Ova publikacija o gljivama ŠIITAKE i njihovom gajenju nalisana je prema Nastavnom planu i programu Agronomskog fakulteta u Čačku za predmet POVRTARSTVO, u okviru kojeg se izučava gljivarstvo. Ona treba, pored već objavljenih knjiga o šampinjonima i gljivi bukovači, da poboljša i upotpuni materiju o gajenim gljivama, i time pomogne studentima da lakše savladaju gradivo i iz ovog dela predmeta.
Pored toga, ova publikacija ima za cilj da uz sažeto date pouke pomogne i zainteresovanima da se u najkraćim crtama upoznaju sa gljivama ŠIITAKE, o njihovim zahtevima i načinu gajenja. Ona treba da im pruži najneophodnije informacije na osnovu kojih bi mogli proceniti da li ispunjavaju uslove potrebne za njihovu proizvodnju ili šta bi trebalo da učine, naprave i dograde kako bi započeli sa gajenjem ŠIITAKE.
Svaka nova proizvodnja za početak nije laka ni jednostavna. To je tačno. Ali upornim i pedantnim radom, i uz dobro poznavanje tehnologije proizvodnje može se ostvariti dobar rezultat. Naročito ako se zna, da su gljive kao što je slučaj sa ŠIITAKAMA, ne samo interesantne kao životne namirnice već da imaju i značajna lekovita ^vojstva važna za ljudski rod.
Zainteresovani za ovu vrstu proizvodnje treba prethodno da se dobro upoznaju ne samo sa značajem ove egzotične vrste gljiva, pa da na osnovu toga krenu u proizvodnju i da kao nedovoljno nepripremljeni pretrpe neuspeh, a očekivali su dobit, nego treba i da se dobro upoznaju s tim koje uslove za proizvodnju traži gljiva ŠIITAKE, koji sve načini njenog gajenja postoje, koje objekte treba imati, kakve su tržne prilike i tako dalje, pa tek onda da se odluče za tu novu vrstu proizvodnje. To je pravo rešenje.
Materija obrađena u ovoj publikaciji podeljena je, pored uvodnog dela, na devet poglavlja, a svako poglavlje razvrstano je na više delova kako bi se svaki segment ove problematike što bolje objasnio i razumeo.
Svakako, svi oni koji žele detaljnije studije o gljivi šiitake moraće potražiti dodatnu literaturu, jer ova publikacija nije ni imala zadatak da udovolji svim teo-retskim potrebama, već samo da pruži najosnovnija znanja o načinu gajenja i proizvodnji ove vrste gljive.
Ovom prilikom želim da zahvalim svim autorima čije sam podatke i iskustva koristio, a cenjenim recenzentima na pomoći i sugestijama koje su mi pružili da bi se ova publikacija mogla pojaviti pred čitaocima.
Beograd, 18. avgusta 2002.
Autor
Prof. dr Petar S. Maksimović
Sadržaj
Uvod
Osvrt na istorijat gajenja gljive šiitake
Proizvodnja šiitake u svetu
Značaj gajenja gljive šiitake
Šiitake kao ljudska hrana
Lekovita svojstva šiitake
Mesto šiitake u klasifikaciji gljiva
Naučni naziv
GLAVA PRVA
MORFOLOŠKO-BIOLOŠKE OSOBINE I USLOVI USPEVANJA
Morfološke osobine
Biološke osobine
Životni ciklus šiitake
Način razmnožavanja šiitake
Uslovi uspevanja
Klimatski faktori
Hranljiva podloga (supstrat) i ishrana šiitake
Potrebe šiitake za organomineralnom hranom
Uloga organskih materija
Uloga mineralnih materija
Uloga vitamina u gajenju gljiva
Način ishrane gljiva šiitake
GLAVA DRUGA
VAŽNIJI SOJEVI GLJIVE ŠIITAKE
Načini podele sojeva
Važniji sojevi i njihove karakteristike
GLAVA TREĆA
OBJEKTI ZA PROIZVODNJU GLJIVE ŠIITAKE
Izbor mesta za proizvodne objekte
Vrste proizvodnih objekata
Nadstrešnica za slamu, seno i drugi materijal
Hala za prihvat i pripremu sirovina za supstrat
Magacini i silosi zrnastih proizvoda
Bazen za kvašenje (namakanje) supstrata
Hala za inokulaciju
Objekti (prostori) za inkubaciju
Hala za vlaženje (namakanje) i oživljavanje supstrata
Komora za razvoj primordija
Hala za fruktifikaciju (plodonošenje)
Staklenici kao gajilišta gljiva
Plastenici – plastični tuneli kao gajilišta
Podrumi kao gajilišta gljiva
Sortirnica ubranih proizvoda
Rashladni lrostor – hladnjača
Sušare za sušenje gljiva
Hemijsko – mikrobiološka laboratorija
Centar za mehanizaciju
Prateći objekti
Održavanje i dezinfekcija proizvodnih objekata
GLAVA ČETVRTA
REPRODUKCIJA MICELIJA ŠIITAKE
Kratak osvrt na gajenje – umnožavanje micelija
Tehnološki postupci umnožavanja semena micelija
Proizvodnja čistih kultura
Proizvodnja micelija preko prenosnih materijala (drugi stepen umnožavanja )
Umnožavanje micelija za komercijalnu proizvodnju ( treći stepen umnožavanja )
Ocenjivanje kvaliteta micelija
GLAVA PETA
TRADICIONALNI NAČIN PROIZVODNJE ŠIITAKE NA OBLICAMA DRVETA
Drvo osnovna sirovina kao podloga (supstrat) za šiitake
Sezona seče stabala drveća
Sečenje stabla na oblice drveta
Uskladištenje oblica drveta
Provera vlažnosti u oblicama drveta
Završna priprema oblica drveta
Kvašenje – natapanje oblica drveta
Pravljenje otvora na supstratu za micelije
Inokulacija oblica drveta micelijama
Način slaganja inokulisanih oblica drveta posle inokulacije
Inkubacija oblica drveta
Praćenje faze inkubacije micelija
Indukcija micelija
Ciklus sazrevanja micelija
Formiranje primordija
Plodonošenje – sazrevanje plodonosnih tela (fruktifikacija)
Produženje roka sazrevanja plodonosnih tela
Povećanje prinosa i kvaliteta plodnica šiitake
Berba plodonosnih tela ( plodnica )
Vreme mirovanja
Proizvodnja šiitake u drugoj i narednih godina
GLAVA ŠESTA
TEHNOLOŠKE OSNOVE PROIZVODNJE ŠIITAKE NA OPLEMENJENOJ STRUGOTINI DRVETA
Specifičnosti gajenja
Važnije organske materije kao komponente supstrata,
Leguminozne biljne vrste
Jednogodišnje leguminoze
Višegodišnje leguminoze
Mineralne materije kao dodaci supstratu
Važniji sastavi hranljivih podloga
Usitnjavanje grubih organskih materijala
Postupak mešanja sirovina za supstrat
Podešavanje rN vrednosti
Vlaženje mešavine supstrata
Kontejneri (posude) za supstrat
Ambalažiranje (punjenje) supstrata
Toplotni tretmani supstrata
Zasejavanje supstrata micelijama (inokulisanje)
Inkubacija (prorastanje) micelija kroz supstrat
Neophodni uslovi za dobru inkubaciju micelija
Važnije zarazne pojave za vreme inkubacije
Rast i razvoj micelija za vreme inkubacije
Skidanje omotača sa supstrata
Sazrevanje micelija na mešanom supstratu
Mere nege za vreme sazrevanja plodonosnih tela
Berba plodonosnih tela šiitake
Postupak sa obranim plodonosnim telima i njihovo klasiranje
Kvalitativne i kvantitativne promene posle berbe plodonosnih tela
Čuvanje plodonosnih tela (plodnica) na nižim temperaturama
Mere nege posle berbe plodonosnih tela (plodnica).
GLAVA SEDMA
NEKA ISKUSTVA 0 GAJENJU ŠIITAKE KOD NAS
Tehnologija proizvodnje gljive šiitake po Đ. Popoviću
Sastav i priprema hranljivog supstrata
Termička obrada hranljivog supstrata
Zasejavanje hranljivog supstrata micelijama
Priprema gajilišta za proizvodnju
Mere nege za vreme inkubacije
Mere nege za vreme plodonošenja (fruktifikacije)
Tehnologija proizvodnje gljive šiitake po 3. Grčiću
Sastav i priprema hrannjivog supstrata
Termička obrada hranljivog supstrata
Zasejavanje hranljivog supstrata micelijama
Priprema prostorije (gajilišta) za inkubaciju i fruktifikaciju
Faza inkubacije
Berba plodonosnih tela
Mere nege između talasa berbi
Tehnologija proizvodnje gljive šiitake po R. Tereku
Sastav i priprema hranljive podloge
Termička obrada hranljivog supstrata
Zasejavanje hranljivog supstrata
Mere nege za vreme inkubacije (prorašćivanja) supstrata micelijama
Mere nege za vreme plodonošenja
GLAVA OSMA
PRERADA GLJIVA ŠIITAKE
Konzervisanje šiitake sušenjem
Čuvanje šiitake zamrzavanjem
Čuvanje plodnica šiitake u slanom rastvoru (salamurenje)
Čuvanje plodonosnih tela šiitake u rastvoru kiseline (mariniranje)
Čuvanje gljiva u konzervama
GLAVA DEVETA
BOLESTI i ŠTETOČINE GLJIVA ŠITAKE I NJIHOVO SUZBIJANJE
Bolesti šiitake i njihova podela
Povoljni uslovi za pojavu i razvoj bolesti
Patološke gljivice uzročnici bolesti šiitake
Gljive suparnici
Gljive kao „korovi“
Gljivična oboljenja koja se javljaju posle berbe šiitake
Virusne bolesti (viroze)
Štetočine direktni ili indirektni uzročnici
smanjenja prinosa šiitake
Insekti
Ptice kao štetočine šiitake
Sisari kao štetočine gljive
Puževi kao štetočine šiitake
Ostale štetočine zapuštenog prostora
Degenerativne promene kod gljiva
Važnija sredstva za zaštitu gljiva protiv bolesti i štetočina
Fungicidi
Insekticidi
Značaj pravilne primene pesticida
LITERATURA
IZVOR KORIŠĆENIH SLIKA OD AUTORA
POTSETNIK
TABELE
SLIKE
Osvrt na istorijat gajenja gljive šiitake
Gljiva šiitake, prema mišljenju većeg broja njenih poznavalaca, spada u veoma malu grupu najboljih i najukusnijih gljiva. To je egzotična gljiva odličnog kvaliteta koja služi ne samo kao dobra i ukusna hrana već ima i značajna lekovita svojstva. Raste na mrtvom drvetu.
Gljiva šiitake se već vekovima gaji u Kini gde je poznata pod nazivom (shiang-gu) ili phoang-mo.
Međutim, naziv ŠIITAKE. japanskog je porekla, sastavljen od dve reči: ŠII (Castanopis cuspidata) koja označava jednu vrstu drveta, na kojem se uspešno razvijala ova vrsta gljive i TAKE što znači gljiva. S obzirom na to da je Japan najveći proizvođač ove vrste gljive u svetu, postala je poznata pod opšteprihvaćenim nazivom ŠIITAKE.
Gljiva ŠIITAKE (Lentinus edodes Berk, Sing) u širem smislu vodi poreklo iz istočne Azije. Sudeći po istorijskim dokumentima, literaturi i starim slikama, vekovima se gajila i naširem prostoru. Najstarije pisano svedočanstvo o toj vrsti gljive potiče iz 199. godine nove ere. U japanskim istorijskim dokumentima zapisano je da je još car Čuai hvalio ovu vrstu gljive, koju su mu donosili na dar stanovnici Kjušua. One su verovatno tamo samo rasle u prirodi.
Gajenje šiitake u Kini takođe ima zapisano svoje poreklo, jer se pominje već u doba dinastije Sing (9601279). Prema legendi, a i istorijskim izvorima zasluge za utemeljenje gajenja šiitake pripisuju se izvesnom Vu San Kvungu (Wu San Kwung). U mnogim selima Kine u kojima se gaje šiitake ima hram podignut njemu u slavu. On je, prema literaturnim navodima, živeo u selu Lung Sir u srezu Lung Cujan, u jugozapadnoj pokrajini Cekjang. Berući šumske pečurke, naišao je na gljive posebno prijatnog mirisa koje su izrasle iz oborenih drvenih stabala. To su bile šiitake. Zagledao ih je, kao i stablo na kojima su kao na svojim hraniteljkama izrasle. Skidao je koru sa takvih oborenih stabala, a onda ih je podizao i udarao o zemlju da vidi da li će nešto iz njih izaći. Posle izvesnog vremena zapazio je da iz stabala ponovo izrastaju te specifične, mirišljave i vrlo ukusne vrste gljiva (Chang, S.T. and Miles, P.E., 1987).
Svojevremeno u prirodi su i drugi sakupljači tih gljiva primetili da se one dosta često javljaju na oštećenim mestima stabala drvenastih biljaka. Na osnovu tih zapažanja domorodci su u šumi sekirama namerno povređivali pojedine delove stabala da bi stimulisali izrastanje novih gljiva. Na nekim mestima na povređenim delovima stabala drvenastih biljaka pojavljivale su se gljive, ali kod nekih to nije bio slučaj. To je ove sakupljače dovodilo u zabunu, jer im nije bilo jasno kako to da negde uspevaju, a negde ne. Ali ih ta razočaranja nisu obeshrabrila u daljim nastojanjima da pronađu prava rešenja oko širenja proizvodnje šiitake.
Kasnije se počelo praktikovati da se pored stabla na kojem se nalaze gljive šiitake postavlja drugi drveni trupac (stablo), povređen na više mesta, i rezultati su bili znatno bolji u pogledu pojave novih gljiva na postavljenom trupcu. Ta saznanja su navodila na zaključak da je blisko odstupanje od mesta sa gljivom do novopostavljenog stabla jako važno za širenje šiitake.
Posle saznanja da se gljive razmnožavaju sporama bilo je jasno zašto je blizina mesta stabala sa gljivama do novopostavljenog stabla bila važna za uspešno prenošenje spora kao semenskog materijala. Od tada pa nadalje širenje i umnožavanje gljiva išlo je sve lakše, uspešnije i brže.
Smatra se da je gljiva šiitake u Kini i Japanu poznata više od 2.000 godina, a njeno masovnije gajenje započelo je pre oko 300 godina. Sve do 30-ih godina 20. veka bila je to skromna proizvodnja, ali od toga vremena je u stalnom i ubrzanom porastu. Na to je svakako pozitivno uticalo veštačko prikupljanje spora gljiva i njihovo laboratorijsko umnožavanje u micelije kao semenskog materijala, zahvaljujući čemu se proizvodnja gljiva počela znatno unapređivati.
Kineski autor Vang Čeng (Wang Cheng) u svojoj “Knjizi o poljoprivredi” (1313 godine), kako navodi Chang, S.T. i Miles, P.S., opisao je pored ostalog “osnovne metode gajenja šiitake” rekavši da posle obaranja stabla drvenaste biljke treba sekirom skinuti koru, a zatim oblice drveta pokriti zemljom. Posle godinu dana one će biti zahvaćene procesom razgradnje (degeneracije). Onda ih treba pokriti granjem, lišćem i zemljom, a zatim povremeno kvasiti i udarati toljagama da bi se stimulisao rastenje pečurki (gljiva) i one će se pojaviti čim padne kiša.
U vremenu od 1500. do 1600. godine kineski poljoprivrednici su međusobno prenosili tehnologiju gajenja šiitake na stablima drveta. Nije dugo trebalo čekati da se ova proizvodnja široko prihvati, i nadalje se stalno širila i usavršavala (Lou, Longhau,1981).
Šiitake su kasno prenete u evropske prostore tek početkom 20 veka. Prema Jolandi Englbrecht, u Nemačkoj se prvi put pokušalo gajenje šiitake 1903. godine, ali su rezultati bili skromni. Dobijani su vrlo mali prinosi. I pored toga nije se odustajalo. Nadalje dobijani su sve bolji i bolji rezultati u proizvodnji, ali je to bilo negde tek posle 1930. godine.
U tom periodu započinjala je proizvodnja šiitake na više mesta u Evropi (Holandija, Belgija, Francuska, Italija i dr.). Počelo se sve više pisati o toj vrsti gljive i o njenom gajenju. Objavljen je i tzv. “austrijski eksperiment” o gajenju te vrste gljiva.
Proizvodnja gajenih gljiva više se i masovnije počela širiti i u ostalim zemljama Evrope pa i u SAD tek posle Drugog svetskog rata (1945). To je bilo nastojanje mnogih da proizvode šiitake da bi ih koristili u svežem stanju, jer su dotad uglavnom uvožene iz Kine i Japana prerađene, a najčešće u suvom stanju.
Evropski uslovi se znatno razlikuju od onih u Kini i Japanu, te je trebalo prilagođavati, modifikovati tradicionalna tehnološka rešenja gajenja šiitake.
Holanđani su razvili jednu svoju tehnologiju gajenja šiitake na mešavini različitog sastava pasterizovane ili sterilisane hranljive podloge i gajenjem u “lejama”, kao što se to čini i kod šampinjona.
Svakako, ima i mnogo drugih tehnika gajenja šiitake, ali jedan idealni model ne postoji. Usavršavanja su stalno u toku.
Popularnost šiitake je u stalom usponu. Na Zapadu, odnosno u Americi, poznata je još i pod nazivom “crna šumska pečurka”. Svakim danom poklanja se sve veća pažnja iznalaženju novih sojeva i tehnoloških rešenja. Rezultati ne izostaju.
Kod nas je proizvodnja šiitake, moglo bi se reći u samom početku. Neznatan je broj njenih proizvođača. Nadajmo se da će ih svakim danom biti sve više.
Svakako, mnogo puta pokušalo se sa prenošenjem “semena” šiitake sa jednog na drugo drveno stablo. Često sa vrlo malo uspeha. Pomaci su se ipak osećali. Skidanjem kore sa stabala na kojima su bile gljive povećavao se broj spora koji je raznošenjem inficirao i susedna stabla. Drugi veliki napredak bio je unošenje spora direktno u drvo. Spore su stavljane na papir koji se ubacivao u otvore ili ureze i tako je prenošeno dalje umnožavanje.
Tokom dužeg vremena gajenja šiitake primećivano je da su spore za rasprostiranje razmnožavanje davale varijabilne rezultate, tako da se nije moglo dolaziti do povećanja prinosa.
Kako navodi Singer, R. (1961) ,’Tokom 1920-ih K. Katajama je razvio kolonije jednoobraznih mladih pečurki, koje su se sastojale od genetički istovetnog micelijuma, koji se razvijao na prikladnom materijalu. To je omogućavalo izdvajanje i prostiranje micelijuma šiitake koje su se odlikovale većom vitalnošću i boljim prinosima.
Isti autor ističe: godine 1943. K. Mort je uveo sterilizovane drvene klinove na kojima su bile kolonije čistih kultura šiitake. Bile su ubačene u ureze napravljene sekirom u stablima“. Korišćenjem ovog metoda stabla su mogla brzo da budu upotrebljena za brzo i uspešno kolonizovanje.
Ove inovacije dosta su doprinele unapređenju proizvodnje šiitake. Nadalje je išlo sve lakše i brže.
Proizvodnja šiitake u svetu
Kada se posmatra ukupna proizvodnja gajenih gljiva u svetu, može se videti da šiitake zauzimaju drugo mesto odmah iza šampinjona. Godišnja proizvodnja šampinjona u svetu iznosi oko 1,2 miliona tona, a šiitake oko 320.000 tona (Chang, S.J., 1987).
Najveći proizvođači šiitake su Japan (51%), i Kina (38,3%), a onda dolaze Tajvan (10,2%), Koreja (0,3%), SAD (0,1%), dok su sve ostale zemlje zastupljene sa 0,1%.
Prve tri najveće proizvođačke zemlje i najviše izvoze na svetsko tržište prerađene, odnosno osušene šiitake, a neznatne količine u svežem stanju.
Značaj gajenja gljive šiitake
Gljive šiitake se od davnina proizvode i koriste. Koriste se u prvom redu kao važna životna namirnica kako u svežem tako i u prerađenom stanju, a pored toga i kao sirovina u industriji lekova.
Šiitake kao ljudska hrana
Plodonosna tela gljiva šiitake predstavljaju odličnu hranu za ljude. Imaju prijatan, egzotičan ukus, izražen aromatičan miris. Plodnice šiitake po hemijskom sastavu su odmah ispod mesa. U sirovom stanju sadrže belančevine (4,66,1%), ugljene hidrate (3,1-3,8%), masti (0,18-0,22%), mineralne materije (0,7-1,0%) i druge korisne materije i vitamine.
Belančevine šiitake imaju svih devet osnovnih amino-kiselina (leucin, lizin, triptofan, izoleucin, metionin, fenilapanin, tretionin, valin, histandin). Pored njih ima i dosta neesesencijalnih kiselina (alanin, arginin, astoratin, asporgiska kiselina, castenin, glicin, glutamin, prolin, tirozin i dr.). U suvom stanju sadrže od 10 do 20% belančevina. Mnogi smatraju da su te belančevine izuzetno dragocene za ljudsku ishranu. Vetter, J.P.S (1995) utvrdio je da u mesu plodonosnih tela u suvom stanju ima 15,24% proteina, a u njihovim drškama samo 11,0%.
Dalje, raspolažu visokim sadržajem ugljenih hidrata. Smatraju se niskokaloričnim materijama. Ukupan sadržaj minerala, u suvom stanju, iznosi 1,6-6,5%, od čega ima najviše kalcijuma, fosfora, gvožđa, kalijuma i natrijuma (Chang, S. T. and Mifes, P.G., 1984).
Plodnice šiitaki su bogate vitaminima. Naročito vitamin iz grupe B: B1 (tijamin), B2 (riboflavin), B3 (nijacin, koji se još označava kao PP faktor), B5 (pantenol ili pantenonska kiselina), B6 (peridoksin), B11 (folna kiselina ili Bc ili vitamin M), B12 (kobalamin ili cijanokobalamin), zatim vitamin D (kalciferol), dok ostale sadrži u nešto manjoj meri. (Chang, S. T. and Miles, R. G., 1984).
Posebno je bitan vitamin B12, koji jedini sadrži neophodne mineralne elemente. Poznat je kao “crveni vitamin”, jer je značajan za normalno stvaranje i razvijanje crvenih krvnih zrnaca i na taj način sprečava anemiju. Potpomaže rastenje i pojačava apetit kod dece. Neophodan je za pravilnu funkciju nervnog sistema. Otklanja razdražljivost. Poboljšava koncentraciju, pamćenje i ravnotežu. Sintetizuje se u organima za varenje. U višku se deponuje u jetri, a kasnije se po potrebi organizma postepeno koristi. Međutim, smatra se da oštećen želudac ljudi (hronični gastritis, operacija želuca i sl.) teže može iskoristiti taj vitamin iz hrane, te se usled njegovog nedostatka može razviti teška bolest perniciozna anemija. Takvim bolesnicima, kako navode lekari, doživotno treba dodavati injekcije s ovim vitaminom. Dnevne potrebe odrasle osobe iznose od 50 do 100 mikro grama (μg).
Gljive šiitake sadrže prirodnu supstancu ergosterol, koji se pod uticajem ultraljubičastih (sunčanih) zraka pretvara u vitamin D. To je velika prednost kada se zna da kalciferol, odnosno vitamin D, organizam dobija tako što ultravioletni zraci deluju na ulja u koži gde se nalazi kao provitamin i onda pretvara u vitamin D. koji se potom apsorbuje u organizmu. Prisustvo tog vitamina u plodonosnim telima šiitake utoliko je dragocenije kada se zna da u njegovom nedostatku naročito kod dece dolazi do pojave rahitisa usled nemogućnosti da se kalcijum deponuje u kostima na one postaju mekane i savitljive.
Oba pomenuta vitamina, a i ostali koji se nalaze u šiitake daju ovoj specifičnoj vrsti gljive utoliko veći značaj u ishrani ljudi u odnosu na druge jestive gljive.
Smatra se da bi 1 g dnevno sušenih šiitake bio dovoljan da podmiri potrebe organizma za vitaminom D.
Danas se u Japanu sve više gljive šiitake suše dejstvom ultraljubičastog zračenja i usitnjene prodaju u apotekama kao vitamin D-2, i uopšte, u toj zemlji veoma je popularno korišćenje gljive šiitake na različite načine, između ostalog i kao osvežavajuće piće (šiitakekola i sl.).
Lekovita svojstva šiitake
Uticaj na nivo holesterola. Danas sve više ljudi imaju problem sa visokim procentom holesterola u krvi, koji doprinosi zakrečavanju arterija u ljudskom organizmu. Utvrđeno je da šiitake snižavaju holesterol u krvnom serumu.
Iz gljive šiitake izolovan je novi antibiotik, derivat adenina, eritadenin, koji snižava holesterol u krvnom sistemu kod ljudi.
Korišćenjem šiitake se u dobroj meri rešavaju kardiovaskularne tegobe ljudi. Može se koristiti njihov ekstrakt, a još bolje je kada se uzima čitava sveža ili suva plodnica (Weil, A., 1983).
Delovanje na imunološki sistem. Otkazivanje imunološkog sistema ljudi najčešće je posledica pojave raka, virusnih i imunodeficijentnih bolesti. Sve je više dokaza o tome da lekovita jedinjenja koja su nađena u gljivama šiitake i stimulišu čovekov imunološki sistem (Kaneda, T. and Toruda, S., 1966).
Antitumorno delovanje. Iz šiitaka izolovan je jedan veliki polisaharid nazvan lentinan. On nije toksičan za ćelije tumora, ali koči njihov rast stimulišući imunološki sistem. Hemoterapija za lečenje raka obavlja se injekcijama lentinana.
Smatra se da lentinan aktivira makrofage koji okružuju ćelije tumora i tako zaustavlja proces (Hamuro, J. i sar., 1976, Mari K. i sar, 1987).
Drugi polisaharid izolovan iz šiitaka koji je pokazao veliku antitumornu aktivnost, poznat je pod nazivom KS-2, sadrži samo jedan lanac belančevina i odlikuje sposobnošću da stimuliše proizvodnju interferona kod ljudi.
Iz šiitaka su izolovana čestice slične virusima koje takođe stimulišu proizvodnju interferona.
Iz šiitaka je izolovana i ribonukleinska kiselina (RNK), koja isto tako stimuliše proizvodnju interferona. RNK ima najviše u sporama gljive.
Smatra se da belančevinasti enzim polifenoloksidaza, koji prilikom zrenja micelija pod uticajem svetla i kiseonika od bele prelazi u tamnu boju, ima takođe antitumornu aktivnost.
Antivirusno delovanje. Utvrđeno je da su antivirusna svojstva šiitake protiv gripa u eksperimentima kod miševa zaustavile razvoj virusnog oboljenja, što bi se verovatno moglo primeniti i kod ljudi.
KS-2 takođeje efikasan protiv virusnih infekcija.
Sarkar, S.J. (1993) objavio je da ekstrakt iz micelija šiitake zaustavlja razvoj virusa herpes simpleksa, tip 1, a Choneum, M. (1994) ističe da produkt fermentacije šiitake arabinoksilan usporava razvoj HIV virusa.
Jedna amino-kiselina iz belančevina iz plodnica šiitake sprečava infekciju biljnih vrsta virusom mozaika duvana koji napada paradajz, papriku i dr. (Yamamura, Y. and Cochran, K.W., 1976), (Meri, K., 1976).
Smanjenje ugrušaka krvi. Ekstrakti šiitaka smanjuju stvaranje ugrušaka krvi. Neidentifikovana jedinjenja iz plodnica šiitaka čine kočnicu za nagomilavanje krvnih pločica, kojima započinje proces formiranja ugrušaka u sistemu cirkulacije krvi, a time i nastanak kardiovaskularnih bolesti (Hokama, J. and Hokama, J. L., 1981).
Antibiotička aktivnost. Iz šiitaka je izolovan kortinelin (Cortinellin), koji predstavlja antibakterijski agens dosta širokog spektra, efikasan protiv gramnegativnih i gram-pozitivnih bakterija.
Antifugalno dejstvo. Iz šiitaka je izdvojeno jedno jedinjenje sulfida koje ima vrlo jako antifugalno delovanje protiv Trichopyton spp.
Šiitake takođe imaju efikasno dejstvo u borbi protiv bolesti kao što su Candida albicans, Staphyllococcus aureus i Bacillus subtilis.
Odani, S.K. je 1999. izolovao inhibitorski enzim proteinazu iz šiitake molekularne mase od 15,999 i utvrdio uticaj polisaharida malog molekula iz gljiva na ljudske ćelije, interleukine i apoptaze, i uočen je pad neutrofila, a kod monocitne leukemije porast nivoa interleukina i apoptaza.
Najzad, kada se imaju u vidu svi navedeni rezultati, kao i korisna dejstva pri korišćenju gljive šiitake, onda se skoro mora poverovati mišljenju nekih autora da ova vrsta gljiva utiče na produženje života ljudi (Takazavva, N., Tajima, F. and Miyashta, C. 1982).
Razumljivo, u svakom slučaju treba učiniti mnogo više da se proizvodnja šiitake što brže i više raširi na prostorima naše zemlje, jer ova gljiva ne samo što je ukusna, hranljiva, lekovita već je i vrlo profitabilna.