, površnih i malo važnih radnji. Taj veoma važan zadatak ne treba poveriti bilo kome, jer od izbora i obučenosti osoblja u održavanju čistoće zavisi i efekat njenog održavanja. Nažalost, mnogi još nisu shvatili da određene operacije čišćenja utiču na produktivnost rada i na kvalitet proizvodnje u istoj meri kao i tehnološki proces u proizvodnji. Neki se izgovaraju da nemaju posebno određena lica za održavanje čistoće, jer imaju savremene uređaje i prostorije. Često se previdi da nije sve u mašinama koje u neveštim rukama veoma malo vrede.

U većim objektima ishrane ekipama koje obavljaju čišćenje organi unutrašnje sanitarne kontrole treba da izrade detaljni plan i odrede odgovarajuća sredsfva (deterdžente i dezinfekciona sredstva) koja će upotrebljavati. Potrebno je takođe da ih dobro upoznaju sa metodama čišćenja i dezinfekcije, načinom upotrebe raznih pomoćnih sredstava pri radu kao i mogućim opasnostima.

Način čišćenja zavisi od prirode zagađenja i osobina površina koje se podvrgavaju čišćenju.

Mere za uklanjanje prašine iz vazduha radnih prostorija treba prvenstveno da budu usmerene na otklanjanje samih izvora prašine čije su čestice vrlo često nosioci mnogih patogenih mikroorganizama. Značajnu ulogu u otklanjanju prašine ima lokalna ventilacija a za istaloženu prašinu vlažno čišćenje tezgi, drvenog nameštaja, zidova, zastora i dr. Za ovo je preporučljiva i upotreba električnih aspiratora — usisivača. Pri čišćenju treba obratiti pažnju na prašinu i nečistoću na mestima zaklonjenim cd pogleda (ispod ormana i drugog krupnog inventara). Vlažno čišćenje prostorija izvodi se pre početka i završetka rada. Ono daje

najbolje rezultate jer se čišćenjem suvom metlom ili krpom prašina diže zajedno sa mikroorganizmima, a zatim pada na životne namirnice, posuđe i druge uređaje.

Prašinu sa zidova i ostalih predmeta najbolje je kupiti vlažnom krpom ili za tu svrhu podešenom impregniranom četkom.

Podovi se svakodnevno ispiraju toplom vodom uz dodatak nekog dezinficijensa. Za rastvaranje masnoće koristi se 2% rastvor sode, vruće sapunice, deterdženta ili vrele ceđi.

Detaljno čišćenje i provetravanje f r i ž i d e r a obično se obavlja svakih sedam dana, u isto vreme kad se otapa »snežna bunda« stvorena na dipfrizu koja remeti normalan rad frižidera. Pri čišćenju frižidera treba isključiti struju i izneti namirnice. Površine bočnih zidova, vrata i armatura peru se toplom vodom i sapunom ili nekim deterdžentom. Posle pranja poželjno je površine prebrisati krpom umočenom u neki bezmirisni dezinfekcioni rastvor (frigosept). Sve oprane delove (zidove, podmetače za led, rešetke i dr.) tre’ba na 118 kraju dobro osušiti čistim flanelom ili frotirom. Posle pranja frižider se provetrava oko 1 čas. Pri isključenju na duže vreme, frižider se isprazni, zatim se detaljno opere i ostavlja otvoren radi provetravanja.

Sl. 27. — Savremeni rashladni uređaji.

Izostavljeno iz prikaza

Ne sme se dozvoliti unošenje zaprljanih produkata u rashlaana skladišta, frižidere i dr., jer mogu zagaditi namirnice, naročito one koje se toplotno ne obrađuju. U rashladne prostorije dozvoljava se ulazak samo u specijalnim cipelama ili nanulama koje se ne iznose van prostorije. Police i rešetke u rashladnim vitrinama temeljno se peru pre unošenja novih produkata.

Svaki kvar frižidera kao i pojavu neprijatnog mirisa posle temeljnog pranja treba odmah prijaviti.

Individualne garderobe čiste se svakodnevno, a najmanje jednom nedeljno peru toplom vodom i sapunom.

Generalno temeljno čišćenje treba obavljati najmanje jednom sedmično. Krečenje zidova potrebno je jednom u 6 do 12 meseci, zavisno od stepena zaprljanosti i zagađenja.

Sredstva za održavanje čistoće i opremu (četke, kofe, krpe i dr.) uvek posle upotrebe dobro oprati u rastvoru dezinfekcionog sredstva i držati u posebnim ostavama, ormanima ili policama.

Posude i pribor

Prva radnja koja se obavlja pri pranju posuđa je mehaničko otklanjanje preostale hrane pomoću drvene lopatice ili sl.

Ukoliko se pranje posuđa posle upotrebe odlaže, utoliko će se docnije utrošiti duplo više vremena za pranje. Ako se posuđe ne može oprati neposredno po upotrebi neophodno je četkom, drvenom lopaticom ili čistom hartijom udaljiti ostatke hrane, a zatim složiti i pokriti vlažnom krpom.

Samo sipanje tople vode preko posuđa nije efikasno. Po ispiranju posuđe se ostavlja na suvo mesto da se osuši.

Tanjire odmah posle čišćenja od ostataka hrane treba što pre prati, najbolje pod mlazom tekuće tople vode.

Pranje čaša zamakanjem u sud sa vodom potpuno je nehigijensko, jer je takva voda prljavija od samih čaša.

Ako se pribor potapa u neku posudu, on mora da bude potpuno pokriven vrućom vodom, kojoj se dodaje deterdžent odgovarajuće koncentracije, sapunski prašak ili sl. i ostavlja da stoji 15—30 minuta, po se zatim površine četkom čiste i ispiraju čistom toplom vodom da ne ostanu ostaci deterdženta.

Kašike i viljuške pored pranja treba iskuvavati 2—3 minula u vreloj vodi.

Kašike i drugi pribor za mešanje majoneza, kremova i sl. posle pranja treba staviti u ključalu vodu oko 20 minuta.

Kad se zagoreli deo hrane na dnu posude ne može odstraniti vodom i sapunom, ne treba ga strugati oštrim predmetima (nožem i sl.) jer se mogu napraviti sitne pukotine u koje kasnije uđe prijavština a sa njom i mikroorganizmi. Zagoreli deo sa suda najlakše se otklanja posle stajanja u vodi kojoj je dodata so, četkom za pranje posuđa.

Mast se lakše otklanja sa kuhinjskog posuđa ako se pri pranju toploj vodi dodaje sapunski prašak, neki deterdžent, vrela ceđ, P/o bikarbona soda, 2—3 cm:! žavelove vode (na 1 I vode) i dt.

Sl. 29. — Nepravilan postupak sa posuđem.

Izostavljeno iz prikaza

Aluminijumske sudove treba posle upotrebe što pre oprati. Topla sapunica najbolje je sredstvo za njihovo čišćenje; jake deterdžente koji sadrže sodu ne treba upotrebljavati. Ukoliko se posuđe od aluminijuma dugo vremena drži u hlorisanoj vodi ili se u njemu duže vremena kuva voda, ono gubi sjaj jer aluminijum ima svojstvo da se zaštićuje stvaranjem sivog zaštitnog sloja. Ovaj neškodljivi sloj odstranjuje se prokuvavanjem u vodi kojoj je dodata 10% sirćetna kiselina ili kora limuna. Veće sudove posle pranja ne treba zatvarati, već omogućiti dobro isušivanje i provetravanje.

Čađ sa posuđa (šerpi, lonaca i dr.) najbolje se skida vatom natopljenom u sirće. Metalno posuđe najbolje je osušiti u toploj rerni.

Posebnu pažnju treba obratiti pranju mašina za meso. Svaki deo se odvojeno pere vrućom sapunicom a zatim ispira vrelom vodom i suši. Neposredno pre korišćenja i najčistiju mašinu treba oprati vrućom vodom.

Mehanizovani metodi pranja posuđa efikasniji su od ručnog ako se mašinama za pranje pravilno rukuje. Uređaji za mehanizovano pranje posuđa u većim kuhinjama mogu biti različitih tipova.

Sl. 30. — Mašina za pranje posuđa.

Izostavljeno iz prikaza

Pribor za pranje posuđa treba čuvati u potpuno zasebnim ormanima ili sandučetu.

Gaza kroz koju se cedi buljon i druge tečnosti posle upotrebe se iskuvava.

Daske na kojima se vrši svakodnevno pripremanje hrane treba prati uvek posle upotrebe rastvorom tople sapunice ili nekog deterdženta. Posle toga ih treba dobro isprati vrelom vodom i ostaviti da se osuše. Organi Sanitarne inspekcije pri pregledu objekata društvene ishrane utvrdili su u najvećem broju slučajeva da su daske za sečenje mesa u stanju koje ne zadovljava higijenske zahteve — površine su rapave sa dubokim usekotinama u kojima postoje idealni uslovi za razmnožavanje raznih mikroorganizama.

Pri ručnom pranju posuđa ruke treba zaštiti gumenim rukavicama jer gar, masnoća, vruća voda, deterdžent i sl. mogu štetno delovati na kožu. Posle rada rukavice se peru toplom sapunicom a zatim brišu, skidaju i posipaju talkom. Za pranje je dobro upotrebljavati specijalne četke sa dugačkim drškama koje ujedno štite ruke.

Pranje rublja u kuhinjskim prostorijama nije higijenski a prokuvavanje se može dozvoliti posle obavljenog pripremanja hrane a nikako istovremeno. Posle toga, kuhinja se mora dobro proverriti.

Tanjire, viljuške, kašike i druge predmete za spremanje hrane za koje se smatra da su zagađeni izlučevinama Ijudi, glodara i sl. treba potapati u 1—2% rastvoru NaOH ili sapunskom prašku, nekom deterdžentu i iskuvavati 15—30 minuta u ključaloj vodi Zatim ih treba isprati žičanim sunđerima u toploj tekućoj vodi i stavljati na čistu površinu (sto, police i sl.) da se ocede i bez brisanja osuše. Voda u kojoj se takvi sudovi iskuvavaju prosipa se sa ostacima hrane u kanalizaciju.

Sudovi i predmeti koje nagriza NaOH mogu se dezinfikovati i dezodorisati posle prethodnog čišćenja od ostataka hrane i masti pranjem sa 10% rastvorom asepsola (100 ml. ili 7 velikih kašika asepsola »Pliva« na 1 I vode uz stalno mešanje); posle ovoga posuđe treba dobro isprati vodom.

Posle pranja kuhinjske sudove najbolje je sterilisati suvim vazduhom na 130°C.

Rastvor hlornog kreča je najpogodniji za dezinfekciju drvenih predmeta (kašika, mešalica, tučkova i dr.).

Čišćenje, pranje i dezinfekcija posuđa i pribora za mleko. Radi što boljeg očuvanja mleka od bakterijskih i drugih zagađenja neophodno je da se na svakom poljoprivrednom dobru obezbedi temeljno čišćenje, pranje i dezinfekcija prostorija, uređaja za mužu, posuda, sudova za transport i dr. pribora za čuvanje ovih proizvoda.

Posude za mleko (boce, kante), pribor za merenje mleka, metalni uređaji i dr. sitan pribor koji dolazi u dodir sa mlekom treba prati postupno. Najpre se iz posuda odstranjuju ostaci (usireno mleko i dr.), a zatim se peru u toploj vodi četkom ili metalnom žicom. Međutim, bez upotrebe hemijskih sredstava teško je odstraniti tanak sloj masti i belančevina sa površine posude i pribora. Od hemijskih sredstava za pranje se najčešće koriste natrijum hidroksid (2,5 gr na 1 I vode), kalijumkarbonat, vruća ceđ i deterdženti koji rastvaraju masti i belančevine.

Aluminijumske posude i druge delove na koje alkalije deluju štetno potrebno je prati specijalnim nealkalnim smesama (vim, bis, albus i dr.). Posle ispiranja posuda hladnom vodom oprani predmeti se podvrgavaju dejstvu vodene pare, a zatim se suše i vetre.

Drvene posude i pribor peru se toplom vodom, zatim četkom i vrućim 1% rastvorom sode ili ceđi, posle čega se ponovo isperu vrućom vodom.

Posuđe koje se upotrebljava za mleko od bolesnih životinja mora se brižljivo prati i dezinfikovati (2% rastvorom hlornog kreča u toku 15 minuta) odvojeno od ostalog pribora.

Uređaji za mužu peru se posle svake upotrebe hladnom vodom, a zatim vrućom na temperaturi 80—85°C. Jednom sedmično neophodno je obaviti čišćenje i pranje svih rastavljenih delova aparata za mužu. Pri tome se delovi potapaju u posudu sa deterdžentom i peru četkom. Posle toga svi delovi aparata prelivaju se vrućom vodom (80—85°C) i ostavljaju da stoje oko 20 minuta. Odmah po sklapanju delova aparata kroz njega se pušta čista vruća voda. Nove gumene delove koji se postavljaju na mesto dotrajalih, neophodno je pre upotrebe oprati u vrućoj vodi (80—-85°C). Voda za pranje posuda za mleko i aparata za mužu mora biti bakteriološki ispravna.

Gumene delove na spojevima cevi, usled čijeg se brzog kvarenja mogu razlabaviti spojevi i ući materije koje mogu zagaditi mleko, treba češće kontrolisati.

Gumeni zaptivači sa poklopaca kanti i cisterni peru se mlakom vodom. Pri tome treba paziti da se ne razvlače.

Uređaji za pasterizaciju čiste se i peru drugačije nego drugi uređaji, jer se u njima zbog dejstva visoke temperature stvaraju drugačiji oblici zagađenja nego u uređajima i aparatima gde se mleko obrađuje u hladnom stanju. Zbog visoke temperature u pasterizatorima je mnogo manji broj mikroorganizama, pa je za njihovo pranje potrebna manja količina deterdženata.

Komore za hlađenje mleka (posle pasterizacije i punjenja fiaša i dr.) redovno se moraju čistiti od buđi i sl.

Cisterne za transport mleka posle pražnjenja ispiraju se hladnom vodom spolja i iznutra, a zatim peru četkom sa dugačkim drškama toplom vodom u kojoj je rastvoren neki deterdžent. Ulazak u veće cisterne radi ispiranja dozvoljen je samo radnicima u specijalnim čizmama i kombinezonima. Posle pranja cisterne se ispiraju vrelom vodom i pare.

U velikim mlekarama kad se odvodni kanali zapuše organskim materijama ko]e pri raspadanju šire neprijatan miris otpušivanje se vrši 10% toplim rastvorima Na OH koji razgrađuju organske materije i masnoće.

Celokupna oprema, pribor za služenje, uređaji koji se upotrebIjavaju pri uskladištenju ili prodaji sladoleda moraju se održavati pod strogim higijenskim uslovima i temeljno prati pre upotrebe vrelom vodom i dezinfikovati nekim prikladnim dezinfekcionim sredstvom. Poluloptaste kašike za stavljanje sladoleda u čašice ili kornete treba takođe držati u nekom dezinfekcionom sredstvu, kad god nisu u upotrebi.

Sav pribor i inventar koji dolazi u neposredan dodir sa sirovinama i sladoledom mora se, po upotrebi, podvrći temeljnom mehaničkom čišćenju i pranju.

Pranje treba obaviti na sledeći način:

• čistom hladnom ili toplom vodom odstraniti ostatke;
• pranje deterdžentima na temperaturi 55°C do 65°C;
• ispiranje vrelom vodom (80°—85°C) do potpunog odstranjenja deterdženta.

Sve delove uređaja i pribora, naročito one sitnije, posle ispiranja vodom i toplim rastvorima dezinfekcionih sredstava treba podvrgnuti obradi parom u specijalno zatvorenim posudama ili ključaloj vodi u toku 10 minuta.

Posle dezinfekcije hlornim preparatima pribor treba ispirati do iščezavanja mirisa hlora.

Sitan inventar posle pranja i dezinfekcije mora se čuvati u posebnim ormanima pod strogo higijenskim uslovima.

Pred početak rada i pred punjenje smešom, mašine, iako prethodno oprane i dezinfikovane, treba ponovo isprati vrelom vodom.

Na ulazu u prostorije za proizvodnju sladoleda moraju se nalaziti brisači za obuću natopljeni dezinfekcionim rastvorom. Podove, zidove i prozore treba svakodnevno prati toplom vodom uz dodatak nekog dezinfekcionog sredstva.

U tople dane sve prozore koji se otvaraju treba zaštiti od muva metalnim mrežama ili mrežama od gaze.

Mesarski pribor kojim se zagađenje vrlo lako prenosi treba uvek posle upotrebe očistiti, oprati, sterilisati i držati u zatvorenim, specijalno za to namenjenim ormanima.

Podovi u prostorijama gde se stoka kolje moraju se u toku rada neprekidno čistiti od ostatka mesa i masnoće i prati tekućom vodom. Najefikasnije sredstvo za pranje i uklanjanje masnoća sa podova su vreli 2—3% alkalni rastvori. Za dezinfekciju inventara i ambalaže koriste se 3% rastvor hlora ili 2% rastvor hloramina. Posle završenog rada sve prostorije klanice moraju se temeljno čistiti i prati, a povremeno i dezinfikovati. Posle klanja bolesnih ili sumnjivih životinja mora se izvršiti temeljna dezinfekcija prostorija za klanje.

Radni stolovi moraju se redovno čistiti i prati. Inventar se mora nanovno prati i sušiti, a prema potrebi i povremeno dezinfikovati preparatima holra.

Frižidere i hladnjače treba redovno temeljno čistiti spolja i iznutra.

Kosti treba skupljati na za to određenom mestu, kako se ne bi izbacivale po dvorištu. Đubrišta treba da su ograđena. Mora se voditi računa i o otpadnim vodama, jer su bogate organskim materijama i jajima parazita.

Pri pripremonju i kulinarskoj obradi mesa svi procesi obrade moraju se sprovoditi uz strogo održavanje čistoće prostorija, radnog mesta i pribora. Obradu mesa u kuhinji najbolje je poveriti samo kuvaru.

Pre obrade meso se pere tekućom higijenski ispravnom vodom radi otklanjanja mogućeg mehaničkog zagađenja.

Temperatura vode kojom se meso pere ne treba da prelazi 25°C. Stručnjaci za higijenu ishrane utvrdili su da se pranjem mesa površinsko bakterijsko zagađenje smanjuje za oko 97%. Posle pranja meso treba ostaviti da se osuši najbolje uvijanjem u potpuno čisto platno.

Posebna pažnja mora se obratiti i uslovima pri obradi i čuvanju iznutrica (crna džigerica, slezina, mozak, bubrezi, srce i dr.). Posle pažljivog pranja i sečenja treba ih što pre termički obraditi jer su podložni brzom kvarenju. Na sobnoj temperaturi ne smeju se čuvati više od 6 časova, naročito za vreme toplih dana.

Rasparčavanje sirovog i kuvanog mesa mora se obavljati besprekorno čistim alatom na zasebnim daskama od tvrdog, glatkog struganog drveta bez pukotina. Da slučajno ne dođe do zamene, potrebno je na pogodan način obeležiti daske »za sirovo meso«, i »za kuvano meso«. Ove daske kao i drugi sitni drveni predmeti posle upotrebe obavezno se peru i ispiraju vrelom vodom, a potom suše. Povremeno ih je potrebno prokuvati.

Sečenje većih komada mesa treba da se vrši samo na glatkim panjevima koji se posle korišćenja peru toplom vodom i četkom, zatim posipaju solju i pokrivaju belom krpom.

Mašine za mlevenje mesa posle rada rastavljaju se na delove, čiste od ostataka, peru toplom vodom, zatim drže u vreloj vodi, i tek posle toga suše. Posebnu pažnju treba pokloniti čišćenju malih i sitnih delova, naročito onih koji su u neposrednom dodiru sa mesom. Povremeno ih treba prokuvati. Ukoliko postoji i najmanja sumnja da su delovi mehanizovane opreme i sprava koje se upotrebljavaju za pripremanje mesa i mesnih proizvoda zagađeni patogenim mikroorganizmima (pri pranju zagađenom vodom, nehigijenskim rukovanjem, namerno zagađeni, zagađeni od glodara i sl.), potrebno ih je temeljno očistiti pranjem u vrućoj vodi odgovarajućim deterdžentom (temeljno čišćenje i pranje sudova i pribora preduslov je za sprovođenje njihove efikasne dezinfekcije). Posle pranja uređaje i mašine treba pokriti specijalnim čistim krpama ili sintetičkim materijalom.

Sl. 31. — Nepravilno čuvanje mesa i mesnih proizvoda.

Izostavljeno iz prikaza

Ovu opremu treba bezinfikovati 1% rastvorom hlornog kreča, a zatim ponovo oprati čistom vodom.

U prodavnicama mesa. Površina tezgi, vitrina i dr. radne površine sa kojima meso i mesni proizvodi dolaze ili mogu doći u dodir moraju se održavati i biti higijenski ispravne. Površine daski, stolova i panjeva za čišćenje i komadanje mesa moraju biti glatke, zbog čega ih treba često izravnavati i uglačavati. Posle struganja i žicanja, površine za sečenje i sitnjenje mesa (daske, stolovi i panjevi) moraju se temeljno prati vrućom vodom. Mašinu za meso i dr. sitne uređaje posle upotrebe treba preliti vrelom vodom i dobro oprati, a povremeno i dobro prokuvati.

Šipke i kuke za vešanje mesa moraju se čistiti od masnoća.

Pranje sudova, noževa i dr. najbolje je vršiti u duplim sudoperama, od kojih se jedna koristi za pranje a druga za ispiranje. Temperatura vode za pranje sa deterdžentom treba da bude oko 60°C, a za ispiranje 90°C. Ispiranje sitnih komada najbolje je obavIjati u žičanim korpama. Isprano posuđe ostavlja se na suvo mesto da se osuši do ponovne upotrebe. Svi uređaji za pranje opreme i posuđa moraju u svako doba biti u ispravnom stanju.

Frižideri se temeljno čiste i peru spolja i iznutra (odgovarajuće pregrade, police i zidovi). Jednom nedeljno treba ih oprati.

Sredstva za održavanje i pranje opreme (krpe, četke, kofe, deterdženti i dr.) kad nisu u upotrebi drže se u posebnom ormanu, pregradi ili zasebnom sandučetu. Ispražnjene kante za otpatke treba zajedno sa poklopcima, pre ponovne upotrebe, dobro oprati ili na neki drugi način dobro očistiti. Treba da postoje posebne kante za kosti i mesne otpatke namenjene topljenju.

Podovi i druge površine prvo se čiste od ostataka mesa i masnoće, a zatim ispiraju vrućom vodom, sapunicom ili odgovarajućim deterdžentom. Posle toga obavezno isprati čistom vodom. Vodu kojom je pran pod radnje ili radionice ne treba prosipati na trotoar.

Za sakupljanje otpadaka i smeća u objektima za proizvodnju i promet životnim namirnicima potrebno je obezbediti dovoljan broj pogodnih sudova sa zaklopcima koji čvrsto naležu; ne treba dozvoliti da se prepune kako bi se mogli dobro zatvoriti. Posle pražnjenja ih treba periodično dezinfikovati 10% rastvorom hlora ili lizola. Otpadke u prostorijama ne treba zadržavati duže od 4 sata, jer posle toga počinju procesi raspadanja (odaju neprijatan miris) i stvaraju se povoljni uslovi za razmnožavanje muva i glodara. Otpadke treba iznositi na način koji onemogućava njihovo usputno prosipanje.

Na otvorenom prostoru kante za smeće moraju biti tako postavljene da psi ne mogu da ih prevrnu i istresu njihov sadržaj.

Održavanje čistoće obavezno je ne samo u prostorijama u kojima se vrši proizvodnja i čuvanje, odnosno promet namirnica, već i u njihovoj neposrednoj okolini (dvorište, fabrički krug, bašta i dr.).

Mere u eventualnom bakteriološkom napadu

U slučaju biološkog napada (bakteriološkog) raznim mikroorganizmima, zaraznim insketima i glodarima, mere DDD imaju za cilj da što efikasnije spreče pojavu zaraznih bolesti, onemoguće ili ograniče njihovo širenje u vidu epidemije i likvidiraju stvorena žarišta.

U ovakvim situacijama otkrivanje ubačenog prouzrokovača zaraze ne može se odmah utvrditi, jer rad na identifikaciji zahteva duže vreme. Zbog toga je veoma važno da se odmah posle utvrđenog bakteriološkog napada, još pre nego što se identifikuje ubačeni prouzrokovač zaraznih bolesti, mere DDD što brže i potpunije sprovedu najenkasnijim sredstvima.

U zavisnosti od epidemiološke i taktičke situacije dezinfekcionim merama podvrgava se sve što može da posluži za prenošenje uzročnika zaraznih bolesti (namirnice, voda za piće i dr. predmeti sa kojima čovek dolazi u dodir). Najpre treba obraditi epidemiološki najugroženije objekte — ulice, trgove koji su od važnosti za likvidaciju žarišta, jer je nemoguće izvršiti potpunu dezinfekciju čitave teritorije.

Dezinfekcija velikih površina zahteva angažovanje velikog broja specijalnih uređaja. U ove svrhe, pored specijalnih uređaja, mogu poslužiti i razne komunalne i poljoprivredne mašine (auto-cisterne za polivanje, transport goriva i ulja, fekalija, automobili za razbacivanje peska i soli, mašine za razbacivanje đubriva, traktorski i dr. uređaji za rasprašivanje i zaprašivanje, poljoprivredne prskalice i dr.). Ove DDD mere organizuje i sprovodi isključivo zdravstvena služba, uz mobilizaciju svega i sredstava i dr. službi raznih formacija civilne odbrane i čitavog stanovništva. Znači da zaštita i likvidacija posledica bakteriološkog napada u velikoj meri zavisi od aktivnog učešća stanovništva. To zahteva sistematsko upoznavanje stanovništva sa merama i sredstvima za zaštite od biološkog napada.

Pored pojačane kontrole sanitarno-higijenskih mera, dezinfekcione mere — zavisno od načina bakteriološkog napada — ne razlikuju se od ranije opisanih mera koje se preduzimaju u toku epidemije.

Ukoliko se otkriju insekti ili glodari u broju koji nije uobičajen za datu teritoriju ili na mestima gde ranije nisu bili zapaženi kao i bolesti koje oni prenose, treba tačno utvrditi vreme i mesto otkrivanja i insekta ili glodara i karakter njihovog rasprostranjenja. Hvataju se pojedini primerci insekata i glodara i šalju na laboratorijsko ispitivanje. Nezavisno od ovakvog ispitivanja, insekti i glodari moraju se uništavati svim mogućim sredstvima. Pri uništavanju primenjuje se tzv. barijerni metod — najpre se obrađuje kraj žarišta, a zatim samo žarište. Pri dezinsekciji prostorija najpre se obrađuju površine na koje dolaze insekti, a zatim mesta odakle dolaze.

Dezinfekcija pri elementarnim nepogodama

Poplave i druge elementarne nepogode pored velikih materijalnih šteta ugrožavaju stanovništvo i u zdravstvenom pogledu. U takvim situacijama, na tim teritorijama opšte higijenski uslovi života opadaju što stvara povoljne mogućnosti za nastajanje i širenje zaraznih bolesti, najčešće crevnih (trbušni tifus, paratifus, dizenterija i dr.).

Poplavljene vodne objekte (bunare, pumpe i dr.) treba odmah po povlačenju vode dobro očistiti i dezinfikovati, a vodu iz tih objekata ne koristiti sve dok se ne asanira njihova uža okolina i dok se ne dobiju zadovljavajući laboratorijski nalazi.

Ako prilikom poplave dođe do zagađenja prostorija u kojima se proizvode i čuvaju namirnice neophodno je neposredno posle povlačenja vode obaviti njihovo čišćenje i temeljnu dezinfekciju. Takvi objekti ne smeju početi sa radom bez odobrenja organa sanitarne inspekcije.

Sva zagađena hrana mora se blokirati i ne sme se nizašta upotrebljavati bez odbrenja zdravstvene službe ili organa sanitarne inspekcije.

Sve kuhinjsko posuđe i drugi pribor koji je bio u vodi mora se najpre mehanički očistiti od mulja, peska i drugih nanosa, zatim prati u vodi temperature od 70 do 80°C, uz dodatak deterdženta, sapunskog praška i sl., a potom dobro isprati mlazom tekuće vode. Kada nema tekuće vode, deterdženta i sl. posle mehaničkog čišćenja sve se posuđe potapa u rasfvor hlornog mleka i ostavi da stoji najmanje jedan sat, posle čega se ispira vrelom vodom.

Sl. 31a. — Posle poplave u Firenci (1966.)

Izostavljeno iz prikaza

Posle povlačenja vode mora se mehanički izvršiti čišćenje svih prostorija i otklanjanje mulja i drugih naslaga nečistoće. Pranje zagađenih i uprljanih zidova zgrade i podova treba obavljati sve dok se ne odstrane ostaci mehaničkog zagađenja.

Pranje podova najbolje je obaviti 3% lizolom ili 10% asepsolom. Posle mehaničkog čišćenja, pranja i dezinfekcija, prostorije treba provetriti (otvaranjem svih prozora i vrata), kako bi se što pre osušile i osposobile za upotrebu.

Kutije od električnih instalacija otvaraju se kako bi se šuplje cevi za električne vodove što pre osušile. Sušenje prostorija može se ubrzati zagrevanjem prostorija pri otvorenim prozorima.

Ulice se mehanički čiste od nataloženog mulja, peru i prskaju rastvorima 1% hlornih preparata.

Otpadne materije (smeće i dr.) treba ukloniti i stavljati na najudaljenija mesta od objekta. Najbolje je za to napraviti posebnu jamu. Dvorišta, naročito nužničke jame, treba obilato posipati krečnim mlekom.

Dezinfekcija ruku

Koža ruku, koja se najviše i najbrže prlja zahteva posebnu negu, naročito u zdravstvenih radnika i onih koji u proizvodnji i prometu dolaze u dodir sa životnim namirnicama.

Prljave i nedovoljno oprane ruke, kojima se zagađuju sirovine, polufabrikati i gotova jela, mogu biti uzrok teških zaraznih bolesti, trovanja hranom, prenošenja parazita i dr. Čistoća ruku onih koji rade sa životnim namirnicama pored urednog održavanja čistoće prostorija, posuda i dr. pribora, nije manje značajna od osnovnog tehnološkog procesa ili drugih proizvodnih operacija.

Negovanje kože ruku kozmetičkim i drugim odgovarajućim sredstvima u današnjim uslovima života ne treba shvatiti suvišnim, jer se dobro oprati i dezinfikovati može samo koža koja je u dobrom stanju. Gruba ili bolesna koža, kao i dugi nokti, ne mogu se dezinfikovati dobro čak i pri upotrebi najjačih dezinfekcionih sredstava.

Ne sme se izgubiti iz vida da preterana dezinfekcija ruku, naročito kad su u pitanju neodgovarajuća sredstva upotrebljena u jačim koncentracijama, može ogrubiti kožu i stvoriti sitne nevidljive ozlede na koži, kroz koje mogu prodreti patogeni mikroorganizmi. Po završenom radu ruke se mažu glicerinom ili sl. sredstvom koji koži vraćaju elastičnost i mekoću.

Ruke je najbolje prati sapunom pod mlazom tekuće tople vode odgovarajućom četkom. Za sušenje najbolje je upotrebljavati individualni peškir, servijetu od hartije ili neke druge materije koja lako upija vodu ili električni »fen« — aparat za sušenje. Nehigijenski je prati ruke u lavoru, kofi, umivaoniku i brisati u zajednički ubrus. Zajednički peškiri su često rasadnici infekcije, te ih treba izbaciti iz upotrebe.

Nokte treba uredno i polukružno podsecati najmanje jednom nedeljno jer se nečistoća, mikroorganizmi i jaja parazita najčešće zadržavaju ispod njih i oko zanoktica.

Posle pranja ruku, naročito posle grubljih poslova, korisno je ruke istrljati limunom i tako ostaviti izvesno vreme (5—10 minuta), a zatim ponova oprati i namazati nekim kremom i sl.

Pri običnom pregledu u zdravstvenim ustanovama dovoljno je ruke oprati tekućom vodom i sapunom. Posle dodira sa zaraznim bolesnikom ili zaraznim materijalom dezinfekcija ruku vrši se na sledeći način: ruke do lakata peru se sa svih strana 3—4 minuta toplom vodom, sapunom i četkom sterilisanom iskuvavanjem ili autoklavisanjem. Pri tome se naročita pažnja obraća ivicama noktiju, noktima i mestima između prstiju. Zatim se brišu sterilnom krpom i zamaču u sud sa 1% rastvorom sublimata ili asepsola, 0,2% formalina ili 3% rastvora lizola u vremenu od tri minuta, zatim ispiraju ili trljaju gazom natopljenom u 60—70% alkoholu u toku 3 minuta.

Sl. 32. — Pranje ruku pre hirurških intervencija.

Izostavljeno iz prikaza

Pri obavljnju manjih operacija ili intervencija (punkcije, incizije, transfuzije, veća previjanja i dr.) ruke je najbolje dezinfikovati po metodi Fiirbringera: ruke se do lakata peru toplom sterilnom vodom, alkalnim sapunom i sterilnom četkom u toku 3 minuta, zatim brišu sterilnom krpom, nokti se seku i čiste a potom se ruke ponova peru toplom vodom, sapunom i četkom 10 minuta. Pri tome se naročita pažnja obraća predelu između prstiju, jagodicama prstiju i ivica noktiju. Posle toga ruke se dobro isperu tekućom vodom, idući od kraja šake prema laktu. Ruke se pri tome drže nagore, kako bi se izbeglo slivanje vode prema prstima. Zatim se brišu sterilnom kompresom i trljaju gazom natopljenom u 60—70% alkoholu u toku 3—5 minuta. (Brisanjem se otklanja razmekšani epiderm, a s njim i mikroorganizmi koji su ostali u njemu).

Kad je ruke potrebno brzo dezinfikovati može se primeniti metod Spasokukocki-Kočergin: ruke se potapaju u sud sa toplim 0,5% rastvorom amonija (liquor amonu caustitci) i peru i trljaju pomoću salvete od gaze 5 minuta (svakih 2,5 minuta rastvor se menja). Posle toga ruke se peru 60—70% alkohoiom 5 minuta. Tim jednostavnim metodom postiže se brza dezinfekcija i koža ruku čuva.

Umivaonici ili dr. odgovarajući uređaji za pranje i umivanje treba da su na pristupačnim mestima. Uz svaki uređaj za umivanje i pranje, koji se mora održavati čisto i biti u svako doba u ispravnom stanju, treba da se nalazi odgovarajuća količina sapuna ili nekog podesnog deterdženta, četka za nokte, ubrus ili uređaj za sušenje ruku. Nečistoća sa ruku najbolje se otklanja tečnim sapunom.

Održavanje čistoće i dezinfekcija bolničkih prostorija

Red i čistoća u bolesničkim prostorijama smatraju se osnovnim merilom kvaliteta nege bolesnika. Zbog toga je jedan od osnovnih zadataka zdravstvepog osoblja pri nezi bolesnika, da ostvari odgovarajuće uslove ne samo dobrom opremom i uređenjem bolničkih prostorija, već i besprekornom čistoćom i redom koji u tim prostorijama treba održavati. Nečiste bolničke prostorije, pored toga što mogu izazvati intrahospitalne infekcije, nepovoljno utiču na psihičko stanje bolesnika. Zato se njihovo održavanje smatra sastavnim delom i nege i lečenja.

Bolesničke prostorije čiste se svakodnevno, a jednom nedeljno detaljno. Čišćenje se mora obavljati uz što manje dizanje prašine. S obzirom da čišćenje i dezinfekcija u bolničkim ustanovama predstavlja veoma važnu protivepidemijsku meru, kontrola njenog sprovođenja mora da bude veoma stroga. U ovu kontrolu uključuje se lekar i glavna medicinska sestra, koji su dužni da po potrebi pruže i detaljna uputstva.

Da bi se pri čišćenju izbeglo zagađenje vazduha, čišćenje bolesničkih prostorija mora biti »na vlažno« — četkom obavijenom krpom koja je natopljena u dezinfekcioni rastvor. Poželjno je upotrebljavti aspiratore.

Pljuvaonice treba dezinfikovati najmanje jednom u toku 24 časa. Za vreme iskuvavanja treba treba da budu potpuno pokrivene dezinfekcionim rastvorom u kome se iskuvavaju. U većim bolnicama i sanatorijumima za TBC-bolesnike dezinfekcija pljuvaonica obavlja se u specijalnim autoklavima.

Sl. 36. — Uređaj za dezinfekciju pljuvaonica (»Elektromedicina« — Ljubljana).

Izostavljeno iz prikaza

Ako se pljuvaonice ne iskuvavaju ispljuvci se mogu dezinfikovafi u 5% hloraminu za 4 časa, u 2% hlornom kreču za 2 časa ili u 10% lizolu za 12 časova. Najbolje kad se dezinfekcija pljuvaonica obavlja sa dva puta većom dozom dezinfekcionog sredstva. Bakterije TBC sasušene na rublju lako je dezinfikovati običnom krezolovom vodom ili nekim drugim dezinficijensom.

Dezinfekcija rublja i odeće

Uništavanje patogenih bakterija na rublju najbolje se postiže iskuvavanjem ili potapanjem u dezinfekcioni rastvor. Posteljinu, rublje, radnu odeću i dr. stvari uprljane krvlju, gnojem, ispljuvcima, izmetom i urinom prethodno treba potopiti dva časa u hladnu vodu kojoj |e dodata 2% bikarbona soda kako bi se izbeglo stvaranje mrlja od koagulisanih belančevina. U vodu za iskuvavanje stavlja se 3% soda bikarbona, 0,6% formalina ili neki deterdžent. Rublje na koje iskuvavanje štetno deluje potapa se u zagrejani dezinfekcioni rastvor.

Tablica 21 Vreme održavanja prouzrokovača zaraznih bolesti na tkaninama (po Mileru)

Vrsta bakterija	Dužina održavanja u životu (u danima)
Selmonella typhosa	50—80
Pasteurella pestis	pri visokoj temperaturi 6—8 pri niskoj 30—60
Corynebacterium diphtheriae	3—4 nedelje, na platnu 5—12
Neisseria gonorrhoeae	u platnu 5 časova
Klebsiella pneumoniae	70—140
Streptococcus erysipe!as	14—36 i više
Malleomyces mallei	na svilenom vlaknu 14

Jedan kilogram rublja potapa se u 4—5 litara rastvora (3% lizola, 1% hloramina) u kojem se drži najmanje 2 časa, a posle se pere i glača. Za sporogene bakterije potrebna je dvostruko veća doza i dvostruko duža ekspozicija od uobičajene. Da bi se pri kuvanju izbeglo bojadisanje belog rublja, treba izdvojiti bojene od nebojenih stvari. Mekane stvari (vuneni pokrivači, jastuci, dušeci i dr.) koje ne podnose obradu parom podvrgavaju se dezinfekciji u vakuum-apartu sa farmaldehidom. Prljavo lično i posteljno rublje sa zaraznih odeljenja bolnica mora se slati na pranje u specijalnim kesama. Ne sme se dozvoliti istovremeno predavanje prljavog i uzimanje čistog rublja. Lica koja rade sa prljavim rubljem (u perionicama i bolesničkim sobama) treba da nose zaštitne maske za nos i usta. Rublje sa kojim je bolesnik dolazio u dodir ne sme se slati u javne perionice. Rublje obolelog, kao i lica koja neguju bolesnika od velikih boginja, mora se potapati u 2%—3% »Tego« ili 1,5%—5% rastvor formalina, a posle 12 časova stajanja može se prati odvojeno od ostalog rublja. Rublje se posle potapanja u 0,5% rastvor sode ili deterdženta može dezinfikovati i kuvanjem.

Iz higijenskih i ekonomskih razloga ne treba dozvoliti da se rublje previše uprlja. Odstranjivanje prljavštine sa jako uprljanog rublja teže je i zahteva intenzivniji postupak čišćenja, što nesumnjivo utiče na njegovu postojanost i trajanje.

Tablica 22 − Dezinfekcija veša u parnim komorama (po Vaškovu)

Dezinfekcija	Temperatura	Pritisak (na manometru) iznad atmosfere	Ekspozicija u minutima
Kod infekcije vegetativnim formama mikroba	110—111°	0,5	30—40
–	120°	1,0	20
U prisustvu materijala	119—120°	0,5	90
zaraženih sporogenim mikrobima	110—111°	1,0	60

Odeću bolesnika najbolje je dezinfikovati u komorama. Mrlje od ispljuvka ili povraćenog sadržaja sa odeće otklanjaju se tamponom ili krpom namočenom u 5% rastvor hloramina ili lizola. Odeća se može dezinfikovati i četkanjem ili prskanjem rastvorima hemijskih dezinfekcionih sredstava. Čišćenje, četkanje ili istresanje zagađene suve odeće koje znatno doprinosi i povećava efikasnost drugih metoda dezinfekcije obavlja se sa zaštitnim maskama. Pri tome se pazi i na pravac vetra, kako bi se izbegla kontaminacija lica iz okoline.

Poželjno je duže vremena odeću izlagati neposrednom dejstvu sunčevih zraka.

Oprema od kože dezinfikuje se rastvorima lizola.

Dezinfekcija vozila za prevoz zaraznih bolesnika

Unutrašnjost vozila i sva oprema (nosila, čaršavi, ćebad, jastuci) moraju biti čisti i dezinfikovani. Dezinfekcija vozila i opreme izvodi se posle svakog transporta obično formaldehidom, gasom ili vlažnom hemijskom obradom, tj. brisanjem natopljenim krpama, četkama ili prskanjem iz štrcaljke. Kod crevnih infekcija pod i zidovi obrađuju se lizolom (3%—5%). Kod zarazne žutice i poliomijelita hloraminom (5V0), pri kapljičnim infekcijama hloraminom (1%), kod TBC hloraminom (5%), a kod kožnih bolesti prouzrokovanih gljivama 5% hloraminom ili 5% lizolom.

Meke predmete treba prebrisavati četkom navlaženom u rastvor 2% hloramina. Posteljinu treba posle svakog transporta dezinfikovati u parnim aparatima za dezinfekciju. Mesta koja bolesnik zaprlja (povraćanjem, krvlju, mokraćom ili izmefom) treba dobro očistiti i više puta preći dezinfekcionim rastvorom.

Ležaj i pod u vozilu treba da budu pokriveni nepromočivim materijalom, bez suvišnih šavova, podesnim za pranje. Zatvoreno vozilo mora da ima takav sistem ventilacije koji će potpuno isključiti ulazak insekata i prašine. U vozilu se moraju nalaziti kante za otpatke sa zaklopcima koji čvrsto naležu.

Bolesnika koji svojim ekskretima može da ugrozi okolinu obavezno treba da prati dezinfektor, radi obavljanja usputne tekuće dezinfekcije i sprovođenja ostalih mera koje odredi lekar.

Pri prevozu sumnjivoog ili bolesnog od jedne od karantinskih bolesti treba preduzeti sve mere da bi se okolina zaštitila od zaraze. Posle prevoženja obolelog, vozilo, i svi predmeti u njemu (uključujući i kabinu vozača) kao i zaštitna odela osoblja podvrgavaju se odmah temeljnoj dezinfekciji u karantinskoj ustanovi gde je predat bolesnik. Tek posle obavljene dezinfekcije dozvoljava se ekipi i vozilu odlazak. Dezinfekciju u takvim slučajevima obavlja iskusan za to određen dezinfektor.

Vozilo za prevoz sumnjivih i obolelih od karantinskih bolesti treba da je snabdeveno rezervnim delovima i kompletnim alatom. Treba da ga vozi visokokvalifikovani vozač, sposoban da pri eventualnom kvaru za vreme transporta sam otkloni kvar. Na taj način će se izbeći svaki kontakt sa drugim licima.

Dezinfekcija transportnih sredstava

Transportnim sredstvima, koja su često zagađena raznim patogenim bakterijama, mogu se preneti izvori zaraze na velika rastojanja. Zapaženo je da u većim gradovima koji imaju veoma razvijeni saobraćaj ima mnogo više oboljenja od kapljičnih infekcija, zbog čega treba u svim transportnim sredstvima obavljati sistematsku dezinfekciju.

U slučaju teških epidemija, kad se preduzimaju mere vanrednog karktera, mogu se uvesti ograničenja u saobraćaju i prometu, pa čak i zabraniti saobraćaj za određeno vreme. Sanitarnoj kontroli tada podležu sva prevozna sredstva i lica koja dolaze iz ugroženog područja. Organi sanitarne inspekcije su takođe dužni da redovno prate dolazak redovnih i vanrednih kompozicija sa ugroženog područja. Potrebno je ostvariti najtešnju saradnju sa zdravstvenom službom železnice i organima SUP-a, kao i drugim institucijama koje mogu da pruže eventualnu pomoć. Organi sanitarne inspekcije imaju pravo da isključe pojedine vagone ili zadrže celu kompoziciju radi sanitarne obrade.

Transportni vagoni se dezinfikuju 10% hlornim krečom, a putnički sa 5% fenolom, 5% Iizolom i 1% hloraminom. Podovi i tvrde površine u putničkim vagonima prskaju se ili brišu krpom natopljenom u dezinfekcioni rastvor. Meki delovi u vagonima čiste se najpre aspiratorom, a zatim četkom natopljenom u 2% rastvor formalina. Kožna sedišta brišu sa krpom natopljenom u dezinficijens.

Pri dezinfekciji spavaćih kola, tvrde površine brišu se 2% formalinom ili 1% hloraminom. Madraci, posteljina, ćebad i dr. čiste se usisivačem, zatim se brišu četkom natopljenom u dezinfekcioni rastvor.

Ukoliko se za vreme prevoza primeti lice sa karakterističnim znacima neke od karantinskih bolesti, ono se mora smestiti u zasebni kupe. Posle prevoza takvo prevozno sredstvo mora se dezinfikovati.

Zidovi u klozetima, kvake, pod, sedala, držač na lancu rezervoara za vodu, brišu se rastvorom krezolne sapunice ili 1% hloraminom, a potom peru toplom vodom. Klozetsku šolju najbolje je dezinfikovati rastvorom krezolne sapunice ili hlornim krečom. Za vreme zime, kad vodeni rastvori smrzavaju upotrebljavaju se preparati na koje hladnoća nema velikog uticaja.

Dezinfekcija tramvaja, trolejbusa i autobusa vrši se najčešće vlažnom metodom.

Dezinfekciju aviona najbolje je obavljati na specijalnoj betonskoj pisti sa odvodnom kanalizacijom. Ukoliko se avion ne šlepuje, dezinfekciju ne treba obaviti odmah, već sačekati da se staloži prašina koju je avion uskovitlao radom svojih motora. Za dezinfekciju aviona najčešće se upotrebljava 3% lizol ili krezoi.

Pri dezinfekciji aviona mora se voditi računa o metalnim delovimo zbog čega se izbegava upotreba hlornih preparata. Posle obavljanja dezinfekcije metalni delovi aviona temeljno se brišu oštrom tkaninom.

Pri obavljanju dezinfekcije transportnih sredstava treba paziti da se ne oštete vozila ili predmeti u njemu.

Dezinfekcija klozeta

Održavanju čistoće i dezinfekciji klozeta, koji u nas često predstavljaju higijensko ruglo javnih mesta, mnogih objekata ishrane pa čak i zdravstvenih ustanova, mora se obratiti posebna pažnja. Pod u predprostoru i klozetu treba prati nekoliko puta dnevno četkom sa dosta tekuće vode i dezinfikovati 5% rastvorom lizola ili 2% rastvorom hloramina, odnosno 5% rastvorom hlornog kreča. Zidovi klozeta dezinfikuju se povremeno 3% lizolom, 2% hloraminom ili drugim dezinfekcionim sredstvima.

Posebna pažnja mora se pokloniti dezinfekciji sedala klozetske šolje, preko koje se najčešće prenose uzročnici zaraznih oboljenja. Ako klozet koristi veći broj osoba, treba zahtevati postavljanje aspiracione ventilacije; za dezinfekciju mogu poslužiti i preparati čije aktivne materije spadaju u grupu aromatičnih ugljovodonika (npr. »Briksol briketi«).

Za dezodoraciju Klozeta (ili nužničkih jama) za vreme i posle čišćenja, kad je neugodni zadah naročito intenzivan, upotrebljava se sulfat gvožđa i bakarni sulfat (2 kg na 6 lit. vode po 1 m3, ili 5 lit. 5% rastvora cink hlorida). Može se upotrebiti i hlorni kreč (2—5 kg na 1 tonu otpadnih organskih materija). Za ovu svrhu može poslužiti i suva zemlja, naročito crnica, ugljena prašina, pepeo ili sloj peska, debljine najmanje 10 cm. Đejstvo ovih materija je apsorpciono (upijaju mirise).

Za dezodoraciju pisoara upotrebljava se 0,5%—1% rastvor formalina koji vezuje amonijak u bezmirisni heksametilentetraamin — urotropin. Talog u pisoarima odstranjuje se razblaženom sonom kiselinom.

O s o b e koje održavaju čistoću klozeta treba da budu snabdevene sredstvima lične higijene (dezinfekciona sredstva za ruke i dr.) i zaštitnim sredstvima (gumene čizme, rukavice i sl.). Sredstva za održavanje i čišćenje klozeta (metle, krpe, četke, pribor za otčepljenje

Dezinsekcija

Dezinsekcija je značajna mera u sprečavanju i suzbijanju mnogih zaraznih bolesti koje zglavkari prenose na Ijude (pegavac, rekurens, malarija, papatačijeva groznica, kuga i dr.). Ona ima posebno veliku ulogu u suzbijanju crevnih zaraznih bolesti. Sprovodi se obavezno pri pojavi pegavca, rekurensa i kuge, a prema potrebi i za druge bolesti koje prenose razni insekti. Dezinsekcija je veoma važna mera za vreme rata, u slučaju da neprijatelj eventualno ubaci zaražene vektore. Sprovođenje dezinsekcije ima veliki značaj i u zdravstvenim ustanovama, jer insekti pored toga što mogu prenositi zarazne bolesti uznemiravajući bolesnike pogoršavaju i njihovo psihičko stanje (ometaju san i odmor).

Podaci o borbi sa insektima, naročito onima koji smanjuju prinos žetve, sreću se u najstarijim zapisima, još iz vremena kad je čovek započinjao da gaji kulture. O sredstvima za dezinsekciju ima podataka i u receptima alhemičara, koji su do svojih otkrića došli većinom slučajno. Mnoga sredstva iz tog vremena danas nemaju praktičnog značaja. Prema zapisima iz XII v. u Kini su korišćeni biološki metodi suzbijanja nekih štetočina. Glauberg je 1660. godine otkrio dezinsekciono dejstvo rastvora natrijevog sulfata na razno semenje. Miler je 1723. godine preporučio bakarni sulfat za obradu žitnog semenja. E. Darvin je 1800. godine prvi ukazao na mogućnost korišćenja entamofagnih insekata za suzbijanje biljnih štetočina, a kasnije slede eksperimenti za korišćenje parazita za suzbijanje nekih štetočina — Hartinga u Nemačkoj 1827, Planchona u Francuskoj 1840. i Villa u Italiji 1844. godine. U 1852. godini otpočinje primena tzv. Grizonove vode (smeše dobijene kuvanjem kreča, soli i sumpora). Primena cijanovodonika kao insekticida za dimljenje počinje 1837. godine. Bendar 1935. godine otkriva insekticidno dejstvo heksahlorana, kojeg je još 1825. godine sintetizovao poznati fizičar Fardej.

Razvoj hemije, biohemije i drugih srodnih nauka u XIX v. odrazio se na usmeravanje dezinsekcije u novom pravcu, na otkrivanje novih insekticida i na njihovu široku primenu i zaštitu kultura. U 1940. godini Švajcarac Miler otkriva insekticidno dejstvo DDT-a, čija proizvodnja počinje najpre u SAD 1945. godine. Međutim, još 1874. godine Austrijanac Cajdler opisao je DDT-i.

Posle utvrđenog insekticidnog dejstva DDT-a, nastaje intenzivni period otkrivanja novih sintetičkih insekticida koji potiskuju do tada upotrebljavane veoma otrovne arsenske i druge preparate. U periodu 1944—45. godine u SAD otkriven je Toksafen i počinje primena estera fosforne kiseline, tj. organofosfornih preparata Parationa i dr., koji u raznim oblicima zadnjih godina imaju veliku primenu.

U novije vreme, uporedo sa dostignućima i razvitkom nauke i pojedinih bioloških disciplina, sve se više koristi biološki metod suzbijanja nekih opasnih insekata — štetočina u piircdi. Ovaj metod suzbijanja insekata, koji je čovek odavno pokušavao prema svojim mogućnostima i raspoloživom znanju da koristi i usmerava, veoma je ekonomičan, racionalniji i praktičniji u poređenju sa tretiranjem drugim metodama pa i inseklicidima. Prvi uspesi biološkog metoda sa praktičnim rešenjima problema zabeleženi su 1889. godine u Kaliforniji na suzbijanju štitaste vaši na limunovima i narandžama. Riley je za to upotrebio 125 primeraka buba-mara (Radolia cardinalis), uvezenih iz Australije, od kojih je u laboratorijskim uslovima odgajio 10.555 primeraka. Puštene u prirodu, one su za veoma kratko vreme očistile limunove i pomorandže od štitaste vaši.

Danas postoji i međunarodna organizacija za biološku borbu protiv štetnih insekata čija brojnost, neograničena moć razmnožavanja i nesvatljivo izražena sposobnost prilagođavanja najnepovoljnijim i najrazličitijim uslovima spoljne sreaine, sve više zadaju brigu savremenom čoveku. Oformljeno je i nekoliko specijalizovanih laboratorija u Evropi, kojima predstoje ozbiljna naučna istraživanja, jer u ovoj relativno mladoj oblasti postoji niz nerazjašnjenih pitanja.

U kompleksu mera koje se preduzimaju za sprečavanje oboljenja koja prenose zglavkari, uspeh dezinsekcije može biti obezbeđen samo kad se ona sprovodi sistematski prema specijalno izrađenom planu, sa određenim rokovima za izvršenje, i pri uspostavljanju sistematske kontrole izvršenja. Primer uspešnog suzbijanja vektora malarije očigledno je potvrdio pozitivan rezultat ovakvog prilaza problemu dezinsekcije, koji je imao odlučujući značaj u likvidaciji ove bolesti u SR Srbiji i drugim krajevima naše zemlje.

Broj obolelih od malarije pre rata u Srbiji, kada se nije vršila sistematska dezinsekcija, iznosio je godišnje i do 200.000. Gruba procena materijalne štete nastale usled bolesti i lečenja obolelih dostizala je sumu i do 500,000.000 (preneto na današnju vrednost nadnica). Gledano kroz ove materijalne gubitke, koji su u ranijim periodima nastajali zbog malaričnih oboljenja, uspeh naše zdravstvene službe, koja je sistematskim radom i savremenim metodama i sredstvima dezinsekcije uspela potpuno da uništi legla ove zarazne bolesti, izvanredno je veliki. U 1963. godini na čitavoj teritoriji SR Srbije registrovano je samo 6 slučajeva malaričnog oboljenja (5 importovanih i 1 recidiv).

Za obradu većih površina najbolje je upotrebiti avione ili helikoptere opremljene specijalnim uređajima za zaprašivanje. Pored toga, koriste se i ručni motori zaprašivači i prskalice za obradu naseljenih mesta i drugih većih objekata. Pri zaprašivanju ne smeju se gubiti iz vida vremenske prilike, koje mogu umanjiti efikasnost preduzetih mera.

U epidemiološkim uslovima, kad je otežana upotreba odgovarajućih aparata zbog teških terenskih prilika, potrebno je da zdravstveni radnici poznaju i mogućnosti pravljenja i korišćenja improvizovanih aparata.

Pored velikog značaja u sprečavanju i suzbijanju zaraznih bolesti, dezinsekcija je veoma korisna za borbu protiv štetočina u poIjoprivredi. Naučnici koji proučavaju život insekata utvrdili su da oni uništavaju 1/3 hrane i žitarica koje čovek proizvede. Da bi se upotpunila slika ekonomske štete koju insekti nanose poljoprivredi, dovoljno je navesti upadljiv primer američke statističke službe, prema kojoj godišnja šteta u SAD, prouzrokovana od insekata, iznosi oko četiri milijarde dinara.

Metodi dezinsekcije

Dezinsekcija se sprovodi mehaničkim, fizičkim, hemijskim i biološkim metodom.

Mehanički metod

Održavanje čistoće (trešenje, pranje, četkanje i dr.), prikupljanje i blagovremeno uništavanje raznih otpadaka znatno utiče na smanjenje broja insekata. U borbi sa Insektima kombinacija mehaničkog metoda sa fizičkim, hemijskim i biološkim metodima, daje odlične rezultate.

Sl. 48. — Neiispravne zaštitne mreže.

Izostavljeno iz prikaza

Korisna mehanička sredstva za zaštitu od insekata, predstavljaju mreže od žice na prozorima i vratima, koje se sa malim izmenama u formi i strukturi koriste već više od 90 godina. Postavljanje mreža naročito je važno u prostorijama gde živi ili radi veći broj osoba (kasarne, barake, internati, menze i sl.). Zaštitne žičane mreže treba da su postavljene na poseban ram koji odgovara tačno dimenzijama vrata ili prozora. Stavljanje ramova treba obaviti tako da se ne ometa zatvaranje i otvaranje prozora ili vrata. U vlažnim krajevima koristi se mreža koja ne podleže brzoj oksidaciji (aluminijumska, bronzana, bakarna i od plastičnih masa), a u krajevima gde je pretežno suva klima koristi se mreža od pocinkovane žice. Očice na mreži ne smeju biti veće od 2 mm.

Zaštitne mreže koje su probušene ili ne prianjaju sasvim uz ram prozora ne daju dobre rezultate, jer omogućavaju da insekti nesmetano ulaze u prostorije (sl. 48). Kao primer velikog značaja mehaničke zaštite od insekata navodi se slučaj u vojnim garnizonima u Indiji, gde je pre postavljanja zaštitnih mreža od malarije obolevalo između 70%—80% vojnika. Ovaj broj je, međutim, posle stavIjanja zaštitnih mreža pao za godinu dana na 20%—25%, a već sledeće godine broj obolelih od malarije iznosio je 4,6%. Procenat obolelih od malarije u susednim garnizonima kretao se kao ranije — i do 80%, što je dokaz da je stavljanje zaštitnih mreža dalo očigledno dobre rezultate. Poslednjih godina u nekim objektima ishrane koriste se zaštitne mreže koje uništavaju insekte strujom.

Poklapanje namirnica gazom ili poklopcima, lepljiva hartija i dr. zaštitna sredstva kao i komunalne mere (blagovremeno iznošenje smeća, ispravna kanalizacija i dr.) predstavijaju korisna mehanička sredstva za suzbijanje i uništavanje insekata.

Fizički metod

Visoka temperatura je najstarije i najmoćnije sredstvo za uništavanje insekata, a mogućnost njene upotrebe veoma široka.

Primena plamena veoma je efikasna, ali i ograničena zbog mogućnosti izbijanja požara. Paljenjem se uništavaju bezvredni predmeti i smeće koje predstavlja idealno mesto za razmnožavanje insekata. U izuzetnim slučajevima, kad ne postoji opasnost od požara, plamen može poslužiti za uništavanje insekata u zidnim pukotinama. Dejstvo plamena se pojačava ako se prethodno vodom navlaže delovi koji će se obrađivati, jer para koja se stvara pod uticajem plamena dublje prodire i uništava insekte i njihova jaja. Posle ovakve obrade preporučljivo je pukotine napuniti insekticidima.

Sl. 49. — Dezinsekcija u toku NOR (improvizovani uređaji).

Izostavljeno iz prikaza

Iskuvavanje je veoma efikasno dezinfekciono sredstvo ali mu je upotreba ograničena, jer se mogu oštetiti vuneni, svileni, gumeni, kožni i drugi predmeti. Ako ne postoji opasnost oštećenja (lično rublje, posteljina i dr.), dezinsekcija se može obaviti kuvanjem u ključaloj vodi u trajanju od 15 minuta. Posteljno i rublje umrljano krvlju kuva se posle dvočasovnog držanja u sapunskom rastvoru sode.

Dezinsekcija vodenom parom ima veoma široku primenu. Pod neposrednim uticajem slobodne vodene pare, vaške i gnjide mogu se uništiti za 5 minuta na 65°C. Radi potpune sigurnosti uništavanje vaši i gnjida vodenom parom izvodi se u praksi na 95°C za 1/2 časa. I ova vrsta dezinsekcije može se izvesti improvizovanom aparaturom (srpsko, odnosno partizansko bure, koje je odigralo veliku ulogu u borbi protiv pegavca za vreme I i II svetskog rata). U ovu svrhu može se koristiti i para lokomotive ili drugih parnih kotlova, koja se pušta u velike sanduke ili specijalno podešne prostorije.

Suva toplota deluje efikasnije i brže na insekte nego mikroorganizme, te se znatno šire primenjuje u dezinsekciji. Njeno dejstvo mnogo je jače na površini, te je nepodesna za dezinsekciju predmeta u ambalaži ili svežnjevima (balama).

Za dezinsekciju suvom toplotom mogu se koristiti razni objekti koji služe i u druge svrhe (pekare, sušnice voća i dr.). Prednost takve dezinsekcije je u tome što ne kvari i ne vlaži predmete. Postoji takođe veliki broj pokretnih i nepokretnih aparata (komora za dezinsekciju) u kojima temperatura dostiže 110°C, a ekspozicija traje najmanje 40 minuta. I peglanje se može koristiti za uništavanje insekata na rublju i odeći, naročito u manjim kolektivima. Tanka odeća pegla se sa jedne, a debela s obe strane.

Pri depedikulaciji, uvek se izvodi kontrola na taj način što se u manju krpu ili kesu uvije nekoliko živih vaši koje se stave u džep odela ili u sredinu stvari. Ako posle vađenja stvari vaši još uvek budu žive, dezinsekcija je neuspela i radnju treba ponoviti.

Korišćenje niske temperature za uništavanje insekata praktički je potpuno odbačeno, jer se njome ne postižu sigurni rezultati. Stenice i vaške pri niskim temperaturama, koje usporavaju njihove životne funkcije, duže podnose glad. Brzo uništavanje insekata može se postići naglim smenjivanjem niske i visoke temperature.

Neki istraživači pokušavaju da proizvedu »zvučni« insekticid odnosno zvučne talase koji bi naterali insekte u bekstvo. Poznato je, na primer da slepi miševi pomoću svog prirodnog »radara« šalju za Ijudsko uho nečujne ultrazvučne krike koji većinu insekata nateraju u panično bekstvo.

Biološki metod

Za borbu i suzbijanje zgiavkara mogu se koristiti i njihovi prirodni neprijatelji (neke životinje, biljke, mikroorganizmi). Razmnožavanje riba gambuzija (Gambusia affinis) u odvodnim kanalima i vodojažama dalo je dobre rezultate u uništavanju komaraca. Domaća pernata živina uništava takođe larve muva i komaraca. U pojedinim krajevima Grčke stanovnišfvo razmnožava jednu vrstu pauka koja uništava stenice hraneći se njihovom krvlju.

U SAD su izrađeni industrijski pogoni za proizvodnju zračenih sterilnih insekata i njihovo masovno ispuštanje u prirodu, naročito onih koje je teže uništiti hemijskim dezinsekcionim sredstvima. Ove metode sterilizacijom imaju izvesnu prednost nad drugim metodama dezinsekcije i zbog velike ekonomičnosti. U SAD troškovi za iskorenjivanje muve ce-ce metodom sterilizacije iznose 125 dolara, a insekticidima 500 dolara po kvadratnoj milji.

Poslednjih godina u SAD i Italiji radi se na dobijanju preparata koji sprečavaju razmnožavanje muva. Muve ženke koje pojedu ili samo dodirnu taj preparat postaju odmah neplodne, dok mužjaci koji dođu u kontakt sa neplodnim, sterilizovanim ženkama, postaju takođe neplodni i prenose neplodnost na ostale ženke. U Italiji su ispitivanja, čije je rezultate objavio Sanitarni institut u Rimu, pokazala veliki uspeh. Od 5000 muva na kojima je isproban ovaj preparat, samo 8 nije ostalo neplodno. Suzbijanje drugih poljoprivrednih štetočina sterilizacijom, uključujući i komarce koji prenose žutu groznicu i malariju, nalazi se još u početnim stadijumima ispitivanja.

U SAD i SSSR-u privode se kraju višegodišnja iskustva o mogućnosti korišćenja virusa za borbu protiv insekata. Glavna prednost virusa u tome je što uništavaju samo štetne insekte, a nisu opasni za Ijude i druga živa bića kao DDT i drugi insekticidi. Sovjetski naučnici su već identifikovali 284 vrsta virusa koji mogu zameniti DDT u borbi protiv 15 vrsta insekata.

Hemijski metod

Hemijska dezinsekciona sredstva — insekticidi, dele se prema svom hemijskom sastavu na neorganske i organske.

Neorganski i organski insekticidi, zavisno od elemenata ili hemijskih grupa koje sadrže u sebi odnosno radikala koji ulaze u sastav njihovih molekula i određuju njihovo biološko dejstvo, dele se u manje podgrupe.

Neorganski se dele u nekoliko grupa (bakarni, halogeni, živini, fosforni i dr.).

U organske spada grupa prirodnih insekticida — alkaloidi koji se nalaze u nekim biljkama (nikotin, anabazin i veratrin) i sintetičko-organski insekticidi. Poslednjih godina se organsko-sintetički u odnosu na prirodne insekticide neuporedivo više primenjuju.

Oblici, forma i način primene insekticida. — Insekticidna sredstva u čistom obliku u najvećem broju slučajeva teško mogu ispoljiti svoje delovanje (ne rastvaraju se u vodi, slabo prianjaju za površine, nedovoljno vlaže i dr.), te im se pri spravljanju preparata dodaju razne supstance koje služe kao nosač, rastvarač ili otapač. i na taj način omogućavaju da ispolje odgovarajuće delovanje. Na primer, ako se aktivna supstanca jednog insekticida u prahu meša sa finim prahom kao nosačem (talk, kaolin, glina i dr.’, smanjuje se koncentracija aktivne materije ali se ona ravnomernije raspoređuje (raspršava) tj. stvara se veća površina aktivne materije i obezbeđuje se dugotrajnije dejstvo.

Hemijska dezinsekciona sredstva najčešće se primenjuju u obliku praška-prašiva, rastvora, emulzija, suspenzija, aerosola (od čvrstih ili tečnih supstanci) fumiganata i mamaca (od aktivne supstance pomešane sa vodom ili nekom hranom koja privlači insekte.

Sl. 50. — Reaktivni zamagljivač.

Izostavljeno iz prikaza

Dezinsekcija zaprašivanjem najčešće se obavlja specijalnim uređajima — pulverizatorima. Preimućstvo zaprašivanja je u tome što nije potrebna voda, i što se njim mogu tretirati i vlažne površine. Nedostatak zaprašivanja ispoljava se pri jakom vetru (preko 2 m/sek) koji oduva upotrebljeni preparat i iziskuje veliki utrošak aktivne materije (supstance). Aktivne insekticidne supstance u formi suspenziju, rastvora i emulzija upotrebljavaju se za prskanje. Prskanjem se aktivna materija ravnomernije rasprostire na tretiranim površinama, naročito ako se koriste preciznije prskalice (atomizeri i sl.). Ako se koriste specijalni avioni ili helikopteri, za kratko vreme mogu se obraditi velike površine. Prskanje se može obaviti i pri brzini vetra do 5 m/sek. Često gotovi insekticidni preparati sadrže i razna dodatna sredstva koja smanjuju površinski napon i olakšavaju bolje prianjanje insekticida.

Sl. 50a. — Avion za zaprašivanje.

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 50b. — Termički raspršivač.

Izostavljeno iz prikaza

Dezinsekcija aerosolima veoma je perspektivna, ekonomična i pogodna za tretiranje zatvorenih prostorija.

Tablica 27 − Svrstavanje insekticida u grupe prema opasnosti

Bezopasni	Opasni	Vrlo opasni	Najopasniji
Bela ulja	Diazinon	Aldrin	Demefon
DDT	Dibrom	Dieldrin	Dimefoks
Dipereks	HCH	DNOC	Endrin
Malation	Hlordan	DNBP	Metil-paration
Metoksiklor	Lebajcid	Fosfamidon	Paration
Mineralno ulje	Lindan	Metil-demeton	Nikotin
	Rogor Sevin Tiometan	Olovni arsenat Tiodan Toksafen Žuta ulja	Šradan

Veliki broj hemijskih preparata za dezinsekciju ima toksično dejstvo ne samo za insekte već i za čoveka, te se njihov izbor mora vršiti sa velikom opreznošću. Pri primeni insekticida mora se potpuno isključiti svaka mogućnost trovanja lica koja rade s njima. Takođe treba imati u vidu da se greškom insekticidi mogu pomešati sa namirnicama. Nedovoljna pažnja i nepoštovanje uputstava pri upotrebi, čuvanju i transportu, glavni su razlog dospevanja insekticida u hranu, koja u takvim slučajevima može biti uzrok teških trovanja. Zbog toga je neophodno pooštriti kontrolu čuvanja životnih namirnica od ove vrste zagađenja.

Mora se imati u vidu da su se insekti, zahvaljujući svojoj jedinstvenoj sposobnosti za prilagođavanje uspešno suprostavili celom arsenalu hemijskih dezinsekcionih sredstava. Samo posle nekoliko godina nove generacije su bile sposobne da veoma iako podnesu dezinsekciona sredstva koja su njihove prethodnike desetkovala.

Zavisno od načina delovanja na insekte, hemijska sredstva dele se na kontaktne, fumigantne, respiratorne i probavne insekticide, atraktante i na repelente.

Kontaktni insekticidi

Posipaju se u tankom sloju oo površinama kojima se insekti kreću. Prelazeći preko zaprašenih površina insekti primaiu preko nožica letalnu dozu insekticida i uginu. Kontaktni insekticidi deluju

Deratizacija

Deratizacija obuhvata mere zaštite i borbu protiv glodara-štetočina i prenosilaca mnogih zaraznih bolesti Ijudi i životinja. Zbog toga deratizacija ima veliki epidemiološko-higijenski značaj i važna je karika u borbi protiv zaraznih bolesti i parazita ljudi i životinja. Njena uloga značajna je i za vreme rata, zbog mogućnosti ubacivanja zaraženih glodara od strane neprijatelja, koji mogu širiti opasne zarazne bolesti među stanovništvom i domaćim životinjama.

Pored velikog epidemiološko-higijenskog efekta, deratizacijom se smanjuju i ogromne materijalne štete koje glodari nanose privredi. Utvrđeno je da jedan pacov pojede godišnje hrane u vrednosti od 15 do 20 n. dinara, dok visina ukupne štete koju prouzrokuje daleko premašuje taj iznos. Prema procenama američkih stručnjaka, vrednost dobara koju pacovi unište za godinu dana u SAD odgovara visini godišnje zarade 200.000 zaposlenih lica. Eksperti Svetske zdravstvene organizacije procenjuju da glodari godišnje pojedu u celom svetu 33 miliona tona žitarica, a više od 20% hrane koje Ijudi godišnje poseju propada zbog šteta od glodara i insekata. U Indiji glodari pojedu godišnje 26% žitarica pre žetve. Prema podacima Svetske organizacije za ishranu i poljoprivredu (FAO), pacovi godišnje pojedu i unište raznih dobara u vrednosti preko pet milijardi američkih dolara.

U lovu za hranom pacov je u stanju da savlada i najteže prepreke. Prilikom krčenja puta ka hrani ili vodi, i radi oštrenja i održavanja svojih karakterističnih sekutića, tzv. glodnjaka koji trajno rastu, pacov uništava i predmete koji mu ne služe za ishranu (hartiju, tkanine, kožu, gumu, drvo, skupocene umetničke slike i predmete, opremu brodova, olovne cevi za vodu, električne kablove, materijale podložne eksploziji i dr.). U stanju je da pregrize aluminijumsku ploču debljine od 4 cm. Smatra se da su veliki broj požara, za koje se nije mogao utvrditi uzrok, prouzrokovali pacovi koji su nagrizajući instalacije (kablove) izazvali kratke spojeve (u Njujorku je utvrđeno da su pacovi izazvali potpuno zamračenje grada kad su pregrizli glavni olovni kabl).

Sa zdravstvenog gledišta, od svih glodara najinteresantniji je pacov. Obični miš smatra se više ekonomskom štetočinom nego prenosiocem zaraze.

Pacov ispoljava strast za putovanjem, zbog čega veliki broj prirodnjaka smatra to jednim od dokaza njegove visoke inteligencije. Međutim, neki naučnici ispitujući biološke osobine glodara tvrde da se kod pacova ne radi o inteligenciji već da su više izraženi instinkt i navika. Sposobnost da nauče zavisi od stepena potrebe za hranom u momentu kad se vrše ispitivanja.

Poznata su mnogobrojna lukavstva kojima se služe pacovi da bi se ukrcali na brodove spremne za plovidbu. Njihov život ispunjen je zanimljivim biološkim pojavama koje ponekad predstavljaju teške zagonetke i za poznate prirodnjake. Od mnogih priča o pacovima, dovoljno je navesti samo neke.

Vernon Bejli, čuveni prirodnjak posmatrao je ženku pacova kako beži iz svog zapaljenog gnezda sa mladuncima bez ijedne dlake, koji su se držali ustima za dojke majke. Ženka je sa mladuncima bežala preko kaktusa, a kasnije ni na njoj ni na mladuncima nije ni mikroskopskim pregledom utvrđen ni najmanji trag nekog uboda…

. . . jedan mladi bračni par ostavio je otvorenu kutiju suviše tvrdih biskvita na prozoru kako bi u toku noći omekšali od vlage. Ujutru su u kutiji umesto biskvita našli konjsku balegu. Ostavili su kutiju na istom mestu, a druge noći pacovi su vratili sve biskvite sem jednog, a uzeli konjsko đubre. Sigurno je da im se biskviti nisu dopali…

… U blizini Huverove brane jednom bračnom paru pacovi su se okomili da kradu srebrne kašike i viljuške. Međutim, dvadeset godina posle žeriine smrti čovek se ponovo oženio. Druga žena donela je sjajne noževe od čelika koji ne rđa. Pacovi su počeli i njih da kradu, a za svaki nož vraćali su po jednu kašiku ili viljušku (koje su njihovi preci godinama krali). Verovatno da im nisu bile interesantne pošto su izgubile sjaj…

… U Pinetopu (država Arizona) jedna žena je svakog proleća sadila crni luk. Jednog jutra učinilo joj se da je neko kopao po luku. Pri otkopavanju luka na svoje zaprepašćenje umesto luka naišla je na kamenčiće. To se ponavljalo nekoliko puta. Zatim je umesto luka postavljala otrov u kesicama. Sutradan su kesice nestale a mesto njih našla je šljunak. Uverena da im je došla glave, ponovo je posadila luk. Međutim, sutradan je mesto luka naišla na kesice sa otrovom…

… Jedna podvala koju pacovi podmeću Ijudima zamalo se nije završila tragično: 1921. godine tri prijatelja boravila su u predelu Stenovitih planina blizu kanadske granice u lovu. Stanovali su u staroj baraci od drvenih stabala i dasaka. Primetili su da nedostaju neke lične stvari koje niko drugi nije mogao da uzme osim prisutnih. Jedan od lovaca zapazio je da mu nedostaje zlatna tabakera u kojoj je bio skupocen prsten. Kako je bio veliki sneg bilo im je jasno da niko drugi nije mogao da uđe u baraku. Uzalud su se jedan drugome pravdali. Ubeđen da su ga pokrali, napustio je baraku bez reči. Posle nedelju dana nedostajalo je više stvari među kojima brijač, revolver i nekoliko kutija municije. Zbog toga između dva prijatelja dođe i do borbe noževima, tako da su obojica prebačena u bolnicu i jedva ostala u životu. Posle izlaska iz bolnice jedan se vratio u baraku i, kako je morao da leži zbog oporavka duže u krevetu, jedne večeri zapazio je kako veliki pacov izlazi iz drvenog zida. Pokušao je da ga ubije pištoljem, ali je pacov uspeo da pobegne u rupu. Zatim je isekao dasku i uspeo da pronađe gnezdo sa svim ukradenim stvarima. lako je kasnije vratio prijateljima ukradene stvari, oni su ostali u ubeđenju da je priča o pacovima izmišljotina. . .

… Jedan čovek iz Vikenburga (Arizona) imao je sreću da u jednoj rečici pronađe skupoceni zlatni pesak koji je u roku od tri meseca sakupio i stavio u nekoliko malih bočica. Jedan dan pred polazak zapazio je sa su mu u toku noći nestale bočice sa zlatom. Bilo mu je jasno da su ih odneli pacovi, jer niko osim njega nije mogao da uđe u sobu. Znao je da pacovi vole da »trguju«, pa je nakupovao razne sjajne stvarčice među kojima kašike i viljuške. Bio je strpljiv, i za tri nedelje dobio je ne samo bočice sa zlatom nego i još nekoliko kesica zlata i zlatnih predmeta koji su vredeli pet puta više od njegovog zlata.

Po svojim osobinama (lukavstvo, radoznalost, snalažljivost, velika moć razmnožavanja, opreznost, sposobnost asocijacije, izvanredno razvijen njuh i pokretljivost) pacov zauzima jedno od prvih mesta među neprijateljima čoveka. Nabrojane osobine otežavaju suzbijanje i uništavanje pacova.

Pacov se razmnožava veoma brzo i preko cele godine, i spada među najplodnije vrste sisara uopšte. Prema najnovijim podacima Svetske zdravstvene organizacije u Ženevi broj pacova u Indiji 1966. godine premašio je 3,5 milijarde. Američki statističari tvrde da u SAD živi oko 50,000.000 pacova, a u San Frgncusku broj uništenih u jednoj godini premašuje broj stanovnika. Prema proceni francuskih epidemiologa u Parizu ima oko 3—5,000.000 pacova koji dnevno unište oko 200 tona hrane, a šira okolina Pariza, koja predstavlja bogato poljoprivredno područje i veoma eksploatisano lovište, preplavljena je milionima pacova i drugih štetnih glodara. To razmnožavanje i neobuzdana. invazija pacova i drugih glodara usko je vezana za preterano uništavanje prirodnih neprijatelja glodara: divljih zveri i ptica grabljivica, čime je poremećena ravnoteža u prirodi. Poslednjih godina i čovek im stvara idealne uslove za egzistenciju nehigijenskim postupkom sa životnim namirnicama, otpadnim materijama i nepreduzimanjem odgovarajućih preventivnih mera pri izgradnji objekata za proizvodnju i promet životnih namirnica.

Pod našim podnebljem žive dve vrste pacova: sivi, tzv. selilac ili. lešinar, i crni pacov »tavanski«. U velikim lukama u kojima pristaju brodovi iz Azije i Amerike, može se naići i na aleksandrijskog pacova, veoma sličnog crnom, koji se nije odomaćio u našoj zemlji.