Ovа knjižicа poniklа je iz potrebe i nа trаženje mnogobrojnih početnikа koji su se odlučili nа gаjenje lekovitog i zаčinskog biljа. Zаto je njimа i nаmenjenа dа im služi kаo priručnik zа prаktičаn rаd.

U prvom poglаvlju, „Privredni znаčаj nаne“, dаt je krаtаk pregled iz oblаsti gаjenjа lekovitog i zаčinskog biljа uopšte, dа bi čitаlаc imаo uvid u znаčаj i ostаlih srodnih biljаkа.

Nаglаšeno je dа gаjenje nаne nije nаjrentаbilnije, аli je zаto nаjlаkše i nаjsigurnije. Otud i predlog dа se počne prvo sа nаnom pа kаd se steče izvesno iskustvo, ondа se može preći nа kultivisаnje i drugih srodnih biljаkа premа lokаlnim, klimаtskim i drugim uslovimа i svojim mogućnostimа.
Tаkođe je ukаzаno nа dobre uslove i mogućnosti rаzvojа ove nove grаne nаrodne privrede i u brdskim krаjevimа koji u svаkom pogledu zаostаju izа rаvničаrskih. U novije vreme mnogobrojne tekovine nаuke. i tehnike mnogo doprinose unаpređenju poljoprivrede, аli se u plаninskim krаjevimа veruje dа ih mogu koristiti sаmo žitorodni krаjevi.
Međutim, dа to nije tаčno može poslužiti i ovаj primer, dа bаš žitorodni krаjevi (Bаnаt) nаjviše gаje i ovo bilje s plаninski to i ne pokušаvаju, nego koriste ono sаmoniklo dok gа potpuno ne zаtru kаo lincuru nа Jelici Plаnini.

U plаninskim selimа Škotske tkаju kvаlitetne štofove nа modernim rаzbojimа, а predivo dobijаju iz fаbrikа. A u Švаjcаrskoj montirаju sаtove od delovа dobijenih iz fаbrikа i zа njihov rаčun. To je decentrаlizаcijа i kooperаcijа industrijske proizvodnje kojа imа svoju trаdiciju. Mnogi nаši plаninski krаjevi imаju povoljne klimаtske i druge uslove zа ovu novu biljnu proizvodnju i stručnjаci su mišljenjа, moždа ne bez osnovа, dа bi se dobrom orgаnizаcijom tаmo moglа ostvаriti znаtnа proizvodnjа sirovog eteričnog uljа, kojа bi se posle u fаbrikаmа prerаđivаlа. Ovo bi mnogo doprinelo mаterijаlnom, а time i kulturnom uzdizаnju nаših plаninskih krаjevа.

Iаko nije uobičаjeno dа se u ovoj vrsti priručnikа nаvode kаlkulаcije i cene, jer se često menjаju, u ovom slučаju to je učinjeno iz rаzlogа dа bi izlаgаnje i poređenje bilo jаsnije.

U drugom poglаvlju, ,,Gаjenje nаne“, dаtа su uputstvа kаko se nаnа gаji, uglаvnom iskustvom proverenа.
U trećem poglаvlju, „Prerаdа nаne“, dаt je opis tehnološkog procesа kаko se dobijа sirovo eterično ulje, koje jedino dolаzi u obzir zа mаle destilerije, jer im ostаle rаdnje nisu potrebne. Eteričnа uljа su složenog hemijskog sаstаvа i dаljnа prerаdа iziskuje rаd specijаlistа i komplikovаne industrijske uređаje, а to nije od interesа zа proizvođаče sirovog uljа.

Poželjno je dа ovа knjižicа pobudi interesovаnje zа gаjenje i prerаdu lekovitog i zаčinskog bilja, pа ukoliko u tome uspe, sаmim tim oprаvdаće svoje izlаženje.

Sadržaj

Predgovor
Gаjenje i prerаdа nаne
Privredni znаčаj nаnа i još nekih biljаkа
Gаjenje nаne
Prerаdа nаne
Zаključаk

Gajenje i prerada nane

Privredni značaj nane i još nekih biljaka

Gajenje lekovitog, začinskog, aromatičnog i srodnog bilja čini jednu zasebnu oblast biljne proizvodnje, koja kod nas nije odomaćena u širim razmerama, mada za ovo postoje odlični prirodni uslovi. Zato je vredno pozabaviti se ovim pitanjem, jer je od opšteg značaja.

Gajenje ovog bilja i u drugim zemljama nije ništa novo, ali i tamo su poslednjih godina nikli nasadi takvih razmera a uz njih i prerađivačka industrija, da to zajedno pretstavlja značajnu granu narodne privrede.

Podstrek za ovako nagli razvoj potiče od velike potražnje droga i visokih cena na svetskom tržištu, a prometna vrednost doseže i više milijardi dolara. I naša zemlja učestvu.je u ovoj međunarodnoj trgovinskoj razmeni, ali je to učešće malo prema onome koliko bi mogla da učestvuje.

Ovom svetskom razvoju umnogom je doprinela i farmaceutska industrija koja sve više koristi droge kao sirovinu za spravljanje lekova. Međutim, potrebe su tako velike da se one ne mogu podmiriti drogama sakupljenim od samoniklog lekovitog bilja. Zato se prešlo na gajenje čistih kultura.

Ubrzo se pokazalo da su droge sa ovih nasada bolje od onih sakupljenih od samoniklog bilja i to iz sledećih razloga. Prvo, što samoniklog bilja nema dovoljno, a drugo — što takvo bilje potiče sa raznih terena i iz raznih zemalja sa različitim klimatskim i drugim uslovima pa zato ima i različit procenat korisnijih sastojaka. Ovo čini poteškoće kod doziranja prilikom spravljanja lekova.

Međutim, droge sa čistih nasada su bolje, jer je moguća selekcija i stvarno se postiže sve veći procenat korisnih sastojaka i to ujednačen što je naročito poželjno.

Unapređenjem biljne proizvodnje ne ide se samo za tim da se kvalitetno bolje kao i količinski više dobije proizvoda, nego da oni i sadržajno više imaju onoga radi čega se i gaje kao naprimer kod šećerne repe — šećera, kod drugih: skroba, ulja, masti, tanina, opijuma, mirisa itd. a kod nane — mentola. Ovakvi proizvodi sve se više traže i bolje plaćaju pa se i gajenje više isplati.

Kvalitet se ne postiže samo agrotehničkim merama i uslovima obrade, osobinama zemljišta i klimatskim uslovima, nego i izborom sorte, prema lokalnim prirodnim uslovima, i selekcijom. A ovog bilja ima tako mnogo i raznovrsnog da se možemo odlučiti u izboru između glavnih oko 200 sorti vodeći pri tom računa o svojim mogućnostima.

Naša zemlja ima različite klimatske, terenske i druge uslove pa zato i izbor ovog bilja može biti sasvim različit. Osim toga, za gajenje ovog bilja nisu potrebne velike površine a dobro se mogu iskoristiti i one u planinskim krajevima kao i one u ravničarskim.

Preporučljivo je početi sa biljkama koje imaju skromne zahteve kao naprimer nana.

Gajenje nane je najlakše i najsigurnije a uspeva u svim krajevima. Potrebna je masovna proizvodnja da bi se zadovoljile domaće potrebe koje nisu male, a zatim pretstoji izvoz suvog lista (folia) i prerađenog mentol ulja (oleum menta piperita ,,Mičam“) što će za proizvođače biti još korisnije a za zajednicu takođe, jer će dono,siti devize koje se sada moraju trošiti u milionskim iznosima za uvoz mentol ulja.

Evropa kao celina ne može da podmiri svoje potrebe za mentol uljem sopstvenom proizvodnjom nego uvozi iz SAD i Japana, a Engleska je posle rata razvila svoju industriju eteričnih ulja i pretekla Francusku i Nemačku. iako sirovine uvozi iz prekomorskih zemalja. Dakle, eterično ulje proizvode velike i razvijene zemlje, a mi uvozimo i to posredno.

Svetska proizvodnja mentol ulja ceni se na oko 1.600 tona. Najveći proizvođači su SAD i Sovjetski Savez. U Evropi mentol ulje proizvode još i Francuska, Italija, Mađarska, Rumunija i Bugarska a od novijih proizvođača pojavljuju se u svetu Poljska, Argentina i Maroko.

Tržište traži originalno mentol ulje od menta piperita ,,Mičam“ a Japan, Kina i Brazilija proizvode ulje od menta arvensis koje je manje vrednosti ali se daljnom preradom ipak može doterati i prodaje se po nižoj ceni.

Međutim, naši prirodni uslovi su takvi da mi ne samo da možemo uskoro podmiriti svoje potrebe nego postati i izvoznici mentol ulja što je od opšteg interesa.

Istina, poslednjih godina porastao je i kod nas interes za ovu biljnu proizvodnju pa i preradu a na pomolu je i industrija eteričnih ulja. Ova mlada industrija ponikla je i razvija se iz lokalnih sredstava i zasada su to male radionice koje proizvode samo sirovo ulje, ali povezane u .jednu organizaciju mogu postati značajna privredna grana. Potrebno je objediniti ove radionice, jer one nemaju uslova da pojedinačno prečišćavaju (rektificiraju) ulje.

Mentol ulje ima široku primenu i imaće sve veću pri spravljanju nekih lekova a zatim pri izradi bombona, sirupa, likera, paste za zube, vodice za ispiranje usta itd.

Iako se u ovoj knjizi obrađuje samo nana, to ne znači da ne treba početi i sa drugim biljkama. Naprotiv, treba početi da bi se steklo potrebno iskustvo koje nije veće od umešnosti u radu oko duvana koji se kod nas sa toliko uspeha gaji. Najbolje je uzeti 3—4 razne biljke koje bi se u plodoredu smenjivale.

Izbor odgovarajuće biljke od presudnog je značaja, jer prvenstveno od toga zavisi uspeh. Nema univerzalne biljke, jer svaka traži svoje uslove pod kojima se može uspešno razvijati. Ali, zato ovaj izbor treba da se kreće u granicama mogućnosti i lokalnih klimatskih i drugih uslova.

Početnik ne mora temeljito poznavati farmakognoziju (nauka o lekovitom bilju), ali ipak mora imati osnovno znanje barem o biljkama koje ga interesuju a ovo znanje može steći čitajući stručnu literaturu ili, za prvo vreme, tražeći pomoć stručnjaka.

Pojedine biljke traže dobru baštovansku zemlju i veliku negu, druge — barovitu zemlju, treće — posniju zemlju i vetrovit položaj, četvrte najbolje uspevaju na vlažnoj humusnoj zemlji u retkim šumama.

Kim kod nas kao samonikao odlično uspeva po livadama u brdskim krajevima (Sandžak, Dragačevo, Zlatibor) i na visinama do 1.000 metara. Gajenje kima je jednostavno i vremenski zgodno raspoređeno pa ipak se ne gaji kao čista kultura mada imamo povoljne prirodne uslove. Kim se gaji jedino u Banatu i Sloveniji ali to je neznatno i zato kim uvozimo. U brdskim krajevima gajenje kima je nepoznato iako imaju povoljne uslove.

Mala Holandija gaji kim samo u nekoLiko sela pa ipak izveze oko 3.000 vagona. Ako uzmemo za osnovicu samo pola od holandskog prinosa, onda kod nas jedan hektar pod kimom treba da donese prihod od oko milion dinara.

Kim je dvogodišnja biljka. Prve godine proizvede se rasad i rasadi na stalno mesto. Kim je skupocen i mnogotražen začin i zato je isplativ i ručni rad mada se može i mehanizacijom obrađivati. Sejati se može u leje marta-aprila pa posle prorediti i najzad saditi na stalno mesto. Još je bolje kim sejati u sandučiće pa kad izraste 2—3 sm onda ga prepikirati i posle presaditi u leje i najzad na stalno mesto. Ovakav rad je zametan ali se može raditi u zatvorenim prostorijama kada je rđavo vreme i, što je najglavnije, sasvim je siguran. U 1 kg kima ima 400—500.000 semenki.

Najbolji je holandski kim a najsigurniji naš kim holandskog porekla koji je već aklimatizovan.

Kim ne bira mnogo zemlju ali treba da je ocedita. Saditi treba na otstojanju oko 30×30 santimetara. Kim je otporan prema mrazu i suši jer ima vretenast koren oko 20 sm dužine. Prve godine ujesen može se nadzemni deo biljke pokositi a na proleće iz korena bujno se razvije novi bokor sa štitovima na kojima donese plod. Destilator za eterična ulja. Konstrukcija: Vukašin Borojević; izrada: „Bakarna Ruda“, Beograd, Sarajevska ul. 35.

Žnjeti treba pre nego što plod sasvim sazre i to zorom dok je na kimu još rosa koja sprečava da se zrno osipa. Stabljiku seći srpom i polagati na prostirku i ostaviti na suvo i promajno mesto da plod sazre a zatim ga omlatiti štapom, ovejati i prečistiti.

Prinos po hektaru treba da bude najmanje oko 1.500 kg i 20—30 tovara slame koja je odlična hrana naročito za krave muzare.

Kvalitet kima ceni se po sadržini eteričnog ulja kojeg treba da ima u domaćem kimu do 4% a u holandskom i do 7%. Poslednjih godina cena kimu u maloprodaji stalno je dinara 1.000.

Destilisanjem iz kima se dobija eterično ulje koje se upotrebljava u medicini, za likere i u prehrambenoj industriji. Inače, najviše se upotrebljava seme kao začin u mnogim jelima i na pecivu. Naša proizvodnja kima je sasvim neznatna i zato ga uvozimo.

Kultivisanje kima kod nas dobro uspeva ali ima i jednu nezgodnu stranu — napada ga stoka, ovce i živina, a naročito svinje i poslednje korenje iščupaju. Kim se može gajiti samo u dobroj ogradi ili tamo gde stoka ne dopire.

Slično bi se moglo reći i za valerijanu, angeliku, estragon, majoran, hidrastis, anis, korijander, morač i mnoge druge biljke. Sve ove biljke ne donose toliki prihod ali zato i ne traže mnogo nege. Glavno je da se mnoge od ovih biljaka mogu kod nas gajiti.

Šema destilatora

1. Ložište
2. kazan za vodu
3. korpa za drogu
4. poklopac
5. spojna cev
6. hladnjak (kondenzator)
7. levak
8. florentinska flaša
9. priključak za paru i vodu
10. holenderi
11. stakleni levak
12. odvodna cev za ulje
13. prelivna cev
14. cev za destilisanu vodu
15. priključak za kazan
16. skupljač filtriranog ulja

Sve ove biljke, osušene ili na koji drugi način poluprerađene i tako osposobljene za transport, dolaze na svetsko tržište kao droge.

Same SAD kupuju godišnje ovih droga za oko milijardu dolara, ali isto toliko i izvoze, jer je to roba koja u međunarodnoj trgovinskoj razmeni zauzima značajno mesto.

Nagli razvoj hemijske industrije doprineo je i proizvodnji sintetičkih lekova, i već je polovina proizvedenih lekova biljnog porekla.

Poslovni Amerikanci ovo su odmah pravilno ocenili i umesto da naprimer hidrastis (neophodan lek naročito kod porođaja) uvoze iz vlažnih kanadskih šuma, oni su, na njima svojstven način, industrijalizovali proizvodnju hidrastisa u staklarama. I ne samo hidrastisa nego i mnoge druge skupocene droge gaje na plantažnim nasadima ili u staklarama u kojima se veštački mogu stvoriti prirodni uslovi za svaku biljku. Na ovaj način SAD su postale izvoznice mnogih droga koje bi inače uvozile.

Koren hidrastisa i mi uvozimo i plaćamo jedan kilogram sa mesečnom zaradom jednog kvalifikovanog radnika.

Fantastična ali istinita je i priča o korenu Ženj-Šenj t.zv. „Koren života“ ili „Koren čovek“ jer i liči na čovečju figuru. Ovaj tajanstveni korenčić, veličine kao prst, Kinezi plaćaju po 100 dolara i nose zašiven u odelu kao amajliju. Inače, Kinezi već više od 3.000 godina veruju u čudotvornu moć ovog korenčića i stavljaju ga u svaki komplikovani lek.

Umesto da zavise od biljara-lovaca koji ovaj retki koren traže po Tibetu, Mongoliji i Koreji,

Amerikanci su ga preneli u svoje staklare pa industrijalizovali proizvodnju, jer je to roba za koju lako nalaze kupca. Japanci su 1933 god. otkrili zaista lekovite sastojke u tom korenu (seksualni hormoni i dr.).

U Engleskoj nanu upotrebljavaju kao lek od davnina i već 300 godina je selekcionišu i tako su dobili današnju varijantu nane zvane „Mičam“ (menta piperita ,,Mičam“) koja se jedino traži na svetskom tržištu u listu za čaj ili kao mentol ulje za lekove i druge prerađevine.

Zato je ova vrsta nane „Mičam“ davno preneta u druge evropske države i SAD, a u poslednje vreme u Maroko i Argentinu. Iako je istog porekla ali gajena u drugim delovima sveta i pod novim uslovima nana „Mičam“ pokazuje izvesne razlike a kvalitetno je najbolja u SAD i Bugarskoj. Japan, Kina i Brazilija i dalje gaje drugu vrstu manje vrednosti jer imaju tradicionalnu i veliku proizvodnju a to nije lako zameniti.

U Japan je preneta i naša kamilica iz Banata i buhač iz Dalmacije. Japan ima razvijenu industriju eteričnih ulja.

Naš Banat proizvodi najviše i na svetu najbolju kamilicu. Na svetskom tržištu prodavana je do rata pod tuđim imenom (mađarskim) ali sada je prokrčila svoj put. Kamilica je važna droga jer osim lekovitosti ima i drugu primenu.

Naš skoro monopolistički položaj sa kamilicom koja raste u Banatu (manjim delom prostire se u Rumuniju i Mađarsku) prinudio je druge da je prenesu i sad su u toku opiti gajenja kamilice u Rodeziji i Argentini.

Poslednjih godina u Zrenjaninu se uspešno destiliše kamilica od koje se dobija eterično ulje plave boje a služi za lečenje nekih očnih bolesti.

Manje je poznato da ovo eterično ulje od kamilice, lepe plave boje kao nebo, služi i za nanošenje zlata na porculan prilikom umetničke obrade. Kao retko i skupoceno ulje ono dostiže cenu od oko 1800 nemačkih maraka za 1 kilogram, dok je mentol ulje najviše 80 maraka.

Naš je narod oduvek verovao u lekovitost belog luka, a sad je to i nauka potvrdila otkrivši u njemu dosad nepoznat lekoviti sastojak. U Banatu nekoliko preduzeća suše i melju beli luk pa ga u prahu izvoze u Englesku. U Sloveniji su otpočeli da proizvode ulje direktno iz belog luka pa ga izvoze po ceni od oko 300.000 dinara za 1 kilogram.

Slična situacija je i sa začinima. Razume se da mi ne možemo proizvoditi skupocene začine kao što su biber, cimet, vanila i slično, jer za to nemamo klimatskih uslova, ali možemo druge koji kod nas uspevaju.

Značaj začina nije umanjen još od Kolumbovog vremena, zbog kojih je uglavnom i krenuo zaobilaznim putem u Indiju, kada su Arapi zatvorili put na Istok.

Karanfilići su skupocen i tražen začin koji i mi uvozimo. Ne mora se ići čak na Madagaskar, gde su Francuzi podigli velike plantaže karanfilića, jer ih proizvode i u Italiji. Zato su Italijani u svojoj stručnoj štampi pisali odmah iza rata i ovo: „…sad je opet došlo vreme da se vratimo gajenju karanfilića, a kukuruz ćemo uvoziti iz agrarno zaostalih zemalja sa Balkana“.

Međutim, Cvećarska zadruga kod Splita počela je skromno pa se razvila u krupno preduzeće koje proizvodi i karanfiliće a uspeli su opiti i sa biberom.

Koliko mogu biti rentabilni ovakvi poslovi može poslužiti i primer na Hvaru. Tamo čupaju stare vinograde pa sade lavendulu koja im donosi daleko veće prihode.

Lavendula je dugogodišnja biljka i može ostati na jednom mestu 15 godina. Dobro uspeva na krečnim zemljištima i podnosi sušna leta pa je zato podesna za gajenje na našem Primorju. Može se gajiti i na visinama do 700 metara jer odoleva osrednjem mrazu. Bere se polusuv cvet sa nešto drške u julu-avgustu a prinos je oko 3-500 kg cveta po hektaru. Destilisanjem cveta pomoću vodene pare dobija se ulje a cena mu je oko 120 nemačkih maraka.

Takođe se uspešno kod nas gaji i angelika od koje se iz korena i semena destilacijom dobija ulje čija je cena oko 570 nemačkih maraka.

Valerijana je takođe tražena droga od koje se koren upotrebljava za spravljanje lekova i ne mora se destilisati a cena mu je oko dinara 300. Ova biljka uspeva na vodoplavnim zemljištima i vlažnim planinskim livadama i senovitim položajima. Dvogodišnja je biljka, ne traži naročitu obradu a daje prinos do 2.000 kg korena po hektaru.

Kulturan čovek današnjice sve više naginje biljnoj ishrani da bi nadoknadio potrebne vitamine i druge korisne sastojke kojih najviše ima u svežem voću i povrću, jer to i jeste pravilna ishrana. Zato se u kulturnim zemljama poklanja velika pažnja povrtarstvu — da bi povrća bilo u izobilju i po niskim cenama a uporedo se razvija i konzervna industrija koja prerađuje više voća i povrća da bi ga bilo i u zimu kada je najpotrebnije.

Takav je slučaj i u Nemačkoj, pa ipak se u stručnoj štampi i na druge načine vodi propaganda da povrtari pređu na gajenje lekovitog i začinskog bilja, jer će im to doneti više koristi.

Ovo se predlaže povrtarima u industriskoj Nemačkoj gde je povrtarstvo vrlo razvijeno zbog blizine velikih gradova i industriskih centara a dobrog saobraćaja.

A kako bi tek bila isplativa ova grana biljne proizvodnje kod nas i to u zabačenim krajevima gde se ni povrtarstvo ne može razviti zbog udaljenosti tržišta i lošeg saobraćaja. Povrtarima je i ova biljna proizvodnja najsrodnija.

Stepen kulture jednog naroda merio se do nedavno potrošnjom sapuna, a sada, izgleda, po obilju cveća.

I kod nas je bilo u tradiciji da se cveće gaji u kući i oko kuće, naročito ako je u kući bilo devojaka. A da se taj lepi običaj održao, onda bi nam trebao još samo jedan korak pa da se pređe na gajenje lekovitog i začinskog bilja i utoliko lakše što je već postojalo iskustvo u gajenju bilja.

Sadašnje stanje pravda se skučenim stanbenim prostorom i što mi imamo prečeg posla — izgrađujemo industriju velikog stila. Ako je i tako, onda je to još jedan razlog više da se gaji cveće, povrće, voće i zelenilo uopšte. Tako se i predviđa kada se podižu velike fabrike izvan gradova sa čitavim kolonijama lepih stanbenih zgrada oko kojih se ostavljaju slobodne površine za obradu. Međutim, na dalekom severu — u Finskoj — ima više cveća nego kod nas.

Još pre Francuske revolucije Žan Žak Ruso, je priželjkivao malu belu kućicu sa baštom na selu a to je i danas želja prosečnog Francuza. U Holandiji, zemlji cveća i povrća, na pola hektara radi i od toga živi cela porodica, a po gradovima domaćice imaju svoje „bašte“ u tepsiji od jednog kvadratnog metra postavljenoj na stočić sa točkićima, da bi se mogla izgurati na balkon kada je lepo vreme. U ovoj minijaturnoj bašti domaćica proizvodi salatu i drugu zelen za supu koliko je potrebno za jednu porodicu. Koliko se „obere“ toliko se odmah i posadi rasada koji se proizvodi na donjoj polici.

Ove sobne bašte nisu igračka nego ponegde i potreba da bi domaćice uvek imale pri ruci i preko cele godine mirođije i najglavniju zelen. Osim toga, velika je razlika između svežeg povrća i onog svenulog sa pijace. A ima i zadovoljstva pri tome radu.

U toku su opiti sa ovakvim baštama bez zemlje sa kojih se dobijaju neverovatni prinosi.

U predelu Grasa (Južna Francuska) mnoge fabrike proizvode čuvene mirise. Zato se tamo na velikim površinama gaji jasmin, „majska ruža“, lavendula i drugo mirisno bilje što sve pretstavlja važnu granu narodne privrede.

Proizvodnja mirisa nije ni malo lak posao a usto iziskuje i tradicionalno iskustvo i savršenu organizaciju, naročito berbe i prerade, jer se mirisi mogu dobiti samo iz svežih cvetova.

Ako se žele sagledati prostranstva na kojima se gaji, recimo, samo jasmin, čijeg se cveta ubere godišnje oko 700.000 kg, onda treba imati na umu da 1.000 drveta daju samo 40 kg cveta. Jedna izvežbana beračica može za jedan sat da ubere samo 1/2 kg cveta. A da bi se dobilo jedan i po litar mirisnog ulja jasmina potrebno je deset miliona cvetova.

Mirisi iz cvetova amfleražom prevode se u prepariranu svinjsku mast i to je gotova pomada a iz ove se izdvaja kao čisto ulje. Taj postupak je dosta spor i skup i zato se u novije vreme mirisi iz cvetova „ispiraju“ petroleterom, benzolom ili tečnim butan gasom.

Sva su mirisna ulja biljnog porekla izuzev mošusa, ambre i zabatke. Mošus se dobija iz žlezde jedne vrste srna koje žive na Tibetu. Ambra je mesnata grudva puna mirisnIh žlezda koja se pojavljuje u crevima nekih vrsta kitova kao posledica oboljenja i zato su nalazi ambre vrlo retki. Divlju mačku — zabatku drže pripitomljenu po kućama na Bliskom Istoku i skupljaju njen izmet iz koga se prepariranjem dobija skupoceni miris.

Korisni sastojci, radi kojih se biljka i gaji, nalaze se u raznim ili pojedinim delovima biljke. Isto tako i prerađuje se na razne načine a najjednostavniji je način destilisanjem pomoću vodene pare i to destilisanje cveta, lista, stabljike, ploda, semena ili korena.

U ovoj knjizi obradićemo samo nanu (menta piperita ,,Mičam“) jer je tu biljku najjednostavnije i najsigurnije gajiti a takođe i destilisati. Sav taj rad je isplativ a tržište sigurno.

Pomenute su uzgred i neke druge biljke da bi se ukazala mogućnost i njihove proizvodnje što svakako treba preduzeti kada se steče izvesno iskustvo sa njima.

Destilator je isti za sve delove biljke, samo što kod nekih delova biljke treba izvršiti izvesne predradnje, kao sitnjenje korena ili semena. Takođe treba kombinovati destilisanje kultivisanog bilja sa onim samoniklim, ako se vremenski poklapa, da bi destilator bio korišćen preko cele godine. Ovo zavisi od lokalnih sirovina.

Ako je glavna sirovina nana, čija destilacija počinje sredinom jula onda se pre nje može destilisati cvet lipe od kojeg se dobija skupoceno ulje koje se upotrebljava za aromatizaciju veštačkog meda. U toku zime može se destilisati crna kleka. Posle pretapanja mladog vina destilisanjem taloga dobija se ulje za spravljanje konjaka. Postoji još čitav niz raznih samoniklih trava i korova podesnih za destilisanje.

Egerično ulje dobijeno destilacijom pomoću vodene pare ustvari je sirovo ulje koje kao takvo nije za upotrebu. Zato ga treba prečistiti (rektificirati) pre nego što se iznese na tržište.

Dakle, ovde je reč o proizvodnji samo sirovog eteričnog ulja dobijenog pomoću vodene pare, ali ulje se može dobiti i na druge razne načine, no o tome, radi ograničenog prostora, neće biti reči.

Daljna prerada iziskuje stručni rad speci ja,*ista i komplikovanu aparaturu. Mala preduzeća nemaju računa ni potrebe da prečišćavanje ulja vrše sama, nego svoja ulja predaju na doradu Institutu za ispitivanje lekovitog bilja NRS u Beogradu.

Poslednjih godina kod nas se počelo u mnogim srezovima sa gajenjem nane kao čiste kulture. Površine pod nanom naglo se šire i ponegde imaju razmere plantažnih nasada.

Uporedo sa proizvodnjom nane niču i destilerije. Prebrođene su početničke teškoće i sad se može govoriti o dobro organizovanim preduzećima sa određenim planom i programom. Istina, ovo su većinom male radionice ali svi su uslovi tu da se razviju u značajna preduzeća koja će biti od velike koristi, kako svojoj bližoj okolini tako i zajednici.

Ponegde su i sami počeci završeni neuspehom. Kada su cene mentol ulju bile visoke, onda su zarade naših proizvođača bile fantastične. A sada, kad su se cene normalizovale usled domaće proizvodnje, onda su neke zadruge preorale svoje nasade nane. Ovakvi slučajevi nisu česti ali ukazuju na potrebu da se prethodno upozna situacija u svetu, na tržištu i kod proizvođača u drugim zemljama.

Uočivši veliku tražnju mentol ulja na svetskom tržištu a takođe i na domaćem, Amerikanci su podigli plantažne nasade nane i stalno ih povećavaju kao i proizvodnju ulja.

Engleska je takođe naglo razvila svoju industriju eteričnih ulja posle rata i prevazišla Francusku i Nemačku, ali kako nema povoljne klimatske uslove to uvozi droge iz prekomorskih zemalja.

Velike razvijene zemlje, kao što su SAD, Engleska, Japan, Nemačka, Holandija i druge, unapređuju svoju industriju eteričnih ulja dok Francuska i nadalje prednjači u proizvodnji mirisa. Sve ove zemlje bore se za prestiž i pre svega da učvrste svoje pozicije na Evropskom tržištu kao najvećem potrošaču. ,

U našoj zemlji možemo očekivati normalan razvoj industrije eteričnih ulja jer počiva na zdravim osnovama. Već sada izvozimo neka skupocena ulja a isto tako i uvozimo. Uvozićemo mi i nadalje mnoga, naročito specijalna ulja kao što čini većina država, ali je nepotrebno da uvozimo i takvo kao što je mentol ulje (oleum menta piperita ,,Mičam“), zato što možemo sami da proizvodimo.

Naša zemlja treba u većim količinama mentol ulja pri proizvodnji lekova, paste za zube, vodice za osvežavanje usta, likera, sirupa, bombona, keksa, gume za žvakanje i drugih prerađevina. Ovo ulje je najlakše proizvoditi, — kako nasade nane podizati tako i destilisati je pomoću vodene pare a na destilatorima domaće proizvodnje.

Evropa kao celina ne može da podmiri svoje potrebe sopstvenom proizvodnjom nego uvozi iz SAD i Japana a i mi uvozimo i to posredno. Pošto već imamo prirodne uslove za sopstvenu proizvodnju, to ostaje još pitanje da li je to isplativo. Na oko se može potvrdno odgovoriti i bez neke ekonomske analize ako se uzme u obzir, da SAD mogu svoje ulje plasirati i pored svoje skupe valute i skupog transporta, onda to mi možemo utoliko lakše.

Umesto da uvozimo mentol ulje i teretimo platni bilans, mi smo počeli da ga proizvodimo i ujedno smo uspeli da cenu ulja oborimo na polovinu za poslednju godinu-dve. Kada uspemo da podmirimo sopstvene potrebe onda pretstoji i izvoz a tada će se cene formirati prema paritetu na svetskom tržištu.

Sada se cene mentol ulju kreću na svetskom tržištu na oko 80 nemačkih maraka a.na domaćem oko 18.000 dinara.

Postojeće destilerije upotpunile su svoj asortiman i sa mentol uljem, ali još više je podignuto nasada mente u krajevima gde je nikada nije bilo, ali se osećala potreba da se počne sa novim kulturama za koje postoje dobri prirodni uslovi. Tako je, naprimer početo u Dragačevskim selima, početo je sa nanom jer je nju najlakše gajiti a donosi najsigurniji prihod; pritom se već misli na ostale lekovite i začinske biljke. Ovakav je početak sasvim pravilan.

Prvo su nabavljene sadnice i reznice i zasađene su manje parcele na državnim, zadružnim i privatnim imanjima. Prvu godinu-dve prinos je bio mali i zato je skidan list pa sušen za čaj. Ovom akcijom obično je rukovodila neka postojeća zadruga, organizacija ili državno dobro u srezu.

Zatim su osnovane posebne zadruge za gajenje i preradu lekovitog, začinskog i aromatičnog bilja, nabavljen je destilator i otpočeto je sa destilacijom. Uzgred je prodavan rasad, sadnice i reznice, i to je bio vanredan prihod ali znatan. Sadnica i reznica prodato je za godinu dana za dva miliona dinara. Pojedinci su primili preko trista hiljada dinara sa svojih malih površina. Jedan hektar može dati preko milion komada sadnica i reznica. Svi su se zadrugari uverili da je to siguran i stalan prihod a kako su imali svoga rasada, pristupili su rasađivanju na veće površine. Destilerija je imala dovoljno sirovina za duži rad a kako ista ekipa radnika može da radi u isto vreme na četiri destilatora, to je nabavljen i drugi destilator i time se rad ubrzao. Uvedeno je destilisanje u tri smene.

Uporedo je raslo interesovanje i za druge srodne biljke i nabavljen je rasad da bi se izvršili opiti, koji su i uspeli. I, interesantno je papomenuti, da su se destilisanjem eteričnih ulja do sada uglavnom bavili Banat, Dalmacija i Slovenija, dok je ova grana narodne privrede u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj bila skoro sasvim nepoznata, a baš ti krajevi imaju dosta dobrih prirodnih uslova za gajenje mnogih biljaka i to brdski krajevi koji su ujedno i najsiromašniji.

Ovo je važna činjenica koja zaslužuje da se njome pozabavimo. U brdskim krajevima, osim stočarstva i voćarstva obično se ničim drugim ne bave, a baš u ovim krajevima ima dosta izvanrednih terena, stajskog đubreta i potoka za navodnjavanje, što sve pretstavlja odlične uslove za ga jenje ovog bilja a da i ne govorimo o radnoj snazi.

Tačno je da Banatu niko ne može prisvojiti njegovu kamilicu, ili Dalmaciji lavendulu i da brdskim krajevima kao glavna privredna grana ostaje stočarstvo i voćarstvo, ali ovome se, isto tako, može dodati i gajenje čitavog niza lekovitog, začinskog i aromatičnog bilja a utoliko pre što izvesno kao samoniklo raste. To je dokaz da može uspevati. I sama destilacija u tim krajevima bila bi najjevtinija jer raspolažu izvorima, potocima i drugim vodama za hlađenje aparata i jevtinim gorivom, dok to u drugim krajevima nije slučaj. Zato se može očekivati da će ova nova grana narodne privrede baš u brdskim krajevima naći svoje pravo mesto.

U daljnem izlaganju, radi jasnoće, biće odvojene po tačkama sve najpotrebnije radnje u celokučnom poslovanju jedne ovakve destilerije. Naročita pažnja je obraćena na opis tehnološkog procesa dobijanja sirovog ulja i način gajenja nane. Podaci su iskustvom provereni.

Gajenje nane

Izbor nane treba da bude varijante ,,Mičam“. Postoje još neke manje vredne sorte ali ih treba izbegavati jer tržište ne interesuju.

Selekcija nane vrši se u Engleskoj još od pre 300 godina i tako je dobijena naročita sorta zvana ,,Mičam“. Posle je preneta u druge evropske zemlje, SAD i Japan pa je tamo još i poboljšana.

Sve ostale sorte, naročito naša domaća, smatraju se kao korov i treba ih uništavati. Naročito treba paziti da se ova divlja ne umeša u nasade kultivisane nane, jer bi posle bilo vrlo teško to istrebiti. Ovo je važno zato, što i manje količine divlje nane mogu pokvariti aromu ulja toliko da se ono posle ne može prodati. Postoje još neke sorte selekcionisane nane sa drugom aromom, ali tržište traži samo „Mičam“.

Kvalitet nane (menta piperita ,,Mičam“) treba da je takav, da sadrži što veći procenat mentola a on se kreće od 0,7 do 1,50% u svojoj nadzemnoj stabljici zajedno sa lišćem (herba). Kao dobra droga smatra se ona koja sadrži najmanje 1,20% mentola.

Najveći procenat ulja sadrži nana od prve berbe a manje od druge i treće berbe. Nana traži mnogo sunca i zato ona sa prisojne strane sadrži veći procenat mentola nego ona koja raste na osojnoj strani.

Mentol tj. ulje nalazi se na naličju lista u vidu sitnih kristala zlatno-žućkaste boje, što se lepo može videti lupom. Stabljike i grane ne sadrže ulje nego samo list, ali one su ipak aromatične i koriste se za aromatizaciju rakije i nekih jela.

Kao što je napomenuto, nana samo sorte „Mičam“ ima onaj izvanredan miris i ukus mentola radi čega se i gaji. Radi toga treba paziti da se ne umeša koja druga sorta ili divlja nana.

Upotreba nane je raznolika. List se upotrebljava za čaj a ovaj je popularan i ima ga ili bi trebalo da ga ima u svakoj kući.

Inače, cela se stabljika zajedno sa lišćem suši i kao takva destiliše radi dobijanja eteričnog ulja.

Posle destilacije stabljika se koristi za ishranu stoke a ova je rado jede naročito zimi. Dakle, nana se sva iskorišćava.

Eterično ulje od nane — oleum menta piperita „Mičam“ — upotrebljava se u medicini, pri spravljanju paste za zube, vodice za osvežavanje usta, za likere i sirupe, za osvežavajuće napitke, pri pooizvodnji bombona i gume za žvakanje, keksa itd. Ovo ulje ima široku primenu u prehranbenoj industriji i kozmetici.

Opis nane. Nana raste obično 40-60 cm ali kod nas ima slučajeva da izraste i do 150 santimetara. Cveta u prvoj polovini jula meseca. Dobro negovana nana treba da se grana i ima mnogo lišća, što je glavno, a ono je zatvoreno zelene boje i skroz modrikasto, za razliku od domaće divlje nane čije je lišće jasno zelene boje. Oko glavne stabljike izbijaju mnogi izdanci. Koren je razgranat, bujno se razvija pod zemljom i iz njega svuda unaokolo izbijaju izdanci. Iznad zemlje pružaju se položnice (stolone) koje se ožile i olistaju. Iako je biljka mnogogodišnja ipak je treba vaditi krajem druge godine i presađivati na novo mesto. Ovo je potrebno zato što se biljka bujno razvija i pokrije svu zemlju pa sama sebe guši i degeneriše, a prinos je manji. Parni destilator.

Klima u većini naših krajeva, kako ravničarskih tako i brdskih, podesna je za gajenje nane i postižu se bolji rezultati nego u Nemačkoj ili Engleskoj. Ova nas činjenica dovodi do zaključka, da nanu treba gajiti u širim razmerama da bi količinski mogla poslužiti kao sirovinska baza za razvoj naše industrije eteričnih ulja a inače je dobar izvozni artikal.

Plodored na svima ekonomijama treba upotpuniti uvođenjem nane na određenim površinama koje će se smenjivati. Nanu treba saditi na zemljištima na kojima je ranije bio kupus, krompir, i slične kulture koje se okopavaju.

Važno je i treba imati na umu, da nana, iako je mnogogodišnja biljka, ne sme ostati na jednom mestu duže od dve godine iz razloga što se ona izmelezi tj. degeneriše. Ovo se poznaje po tome što se nana toliko uvreži da sama sebe guši i ima za posledicu manji prinos, lišće je sitnije i dobija jasno zelenu boju umesto modričastu a ulje ima neprijatan miris i ukus koji potseća na divlju nanu a osim toga i manji procenat ulja. Sve ovo umanjuje i isplativost rada. Sadnice sa ovih nasada ne treba uzimati.

Zemljište za nanu najbolje odgovara baštensko ali i svako drugo koje je rastresito i čisto od korova, pa i uzorane ledine. Treba izbegavati teške smonice koje se leti speku kao čerpić, jer to sprečava biljku da se razvija pod zemljom kada joj je to najpotrebnije. Najbolja je ocedita zemlja koja se može navodnjavati.

Nana se može uspešno gajiti i na vodoplavnim zemljištima pored reka, jer joj ne škodi ako izvesno vreme ostane pod vodom. Takođe dobro uspeva i na krčevinama u planinskim krajevima.

Đubrenje je moguće samo prve godine. Pregorelo stajsko đubre treba rasturiti pre oranja. Obilato đubrenje povećava prinos. Takođe treba đubriti i veštačkim đubretom koje odgovara sastavu zemljišta.

Od veštačkog đubriva u obzir dolazi azot, fosfor, kalijum i kalcijum. Od azotnih đubriva upotrebljava sa amonijumhlorid, amonijumsulfat ili šalitra. Treba paziti da kod veštačkih đubriva količinska srazmera bude odgovarajuća. Nedostatak kalijuma umanjuje otpornost biljke prema bolestima rđe, a suviše kalijuma takođe škodi. Utvrđenog pravila ne može biti, jer to zavisi od sastava zemljišta. Zato treba prethodno ispitati sastav zemljišta pa dodati ono đubrivo koje nedostaje.

Prekuvana nana u pari prilikom destilisanja ako se neće upotrebiti kao stočna hrana, onda se koristi kao đubrivo. Posle destilisanja otpaci se odmah izvoze na njive, rasture i zaoru. Ovakva nana smatra se i inače kao otpadak a kao đubrivo pokazala je dobre rezultate.

Nana dosta iscrpljuje zemlju i zato treba obratiti pažnju na obilno i pravilno đubrenje a to se može obaviti samo pre sađenja.

Navodnjavanje je poželjno jer to doprinosi jednu žetvu više. Veštačka kiša je najbolja gde je to moguće. Zemljište ne sme biti podvodno jer na takvom nana izmrzne.

Dobar prinos je postignut na ,,podjaznicama‘; oko vodenica ko.je se mogu natapati iz jaza a ovo je ujedno i najjevtinije. Nana ne traži mnogo vode ali ako se može natopiti samo dva-tri puta u toku leta to osigurava jednu žetvu više.

Priprema zemljišta pre sađenja svodi se na to, da zemljište treba prvo očistiti od korova pa onda pođubriti i odmah duboko uzorati i ostaviti preko zime da izmrzne, ako se namerava naproleće saditi. Duboko oranje je neophodno potrebno.

Neposredno pred sađenje zemlju treba dobro usitniti.

Obrada zemljišta moguća je samo prve godine, jer nana bujno raste i pokrije svu zemlju kao detelina. Zato nanu treba okopavati prve godine koliko se puta može, jer druge godine to nije moguće, nego samo čupati korov ako se negde pojavi.

Sađenjem u redove omogućava se okopavanje kopačicom, što je na velikim površinama mnogo lakše i jevtinije. Nanu ne treba ogrtati kao kukuruz.

Sadnnce i reziice treba nabaviti samo od sigurnog proizvođača i to sortu „Mičam“. Ako se primeti umešana i neka druga sorta, onda to treba odmah počupati.

Sadnice se dobijaju deljenjem korena sa koga se otsecaju ožiljeni izdanci. Ovo se padi obično krajem druge godine kada se cela stabljika vadi. Busen treba poduhvatiti gvozdenim vilama pa izdići i tresti dok sva zemlja ne otpadne sa žila, što uvek uspeva ako je zemlja vlažna i rastresita. Ako je busen razvijen onda se sa jednoga može dobiti i do 250 komada odličnih sadnica.

Reznice se seku već prve godine počev od septembra meseca. Položnice (stolone) pružaju se po zemlji zvezdasto na sve strane iz glavnog korena a mogu biti dugačke i preko jedan metar. Ove položnice treba koristiti za dobijanje reznica, jer bi se one i tako većinom smrzle i propale preko zime. Njihovim sasecanjem ne škodi se osnovnom nasadu jer se nana širi i ispod zemlje. Položnice se iseku na parčad od oko 12 sm ali tako da budu ožiljena i imaju 3—4 kolenceta. Dobre su i one koje nisu ožiljene jer će se ipak primiti.

Položnice se mogu pokriti slamom i đubretom i tako zaštititi od mraza (pa će nana brže pokriti međuprostor) ili ostaviti nekoliko najrazvijenijih a ostale povaditi. Ovako dobijene reznice treba odmah posaditi na stalno mesto, ili utrapiti, da se prime, ožile i očvrsnu do zime.

Potrebno je upozoriti uzgajivače da ove položnice ne otkidaju čupanjem sa glavnog korena. Ovakav rad je krajnje štetan, jer čupanjem pokrene se glavni koren pa on ozleđen zađe u zimu i promrzne. Naproleće se uzgajivač čudi što mu je čitav nasad nane propao a ne zna zbog čega.

Položnice treba pažljivo odizati od zemlje, pazeći da se glavni koren na busenu ne pokrene, a onda na tome mestu kod korena položnicu preseći makazama. Uzgajivači koji nisu na ovo pazili zašli su u drugu godinu bez starog nasada od kojeg su očekivali glavni i najveći prinos.

Nana se uvek i jedino razmnožava sadnicama i reznicama a to je uvek najjednostavnije i najsigurnije.

Razmnožavanje iz semena nikada se ne vrši, jer je to zametan posao a može i da se biljka degeneriše tj. da se povrati u jednu od prvobitnih biljaka iz kojih je ukrštanjem i dugogodišnjom selekcijom nastala ova nova sorta „Mičam“.

Sadnice i reznice vežu se u snopiće po 100 komada. Snopići se pakuju u džakove ali tako da dobiju četvrtast oblik, jer ovako složene sadnice su zaštićene od lomljenja. Sadnice dobro izdržavaju transport i na duže vreme. Kada prispe pošiljka snopiće treba odmah povaditi i razastreti da se sadnice ne upale ili ubuđaju. Snopiće treba ostaviti na vlažnom podu u podrumu ili kakvoj drugoj prostoriji u kojoj se ne mrzne pa ih prskati vodom da se osveže.

Trapljenje sadnica i reznica preduzima se onda ako se ne može odmah saditi na stalno mesto ili ako se ostavljaju za proletnju sadnju ili se stvara rezerva za prodaju. Trapiti se može u prekopane leje od jednog metra širine. Popreko se iskopa jarak za podlanicu širok i toliko dubok a do njega drugi na 10 sm otstojanja pa redom dalje. Sad se u jarak slažu sadnice i reznice jedna do druge i to da su naslonjene na jednu stranu, obično gornju ako je teren strm. Zatim se jarak zatrpa i ovlaš nagazi pa zalije ako je zemlja suva. Vršci sadnica treba da vire iz zemlje da bi lakše olistali. Ovako utrapljene reznice brzo će se ožiliti i olistati. Zato reznice treba trapiti ranije, već počev od kraja avgusta meseca. Sadnice se toape docni.je, obično kad se obere poslednji list. Iako nema opasnosti od običnog moaza ipak je dobro da se trap prekrije svežim đubretom sa slamom radi odbrane od jakih golomrazica. Na jedan m2 stane 1.000 sadnica.

Sečenje sadnica treba tako organizovati da se vadi samo onoliko koliko se može za dan-dva iseći. Obično se preko dana vadi korenje a seče u zatvorenim prostorijama kišnih dana kada se u polju drugi poslovi ne mogu obavljati.

Sađenje se može obaviti ujesen (septembaroktobar) posle jedne dobre kiše, da se biljka primi i ojača do zime. Uproleće je takođe dobro saditi jer tada nema opasnosti od jačih mrazeva, ali i to treba učiniti ranije (mart-april) da bi se biljka razvila pre nego što nastupe letnje žege koje zaustave napredovanje biljke.

Podjednako je dobro sađenje i jesenje i proletnje. Ako se sadi ujesen onda se biljka ranije razvije, ali treba paziti da u nasadu ne leži voda zbog koje biljka može izmrznuti. Proletnje sađenje je sigurnije ali za ovo treba iskoristiti prvo povoljno vreme. Pozno sađenje jasno se zapaža na zadocnelom razvoju biljke.

Saditi treba „pod sadiljku“ tj. kao kupus, ako su vršci napupili ili slistali. Reznice ko.je nisu olistale ili napupile pa im se ne raspoznaje vršak, treba saditi položeno i sasvim pokriti zemljom i ovlaš nagaziti nogom a zatim zaliti ako je zemlja suva. Ovo je potrebno da bi se iz zemlje isterao vazduh i zemlja ovlažila. Prilikom proletnje sadnje, ako zemlja nije vlažna, obavezno se mora zaliti.

Saditi treba v kvadoat na rastojanju najviše od 60 sm a ako je zemlja lošija onda i na kraćem rastojanju. Neposredno pred sađenje zemlju treba dobro usitniti. Zatim izvući brazde uzduž i popreko. Ovo je najlakše izvesti sejačicom. Sadnice saditi na mestima gde se linije seku. Ovako se dobiju pravi redovi a to olakšava okopavanje i svaku drugu obradu.

Na jedan hektar potrebno je oko 30.000 komada sadnica kod rastojanja od 60 santimetara.

U novije vreme nana se sadi i na drugi način a naročito na velikim plantažnim nasadima. Pre svega zemlju treba dobro očistiti od korova. Zatim je nađubriti i duboko uzorati. Neposredno pred sađenje zemlju treba usitniti i izvući brazde 10—15 cm duboke. Ako je zemljište nagnuto, onda ove brazde treba da idu popreko. Rastojanje između brazda treba da bude 60—100 santimetara.

U ove brazde polažu se sadnice dosta gusto i zatrpaju zemljom a zatim povaljaju. Već prve godine jasno se vide redovi i zemlju je moguće obrađivati kopačicom. Posle će se to moći još samo motikom i najzad čupanjem korova rukom. Nasade treba čistiti od korova što je moguće više, jer korov umanjuje prinos nane i procenat ulja.

Druge godine redovi će se spojiti i ceo nasad će izgledati gust kao da je detelina. Preporučuje se da se nana ostavi na istom mestu tri godine. Zatim se prenosi na novo mesto a na njeno seju žitarice, krompir ili slično nekoliko godina pa opet sadi nana.

Nana kao stočna hrana dolazi u obzir tek posle destilacije kada se prekuva i izgubi svoj oštar miris i ukus. Tada je goveda rado jedu a naročito ako je pomešana sa drugom hranom. Pošto je prinos nane po hektaru skoro ravan prinosu sena sa livade to se ovim postiže znatna ušteda, odnosno uzgredan prinos.

Svežu nanu na nasadima stoka ne napada.

Žetva se obavlja kada nana počne cvetati jer je tada najsočnija i ima najveći procenat ulja a to je u julu mesecu. Nanu treba brati samo po suvom vremenu, kada spadne rosa, jer vlažna nana može da se ubuđa. Jednoga dana treba brati samo onoliko koliko se može razastreti radi sušenja.

Nanu je najbolje seći ručno makazama, srpom ili nožem. Ako se žetva obavlja kosom ili kosačicom onda se poseku mnogobrojni mladari koji izbijaju oko glavne stabljike.

Međutim, ako nanu sečemo ručno i to samo glavnu stabljiku do korena, onda mladari ostanu nepovređeni. Kada se ukloni glavni bokor onda mladari dobijaju više prostora, sunca i vazduha a koriste i svu hranu pa zato bujno napreduju. Ako postoji mogućnost i navodnjavanja onda se krajem avgusta može očekivati i druga žetva a najesen i treća.

Namena obrane nane zavisi od tržišta ili kako se želi preraditi. Ako je namenjena za čaj, onda se sa obrane nane skida list. Ovo se obavlja tako, da se prvo otkine vršak zajedno sa tankim grančicama i cvetom a zatim na tome mestu pridrži jednom rukom pa stabljika ili pojedina grana izvuče kroz ovlaš stisnutu šaku druge ruke.

Lišće pri ovome radu treba da pada u podmetnutu korpu i ni u kom slučaju ne sme se gnječiti ili nabijati, jer takvo lišće neće imati veliku tržišnu vrednost.

Ako je biljka namenjena za destilaciju, onda se ništa dougo ne radi nego suši onakva kakva je otsečena. Iako ulja nema u stabljici nego samo u listu, ipak se destiliše cela stabljika, jer je skidanje lista spor i skup posao a u ovom slučaju nepotreban. Za destilaciju je bolja cela stabljika jer prilikom nabijanja u korpu ostaju šupljine oko grana i to olakšava prolaz pari. Ako se destiliše sam list onda se on raskvasi i slepi kao te ga to sprečava prolaz pari.

Ako se nasadi nane nalaze u blizini destilerije, onda se nana i ne mora sušiti nego je treba pustiti da samo provene kako bi zadržala oko 50% vlage. U ovom slučaju treba brati samo onoliko koliko destilator može da savlada za dan-dva. Na ovaj način postiže se i ušteda jer otpada rad oko sušenja. Osim toga izbegava se i rastur kojeg mora biti kod prenošenja suve nane, jer se pri tome mrvi i to lišće ko je sadrži najviše ulja.

Najbolja je roba od prve berbe jer sadrži najveći procenat ulja i zato se bolje plaća.

Sušenje treba obaviti odmah po branju, odnosno treba brati samo onoliko koliko se može osušiti i za koliko se ima prostora.

Brati treba samo po suvom vremenu i kada spadne rosa. Nana, kao i drugo lekovito bilje, nikada se ne sme sušiti na suncu. Ako se nana suši veštački u sušnicama onda se to mora obavljati na temperaturi ispod 40° S.

Inače, nana se uspešno suši na tavanima, čardacima, pod nastrešnicama, sobama i drugim prostorijama gde ima dosta poomaje. Poznato je da dobra ventilacija čini 50% sušenja. Pošto se berba nane obavlja u leto kada je toplo i suvo, to se ovo sušenje uspešno obavlja za nekoliko dana.

Nanu treba rasturiti na čaršave u tankim slojevima i prevrtati dnevno nekoliko puta, naročito crvih dana. Prilikom sušenja na nanu ne sme pasti rosa. Ako se bere i suši vlažna nana, onda se lako ubuđa i upauči. Takođe treba paziti da se ne presuši, jer u tom slučaju nana dobije bledu boju i lako se mrvi. Ovo se dešava ako se nana suši na tavanu sasvim blizu crepa. Takođe treba paziti da ne dobije tamnu, mrku pa čak i crnu boju, naročito ako se suši list za čaj, jer se takva nana smatra kao upropašćena pošto malo vredi i teško se prodaje.

Dobro osušena nana treba da zadrži lepu zelenu boju i da se lako lomi. Sušenje nane je jedan od glavnih poslova i zato na ovo treba obratiti naročitu pažnju.

Ako se raspolaže lesama iz sušnice za šljive onda se sa njima mogu lako i velike količine nane osušiti ia sledeći način. Pod nekom nastrešnicom pričvrste se popreko letve a preko njih stave lese na oko pola metra jedna iznad druge. Ovakve lese mogu se isplesti i od pruća a ne moraju biti tako guste kao za šljive. Glavno je da na lese ne pada rosa ni sunčani zraci.

Na ovako postavljenim lesama može se razastrti i deblji sloj nane jer brzom sušenju mnogo doprinosi vetar koji poduhvati nanu odozdo pa se ona ne može zapariti.

Vanredno dobri rezultati postižu se sušenjem nane i ostalog bilja pomoću infra-crvenih zraka. Osušena biljka ovim zrakama zadrži svoju prirodnu boju, u ovom slučaju zelenu, koja se ni docnije ne menja niti se osušena droga kvari. Rukovanje sa ovakvom sušnicom je sasvim jednostavno. Infra-crvene zrake zrače sijalice od 250 vati ispod kojih se postavi lesa na kojo.j je razastrta nana. Temperatura se reguliše otstojanjem sijalica od lese. Sušenje infra-crvenim zracima ima mnogo prednosti a nedostatak je geto ima mali kapacitet. Ove sijalice postižu uštedu struje do 75% a rad s njima isplativ je ako je struja jevtina. U tom slučaju vrlo su podesne sušnice sa beskonačnim platnom. Zasada se koriste za sušenje ma|Njih količina i ako se želi kvalitetna roba.

Za 1 kg suvog lista potrebno je 4-5 kg sirovop ili 8-10 kg sirove stabljike nane.

Pakovanje je jednostavno i jevtino. Veće količine suvog lista pakuju se u papirnate kese (kao šećer) ili u bale ako je namenjen za izvoz. List se ne sme mnogo nabijati da se ne bi mrvio. Suva stabljika namenjena za destilaciju prenosi se u velikim balama kao slamarice.

Nana, koja je namenjena za destilerije i duži transport može se pakovati i u bale kao seno. Ovo se čini radi uštede prostora jer je ovo kabasta roba.

Ako se ne raspolaže presama za seno, onda se može pakovati i na sledeći način: uzme se sanduk od duvana ili slične veličine, pa se preko bočne strane koja je jedina otvorena, polože popreko tri žice a uzduž jedna. Zatim se nana nabija preko ovih žica do pola sanduka. Tada pokupiti lišće i sitnije grančice i sasuti u sanduk da dođu u sredinu bale i dopuniti sanduk. Zatim se žice zategnu i vežu a bala istrese iz sanduka.

Prinos nane po hektaru zavisi od plodnosti i uopšte od kvaliteta zemlje, navodnjavanja, đubrenja, obrade i klimatskih uslova. Nana je inače otporna ka-o i svaki korov i neće je uništiti ni suša ni poplava pa ni grad jer se brzo omladi. Ako poplava ne traje dugo onda joj može samo koristiti. Suša će samo usporiti razvoj biljke i umanjiti prinos ali kvalitet će biti bolji, odnosno procenat ulja veći.

Prinos suvog lista (folija) po hektaru u našim prilikama treba da bude oko 1.500 kilograma.

Prinos suve stabljike (herba) po hektaru može da se postigne od 1.500 do 6.000 kg a normalno je da se dobije u drugoj godini oko 3.500 kilograma.

Isplativije je nanu gajiti na manjim površinama ali kako treba, nego na većim a bez potrebne nege.

Bolesti na nani pebe se pojavljuju, ali je ipak napada jedna vrsta gljivice u kišnim godinama što se na lišću )dražava u vidu rđe. Ovakve obolele stabljike treba povaditi i spaliti. Inače, presađivanjem se na.jlakše sprečavaju bolesti na nani.

Otkup suve nane vrše preduzeća koja se bave prometom droga, bilo za domaću potrošnju ili za izvoz, a takvih preduzeća ima u svim republikama. Potrebno je unapred ugovarati da bi se znalo da li će se sušiti list koji ide za izvoz ili cela stabljika za domaće destilerije.

Obično destilerije održavaju vezu i najužu saradnju sa proizvođačima jer je to u obostranom interesu, odnosno jedni bez drugih nemaju uslova za razvoj i opstanak.

Nana je tražena roba i zato nije teško naći kupca. Za izvoz dolazi u obzir samo kvalitetna roba i to u velikim partijama.

Isplativost gajenja nane je očigledna. Pre svega samo gajenje je sasvim jednostavno a prinos sigurniji nego kod mnogih drugih biljaka koje se već gaje. Za gajenje nane nisu potrebne velike površine i zato bi trebalo svako domaćinstvo da ima pod nanom barem jednu parcelu prema svošm mogućnostima. Ekonomije i velika državna dobra koja raspolažu mehanizacijom takođe su postigli dobre rezultate gajeći nanu na velikim površinama, naročito ako u blizini imaju destileriju ili sami svoju podignu.

Gajenje nane i sitnim posedima može biti od koristi, naročito ako ima dece i starijih osoba koje nisu za teži rad, ali se zato mogu baviti skidanjem i sušenjem lista. Ovo je pipav ali isplativ rad, obavlja se u kući i donosi lepe prihode.

Gajenje nane preporučljivo je i onim početnicima koji nameravaju da pređu na gajenje i drugih lekovitih ili začinskih biljaka, pa im je prethodno potrebno izvesno iskustvo.

Iako je početo sa proizvodnjom nane na više strana pa i destilacijom, ipak je sve to neznatno prema našim potrebama. A kada proizvodnja toliko poraste da dolazi u obzir i za izvoz, onda će tu proizvodnju trebati objediniti da bi se mogle sakupiti veće partije. Takođe i sirovo ulje može da se izvozi.

Prerada nane

Destilerije se podižu tamo gde za njih postoje sirovinske baze ili se takve mogu stvoriti. U ovom slučaju, primera radi, opisaćemo jednu vrstu destilerije kakva se organizovano podiže u poslednje vreme.

U okviru postojeće zadruge pokrenuta je akcija za sađenje nane. Nabavljene su sadnice nane sorte „Mičam“ kod zadruge specijalizovane za gajenje lekovitog i začinskog bilja. (Važno je napomenuti da je od presudnog značaja da prva nabavka sadnica nane bude čiste sorte ,,Mičam“).

Uporedo sa akcijom za sađenje nane održavana su i stručna predavanja i seminari na kojima su zainteresovani upoznati sa privrednim značajem gajenja i prerade nane. Praktično je pokazano kako se nana sadi i obrađuje a posle bere, suši kao i ostale radnje.

Prve godine, ako je prinos mali, berba se proda drugoj destileriji. Inače, glavno je da se dođe do veće količine sopstvenog rasada a to je već prve jeseni. Tada se ide u širinu tj. da se što više zasadi. Ovo nije teško postići jer je svima jasna korisnost ove biljke..

Druge godine očekuje se najznačajnija berba i to u julu mesecu. U međuvremenu se nabavi destilator i smesti u kakvu postojeću zgradu koja ima takav položaj da se može dovesti voda za hlađenje. Za ovo se koristi kakav izvor, potok ili vodenički jaz. Vode je dovoljno koliko daje jedna obična česma.

Zatim počinje destilisanje. Dobijeno sirovo ulje šalje se na prečišćavanje (rektifikaciju). Zasada ovo obavlja Institut za ispitivanje lekovitog bilja NRS u Beogradu. Obično se ulje proda unapred i čim se prečisti predaje se kupcu. Ovo se čini mesečno u manjim partijama 20—100 kilograma. Ostaje ioru da se proda prekuvana nana za stočnu hranu. Time bi rad na preradi nane u destileriji bio završen.

Organizacija poslovanja destilerije svodi se na to, da od svojih zadrugara prima nanu, da je destiliše i ulje unovči. Zatim isplaćuje zadrugarima primljenu nanu. Ovako se posluje na ,,otvoren račun“ ako destilerija ne raspolaže obrtnim sredstvima.

Iskustvo je pokazalo, da je najbolje odmah osnovati specijalizovanu zadrugu za gajenje i preradu lekovitog, začinskog i aromatičnog bilja, koja treba da ima svoj destilator i obrtna srestva.

Važan je onaj momenat da zadruga kod preuzimanja nane odmah i istu plati, jer tom prilikom zadrugar odmah vidi rezultat svoga rada. Zadruga se stara da što više rasada proda u druge srezove. Zadruga ovo organizovano sprovodi, preuzima rasad od svojih članova, stručno ga pregleda i pakuje a zatim isporučuje kupcu. Sve ovo mora biti najsavesnije urađeno, jer od toga zavisi uspeh novih sadioca a bez poverenja nema uspešnog poslovanja.

Uporedo sa ovakvim poslovanjem zadruga se stara da za preradu koristi postojeće samonikle sirovine, razne korove, kamilicu, lipu, kleku itd. Još se više stara da sebi osigura novu sirovinsku bazu uvođenjem gajenja novih biljaka, kao: estragona, majorana, valerijane, angelike, kima, korijandera, morača, belog luka itd. Sve ovo zavisi od lokalnih terenskih i klimatskih uslova.

Neverovatno je kako zadrugari rado prilaze ovoj novoj grani biljne proizvodnje i unose svo.je iskustvo iznalazeći nove načine obrade da bi poboljšali kvalitet i povećali prinos. Primorje, radi svoje blaže klime, ima i druge mogućnosti.

Destilator je skoro jedino postrojenje u ovakvom preduzeću, ali zato umnogome od njega zavisi uspeh. Destilatora ima mnogo, raznih tipova a zajedničko im je to, da se na svima destilisanje vrši pomoću vodene pare. Dobar destilator mora da ispunjava sledeće uslove: da nema mrtvih uglova na da ne rastura skupoceno ulje, da destilisanje teče lako i brzo, da je destilisanje pregledno, da se destilisanje može kontrolisati, da se ulje može otakati u toku destilisanja, da je ulje što čistije, da je mogućnost destilisanja potpuna.

Florentinska flaša

1. florentinska flaša
2. gornji otvor
3. donji otvor
4. izbušeni zapušači
5. slavina za otakanje ulja
6. prelivna cev
7. stakleni levak
8. sloj ulja
9. destilisana voda

Osim toga, da se otpadna voda odmah, ponovo, sama vraća na destilisanje. Ovo je važno zato što otpadna voda sadrži izvesan procenat ulja pa bi se morala zasebno destilisati a na ovaj način to se uzgred obavi.

Dovođenje pare vrši se na dva načina. Kod aparata sa duplim dnom u kazanu para se dovodi u ovaj međuprostor da bi se zagrejao ceo aparat a posebno se dovodi para do ispod materijala koji se destiliše — da bi mogla kroz njega strujati. Za ovakav destilator potrebno je imati poseban parni kotao.

Destilator sa direktnim loženjem ima kazan napunjen vodom a ispod njega je ložište. Na ovaj način zagreva se ceo aparat a para se diže iz ključale vode i struji kroz materijal koji se destiliše. Ovakvi aparati mnogo su jevtiniji, jednostavniji za rukovanje i iziskuju manje troškove. Takođe i u ove aparate može se dovesti para ako se njom raspolaže.

Stariji tipovi destilatora imaju ugrađen gornji deo u koji se puni droga kroz otvor. Kada se destilisanje završi onda se kroz isti otvor droga vadi. To znači da za celo to vreme destilator ne radi i to je izgubljeno vreme. Osim toga teško je obavljati sav taj posao na vrelom aparatu i zato opekotine nisu retke.

Noviji destilatori imaju dve korpe sa šupljikavim dnom koje se naizmenično postavljaju na kazan iz koga struji para. Nedostatak ovih aparata je taj, što je poklopac sličan rakijskom kazanu pa se mora oslobađati stega da bi se odigao a zatim gurnuo u stranu kako bi se korpe mogle zameniti. Mada je i ovo veliki napredak ipak ne zadovoljava potpuno, jer ovo skidanje vrelog poklopca nije tako jednostavno makar bio i na konzoli. Osim toga potrebna je i dizalica za skidanje korpe. Sve se ovo obavlja nad aparatom iz koga pokulja para kad se otvori.

Najnoviji tip destilatora prikazai je na priloženoj slici i skici. Ovaj aparat ima izolovanu peć i ugrađeno ložište od livenog gvožđa koje sprečava rasturanje plamena po unutrašnjosti peći, i usmerava ga na kazan sa vodom. Kazan je od kalajisanog bakra. Na ovaj kazan postavlja se korpa sa šupljikavim dnom. Korpa ima gornje i donje drške za skidanje i naticanje na sanke i kuke za pervaz da se može odvlačiti ako postoji i dizalica sa točkićima.

Originalno je na ovom aparatu to, što je cev smešten u jedan okvir na kome je sve postavljeno. U visini gornjeg dela korpe na okvir su pričvršćene dve poluge na preklapanje u vidu sanki, Nana „Mičam“ a na korpama sa strane nalaze se točkići. Kad se ove poluge spuste onda one podignu korpu toliko iznad kazana da se ona jednim potezom ruke može izvući do na kraj sanki ispred kazana, jer lako klizi na točkićima. Odavde je dva radnika lako skinu.

Zatim nataknu na sanke drugu korpu i gurnu je do nad kazan. Tada odignu poluge od sanki a korpa upadne u svoje ležište na kazanu i destilisanje se nastavlja. Sve ovo traje samo tri minuta. Zato pri ovoj zameni korpi, odnosno materijala za destilisanje, nema gubitka pare ni vremena.

Poklopac na ovom destilatoru takođe je uglavljen na okviru pomoću dve spirale koje se pomoću točkića odvrću i zavrću. Time se poklopac odiže ili spušta, odnosno pritisne na korpu a ova na kazan i tako je odjednom sve zaptiveno. Na taj način poklopac se uopšte ne dodiruje niti namešta jer ima svoje stalno i utvrđeno ležište. Rukovanje je sasvim jednostavno i sigurno.

Hladnjak (kondenzator) izrađen je od bakarnih kalajisanih cevi i ima kapacitet veći nego što je potrebno i zato je hlađenje potpuno i ne dolazi do zastoja. Na donjem delu hladnjak ima levak u kome se skupljaju sve kapljice iz pojedinih cevi i zajedno čine tanki mlaz koji napolje curi kroz ispust. Levak se može skidati da bi se cevi mogle čistiti. Voda za hlađenje dovodi se pomoću gumenog creva u donji deo hladnjaka a na gornji otiče. Hladnjak se drži na konzoli koja je pričvršćena na okviru i ima regulator za centriranje položaja.

Dovodna cev između poklopca na destilatoru i hladnjaka spojena je pomoću holendera na oba kraja. Kada se podiže poklopac na destilatoru onda je potrebno odvrnuti holender nad hladnjakom a kada se poklopac spušta onda i dovodna cev upada na svo.je mesto jer je centrirana. Bolje je odvrtati ovaj holender jer je pristupačniji.

Kazan destilatora ima još dva otvora sa strane odmah ispod korpe. Jedan je na strani kondenzatora korz koji pritiče višak kondenzovane vode ko.ja se kroz prelivnu cev vraća iz florentinske flaše. Drugi otvor nalazi se na suprotnoj strani i služi kao rezerva za dovod pare iz parnog kotla, ako za to ima mogućnosti i potrebe.

Peć se loži drvima ili ugljem a može i raznim otpacima. Regulisanjem proma.je održava se jačina vatre. Ložište je tako izgrađeno i postavljeno da se postiže maksimalno iskorišćavanje goriva i zato se sa lakoćom održava voda u ključalom stanju. Ovo je važno jer od toga zavisi dobijanje potrebne količine pare za normalno destilisanje.

Iskustvom je utvrđeno da je jedan m3 dobrih suvih bukovih drva dovoljan za 20—22 partije destilisanja. Radi boljeg iskorišćenja goriva potreban je plamen a ne žar.

Iskustvo je pokazalo da našim uslovima ovakvi destilatori najbolje odgovaraju. Izrađuju se kod nas i nisu skupi pa ih može nabaviti i zadruga sa skromnijim srestvima. Za rad na ovakvom destilatoru potrebna su svega dva radnika a u isto vreme mogu poslužiti više ovakvih destilatora.

Florentinska flaša pronađena je pre više vekova pa zaboravljena a onda ponovo pronađena pa i danas je nezamenljiva. Florentinska flaša je jedan jednostavan ali vrlo koristan pomoćni sud pa ga koriste i najveća preduzeća.

Florentinska flaša je ustvari jedna obična flaša do 10 litara sa dva otvora (tubusa) od kojih je jedan pri dnu a drugi na suprotnoj strani odmah ispod onoga mesta gde se flaša počinje sužavati u grlić koji je poširok.

Pošto je ulje lakše od vode (ima ulja koja su teža od vode pa se njihovo odvajanje vrši u obrnutom pravcu) jer je ovde reč o mentol ulju,

Sandučić za proizvodnju rasada to se ono izdiže na površinu a ova njegova osobina koristi za odvajanje.

U donji otvor se stavi izbušen zapušač od plute a u njega uglavi prelivna cev čija visina dopire do mesta gde se flaša sužava. Kad se flaša napuni do visine prelivne cevi onda kroz nju otiče voda i tako održava isti nivo u flaši.

Destilisana voda sadrži još uvek sitnih kapljica ulja koje se nisu mogle tako brzo odvojiti pa da ne bi oticale u kanalizaciju, ta voda se vraća u kazan na ponovnu destilaciju. Osim toga, kada ovako stalno kruži ista destilisana voda, onda se ne stvara u kazanu kamenac.

Ispod nosca prelivne cevi stavi se levak koji je spojen sa otvorom na kazanu pomoću gumenog creva. Ovo gumeno crevo mora biti nešto duže da bi njegova sredina ležala niže nego što je levak i otvor na kazanu. Ovo zato da bi u ovom najnižem spuštenom delu gumenog creva stalno ležala voda koja sprečava da iz kazana para prodre i izlazi na levak.

Suprotni otvor služi za otakanje ulja. U ovaj otvor takođe se uglavi izbušen zapušač od plute u koji se uvuče slavina od stakla ili cinka. Ova slavina ima sa spoljne strane oboren nosac a sa unutarnje produženu cev i uzdignut nosac.

Oba ova zapušača treba uvezati bakarnom žicom za flašu, jer se može desiti da zapušač iskoči kod prenošenja flaše pa bi se u tom slučaju prosulo skupoceno ulje.

U gornji široki otvor postavi se stakleni levak koji je na dnu savijen nagore. Vrat ovog levka treba da doseže skoro do polovine flaše.

Prilikom destilisanja florentinska flaša se postavi ispod hladnjaka tako da mlaz destilata (kondenzovana voda sa uljem) pada pravo u stakleni levak.

Ispod ove florentinske flaše postavi se druga ali samo sa donjim otvorom u koji se umesti slavina. Ova flaša služi za prikupljanje ulja iz gornje flaše. Na slavinu gornje flaše namesti se gumeno crevo i spusti u grlić donje flaše. Kad se u gornjoj flaši nakupi dosta ulja, s vremeia na vreme, otvori se slavina i ispusti ulje u donju flašu. Na ovaj način gornja flaša se ne pomera sa svoga mesta a donja kad se napuni odnosi se na ponovno odvajanje vode. Ujedno na ovaj način kontroliše se koliko je koja smena proizvela ulja.»

Oprema destilerije nije skupa. Potreban je jedan dobao destilator za početak a onda poema potrebi nabaviti i druge. Bolje se isplati raditi odmah na tri destilatora sa istim radnicima nego na jednom. Nije prednost samo u tome nggo bi se nadnice izrade delile na oko 15 litara ulja umesto na 5 litara koliko može jedan destilator dnevno da proizvede, nego što bi se nana brže preradila, odnosno odmah onako kako se donosi pa bi bilo manje rastura.

Pored dve florentinske flaše potreban je i još jedan levak za odvajanje vode na kome se ujedno i filtrira ulje. Osim ovoga potrebno je još nekoliko flaša, balona i kanti u čemu će se držati ulje. U magacinu je potrebna jedna vaga za merenje primljenih sirovina. To bi bila sva oprema jedne destilacije.

Destilisanje nane je najvažnija radnja u celokupnom ovom poslu i zato se mora najsavesnije izvoditi. Ima pri tome naizgled beznačajnih sitnica ali i na to treba obratiti pažnju ako se želi pun uspeh. Ova.j opis tehnološkog postupka iako je skraćen ipak je jasan i dovoljan da se sve radnje sa uspehom izvedu.

U samoj destileriji rad na preradi mora biti tako organizovan, da sirovina na svom prirodnom PUTU u.procesu prerade nikuda ne skreće sve dok na kraju finalni proizvod ne ode u svoje spremište a otpadak neposredno napolje.

Ovo zavisi i od rasporeda postrojenja i odeljenja, raspored mora biti takav da ne dolazi do sudaranja u unutarnjem transportu.

Ako je zgrada prizemna i ima tavan a može se podeliti u više odeljenja, onda destilator treba smestiti negde u sredinu. Potrebna je jedna zasebna prostorija u kojoj he se filtrirati ulje. U istoj može i da se ostavlja. Bolje je ako ima poseban magacin v koji će se predavati gotovo ulje po obračunu. Spremište za ulje treba da bude hladno, mračno, suvo i promajno. Svetlo utiče na ulje da dobije tamniju boju — žutu.

Jednu bočnu prostoriju treba odrediti za prijem sirovina a drugu za iznošenje prekuvane nane. Sva tri ova odeljenja moraju imati ulaze spolja i da su međusobno povezana vratima. Poželjno je da ispred njih bude nastrešnica.

Ovako ili na sličan način ako se izvrši raspored, onda se sirovina prima u jednom bočnom odeljenju. U istom odeljenju puni se korpa pa unosi u srednje gde je destilator. Kad je završeno destilisanje onda se korpa iznosi na suprotnu stranu i tamo istresa, suši, lageruje ili odašilje dalje. Pošto sva ova odeljenja imaju spoljne ulaze, to ne može doći do gužve. Glavno je izbeći gužvu jer se ovde radi o kabastoj sirovini koje se nagomila plastovima za nekoliko dana.

Ako se o ovome ne vodi računa pa se suva nana prima gde bilo a prekuvana istresa negde u dvorištu ili ako je ovo u više zgrada, onda do gužve neminovno mora doći. Ako se suva nana nalazi u nekoj zgradi preko dvorišta, onda se tamo mora prenositi korpa i nuniti. Lako je zamisliti kako to izgleda zimi po snegu ili još gore po kiši i blatu po noći. Takav rad je skopčan sa rasipanjem, gaženjem i upropašćavanjem onog što je najvrednije — mrvljenjem lista. Obično nema ni sigurnog osvetljenja pa se radi pri fenjerima a kako je suva nana upaljiva kao barut onda do nesreće može lako doći.

Prokuvana nana ako se istrese na dvorište pa pokisne onda se može smatrati izgubljenom. Upozoriti na ova dva slučaja nikad nije dovoljno.

Prijem i smeštaj sirovina najbolje je organizovati tako, da se u bočno odeljenje prima onoliko koliko destilator može da savlada. Višak ostavljati na tavan na docniju preradu. Ujedno vršiti odabiranje, destilisati lošiju koja ne može čekati a bolju ostavljati na tavan. Kada do1)e na red za preradu i ona sa tavana, onda se može napraviti otvor u podu i kroz njega sa tavana probacivati sirovinu dole u bočno odeljenje.

Nanu treba dobro sušiti da bi mogla lagerovana čekati a da se ne pokvari. Suva nana može da se ubuđa ili upauči ako se vlažna lageruje ili ako pokisne.

Nana se može destilisati i provenula sa 50% vlage. Ovakva dolazi u obzir samo onda ako se može odmah destilisati, jer inače takvu nije moguće lagerovati a da se ne pokvari. Teškoća je pri ovome u obračunu, jer je teško odrediti stepen vlage. Ali ako se radi o sopstvenoj nani. koju nije potrebno meriti i obračunavati, onda je takvu najbolje odmah destilisati kao provenulu. Rezultati će se videti u dobijenom ulju i kao takvo obračunati.

Destilisanje provenule nane treba svakako uvesti gde god se to može. Ovo se čini tako, da se obrana nana ostavi dva-tri dana da samo provene tj. da se ne osuši potpuno. Kad je destilisanje u toku onda se i nana bere i to više nego što destilator može da savlada a to je ta nedosušena nana koja se mora destilisati. Ovako se radi zato da ne bi došlo do prekida destilisanja u slučaju kiše kada se nana ne može brati a rezervne nema.

Osim toga, glavni je razlog i taj, što se ulje nalazi u vidu sitnih kristala na donjoj strani lišća a kada se potpuno osuši onda se lišće mrvi. Tako propada ono što je najvrednije — list i s njim ulje. Ovaj rastur je osetan ako se suva nana više puta prenosi jer se tom prilikom najviše mrvi.

Kod destilisanja provenule nane ovog rastura uopšte nema. Međutim, treba imati u vidu da se sirova nana teže destiliše i duže traje a ulje bude žute boje. Osim toga, za destilisanje sirove nane potrebno je sedam puta više pare.

Destilisanje može početi kad je sve pripremljeno i to ovim redom. Kada počne dovoz nane i kad se nakupi rezerva za dva-tri dana. Pregleda se destilator i dovede sve u red.

Prvo se napuni kazan sa vodom za oko 15 sm niže od gornje ivice. Proveriti da li je ispravan dovod vode na donji otvor u hladnjak i oticanje na gornji otvor. Namestiti florentinsku flašu ispod hladnjaka i proveriti da li je stakleni levak u flaši namešten tačno ispod levka hladnjaka da se u njega sliva mlaz destilata. Odstojanje treba da je 2—3 santimetra. Proveriti da li je dobro namešteno gumeno crevo između florentinske flaše, odnosno levka ispod prelivne cevi i otvora na kazanu. Kroz ovo crevo treba da se vraća destilisana voda iz florentinske flaše u kazan. Crevo treba da je nešto duže i na sredini niže od oba otvora da bi se u njemu zadržala voda i na taj način sprečavalo da para iz kazana prodire u levak.

Aluminijumska korpa prenese se u bočno odeljenje i napuni se suvom nanom. Ovo punjenje ne treba da bude ovlaš jer na taj način neće stati mnogo. Bolje je ako se snopići izduže pa nabijaju u krug a uporedo kupe sitnije grane i sav sitnež i to trpa u sredinu. Kad se složi jedan takav sloj onda jedan radnik uđe u korpu i nogama nabija drogu naročito petama po krajevima. Zatim se trpaju sledeći slojevi i stalno nabijaju nogama. Sav sitnež treba staviti u sredinu. Pri ovome uvek bude otpadaka a naročito izmrvljenog lišća. Sve ovo treba počistiti i staviti u sredinu jer baš to je najvrednije. Ulja nema u stabljici i granama, nego samo u lišću. Korpu treba napuniti do vrha ali pri tome paziti na jednu sitnicu. Naime, suva nana je kruta pa i pored najbolje pažnje, kad je sve gotovo, grančice se opruže preko kvice korpe. Ovakva grančica, kada se korpa namesti u destilator, štrči napolje a kad nalegne poklopac onda pored ove grančice ostane šupljina koju dihtung ne može sasvim da zatvori. Kroz ovaj mali otvor izlazi para i to ona koja nosi ulje. Ovo se poznaje po tome što miriše na mentol.

Ovakve grančice što štrče iz korpe mogu naneti osetan gubitak. Kad se korpa namesti u destilator pa pre nego što se spusti poklopac treba rukom opipati ivice korpe i zataknuti unutra sve grane koje su izvirile napolje. Zatim spustiti poklopac i pritegnuti koliko se može pomoću gornjih točkova. Dihtung se nalazi u obodu poklopca i on nalegne na ivicu korpe.

Kad je korpa napunjena dva je radnika prenesu do destilatora, držeći za donje drške. Na destilatoru su poluge-sanke spuštene i kad se prinese korpa odmah se okači na sanke i to tako da užljebljeni točkići na bokovima korpe legnu na poluge. Staklara.

Zatim se korpa gurne nad kazan. Korpa lako klizi na svojim točkićima preko poluga-sanki. Kad se korpa nađe nad kazanom onda se podignu poluge i tako korpa upadne u svoje ležište na kazanu. Poluge se ostave preklopljene da ne smetaju. Zatim se spusti poklopac. Sad je sve spremno za početak destilisanja.

Ako je kazan napunjen vodom, pusti se i voda u hladnjak. Proveri se da li je spoljna cev holenderom iznad hladnjaka pritegnuta. Onda se podloži vatra i to jaka vatra da što pre voda proključa. U međuvremenu puni se i prinese i druga rezervna korpa.

Sad se očekuje da poteče destilat. Kod prvog destilisanja ovo dosta dugo traje dok voda proključa a kod sledećih za 6 minuta, što zavisi od jačine vatre. Dakle, prelaganje kazana traje 3 minuta i još 6 minuta da poteče novi destilat. Prema tome, prekid destilisanja traje svega desetak minuta a to je tako malo da se može smatrati kao da aparat radi besprekidno. Iako je njegova zapremina mala, ova brzina i lako rukovanje a uz to i preglednost i dobro iskorišćenje daju mu prednost. Jačina vatre se reguliše otvaranjem i zatvaranjem vrata na pepeljari. Nikada ne treba nabacati mnogo goriva da se ložište zaguši. Naprotiv, bolje je manje goriva a pri tome voditi računa da je rešetka očišćena od pepela da bi vazduh mogao slobodno strujati. Razgaranje vatre zavisi od priticanja kiseonika. Vodeći o ovome računa može se postići znatna ušteda goriva.

Kada voda proključa para se diže i nemajući kuda da izađe mora da prodire kroz rupičastu rešetku, dno korpe. i da struji kroz drogu koja je v njoj nabijena. Prolazeći kroz drogu para je omekša i otapa sve što može sobom da povuče i to: sitne kristale mentol ulja, smolu, vosak, razne mirise i druge nepotrebne sastojke. Prolazeći ovako kroz drogu para je postepeno zagreva i najzad izbije pod poklopac i ovde se kupi. Pridolaskom nove pare mora da se probije kroz spojnu cev i tako dospe u hladnjak. U hladnjaku para nane proširenje i tu se kupi dok je nove količine ne potisnu naniže kroz cevi oko kojih struji hladna voda.

Para kad dospe u cevi hladnjaka ona ih zagreje a sa spoljne strane voda hladi. Usled ove razlike u temperaturi para se naglo hladi i pretvara u kapljice koje se hvataju na zidove cevi. Sitne kapljice se sjedinjuju i tako otežane ne mogu da se drže na zidovima cevi nego klize naniže. I taj se proces stalno obnavlja — nova para nailazi i pretvara se u kapljice i pada u levak na donjem delu hladnjaka. U hladnjaku ima mnogo cevi promera debljine prsta da bi površina hlađenja bila što veća. Hladnjak je tako podešen da može ohladiti (kondenzovati) više pare nego što je stvarno ima. Ovo je potrebno da bi mogao savladati i veće količine pare ako iznenada provali, kao što se ponekad dešava. Kapljice iz cevi padajući u levak hladnjaka sjedinjuju se u tanki mlaz koji curi kroz cev levka u levak florentinske flaše. To je destilat.

Kad otpočne destilacija a to je kad se nastavi korpa sa drogom i podloži vatra, onda se može pratiti razvoj procesa. Prvo treba podložiti jaku vatru da bi voda što pre proključala i proizvodila što više pare. Korpa je hladna kada se nastavi i počne se zagrevati sa donje strane kad u nju počne prodirati para. Ovo se može pratiti pipanjem rukom dokle se para popela zagrevajući korpu, poklopac i dovodnu cev. Kad se zagreje vrat hladnjaka znači da je para u njega već prodrla i tad se može očekivati da procuri destilat.

Toga časa treba pritvoriti vrata pepeljare da bi se smanjila promaja i time prigušila vatra. Ovo je potrebno zato da bi se smanjio pritisak pare i tako usporilo njeno strujanje kroz drogu. Kad se ujednači isticanje mlaza destilata iz hladnjaka, onda i vatru tako podesiti da tako stalno ostane.

Prva navala pare kroz drogu povuče sobom i mnogo ulja, usput se zadržava i gomila a onda odjednom provali i može da „produva“ kroz hladnjak a da se ne kondenzuje. Ako se ovo desi, to se i golim okom može zapaziti kako iz hladnjaka izlazi para. Ovo se i po mirisu oseća jer jako miriše na mentol.

Prva navala pare nosi najviše mentola pa ako se ne kondenzuje onda je on izgubljen. Na ovo treba paziti kad se očekuje da destilat procuri. Sprečiti se može ako se priguši vatra. Osim toga, treba stalno kontrolisati priticanje hladne vode u hladnjak. Otpadna voda iz hladnjaka ako je jedva mlaka onda je sve u redu. Inače, ako je topla ili čak vruća, to znači da hlađenje nije dovoljno. Zato treba kontrolisati temperaturu vode koja otiče iz hladnjaka.

Destilisanje mora biti ujednačeno a to se postiže ako se stalno održava jaka vatra. Ovo se kontroliše jačinom mlaza destilata koji ističe. Štetno je naložiti jaku vatru pa je pustiti da postepeno jenjava što se odražava na destilatu, jer umesto mlaza on samo kaplje. Ovo nije samo izgubljeno vreme i gorivo, nego se može desiti da ulja posle bude malo ili nimalo usled procesa koji nastupa kad se droga „kiseli“ umesto da se destiliše, a ovo je moguće samo na odgovarajućoj temperaturi. Destilacija mora da teče ujednačeno i kratko.

Kad je destilacija pri kraju onda pustiti vatru da sasvim oslabi. Ovaj destilator je tako opremljen da na njemu ne treba ništa dirati kada se vrši zamena korpi. Hladnjak i proticanje vode kroz njega, florentinska flaša i prelivna cev sa vodom — sve ostaje na svome mestu.

Rezervna korpa napunjena drogom treba da stoji pripremljena kod destilatora, kada se pristupi zameni korpi. Tada se odvrne holender nad hladnjakom na spojnoj cevi (lula) a zatim odvrnu oba točka paralelno na poklopcu i isti tako podigne. Zatim se spuste poluge-sanke i tako korpa podigne iz svoga ležišta pa onda izvuče do na kraj sanki. Tada je dva radnika skinu. Zatim odmah nataknu rezervnu korpu na sanke i gurnu do nad kazan. Poluge se poklope i korpa legne u svoje ležište. Zatim se spusti poklopac okretanjem oba točka paralelno i pritegne koliko je potrebno. Najzad se zavrne i holender nad hladnjakom na spojnoj cevi. Time bi zamena korpi bila završena i destilisanje se nastavlja. Sve ovo ne traje više od tri minuta. Ako se radi sve spretno i kako treba, onda to nije zamorno, nema opekotina ni poremećaja.

Prilikom zamene korpe treba proveriti da li je voda u kazanu uvrela pa ako je potrebno onda doliti do potrebne visine. Ovo je najlakše iz gumenog creva sa vodom koja otiče iz hladnjaka jer je pri ruci.

Kad su korpe zamenjene odmah se naloži jaka vatra i čeka se da destilat procuri a pri tom paziti da prvi mlaz poteče kako treba i posle održavati jednaku vatru.

Korpa koja je skinuta sa aparata iznosi se napolje i istrese u drugu bočnu prostoriju ili pod kakvu nastrešnicu a ako je leto onda na sunce. Glavno je da se osuši. Ako je destilacija pravilno tekla onda je ova menta jedva vlažna. A ako se dugo „kiselila11 onda je sva raskuvana.

Prekuvanu nanu goveda rado jedu a naročito dok je onako sveža iz aparata. Zato je najbolje unapred rasprodati tvrdi se da goveda hranjena mentom osetno napreduju, naročito zimi.

Korpe kad se izvuku iz aparata i dok stoje na polugama-sankama ispred aparata mogu se iznositi i unositi i na taj način ako se dužinom ispred aparata na tavanici pričvrsti šina na kojoj visi dizalica na točkićima, pa se korpa samo malo podigne i onda gura. Korpe već imaju povraz za koji se zakači dizalica a ona može biti sasvim obična od 100 kg nosivosti.

Šina se postavi iz jednog bočnog odeljenja ispred destilatora pa u drugo odeljenje a onda se vraća u elipsastom krugu. Potrebne su dve dizalice. Na jednoj visi korpa koja je napunjena svežom drogom i kao takva dogurana pred destilator. Kad se izvadi korpa iz destilatora ona produži na istresanje a na njeno mesto spušta se nova. Prva kad se isprazni vraća se u prvo odeljenje na punjenje i tako stalno ide jedna za drugom.

Ovo je sasvim zgodan pomoćni uređaj i nije skup, ali ni rad na destilatoru nije težak pa zato nije neophodan. Međutim, ako se postavi baterija od nekoliko destilatora onda se isplati i ovakav uređaj, jer tada stalno putuju korpe jedna za drugom.

Voda iz hladnjaka što otiče uvek je mlaka i može se koristiti za tuš ako se na kraju cevi postavi sito.

Destilat iz hladnjaka pada u stakleni levak koji je namešten u široki grlić florentinske flaše. Ovaj levak ima dugačak vrat koji je na donjem kraju zavrnut u stranu. Kada destilat kroz ovu cev propadne do dna onda se odvajaju kapljice ulja i penju na površinu a sitne još lebde u vodi i postepeno se penju. Na ovaj način odvaja se ulje od vode.

Zajedno sa uljem i vodom na ovaj način u florentinsku flašu dospevaju i drugi neželjeni sastojci pa i prljavština. Znatan deo prljavštine vraća se u destilator ako je spojna cev na poklopcu dosta visoka. Para povuče sobom čestice i movice dooge ali usled visine cevi ne može ih proneti skroz zato se one hvata ju na zidove cevi i posle, kada se cev ohladi i voda kondenzuje, opet se vraćaju u destilator.

Ostala prljavština je lakša od vode a teža od ulja. Zato se zadržava na površini vode a ispod ulja i tu ostaje.

Stakleni levak u florentinskoj flaši prihvata destilat i ispušta ga u destilisanu vodu gde se on odvaja. Zato ovaj levak ima dugačak vrat koji prolazi kroz ceo sloj ulja. Na ovaj način ulje u flaši stoji nepokretno i samo se prečišćava dok se talog kupi ispod njega. Ako bi destilat slobodno padao u florentinsku flašu onda bi on bućkao i ulje bi bilo stalno uzburkano i ne bi se moglo taložiti.

A na ovaj način ulje stalno miruje i sasvim se izbistri. Kada se nakupi dovoljno ulja onda se odvrne slavina na gornjem bočnom otvoru florentinske flaše i ispusti u donju flašu koja je postavljena ispod gornje a na istoj konzoli. Na noscu slavine gornje flaše nataknuto je gumeno crevo i spušteno u grlić donje flaše. Na taj način ulje se samo pretače stalno ili povremeno kad se to želi. Donja flaša na donjem otvoru ima slavinu na koju se ispušta ulje kada je destilisanje završeno. Ovo se obično čini na završetku smene da bi se imao pregled proizvedene količine ulja radi evidencije i obračuna.

Ovo ulje sadrži još uvek vode koju je najlakše odvojiti pomoću levka za odvajanje, u koji se stavi levak za filtrioanje a u njega hartija za filtriranje u koju se sipa ulje. Ulje se cedi u levak za odvajanje a voda odvaja taloženjem na dno. Zatim se prvo ispusti voda u poseban sud i baci a onda ulje. Tako je dobijeno sirovo mentol ulje — oleum menta piperita „Mičam“.

Ulje treba držati u sudovima sa tamnim staklom na mračnom mestu jer pod uticajem svetla dobija tamniju ili žutu boju.

Destilisana voda ko.ja se sakuplja u florentinskoj flaši sadrži još uvek izvesnu količinu ulja u vidu sitnih kapljica. Da se ova voda ne bi posebno destilovala ona se odmah vraća u kazan pa se ponovo pojavljuje kao destilat. Ovo vraćanje vode vrši se kroz prelivnu cev koja je smeštena u donji otvor gornje florentinske flaše. Ova cev omogućava i da se nivo ulja u flaši održava na istoj visini. Kroz ovu cev vrati se u kazan na hiljade litara vode. Ispod nosca prelivne cevi namešten je jedan levak koji je pomoću gumenog creva spojen sa otvorom kazana a kroz koje se ova voda stalno pretače. Na ovaj način se dopunjava i voda u kazanu i to destilisanom vodom a u takvom mlazu koji ne izaziva hlađenje. Zato se u kazanu pojavljuje samo mali manjak vode koji se dopunjava vodom sa strane prilikom zamene korpi.

Trajanje destilisanja jedan je od važnijih momenata u procesu prerade. Potrebno je znati kada je destilisanje završeno da se ne bi ova radnja nepotrebno produžavala jer to znači gubitak vremena, goriva i plata. A ako se destilisanje prekine pre vremena, to znači gubitak ulja. Pokušalo se sa normama a ponegde se i danas tako radi da destilisanje traje 1,5 čas a kod drugih 3 časa. Međutim, ni jedno ni drugo pije sigurno. Trajanje destilisanja zavisi od konstrukcije destilatora i od količine ulja što ga sadrži droga. Zatim od visine temperature i strujanja pare, od hlađenja i drugih uzroka. Zato se u praksi pokazalo da se pojedine partije nane mogu destilisati za svega 1 čas a druge ni za 3 časa.

Zato je florentinska flaša nezamenljiva, jer na onome mestu gde izlaze uljane kapljice iz cevčice staklenog levka u njoj, pa se penju na površinu i utapaju u sloj ulja — tu se kontroliše sadržina ulja.

Naime, kada kapljice iskaču iz cevčice one se mogu golim okom posmatrati. Početak destilisanja praćen je ubrzanim iskakanjem velikih količina ulja nepracilnog oblika. Posle se to ujednači i jasno vidi jedna velika kapljica ulja kako titra u cevčici pa s vremena na vreme iskoči a mnogo sitnih kapljica stalno iskaču. Najzad iskaču samo sitne kapljice i to stalno, ali sve sitnije i sitnije. Kada se utvrdi da uljanih kapljica više nema, onda se i destilisanje prekida bez obzira koliko je to trajalo.

Uporedo sa uljem iz cevčice iskaču i vazdušni mehurići koš se jasno razlikuju od ulja jer su krupniji i brzo se penju na površinu probijajući se kroz sloj ulja.

Suprotno od ovih vazdušnih mehurića, mehurići ulja sporo se dižu do površine i to samo do površine vode i odmah se utapaju u sloj ulja sa donje strane i nikada se ne probijaju na površinu ulja. Osim toga, ukoliko se destilisanje bliži kraju ove kapljice sve su sitnije i imaju izgled iskrica, dok su vazdušni mehurići uvek krupni i prozirni. Sve ovo je uočljivo i lako se može razlikovati pa prema tome i odrediti momenat kada treba prekinuti daljne destilisanje, a to je onda kada prestanu iz cevčice iskakati uljane iskrice.

Destilisanje u ovakvom destilatoru traje najviše 60—90 minuta a dobije se oko % litara ulja. Najlakše je poematrati iskakanje kapljica ako se pozadi flaše postavi svetlo. Bez staklenog levka v florentinskoj flaši ovo nije moguće, jer mlaz destilata padajući u flašu sve uzburka a prljavština se lepi na zidove tako da se ništa ne vidi.

Prečnšćavanje ulja (rektifikacija) vrši se u naročitim vakumaparatima pomoću kojih je jedino moguće dobiti kvalitetno ulje i preraditi veće količine. Sirovo ulje sadrži vodu, hlorofile, smrdljive primese, razne smole, vosak itd. Sve ovo treba odstraniti da bi se dobilo čisto bezbojno ulje. To je dosta složen posao na kome mogu da rade specijalisti hemičari.

Dobro ulje treba da sadrži 48—50% mentola a specifična mu je težina oko 0.900. Prilikom rektifikacije bude otpatka oko 10%.

Ambalaža za ovako skupocenu robu je jedna od najjednostavnijih i najjevtinijih i zato ne predstavlja problem kao u nekim drugim prehrambenim industrijama, naprimer konzervnoj.

Ulje se drži u flašama ako se radi o manjim količinama. Takođe se drži i u balonima sa kojima se mora pažljivo rukovati. Baloni su nezgodni utoliko što je iz njih teško pretakati. Takođe postoji opasnost i da se razbiju. Jedan balon od 50 kg mentol ulja predstavlja vrednost od oko milion dinara. Zato su najpodesnije aluminijumske kante naročito za transport.

Gotova roba predstavlja svega 1% od prvobitne težine sirovine i zato su minimalni troškovi za ambalažu.

Potražnja mentol ulja na svetskom tržištu je velika jer i potrošnja stalno raste. Takođe je velika i proizvodnja sintetičkog mentola u kristalu ali to ne utiče na potražnju mentol ulja. Mentol u kristalu upotrebljava se za spravljanje jevtinih bombona.

Pošto naša zemlja uvozi mentol ulje a proizvodnja je tek počela i nema izgleda da će naše potrebe biti skoro zadovoljene to nema opasnosti od neke hiperprodukcije. Uostalom, tada predstoji izvoz koji će za proizvođače mentol ulja biti još korisniji.

Rentabilnost poslovanja naših destilerija može se smatrati kao sigurna, pod uslovom da je to poslovanje dobro organizovano, što potvrđuje i dosadašnji njihov rad.

Kod osnivanja zadruge za gajenje i preradu lekovitog, začinskog i aromatičnog bilja ide se za tim da zadrugari u toj novoj grani biljne proizvodnje nađu svoj račun. Destilerija je u drugom planu i zato se od nje očekuje da pokriva samo svoje troškove i da se amortizuje. Ove uslove nije teško ispuniti.

Ukoliko bi se i pojavila veća razlika u ceni ulja, to bi se odrazilo u otkupnoj ceni sirovina.

Destilerije proizvode svako ulje za koje imaju sirovine. U toku poslovanja pokaže se koje im je ulje rentabilnije proizvoditi pa to ulje i forsiraju a isto tako i proizvodnju sirovina za takva ulja.

Destilerije na našem Primorju imaju bogat izbor sirovina preko cele godine i mogućnosti da stvore nove nasade skupocenih kultura a to i čine sa uspehom.

Žitorodni krajevi koristeći mehanizaciju više proizvode anis, korijander, morač i slično, jer je to moguće na velikim površinama.

Međutim brdski krajevi, koji su odsečeni od glavnih saobraćajnica a ponegde nemaju ni kolskog puta nego se sva roba prenosi na samaru, takođe imaju uslova za ovu granu narodne privrede.

Koliko je ovo tačno potvrđuju dobri rezultati rada zadruga koje su nedavno osnovane u takvim krajevima. Istina, one ne gaje nežne biljke za koje cv potrebni blaži klimatski uslovi, nego skromnijih zahteva kao što su nana, kim, valerijana i slično, a i ove biljke spadaju u red onih čije se gajenje najbolje isplati.

Ove zadruge imaju i svojih prednosti kao: jevtino gorivo, vodu iz potoka, dosta slobodnih površina za obradu, jevtino navodnjavanje, dosta stajskog đubreta, radne snage itd. A što se tiče lošeg saobraćaja, ta okolnost ide u prilog ovim zadrugama. Nanu, kao kabastu sirovinu ne treba daleko transportovati nego samo do destilerije a dobijeno ulje predstavlja samo količinski 1% od prerađene sirovine. To se može i u rancu preneti. Isto se može reći i za kim, bilo da se preradi u ulje ili da se prenese u zrnu.

Karakteristično je za jednu destileriju, da za njen rad nije potrebno nabavljati išta sa strane, jer sve ima na licu mesta. Takođe ni destilatoru nisu potrebni motori, ni električna struja, ni rezervni delovi, niti se troši niti može doći do zastoja.

Najzad, oprema jedne destilerije nije skupa i zato je zadruge osnivaju iz svojih sredstava uz pomoć S.S.3.3. ili sreza.

Glavni problem je zainteresovati zadrugare da se prihvate ove nove grane biljne proizvodnje i tom akcijom pravilno rukovoditi da se ne kompromituje u samom početku i uspeh neće izostati.

Kalkulacija za 1 kg mentol ulja. Eterično ulje uvek se prodaje na kilogram a ne na litar. Dobro mentol ulje treba da ima 48—50% ukupnog mentola i specifičnu težinu od 0.901 do 0.912. Dobra droga treba da sadrži 1,20% mentola.

Prilikom rektificiranja bude otpadaka oko 10% i prema tome za 1 kg čistog ulja potrebno je skoro 100 kg droge (suve stabljike sa lišćem) nane.

Destilator treba da radi u tri smene bez prekida. Jedan nalog destiliše se oko 60—90 minuta, a praktično za 24 časa najmanje 15 naloga-partija. Jedna korpa suve nane treba da da oko Uz litre sirovog ulja ili 5 litara za 24 časa.

Ako postoje mogućnosti treba raditi na više destilatora jer su troškovi isti kao kad se radi na jednom, osim goriva. Ujedno se i kraće radi, manje se rasipa i uštedi se prostor za smeštaj droge.

Troškovima izrade treba dodati još i troškove za prečišćavanje (rektificiranje) ulja.

Dobar destilator domaće izrade staje 600.000 —700.000 dinara. Potrebno je još : 2 florentinske flaše, levak za odvajanje, običnih levkova i staklenih, staklenih sudova, stalak, gumenih creva, slavina i sitnog alata, sve u vrednosti oko 20.000 dinara. Dakle, uglavnom radi se o destilatoru.

Investicije za jednu destileriju nisu velike. Pre svega nije potrebna naročita zgrada, nego se može koristiti već postojeća ako ima dva odeljenja i uz to magacin ili tavan za smeštaj suve nane. Glavno je da ima mogućnosti za dovod vode koja je potrebna za hlađenje aparata.

Destilatori izrađeni u zemlji na radu su se odlično pokazali i sada se proizvode sa potrebnim iskustvom. Osim destilator potrebni su još sudovi i sitni alat.

Prema tome, ukupni troškovi za 1 kg gotovog prečišćenog mentol ulja treba da iznose:

• 100 kg suve nane (stabljike sa lišćem) a 100.— Din. 10.000.—
• za gorivo, osvetljenje i dr. troškove Din. 1.000.—
• za prečišćavanje ulja (rektifikacija) Din. 1.000.—-
• za plate izrade Din. 2.000.—
• amortizacija i porez Din. 2.000.—
  Ukupno Din. 16.000.—

Razume se da su cene promenljive a kao baza uzete su sadašnje cene koje u svim krajevima nisu iste, jer ni kvalitet nane nije svuda i uvek isti. Uglavnom sada se cene kreću za I klasu od prve berbe dinara 100 a za II klasu 70 dinara. Nama od druge i treće berbe za I klasu plaća se dinara 70 a za II klasu 50 dinara. Ustvari ovo opet izlazi na isto, jer lošija nana ima manje ulja. Dakle, plaća se kvalitet odnosno procenat ulja.

Podizanje nove destilerije i u vezi s njom započinjati gajenje nane i uopšte ove nove biljne proizvodnje, da bi bilo isplativo, treba planirati za najmanje 500 kg ulja s tim da se poveća na 1.000 kg pa i više. Osim nane treba planirati i druge sirovine za destilaciju da bi destilerija bila zaposlena preko cele godine.

Iako nana sa jednog hektara daje i 40 kg ulja, uzmimo za bazu samo 25 kg i proizvodnju od 500 kg, to znači da pod nanom treba imati oko 20 hektara a to nije mnogo za jedno selo.

Proizvođači nane ako ostvare prosečan prinos po hektaru oko 3.000 kg to ipak predstavlja prihod od oko 200.000 dinara.

Osim toga, ostaje im mogućnost da jedan deo nane osuše kao čisti list za čaj (folija) kome je cena 300 do 700 dinara. Najzad ostaju još, kao sporedni proizvodi sadnice i reznice za prodaju po 1 dinar. Na jednom hektaru ima oko 30.000 bokora nane i iz svakog se pruži najmanje 5 položnica od kojih neka ostavi 3, a odseče dve, bez štete za normalan razvoj nasada nane. Ove dve odsečene položnice, mogu dati najmanje 10 reznica što sa jednog hektara iznosi 300.000 komada ili toliko dinara. To se odnosi na prvu godinu a druga godina daje glavni prinos nane i krajem iste sve se vadi i prenosi na novo mesto.

Dakle, krajem druge godine, ne računajući položnice nego samo bokore, svaki može da da preko 200 komada sadnica, što predstavlja fantastičan broj od šest miliona komada, pa da je i jedan milion, i to je dovoljno.

Razumljivo je da se ovoliko sadnica nema kome prodati, ali je tačno i to da su svi oni koji su prvi počeli u srezu saditi nanu, svoje sadnice prodavali još dok im je cena bila 1,50 dinara i ostvarili prihod od oko 300.000 dinara sa desetak ari. Takva je situacija bila u svakom srezu kad se otpočelo sa kultivisanjem nane. Korisno je ako se može prodati i najmanja količina ovog rasada, jer većim delom mora da se uništava.

Prodajna cena mentol ulju bila je poslednjih godina preko 30.000 dinara za 1 kg, što uostalom zavisi od kvaliteta. Cena se često menjala jer je to bila uvozna roba. Zato uzmimo kao bazu minimalnu cenu od 18.000 dinara za naše domaće mentol ulje, pa će opet rad biti isplativ, kako za proizvođače nane tako i za destilerije a i uložena sredstva brzo će se amortizovati.

Ubedljivo zvuči i činjenica, što mi uvozimo mentol ulje, bez obzira da li je poreklom iz Nemačke, SAD, Japana ili Engleske, pa kad te velike i razvijene zemlje imaju računa da ga proizvode i nalaze kupce, a s druge strane mi imamo uslove da ga proizvodimo i već ga proizvodimo i oslobađamo se uvoza a i cenu smo oborili na polovinu, onda nije potrebna druga ekonomska analiza, nego da proizvodnju dobro organizujemo.

Stručni kadrovi iako sada ne postoje ipak se brzo obuče svi oni koji imaju iskustva pri pečenju rakije, jer je to srodan rad kao i na destilatoru.

Ulje treba slati na prečišćavanje u neku laboratoriju, jer za taj proces potrebni su naročiti aparati i stručnjaci specijalisti. Male destilerije nemaju računa ni potrebe za male količine ovakve laboratorije da organizuju. Zato ni takvi stručnjaci nisu potrebni malim destilerijama.

Gajenje nane nije teško niti su za to potrebni naročiti stručnjaci. Početnici zadrugari mogu to sve videti i naučiti kada odu da preuzmu rasad u već postojeću zadrugu.

Ova knjiga je i namenjena početnicima da im služi kao priručnik.

Zaključak

Uzimajući u obzir sve napred izloženo, nameće se zaključak sam od sebe, da sav taj rad oko proizvodnje nane i njene prerade nije toliko težak i da se sa malo dobre volje može savladati.

Osim toga, nameće se i pitanje, kako to da do sada ta radinost nije kod nas ranije odomaćena. Ovo se može objasniti time, što je proizvodnja sirovina, odnosno gajenje lekovitog i začinskog bilja kao i njihova prerada, bila obavijena izvesnom tajnom iz razloga što je korisnicima donosila velike dobiti. Pojedinac nije mogao mnogo proizvesti i zato je to ostalo skučenog obima.

Međutim, nikakve tu tajanstvenosti nema, nego treba prići poslu sa potrebnom rešenošću da se istraje i uspeh neće izostati.