I na koncu ostadoše njih dvojica, Bog i vino.
Odlučio sam da napišem molitvenik za ateiste. U nemaštini našeg doba osećao sam saučešće prema patnicima i na ovaj način želim da im pomognem.
Jasne su mi teškoće mog poduhvata. Znam da reč Bog ne smem ni da izustim. O njemu se mora govoriti pod raznovrsnim imenima kao što su, na primer, poljubac ili zanos ili barena šunka. Za glavno ime sam odabrao vino. Zbog toga je naslov knjige Filozofija vina i zbog toga sam ispisao moto: I na koncu ostadoše njih dvojica, Bog i vino.
Okolnosti prisiljavaju na slepilo. Opšte je poznato da su ateisti oholi ljudi dostojni sažaljenja. Dovoljno je da vide ime Boga, pa da knjigu smesta tresnu o zemlju. Ako im neko takne njihovu fiks-ideju, spopada ih napad besnila. Mislim, ako budem govorio o jelu, o piću, o duvanu, o ljubavi, ako budem koristio skrivena imena, mogu se nasamariti. Jer pored toga što su postali uobraženi, u isto tolikoj meri su i glupi. Ovu vrstu molitve, na primer, uopšte i ne znaju. Misle da se samo u crkvi može moliti, ili na taj način da čovek mrmlja popovske tirade.
Ateisti su naši ljudi siromašni duhom. Oni su deca ovog doba kojoj je ponajviše potrebna pomoć. Siromašni duhom, jedva i da imaju nade za carstvo nebesko. U prošlosti su se mnogi ljutili na njih i borili se protiv njih. Ovaj metod u potpunosti treba odbaciti. Vojevati? Zdrav čovek da se bije sa ćopavima i slepima? Jer bogaljima treba prilaziti s blagonaklonošću. Ne samo što ih ne treba nagovarati, oni ne smeju ni da primete šta im se događa. Treba ih smatrati zaostalim u razvoju, čak kao decu slabog razuma, mada oni mnogo drže do svog razuma i veruju da je ateizam neko savršeno znanje. Zašto se u prošlosti vodila borba sa njima? Čini mi se, u prvom redu zato što bi ateizam, kao manjkav smisao i deformisana ćud, ostao izvan cele linije života ako negde ne bi pribavio nadoknadu. Šta je ova nadoknada? Preterana aktivnost. Tako ateizam nužno stiže do nasilja, jer i ide prema nasilju; ateisti su morali da pribave svetovnu vlast. I pribavili su je. Oni koji su se borili s njima, oni su im zapravo zavideli. Po mom mišljenju, to je bila greška. Kad su ateisti primetili da im zavide, uobrazili su se.
Promenio sam taktiku. Nije bilo naročito teško. Samo je trebalo uspostaviti istinu. A istina je da nemamo na čemu da im zavidimo. Na čemu da zavidimo bogaljima, čak iako su toliko moćni? Na čemu da zavidimo paralizovanima, gluvima, suludima i idiotima? Ako bih im zavideo, to bi značilo da im dajem za pravo; značilo bi da ja želim ono što je u njihovom posedu.
Tako sam izmenio svoju taktiku. Umesto da se borim s njima i da se trudim da ih preobratim, ja ih sažaljevam. I to nije samo trik. Neću ništa da uzimam od njih. Želim nešto da im pružim, nešto čiji nedostatak njih čini tako slabim, siromašnim, i zašto ne reći, smešnim.
Inače, ima i drugih razloga što se tako mnogo raspravljalo s njima. Većina je, naime, mislila da su ateisti bez vere. O tome, naravno, ne može biti ni govora. Nema čoveka bez vere. Ateisti nisu bez vere, nego njihov bedno manjkav smisao i deformisana ćud veruje u komičnu veru. I ne samo da veruje. Svi ateisti su bigotni ljudi. Kažem, svi, jer još nisam susreo ni jednog jedinog ateistu koji ne bi bio bigotniji čak i od one smrdljive starice koja nedeljom prodaje ispred crkve jevtine sveščice o čudotvornoj mokraći svetog Humorija. Svetac ateističke vere, naravno, nije sveti Humorije, nego Ajnštajn, a čudotvornu moć nema mokraća, nego ultraseptil. Ime ateističke bigoterije je materijalizam. Ova religija ima tri dogme: duša ne postoji čovek je životinja smrt je uništenje. Sve tri dogme se susreću u jednoj, a ‘to je da se ateisti užasno boje Boga. Beme kaže za njih da žive u božjem gnevu. Ne znaju ništa drugo do gnevnog Boga: zbog toga se skrivaju i lažu. Oni veruju da se više neće bojati ako kažu: Boga nema. Umesto toga, naravno, još se više boje.
Ateista je, naravno, uobražen čovek, on i ne želi da bude nešto drugo; nije sklon pokornosti i ljubavi, drugačije rečeno, tako je nemoćan da im i ne može biti sklon. On radije ostaje privržen svom strahu, koji poriče, drhti i skriva se i laže, i postaje sve oholiji, Iz ovog neutešnog bućkuriša, u kojem se zajedno kuvaju laž, strah, poricanje, skrivanje, oholost i bigoterija, nastao je materijalizam kao surogat religije.
Iz svega ovoga sada se već jasno vidi da se ateisti silom ne mogu ubediti, niti se smeju tako uveravati. Oni su zabludeli, ispunjeni strahovanjem, samoobmanom, i moramo prema njima biti veoma oprezni.
Srećom, duša nije kao telo. Ako se neko rodi kao bogalj ili gluvonem ili u životu postane bogalj, ljudska moć tu ne može ništa izmeniti. Svet duše je drugačiji. Svi se rađaju s celom dušom, i tu celinu niko nikada ne može izgubiti. Svako se može izlečiti od manjkavosti svoje duše. Za to čak nije potrebno ni čudo.
Molitvenik za ateiste! I to takav u kojem se ne sme ni primetiti da uči molitvi. Velika stvar. Zbog toga, kao što kaže Niče, samo se ovako sme govoriti: cinično i nevino. Okorelo i rafinovano, gotovo opako pametno; istovremeno čista srca, vedro i jednostavno, kao poj ptice.
Treba da iskoristim ovu priliku i da prozborim koju reč o pijetistima, o toj tamnoj sekti ateista. Pijetizam nije ništa drugo do preobučeni ateizam. Običan materijalista je bedna duša, ni inteligencija mu nije jaka, srce mu je katkada sasvim glupo, i zato, kao što sam već više puta rekao, treba ga smatrati takvim bogaljem koji se silom pridržava svojih sopstvenih manjkavosti, svoju nespretnu suštinu drži za neki veliki rezultat.
Pijetista je zapravo isto takav bezbožnik kao materijalista, samo što mu je uz to još i savest loša, i zbog toga preuzima na sebe spoljne elemente istinske religije. Pijetista bi zahtevao da čovek živi na mekinjama i vodi, tražio bi la najlepše žene šetaju u loše skrojenim haljinama, smeh bi zabranio i sunce prekrio crnim velom. Pijetista je antialkoholičar. Znam dobro da se već sablaznio i zbog mog motoa, mrko i ljutito je pitao: kakvo li je to huljenje! Negodovao je kada sam se usudio da kažem da se bog nalazi i u barenoj šunki. Neka se smiri. Biće i neobičnijih stvari. Obećavam da ću mu pokloniti naročitu pažnju i da neću propustiti ni jednu jedinu priliku da ga što teže sablaznim. Ateiste treba štedeti, jer su glupi i neuki i ograničeni i prosti. Pijetista ne može računati na obzirnost. Neka zna da ću ga posmatrati ispod oka, i što god mu izraz lica bude svečaniji, ja ću mu se sve više smejati. Što više bude negodovao, ja ću se sve više zabavljati, a čak mu neću reći ni zašto.
Sadržaj
FILOZOFIJA VINA
Tri
I METAFIZIKA VINA
Svet ustа
Hijerаtičke mаske
Čаšа vinа: salto mortale аteizmа
Eshаtološkа digresijа
Uljа
Epilog metаfizici (Apologijа)
II VINO KAO PRIRODA
Vino i idilа
Grožđe, vino, drаgi kаmen, ženа
Kаtаlog vinа (skicа)
III VINSKI OBREDI
Hаrmonijа ustа
Kаdа dа pijem, kаdа ne?
Kаko dа pijem?
Gde dа pijem?
Res fortissima (pijetistimа i puritаncimа)
Vita illuminativa (poslednjа molitvа)
Nаjvаžnijа stručnа literаturа (hronološki)
Predmetni indeks
Pogovor
Sаvа Bаbić: Sveto vino
Tri
Ova knjiga nužno mora biti raščlanjena na tri dela. Nužno zbog toga što je svaka dobra knjiga raščlanjena na tri dela, odnosno trojka je savršena deoba, ali i zbog toga što je broj vina trojka, a to mora da dođe do izražaja i u podeli.
Prvi deo je metafizika vina. Nije mi samo cilj, već je i moje častoljublje da u ovom delu položim temelje za svaku buduću filozofiju vina. Kao što Kant kazuje presudne misli svake buduće filozofije, misli koje se mogu prihvatiti, ili kojima se može suprotstaviti, ali se više nikada ne mogu izbeći i smatrati da nisu izrečene, tako i ja u ovom delu želim da opišem trajne ideje i univerzalan značaj metafizike vina.
Znam da sam rečju metafizika prestupio preko dopuštene granice. Reč će, međutim, ostati skrivena. U naslovu je neće biti.
Prinuda koju ne mogu izbeći, jer su ateisti već nepoverljivi i prema filozofiji, ali je ona ipak najviša reč koju još mogu podneti. Metafizika već u takvoj meri povređuje njihovu.