Agrodiverzitet je jedna od kritičnih komponenti globalnog biodiverziteta. Preko 75% svetske hrane i poljoprivrede oslanja se na manje od 25 domaćih biljnih i životinjskih vrsta. Životinjski genetički resursi, čini se više od drugih u okviru agrodiverziteta, trpe posledice nemara čoveka za njihovo očuvanje. Na to ukazuje i činjenica da je broj vrsta domaćih životinja sveden na oko 40, a da manje od 14 vrsta čine preko 90% od ukupne globalne proizvodnje hrane. Najznačajnije među njima su goveče, konj, magarac, svinja, ovca, bivo, koza, kokoš, patka itd. Jedan od glavnih uzroka erozije životinjskih genetičkih resursa je gajenje ograničenog broja vrsta i rasa u intenzivnim proizvodnim sistemima.

U Republici Srbiji se nalazi veliki broj specifičnih agro-ekosistema. Ovi ekosistemi u velikoj meri zavise od autohtonih populacija domaćih životinja, kao i njihovih divljih srodnika. Danas su oni u velikoj meri marginalizovani ili iščezli. Postoji interes za revitalizacijom područja u kojima ovi agro-ekosistemi i danas čine osnovu njihove posebnosti i atraktivnosti. Interes je pre svega u razvoju turizma i podrške za njega kroz obnavljanja proizvodnje tradicionalne hrane bez opasnosti za životni sredinu i prirodne resurse na koje se oslanja. Sa druge strane, ako se želi opstanak, na primer, malog seoskog tradicionalnog domaćinstva ili visokoplaninskih pašnjaka, povratak autohtonih domaćih životinja i njihovo ispravno valorizovanje u proizvodnom lancu do visokokvalitetnog proizvoda često nema alternativu.

Pojedini eksistemi i njihova visoka biodiverzitetna vrednost su do te mere ugroženi nestankom autohtonih domaćih životinja i tradicionalnih proizvodnih sistema u kojima su gajene, da prete da potpuno nestanu.

Ova brošura je jedna iz serije sličnih koje se bave animalnim genetičkim resursima, a čije je izdavanje Ministarstvo za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu podržalo u poslednjih nekoliko godina. Ona treba da ukaže na mogućnost veze između očuvanja životinjskih genetičkih resursa u marginalnim predelima i zaštite i očuvanja prirode i životne sredine u njima sa proizvodnjom kvalitetne hrane u tradicinalnim proizvodnim sistemima. U njima se razmatra unapređenje tradicionalne proizvodnje njenim prevođenjem u organsku proizvodnju, kako bi se ove relacije učinile profitabilnim, odnosno ekonomski opravdanim. U brošuri koja je pred Vama takođe je prikazano i stanje populacije domaće pramenke, zatim su opisani sistemi proizvodnje, ishrana, smeštaj i zdravstvena zaštita ovaca u organskoj proizvodnji. Brošura može biti od koristi svima onima koji žele da se bave proizvodnjom autohtonih rasa domaćih životinja, odnosno, koji valorizaciju za svoje proizvode traže u tržišnim nišama čiji je osnovni zahtev specifičan proizvod visokog kvaliteta.

dr Suzana Đorđević-Milošević pomoćnik ministra za razvoj sela
mr Srđan Stojanović šef odseka za genetičke resurse

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije
U Beogradu, april 2005. godine

Sadržaj

Predgovor
Uvod
Značaj očuvanja autohtonih rasa
Genofond domaće pramenke
Organska poljoprivreda
Uloga stočarstva na organskoj farmi
Sistemi ovčarske proizvodnje
Određivanje broja životinja na organskoj farmi
Zasnivanje i obnavljanje organskog stada
Ispust
Smeštaj ovaca
Ishrana ovaca u organskoj proizvodnji
Proizvodnja i higijena mleka
Zdravstvena zaštita životinja u organskoj proizvodnji
Tabele
Biznis plan
Literatura

PREDGOVOR

Uvod

Ova brošura je deo projekta: “Razvoj proizvodno-marketinških sistema za održivo korišćenje i očuvanje genetskih resursa u kombinovanim farmskim sistemima Jugoistočne Srbije’’ koje su finansirali Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Srbije − Odsek za genetičke resurse i Prirodnjačko društvo “Natura Balkanika” iz Dimitrovgrada. “Natura Balkanika” je tokom 2005. godine realizovalo ovaj projekat kao nastavak projekta „Centar za održivi razvoju sela Jugoistočne Srbije koji je finansirala nemačka organizacija EED u periodu od 2003-2005. godine. Uz pomoć Ministarstva i ove organizacije, nakon završetka projekta su kroz kofinansiranje realizovane dve brošure − o mangulici i domaćoj pramenki, kao i filmovi o domaćemo brdskom konju, domaćoj kozi, mangulici i domaćoj pramenki.

Brošura koja je pred Vama namenjena je prvenstveno sadašnjim i budućim odgajivačima ovaca, naročito onima koji razmišljaju o organskom ovčarstvu ili su već napravili prve praktične korake ka organskoj poljoprivredi. Takođe će dobro doći i onima koji se sa ekonomske ili naučne pozicije bave poljoprivredom.

Značaj očuvanja autohtonih rasa

Proces degradacije raznovrsnosti bioloških vrsta, genetičke raznovrsnosti, kao i raznolikosti zajednica i ekosistema koje biološke vrste formiraju je sve izraženiji. Biološka raznovrsnost kao sveukupnost gena, vrsta i ekosistema je značajno osiromašena. Genetički uniformne populacije jedinki mogu biti veoma “ranjive” i svaka promena faktora spoljašnje sredine lako može znatno smanjiti brojnost populacije ili čak dovesti do njenog nestanka. Raznovrsnost genotipova jedne populacije predstavlja potencijal za preživljavanje, odnosno njihovo “zdravstveno osiguranje” za veću otpornost i mogućnost oporavka od stresa spoljašne sredine.

Očuvanje biološke raznovrsnosti ima globalni, naučni, praktični, ekonomski, estetski i etički značaj, kao i određenu vrednost u merilima tradicionalne baštine svakog područja i naroda (FAO DAD-IS 2000). Najnoviji podaci IUCN (State of the World 2003, a World Watch Institute, New York) govore da je 25% vrsta sisara, 12% ptica, 25% gmizavaca, 21% vodozemaca i 30% riba na putu iščeznuća. Agrobiodiverzitet, termin koji je sve više u upotrebi, predstavlja biološku varijabilnost odnosno raznovrsnost u oblasti pojoprivrednih sistema (u okviru rasa domaćih životinja, ili u okviru vrsta, kao i u okviru poljoprivrednih biljnih kultura). Svako područje karakteriše se svojim rasama stoke, koje su nastale dugotrajnim procesom selekcije od strane čoveka i prirodnih uslova samog područja (koji su ograničeni faktorima koje čovek kontroliše − populacije su manje od prirodnih, nema protoka gena iz drugih populacija, a jedinke ne mogu izbeći strog režim selekcije disperzijom u povoljnija staništa). Na taj način se u proteklih 12.000 godina izdikrenciralo približno 3.500-4.500 rasa, raspodeljenih u okviru 40 vrsta, koje zadovoljavaju potrebe ljudi za mesom, mlekom, jajima, vlaknima-vunom, organskim đubrivima itd. Međutim, ove rase danas postepeno izumiru, intenzitetom od 6 rasa mesečno. Najnovije informacije govore da je 30% rasa u svetu izloženo riziku iščeznuća (FAO Domestic Animal Diversity Information Systems 2000). Genetska varijabilnost rasa domaćih životinja u procesu je osiromašenja, a mnogi genotipovi kultivisanih biljaka i životinja su “genetički ispošteni” kao posledica inbridinga, odnosno, gajenja u srodstvu. Mnoge autohtone rase su nestale ili im je brojnost smanjena, pre svega, preorijentacijom na produktivnije, tzv. plemenite rase, kao i meleženjem odn. Njihovim pretapanjem. Iščezavanjem autohtonih genskih alela nepovratno odlazi i genetička raznovrsnost sadržana u njihovim kombinacijama.

Od autohtonih rasa, u Srbiji su preostale sledeće: podolsko goveče, buša, domaći bivo, bosanski brdski konj (domaći brdski konj), nonius, balkanski magarac, mangulica, moravka, resavka, pramenka (svrljiški, pirotski, krivovirski soj, bardoka, vlaško-vitoroga, lipska ovca i karakačanska ovca-varijetet crne boje), čokanska cigaja, somborska cigaja, balkanska koza, srpska bela koza, domaća kokoš, domaća ćurka, domaća biserka, domaća guska, domaća plovka i domaća karnika. Naša autohtona rasa pčela Apis mellikra carnica (domaća karnika) sa svojim varijetetima, predstavlja jednu od najvrednijih rasa medonosnih pčela u svetu.

Najveća vrednost ovih rasa je što njihove genske kombinacije daju knotipove čvrste konstitucije prilagodljive na nepovoljne uslove, odnosno životinje koje su vitalne i otporne na bolesti.

Genofond domaće pramenke

Raznovsrnost sojeva domaće pramenke rezultat je vekovne selekcije i nomadskog ektenzivnog načina uzgoja koji je gradio otpornu ovcu kombinovanih proizvodnih osobina i skromnih prohteva u pogledu ishrane i uslova držanja. U različitim područjima nastajali su i dikrencirali se geografski skoro izolovani sojevi pramenki, kombinovanih proizvodnih osobina prilagođeni uslovima podneblja na kome su nastali, ali i potrebama ljudi koji su ih odgajali.

Planinska područja Stare, Suve, Svrljiške i drugih planina u ovom delu Balkana prekrivala su velika stada ovaca i predstavljala jedan od stubova ekonomije sela. Svaka od ovih ovaca davala je male količine mleka, vune ali i jagnjadi. I danas, starci na planini, sećajući se žilavosti i otpornosti starih rasa i sojeva ovaca govore: “Ne daje mlekulja, a mnogulja”.

Međutim, sojevi domaće pramenke, nakon drugog svetskog rata, počinju da se pretapaju i ukrštaju sa drugim rasama ovaca (Merino i Wirttemberg pre svega) u cilju povećanja proizvodnih osobina, iako su bili vrlo podesni za iskorišćavanje najsiromašnijih planinskih terena, goleti i kamenjara. Umesto unapređivanja i odabira kvalitetnih priplodnih linija i poboljšanja ishrane i zoohigijenskih uslova držanja koje je bilo nužno primeniti da bi se proizvodnja mleka, mesa i vune povećala, usledilo je nerazumno i često haotično ukrštanje koje će se u mnogim slučajevima završilo bezuspešno.

Na području Jugoistočne Srbije gaji se svrljiški soj pramenke kao najbrojniji, zatim pirotski soj pramenke, metohijske pramenke bardoke i karakačanske ovce. Nažalost, iako ove autohtone rase predstavljaju dragoceni rezervoar gena, njihov opstanak je još uvek ugrožen.

Pirotski soj pramenke

Ovaj soj pramenke predstavlja izvor najpoznatijih robnih marki ovih prostora − pirotskog ćilima, staroplaninskog odnosno pirotskog jagnjeta i kačkavalja. Ishrana ovih ovaca bila je tradicionalno zasnovana na senu i lisniku u zimskom periodu godine i ispaši tokom letnje sezone. Ovčarnici u kojima su držane ovce su pletare, obiepljene ili neoblepljene blatom, bez prozora, ponekad sa malim otvorima, koji služe i za ventilaciju i za svetlost, a pokriveni su slamom, granjem i sl. Uz svaki ovčarnik se ostavljao ispust tzv. »zamet«, obično dva puta veće površine od ovčarnika.

Pirotski soj pramenke je omanja, živahna i pokretna ovca, što odgovara terenu na kome se gaji. Ovca je uglavnom bele boje, ali postoje i crni varijeteti. Obraslost vunom je dobra. Glava i donji delovi nogu, zatim trbuh, vrio često nisu obrasli vunom već, najčešće, belom dlakom. Pojedina grla na glavi i nogama imaju sitnije pege mrke, crne i žute boje. Ova karakteristika predstavlja knotipsku sličnost sa repljanskom ovcom, koja se nalazi na bugarskoj strani Stare planine, i verovatno predstavlja varijetet istog soja ovaca.

Visina grebena pirotske ovce prosečno je oko 60 cm, što je svrstava u omanje sojeve pramenke. Ovce su prosečne mase 35 − 40 kg sa varijacijama 23 − 55 kg u zavisnosti od ishrane. Ženska jagnjad se radaju sa prosečnom masom od 3,4 kg. Procenat bližnjenja je mali jer se na 100 ovaca samo pet blizni.

Glava je osrednje veličine, dosta uzana u ličnom delu. Rogovi su svojstveni ovnovima, uvijeni su u gustu spiralu, jaki i ponekad deluju isuviše jako u odnosu na reltivno sitno telo i glavu. Vrat je uzak i osrednje dužine. Grudi, leđa i sapi su takođe uske, što je delimično posledica oskudne ishrane u zimskom periodu godine. Grudi su razvijene više po dubini. Sapi su nedovoljno široke. Trup je kratak, prosečno 5 cm duži od visine grebena.

Noge su dosta visoke i prilično tanke, završavaju se vrlo čvrstim papcima, što je od izuzetnog značaja za dobru sposobnost hodanja po planinskim terenima ovog područja. Rep je dugačak, mada ima grla i sa kraćim repom.

Runo pirotskog soja je otvoreno i rastresito, sastavljeno od šiljastih pramenova. Sišanje ovaca se tradicionalno obavlja u maju ili junu pri čemu se dobija oko 1,4 kg neprane vune od ovaca i 1,8 kg od ovnova, sa randmanom iznad 60%. Vlakna unutar pramena su nejednake dužine i debljine, prosečne dužine oko 14 cm, duža na na sapima nego na plećki i leđima, što je čini pramenkom sa srednje dugačkim pramenom. Prosečna finoća vune je oko 37 mikrona. Ovakve osobine runa doprinele su kvalitetu pirotskog ćilima koji danas usled nedovoljne zastupljenosti ovog soja ovaca u pirotskom kraju gubi na kvalitetu, obzirom da je vuna meriniziranih manje pogodna za izradu ćilima zbog veće finoće odnosno nežnijih vlakana.

Na osnovu podataka iz 50-ih i 60-ih godina prošlog veka dužina laktacije je oko 190 dana i tokom ovog perioda pirotski soj pramenke da oko 77 litara, od čega oko 60-65% posisa jagnje, a 35-40% ostaje za preradu.

Kačkavalj proizveden na bazi mleka pirotskog soja se krajem pedestih izvozio za Bliski Istok, Severnu Ameriku i Grčku. Međutim, od 50-ih godina prošlog veka krenuo je i program oplemenjivanja pirotskog soja pramenke sa francuskom rasom Merino Arl i kasnije sa nemačkim Merinolandschaf ili Wirttemberg, tako da je početkom osamdesetih stvorena nova rasa pirotska oplemenjena ovca, znatno krupnija od materinske osnove i znatno bliža virtembergu u pogledu genetske osnove i spoljnih karakteristika. Ova rasa zahteva viši nivo zoohigijenskih uslova i ishrane i dosta je zastupljena u Srbiji.

Međutim, sa nestajanjem pirotskog soja pramenke značajno je opao kvalitet i količina nadaleko poznatih robnih marki ovog dela Srbije, a smanjenje broja ovaca je posledično dovelo do sukcesije i narušavanja biološke raznovrsnosti planinskih pašnjaka Stare planine

Karakačanska ovca

Karakačanska ovca predstavlja jednu od najprimitivnijih ovaca na prostoru jugoistočne Evrope i u naučnim krugovima se smatra najbližim srodnikom muflona. Nastala je tokom procesa viševekovne selekcije, na prostoru Balkanskog poluostrva, na kome su nomadili Karakačani. Ova ovca je kombinovanih proizvodnih osobina. Ovce su zimu provodile na zimskim pasištima prvenstveno u Grčkoj, a leta na planinskim masivima kontinentalnog dela centralnog i istočnog dela Balkanskog poluostrva, pre svega u Bugarskoj i Srbiji.

Danas je opstanak ove ovce doveden u pitanje. Smatra se da je preostalo svega nekoliko stotina grla. Najbrojnija populacija je u Grčkoj, Bugarskoj i Makedoniji, a 2005. godine u Srbiji je na prostoru planine Čemernik otkriveno poslednje stado u tipu karakačanske ovce. Karakteristika ovog stada je da ovce noće pod vedrim nebom u torovima, nedovoljno zaštićene od vetrova, kiše i snega. Cesto mokro i vlažno ležište uslovilo je da se kod ove ovce zarazna šepavost ređe javlja u odnosu na druge sojeve i rase. Torovi u kojima su držane su od drveta, dok se okolo stavljala trska i ražena slama, a sa spoljne strane trnje, radi odbrane od vukova. Karakačani su mleko prerađivali u kačakavlj i smatra se da su upravo oni preneli tehnologiju proizvodnje kačkavalja na naše prostore.

Karakačanska ovca je bele boje, izuzetno crne (80% naspram 20%), male mase tela, koja iznosi oko 33 kg u proseku kod ovaca i oko 44 kg kod ovnova. Visina krsta je veća od visine grebena, a visina grebena veća od visine leđa. Po visini grebena, crna vlaška ovca spada u sitnije sojeve pramenke i prosečna visina grebena iznosi oko 55 cm, a kod ovnova oko 61 cm. Dužina trupa je dosta mala, za 5% veća od visine grebena.

Glava je srazmerno mala i uska, a spreda posmatrana ima malo klinast izgled. Lice je obraslo crnom i sjajnom dlakom. Na čelu uvek ima vune, koja je obrazuje ćubu, što je karakteristično za ovu pramenku. Ovaj pramen runaje često bele boje. S malim izuzetkom, svi ovnovi su rogati. Rogovi ovnova su vrlo snažni na osnovi, poprečno izbrazdani i zavijaju se u spiralu. Vrat je srednje dužine, prilično muskulozan i obrastao vunom.

Sapi su prilično dobre dužine i relativno dobre širine. Trbuh je pravilno razvijen dobro obrastao vunom, tako da je i vime često skriveno u vuni. Noge su srednje visine, dosta jake, obrasle crnom i sjajnom dlakom. Papci su mali, uvek pigmentisani i vrlo čvrsti. Karakačanska ovca je kratkorepa, pri čemu je dužina repa ispod 50% visine grebena, od 22 do 30 cm.

Runo je tamnomrke boje, koja sa starošću ovaca prelazi u svetliju boju. Mlađe ovce su posle striže potpuno crne, dok su starije prosede. Ovce su dobro obrasle vunom po celom telu, osim glave i nogu, koji su obrasli dlakom crne boje. Karakačanska ovca spada u red pramenki sa najgrubljom vunom, a prosečna finoća vlakna je 38 mikrona. Prinos vune je od 2,1 kg kod ovaca, do 2,6 kg kod ovnova. Dužina pramenova je od 17 do 30 cm.

Ovce u priplod ulaze u uzrastu od 17 do 18 meseci. Procenat bližnjenja je dosta mali. Masa jagnjadi prosečno iznosi 2,6 kg.

Mlečnost nije sistematski ispitivana, mada je proizvodnja mleka nekada predstavljala osnovni proizvodni pravac kod ove ovce. Nekada su se od mleka ovih ovaca pravili sirevi kao što su: kačkavalj, manur i beli mekani sir. U laktaciji se dobije prosečno po jednoj ovci od 24 do 26 1 mleka. Podaci iz literature govore, da su zabeležni slučajevi i do 150 1 na godišnjem novou. Istraživanja grupe autora u Bugarskoj pokazala su da ova ovca ima viši procenat suve materije, mlečnih masti i proteina u mleku, u odnosu na druge rase ovaca prisutne u Bugarskoj.

Nomadski način stočarenja, sa neprestanim kretanjem na velikim rastojanjima, oskudna ishrana i nega, doprineo je svakako da ova ovca spada u najžilaviju pramenku na ovim prostorima, čvrstih i zdravih papaka, jake konstitucije, izdržljivu, visoke otpornosti na parazitske i inkktivne bolesti. Takođe, ova ovca ima i dobro izražen majčinski instinkt, kao i nagon za samoodržanjem. Zato je genetski materijal ove ovce od izuzetnog značaja za savremeno ovčarstvo.

Bela metohijska pramenka − bardoka

Bardoka ili bela metohijska ovca, gaji se na teritoriji Metohije i to oko Peći, Đakovice, Istoka, Dečana, zatim u jednom delu Crne Gore od Andrijevice do Ulcinja, a ima je i na prostorima Albanije, u okolni Skadra. Oko 40-ak priplodnih grla nalazi se u okolini Dimitrovgrada, a približno isti broj i u manastiru Đurđevi stupovi. Oba ova zapata su u programu zaštite genetičkih resursa u Republici Srbiji.

Ova ovca spada u najmlečniji soj pramenke. Prosečna visina grebena je oko 65 cm, a prosečna dužina trupa 74 cm. Telesna masa u proseku iznosi 44 kg sa dosta širokim opsegom variranja. Sirina grudi i širina krsta približno su jednake kod ovaca ispitivanog stada. Ovnovi imaju snažne rogove trouglastog preseka i dosta široko međurožje. Muška jagnjad dolaze na svet sa prosečnom telesnom masom od oko 3.5 kg. U dosta skromnim uslovima gajenja daje oko 100 kg mleka, dok značajan procenat ovaca ove rase daje preko 200 kg mleka na godišnjem nivou. Laktacija traje preko 210 dana. Plodnost je dosta niska, na 100 ojagnjenih ovaca dobije se oko 110 jagnjadi.

Bardoka po zoološkoj klasifikaciji spada u kratkorepe pramenke, a po opštem izgledu, može se svrstati u krupnije sojeve pramenki. Otvorenog je runa, sa šiljastim i dugačkim pramenovima bele boje u kojima dominiraju gruba osjasta vlakna. Dobre je obraslosti, jer je sve izuzev glave i donjih delova nogu obraslo belom vunom, koji su pokriveni belom dlakom.

Prosečan prinos neprane vune po jednom grlu iznosi oko 2,5 kg kod ovaca, do 4,0 kg kod ovnova. Visina vunskog vlakna u proseku je 18,5 cm a dužina oko 20 cm. Dijametar vlakna u proseku iznosi oko 40 mikrona, što je čini sojem sa najgrubljim runom od svih domaćih pramenki.

Period jagnjenja za odgajivače predstavlja veliku teškoću, prevashodno zbog velikog nalivanja vimena mlekom i velikog dijametra sisa u prvim danima posle jagnjenja, što zahteva pomoć odgajivača, naročito prilikom uzimanja kolostruma. U stadima ovaca uočava se i tzv. “ žutanka” ili žuta bardoka a koja se u odnosu na bardoku razlikuje samo po žutim flekama na licu. Smatra se da je žuta bardoka najverovatnije varijetet baljuše, odnosno prelaznim oblikom izmedju bardoke i baljuše. Obojeni delovi nogu do skočnog zgloba pri rođenju kod jagnjadi žute bardoke (a što je i rasna karakteristika baljuše) nestaju u uzrastu sa 2 do 3 meseca.

S obzirom na to, da potrebe za ovčijim mlekom i proizvodima koji se od njega dobijaju iz dana u dan rastu, genetski potencijal bardoke − najmlečnije pramenke na ovim prostorima, predstavlja plodno tle za budući odgajivačkoselekcijski rad na poboljšanju i ustaljivanju njenih proizvodnih osobina, a pre svega mlečnosti. Svi sojevi pramenke na našim prostorima, predstavljaju i kulturno nasleđe naših predaka. Da bi opstali, potrebna je pravilna valorizacija njihovih proizvoda, a jedan od načina da se to postigne je i organska sertifikacija tradicionalnog načina proizvodnje, koji već sam po sebi sadrži dosta elemenata organske proizvodnje.

Organska poljoprivreda

Organska poljoprivreda je poljoprivredna proizvodnja i način funkcionisanja i upravljanja poljoprivrednim gazdinstvom koji se zasniva na poštovanju prirodnih procesa i upotrebi organskih i prirodnih mineralnih materija čime se obezbeđuje očuvanje biološke raznovrsnosti, kao i kruženje materije u prirodi i biološka aktivnosti zemljišta. Upotreba sredstava sintetičko hemijskog porekla nije dozvoljena (osim u slučajevima utvrđenim propisima odnosno standardima). Nije dozvoljena ni upotreba GMO (genetski modifikovanih organizama) i njihovih derivata, a upotreba autohtonih odnosno lokalnih varijeteta, sojeva i rasa se naročito ohrabruje zbog njihove adaptiranosti i vekovne predodređenosti za područja na kojima su nastajale.

Organska poljoprivreda u svetu i kod nas

Prema podacima Instituta FIBL iz Švajcarkse, u oko 120 država širom planete 2006. godine organska proizvodnja se odvija na 31 milion ha, a dodatnih 19.7 miliona ha su sertifikovane šume i površine za sakupljanje lekovitog bilja, što sve zajedno čini 51 milion ha. Najveći deo ovih površina se nalazi na prostoru Australije (12.1 milion ha), Kine (3.5 miliona ha) i Argentine (2.8 miliona ha). U svetu je tokom 2004. godine zabeležen promet organskih proizvoda u vrednosti od 27.8 milijardi $ ili 23.5 milijardi EURA. Američko tržište organskim proizvodima beleži najveći rast u svetu (promet u 2005. je iznosio oko 14.5 mlj $). U Evropi se organska poljoprivredna proizvodnja odvija na 3.4% od ukupnih poljoprivrednih površina, tj. na 5.8 miliona ha, kojim upravlja približno 140.000 organskih farmi. Od svih evropskih zemalja, Italija ima najveći broj organskih farmi, kao i najviše poljoprivrednih površina pod organskom poljoprivredom. U svim zemljama Evropske Unije, kao i u našoj zemlji, gazdinstva koja se bave organskom poljoprivredom su podržana od strane posebnih vladinih finansijskih programa. Evropska Unija ima poseban Akcioni plan za oblast organske proizvodnje.

Procentualna zastupljenost poljoprivrednog zemljišta pod organskom proizvodnjom, u odnosu na ukupnu površinu poljoprivrednog zemljišta može se predstaviti sledećom tabelom:

Tabela procentualne zastupljenosti organske proizvodnje na području pojedinih Evropskih zemalja

Izostavljeno iz prikaza

Dražava organske površine u odnosu na ukupnu poljoprivrednu površinu (%)

Lihtenštajn 26.40
Austrija 13.53
Svajcarska 11.33
Italija 6.22
Ceška 6.09
Slovenija 4.55
Nemačka 4.52
Greece 2.72
Slovačka 4.19
Madarska 2.19
Rumunija 0.51
Srbija i Crna Gora 0.37
Hrvatska 0.23
Bugarska 0.23
Albanija 0.07
Makedonija 0.02
Bosna i Hercegovina 0.01

U EU organska proizvodnja je definisana kroz The Guidelines for the Production, Processing, Labeling and Marketing of Organically Produced Foods (Gl. 32/1999, Rev. 1/2001), Council Regulation (EEC) No 2092/91 on Organic Production of Agricultural Products i više od 30 uputstava izvedenih kasnije iz njega.

U Srbiji je urađen nacrt Zakona o organskoj proizvodnji i organskim proizvodima i očekuje se njegovo skoro usvajanje. Do tada važi Pravilnik o metodama organske stočarske proizvodnje, Sl. list SRJ 51/2002.

Uloga stočarstva na organskoj farmi

Stoka, naročito preživari, imaju važnu ulogu na najvećem broju organskih farmi (osim na onim farmama koje nisu stočarske, hortikulturalne i ratarske, ali ovakve farme još uvek su retke).

Stočarstvo ima tri osnovne funkcije na organskoj farmi:

• iskorištavanje leguminoza, kao osnovnog izvora azota (N) na najvećem broju organskih farmi;
• proizvodnja stajnjaka (čime se omogućava pored ostalog prenošenje biljnih hranjivih sastojaka unutar farme);
• povećanje prihoda na samoj farmi.

Organsko stočarstvo, zasniva se na fiziološkim i etološkim potrebama životinja. Svi postupci u uzgoju životinja (ishrana, smeštaj, način uzgoja, lečenje itd.), baziraju se na potrebama i dobrobiti samih životinja.

Mora se naglasiti da životinje i njihovi proizvodi moraju biti obeleženi u svim fazama organske proizvodnje. U koliko se u okviru jedne farme obavlja istovremeno i konvencionalna i organska stočarska proizvodnja, delovi farme sa organskim stočarstvom moraju biti potpuno fizički i operativno odvojeni od delova sa konvencionalnom proizvodnjom.

Za izbor vrsta i rasa životinja u organskom stočarstvu najbitniji kriterijumi su:

• vitalnost;
• sposobnost adaptacije na lokalne uslove odgajivanja;
• otpornost na bolesti.

Na osnovu ovih kriterijuma, može se reći da se u organskom stočarstvu koriste vitalne vrste i rase životinja, sa visokim stepenom adaptiranosti na postojeće uslove gajenja, kao i rase otporne na bolesti. Kriterijum otpornosti na bolesti, podrazumeva pre svega pokušaj izbegavanja bolesti ili zdravstvenih problema, koje se kao karakteristične javljaju u konvencionalnoj-intenzivnoj stočarskoj proizvodnji (stres sindrom kod svinja, bovina spongioformna encefalopatija-BSE sindrom-»bolest ludih krava«, iznenadna smrt, spontani abortus, otežano poradanje koje zahteva carski rez, itd.).

Navedeni kriterijumi za izbor rasa životinja u organskoj stočarskoj proizvodnji, daju prednost domaćim rasama.

Sistemi ovčarske proizvodnje

Postoji ustaljeno mišljenje, da su ovce otporne i da mogu izdržati sve uslove života ako se dobro hrane. To je pogrešno mišljenje, jer su ovce, a naročito jagnjad jako nežne i neotporne u uslovima primitivnog držanja, naročito ako je neadekvatna nega i nedovoljna ishrana, pa ovce oboljevaju od uzgojnih, zaraznih i parazitarnih oboljenja.

S obzirom, na način ovčarenja, razlikuju se: nomadski, polunomadski, ekstenzivni, poluintenzivni i intenzivni.

Nomadsko ovčarenje

Kod nomadskog načina ovčarenja, ovce se gone na pašnjake više ili manje udaljene od naselja. Leti ovce pasu na pašnjacima, a zimi se vraćaju u naselja, gde skoro gladuju i jedva prezime.

Polunomadsko ovčarenje

Kod ovog oblika ovčarenja, ovce se u proleće izgone na pašnjake u brda i planine, a pred zimu vraćaju u torove u naselja, gde je pripremljena hrana. Hrana se često sastoji od livadskog sena, lisnika, nešto krtola i malo koncentrata. Zavisno od vremenskih prilika (jaka ili slaba zima) i kvaliteta pripremljene hrane, držanje ovaca može da bude: dobro, osrednje i loše. Ovce zimi kada im je potrebno najviše dobre i kvalitetne hrane i adekvatan smeštaj, često pobacuju ili jagnje slabu, nevitalnu ili mrtvu jagnjad. Jak dokaz za ovo je, da veliki broj ženske šilježadi ne ostaje gravidan u prvoj, nego tek u drugoj godini života. Kod ovakvog načina ovčarenja ugine oko 30% jagnjadi.

U polunomadskom načinu ovčarenja, najviše se drže primitivne rase ovaca (razne pramenke) sa retkim izuzecima oplemenjenih ovaca, a još ređe visokoproduktivnim rasama ovaca. Za ovakav način ovčarenja odgovorni su slabi pašnjaci i livade, malo ili nimalo veštački, meliorisani pašnjaci ili livade. Isterivanjem ovaca na katune ili bačije, zbog primitivnog držanja i mešanja ovaca različitih domaćinstava, dolazi do pojave raznih uzgojnih, zaraznih i parazitarnih oboljenja. U takvim uslovima, nemoguće je sprovesti ne samo profilaksu, već ni lečenje i suzbijanje nastalih bolesti. I higijena muže, spravljanje sira i drugih mlečnih proizvoda je jako slaba, pa često dolazi do oboljenja ljudi, jer životinje prenose zarazne bolesti na ljude i obrnuto, što pogoduje širenju zoonoza.

Ovakav način ovčarenja je nerentabilan, jer ovce imaju avitalnu i neotpornu jagnjad, koja slabo napreduju i kasno stižu za klanje. Same ovce daju vrlo malo mleka i malo vune.

Ekstenzivno ovčarenje

Kod ekstenzivnog načina ovčarenja, gaje se većinom oplemenjene ili plemenite rase ovaca na velikim površinama i pašnjacima. Pašnjaci mogu biti prirodni i veštački. Ovce se leti napasaju na pašnjacima sa pregonima.