Povratak prirodnim resursima u ishrani i lečenju uporedo sa porastom materijalnog blagostanja i kulture čovečanstva, doprineo je da se poklanja sve veća pažnja unapređivanju proizvodnje i iskorišćavanju lekovitog bilja. Danas je postalo sasvim evidentno da ulazimo u period renesanse u proizvodnji i korišćenju lekovitog bilja.
Porast interesovanja za lekovito bilje je svetski trend. U savremenom urbanom društvu dat je preveliki naglasak industriji, tehnologiji sintetičkih proizvoda, hemiji i svemu onome što u nekontrolisanim uslovima može predstavljati mač sa dve oštrice. Pri ovim procenama ne bi smelo, a da se ne ukaže na značaj sintetičkih proizvoda, pre svega lekova, koji su doprineli značajnom razvoju medicine. Bez takvog razvoja savremena medicina i farmakologija se ne mogu danas ni zamisliti. Međutim poslednjih godina se uviđa da sintetički preparati nisu svemoćni i da se u primeni ovih lekova otišlo predaleko, pri čemu je zanemarena veština lečenja koja se razvijala vekovima i predstavljala nerazdvojni deo kulturne istorije čovečanstva.
Kako možemo objasniti današnje ogromno interesovanje za lekovito bilje, prirodne resurse, sirovine, povratak prirodi i strah od svega onog što je povezano sa hemijom i industrijskom tehnologijom?
Posle drugog svetskog rata razvoj nauke i tehnike svuda u svetu doživeo je potpunu revoluciju. Navikli smo na stalno nova otkrića, kao što smo još brže navikli na njihovu primenu. Težnja za novim odvela nas je do zapostavljanja starog, tradicionalnog, vekovima potvrđivanog, a u suštini često nezamenljivog iskustva. Upravo zbog toga uloga savremene nauke je da pre svega utvrdi i definiše značaj lekovitog bilja u medicini, ishrani, kozmetici i drugim oblastima života i rada čoveka.
Da bi se to definisalo, neophodno je pre svega naučnim metodama utvrditi značaj lekovitog bilja sa društvenog, zdravstvenog, privrednog i mnogih drugih aspekata. U praksi se susrećemo sa dva potpuno oprečna mišljenja:
a) Davanje nerealno velikog značaja lekovitom bilju. To je uglavnom zanesenjački pristup entuzijasta travara, koji bilju pripisuju čudotvornu isceliteljsku moć.
b) Opovrgavanje bilo kakvog značaja lekovitog bilja u medicini ili jednostavno zanemarivanje ovih sirovina, što se vrlo često može sresti i kod lekara. To ponekad može biti i razumljivo, jer tokom studija lekari skoro da ne stiču znanja o lekovitom bilju i njegovoj primeni.
Iako danas ima mnogo lutanja u određivanju mesta i značaja lekovitog bilja, mada manje nego u prošlosti, kada je bilo mnogo predrasuda i zabluda, tajnovitosti često religioznog kulta i magije ipak je za veliki broj biljaka iz narodne medicine nesumnjivo dokazano da poseduju snažno lekovito dejstvo.
Često konstatujemo da je Jugoslavija zahvaljujući svom geografskom položaju, odnosno klimi i zemljištu, kao i bogatoj tradiciji, izvanredno pogodna za sakupljanje i gajenje lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja. Međutim, isto tako moramo konstatovati da se ove potencijalne mogućnosti ne koriste adekvatno.
Proizvodnja lekovitog bilja bila je do sada praćena mnoštvom problema (nedovoljna organizacija, rascepkanost programa, nedovoljna opremljenost kako kadrovska tako i tehnička, nepovezanost nauke i prakse, ograničen broj gajenih vrsta, nepodesne sorte, mali kolebljivi prinosi, nezadovoljavajući kvalitet, nerazvijeno tržište). Danas se stanje postepeno menja. Mnogi su problemi prevaziđeni, struktura proizvodnje lekovitog bilja je znatno poboljšana. Uvode se nove vrste i nove sorte i sve se više koriste rezultati naučnog istraživanja. Povećava se broj robnih proizvođača kako na društvenom tako i na individualnom sektoru, a gajenje lekovitog bilja postaje im jedino ili glavno zanimanje. Proizvodnja se specijalizuje ili koncentriše u određenim gazdinstvima, gde poprima karakter osnovne privredne delatnosti. Počinje ekspanzivan razvoj ove proizvodnje, a samim tim i povećano interesovanje odgajivača da saznaju nove metode i načine unapređenja proizvodnje. Tome treba da doprinese i ova knjiga.
U našoj zemlji se malo radilo na problematici gajenja lekovitog bilja. Nedostatak literature je takođe jedan od razloga nedovoljnog gajenja lekovitog bilja kod nas. Pošto u našoj zemlji gajenje lekovitog bilja u kulturi, kao poljoprivredna proizvodnja, nije istraženo u dovoljnoj meri, s obzirom na značaj lekovitog bilja, moralo bi se, u organizaciji naučnog rada, posvetiti pažnja razradi metodologije uvođenja pojedinih biljnih vrsta u kulturu. Potrebno je da se uzmu u obzir klimatski uslovi i tipovi zemljišta određenog područja koji omogućuju da se na specifičnom tipu zemljišta gaji odgovarajuća vrsta, pa čak i sorta lekovitog i aromatičnog bilja.
Neophodno je analizirati mogućnosti sakupljanja lekovitih biljnih vrsta. Ne treba zapostaviti ono što već priroda pruža. Pored nekoliko vrsta lekovitog i aromatičnog bilja koje se još od davnina gaji, velike su potrebe i za onim lekovitim biljkama koje se prvenstveno sakupljaju iz divljine: lipa, zova, kopriva i sl. Zadatak nauke bi bio da od brojnih biljnih vrsta odabere one za koje postoji interesovanje na domaćem i stranom tržištu i za koje postoje uslovi gajenja.
Pri pisanju ove knjige nastojali smo da praktična saznanja obradimo u obliku recepata za setvu, negu i ubiranje lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja. Želeli smo da ukažemo na savremenu tehnologiju, odnosno agrotehnička rešenja, ali isto tako nismo mogli izbeći ni prikazivanje klasičnih metoda proizvodnje, iz jednostavnog razloga što novih rešenja za sve biljne vrste nema.
Problemi proučavanja lekovitog bilja moraju se sagledati sa stanovišta opštih uslova poljoprivredne proizvodnje, pre svega sistema ratarenja kojim se karakterišu i druge poljoprivredne kulture. Zbog toga često nije moguće primeniti rešenja iz strane literature, bez obzira koliko su ona savremena i fundirana na novim saznanjima.
Nadamo se da će ova knjiga u punoj meri koristiti proizvođačima lekovitog bilja kako na društvenom tako i na individualnom sektoru. Verujemo da će ona poslužiti kao literatura studentima poljoprivrede, učenicima srednjih poljoprivrednih škola, ljubiteljima gajenja lekovitog bilja.
Zahvaljujemo svima koji su nam pomogli savetima, naučnim rezultatima ili na bilo koji drugi način doprineli da knjiga o lekovitom bilju bude što potpunija i kvalitetnija. Ako smo negde nešto prevideli, ispustili, molimo da nam se na to ukaže, jer će nam svaka dobronamerna kritika pomoći u našem budućem radu.
Prof. dr Jan KIŠGECI i dr Dušan Adamović
Sadržaj
Predgovor
Prirodni uslovi proizvodnje lekovitog bilja u Jugoslaviji
Sastojci lekovitog bilja
Alkaloidi
Heterozidi
Saponinske droge
Taninske droge
Aromatične droge i etarska ulja
Smole i balsami
Primarna prerada lekovitog bilja
Sušenje
Prirodno sušenje
Veštačko sušenje
Izdvajanje etarskih ulja
Čuvanje i pakovanje droga
GAJENJE LEKOVITOG BILJA
Angelika
Anis
Beli slez
Blaženi čkalj
Borač
Bosiljak
Buhač
Bunika
Čubar
Digitalis vunasti
Digitalis purpurni
Đurđevak
Estragon
Gorocvet
Izop
Kamilica
Kim
Korijandar
Lavanda
Lincura
Majoran
Mak
Matičnjak
Mirođija
Morač
Morač slatki
Nana pitoma
Neven
Noćurak
Odoljen
Pelen
Peršun
Piskavica
Ruta
Selen
Slačica bela
Slačica crna
Slatki koren
Šafranika
Tatula
Tatula indijanska
Timijan
Trandavilje
Velebilje
Zmijina trava
Žalfija
Žalfija muskatna
Literatura
Prirodni uslovi za gajenje lekovitog bilja u Jugoslaviji
Upotreba lekovitog bilja i veština lečenja čine nerazdvojnu celinu kulturne istorije čovečanstva. Pripremanje i korišćenje biljaka sa lekovitim svojstvima od davnina su se usavršavali u svim krajevima sveta u zavisnosti od prirodnih, ekonomskih i društvenih uslova i sačuvali sve do danas. Duboko je usađena u život naročito onih naroda koji su vekovima bili tlačeni, gonjeni, porobljavani i koji su često morali tražiti svoja utočišta u šumama i drugim prirodnim staništima.
Povoljan geografski položaj i raznovrstan reljef sa puno plodnih rečnih dolina, ravnih nizija, planinskih padina kao i raznovrsnost tipova zemljišta omogućili su i raznovrsnost biljnog sveta. Zato upotreba lekovitog bilja kao terapeutskog sredstva ima u našoj zemlji neobično bogatu i izvanredno dugu tradiciju.
Zdravstvena kultura jugoslovenskih naroda i narodnosti je zanimIjiva jer su u njoj u velikoj meri prisutni uticaji Istoka i Zapada, narodnih lekara i biljara mediteranskih i drugih zemalja, a sve je to isprepleteno sa narodnom medicinom ratnika i pastira. O tome najbolje svedoče mnogobrojni stari pisani spomenici.
Bogata tradicija upotrebe lekovitog bilja je velikim delom proistekla iz prirodnih uslova, reljefa i klime koji su u Jugoslaviji veoma raznovrsni.
Jugoslavija je istovremeno srednjoevropska, jadranska i balkanska zemlja. Severni ravničarski deo, odnosno Panonska nizija, zahvata jednu četvrtinu teritorije i predstavlja najznačajnije poljoprivredno područje naše zemlje. Najzastupljeniji tip zemljišta je černozem, koji je povoljan za gajenje velikog broja biljnih vrsta. Klima je tipično kontinentalna. Zime su hladne, proleća topla i vlažna, leta vruća, sunčana i suva. Jeseni su dugačke sa dosta promenljivim vremenskim uslovima. Prosečne godišnje padavine iznose oko 600 mm. Biljni svet ovih krajeva ima karakter prirodne stepe, jer se tokom leta u velikoj meri osuši. Drveće raste duž korita reka i u zapadnim krajevima, gde se nalaze hrastove šume. Ovde se pretežno gaje pšenica, kukuruz, šećerna repa, suncokret, mada dobro uspeva hmelj i duvan. Gaje se i vrlo dobro uspevaju lekovite, aromatične i začinske biljke, dok je sakupljanje iz prirodnih staništa svedeno na najmanju meru, jer je skoro čitava površina privedena kulturi. Ovo je područje gde se gaje uglavnom začinske biljke, pre svega crvena paprika različitog ukusa. Ne manje je zastupljen i mak, koji se, doduše, gaji zbog semena, ali se koriste i makove čahure kao sporedan proizvod za izdvajanje opijuma.
Tokom poslednjih decenija ovde je srušeno vekovno verovanje da su jedino divlje biljke lekovite i da se jedino one mogu upotrebljavati u medicini i farmaciji. Potrebe za masovnijim sakupljanjem biljnih droga ukazale su na prednost gajenja važnijih vrsta lekovitog bilja sa više aspekata. Izbor vrsta, varijeteta, sakupljanje najboljeg semena, negovanje rasada, ispitivanje mogućnosti aklimatizacije, raznih sorata, mere nege, berba, sušenje i prerada mogu biti mnogo efikasniji sa gajenim biljkama. Praćenje razvoja žive biljke u plantažnoj proizvodnji i ispitivanje optimalnih uslova razvoja imaju često veću važnost od ispitivanja gotove droge u laboratoriji. Gajenjem lekovitog bilja rešava se ne samo pitanje podmirenja domaće farmaceutske industrije potrebnim količinama droge postojanog kvaliteta i farmakološkog dejstva, već i izvoz ovih lekovitih sirovina.
U Vojvodini najčešće se gaji kamilica (Matricaria chamomilla), naročito na zaslanjenim zemljištima gde se ne mogu gajiti druge biljke. Najviše takvih površina ima oko Tise, gde i postoji veoma duga tradicija gajenja lekovitog i aromatičnog bilja. Upravo zbog toga u ovome području, u selu Padeju, podignut je savremeni centar za preradu lekovitog bilja. Na značajnim površinama se gaji i pitoma nana (Mentha piperita), naročito u severnom i južnom Banatu. Na promenljivim površinama, koje zavise od ponude i potražnje u ovom delu Panonske nizije gaje se: matičnjak (Melissa officinalis), korijander (Coriandrum sativum), cma slačica (Brassica nigra), valerijana (Valeriana officinalis), morač (Foeniculum vulgare), majorana (Majorana hortensis), peršun (Petroselinum sativum), mirođija (Anethum graveolens), estragon (Artemisia dracunculus), angelika, (Angelica archangelica), beli slez (Althea oflicinalis), celer (Apium graveolens), timijan (Thymus vulgaris), žalfija (Salvia officinalis). Pri nabrajanju biljnih vrsta uvek preti opasnost da se nešto izostavi. Tu ima dosta i samoniklog bilja. Na brežuljcima Fruške Gore, vojvođanskom biseru, koji je proglašen za nacionalni park, nađeno je oko 650 raznih vrsta lekovitog bilja.
Veliki značaj u širenju gajenja lekovitog bilja u Panonskoj niziji ima Institut za proučavanje lekovitog bilja »Josif Pančić« iz Beograda, koji već preko tri decenije uspešno radi u ovoj oblasti, a takođe i Institut za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu, odnosno njegovo Odeljenje za lekovito bilje u Bačkom Petrovcu. Prirodni uslovi, naročito plodno zemljište, kao i stručne i naučne službe, daju nadu da će ovo područje Panonske nizije u budućnosti imati još veći značaj u proizvodnji ovih kultura i obezbeđenju lekovitih droga.
Prostrani planinski masivi okićeni su livadama, pašnjacima, šumama, proplancima, obradivim površinama i pruža izvanredne uslove za formiranje fitocenoze sa lekovitim biljkama. U velikoj meri zastupljen je tu i kraški reljef, koji je nastao rastvaranjem krečnjaka i širenjem pukotina kojima voda otiče, tako da ti krajevi oskudevaju u vodi iako godišnje padavine iznose 1600—2500 mm. Vegetacija je prilagođena vodnom i toplotnom režimu, visinskim razlikama i petrografskom sastavu.
U kraškom području biljni pokrov je degradiran, a male količine rahlog zemljišta su obrasle vrištinama. Šume, uglavnom bukove i jelove, ograničene su na vlažnije i hladnije planinske delove. Od lekovitog bilja u velikoj meri zastupljena je kleka (Juniperus communis). Vegetacija iznad podnožja kleke bogata je reliktima i endemima. Vrlo tipična za ovo područje je čemerika (Veratrum album), od koje se dobija veoma cenjena droga tražena na inostranom tržištu. Od alkaloidnih biljaka uspešno raste i jedić (Aconitum napellus), bunika (Hyoscyamus niger), mrazovac (Colchicum autumnale). Od heterozidnih planinskih biljaka treba pomenuti kičicu (Erythraea centarium), pasdren (Rhamnus cathartica, glog (Crataegus oxyacantha), a od aromatičnih hajdučku travu (Achillea millefolium), petrovac (Agrimonia eupatoria), majčinu dušicu (Thymus serpyllum), kantarion (Hypericum perforatum), gorocvet (Adonis vernalis) i mnogo drugih.
Treća prirodna celina obuhvata Cmogorsko primorje . Veliki deo ovog područja je pod krasom, gde je plodno zemljište samo u dolinama i vrtačama. Njive zauzimaju 10% površina, isto toliko je pod voćnjacima i vinogradima, dok je oko 30% pod pašnjacima. Ostali deo je neplodan a samo delimično pod šumom i niskim žbunjem. Za Primorje je karakteristična mediteranska klima. Leto je sunčano, vruće i suvo, dok su zime blage i kišovite. Tu rastu masline i smokve, a u južnom delu agrumi. Tradicija sakupljanja, gajenja i prerade lekovitog bilja je veoma duga, jer je bila pod neposrednim uticajem medicinske nauke. Od lekovitog bilja na prvom mestu treba pomenuti žalfiju ili kadulju (Salvia officinalis) i lavandu (Lavandula officinalis), koje daju vrlo kvalitetne droge. Destilacija ulja od ovih biljaka primila je karakter domaće proizvodnje, što svedoči o iskustvu žitelja ovih krajeva u radu sa lekovitim a naročito aromatičnim biljem. Od aromatičnih biljaka tu je prisutan i pelen (Artemisia absinthium), kao i smilje (Helichrisum arenarium). Značajne su i razne heterozidne biljke i oleander (Nerium oleander), primorski luk (Scilla maritima) i druge. Sunce toplih mediteranskih krajeva sadržano je u kvalitetnoj drogi koja se izvozi u veliki broj zemalja sveta.
Prilikom nabrajanja lekovitog bilja po pojedinim oblastima nismo imali pretenzija da pomenemo sve biljne vrste u određenom kraju niti da damo redosled po značaju biljaka. Želja nam je da na primeru istaknemo raznovrsnost i bogatstvo jugoslovenske lekovite flore.
Treba naglasiti da u našoj zemlji žive narodi i narodnosti koji su u prošlosti prolazili različitim istorijskim i društveno-ekonomskim razvojnim putevima. Etnogeneza, materijalna i duhovna kultura, navike i običaji, različiti kod različitih naroda i narodnosti, spojeni u jednu celinu čine i kod lekovitog bilja kvalitativno nov, obogaćen sadržaj, što uostalom »materia medica« uvek iziskuje. Ovo je od velikog značaja i u primeni lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja u ishrani, odnosno kulinarstvu, prehrambenoj industriji, kozmetici. To su verovatno i najveće prednosti Jugoslavije u poređenju sa drugim zemljama, koje isto tako imaju ozbiljne programe u proizvodnji i prometu lekovitog bilja. Organizovanost proizvodnje i prerade, savremena proizvodna sredstva, nova postrojenja za preradu i naučni i stručni kadar takođe daju nadu za prosperitet ove grane, koja nije samo privredna, već ima i obeležje humane delatnosti.
Primarna prerada lekovitog bilja
Sušenje
Sušenje je najjednostavniji i najčešći oblik konzerviranja lekovitog i aromatičnog bilja. Nepravilno osušena droga, koja ima veću količinu vlage od dozvoljene (8—12%), lako se kvari, upali, potamni i postaje neupotrebljiva. Sveže biljne delove treba sušiti tako da se sačuvaju boja i hemijski aktivne materije.
Temperatura sušenja zavisi od vrste aktivnih materija koje biljka sadrži. Prema dosadašnjim saznanjima ne preporučuje se da se aromatično bilje suši iznad 40—55 °C, jer se sa isparavanjem vode gubi i etarsko ulje.
Biljke bogate alkaloidima, taninima i sluzima mogu se sušiti i na nešto višim temperaturama (60—70 °C) bez opasnosti da će nastati gubitak aktivnih materija. Bilje bogato vitaminima, naročito ono sa karotinima, ne treba sušiti iznad 80 °C.
Biljni materijal koji sadrži termolabilne supstancije jakog fiziološkog dejstva (lišće digitalisa, velebilja) treba pre sušenja da se stabilizuje izlaganjem svežeg materijala dejstvu etanolne odnosno vodene pare u određenom trajanju, radi inaktiviranja enzima koji razlažu lekovite sastojke.
Na osnovu izvora toplote razlikuje se prirodno sušenje i veštačko sušenje.
Veštačko sušenje na osnovu temperature vazduha može biti hladnim, toplim i vrelim vazduhom.
Prirodno sušenje
Sušenje napolju, pod vedrim nebom, prastari je način sušenja i često se koristi prilikom sušenja samoniklog lekovitog bilja i korenova. Primenjuje se otkad se koristi lekovito bilje.
Nedostatak ovog načina sušenja je što iziskuje mnogo prostora i što zavisi od vremenskih prilika (sunce, kiša, vetar). Listovi, cvetovi, herba, uglavnom se suše u tankom, rastresitom sloju, na lesama, asurama i daskama, u senci, na promaji. Najpogodnije prostorije za to su tavani, šupe, čardaci, komore i sl. Prilikom sušenja treba izbegavati često prevrtanje da ne bi došlo do drobljenja i usitnjavanja materijala. Ako su biljke prostrte u debelom sloju, materijal se može zapaliti.
Dužina sušenja umnogome zavisi od vremenskih prilika. U sušari se mora obezbediti slobodan protok vazduha da bi isparavanje i odvođenje vlage tekli što brže.
Veštačko sušenje
U zavisnosti od vremenskih prilika, prirodno sušenje može potrajati i nedeljama, a u slučaju vlažnog i kišovitog vremena može doći i do oštećenja biljnog materijala. U termičkim sušarama vreme sušenja se skraćuje na sate, a u modernim postrojenjima i na minute.
Pri sušenju hladnim vazduhom reguliše se samo kretanje vazduha za sušenje. U ovakvim uslovima sušenje traje 8—20 dana.
Pri sušenju toplim vazduhom mogu se podešavati važniji činioci sušenja ka što su: temperatura vazduha (40—80 °C), relativna vlažnost vazduha i brzina protoka vazduha u zavisnosti od tipa postrojenja. Dužina sušenja je nekoliko sati. U svetu postoji više tipova sušara sa toplim vazduhom: sušare tuneli, sušare sa komorama i sušare sa transportnim trakama.
Pri sušenju vrelim vazduhom temperatura vazduha je 200—1000 °C a trajanje svega 2—5 minuta. Ovaj način sušenja pogodan je za neke vrste lekovitog bilja, kao Datura sp., Solanum laciniatum, Vinca minor, itd.
U poslednje vreme se primenjuje i sušenje pomoću sunčeve energije u plastenicima (solame sušare).
Izdvajanje etarskih ulja
Prilikom sušenja, droga se konzervira tako što se biljni materijal dehidrira, dok se destilacijom iz biljaka izdvajaju etarska ulja, koja se lako mogu čuvati. Etarska ulja su isparljivi proizvodi prijatnog mirisa, koji su slabo rastvorljivi ili nerastvorljivi u vodi, a iz biljke se mogu izdvojiti vodenom parom na oko 100 °C, ekstrakcijom ili presovanjem.
Etarska ulja se nalaze u raznim biljnim organima: u cvetovima, listovima, plodovima, korenju, kori, semenju itd. Količina i sastav ulja zavise od mnogih unutrašnjih i spoljnih činilaca. Organoleptička, hemijska i druga svojstva etarskih ulja zavise od načina njihove proizvodnje.
Najrasprostranjeniji način dobijanja etarskih ulja je hidrodestilacija. To je najrentabilniji način izdvajanja ulja iz biljke i omogućava tretiranje velikih količina biljnog materijala za proizvodnju industrijskih količina ulja. Na osnovu konstrukcije postrojenja za hidrodestilaciju, razlikuju se tri tipa hidrodestilacije: a) vodena destilacija, b) destilacija vodom i parom, i c) destilacija parom.
Princip rada postrojenja za hidrodestilaciju je sledeći: vodena para izvlači iz biljke etarsko ulje, prolazi proz hladilicu (kondenzator), gde se kondenzira, i kao mutna tečnost izlazi i hvata se u tzv. florentinske boce, koje na dnu imaju odvodnu, sifonsku cev, kroz koju ističe voda a ulje pliva na površini, pošto se ne rastvara u vodi. Za etarska ulja teža od vode, sifon za vodu je pri vrhu.
Pošto u destilovanoj vodi (od koje je odvojen sloj ulja) uvek ima malih, veoma cenjenih sastojaka etarskog ulja, noviji tipovi destilacionih aparata su tako građeni da ovu, tzv. kohobacionu vodu automatski vraćaju u kotao gde se nalazi biljni materijal koji se destilacijom prerađuje. Ove mirisne vode (Aquae aromaticae) od nekih aromatičnih biljaka (od ruže, pomorandže) često mogu predstavljati priličan prihod, jer se traže i dobro plaćaju.
Etarska ulja nisu jedinstvena, čiste supstancije, već vrlo složene smeše raznovrsnih jedinjenja.
Tačka ključanja pojedinih komponenata etarskih ulja je vrlo različita. Pri atmosferskom pritisku tačka ključanja terpenskih ugljovodonika je 160—180 °C, terpenskih alkohola 200—230 °C, a seskviterpena i njihovih derivata 260—290 °C. lako se neka ulja dobijaju uvođenjem pregrejane pare ili na povišenom pritisku, osetljiva ulja se moraju proizvoditi pri smanjenom pritisku, da bi se radilo na što nižoj temperaturi.
Na osnovu položaja destilatori mogu biti nepokretni (stacionirni) i pokretni (mobilni). Na osnovu načina punjenja mogu biti sa jednostrukim punjenjem i sa kontinuiranim punjenjem.
Trajanje destilacije je različito kod raznih biljnih vrsta i različitih biljnih organa. Iz herbe mente, lavande, mirođije i muskatne žalfije ulja se brzo izdvajaju, tako da destilacija traje svega 1,5—2 sata. Destilacija semena je sporija, traje 4—6 časova. Destilacija svežeg korena je još sporija i traje 6—8 časova.
Optimalni pritisak pare pri destilaciji je 4—5 atm. Kod ulja koja sadrže azulen (ulje kamilice i hajdučke trave) potreban je pritisak od 8 do 10 atm., a destilacija traje 8—10 časova.
Kraj destilacije se utvrđuje tako što se malo kohobacione vode prihvati u manji stakleni sud (epruvetu i sl.) i posmatra se da li ima još kapi ulja na njenoj površini.
Ekstrakcija etarskih ulja organskim rastvaračima primenjuje se u slučaju kada je koncentracija ulja u biljci mala, ili kada su etarska ulja vrlo rastvorljiva u vodi. Za ekstrakciju se koriste razni organski rastvarači niske tačke ključanja, a najčešće ključali petrol-etar.
Organoleptičke i druge osobine etarskog ulja dobijenog na ovaj način bolje su od ulja proizvedenog destilacijom.
Izdvajanje etarskih ulja presovanjem primenjuje se kod limuna, pomorandže, apfelsine i bergamote, gde se neposredno ispod epiderma nalaze ogromne shizolizigene šupljine sa uljem. Presovanjem se dobija pomalo mutno, teže, gušće i obojenije ulje.
Čuvanje i pakovanje droga
Nakon sušenja i izdvajanja etarskih ulja, droge se pakuju i duže ili kraće vreme čuvaju dok se ne isporuče potrošaču.
Za čuvanje osušene droge koriste se promajna i suva skladišta. Neophodno je da skladišta budu čista i dezinfikovana. Droge sa otrovnim materijama (Belladonnae folium, Daturae innoxiae herba) moraju se čuvati odvojeno od durgih droga. U odvojenim prostorijama treba čuvati i droge prodomog mirisa (Vallerianae radix).
Etarska ulja se čuvaju na niskim temperaturama, u tamnim prostorijama, u sudovima koji su do vrha napunjeni, vakuumski zatvoreni, da ne bi došlo do hemijskih reakcija (polimerizacije) koje kvare kvalitet droge.
Uskladištene droge i etarska ulja treba etiketama obeležiti i voditi tačnu evidenciju o količini i mestu uskladištenja. Neophodno je voditi računa o HTZ i protivpožamoj zaštiti.
Pakovanje droge zavisi od vrste droge, njene količine, načina prevoza, udaljenosti, kao i od naročitih zahteva kupaca. Najčešće se pakuju u bale, velike i male džakove (od papira i polietilena), kartonske kutije.
Etarska ulja se pakuju u kanistere, cisteme, burad, a manje količine u staklene sudove.