Gajenje ovaca

Ovčarstvo je značajna grana stočarstva, jer daje raznovrsne proizvode za ishranu i odevanje ljudi, a prirodni i ekonomski uslovi u zemlji omogućuju gajenje velikog broja ovaca. U Jugoslaviji poslednjih godina se gaji oko 7.380.000 grla, a u brdsko planinskom regionu se nalazi 4.323.000 ha pašnjaka, živi oko 45% ukupnog stanovništva i distribuirano je više od 70% grla od ukupnog fonda ovaca u zemlji. Stoga je ovaj region značajan za robnu proizvodnju ovčijeg mesa, mleka i vune.

U SR Srbiji se gaji 2.640.000 ovaca ili 35,75% od ukupnog broja ovaca u Jugosiaviji (Bosna i Hercegovina 1.383.000, odnosno 18,73%, Crna Gora 493.000 grla ili 6,68%, Hrvatska 726.000 tj. 9,83%, Makedonija 2.127.000 ili 28,81% i Slovenija 15.000 grla, odnosno 0,20%). Na teritoriji SR Srbije van teritorija SAP-a gaji se 2.013.000 ili 76,25% ovaca (na Kosovu 352.000 tj. 13,33% i Vojvodini 275.000, odnosno 10,42% ovaca). Broj ovaca za priplod u SR Srbiji je 1.935.000, a na teritoriji SR Srbije van teritorija SAP-a je 1.514.000 ili 78,24% grla, što čini 36,14% od ukupnog broja priplodnih ovaca u Jugoslaviji (5.354.000 grla).

Sadržaj

STANJE I MOGUĆNOSTI UNAPREĐENJA OVČARSKE PROIZVODNJE

— Uslovi za brži razvoj ovčarstva u društvenoj proizvodnji
— Krupne farme kao nosioci unapređenja ovčarstva

KLASIFIKACIJA I OSNOVNE OSOBINE OVACA VAŽNIJE RASE I SOJEVI OVACA GENETSKO POBOUŠANJE OVACA

— Izbor grla za priplod

SISTEM GAJENJA I USLOVI DRŽANJA OVACA I PODMLATKA

— Jagnjenje ovaca
— Ishrana ovaca za vreme laktacije

VUNA

— Striža ovaca i postupak sa vunom MESO
— Kako toviti jagnjad za tržište MLEKO

KOŽA

ZDRAVSTVENA ZAŠTITA OVACA SMEŠTAJ I NEGA OVACA

— Projektovanje i izgradnja objekata za ovce na individualnim gazdinstvima
— Mere, materijali za izgradnju ovčarnika
— Mikroklimatski uslovi u gradnji ovčamika

IZGRADNJA I OPREMA OVČARNIKA

I. Stanje i mogućnosti unapređenja ovčarske proizvodnje

Dr Vitomir Kostić

1. Stanje ovčarske proizvodnje

Proizvodnja jagnjećeg i ovčijeg mesa u SR Srbiji iznosi 23.000 tona ili 37,7% ukupno proizvedenog mesa u zemlji (61.000 tona). U SR Srbiji, van SAP-a ona je 18.000 tona, odnosno 78,30% proizvodnje u Republici. Bruto težine zaklanih jaganjaca je 20 kg (neto oko 10 kg), a ovaca i ovnova 35 kg (neto 15 kg). Na ovakvu proizvodnju značajan uticaj su imali procenat plodnosti (na 100 priplodnih ovaca dobija se manie od 100 jaganjaca), zatim smrtnost jaganjaca (oko 10%) i smrtnost ovaca (oko 7%).

Količina proizveđenog ovčijeg mleka u SR Srbiji iznosi 53.000 tona ili 37,00% količine u Jugoslaviji (143.000 tona), a u SR Srbiji, van SAP-a, 35.000 tona, odnosno 66,00% mleka u Republici i 24,47% u zemlji. Količina mleka po jednoj ovci iznosi 36 kg, (bez mleka koje posiše podmladak).

Proizvodnja vune u SR Srbiji, u proseku, je 4.200 tona ili 42,00% ukupne količine vune u zemlji (10.000 tona), a u SR Srbiji van SAP-a 3.097 tona, odnosno 132-5% vune u Republici i 30,96% vune u zemlji. Prosečna proizvodnja vune po ovci je u zemlji 1,44 kg, u SR Srbiji 1,80 kg i u SR Srbiji van SAP-a 1,70 kg.

Prema tome, ovčarska proizvodnja i pored osetnog oživljavanja, uglavnom, poslednjih nekoliko godina, i dalje ostaje sa ekstenzivnim obeležjem i malom proizvodnjom osnovnih proizvoda. Međutim, proizilazi i zaključak da ova stočarska grana predstavlja i značajan potencijal za narednu ovčarsku proizvodnju, kako unutar SR Srbije, tako isto i u okvirima Jugoslavije.

2. Uslovi za brži razvoj ovčarstva u društveno organizovanoj proizvodnji

U SR Srbiji gajenje ovaca sve više se koncentriše u brdskim i planinskim područjima koja su klasificirana kao manje pogodna mesta za druge vrste proizvodnje (usevi, žitarice, druga stoka). Proizvodni i ekološki uslovi ovih područja u velikoj meri opredeljuju poljoprivrednu proizvodnju, pre svega, na ovčarsku icao vodeću proizvodnju (mleko, meso, vuna).

Proizvodna i materijalna orijentacija na ovčarstvo zasniva se, uglavnom, na značajnim mogućnostima za proizvodnju kvalitetne kabaste stočne hrane (seno, silaža, senaža) na prostranim travnim površinama od oko 4.300.000 ha, što pretpostavlja jevtiniju proizvodnju ovčijih proizvoda. Ovde živi 40% poljoprivrednog stanovništva i gaji se preko 80% ukupnog broja ovaca u Republici. Društvene ovčarske organizacije i individualni odgajivači trajnije su orijentisani na ovu proizvodnju i osposobljavaju zemljište tako da se može obavljati farmska proizvodnja sa relativno manjim ulaganjem kapitala.

Ekonomski, agrarni i socijalni uzroci u posleratnim godinama u znatnoj meri su podsticali migraciona kretanja smera selo − grad što je uticalo na smanjenje seoskog i porast gradskog stanovništva. Raslojavanje sela posebno je izraženo u ordsko − planinskim područjima (Vlasinska visoravan, Sjeničko-Peštarska visoravan, Stara Planina i dr.), gde su napuštena čitava naselja. Na ovaj način stvorene su velike rezerve u proizvodnim potencijalima, kao što su travne površine, zemljište, objekti, koji se, uz plansko ulaganje (otkup, komasacija), mogu znatno aktivirati i racionalnije koristiti u društveno organizovanoj proizvodnji.

Ovo područje sa preko 7.000.000 ovaca predstavlja značajan rezervoar za obnavijanje i podmlađivanje forma zapata, posebno na krupnim ovčarskim gazdinstvima i kod kooperanata.

Poslednjih godina ovčarstvu se poklanja značajnija pažnja, posebno kroz povoljnije kreditiranje gradnje krupnih farmi, kao i društveno organizovane proizvodnje. Status grane vidno se popravlja u okviru stočarstva, pa i privrede u celini, pre svega kao grane za produkciju hrane i sirovina (mleko, meso, vuna, koža), kao i za intenzivnije korišćenje raspoloživih resursa brdskih i planinskih područja.

3. Krupne farme kao nosioci programa unapređenja ovčarstva na društvenim i individualnim gazdinstvima

Na teritoriji SR Srbije, konkretno Srbije i SAP Kosovo, za poslednjih desetak godina projektovano je ukupno 25 novih ovčarskih farmi sa objektima za gajenje i malih zapata koza. Dosad je izgrađeno i pušteno u rad 20, a u pripremi za gradnju je još 5 farmi. One obezbeđuju prostor i uslove za držanje oko 70.000 priplodnih ovaca, a zajedno sa remontnim stadima za oko 100.000 grla. To po farmi, u proseku iznosi oko 4.000, sa varijacijama 1.500 − 8.000 grla.

Društvene farme u kooperativnoj saradnji sa odabaranim individualnim odgajivačima ovaca mogu okupiti približno oko 70.000 priplodnih ovaca. Ovde spadaju su: sa 4-6 meseci uzrasta 30-37 kg, 6-8 meseci 34-43 kg, 8-10 meseci 37-49 kg, 10—12 meseci 40—55 kg i 12—18 meseci 48—65 kg. Muška grla istog pravca proizvodnje, u odgovarajućim periodima uzrasta mogu da postignu veću težinu od ženskih grla za 3-10 kg.

VI. Proizvodi ovaca

Vuna – proizvodnja vune

Osnovne osobine

Vuna je najvažniji proizvod ovce i on se ničim ne može zameniti. A vuna, i takva kakvu je sad daju naše ovce, ima veliki značaj za izradu odeće stanovništva, raznih predmeta, kao što su tepisi, ćilimi, guberi, zavese, čarape, tkanine, torbe itd. Runo je sastavljeno iz snopića, pramenčića i pramenova. Ovi su delovi runa međusobno povezani takozvanim spojnim vlaknima i masnim znojem (sjerinom), zbog čega runo i posle striže ostane kao jedinstveni pokrivač.

Sve ovce nemaju isti sastav runa. Kod ovaca sa fimjom vunom, kao što su merino i polumerino (melez čiji je samo otac merino rase) runo se sastoji iz svih ovih delova koje smo pomenuli. Međutim, ovce s mešanom vunom, kao što su gruborune pramenke, nemaju u svom runu snopiće i pramenčiće, već, obično, samo pramenove, koji se povezuju i čine runo.

Runo može biti otvoreno, poluotvoreno i zatvoreno. Najbolje je zatvoreno runo, jer se sastoji od gusto zbijenih pramenova, po celoj dužim jednake debljine. Unutrašnji deo zatvorenog runa zaštićen je od sunca prašine, kiše i drugih nepogoda, koje mogu da budu štetne po vunu. Zatvoreno runo imaju merino i polumerino ovce.

Poluotvoreno runo je sastavljeno od pramenova, čiji su spoljni delovi nešto malo tanji od unutrašnjih. Takvo je runo izloženo štetnom uticaju kiše t drugih nepogoda i to utoliko više ukoliko je runo otvorenije. Poluotvoreno runo imaju cigaja i bolje sjeničke, svrljiške i šarplaninske ovce.

Ako pramenovi runa imaju oblik bičeva, takvo je runo otvoreno t vremenske nepogode mu najviše štete nanosi. Takva runa ima većina naših pramenki, kao što su stogoš, bardoka i druge.

Kad se jedno runo ocenjuje uzima se u obzir njegova gustina, obraslost, ujednačenost i druge osobine. Gustina se ceni po tome da li je runo zatvoreno, poluotvoreno ili otvoreno, a i po tome koltka se brazda stvara na koži, duž leđne linije ili na kom drugom mestu, kad se runo rukama rasklopi (otvori, razgrne). Ako runo ima gustu vunu, treba da bude potpuno zatvoreno, a brazda pri razgrtanju da bude što uža.

Ako su ovce po celom telu pokrivene vunom, naročito po nogama, trbuhu i vratu, kaže se da su dobro obrasle vunom. U dobro obrasle vunom spadaju merino ovce, bolji zapati cigaje i svrljiške ovce, dok su sjeničke i šarplaninske često slabo obrasle vunom. Vunska vlakna nisu jednaka ni po dužini, ni po debljini, niti po svom sastavu. Razlikuju se, uglavnom, četiri vrste vlakana: puh ili fina vlakna, gruba ili osjasta vlakna, prelazna i mrtva vlakna. Vrednost vune ne zavisi samo od sastava i građe vunskih vlakana, već i od drugih osobina. Najvažnije su osobine: finoća, jačina, izjednačenost debljine i dužine, vijugavost, dužina, elastičnost, gipkost 1 sjaj.

Vlakno može imati i druge osobine, prema tome kako prima boju, kako drži toplinu, da li upija vlagu, da li je meko ili ne i tako dalje. Vuna mnogo upija vlagu, te je podložna kvaru i propadanju. Zato je treba držati u suvim prostorijama.

Velika mana naših ovaca je mala proizvodnja neprane vune, što je posledica nedovoljne obraslosti, slabe gustine vune i dosta male površine tela pod vunom. Uz to, kvalitet vune ne zadovoljava, posebno sa gledišta tekstilne industrije, jer vuna je u 90% ovaca loše finoće, gruba i neujednačena, odnosno sastavljena od finih, grubih i prelaznih vlakana (mešana vuna). Ovakva vuna ne može da posluži za izradu finijih tkanina. Ovčarstvo Srbije obezbeđuje prosečno vune po grlu 1,47 kg i po stanovniku 1,00 kg.

Naše ovce mogu proizvoditi više vune boljeg kvaliteta, uglavnom, izmenom rasnog sastava, poboljšanjem postojećih rasa i sojeva putem selekcije i boljom ishranom, i ukrštanjem sa plemenitim rasama koje se odlikuju visokom proizvodnjom fine vune. Sva tri načina su moguća, a najefikasniji je treći način, ukrštanje. U ovom pogledu postoji dosta ubedljivih rezultata, praktično u svim jačim ovčarskim rejonima, posebno na području Stare Planine, kao i na našim društvenim farmama.

Striža ovaca i postupak sa vunom do predaje

Striža ovaca obavlja se u proleće, kad ovladaju topli dani. Da bi se znalo koliko jedna ovca godišnje daje vune, strižu treba obavljati svake godine u isto vreme, tako da između dve striže bude razmak od godine dana.

Za strižu treba pripremiti makaze, pribor za oštrenje, sargiju i asuru, džakove za pakovanje runa, kanap, jod ili kreolin, kantar za merenje težine runa i dr. Na 10 do 14 časova pre striže, ovcama ne treba davati nikakvu hranu jer pri okretanju prilikom striže mogu nastati izvesni poremećaji, pa i uginjavanje ovaca.

Kod nas se ovce šišaju ručnim makazama, ali taj isti posao može da se obavi i pomoću mašinske striže, koja je mnogo praktičnija, jer se stiža obavi za vrlo kratko vreme, šišanje je ravnomerno i znatno niže, tako da se dobije i veća količina nastriga. Razume se, takve mašine mogu biti od koristi najviše tamo gde je broj ovaca veliki, pa bi ručna striža dugo trajala.

Pre striže, na zemlju treba razastreti neku ciradu, asuru, vreće ili kakvu ponjavu, pa na tu zastirku položiti ovcu i pristupiti striži. Ovca se šiša počev od donjeg dela trbuha, zatim jedna i druga bočna strana i tek naposletku glava i rep. Strigač naročito treba da obrati pažnju da što brže obavi strižu, kako se ovca ne bi dugo mučila, zatim da što niže I ravnomerno striže, ali da dobro pazi da ne poseče kožu životinje i, najzad, da runo ostane celo, da se ne prekida i ne razdvaja na delove, kako bi moglo bolje da se sklopi upakuje.

Ako u stadu ima mnogo ovaca, treba ih podeliti u grupe prema uzrastu, i to odvojeno ženska grla od muških, pa najpre šišati žensku šilježad, zatim jalove ovce, pa mušku šilježad, posle toga ovnove i, na kraju, ovce koje se muzu. Za vreme striže, ovce ne treba tući ili vezivati jakim vezama. Ne preporučuje se da se ovce pre striže kupaju, ali ako neki odgajivač to ipak učini, striži se pristupa tek pošto se vuna potpuno osuši.

Kvalitetno runo sa finom vunom

Posle striže, runo treba istresati od prašine, peska ili grudvica zemlje, pa ga razastreti na lese, tako da unutrašnji deo runa bude okrenut u polje, a vrhovi pramenova da budu na lesi. Pošto se neko vreme tako prosuši, runo se savija. Pre toga se svi ostali pramenovi i pramenčići (ako su čisti i suvi) pokupe i stave u sredinu runa. Pri savijanju runa, prvo se priviju njegove bočne strane po dužini i prebace u srednju runa tako da se dodiruju, a zatim se runo uvija, počev od onog dela gde je vuna s glave. Tako savijeno runo veže se kanapom i lzmeri težina, koju treba pribeležiti u spisak, sa naznačenjem od koje je-ovce runo dobiveno. Odvojeno treba pakovati runa ovaca, a odvojeno runa ovnova, da bi se u fabrici, pri preradi, vuna lakše klasirala i bolje iskoristiia. Vuna se ne sme kvasiti radi povećanja težine, nego je do prodaje ili upotrebe u domaćinstvu treba držati na suvom i promajnom mestu. Za preradu u domaćinstvu vunu najpre treba oprati u čistoj tekućoj vodi, iscediti je 1 osušiti. Vunu dobivenu od merino i polumerino ovaca prati samo u mlakoj vodi, kojoj se doda malo sode za pranje ili sapuna. Opranu vunu ne sušiti na jakom suncu da ne bi izgubila od svoje jačine i vrednosti.

Meso

Osnovne karakteristike

Proizvodnja ovčijeg mesa je rasna odluka i zavisi od nasleđa, uslova ishrane i držanja, pola i starosti, klimatskih prilika, sistema ovčarenja i dr. Ono u većini zemalja, pa i kod nas služi, uglavnom, kao dopuna goveđem i svinjskom mesu. Udeo ovčijeg mesa u ukupnoj proizvodnji svih vrsta mesa u nas se kreće između 7 i 13% a u suseđnim zemljama, Bugarskoj − 23%. Grčkoj − 37%, Albaniji − 63%, Turskoj – 49% itd. Potrošnja ovčijeg mesa godišnja po stanovniku iznosi kod nas 2,7 kg, u Francuskoj oko 3 kg, Engleskoj oko 10 kg, u Italiji oko 1 kg.

kategorije mesa
potkolenica
but
krsta
slabinski deo
grudi
trorebarni
odrezak
leđa
plećka
vrat
but
krsta
slabinski deo
grudi

Ovce za klanje najčešće se razvrstavaju u pet kategorija, i to: jagnjad sisančađ, tovljena jagnjad, šilježad, ovce i ovnovi.

U kategoriju jagnjad — sisančad za klanje spadaju mlada grla oba pola, sa oko dva meseca starosti pri klanju. Njihovo meso ima vrlo svetlu do belu boju, sadrži više vode nego meso starijih tovljenih jaganjaca, struktura mesa je nežna, vezivna tkiva i masno tkivo su slabo razvijeni, pa je meso vrlo meko, blagog je mirisa i ukusa. Randman u širim granicama se kreće između 50 i 60% a najčešće oko 54—56%. Težinske grupe u ovoj kategoriji su: laka jagnjad − do 15 kg, srednje teška
od 15 — 20 kg i teška − preko 20 kg.
U kategoriju tovljena jagnjad za klanje spadaju jagnjad oba pola starija od 3 meseca, a mlađa od 8 meseci. Ona se tove od perioda mlečne ishrane pa sve do isporuke, do starosti 4 — 7 meseci. Imaju veću težinu, krupnije mišice i više masnog tkiva nego jagnjad sisančad. Meso je svetloružičasto, meko, sočno, protkano mašću i sa manje vode, a miris je nešto puniji nego u sisančadi. Randman varira u zavisnosti od rase, načina tova i stepena utovljenosti i kreće se između 48-60%. U laka grla spadaju jagnjad teška do 25 kg, u srednje teška — sa težinom 25-35 kg i teška grla
sa težinom preko 35 kg.
Šilježad za klanje predstavlja kategoriju gde ulaze muška nekastrirana i kastrirana grla, a ređe i ženska grla i to ona koja još nisu korišćena za priplod. Starost ovih grla obično se kreće između 12 i 18 meseci. Uglavnom, meso im je tamnoružičastocrvenkaste boje, manje im je meko nego u prethodne dve kategorije, a miris i ukus su jače izraženi. Kod utovljenijih grla naslage loja su jače izražene, a boja je više žuta nego u prethodne dve kategorije. U laka grla spadaju ona sa težinom do 40 kg, u srednje teška — sa težinom 40-50 kg, i u teška — sa težinom od preko 50 kg-
Kategoriji ovce za klanje pripadaju sva ženska grla od prve bremenitosti pa nadalje, odnosno od 1,5-6—7 godina. Meso je redovno tamnije boje, grublje strukture, manje meko i manje prijatnog mirisa i ukusa. U zavisnosti od rase, starosti, utovljenosti i dr. randman varira između 44 i 55%. Lake ovce su one do 45 kg, sređnjeteške − od 45-60 kg, i teške − preko 60 kg.
Kategorija ovnovi za klanje ima daleko manji značaj od prethodnih kategorija. Njihovo meso ne razlikuje se mnogo od mesa ovaca, uglavnom, samo u tome što je vezivno tkivo jače razvijeno i što ima izrazito ovnujski miris. Randman je obično veći za 1—2% nego u ovaca. Laki ovnovi su oni sa težinom ispod 60 kg, srednjeteški − od 60 do 75 kg, a teški — sa preko 75 kg.

Prinos i kvalitet ovčijeg i jagnjećeg mesa utvrđuje se procenom većeg broja osobina, ali najčešće se uzimaju u obzir težina trupa, utovljenost, oblik tela, odnos mesa, loja i kostiju u trupu, boja, mekoća, miris i ukus, sadržaj vode, belančevina, masti, vitamina i mineralnih materija i dr.

Težina trupa, čistih lubina, iznosi kod odraslih ovaca 18-30 kg, u zavisnosti od rase, pola, uzrasta i ugojenosti. Kod starijih jaganjaca je 15-20 kg, a kod mlađih 10-17 kg. Izraženije širine i dubine trupa, po pravilu, u uskoj vezi su sa većim prinosom i boljim kvalitetom mesa.

Stepen utovljenosti, u stvari, znači raspored, debljina i oblik loja u potkožnom delu, unutrašnjem delu, oko bubrega i u trbušnoj duplji, između mišića i u samim mišićima. Najpoželjnije je da polutka sadrži 20—30% masti, da su bubrezi oko 90% prekriveni masnim naslagama i da je telo ne suviše prekriveno masnom prevlakom.

Oblik je silueta trupa i zavisi od oblika buta, širine i dužine polutke, i dužine nogu i vrata. Cenjeni su kratki i široki trupovi, sa kratkim nogama i puni mesom.

Odnos mesa, masti i kostiju u trupu približno iznosi: mesa 40-50%, masti 20—30% i kosti 15-20%, zavisno od rase, starosti, ugojenosti dr. Ostatak od 7-10% čini vezivno tkivo. Prema tome procenat mesa i masti, tj. jestivih delova uglavnom, iznosi 60-80%.

Boja mesa u odraslih ovaca je tamnija, a u jaganjaca svetlija do bela. Nežnost i ukus mesa u mlađih životinja su znatno bolji nego u starijih, deblje meso je nežnije od mršavog.

Ovčije meso sastoji se od vode, belančevina, masti, šećera, mineralnih materija i vitamina. Voda učestvuje u mesu sa 60—70%, belančevine sa 15—20%, masti sa 13-30%, soli sa 0,9—1,2%, šećer sa oko 3%. Jagnjeće meso u pogledu belančevina ne ustupa mesto goveđem i svinjskom mesu. Po sadržaju masti i energiji prevazilazi goveđe meso, a ispod je svinjskog mesa. Sadržaj holesterina u masnom tkivu jaganjaca (29 mg%) znatno je niži nego u goveda (75mg%) i svinja (74,5-126 mg%).

Proizvodnja jagnjećeg mesa

U komercijalnim zapatima polne aktivnosti ovaca se usmeravaju na organizovanje proizvodnje jaganjaca za tov i meso. U tom cilju kao efikasan metod koristi se ukrštanje. To je u stvari složen biološki metod, pri čemu se pažnja obraća na genetsku osnovu roditelja i redosled korišćenja upotrebljenih rasa s obzirom na njihove nasledne kvalitete. U cilju korišćenja heterozis − efekta primenjuje se industrijsko ukrštanje kao jednokratno unakrsno i rotacijsko, uz korišćenje dve, tri i više rasa ovaca. U mnogim zemljama jagnjad za klanje i meso predstavljaju melezi sa preko 30-70%.

Brižljivo se razrađuju šeme ukrštanja. U ovom smislu sprovode se širi zahvati s ciljem da se proizvedu krozbredne materinske osnove dobre plodnosti, odnosno dobre plodnosti i mlečnosti, koje s terminalnim rasama ispoljavaju heterozis efekat u prirastu, utrošku hrane i kvalitetu mesa. U genetskoj konstrukciji najčešće se koriste: kao podloge − domaće rase u populacije smera meso − vuna, vuna − meso i mlečne ovce, a za melioratore − ovnovi plodne finske i romanovske rase, a od terminalnih rasa, daunski ovnovi, II de frans, Teksel i dr.

Izgrađuju se i posebni sistemi ovčarenja. Naime, stvaraju se komercijalna stada s novom genetskom osnovom sa povećanom plodnošću i osobinama poliestričnosti, pogodna za jagnjenje izvan normalne sezone (Velika Britanija, Francuska). Stvarane su ukrštanjem sa ovnovima Finske i Dorzethorn rase i Lakon i Romanovske rase, a dobivene krozbredne majke sa mesnatim ovnovima Daun, Teksel i II de frans rase. Namera je da se stvori sistem jesenjeg umesto prolećnogjanjenja,kako bi se tržište snabdevalo jagnjećim mesom tokom cele godine.

Sprovodi se redukcija sterilnih perioda (sezonski anestrus i anestrus laktacije) u cilju povećanja indeksa jagnjenja i intenziteta plodnosti. U ovom smislu sprovodi se indukcija i sinhronizacija estrusa primenom hormonalne, ishrambene i svetlosne metode, u cilju stvaranja uslova za dva jagnjenja u toku jedne godine i tri jagnjenja za dve godine. Na ovom polju dosta je učinjeno, no znanja iz ove oblasti još su nedovoljna da bi se sigurno upravljalo procesom reprodukcije.

Intenzivno se koriste i postojeće rezerve u okviru genetskih kapaciteta, strukture i obrta stada. Ovde se posebna pažnja poklanja strukturi stada pri čemu se nastoji da kategorija odraslih ovaca bude zastupljena sa 65-75%, čime se obezbeđuje povećanje produkcije mesa za 15-20%. Sprovode se i različiti tipovi tovova i tehnološki postupci u objektima za tov u okviru farmi, kao i u industrijskim tovilištima koja opslužuju više farmi ovaca, kapaciteta 5-10.000 tovljenika. Poslednjih desetak godina u zemljama istočne Evrope, posebno u SSSR, grade se posebni mehanizirani pogoni, takozvani „Ploštadke”, kapaciteta 15-20.000 grla. Ovde se smeštaju jagnjad namenjena priplodu i tovu i ostaju zajedno na intenzivnoj ishrani i dorašćivanju do starosti od oko 4 meseca. Tada se grla za meso izdvajaju i predaju tržištu, a priplodni podmladak ostaje dalje sve do prevođenja u sledeću kategoriju − dvizice.

Kakvu jagnjad tržište traži

Zahtevi pojedinih tržišta u pogledu kvaliteta jagnjećeg mesa razlikuju se samo u nijansama. Njihovi zajednički kriterijumi odnose se, uglavnom, na težinu polutke, stepen utovljenosti, oblik polutke, debljinu mišića, boju i ukus mesa i masti i važnost kostiju.

Tržište veoma ceni jagnje težine žive mere od 28-30 kg, sa randmanom čiste lubine od 46-48% (11-12 kg, mesa). Naravno, ne postoje smetnje ako ova težina bude veća ili manja, ali ne više od 2-3 kg, u masi, pod uslovom da je roba kvalitetna. Za izvesna italijanska tržišta, dobro pripremljena jagnjad su ona koja u starosti od 60 dana imaju 12—15 kg, žive mere sa randmanom mesa 50-52%.

Velika pažnja poklanja se i stepenu utovljenosti jaganjaca od koje u velikoj meri zavisi kvalitet, ukus i sočnost mesa. Suviše mršavo i suviše masno meso mje cenjeno, jer prvo je bez ukusa i loše za kuvanje, a drugo se previše topi, te ostaje malo mesa. Cenjene su polutke sa izvesnim stepenom zrelosti, a sadrže 20 do 30% masti i koje su prilično prekrivene masnom prevlakom. Preporučuje se da odgajivači, koji žele da dobiju tešku jagnjad sa više mesa a manje masti, treba posebnu pažnju da posvete mlečnosti svojih ovaca. Tim pre što produkcija mleka, posebno u prvom mesecu laktacije, jagnjadima obezbeđuje punovrednu i lakosvarljivu hranu, a stim i brzo rašćenje i razvoj organizma.

O obliku tela jaganjaca, takođe, se vodi izuzetna briga. Često se lepa forma polutki veoma dobro plaća. U ovom smislu zahtevi su da jagnjad ima kraće i šire telo, kratke noge t da su puni mesom. Posebnu pažnju posvećuju obliku buta, dužint i širini polutke. S obzirom da but čini trećinu polutke, mora biti što okrugliji i zaobljeniji na svim površinama i da je što kraći. Izbegavaju se dugačke polutke, sa dugim vratovima i mogama. Na jedan uopšten način uzima se da je idealna ona polutka koja može biti upisana u unutrašnjost valjka. No, ukoliko je polutka teža, dopušta se da grudni koš bude širi u odnosu na butove. Obrnut je slučaj kod polutke male težine. Prema tome, odgajivači koji su u stanju da proizvode jagnjad sa dobrim oblicima tela imaju prednost u odnosu na ostale odgajivače.

Traži se, takođe, okruglo i debelo jezgro kotleta, zatim, da je meso od mladih jaganjaca, da je meko i lepog izgleda. Najviše se ceni meso svetle, skoro bele boje. Ono ne sme da ima miris vunene masti (sjere). Trup mora imati što manje kosti u odnosu na meso i mast (oko 17%). Koščatost trupa često se ceni prema veličini krstnog dela. Na ovu osobinu veoma povoljno utiče ukrštanje sa Sautdaun rasom.

Naši odgajivači, u uslovima društveno organizovane proizvodnje u saradnji sa naučnom i stručnom službom, mogu i sada na samom startu proizvesti dovoljno kvalitetnih jaganjaca za potrebe domaćeg, zapadnog i engleskog tržišta.

Kako toviti jagnjad za tržište

Ako se tov jaganjaca izvodi u društveno organizovanoj proizvodnji, treba ga prilagoditi zahtevima napred navedenih faza kao i zahtevima domaćeg i inostranog tržišta. Uglavnom, dolazi u obzir:

Tov sisajućih jaganjaca do težine 12—15 kg žive mere i starosti 2 meseca (zimsko jagnjenje) i tov sisajućih jaganjaca do težine 25-30 kg u starosti 3-3,5 mes. (zimsko jagnjenje):
Tov ranije odlučenih jaganjaca (70-90 dana) pretežno koncentratima i industrijskim tovilištima do težine 30-35 kg i starosti 4 meseci (zimsko jagnjenje).
Tov odlučenih jaganjaca iz kasnijeg jagnjenja sa kombinacijom tova na paši i dodatka koncentrata do težine od 30-35 kg u starosti 4-5 meseci (prolećno jagnjenje).

Pri ranom intenzivnom tovu jagnjadi-sisančadi, bilo da se radi o tovu 12-15 kg ili tovu 25-30 kg sprovodi se intenzivna ishrana majki i jaganjaca. Obimna i kvalitetna ishrana majki je neophodna da bi davale dovoljne kohčine mleka, potrebnog za postizanje najvećeg i najekonomičnijeg prirasta baš u dojnom periodu. Pri ovom tovu, jagnjad potpuno koristi majčino mleko do 3 nedelje po jagnjenju, a zatim ih treba do kraja planiranog tova intenzivno prihranjivati kvalitetnim senom i koncentratima. Od sena, prvenstveno koristiti samo leguminoze i dobro livadsko seno. Kao koncentrovano hranivo, daje se ovas, ječam, kukuruz, a kasnije se dodaju određene količine sojine ili lanene pogače, uz dodatak mineralnih materija. Dobre rezultate može dati i sledeća smeša ;50% ovsa, 25% ječma, 24% sojine ili lanene pogače i 1% mineralne materije. Ovako tovljena jagnjad daje visoke prinose mesa izvrsnog kvaliteta. Ukoliko se na tržištu za jagnjad postižu dobre cene, ovakav tov može biti rentabilan. Za ovakav tov koriste se rano ojagnjena jagnjad − obično početkom zime. Ovaj tip tova u našim uslovima moguće je sa uspehom organizovati i sprovesti, posebno u uslovima postojećih dobrih odgajivača ovaca, kao i na društvenim gazdinstvima.

Ukoliko se iz tehničkih ih ekonomskih razloga ne izvede pomenuti način tova, ili se samo delimično to učini, odlučenu jagnjad u starosti 70 − 90 dana treba staviti u intenzivan tov, u za to pripremljena industrijska tovilišta. Pri punjenju ovih tovilišta treba voditi računa da jagnjad još na startu bude što ujednačenija u pogledu raaie pripadnosti, težine tela i razvijenosti, pripadnosti pola, dobrog zdravstvenog stanja i dr. Tehnologiju tova u organizaciji rada prilagoditi željenom cilju.

Pri ovom tovu, takođe, se počinje sa dobrom ishranom još u dojnom periodu, što treba da obave sami odgajivači po uputstvu stručne službe pre preuzimanja ugovorenili jaganjaca. U industrijskim tovilištima se, u stvari, vrši dotovljavanje svih jaganjaca, najčešće za period od 60 dana. Ovom prilikom seno se daje po volji, a količina koncentrata sa starošću grla povećava se sa 200 g i do 600 grama. Od koncentrata najbolje je davati smešu ovsa, kukuruza, mekinje i sojine, lanene ih suncokretove pogače. Ovaj tov omogućava, takođe, brz razvoj jaganjaca i težinu tela 30-35 kg u starosti od 4 meseci. I ovaj tov moguće je sa uspehom sprovesti u uslovima organizovane proizvodnje jagnjećeg mesa.

Pašni tov odlučenih jaganjaca je, ustvari, sistem brdsko-planinskog, posebno šarskog, sandžačkog i staroplaninskog tova jagnjadi na paši, sa ili bez prihranjivanja. On se već odavno praktikuje u navedenim područjima. Koriste se, uglavnom, jagnjad iz proletnjeg jagnjenja, koja se postepeno zaluče i prevedi na pašu i koncentrovanu hranu. Ovaj tov obavljati na najboljim pašnjacima uz prihranjivanje velikim količinama koncentrovane hrane (300-500 gj Poslednje dve nedelje tova hranu davati po volji, a u njenom sastavu pretežno davati kuicuruznu prekrupu. Tovljenici moraju biti snabdeveni dovoljnim količinama sveže vode. Za vreme velikih vrućina, napasati ih ujutro rano i uveče, a ako je potrebno i preko noći, i ne treba ih goniti đaleko, jer suvišno pešačenje usporava prirast u težini. Takođe, obratiti pažnju da budu zaštićeni od nevremena, a zatim im treba obezbediti odgovarajuće prostorije.

Mleko

Ovčje mleko je veoma značajno, posebno za odgoj jaganjaca u dojnom periodu i to kako priplodnih tako i tržnih grla. U pianinskim krajevima ono predstavlja važnu iiranu tamošnjeg stanovništva, a prerađuje se i u kačkavaij, sir i druge proizvode.

Ono je veoma bogato hranljivim materijama, a sadrži 5,15% belančevina, 6,18% masti, 4.17% šećera, 0,19% pepela, 83,5% suve materije i vode, kao i vitamina A,E, i C.

Poznato je da u prvom mesecu po jagnjenju osnovna hrana jagnjeta, a u prvih 20 dana i jedina lirana, jeste majčino mleko. To znači da u ovom mesecu najveću pažnju treba pokloniti ishrani dojnih ovaca. Tim pre što je mlečnost ovaca u prvom mesecu po jagnjenju veoma izražena, a to dobrom ishranom treba isforsirati. Računa se da mladom jagnjetu u prvom mesecu života treba, za 1 kg prirasta oko 5 lit. mleka. Smatra se da bi za ovakav prirast mlečnost majki u toku 24 časa treba da iznosi 1,2-1,5 litara. Da bi one postigie ovakvu mlečnost, treba ih obilno hraniti kvalitetnim senom, silažom i koncentratima, na način kako je to već navedeno.

Proizvodnja mleka je rasna osobina, koja zavisi od nasleđa i uslova ishrane i nege. Postoje veoma mlečne rase, koje godišnje daju i do 400-600 litara mleka, kao istočno-frizijska ovca. Naše ovce daju 60-70 litara van količina koju jagnjad posiše. Mlade ovce, prvojagnjenice, i one starije preko 6 godina, imaju nižu mlečnost. Najveća je produkdja mleka u ovaca između 4 i 5 godina starosti. Ovce koje su se buznile, daju 7-10% više mleka od ovaca s jednim jagnjetom. I muža ima uticaj na mlečnost, odnosno od više muža u toku dana dobija se više i mleka. Obično se praktikuju 2-3 muže dnevno. Dobro je da se posle zalučivanja, prvih 5-6 neđelja, ovce muzu 3 puta dnevno. Muža treba da traje najviše oko jedan čas. Za 1 sat jedan dobar muzač može da pomuze 50-60 ovaca. Ovce sa bolesnim vimenom, posebno musti. Ovce treba dobro izmuzivati zato što u poslednjim mlazovima ima najviše masti, a i da ne bi došlo do zapaljenja vimena.

Koža

Koža je veoma važan proizvod ovaca, jer služi kao sirovina za izradu kožuha, bundi, kaputa, platna za slikanje, klub fotelja i drugih cenjenih predmeta. Kvalitet kože u najvećoj meri zavisi od rase. Tako koža merino ovaca po kvalitetu zaostaje od kože pramenki. U nekim zemljama npr. u Francuskoj, gde se koža plaća po kvalitetu, razIika u ceni dostiže i do preko 70%. Na kvahtet kože, takođe, utiče i ishrana, ah i obrada i čuvanje. Težina sirove kože iznosi − kod gruborunih ovaca 10%, a finorunih 7% od žive težine grla.

Ovčje kože se uglavnom klasiraju u 4 grupe ,-ovčje vunatice, ovčje šišanice, jagnjeće vunatice, jagnjeće šišanice. Ovčje vunatice mogu biti vunaste, ako je dužina vune 4 cm. i više, zatim poluvunaste, čija je dužina vune 2,5 — 4 cm. i kratkovunaste, sa dužinom vune od 1-2,5 cm. Svaka od navedenih grupa deli se po kvahtetu na 4 klase. Više se cene kože sa grubom, ređom i manje masnom vunom, nego sa finom gustom i masnom vunom. Ove druge se više koriste kao krzna. Pri skidanju kože sa ovaca posle klanja, treba voditi brigu da se to uradi što kvalitetnije, jer svako oštećenje povlači nižu klasu, a s tim i nižu cenu.

Konzerviranje kože vrši se na više načina. Najčešće se koriste metodi soljenja i sušenja. U prvom slučaju koža se rasprostre vunom okrenuta podu i kožna strana se posipa solju, koža se savija vunom unutar i ostavlja u prostoriji zaštićenoj od vlage. U drugom slučaju, koji je savršeniji, koža se očisti, prosuši i zatim razapne tako da strana sa vunom dolazi unutra. Ona se obesi na suvo i promajno mesto i mora biti zaštićena od sunca i nevremena. Konzerviranjem kože na navedene načine, one gube 50-60% vode. One ne smeju imati ni više od 20% ni manje od 13% vode, jer se kvare, odnosno lomljive su i loše za preradu. Osušene kože čuvati u zamračenim prostorijama i štititi ih od moljaca posipanjem naftalinom. Dovoljno je na 10 kg suvih koža 2-3 kg naftahna.

Zdravstvena zaštita ovaca

Pravilna nega i ishrana, dobar smeštaj i blagovremeno cepljenje protiv najopassnijih zaraznih bolesti, predstavljaju najsigurniji put da se stado zaštiti od zaraznih bolesti i parazita, da se obezbedi visoka proizvodnja i izbegnu gubici.

Ukoliko bi i pored preduzetih mera predohrane došlo do pojave bolesti ili parazita, odmah treba obavestiti veterinarsku stanicu, odnosno veterinara, koji će utvrditi koja je bolest u pitanju i reći šta treba dalje raditi, odnosno čime i kako oboiela grla lečiti. Sa veterinarom se treba konsultovati i o potrebnim merama predohrane protiv bolesti i parazita. Radi orijentacije, ovde se iznose neke od mera koje treba obavezno izvršiti da bi se stado zaštitilo od eventualnih bolesti i parazita.

Tehnologija hrane