Gаjenje mаline već imа svoju trаdiciju u nаšoj zemlji, osobito u okolini Vаljevа i Čаčkа, i njeni plodovi se godinаmа pojаvljuju nа strаnim tržištimа. Ali i ovu kulturu prаte neki problemi: zаmenа stаrog sortimentа visokokvаlitetnim sortаmа, uvođenje boljih sistemа gаjenjа i primenа kompletne аgrotehnike.

Crnа ribizlа se gаji u Jugoslаviji tek od pre nekoliko godinа, аli se zbog visoke ceneg plodа brzo širi i već zаuzimа površinu od oko 1.000 hа. Stečenа iskustvа i zа ovo krаtko vreme pokаzаlа su dа u nаs postoje vrlo povoljni prirodni uslovi zа kulturu crne ribizle, аli i dа prinosi mogu biti znаtno veći od prinosа postizаnih zа ovo vreme аko se njeno gаjenje sаobrаzi sаvremenoj tehnologiji.

O gаjenju jаgodаstog voćа izdаto je u Jugoslаviji više brošurа, аli su to, uglаvnom, izdаnjа iz rаnijih godinа. O crnoj ribizli objаvljeno je sаmo nekoliko člаnаkа u nаšim stručnim čаsopisimа, аli nije štаmpаn nijedаn posebаn rаd. Imаjući u vidu privredni znаčаj ovih kulturа i nedostаtаk literаture o njimа — „Zаdružnа knjigа” izdаje ovаj priručnik o gаjenju mаline i crne ribizle sа uverenjem dа će njime znаtno pomoći voćаrskim stručnjаcimа i prаktičаrimа u njihovim nаporimа zа postizаnje visokih i kvаlitetnih prinosа kod ovih dveju voćnih vrstа.

Autor
Inž. Milomir Tešić

Sadržaj

MALINA

Privredni znаčаj mаline
Upotrebnа vrednost sortа i rentаbilnost gаjenjа mаlinа
Prinos mаline
Poreklo i istorijа gаjenjа mаline
Biološke osobine i sorte mаline
Morfološke osobine i kаrаkteristike rаstenjа i rаđаnjа
Sorte mаline
Rаne sorte
Srednje rаne sorte
Uslovi zа gаjenje mаline
Prirodni uslovi zа mаlinu
Izbor položаjа i zemljište zа mаlinu
Pripreme zemljištа zа sаđenje mаline
Podizаnje i održаvаnje mаlinjаkа
Sistemi gаjenjа
Nаsloni zа mаlinu
Đubrenje
Glаvni hrаnljivi elementi i njihovo delovаnje nа mаlinu
Orezivаnje mаline
Rаzmnožаvаnje mаline
Proizvodnjа sаdnog mаterijаlа
Bolesti i štetočine mаline
Insekti koji nаpаdаju mаlinu
Suzbijаnje korobа herbicidimа
Berbа mаline

CRNA RIBIZLA

Privredni znаčаj crne ribizle
Crnа ribizlа u ljudskoj ishrаni
Proizvodnjа crne ribizle u nekim zemljаmа Evrope
Rentаbilnost proizvodnje crne ribizle
Problem gаjenjа crne ribizle u blizini petoigličаstog borа
Poreklo i osobine crne ribizle
Sorte crne ribizle
Rаne sorte
Srednje rаne sorte
Srednje kаsne sorte
Kаsne sorte
Uslovi zа uspevаnje crne ribizle
Rаzmnožаvаnje crne ribizle
Histološke osnove ožiljаvаnjа reznicа crne ribizle
Podizаnje i održаvаnje zаsаdа crne ribizle
Sistemi gаjenjа
Sаdni mаterijаl i vreme sаđenjа
Orezivаnje ribizle
Podmlаđivаnje zаpuštenih žbunovа
Bolesti i štetočine crne ribizle
Berbа i trаnsportovаnje plodovа
Nаjpogodnije vreme zа berbu ribizle
Troškovi berbe
Berbа zа potrošnju u svežem stаnju
Berbа zа potrebe industrije

Literаturа

Malina

Poreklo i istorija gajenјa maline

Malina spada u rod Rubus, familiju Rosaceae. Rod Rubus obuhvata oko 120 vrsta koje su rasprostranjene po celom svetu. Međutim, gajenje sorte potiču samo od četiri vrste maline: evropske crvene maline (Rubus ideaus subsp., Vulgatus Arrhen), maljave američke maline (Rubus idaeus subsp., strigosus Mchx), crne kupinolike maline (R. occidentalis L.) i purpurne maline (R. neglektus Peck).

Evropska malina je dugogodišnji žbun s dugim, malo nagnutim izdancima i višegodišnjim korenovim sistemom. Izdanci su u početku trnati, a kasnije trnići iščezavaju. Jednogodišnji izdanci su zeleni, sa 3-5 listića, a dvogodišnji sivomrki, sa 3 listića. Listovi su neparno perasti, ovalni ili širokokopljasti. Obod liske je nejednako testerasto nazubljen. Površina lisne ploče je slabo naborana, ovlaš uvijena ili ravna, maljava ili gola. Naličje liske je filcano belo. Cvetovi su jednodomi i skupljeni u cvast. Čašični listići su postavljeni horizontalno ili povijeni naniže. Tučkovi su viši od prašnika ili su ravni s njima. Plod je složena koštunica, obično tamnocrvene ili žute boje, izdužena ili okruglaste forme. Razmnožava se semenom i korenovim izdancima.

Rasprostranjena je po celoj Evropi, a ima je i u Aziji. U kulturu je uvedena davno. Prvi put se u literaturi pominje u XVI veku. U Ameriku su je preneli evropski kolonisti. U 1867. godini bilo je poznato u celom svetu oko 67 sorta koje su te godine bile i opisane.

Čisto evropske sorte maline su u SAD u sadašnje vreme skoro sasvim istisnute iz proizvodnje otpornijim i rodnijim sortama.

Američka maljava crvena malina (Rubus idaeus subsp. strigosus Mchx) je višegodišnji žbun sa razmaknutim, razvedenim i ređe dugim dvogodišnjim izdancima, višegodišnjim žilama i žilicama. Jednogodišnji izdanci su zelenopurpurni, sa 3—5 listića, a dvogodišnji tamnocrveni sa 3 listića. Lišće je neparno perasto, ovalno-kopljastog oblika. Ivice liske su neujednačeno testerasto nazubljene. Lice liske je naborano, maljavo ili golo. Naličje belo filcano. Cvetovi su skupljeni u cvast, jednodomi, s dvojnim kruničnim listićima. Čašični listići su horizontalni ili obuhvataju plod. Tučkovi su viši od prašnika ili ravni s njima. Plod je složena koštunica, crvene ili tamnoružičaste boje, okruglaste forme, lako se odvaja od cvetne lože, a kad dozre otpada sam. Razmnožava se semenom i korenovim izdancima. Rasprostranjena je u Severnoj Americi. Odlikuje se velikom otpornošću i rodnošću.

Kupinolika crna malina (R. occidentalis L.) po morfološkim i proizvodnim osobinama jako se razlikuje od napred navedene dve vrste. Višegodišnji je žbun s izdancima koji se savijaju u obliku luka i pokriveni debelim kukastim trnićima. Jednogodišnji izdanci su zeleni, s nežno plavom ili skoro ljubičastom navlakom, i imaju 3-5 listića, a dvogodišnji 3 listića. Lice liske je slabo nabrano ili kovrdžavo a naličje belo filcano. Cvast je u vidu štita, Cvetovi jednodomi s dvojnim perijantom. Čašični listići su savijeni nadole. Tučkovi su niži od prašnika ili ravni s njim. Plod složena koštunica i lako se odvaja od cvetne lože. Razmnožava se semenom i vrhovima izdanaka i grančica. Rasprostranjena je u Severnoj Americi.

Purpurna malina (R. neglectus Peck) je dugogodišnji žbun s korenovim sistemom koji se prostire duboko u zemlju. Jednogodišnji izdanci s grančicama i savijenim vrhovima su u obliku luka zelene boje s pepeljastom voštanom prevlakom. Dvogodišnji izdanci su jako razvedeni, tamnocrvene boje s ljubičastim peteljkom, prekriveni dugim, tankim, ali češće kratkim debelim trnićima. Jednogodišnji izdanci imaju 3—5 listića, a dvogodišnji 3 listića. Listovi su neparno perasti, ovalni ili oštro konični. Lice liske više-manje naborano i kovrdžavo, maljavo ili golo, a naličje belo filcano. Ivica liske je dovoljno nazubljena. Cvetovi su skupljeni u cvast. Čašični listići su horizontalni ili uzdignuti naviše, jednodomi, s tučkovima višim ili ravnim sa prašnicima. Plod je složena koštunica, tamnoljubičaste boje, okruglaste forme i lako se odvaja od cvetne lože. Razmnožava se semenom i vrhovima izdanaka. Odlikuje se velikom rodnošću, a u kulturu je uvedena 1835. godine, kada je blizu Filadelfije u Pensilvaniji nađen tip ove maline trgovačkih svojstava kome je dato ime filadelfija. U 1871. godini oko Skotevilja (Njujork) nađen je drugi tip ove maline nazvan šperova krupna. Ova sorta je u poslednje vreme dobila veliki značaj zahvaljujući razvoju tehnike prerade voća.

Pored ovih rodonačelnika današnjih gajenih sorta malina, u poslednje vreme se u selekciji mnogo upotrebljava podvrsta sibirske crvene maline (Rubus idaeus subsp. melanolasius Focke), ali značajniji praktični rezultati još nisu dobiveni.

Gajenje maline u Evropi

Malina je bila poznata Rimljanima i Grcima. Oni su je kao divlju brali po šumama, a plodove upotrebljavali ne samo za jelo, već i kao lek protiv nekih bolesti. Tada se sirup od cveta maline smatrao kao dobar lek protiv ujeda zmije i škorpija.

Grčki i rimski pisci koji su živeli pre naše ere nisu pominjali malinu, mada su dosta pisali o ostalom voću i grožđu. Na početku naše ere Plinije Stariji je pisao o divljoj malini koja potiče sa planine Ida, što je verovatno navelo Linea da ovoj biljci da sadašnje botaničko ime. U četvrtom veku rimski pisac Paladius pominje malinu kao baštensku biljku u njegovom vremenu, ali ostali rimski pisci iz početka naše ere, kao što su Virgilije i Kolumela, malinu nisu nigde spominjali. Francuski kralj Šarlman je početkom devetog veka ostavio dugu listu voća i povrća koje se gajilo u njegovom vrtu, ali maline nije bilo na tom spisku. Prva lista engleskog voća i povrća, publikovana 1391. godine, takođe nije sadržala malinu kao gajenu biljku.

Prema Hedriku, sigurno se može smatrati da se malina počela gajiti 1548. godine, kada je Tarner, engleski botaničar, saopštio da „ona raste u izvesnim vrtovima Engleske”. Skoro vek kasnije (1618), Viljem Leuson, druš engleski biolog, dao je u svojoj knjizi „Novi voćnjak i vrt” lepu sliku jednog vrta u kome su maline i ribizle oivičavale staze vrta. Džon Perkinson je 1629. godine u svojoj knjizi „Nebeski raj u sunčanom zemaljskom raju”, celo prvo poglavlje posvetio malini. Lengli 1729. godine navodi da se u Engleskoj gaje tri vrste maline: bela, crvena i ljubičasta. Zatim malinu pominje Hit 1757, a 1778. Mejv i Aberkrombi u svom „Univerzitetskom rečniku baštenskih i botaničkih biljaka”. Džordž Brukšejv je 1817. godine opisao i ilustrovao već sorte antverpensku žutu i crvenu i englesku opštu malinu.

Hortikulturno društvo u Londonu je 1826. godine izdalo katalog sorta maline u kome su navedene do tada sve objavljene sorte maline u Engleskoj i na strani. Ovaj istorijat se odnosi na evropsku malinu Rubus idaeus, koja je najviše privukla pažnju voćara, pa zato ima i najduži istorijski razvitak. Međutim, ovaj razvitak je veoma kratak u odnosu na ostale vrste drvenastih voćaka.

Gajenje maline u Americi i SSSR-u

Za razvoj malinarstva u Americi najveće zasluge ima svakako dr Vilijam D. Brikle, koji je dugi niz godina radio na stvaranju novih sorta. Drugim zaslužnim čovekom za razvoj malinarstva u Americi smatra se Endrju S. Fuler, koji je mnogo godina proveo u proučavanju pogodnosti raznih sorta malina za tehnološku preradu. Kao rezultat tog dugogodišnjeg rada pojavila se 1867. godine njegova knjiga „Jagodasto voće”. Decenija u kojoj se pojavila ova knjiga (1860—1870) može se smatrati kao početak industrijske prerade jagodastog voća.

Karlo X. Pek, državni botaničar Njujorka, izdvojio je 1869. godine ljubičastu malinu kao posebnu vrstu i dao joj ime Kićiz pe§1es1iz, ime koje joj i danas još mnogi botaničari daju. Godine 1870. C. F. Ostin navodi u Biltenu botaničkog kluba da je R. neglectus hibrid između R. strigosus i R. occidentalis.

Bejli (1890. god.) stavlja ljubičastu malinu u R. neglectus kao i Pek. On daje karakteristike ove maline iz kojih se vidi da se ona razlikuje i od crvene i od crne maline. On tada nije odbijao mogućnost da je ova malina hibrid, ali pošto za to nije imalo nikakvih dokaza, smatrao je da je pravilnije smatrati je posebnom vrstom. Oko 1900. godine Karl izdaje knjigu u kojoj navodi radove izvesnog broja selekcionara koji su ukrštanjem američke crne i crvene maline lako i brzo dobijali ljubičastu malinu, pa konstatuje da je ovo ukrštanje bilo lako moguće i u prirodi, te da je ljubičasta malina hibrid, a ne posebna vrsta. Ovo kasnije prihvata i Bejli u svojoj „Standardnoj hortikulturnoj enciklopediji”, jer je tada imao dovoljno dokaza za to.

U Rusiji je malina bila poznata kao divlja vrsta još u davna vremena. Postoje podaci da je osnivač Moskve Jurij Dolgoruki bio veliki ljubitelj voćarstva i da je malina rasla u okolini novoosnovane Moskve u takvoj količini da su se u gustim i neprohodnim malinjacima skrivali medvedi. U staroj Rusiji malina je cenjena kao lekovito sredstvo.

Ali tek u uslovima SSSR počinje stvaranje novih sorta malina. U 1931. godini u SSSR-u je bilo svega 9 standardnih sorta maline, a 1945. godine samo u RSFSR evidentirane su 53 sorte. Novi trgovački sortiment se uvećao 9 puta. U isto vreme on se i kvalitetno poboljšao. Standardni sortiment se popunio novim visokokvalitetnim domaćim sortama iz sopstvene selekcije I. V. Mičurina, Kuzmina, Spirina i Moskovske ogledne stanice.

I u ostalim zemljama Evrope malina je uvođena u kulturu kao što se to činilo u Engleskoj i Rusiji.

Gajenje maline u Jugoslaviji

Do drugog svetskog rata malina se u Jugoslaviji uglavnom gajila u dva veća malinarska centra: oko Valjeva i oko Čačka. Ona je gajena i u ostalim našim republikama kao baštenska biljka, ali se nigde nije gajila na tako velikoj površini kao u ova dva rejona.

Domaća sorta „jelička” dobila je ime po planini Jelici odakle je verovatno i potekla, a sorta „valjevka” dobila je ime po Valjevu u čijoj se okolini i gaji. Međutim, prema našim višegodišnjim ispitivanjima u Institutu za voćarstvo u Čačku utvrđeno je da je „valjevka” u stvari sorta malboro.

Biološke osobine i sorte maline

Morfološke osobine i karakteristike rastenja i rađanja

Malina pripada žbunastim vrstama biljaka, koje daju korenove izdanke. Izdanci su prekriveni sitnim trnićima, retko kad sasvim goli. List je perast sa 3-5 listića. Cvetonosne grane su kratke s troperim listovima. Cvasti su vršne i pazušne sa sitnim cvetovima u obliku grozda. Plod je zbirni sa većim brojem koštunica i lako se odvaja od cvetne lože.

Koren maline, kao višegodišnja tvorevina, ima jasno izražene godišnje prstenove (godove) i slabo razvijenu srž. Starenje korena i žila odražava se u smanjenju porasta goda u širinu i u velikom grananju izdanaka nad zemljom. Sve to skupa dovodi do smanjenja ishrane novih izdanaka, koji izbijaju iz starih žila. Izdanci slabo rastu, ali preterano rađaju.

Ako se malina prirodno razvija živi duže nego ako se gaji na žbunove. Zbog ove osobine malina i daje bolje rezultate kad se gaji u obliku živih ograda nego u obliku žbunova.

Pupoljci. — U drugoj polovini leta na mladim žilama maline obrazuje se veći broj pupoljaka iz kojih se razvijaju korenovi izdanci. Pupoljci počinju da se razvijaju i izdanci da rastu još u jesen i rastu sve dotle dok se temperatura zemljišta ne spusti do smrzavanja vode u njemu. Tada rastenje prestaje i nastavlja se rano u proleće. Neki izdanci izbiju do površine zemlje, drugi ostaju u zemlji, dok se treći tek počnu razvijati. Jesenji izdanci se pojavljuju na površinu zemljišta u proleće, postepeno jedan za drugim, u zavisnosti od toga koliko su se razvili prethodne jeseni. Na podzemnom delu izdanka, u toku leta, razvijaju se dopunske žile. Svi izdanci koji do polovine leta ne izbiju iz zemlje suše se. Ukoliko su žile maline starije i dublje utoliko daju manje izdanaka.

Na razviće pupoljaka na žilama i razviće izdanaka iz njih mora se obratiti naročita pažnja, kako bi se obrada prilagodila njihovom porastu, naročito u parcelama koje služe za proizvodnju sadnog materijala.

Pupoljci na jednogodišnjim izdancima maline i njihovo razviće. — U pazuhu lista obrazuju se obično dva pupoljka jedan nad drugim. Gornji je razvijeniji i iz njega se sledeće godine razvije rodna grančica, a iz donjeg se razvije rozeta lišća ili slaba rodna grančica. Ponekad se u pazuhu lista formiraju dva, tri i više krupnih rodnih pupoljaka. Ako se povredi vršni pupoljak, onda se rodne grančice razvijaju iz nižeg pupoljka, ali su tada slabije razvijene.

Na izdanku maline ima dve grupe pupoljaka: podzemnih i nadzemnih.

Podzemni pupoljci se obrazuju u osnovi izdanka. Oni su dobro razvijeni, a ponekad su tako nabubreli da se u jesen, pri razvijanju u izdanak, dodiruju. Iz njih se obrazuju bujni izdanci za zamenu. Broj podzemnih pupoljaka je različit: jedan dva, a nekad ih može biti i tri.

Broj izdanaka se povećava sa starošću biljke, ali samo do izvesne granice, odnosno dok bujnost izdanka ne oslabi, kada znatan broj pupoljaka ostaje nerazvijen potpuno.

Podzemni ili, kako se drukčije nazivaju, izdanci za zamenu rastu bujno na račun rezervnih materija u žilama. Kada se ove rezerve utroše, izdanci za zamenu obrazuju svoje sopstvene žile.

Razviće novih bujnih izdanaka u osnovi dvogodišnjih izdanaka jeste jedan od osnovnih uzroka izumiranja ovih drugih. Ovi mladi izdanci prihvataju hranljive materije koje su išle u stare izdanke. Izumiranje dvogodišnjih izdanaka je po svoj prilici u vezi sa zapušavanjem ćelijinih membrana pod uticajem sunčane svetlosti. Deo izdanka koji se nalazi pod zemljom ne dobija sunčanu svetlost pa ne izumire.

Nadzemni pupoljci na jednogodišnjim izdancima ne razvijaju se istovremeno. U najnižem delu izdanka pupoljci se razvijaju vrlo slabo ili se obično i ne razvijaju. U srednjem delu izdanka, počev od njegovog dela, pupoljci se povećavaju idući ka vrhu tog dela izdanka. Sve grane koje se iz ovih pupoljaka razviju duže su. Najniže grane ove zone dostižu znatnu dužinu, ali slabo rađaju. Na vrhu ovih grančica pojavljuje se cvast. U osnovi trećeg dela se obrazuju bujne bočne grančice, koje daju mnogo plodova. Srednji pupoljci ovog dela izdanka daju kratke grančice sa cvastima, ali sa manje plodova od prethodnih. Najzad, vršni pupoljci ovog dela, a i izdanka, obično su slabi, pa daju kržljave grančice ili se uopšte i ne razviju, jer vršni deo izdanka često ne dozri, te pri jačoj zimi izmrzne. Prema tome, najrodniji pupoljci se nalaze na srednjoj trećini izdanka, pa prekraćivanje ovih izdanaka treba vršiti prema njihovoj dužini.

Ova osobenost razvića pupoljaka i rodnih grančica ukazuje na to da je za dobijanje visokog prinosa kvalitetnog ploda potrebna takva agrotehnika koja će obezbediti bujan porast i snažne izdanke.

Pupoljci se razvijaju u pazuh lista, obično po dva do tri, od kojih se jedan (osnovni) razvija najbujnije, a drugi slabije, u zavisnosti od osobine sorte i uslova ishrane. Sledeće godine se iz tih pupoljaka razviju ili dve grančice, ili pak slabiji pupoljak daje samo rozetu lišća ili se uopšte i ne razvije. Ako se najrazvijeniji pupoljak ošteti ili izmrzne, zamenjuje ga drugi rezervni pupoljak.

Treba napomenuti da su svi nadzemni pupoljci funkcionalno rodni, a da li će se i razviti u rodnu grančicu i dati rod zavisi od uslova razvića, nege i jačine prekraćivanja izdanka.

Kod nekih sorta maline vršni pupoljci na izdanku se razvijaju u rodne grančice i donose plod u jesen iste godine kada je izdanak izrastao. Ove sorte se zovu remontantne. Posle zrenja ploda vrhovi tih izdanaka izumiru, jer su izvršili svoju životnu funkciju. Ostali deo izdanaka donosi plod u sledećoj godini.

Prema sposobnosti grananja izdanka sve sorte se mogu podeliti na 4 grupe:

I grupa: sorte koje se mnogo granaju;
II grupa: sorte koje se slabo granaju;
III grupa: sorta čiji se izdanci ne granaju i
IV grupa : sorte koje zauzimaju sredinu između sorta koje se granaju i sorta koje se ne granaju.

Dužina grana ima uticaja na visinu prinosa, jer se na dužim granama stvori veći broj plodova. Dužina grana je različita i zavisi od mesta — zone —na izdanku i od osobine sorte i primenjene nege. Ta razlika u dužini grančica na sredini i na vrhu izdanka kreće se od 1 do 23 cm, a razlika u dužini rodnih grančica na sredini izdanka između raznih sorta kreće se prosečno od 20 do 56,5 cm (R. P. Bolgovska).

Kod sorta čiji izdanci rastu pod izvesnim uglom (koso) razviće pupoljaka po dužini izdanka razlikuje se od razvića pupoljka kod sorta čiji izdanci rastu vertikalno. Tako, sorte s nagnutim izdancima daju bujnije grančice na srednjem delu izdanka nego sorte čiji izdanci rastu vertikalno. Prirodno savijanje izdanaka ka zemlji javlja se kao rezultat prilagođavanja uslovima surove klime, jer se savijeni izdanci bolje prekriju snegom i tako zaštite od izmrzavanja.

Jednogodišnji izdanci dostižu različitu dužinu. Ona može biti nekoliko desetina santimetara pa do preko tri metra, što zavisi od osobine sorte, plodnosti zemljišta i nege.

U jesen izdanci menjaju boju i dobijaju karakterističnu crvenu, žutu, tamnocrvenu, ljubičastu i drugu boju sorte. Mladi izdanci u jesen dobijaju i voštanu prevlaku, koja je kod raznih sorta različito izražena.

Dok su izdanci mladi, svi oni imaju trniće. Ovi trnići su veći ili manji, gušći ili ređi. Kod nekih sorta oni ostaju stalno, dok se kod drugih u jesen izgube. Boja trnića na mladim izdancima je karakteristična za sortu. Izdanci mogu imati i fine dlačice nazvane malje.

Izdanak sazreva od osnove ka vrhu.

Cvetovi maline su skupljeni u cvast koja se obrazuje u pazuhu lista na rodnoj grančici. Na grančicama izbilim iz donjeg dela izdanka i na slabim grančicama duž celog izdanka cvast se razvija samo u pazuhu važnih listova grančica. Vrhovi ovih rodnih grančica se završavaju cvašću. Cvasti se ne razvijaju jednovremeno. Prvo se razvijaju cvasti u pazuhu vršnog, a na kraju iz pazuha najnižeg lista grančice. U cvasti se takođe najpre razvijaju vršni cvetovi, zatim bočni i najzad najniži. Ovakav način postupnog razvoja cvasti i cvetova u cvasti stvara razvučen — dug period cvetanja, koji traje prosečno oko 35 dana. I ovo razvučeno cvetanje je posledica prilagođavanja maline lošim uslovima sredine (hladnom, vlažnom i vetrovitom vremenu) koje otežava ili čak onemogućava letenje pčela i oplođavanje maline uopšte.

Remontantne sorte daju cvetove na vrhu svih jednogodišnjih izdanaka, dok kod poluremontantnih sorta izvesni izdanci daju cvetove iste godine kad su i izrasli.

Plod maline je složena koštunica, obrazovana od sitnih sočnih koštunica. One su raspoređene i pričvršćene po čvrstoj cvetnoj loži, koja dostiže 7—15% od ukupne težine ploda. Plod se po zrenju ili bere ceo ili se osipa. Sorta čiji se plodovi osipaju nisu za preporuku. Sorte sa okruglastim plodom imaju manje cvetnu ložu i lakše se osipaju nego sorte sa izduženim plodom i izduženom cvetnom ložom. Plod može biti težak do 12 grama, a boja mu može biti crvena, žuta ili crna.

Samooplodnost i samobesplodnost. — Malina ima jednodome cvetove i samostalna je. Međutim, dokazano je i ogledima i u praksi da malina daje veće prinose ako se gaji u zajednici s još nekom sortom.

Berba maline

Kako će se malina brati i u kom vremenskom razmaku umnogome zavisi od toga za šta će se plod upotrebiti. Tako, na primer, plod za upotrebu u svežem stanju, za kompote ili duboko smrzavanje bere se u drugom stepenu zrelosti i na drugi način nego plod za džem.

Berba ploda za upotrebu u svežem stanju. — Da bi plod stigao zdrav na tržište i do potrošača, mora da je dovoljno čvrst. Oni koji prvi put gaje malinu nemaju iskustva u pogledu berbe, pa je potrebno da od svake sorte oberu po jednu korpicu plodova razne zrelosti, zatim da ostave plodove da prenoće, pa da sutradan vide kako ti plodovi izgledaju i da na osnovu toga odrede u kojem stepenu zrelosti treba brati plodove određene sorte za upotrebu u svežem stanju. Isto tako, treba da se interesuju u kakvom stanju stižu plodovi maline na određeno tržište i kako se tamo drže do prodaje.

Maline su stigle za berbu kad im se plod lako odvaja od cvetne lože. Treba paziti da se plod pri skidanju sa cvetne lože ne zgnječi, a naročito paziti da se pri branju ne izostavljaju zreli plodovi, koji pri drugoj berbi, ako ne otpadnu, neće biti za upotrebu u svežem stanju. Kod većine novih bujnih sorta vrlo je lako prevideti zrele plodove, jer su oni skriveni izdancima i lišćem. Ako se ti plodovi ostave da prezru i istrule pričinjava se nepotrebna šteta, a osim toga ovi plodovi postaju izvor truležnice. Za vreme zrenja malinu treba brati svakog drugog dana. Čestom berbom se prinos kod maling-promiza povećava za oko 25%, a kod lojd džordža za oko 11%.

Berba se obavlja sa obe ruke, a korpicu u koju se stavljaju plodovi treba vezati za vrat. Na ovaj način izbegava se ubijanje plodova. Kada se sud napuni ostavlja se pored reda, u hlad, da bi drugi radnik, određen za skupljanje korpica, uzimao i prenosio na određeno mesto, gde se sudovi pakuju za transport. Pri berbi se dlan ruke okreće nagore da bi obrani plodovi padali u njega. Ne ubirati odjednom više od 2 do 3 ploda.

Naknado klasiranje plodova maline je neizvodljivo, jer se tada oštete mnogi plodovi, što izaziva velike gubitke. Zato treba brati samo one plodove koji odgovaraju određenoj nameni, što naročito važi za plodove namenjene tržištu u svežem stanju. Često se događa da kupac izvrne sud i izruči plodove iz njega da bi video kakvi su plodovi na dnu suda. Zato se mora voditi računa da plodovi u sudu budu istog kvaliteta.

Pri berbi malinjaka koji ima sistem kvadrata ili pravougaonika jedan red može brati samo jedno lice. Međutim, kod gajenja u pantljike i u obliku žive ograde jedan red -treba da beru dva lica — jedan s jedne, a drugi s druge strane.

Za berbu maline koja će se upotrebljavati u svežem stanju treba koristiti što manje sudove, jer se u njima plodovi manje gnječe i kvare. Danas je trgovina uvela naročite kartonske kutije u koje stanu oko 0,5 kg plodova. Ove kutije su vrlo praktične, jer su lake i veoma dobro se pakuju pri transportu, tako da se plodovi u njima ne oštete.

Događa se da rđavo vreme ne dozvoli berbu nekoliko dana. Ili, naiđe neki praznik, pa berba ne može da se obavi drugog dana. Ili, nastupi suviše toplo vreme, pa berba mora da se obustavi. Zbog ovih zastoja bezuslovno dolazi do prezrevanja velikog broja plodova, pa se mora obavljati dvojaka berba: prvo treba obrati prezrele plodove za džem, a zatim brati plodove pogodne za upotrebu u svežem stanju. Nedozrele plodove. koji se teško odvajaju od cvetne lože, ne treba brati, jer se time smanjuje kvalitet i cena ploda i poskupljuje berba.

Berba se plaća ili nadnicom ili od kilograma. Za berbu su najpogodnije žene i deca školskog uzrasta, a ova ručna radna snaga se uvek može dovoljno naći u gradovima u vreme zrenja maline, jer su tada đaci na školskom raspustu.

Berba ploda za kompot i smrzavanje. — Za ovu svrhu su potrebni takođe celi, čvrsti i neoštećeni plodovi kao i za upotrebu u svežem stanju. Samo, ovde plodovi treba da su zreliji. Takođe se mora voditi računa da nema crvljivih i oštećenih plodova.

Berba ploda za džem. — Za ovu svrhu plodovi treba da su dobro zreli ali da nisu počeli da trule. Zato se za potrebe ovakve prerade berba vrši svakog petog do šestog dana. Ovo ne predstavlja teškoću kod sorta kod kojih se plod dobro drži na grani i kad sazri, kao što je maling džul. Ali kod sorta kod kojih plodovi otpadaju odmah po zrenju — dolazi do velikih gubitaka ako se berba ne obavi u pravo vreme.

Pogodnost sorta za berbu. — Pošto je teško naći dovoljno radne snage za berbu, valja znati da ima sorta koje se brže i lakše beru od drugih. Sorte koje daju malo izdanaka, kao što je maling džul i sl., lakše se beru. Maling eksploit i lojd džordž kriju plodove u granju i lišću, pa ih je teže brati, dok za morfološkog džina treba dosta rada zbog sitnog ploda u drugoj polovini sezone. Uzevši uopšteno, mnogo je lakše i brže brati sorte sa krupnim nego sa sitnim plodom, a obično ove prve daju i znatno veće prinose.

Kod gajenja maline najveći problem je berba, jer zahteva dosta radne snage, pa zasad treba locirati tamo gde se može naći dovoljno ručne radne snage za berbu. Najveći gubici se događaju baš u vreme berbe, ako se ona ne obavlja na vreme.

Za osmočasovno radno vreme jedan radnik prosečno može da obere 40 kg ploda. Ako uzmemo da je prinos 10.000 kg ploda po ha, a da berba traje 15 dana, od kojih 10 radnih dana, onda izlazi da bi dnevno trebalo brati 660 kg, za šta je potrebno imati po 17 berača svakog dana. Ako je zasad veliki samo 10 ha, onda je dnevno potrebno po 170 berača za sve vreme berbe od 15 dana. Prema tome, izlazi da je za jedan hektar, odnosno za 10.000 kg, potrebno 250 radnika, a za 10 ha 2.500 radnika, što nije mali broj. Ovo je faktor koji u prvom redu mora odlučivati o lokaciji i veličini zasada maline.

Ribizla

Poreklo i osobine crne ribizle

Istorija gajenja

Crna ribizla nije bila poznata ni starim Grcima ni Rimljanima. Prva saznanja o njoj nalaze se u knjigama koje opisuju razne lekovite biljke u XV i XVI veku, što znači da je crna ribizla upoznata prvo kao lekovita biljka.

Gajenje crne ribizle počinje prvo u zapadnoj Evropi, a kao stono voće prvi put se pominje 1671. godine. Već 1750. godine ova kultura je bila znatno raširena u Francuskoj. U Engleskoj je gajenje crne ribizle počelo kasnije, jer se još u XVIII veku nije razmnožavala zbog karakterističnog mirisa, ali vremenom ona se baš u Engleskoj sve više upotrebljavala za jelo, tako da se danas tamo troši u svežem stanju više nego igde na svetu.

U Nemačkoj se crna ribizla gajila vrlo malo, sve dok se nije razvila tehnika prerade njenog ploda, a onda nastaje nagli skok u potrošnji, koja iz dana u dan stalno raste.

U Ameriku je crna ribizla doneta iz Engleske, ali se tamo do danas nije mogla mnogo raširiti, nešto zbog specifičnog mirisa, a više zbog zakonskih propisa. U ovoj zemlji je skoro u svim saveznim državama (izuzev samo nekih) zakonom zabranjeno gajenje crne ribizle zbog petoigličastog bora (Pinus strobus).

U SSSR-u crna ribizla se počela gajiti najpre oko Moskve i Kijeva, a zatim i u blizini drugih većih naseljenih mesta. Prve sorte crne ribizle dobijene su selekcijom od divljih formi.

Istorija gajenja crne ribizle u okolini Moskve tesno je povezana sa divljom ribizlom koja je rasla u izobilju po obalama reke Moskve. Postoje podaci o tome da se reka Moskva ranije zvala Smorodinovka.

Malobrojni istorijski podaci, kao što su popisi zasada dvoraca u 1701—1702. godine i svedočenja stranaca koji su posećivali Moskvu sredinom XVII veka, govore da je u to vreme oko Moskve bilo mnogo zasada raznog voća, a među njima najviše zasada crne i bele ribizle.

Postoje saznanja i o tome da je gajenje crne ribizle bilo rasprostranjeno u dva stara ruska obdaništa (staništa) — u Novgorodu i Pskovu — još u XI veku.

U Jugoslaviji se do pre desetak godina gajio samo po koji žbun kod poljoprivrednih škola i naučnih ustanova.

Slovenija je prva počela masovno — plantažno gajenje crne ribizle, a 1957. g. Savez poljoprivredno-šumarskih komora Jugoslavije je nabavio veću količinu sadnog materijala crne ribizle u Nemačkoj, Finskoj i Norveškoj i razdelio ga republikama. Od tada u Srbiji i drugim republikama uglavnom počinje gajenje ove voćne sorte.

Botaničke osobine

Crna ribzla je višegodišnja žbunasta biljka. Stabla izbijaju iz osnove žbuna i zamenjuju ona koja izumiru. Lišće je petodelno i trodelno ili celo. Na naličju lista nalaze se žlezde s oštrim, specifičnim mirisom. U pazuhu lista na mladaru stvara se cvetni pupoljak koji u proleće sledeće godine daje cvast. Glavna masa prinosa dobija se na jednogodišnjem, zatim dvogodišnjem i trogodišnjem drvetu.

Čašica cveta je srasla u obliku trube i petonarezna, s krajevima crvenkasto-zelenkaste boje. Krunica petolisna. Krunični listići mali, žuti ili zeleni. Prašnika ima 4—5, koji su u istoj visini s tučkom, ili viši ili niži od njega. Cvetovi crne ribizle su samooplodni. Kod sorta čiji je tučak viši od prašnika za normalno zametanje potrebno je da se polen prenese insektima s prašnika na žig tučka. Plod ima više semenki u jednoj kućici.

Cvetovi su skupljeni u grozd.

Plod crne ribizle je jagodast, boje crne, zelenkaste, mrke ili žućkaste. Oblika može biti okruglog, ovalnog ili nešto spljoštenog na polovima.

Crna ribizla pripada familiji Saxifragaceae, rodu Ribes, podrodu Eurocoreosma (Jancz) Berger.

Izvesni istraživači navode da je reč Ribes verovatno potekla od arapske reči Riabs za Reheum Ribes, dok drugi smatraju da je to latinizirana reč Riebs, jedne stare nemačke reči za ribizlu.

Kulturne sorte crne ribizla uglavnom su proizašle od vrste Ribes nigrum. Delimično imaju značaja i druge vrste severoamerička crna ribizla (R. americanum Mill), istočnosibirska (R. dikuscha Tisch.) i maljava crna ribizla (R. procumbens Pall).

Crna ribizla — R. nigrum L. Žbun joj je snažan, do 2 metra visok. Lišće je krupno, sa 3—5 režnjeva. Osnovna lista je ravna ili s urezom. Cvetovi su zvonasti. Čašični listići su zavrnuti, obojeni ljubičasto. Grozdovi srednje dugi s dosta retkim rasporedom plodova. Plod je crn ili mrk, okrugao, s karakterističnim mirisom i ukusom. Većina kulturnih sorta proizašla je od ove vrste.

Sibirska crna ribizla — A. Rojagk. Žbun je srednje visine. Listovi sa 3—5 režnjeva. Cvetovi izduženo konusni. Čašični listići obojeni ljubičastosivkastom bojom. Grozdovi su srednje dugi. Plod je crn, mrk, zelen, aromatičan, kiselosladak.

Kazahstanska crna ribizla — Ribes turbinatum A. Pojark. Žbun je nizak do srednje visok. Ima 5 listova loptastog oblika. Plod crni ili mrk.

Crna ribizla dikuša — Ribes dikuscha Fischer. U Sibiru poznata pod različitim nazivima: ohta, aldansko grožđe, plava ribizla. Žbun uspravan. Listovi sa 3—5 režnjeva, loptastog oblika. Cvetovi beli, čašasto cevasti. Plodovi sivocrni, s karakterističnom voskastom navlakom.

Mahovinasta crna ribizla — Ribes procumbens Pall. Žbun prilično nizak. Listovi mali, sa 3—5 režnjeva. Cvetovi crvenkasti. Plod dosta krupan, različito obojen, najčešće crn, mrkocrvenkast, ružičast ili beličast.

Plod se često ističe visokim kvalitetom. Mahovinasta crna ribizla je probirač u pogledu zemljišno-klimatskih uslova. U evropsokm delu SSSR-a uspeva slabo i daje male prinose.

Amerikanska crna ribizla — Ribes americanum Mill. Žbun dovoljno visok. List sa 3—5 režnjeva, loptast. Cvet zvonast, žućkast. Plod crn, prijatnog svojstvenog ukusa.

Zlatna ribizla — Ribes odoratum Wendl. Višegodišnji žbun koji dostiže do tri metra visine. Daje dosta izdanaka. List je trodelan do petodelan, krupno nazubljgen, zelen, sličan listu ogrozda. U jesen lišće dobija karakterističnu šarenu boju (žućkasto-crvenkastu-zelenkastu).

Cvet zlatne ribizle u upoređenju s cvetovima crne i crvene ribizle je znatno krupniji, izrazito zlatnožut, vrlo mirišljav. Čašičnih listića ima pet, kruničnih takođe pet.

Boja ploda raznovrsna: crna, oranžasta, ljubičasta, ružičasta. Oblika okruglog ili malo izduženog. Plod sadrži šećera, kiseline, aromatičnih materija i vitamina. Po otpornosti prema mrazu plod zlatne ribizle je osetljiviji od crne ribizle.

Upotrebljava se kao podloga za. kalemljenje ogrozda, crvene i crne ribizle i za dobijanje visokostablašica ovih vrsta u ukrasne svrhe.

Razmnožava se kao i ostale ribizle.

Karakteristike rastenja

Žbun crne ribizle izraste u visinu 1,5 do 2 m, pa i više. Veličina i oblik žbuna kod različitih sorta su različiti, ali je za većinu sorta karakterističan širok žbun. Žbun crne ribizle živi 15—20 godina, a u boljim uslovima života i duže. Ako se uporedi dužina života pojedinih grana u žbunu crne ribizle s dužinom života celog žbuna, vidi se da su grane kratkog veka.

Crna ribizla daje bujna stabla iz pupoljaka koji se nalaze na donjem — prizemnom delu žbuna i na korenovom vratu. Ova stabla zamenjuju stara izumrla, pa se zato i zovu stabla za zamenu. Ako takva stabla obrazuju u svom podzemnom delu dopunske žile, onda se zovu dopunska stabla. Stabla za zamenu obično se u prvoj godini ne granaju. Novi prirast koji se obrazuje na vršnim delovima tih grana znatno je slabije bujnosti i svake godine je sve manji. Kod različitih sorta to je izraženo u različitom stepenu, ali je u celini ovakva pojava kod crne ribizle prirodna osobina vrste.

Uzroci brzog smanjenja bujnosti crne ribizle isti su kao i kod maline. Prvi uzrok je brzo starenje sprovodnih sudova u stablima, zbog čega se smanjuje bujnost. Drugi uzrok je svakogodišnje obrazovanje novih bujnih stabala za zamenu u osnovi žbuna. Ova stabla oduzimaju znatan deo hranljivih materija od starih stabala, iz čije osnove izbijaju. Treći uzrok smanjenja bujnosti starih stabala zavisi od njihovog položaja (nagnutosti): kod sorta s vertikalnim stablima slabljenje je sporo, dok je kod sorta sa nagnutim stablima znatno brže.

U zavisnosti od osobina sorte, stabla crne ribizle žive 6 do 10 godina, pa i više, ali im produktivnost opada znatno pre kraja života.

Pupoljci na stablima crne ribizle. — Po mestu gde se nalaze na jednogodišnjem prirastu, pupoljci crne ribizle mogu se podeliti na sledeće grupe:

1. Podzemni (prikorenovi) pupoljci nalaze se ispod površine zemlje ili na samoj površini. Ovi pupoljci daju bujna stabla za zamenu.
2. Pupoljci grananja nalaze se na donjem delu grana. Oni su razmešteni retko. Iz njih na osnovnim granama razvijaju se bujni bočni mladari.
3. Pupoljci koji se nalaze na srednjem delu stabla najčešće su mešoviti i daju mladare i grozdove s plodovima dobrog kvaliteta.
4. Pupoljci koji se nalaze na vršnoj trećini stabla raspoređeni su gušće nego oni na donjem delu, jer se formiraju kada rastenje stabla opada. Oni se obrazuju u uslovima skraćenog dana, u drugoj polovini leta.

Ogledna voćarska stanica Poljoprivredne akademije K. A. Timirjazev je u zavisnosti od bioloških osobina rastenja podelila sorte crne ribizle na sledeće tri grupe: 1. sorte sa većim brojem stabala; 2. sorte sa malim brojem stabala i 3. sorte koje se nalaze između ove dve grupe sorta.

Prva grupa obrazuje veći broj stabala za zamenu koje P. I. Žitnjeva uslovno naziva nultim stablima. Ove sorte se odlikuju slabim grananjem pa daju malo grana drugog i trećeg reda, što je u punoj meri nadoknađeno stvaranjem velikog broja stabala za zamenu. U ovu grupu spadaju: danijel septembar, bengap (Bang up), sibruksova crna (Seabrook black) i dr.

Druga grupa. Sorte ove grupe daju vrlo malo stabala za zamenu, ali se odlikuju velikom sposobnošću grananja. One daju veći broj mladara iz bočnih pupoljaka na srednjem i vršnom delu stabla. Predstavnici ovih sorta su boskopski džin i golijat. Sorte ove grupe ogoljavaju odozdo naviše. Zbog izbijanja malog broja stabala ove sorte žive duže od sorta prve grupe. Na primer, sorte ove grupe se mogu smatrati kao prelazna forma od tipično žbunastih formi ka drvenastim žbunastolikim formama.

Treća grupa. Sorte ove grupe zauzimaju sredinu između prve i druge grupe. U ovu grupu spadaju lijeva rodna, napolitanska, osma davisonova, kent i dr.

Za razliku od maline, crna ribizla ne daje izdanke iz žila (korenove izdanke). Zbog ove osobine njen nadzemni deo ima duži život nego nadzemni deo maline.

Rađanje. — Crna ribizla obrazuje najviše ploda na jednogodišnjem rodnom drvetu (jednogodišnjim stablima i granama), a zatim na dvogodišnjem. Zato je jednogodišnje rodno drvo najdragoceniji deo žbuna, jer se na njemu dobija osnovna masa roda. Plod se obrazuje na kratkom rodnom drvetu koje se razvija iz pupoljaka jednogodišnjih stabala ili grana. Jednogodišnje grane na starim stablima (grane trećeg i četvrtog poretka vrlo su kratke i slabo rađaju).

Cvetni pupoljci daju cvetove i kratke mladare s rozetom lišća. Posle rađanja kratki mladar se preobrazi u krutu rodnu grančicu s lisnim pupoljkom na vrhu i cvetnim pupoljkom bočno. Ove grančice se stvaraju svake godine, ali svake godine su i sve slabije, pa u četvrtoj ili petoj godini obično izumiru.

Pošto se svake godine stvaraju novi mladari i nove krute rodne grančice, stare krute rodne grančice na starim stablima odumiru i rađanje se premešta na periferiju žbuna. Rodne grančice nisu dugovečne i uglavnom se nalaze na dvogodišnjem i trogodišnjem drvetu. Ukoliko se novo rodno drvo stvori na starim granama ili stablima utoliko manje rađa, a plodovi su sve sitniji i sve lošijeg kvaliteta.

U pazuhu svakog lista na mladaru obrazuje se obično po jedan pupoljak, ali se dešava da se razviju i po 2—3 (jedan centralni i dva bočna). Ako je pupoljak mešovit, iz njega će na proleće izbiti 1—2 cvasti i obično 3 lista. U pazuhu tih listova obrazuju se pupoljci iz kojih se formiraju četiri vrste rodnog drveta: 1) bez mladara za zamenu (nije se razvio nijedan pupoljak), 2) s jednim mladarom za zamenu (razvio se samo jedan pupoljak), 3) sa dva mladara za zamenu (razvila se dva pupoljka) i 4) sa tri mladara za zamenu (razvila su se sva tri pupoljka).

Mladari koji treba da zamene staro rodno drvo obično su dugi 1 cm, ali kod nekih sorta koje potiču od sibirske ribizle ovi mladari mogu dostići znatnu dužinu, a tada rodno drvo umesto 1—2 grozda ima 6—10, pa i više, što nekoliko puta povećava prinos. Na taj način se rodnost crne ribizle može znatno povećati ako se pri ukrštanju (kod stvaranja novih sorta) ova osobina prenese na potomstvo.

Dužina života i dugovečnost rodnog drveta zavise od osobina sorte i nege.

U zavisnosti od priliva hranljivih materija razviće rodnog drveta može biti različito. Ono može izumreti posle donošenja ploda a da ne da mladar za zamenu. Ako je priliv hranljivih materija bio slab, onda će grana ogoleti na mestu gde se nalazilo rodno drvo.

U pogodnim uslovima ishrane rodno drvo obrazuje stablo za zamenu, koje može biti kraće ili duže. U zavisnosti od bujnosti ovog stabla za zamenu rađanje se može produžiti na dvogodišnje, trogodišnje i četvorogodišnje drvo. Ako se cvetni pupoljci ne razviju u plod onda se stablo za zamenu mnogo bolje razvija.

Izuzev prizemnih pupoljaka, iz kojih izbijaju stabla za zamenu, i pupoljaka koji se nalaze na donjem delu bujnih grana, iz kojih izbijaju samo mladari, svi ostali pupoljci su mešoviti i obrazuju kratke mladare koji nose lišće i cvetove, Prema mestu na kome se nalaze, pupoljci su različite vrednosti. U donjoj trećini mladara prinos (broj grozdova i plodova) je manji za 6—7 puta nego na sredini i vršnoj trećini mladara. Ako je vršni deo mladara normalno izrastao onda pupoljci na vršnom delu mladara ne daju manji prinos od pupoljaka na sredini mladara.

Oprašivanje. — Ispitivanja su pokazala da je crna ribizla samooplodna, ali je ipak bolje saditi dve do tri sorte, jer je utvrđeno da se na taj način postiže veći prinos. Međutim, da li će samooplođivanje biti lakše ili teže zavisi od strukture cveta. Izvesne grupe sorta, a naročito grupa tipa boskopski džin, imaju takvu strukturu cveta koja otežava samooprašivanje. Naime, cvetovi ovih sorta imaju tučkove sa žigom iznad antera. Samo poneki cvet u osnovi grozda ima žig tučka ravan sa anterima ili nešto niži od njih. Ako je vreme lepo te insekti mogu normalno leteti, onda je i oprašivanje kod ove grupe sorta normalno, ali ako je vreme loše pa insekti ne mogu da lete, onda je i oprašivanje ovakvih cvetova otežano. Tada se opraši samo nekoliko cvetova u osnovi grozda, što neminovno mnogo smanjuje prinose i izaziva alternativnost u rađanju. Ovo je jedan od razloga što ribizla bolje rađa ako se u zasadu nađu dve do tri sorte jedna pored druge.

Takođe je primećeno da zasadi daju veći prinos kada su zaštićeni od jačih vetrova koji isušuju žig tučka i dovode do rehuljanja grozdova.

Pčele nerado posećuju cvetove crne ribizle, ali pošto u to vreme u prirodi ima vrlo malo medonosnih cvetova pčele su prinuđene da posećuju ove cvetove i glavni su oprašivači sorta koje imaju cvetove sa žigom tučka iznad antera.

Berba ribizle

Najpogodnije vreme za berbu ribizle. — Velika je veština organizovati blagovremenu berbu crne ribizle, a naročito odrediti pravo vreme za svaku sortu.

Plodovi crne ribizle daju najveći prinos i najbolji kvalitet u potpunoj zrelosti. Ispitivanjima J. Verociera u Francuskoj (u Enološkoj stanici u Đon-u) obavljenim u istom zasadu i na istoj sorti ustanovljeno je da su berbe u intervalima od nekoliko dana dale različite rezultate.

U ovom ogledu 1. jul predstavlja normalnu zrelost. Ova zrelost varira sa variranjem klimatskih činilaca, nadmorske visine, geografske širine i drugih sekundarnih faktora, prema kojima treba podešavati vreme i trajanje berbe, koja ne bi trebalo da traje duže od 10 dana.

Ako se berba obavi 15 dana ranije, gubi se u težini bobice 58%, a ako se bere 7 dana ranije, gubi se u težini 36,5%. Međutim, ako se berba obavi 5 dana kasnije, na težini bobice se izgubi 32% i na otpalim bobicama 15%.

Ako je za vreme zrenja zemljište bilo vlažno bobice postaju krupnije i duže se drže na peteljci, a gubici u težini zbog zakasnele berbe se znatno smanjuju.

Sve do potpune zrelosti težina bobice se povećava. Takođe se povećava šećer, dok se intenzitet boje smanjuje.

Prema tome, veoma je važno odabrati pravi momenat berbe, jer od toga u mnogome zavisi ne samo kvalitet ploda, već i visina prinosa, što se jasno vidi iz sledećeg pregleda.

Vreme berbe	spec tež .	tež. bobice gr.	bobice gr.	šepur gr.	soka	zaprem. 1kg soka	glukoza 1l soka	kis. po 1l soka	intezitet boje
A
Plodovi obrani 16. juna. Pola bobica crnih, pola zelenih ili lјubičastih.	1041	0,36	982	18	762	750	52,4	27,2	1,81
B
Berba 24. juna. Sve bobice crne. Samo poneka sitna bobica još lјubičasta. Ovo stanje izgleda da je najbolje za dug transport plodova.	1052	0,54	885	15	761	740	67,3	27,7	1,25
C
Berba 1. jula. Prava zrelost. Plodovi su vrlo mirišljavi, bobice se lako odvajaju od grozda, a prezrele počinju da otpadaju.	1063	0,85	981	18	841	800	83,1	27,0	0,75
D
Berba 5. jula. Bobice prezrele, slabo se drže za petelјku, te spontano otpadaju. U suvim godinama ovo otpadanje je mnogo veće.	1063	0,58	983	16	819	776	96,6	31,3	1,40

Troškovi berbe. — U priplaninskim rejonima, gde su uslovi za gajenje crne ribizle najpovoljniji, iako za vreme zrenja crne ribizle nema mnogo drugih poljskih radova, ipak je teško naći dovoljno ručne radne snage za berbu veće površine. Tako, na primer, površina od 10 ha pri prosečnom prinosu od 8.000 kg po ha daće 8 vagona ploda. Ako sorte zru istovremeno onda će za berbu biti potrebno oko 1.200 do 2.000 radnika, računajući da 1 radnik dnevno nabere 50 kg. Ako berbu treba obaviti za nekoliko dana onda bi dnevno trebalo obezbediti po 120—200 radnika.

Ovo je jedan od najvažnijih razloga koji nameće da se pri sađenju odaberu i posade sorte koje zru jedna za drugom i čiji se plodovi dobro drže na granama posle potpune zrelosti, kao što su sorte baldvin, izabranik iz Vestvika i sibruksova crna.

Samo berba je laka i mogu je obavljati deca i žene. Bere se u holandeze zapremine 8—10 kg i dubine 10 cm. Holandezi su obloženi hartijom ili polivinilom. Berači uzimaju holandeze, stavljaju ih ispod žbuna i u njih beru cele grozdiće makazama. Pošto će prilikom berbe doći do otpadanja pojedinih bobica, one će odmah padati u holandeze. Berač ide od žbuna do žbuna dok ne napuni holandez, koji odmah stavlja u hladovinu, pod žbun ili na neko drugo mesto, odakle ih treba što pre prenositi u hladne prostorije. Svaki berač treba da bere jedan red, kako bi se mogla vršiti kontrola.

Za berbu treba imati male šamlice, tronoške stolice, trupčiće ili nešto slično na šta radnik može sesti. Ukoliko toga nema seda se na zemlju.

Berbu treba obavljati po lepom vremenu. Ako padne kiša berba se prekida dok se zemljište i plodovi ne osuše. Meke i vlažne bobice ne mogu izdržati dug transport, a pri čuvanju u magacinu brzo počinju da previru,

Vešte žene i deca mogu prosečno nabrati 70 kg ploda za 10 časova, pri dobrom prinosu i dobrim uslovima rada, kod sorta s dugim grozdovima. Ako su grozdovi mali, bobice sitne, grozdovi rehuljavi, prinos mali i uslovi berbe loši — dnevni učinak berbe biće manji.

V. Piva, poljoprivredni inspektor u Pijaćenci, pokušao je da smanji vreme i troškove berbe, kombinajući berbu sa orezivanjem. Naime, on je prilikom berbe odsecao trogodišnje i četvorogodišnje grane s plodom na taj način što je trogodišnje grane skraćivao na jednogodišnje, a četvorogodišnje grane odsecao do osnove. Odsečene grane je stavljao pod žbun. Berači koji idu od žbuna do žbuna stavljaju odsečene grane iznad holandeza i sa njih beru plodove. Grozdove treba skidati odmah čim se grane odseku, pa berbu organizovati tako da orezivanje grana i berba plodova idu jedno za drugim. Na ovaj način V. Piva je uspeo da ubrza berbu za 200% u poređenju s berbom bez orezivanja.

Berba mora biti čista. To znači da u plodovima ne sme biti lišća, otpadaka grančica i rodnog drveta, niti suvih, trulih ili ozleđenih plodova. Zato treba imati dobro obučene i pažljive berače. Ukoliko neki od holandeza ima primese lišća i drugih nepoželjnih otpadaka, mora se obaviti prečišćavanje i prepakovanje takvog holandeza.

Berba za potrošnju u svežem stanju. — U normalnim godinama najranije sorte ribizle stižu za berbu krajem juna ili početkom jula i od tada pa sve do kraja avgusta sorte stižu za berbu jedna za drugom.

Crna ribizla je jedna od najvarljivijih biljaka u vreme procene stanja zrelosti. Plodovi izgledaju zreli pre nego što su to stvarno. Ako se oberu suviše rano izgubi se mnogo u težini (smanji se prinos), jer naglo povećanje težine ploda događa se baš od momenta promene boje pa do pune zrelosti. U međuvremenu se i kvalitet ploda mnogo poboljšava. Kad se pri pregledu ustanovi da su bobice pocrnele i smatra se da su zrele, treba sačekati još 3—4 dana pa ih onda obrati. Dalje, momenat berbe mnogo zavisi od tvrdoće pokožice i od sposobnosti sorte da zadrži plodove na granama posle zrenja. Kao opšte pravilo za procenu momenta berbe može se uzeti posmatranje vršnih bobica na grozdu. Kad ove omekšaju, treba početi berbu. Kod mnogih sorta, naročito ranih, bobice na grozdu zru neujednačeno, pa se često berba mora obavljati kad su vršne bobice još crvene ili čak i nešto zelenkaste. Ove bobice će dobiti boju na putu do tržišta, ali ipak treba dosta iskustva i veštine da se odredi najpogodnije vreme berbe.

Pošto bobice u unutrašnjosti žbuna zru nešto kasnije, berbu treba obaviti dva puta: prvi put se obere plod sa periferije i vrha žbuna, a posle dan-dva oberu se i ostali plodovi u žbunu.

Za potrošnju u svežem stanju plodovi treba da su krupni, dobro obojeni i zreli, ali još dovoljno čvrsti, da mogu izdržati transport. Može se ukazati potreba da se obavi i probirna berba, kojom se prilikom biraju samo najkrupniji i najzreliji plodovi. Ostali plodovi se ostavljaju za preradu i beru se kasnije.

Za prodaju u svežem stanju crna ribizla se bere tako što se otkidaju celi grozdovi. Berba se vrši samo po suvom vremenu, jer se vlažno obrane bobice lakše kvare. Za upotrebu u svežem stanju ne valja brati grozdove čije su vršne bobice zelene boje. Sudovi u koje se beru plodovi treba da hvataju 250 grama do 4 kg ploda. Najbolji su sudovi koji hvataju 2 kg.

Berba za potrebe industrije. — Pošto plodovi imaju najbolji kvalitet i najveći randman soka u pravoj zrelosti, onda ih u toj zrelosti treba i brati. Tada na grozdu ima po neki ljubičasti plod. Ostali plodovi su mirišljavi, bobice se lako odvajaju od peteljke, a poneki prezreo plod počinje da otpada. Kod sorta kod kojih zrele bobice lako otpadaju ne sme se čekati da sve bobice u grozdu sazru, jer ih na grozdu neće ostati ni polovina. Tada obaviti berbu u dva navrata: prvi put izvršiti probirnu berbu, kada se baru samo zrele bobice, a drugi put obaviti konačnu berbu. Ako se ovako bere, industrija će imati kvalitetan plod za preradu s najvećim mogućim randmanom, a proizvođači neće imati muke sa kontrolorima voća.

Ako su plodovi ribizle namenjeni izvozu, beru se dok još nisu potpuno zreli, a transport se obavlja vagon-hladnjačama ili kamion-hladnjačama. Ako se ubrani plodovi moraju zadržati posle berbe dok se ne prikupi dovoljna količina, treba ih držati u hladnjači na temperaturi od 1—2 °C. No, plodovi tu ne smeju ostati duže od 6—8 dana, naročito ako su bili prezreli. Smrznuta ribizla se može čuvati veoma dugo.

Upotreba crne ribizle u industriji

U poslednje vreme u Zapadnoj Nemačkoj je naglo porasla tražnja i potrošnja napitaka s velikom energetskom i biološkom vrednošću, među kojima prvo mesto zauzimaju napici crne ribizle. Porast tražnje izazvao je i porast proizvodnje ove kulture.

Svim voćnim napicima u Zapadnoj Nemačkoj dodaje se pogodna količina šećera ili grožđanog soka radi popravljanja kiselosti i ukusa. Prema kvalitativnim normama od 1957. godine, koje još važe, za sok crne ribizle se traži normalno 10 mg/lit. kiseline izražene u vinskoj i 150 mg/lit. prirodnog vitamina C. Prema istraživanjima u Italiji sadržaj vitamina C u gotovim prerađevinama crne ribizle može se lako podići na preko 450 mg/lit.

Napici u Nemačkoj su prema postojećim propisima klasirani na vitaminozne, koji imaju preko 150 mg/lit, i napitke bogate vitaminima, koji imaju preko 250 mg/lit.

Kod crne ribizle sorta igra vrlo značajnu ulogu u sadržaju vitamina C, kiseline i kolorativnih materija. Najčešće sadržaj kiseline ide paralelno sa sadržajem vitamina.

Sorte čiji je sadžaj vitamina C manji od 150 mg/l ne dolaze u obzir za spravljanje soka.

Prema petogodišnjim ispitivanjima u Nemačkoj prosečan sadržaj vitamina C u mg/% kod najraširenijih sorta crne ribizle iznosi: kod baldvina 263,3, velingtona XXX 223,1, izabranika iz Vestvika 216,4, rozentala 212,2, rudknopa 206,1, mendipovog hibrida 202,1, silvergiterove crne 186,3, danijelove septembarske 185,4, bredtorpa 163,4, bengapa 143,2, kostvoldovog hibrida 130,1 i golijata 127,0.

Uticaj zrelosti crne ribizle na sadržaj vitamina C u mg/kg — prema nemačkim podacima

R. br.	Sadržaj	Rozental			Silvegiterova crna
		Nedozreli	Zreli	Prezreli	Nedozreli	Zreli	Prezreli
		21. VI 1961.	26. VI 1961.	3. VII 1961.	21. VI 1961.	27. VI 1961.	7. VI 1961.
1.	Specifična težina	1,0638	1,0705	1,0800	1,0583	1,0690	1,0373
2.	Ukupan ekstrakt g/l	166,0	183,5	208,4	151,4	179,5	175,1
3.	Šećer pre inverzije g/l	87,2	100,1	120,6	80,2	99,1	101,0
4.	Saharoza g/l	3,0	5,9	9,4	2,8	8,6	4,8
5.	Ukupan šećer g/l	90,2	106,0	130,0	83,0	107,7	105,8
6,	Ekstrakt bez šećera g/l	75,8	77,5	78,4	68,4	71,8	69,3
7.	Ukupna kiselost g/l (vinska kiselina)	41,5	42,6	43,2	34,6	36,0	36,3
8.	Odnos šećera i kisel.	28:2	2,5:1	3,0:1	2,4:1	3,0:1	2,9:1
9.	Askorbinske L kiseline mg/l jestive	195,0	215,2	172,8	171,8	153,7	136,1
10.	Intenzitet boje/t% pri razblaženju 1:100	84,2	75,9	69,3	90,0	79,9	76,8

Prema tome, za proizvodnju soka ne bi došle u obzir sorte golijat, kostvoldov hibrid i bengap.

Zrelost takođe ima veliki uticaj na sadržaj vitamina C, koji se vrlo brzo gubi s prezrevanjem ploda.

Prinosi

U 3. Nemačkoj prosečan prinos po žbunu iznosi 2,8 kg, što po 1 ha sa 2.000 žbunova čini 5.600 kg.

Prema ogledima izvršenim u Italiji prinosi variraju prema starosti:

• prve godine — godina sađenja — bez roda;
• druge godine — od 150 do 600 g po žbunu — prosečno 300 g po žbunu ili 600 kg/ha;
• treće godine — od 500 do 1.500 grama po žbunu — prosečno 800 grama po žbunu ili 1.600 kg/ha;
• četvrte godine — prosečno 1.500 grama po žbunu ili 3.000 kg/ha;
• pete godine — prosečno 2.500 grama po žbunu ili 5.000 kg/ha;
• šeste godine — prosečno 8.000 kg/ha.

Prosečan prinos crne ribizle kod nas kreće se od 4.000 do 6.000 kg/ha, odnosno 2—3 kg po žbunu. Međutim, po podacima inž. Oblaka, u Sloveniji je 1962. godine u nekim zasadima postignut prinos i od 15. kg po žbunu.

U Institutu za voćarstvo u Čačku, u zasadu koji se nalazi na plodnom aluvijumu i gde je primenjena savremena agrotehnika uz navodnjavanje, postignut je 1962. g. prosečan prinos sa šestogodišnjih žbunova rozentala i golijata po 12 kg po žbunu, a kod drugih sorta prinos je bio približan. U drugom zasadu Instituta, gde je zemljište bilo slabije i gde se nije obavljalo navodnjavanje, prinosi su bili znatno manji, i kod žbunova u punom rodu prosečno su iznosili po 3 kg, a kod mladih 980 do 1.200 g.

Prinosi crne ribizle mnogo zavise i od mraza. Mrazevi u aprilu ili maju sa temperaturom nižom od —3° C mogu potpuno uništiti cvetove ili zametnute plodove. U Sloveniji je u periodu 1957—1960. godine nastradalo 80% prinosa od poznih mrazeva. Zato je veoma važno da se ribizla sadi na položajima koji ne podležu poznim prolećnim mrazevima.

Prinosi zavise i od izbora sorta prema uslovima sredine. Dešava se da se u sušnijim predelima sade sorte koje su vrlo osetljive na sušu, ili se u izrazito vlažnim predelima sade sorte osetljive na veliku vlažnost. Pored toga, ako su sorte takve da im bobice otpadaju odmah po zrenju, to još više smanjuje prinos.

Treći razlog niskog prinosa je zdravstveno stanje zasada, jer izvesne bolesti i štetočine, iako ih je malo u odnosu na druge voćne vrste, mogu naneti velike štete prinosu.

Četvrti razlog je nepogodno zemljište i loša nega zasada. Podvodna, peskovita i šljunkovita zemljišta su veoma loša za crnu ribizlu, pa su na takvim zemljištima prinosi redovno slabi. Peskovita zemljišta se još mogu i popraviti, ali glinovita ne mogu. Đubrenje i obrada zemljišta takođe imaju veliki uticaj na prinose. Dalje, način obrade je veoma važan. Korov veoma mnogo smanjuje prinos iako je ribizla prilično tolerantna prema njemu. Duboka obrada kojom se kidaju žile takođe smanjuje prinose.

Napred navedene uslove i mere treba imati u vidu prilikom podizanja zasada ribizle, ako se želi postići visok prinos. A visok prinos se može postići i kod nas, što je već potvrđeno prinosima postignutim na mnogim našim imanjima i u organizacijama.