Proizvodnja povrća u zaštićenom prostoru, lejama, plastenicima i staklenicima omogućuje kontinuirano snabdevanje tržišta svežim povrćem tokom čitave godine, a to znači i pravilnu ishranu, s obzirom na biološki značaj povrća u ishrani čoveka. Ova proizvodnja predstavlja najintenzivniji oblik povrtarske proizvodnje, gde se u optimalnim uslovima postižu visoki prinosi uz mogućnost planiranja vremena berbe.
S obzirom na različite vrste zaštićenog prostora, zadatak zaštićenog prostora je privremena zaštita biljaka od mraa, proizvodnja rasada i proizvodnja povrća. Zaštitom od mraza stvara se mogućnost rane prolećne, odnosno kasne jesenje proizvodnje i za toploljubive vrste osetljive na niske temperature. Proizvodnjom rasada skraćuje se vegetacija biIjaka na otvorenom prostoru i omogućuje proizvodnja vrsta s većom potrebom za toplotom (paradajz, paprika) u kontinentalnim uslovima. Proizvodnja povrća u zaštićenom prostoru, posebno u staklenicima i plastenicima, poslednjih godina i u našoj zemlji dobija sve veće razmere. Tako se danas povrće u ovim objektima kod nas gaji na površini od oko 220 ha. Ovaj oblik proizvodnje omogućuje da se stvaranjem uslova u staklenicima i plastenicima biljke uzgajaju u optimalnim uslovima. Zato takva proizvodnja i omogućuje ostvarenje visokog prinosa i dobrog kvaliteta, s planiranim vremenom isporuke. Rentabilnost proizvodnje u ovim objektima povećava se pri smanjenju troškova grejanja, a to znači u našim južnim regionima ili pri korišćenju prirodnih izvora tople vode, gasa, pare iz industrijskih pogona.
U celini, u našoj zemlji povoljni ekološki uslovi, pre svega temperatura uz dovoljno svetlosti, omogućuju uspešnu proizvodnju povrća u zaštićenom prostoru.
Autori
Prof. dr Miroslav Popović
Prof. dr Branka Lazić
Sadržaj
Uvod
Staklenici
Instalacije za održavanje mikroklime u staklenicima
Grejna instalacija
Instalacije za provetravanje
Instalacije za navodnjavanje
Integrisana borba protiv štetočina i bolesti na povrtarskim usevima u staklenicima
Zemljišne smeše
Zaštićeni prostor pod plastičnom folijom
Mesto za zaštićeni prostor
Organizacija zaštićenog prostora
Mogućnosti korišćenja zaštićenog prostora
Ostale vrste zaštićenog prostora
Proizvodnja rasada
Objekti i oprema za proizvodnju rasada
Setva i nega rasada
Priprema leje
Setva
Nega rasada
Pikiranje rasada
Kaljenje rasada
Rasađivanje
Proizvodnja rasada u staklenicima
Proizvodnja rasada u plastenicima
Proizvodnja paradajza
Proizvodnja paradajza u staklenicima
Zimska proizvodnja
Zimsko-prolećna proizvodnja
Prolećna proizvodnja
Jesenja proizvodnja
Proizvodnja paradajza
Proizvodnja paradajza u plastenicima
Gajenje paradajza u toplim lejama
Proizvodnja paradajza u niskim tunelima
Proizvodnja paprike
Proizvodnja paprike u staklenicima
Proizvodnja paprike u plastenicima
Proizvoanja paprike u toplim lejama
Proizvodnia paprike u niskim tunelima
Proizvodnja plavog patlidžana
Proizvodnja plavog patlidžana u staklenicima
Proizvodnja plavog patlidžana u plastenicima
Proizvodnja plavog patlidžana u niskim tunelima
Proizvodnja plavog patlidžana u toplim lejama
Proizvodnja krompira u zaštićenom prostoru
Proizvodnja krastavaca
Proizvodnja krastavaca u staklenicima
Gajenje krastavaca u plastenicima
Proizvodnja krastavaca u niskim tunelima
Proizvodnja krastavaca u toplim lejama
Proizvodnja krastavaca u zaštićenim gnezdima
Proizvodnja tikvica
Proizvodnja tikvica u plastenicima
Proizvodnja tikvica u niskim tunelima
Proizvodnia tikvica u toplim lejama
Proizvodnia salate
Proizvodnja salate u staklenicima
Proizvodnia salate u plastenicima
Proizvodnja salate u toploj leji
Proizvodnja lubenica
Proizvodnja lubenica u plastenicima
Proizvodnja lubenica u niskim tunelima
Proizvodnja lubenica u zaštićenim gnezdima
Proizvodnja lubenica u toplim lejama
Proizvodnia dinja
Proizvodnia dinja u staklenicima
Proizvodnja dinja u plastenicima
Proizvodnja dinja u zaštićenim gnezdima
Proizvodnja dinja u toplim lejama
Proizvodnja rotkvica
Proizvodnja rotkvica u plasteniku
Proizvodnja rotkvica u toplim lejama
Proizvodnja crnog i belog
Proizvodnja crnog i belog luka u plastenicima
Proizvodnja crnog i belog luka u toplim lejama
Proizvodnja mrkve
Proizvodnja mrkve u plastenicima
Proizvodnja mrkve u toplim lejama
Proizvodnja boranije u plastenicima
Proizvodnja spanaća u plastenicima i staklenicima
Proizvodnja kupusa, kelja, karfiola i kelerabe u zaštićenom prostoru
Proizvodnja kelerabe u toplim lejama
Literatura
Proizvodnja paradajza
Proizvodnja paradajza u staklenicima
Među povrtarskim kulturama koje se gaje u staklenicima paradajz ima najvažnije mesto. U našoj zemlji ova kultura zauzima približno polovinu ukupnih stakleničkih površina.
Podešavanje vremena proizvodnje
Proizvodni i finansijski rezultat u stakleničkoj proizvodnji paradajza bitno zavise od rokova setve i prispevanja produkcije. Vreme proizvodnje podešava se u odnosu na uticaj sledećih faktora:
- klimatski uslovi regiona
- tražnja paradajza na unutrašnjem i spoljnom tržištu
- sezonske cene paradajza
- troškovi grejanja staklenika
Izrazite razlike u oblačnosti i osunčavanju, uporedo sa razlikama u toplotnom režimu, predstavljaju bitnu osobenost po kojoj se naši primorski rejoni i južni krajevi Makedonije izdvajaju kao područja sa izuzetno pogodnim klimatskim uslovima za ranu zimsku i zimsko-prolećnu proizvodnju.
Svetlost kao vegetacioni faktor pri gajenju paradajza u staklenicima u toku zime jedino u našim primorskim oblastima nije ograničavajući faktor, mada u periodu novembar — decembar i na ovom području nema dovoljno svetlosti za
normalne vegetacione procese osetljivih kultura kao što je paradajz.
U ostalim područjima naše zemlje znatna oblačnost i nedovoljno trajanje sunčevog sjaja u toku pozne jeseni i rane zime, u manjem ili većem stepenu, ometaju razvoj i plodonošenje paradajza, što svakako treba imati u vidu prilikom podešavanja vremena proizvodnje.
Intenzivnija tražnja svežeg paradajza u nas počinje krajem zime i s proleća. Razlog tome su navike stanovništva da zimi troši konzervisano povrće (jer je jevtinije). S porastom standarda svakako će se menjati i ova navika.
Potražnja paradajza na tržištima severne Evrope dosta je ujednačena u toku zimskog perioda te se postižu srazmerno povoljne cene.
Razlike u ceni zimskog i prolećnog paradajza iz staklenika, na našem tržištu, nisu dovoljno visoke, što ide u prilog nešto kasnijoj proizvodnji koja se ostvaruje uz manje troškove.
U strukturi troškova, grejanje zauzima visoko mesto (35—40%) i bitno utiče na rentabilnost proizvodnje. Zbog toga ranu zimsku proizvodnju paradajza treba forsirati u regionima s toplijom zimom (Primorje i južna Makedonija) i tamo gde se mogu koristiti jevtini ili besplatni izvori toplotne energije prirodnog (geotermalne vode i zemni gas) ili industrijskog porekla (termoelektrane, otpadne tople vode i gasovi).
Tipovi proizvodnje. S obzirom na vreme setve i stasavanja produkcije, u našem podneblju se mogu zasnivati sledeći tipovi stakleničke proizvodnje paradajza:
- zimska (rana) proizvodnja i
- zimsko-prolećna (srednje rana) proizvodnja
Zimska proizvodnja se programira tako da glavni period plodonošenja traje od decembra do maja. Preporučuje se za toplije i sunčanije regione i za staklenike u kojima se za grejanje koriste geotermalne vode ili jevtina otpadna toplota iz industrije.
U zimsko-prolećnoj proizvodnji pretežni deo produkcije (60—70%) ostvaruje se u maju i junu. Iz ove proizvod nje postižu se visoki prinosi i odličan kvalitet plodova, jer rane faze razvoja biljaka teku u znatno povoljnijim uslovima. Fiziološki mlade biljke su snažnije, manje podložne bolestima i intenzivnije reaguju na agrotehničke mere.
U zimskoj i zimsko-prolećnoj proizvodnji paradajz je glavna kultura u stakleniku. Međutim, ova kultura može se gajiti i kao prethodni, odnosno naknadni usev u staklenicima. Na taj način mogu postojati:
- jesenja proizvodnja i
- prolećna proizvodnja
Ove dve proizvodnje obično imaju dopunski karakter i zasnivaju se u manjem obimu. U prvom slučaju pretežni deo prinosa ostvaruje se od novembra do januara, a u drugom od maja do jula.
Sorte. Proizvodni i finansijski uspeh u ovoj, po mnogo čemu specifičnoj proizvodnji bitno zavise od dobrog izbora sorte. Među mnogim činiocima koji utiču na taj izbor posebno su značajni sve rafiniraniji zahtevi tržišta u pogledu osobina ploda, i specifični uslovi vansezonske proizvodnje, naročito nedostatak svetlosti u periodu novembar — januar.
Osobine sorte, kao što su ranostasnost, sposobnost oplodnje i zametanja plodova u klimatski nepogodnom periodu godine, dugo trajanje plodonošenja, visoka rodnost, kvalitet plodova, otpornost prema bolestima i druge, veoma su značajne za određivanje početka i trajanja proizvodnje u stakleniku.
Iskustvo pokazuje da potrošači više obraćaju pažnju na kvalitet plodova. Traže se okrugli, glatki, jarko obojeni plodovi, ujednačene krupnoće. U evropskim zemljama sa dugom tradicijom u stakleničkoj proizvodnji paradajza, postoji izrazita orijentacija na sorte čiji plodovi imaju 2—3 semene lože i prosečnu težinu 50—90 g. Najčešće imaju duge, pravilne cvetne grančice, plodove ujednačene veličine i visoku rodnost. Sada postoji duga lista takvih sorta i F1 hibrida (tip moneymaker).
Među činiocima koji utiču na formiranje prinosa, količina zametnutih plodova ima prvorazredni značaj. Odnos između broja normalno zametnutih plodova i broja cvetnih pupoljaka utoliko je niži ukoliko su uslovi vegetacije nepovoljniji. Na lošu oplodnju i zametanje paradajza u staklenicima, kao što je poznato, utiču mnogi faktori, a naročito nedostatak svetlosti, neizbalansirana ishrana i loše zdravstveno stanje (npr. virusna oboljenja) i dr.
Manje je, međutim, poznato da sposobnost zametanja plodova ima genetsku osnovu, što znači da u tom pogledu postoje razlike među sortama. Uopšte uzev, sorte sa krupnijim plodovima imaju slabije zametanje.
Za staklenički uzgoj najpogodnije su sorte kompaktnog rasta, s pribranim habitusom, kratkim listovima i skraćenim internodijama. To omogućuje bolju cirkulaciju vazduha u usevu i veću gustinu biljaka. Sorte bujnog rasta su nepogodne jer u uslovima poremećene ravnoteže između svetlosti i temperature u zimskim mesecima, i obilne ishrane azotom, dolazi do zagušenja useva i slabog zametanja. Ako se gaje bujne sorte, gustina mora biti manja.
Veoma je važno da se odabiraju stakleničke sorte sa intenzivnom fotosintezom, odnosno visokim sadržajem hlorofila, što im omogućuje da dobro podnose nepovoljne svetlosne uslove i što se ispoljava u boljem vegetativnom rastu i zametanju plodova.
U stakleničkoj proizvodnji, bolesti paradajza često nanose velike štete. Uopšte uzev, ove bolesti se teško kontrolišu hemijskim i drugim merama zaštite. Zbog toga se čine izuzetni napori da se stvore rezistentne sorte, mada u postojećem sortimentu već postoje hibridi otporni na jednu ili više bolesti. Nesumnjivo je da budućnost pripada isključivo sortama koje poseduju višestruku otpornost prema bolestima.
Azis (Azes) je hibrid dosta snažnog rasta, ali s relativno rehavim listovima. Plodne grančice su proste ili slabo razgranate, a plodovi glatki, srednje krupni, pre zrenja umereno i ravnomerno zeleni, sa dva, retko sa tri semena gnezda i debelim, vodenastim perikarpom. Ranostasan, visokoprinosan, otporan na Cladosporium. Pogodan za zimsku, zimsko-prolećnu i prolećnu proizvodnju.
Ekstaz (Extase) je hibrid koji je po izgledu biljke i osobinama ploda nalik na azis. Vrlo ran i prinosan, otporan na Cladosporium, pogodan za zimsku i prolećnu proizvodnju.
Rivermun (Revermun) je ranostasan i visokorodan hibrid. Plodovi su krupni, sa tri i više semenih gnezda, često nepraviini i sa izraženom zelenom zonom oko čašice. Pogodan za jesenju i prolećnu proizvodnju; otporan na Cladosporium.
Eurokros BB (Eurokros BB) je hibrid visokog rasta, s nešto dužim internodijama i rehavim habitusom. Plodovi su pre zrenja svetlozeleni i malo deformisani, odličnog ukusa. Ranostasan i prinosan hibrid, otporan na Cladosporium, pogodan za jesenju i prolećnu proizvodnju.
Bjuti (Beauty), hibrid sa nešto dužim internodijama i listovima, usled čega ima manje kompaktan habitus. Plodovi su pre zrenja umereno zeleni, bez zelene kragne, nalik na ekstaz. Biljke su otporne na Cladosporium i vrlo rodne.
Monidor (Moneydor) je normalna sorta izvedena od veoma poznate stakleničke sorte monimejker i odlikuje se ranijim stasavanjem, boljim izgledom i ukusom plodova i nešto većim prinosom.
Miltikros A 12 odlikuje se mesnatim, čvrstim, krupnim plodovima sa 3—4 semene komore, i slabo izraženom zelenom kragnom oko čašice. Pogodan za kasnu (prolećnu) proizvodnju; otporan na Cladosporium, Verticillium i Fusarium.
Osim spomenutih u manjoj meri gaje se i drugi staklenički hibridi (Exqise, Nemacross, Moncladex, Suprema, Lucky i dr.), a u novije vreme semenarske kuće iz zapadne Evrope nude nove hibride, među kojima se zasad ističu Virase, Sonato i drugi.
Naša i inostrana ispitivanja pokazuju da su holandske stakleničke sorte zasad najpogodnije za zimsku proizvodnju paradajza. Odlikuju se visokom rodnošću, a neke i ranim stasavanjem. Među najranije spadaju ekstaz, azis, rivermun i druge (v. tab. 11).
U staklenicima treba gajiti isključivo F1 hibride. Već sada ih ima mnogo, komercijalizovanih i u fazi eksperimenata, a biće ih sve više. Time i pitanje izbora postaje sve složenije.
U načelu, treba se odlučiti za one hibride koji se odlikuju visokom rodnošću, ranim stasavanjem, dobrim zametanjem plodova, krupnijim plodovima i otpornošću prema bolestima.
Tab. 11. Prosečni prinosi najpoznatijih stakleničkih sorti paradajza (Murtazov i drugi, 1975)
| Sorte | Do 30.marta | Do 30. juna | ||
| kg/m2 | % | kg/m2 | % | |
| 3,69 | 100,0 | 12,10 | 100,0 | |
| Monidor | 3,79 | 102,8 | 11,16 | 92,2 |
| Monkladeks | 3,82 | 103,6 | 13,25 | 109,6 |
| Nemakros | 3,85 | 104,4 | 10,85 | 89,7 |
| Rivermun | 4,89 | 132,5 | 14,40 | 119,0 |
| Eurokros BB | 3,91 | 105,9 | 13,45 | 111,2 |
| Ekstaz | 4,88 | 132,2 | 15,23 | 125,9 |
| Azis 66A-6 | 5,01 | 135,9 | 14,34 | 118,6 |
Zimska proizvodnja
Gajenje rasada
Odgajanje dobrog i zdravog rasada za zimsku proizvodnju paradajza je izuzetno značajan agrotehnički zadatak zbog toga što se to čini tokom avgusta i septembra kada su u našem podneblju dnevne temperature iznad a relativna vlažnost vazduha ispod optimalnih potreba mladih biljaka. Osim toga, ovaj period se podudara s vremenom kada u polju vegetiraju usevi paradajza, paprike, krompira i duvana, sa kojih se na rasad mogu da prenesu opasne bolesti i štetočine.
Na osnovu dugogodišnjeg iskustva i istraživanja u Bugarskoj su izveli zaključak da je najbolje ako se rasad odgaja u dobro provetravanim i zasenjenim staklenicima. Na taj način se mlade biljke mogu uspešno zaštititi od izrazitih kolebanja temperature, od kiše i zaraze. Istovremeno, biljke se adaptiraju na stakleničke uslove i bolje podnose rasađivanje na stalnom mestu.
Seme. Za setvu se upotrebljava samo dezinfikovano seme. Dezinfekcija se obavlja potapanjem semena u rastvor organskih živinih preparata. Ako se koristi preparat germizan, seme se drži u 0,25%-tnom rastvoru oko 1 čas. Posle toga se ispere, prosuši i potapa u 0,2%-tni rastvor kalijum-permanganata u trajanju od 30 minuta, a zatim se dobro ispere u tekućoj vodi. Neposredno pred setvu seme se zapraši preparatom TMTD (7—8 grama na 1 kg semena). Za dezinfekciju semena mogu se upotrebiti i drugi preparati. Pri tome je veoma važno pridržavati se uputstva za primenu, kako ne bi došlo do oštećenja semena.
Za 1 ha stakleničkog useva paradajza potrebno je 200— 250 g semena, kojim se zaseje površina od 70 do 80 m2 leja.
Vreme i način setve. Setva se obavlja etapno između 15. avgusta i 1. septembra.
Od blagovremeno pripremljene i dezinfikovane zemljišne smeše naprave se u stakleniku leje široke 100 cm, na razastrtoj plastičnoj foliji, koja štiti rasad od bolesti i štetočina iz zemlje. Sloj đubrevite smeše u lejama treba da bude deblji (6—8 cm). Na površinu leje utisnu se plitke brazdice pomoću daske — markera, na razmaku 4—5 cm. Semenke se stavljaju u brazdicu na razmaku 1,5—2 cm. Seme se pokrije slojem đubrevite smeše debelim 1,5—2 cm, pa se to lako utaba daskom i dobro zalije.
Umesto u brazdice, setva se može obaviti i omaške na ravnoj površini. Pre setve leja se obilno zalije, zatim se seme pokrije đubrevitom smešom i ponovo zalije. Još bolje je da se upotrebe specijalne ručne sejalice.
Zasejane leje iziskuju brižljivo negovanje. Radi obezbeđenja optimalne vlažnosti za klijanje i nicanje leje se mogu pokrivati natron-papirom, plastičnom folijom ili čistim asurama. Međutim, ova mera nije obavezna ukoliko se redovnim navodnjavanjem održava potrebna vlažnost supstrata.
Umesto u lejama, sejanci paradajza mogu se uspešno odgajiti i u standardnim stakleničkim sandučićima (60x40x6 cm). Sandučići se napune zemljišnom smešom, koja se malo natisne daskom, a zatim obavi setva u brazdice koje se prethodno utisnu daskom — markerom. Seme se pokrije istom zemljišnom smešom kojom je ispunjeno sanduče, u sloju od 1,5 cm. Osim u redove, setva se može obaviti i omaške, pri čemu se pazi da seme bude ravnomerno raspoređeno. Ovaj način proizvodnje sejanaca naročito je pogodan kada su u pitanju manje količine rasada.
U novije vreme se u mnogim zemljama setva obavlja direktno u male kocke od presovanog supstrata. Za tu svrhu upotrebljavaju se naročite mašine koje istovremeno prave presovane kockice i zasejavaju ih. Treba očekivati da će, uporedo s razvojem naše stakleničke proizvodnje, ovaj metod proizvodnje rasada biti sve više zastupljen i u našoj zemlji, pogotovu tamo gde su izgrađeni ili se grade veliki staklenički kompleksi.
Do nicanja semena u stakleniku treba održavati temperaturu 22—25 °C. Kad nikne približno polovina posejanih semenki, temperaturu u toku dana treba sniziti na oko 20°, ako je dan sunčan, a ako je oblačno, onda na 16—18°. Temperatura u toku noći treba da bude 14—16°. Snižene temperature održavaju se oko nedelju dana, a zatim se ponovo povišavaju. Tako se dobiju skladnije razvijene biljke. U daljem razvoju sejanaca temperatura vazduha u stakleniku zavisi od jačine sunčevog zračenja. Po sunčanom vremenu temperatura treba da se održava između 22 i 26°, po oblačnom 18—22°, a noću oko 16°.
Pikiranje. Sejanci se pilkiraju kad počnu da razvijaju 2. stalni listić. U toj fazi lako mogu da se uoče i odbace besplodne jedinke, tj. one biljčice koje istovremeno obrazuju dva stalna listića. U nekih sorti može biti i do 30% takvih biljaka.
Neki autori preporučuju pikiranje u fazi kotiledonih listića, ali takva praksa kod nas nije za preporuku pošto su u to vreme temperature još visoke i suviše mlade biljčice teško se primaju, pa mnoge uginu.
Sejanci se pikiraju u plastične saksije prečnika 10 cm, ili u presovane kocke iste veličine.
Plastične saksije su vrlo praktične. One su lake i trajne, lako se njima manipuliše a zemlja se ne lepi za njihove zidove. U njima se može odgajiti kvalitetan i dobro ožiljen rasad.
U zemljama sa razvijenom stakleničkom proizvodnjom rasad paradajza se pretežno gaji u presovanim kockama, napravljenim od prikladne smeše treseta, organskih materija, peska i mineralnih đubriva. Proizvodnja ovih smeša ima karakter industrijske proizvodnje, kao što je u nas npr. proizvodnja građevinskog materijala. Odgajivači nabavljaju ove smeše i od njih izrađuju presovane kocke različitih veličina pomoću specijalnih mašina velikog radnog učinka.
Veoma je važan sastav smeše koja treba potpuno da obezbedi potrebe biljke, kako u pogledu vazduha i vode, tako i potrebe za hranljivim elementima (makro i mikroelementi). Pri tome smeša ne sme biti zaražena bolestima, štetočinama i korovima.
Smeša treba da bude takvog sastava da se dobiju presovane kocke s dobrom kohezijom, tako da se prilikom manipulacije ne raspadaju. Kocke treba da imaju odgovarajuće udubljenje u koje se pikira mlada biljčica, ili da se u njega smesti mala kockica s biljkom. Najzad, kocka ne sme imati uglačane strane, što bi sprečavalo prorastanje bočnih žila kroz njene zidove.
Primena presovanih kocki u proizvodnji rasada veoma je perspektivna jer omogućuje visok stepen mehanizacije ne samo u proizvodnji rasada nego i u sadnji. Ova tehnika se sve više širi u celom svetu, pa treba očekivati da će je i naši odgajivači prihvatiti.
Široku primenu imaju i celulozno-tresetne saksije, u nas poznate kao džifi (Jiffy). One se proizvode industrijski u različitim veličinama i oblicima. Prave se od specijalno obrađene smeše treseta (75%) bogatog humusom, celuloze (22%) i lako rastvorljivih mineralnih đubriva.
Pred pikiranje ove saksije se napune izabranim supstratom i zaliju da se dobro ovlaže i supstrat i sama saksija. Ovlažene zidove saksije lako probijaju korenove žile. Rasadnice odgajene u njima sade se zajedno sa saksijom, koja se u zemlji postepeno raspadne.
Celulozno-tresetne saksije, mada su veoma praktične, imaju i neke nedostatke. Tako, ako su nedovoljno vlažne, gube hranljivu vrednost, a korenje se teško probija kroz njihove zidove. Primećeno je, isto tako, da je rasad u njima više podložan gljivičnim oboljenjima u uslovima prevelike vlage i viših temperatura.
Pikiranje treba obavljati u jutarnjim ili večernjim časovima. Oko usađene biljčice treba dobro natisnuti zemljišnu smešu, pri čemu se pazi da se ne povredi stabaoce. Posle pikiranja biljčica se zalije i time se uspostavi čvrst dodir biljke i zemljišnog supstrata.
Saksije ili kocke s pikiranim rasadom poređaju se na podu staklenika, na plastičnoj foliji koja izoluje biljke od moguće zaraze bolestima i štetočinama iz zemlje. Između nizova saksija ostavljaju se staze široke 50—60 cm. Za proizvodnju rasada neophodno je 8—10% ukupne stakleničke površine.
Rasad se dalje brižljivo nadgleda i neguje, redovno zaliva i preventivno prska radi suzbijanja bolesti i štetočina. Po sunčanom danu temperatura se održava oko 25°C, po oblačnom 18—20°, a noću 4—5° niža od dnevne.
Veoma je važno da se održava optimalna vlažnost supstrata. Supstrat kojim su napunjene saksije ili od kojeg su napravljene presovane kocke, pošto se sastoji od treseta, zgorelog stajnjaka i peska, ima poroznu strukturu te se lako ocedi i prosuši. Sem toga, u to vreme (avgust — septembar) visoke temperature na površini saksija i narušeni vodni bilans u biljkama mogu izazvati nekrozu tkiva na prizemnom delu stabla, usled čega biljke kasnije uginu. Zbog svega toga biljke treba zalivati gotovo svakodnevno.
Pravilno sastavljena smeša od koje se izrađuju presovane kocke, ili kojima se pune plastične saksije, sadrži dovoljnu količinu makro i mikroelemenata, što obezbeđuje odličan razvoj rasada bez dopunskog prihranjivanja.
Rasad je stasao za rasađivanje kad mlade biljke razviju 5. ili 6. list. To obično biva 45—50 dana posle setve.
Priprema staklenika
Obrada zemljišta. Obrada i priprema zemljišta zavisi od njegovih osobina, sistema đubrenja, prethodne kulture, načina dezinfekcije i dr. Veoma je važno da zemljište bude dobro obrađeno, na dubinu 25—30 cm. Za osnovnu i površinsku obradu koriste se odgovarajuća oruđa i traktori.
U novopodignutim staklenicima priprema zemljišta obično se svodi na obilnije đubrenje organskim i mineralnim đubrivima, i na nešto dublje oranje (do 40 cm). Dublje oranje od uobičajenog primenjuje se periodično, jer korenov sistem paradajza prodire dosta duboko. Istovremeno, s ovom dubljom obradom i đubriva se unose na veću dubinu.
U slučajevima kada je zemljište u stakleniku teško, s velikom količinom gline, oranje treba obaviti plugom koji prevrće zemljište, uz odgovarajuće meliorativne mere, kao što je zaoravanje poluzgorelog stajnjaka, treseta, strugotine od čamovine, hidratisanog kreča ili mlevenog krečnjaka. Ovakva zemljišta se obrađuju na veću dubinu, 30—40 cm. Zaslanjeno zemljište se ore pliće, da se ne iznose soli na površinu. Laka, propusna zemljišta oru se duboko, ali bez prevrtanja orničkog sloja. Posle osnovne obrade zemljište se obrađuje frez-mašinom. Ako se za đubrenje koristi zgoreli stajnjak, treba ga rasturiti posle osnovne obrade i frezovanjem izmešati u površinskom sloju.
Za usev paradajza zemljište u stakleniku treba da je slabo kiselo ili neutralno (pH = 6,5—7,0). Ako je jako kiselo, vrši se kalcifikacija mlevenim krečnjakom.
Dezinfekcija. Dezinfekcija staklenika za ranu zimsku proizvodnju paradajza obavlja se još u julu ili avgustu. Ova mera se izvodi posle osnovne obrade i zaoravanja stajskog đubriva. Veoma je važno da u zemljištu pre sadnje nema ostataka preparata za dezinfekciju, jer njihovo naknadno delovanje može da izazove poremećaje u metabolizmu biljaka. Zbog toga ovaj posao treba da se završi bar 20 dana pre rasađivanja.
Posle dezinfekcije zemljište se obrađuje rotovatorom ili drugom sličnom mašinom, radi poboljšanja njegovih fizičkih osobina. Sem toga, frezovanjem se vrši mešanje đubriva sa zemljom i omogućuje isparavanje zaostalih fumiganata.
Sredstva i metode dezinfekcije zemljišta i staklenika opisani su u posebnom odeljku.
Đubrenje. Zemljište za gajenje paradajza u staklenicima mora biti dobre strukture, izvanredno plodno i bogato lako dostupnim hranljivim elementima.
Visoke doze azota uz male količine fosfora i kalijuma deluju depresivno, a povoljan odnos azota i kalijuma podstiče ranije stasavanje plodova. Utvrđeno je, isto tako, da velika količina azota u zemljištu iziskuje i pojačano đubrenje kalijumom.
U slučaju primene visokih doza organskih đubriva, posle tretiranja zemljišta vodenom parom, ili ako je predusev bio krastavac, treba izbegavati unošenje mineralnog azotnog đubriva u prvo vreme posle rasađivanja. Prekomerno đubrenje azotom podstiče vegetativni porast, usporava formiranje i zrenje plodova, pojačava osetljivost biljaka prema bolestima, podstiče pojavu zelene kragne oko peteljke ploda i zelenih pega na plodovima. Višak azota, isto tako, pogoduje jačem ispoljavanju virusnih oboljenja. Prekomerno prisustvo azota izaziva jako povijanje vršnih listova nadole, što ima za posledicu zakašnjenje u plodonošenju.
Smatra se, inače, da je za primenu u staklenicima najpogodnija nitratna forma azota, naročito u zimskom periodu, kada je usled nedostatka svetlosti slaba fotosinteza. Đubriva s amonijačnom i amidnom formom azota daju dobre rezultate ako se primenjuju u vreme kada postoje optimalni uslovi za vegetaciju paradajza, Amidna đubriva (ureja) primenjuju se oprezno i u manjim dozama.
Fosfor povoljno utiče na zametanje i veličinu cvasti. Slabo usvajanje fosfora može biti posledica niske temperature zemljišta. Utvrđeno je, na primer, da pri temperaturi i4°C biljke usvajaju fosfor dvostruko više nego pri 12°, a na 16° — dvostruko više nego na 14°. Vidi se da je, osim pravilnog đubrenja fosforom, veoma važno da se temperatura zemljišta održava bar na 15°. Znaci nedostatka fosfora su ljubičasta nervatura listova, bledožuti cvetovi, sitni plodovi.
Potrebe biljaka za kalijumom naročito su velike u uslovima nedovoljne osvetljenosti. Kalijum na izvestan način kompenzuje oskudicu svetlosti. Biljke dobro obezbeđene ovim elementom su snažnog rasta, dobrog zdravlja, s čvrstim, ravnomerno sazrelim i ukusnim plodovima. Nedostatak kalijuma poznaje se po hlorotičnim listovima, naročito na njihovom obodu; kasnije se pojave mrke nekrotične pege.
Paradajz je veoma osetljiv na hlor, naročito pri oskudici svetlosti, te zbog toga treba izbegavati primenu hlornih kalijumovih đubriva.
Veoma je važna i snabdevenost stakleničkog zemljišta magnezijumom. Nedostatak ovog elementa izaziva poremećaj rastenja, opadanje kvaliteta plodova i povećanu osetljivost prema botritisu. Zbog toga se preporučuje unošenje 300— 400 kg/ha magnezijumovog sulfata.
Za đubrenje se koriste organska i mineralna đubriva. Organsko đubrivo, uglavnom poluzgoreli stajnjak, unosi se u količini oko 100 t/ha. U novopodignuti staklenik unosi se više stajnjaka — 150 do 200 tona po ha, zavisno od osobina zemljišta. Ako je u istom stakleniku prethodni usev bio krastavac, organska đubriva se ne unose, jer razložena slama i unesena mineralna đubriva obezbeđuju dovoljne izvore hrane. Osim stajnjaka može se koristiti treset.
Organski materijali (stajnjak, treset i dr.) u znatnoj meri popravljaju fizička i hemijska svojstva zemljišta: poboljšava se apsorpcija hranljivih elemenata, povećava se pufernost, smanjuje opasnost od zaslanjivanja, poboljšavaju se zemljišna struktura i vodni i vazdušni režim.
Sistem đubrenja za kulturu paradajza temelji se na rezultatima analize količine hranljivih elemenata u zemljištu, s jedne strane, i potrošnje biljaka, s druge. Na osnovu takvih podataka izračunava se ukupna godišnja norma hranljivih elemenata koju treba uneti u zemljište.
Potrošnja biljaka izračunata je na osnovu količine hranljivih elemenata koju biljke iznesu iz zemlje u toku vegetacije. To je tzv. izvorna norma đubriva za paradajz u staklenicima. Ta izvorna norma predstavlja približnu količinu hranljivih elemenata koju biljke iznesu sa 1 ha površine, uz prinos plodova od 100 t/ha. Ona se kreće oko ovih vrednosti:
- 300 kg/ha N
- 450 kg/ha P2O5
- 600 kg/ha K2O
Predviđa se, dakle, odnos N:P2O5:K2O = 1:1,5:2. Pri izračunavanju stvarne količine đubriva koju treba uneti uzima se u obzir snabdevenost hranljivim elementima, mehanički sastav zemljišta i đubrenje stajnjakom.
Tab. 12. Snabdevenost zemljišta hranljivim materijama
| Stepen snabdevenosti | Amonijačni i nitratni azot (mg/100 g) | (mg/100 g) Fosfor | (mg/100 g) Kalijum |
| Slaba, ispod | 5 | 30 | 30 |
| Srednja | 5—8 | 30—60 | 30—60 |
| Dobra | 9—11 | 60—90 | 60—90 |
| Vrlo dobra | 12—14 | 90—120 | 90—120 |
| Obilna | 15—17 | 120—150 | 120—150 |
| Prekomerna | 18—20 | 150—200 | 150—200 |
| Toksična, iznad | 20 | 200 | 200 |
Izvorna norma se primenjuje u slučajevima srednje i dobre snabdevenosti. Ako je zemljište slabo snabdeveno, norma se udvostručuje. Norma se nešto povećava i ako je zemljište peskovito. Kad je zemljište vrlo dobro snabdeveno, izvorna norma se svodi na polovinu, ili se ta količina unosi samo prihranjivanjem, u malim količinama.
Izračunata ukupna norma umanjuje se za količinu hranljivih materija koje se unesu stajnjakom, pri čemu se računa da 1 tona stajnjaka sadrži približno 4—6 kg N, 3—4 kg P2O5 i 6—7 kg K2O.
Organska đubriva i pretežni deo ukupne norme fosfornog i kalijumovog đubriva koriste se za osnovno đubrenje i unose u zemljište pre sadnje, tj. prilikom osnovne obrade. Za prihranjivanje se ostavlja samo 20% fosfornog i 40% kalijumovog đubriva. Većina autora preporučuje da se za osnovno đubrenje upotrebi samo 20—30% predviđene norme azota, a ostatak u prihranjivanju. Azotna đubriva, po pravilu, treba da se primenjuju kada postoje povoljini uslovi za fotosintezu.
Pri osnovnom đubrenju, organska i mineralna đubriva treba pretežnim delom (oko 80°/o) zaorati do dubine 25 cm, a ostatak izmešati u površinskom sloju.
Rasađivanje
Rani staklenički usevi paradajza rasađuju se između 20. septembra i 10. oktobra.
Sadnja se obavlja na bankove, ili na ravnu površinu. Prvi način se primenjuje kad je zemljište teže ili vlažnije, ili kad je nivo podzemne vode visok. Brazdanje površine i formiranje banaka obavlja se neposredno pred sadnju.
Za sadnju na ravnoj površini zemljište se, najpre, na pogodan način izmarkira.
Gustina sadnje je bitan elemenat tehnologije proizvodnje paradajza. Veličina i oblik hranljivog prostora značajno utiču na prinos i ranostasnost. Utvrđeno je da prinosi po jedinici površine rastu s povećanjem gustine (do 1380 cm2 po biljci), ali da kvalitet prinosa opada. U ređem sklopu prinos po biljci je veći, a plodovi krupniji. Mnogi autori smatraju
da je najracionalnija gustina oko 4 biljke po m2, s razmakom sadnje 85×30 cm.
Konfiguracija vegetacionog prostora opredeljuje se potrebom da se maksimalno iskoristi površina, da se stvore najpovoljniji uslovi osvetljenosti biljaka i da se izbegne njihovo stradanje od pregrejavanja grejnim telima.
Međuredna rastojanja za paradajz u staklenicima s rasponom 3,20 m.
Racianalan razmeštaj biljaka postiže se sadnjom u dvoredne trake, s razmakom između traka 85 cm, između redova u traci 70 cm, i rastojanjem biljaka u redu 35—40 cm. U staklenicima s rasponom 3,2 m razmeštaju se 4 reda, tako da krajnji redovi budu udaljeni od stubova nosača po 40 cm. Može se saditi i po šemi 40 + 90 + 60 + 90+40 cm.
Staklenici s rasponom 6,40 m omogućuju primenu raznovrsnijih šema sadnje. Jedan od prikladnih načina je sadnja u 3 dvoredne trake i 2 pojedinačna reda, pri čemu se između traka ostavlja razmak od 90 cm, a između redova u traci 60 cm.
U Bugarskoj se u ovakvim staklenicima primenjuju i sledeća međuredna rastojanja: 70 + 55 + 80 + 70 + 90+70 + 80 + 55 + 70. Može se postaviti i 8 redova na međusobnom razmaku od 75 cm. U sva tri slučaja između biljaka u redu ostavlja se razmak oko 40 cm. Za male staklenike pogodna šema sadnje je 75×35 cm.
Rasad odgajen u saksijama treba pred sadnju obilno zaliti; rasad u presovanim kockama ne treba zalivati neposredno pred sadnju. Nekoliko dana pre sadnje biljke se oprskaju
Međuredna rastojanja za paradajz u staklenicima s rasponom 6,40 m.
0,5%-tnom bordovskom čorbom. Biljke se sade na dubinu oko 15 cm, tj. do prvog lista. Ako je temperatura zemljišta ispod 12°C, valja uključiti grejanje 2—3 dana ranije da se zemljište zagreje. Odmah posle sadnje svaku biljku treba zaliti, pri čemu se pazi da se ne okvasi korenov vrat biljke. Zalivanje, ukoliko to bude neophodno, valja ponoviti na isti način posle 4—5 dana, jer se ne sme dopustiti da tek rasađene biljke pate od suše.
Nega useva
Odmah posle rasađivanja u stakleniku treba stvoriti uslove za brzo primanje biljaka i obrazovanje snažnog korenovog sistema, što će mnogo doprineti da uspešnije podnesu nepovoljne uslove u periodu novembar — januar. Dobro ukorenjene biljke bolje će iskoristiti jesenje sunčane dane i uspeti da razviju 4—5 cvasti, tako da berba započne već u decembru.
Temperaturni režim. Održavanje povoljnog temperaturnog režima je od bitnog značaja. Temperatura vazduha u stakleniku stoji u najužoj vezi s intenzitetom svetlosti. Najkritičniji period u ranoj stakleničkoj proizvodnji paradajza je od novembra do januara, kada ima malo sunca i kada su dani kratki. Tada se temperatura održava na donjoj granici biološkog optimuma. Više temperature u to vreme, naročito tokom noći, štetnije su od nižih.
Kasnije, u vreme plodonošenja temperatura se održava blizu optimalnih vrednosti za ovu biljnu vrstu.
Tab. 13. Režim temperatura u staklenicima s ranim paradajzom
| Temperatura °C od sadnje do u toku plodonošenja plodonošenja | |||
| Sunčano vreme | danju | 22 — 28 | 24 — 30 |
| noću | 16 — 18 | 18 — 20 | |
| Oblačno vreme | danju | 18 — 20 | 20 — 22 |
| noću | 14 — 16 | 16 — 18 | |
U savremenim staklenicima temperatura se kontroliše pomoću posebnih automatskih uređaja. Tamo gde toga nema treba postaviti odgovarajuće termometre.
Temperaturni režim u zemljištu može se poboljšati okopavanjem međurednog prostora, zalivanjem mlakom vodom i spuštanjem grejnih cevi, ako takva mogućnost postoji, blizu površine zemljišta.
Održavanje vlage. Navodnjavanje paradajza se podešava prema fazi razvoja biljaka i vremenskim uslovima u toku vegetacije. U staklenicima gde nema opreme za kontrolu vlažnosti zemljišta potreba za navodnjavanjem utvrđuje se posmatranjem biljaka i proveravanjem vlažnosti rukom.
Kada biljke dobiju tamnozelenu boju, kada je zemljište u površinskom sloju dosta suvo i kad pojedine biljke po sunčanom vremenu u podnevnim časovima lako svenu, očigledno je da usev treba zaliti.
U prvo vreme, od novembra do januara, zalivanja su ređa a zalivna norma niža (do 200 m3/ha). Kasnije, kad počne plodonošenje i nastane toplije vreme, zaliva se svakih 5—10 dana, uz zalivnu normu 350—400 m3/ha.
Za zalivanje, po mogućstvu, treba odabrati sunčan dan i obaviti ga u prepodnevnim časovima. Temperatura vode treba da bude 20—25°C, što je naročito važno pri zalivanju tokom zimskih meseci.
Posle svakog navodnjavanja staklenik se mora dobro provetriti da bi se izbeglo prekomerno povećanje vazdušne vlage. Ponekad, rano s proleća, dok se biljke još nisu prilagodile promenama sredine, usled prevelike transpiracije vrhovi biljaka i listova venu, zbog čega vrlo često vrhovi listova prigore. U tom slučaju dobro je da se poveća relativna vlažnost vazduha orošavanjem biljaka i umerenim provetravanjem. Uvenulost biljaka može se sprečiti i zasenjivanjem staklenika. Za tu svrhu u Bugarskoj se koristi suspenzija napravljena od 10 kg brašna, 10 kg gašenog kreča i 100 l vode.
U savremeno opremljenim staklenicima zalivanje se obavlja putem vodovodne instalacije. Pri tome se voda može zagrejati do potrebne temperature.
Navodnjavanje se vrši zalivanjem u brazdice crevom, ili orošavanjem. Poslednja istraživanja pokazuju da je za navodnjavanje paradajza i drugih stakleničkih kultura najpogodniji sistem »kap po kap«. U novije vreme sve manje se primenjuje navodnjavanje crevom, a sve više sistem kapanja. Zalivanje crevom u brazdice primenjuje se sarno u kasnu jesen i zimu, kada postoje teškoće s provetravanjem i opasnost od gljivičnih bolesti usled prekomerne vlage. Međutim, ako je gajena sorta otporna na bolesti, a staklenik ima efikasnu ventilaciju, može se i tada primeniti orošavanje.
Kasnije, počev od marta, pošto se uklone donji listovi na biljkama, cevi za navodnjavanje se spuste na 30—40 cm iznad površine tla, pa se redovno navodnjava orošavanjem. Jedna zalivna cev se provodi između redova u traci tako da istovremeno zaliva oba reda.
Interval između dva uzastopna zalivanja i veličina zalivne norme zavise od fizičkih osobina zemljišta i zdravice, meteoroloških prilika i stanja biljaka. U vreme masovnog plodonošenja vlaga u zemljištu treba da se održava na nivou 75 —80% od maksimalnog vodnog kapaciteta zemljišta.
Stepen vlažnosti vazduha u stakleniku je od bitnog značaja za normalno rastenje i razviće biljaka. Suv vazduh ometa rastenje biljaka i pogoršava kvalitet plodova. Previsoka vlažnost vazduha otežava oplodnju cvetova i podstiče pojavu gljivičnih oboljenja. Optimalna vlažnost vazduha za uspevanje paradajza u staklenicima je oko 65%. Vlažnost vazduha se koriguje provetravanjem i kvašenjem stakla, staza i biljaka. Relativna vlažnost vazduha meri se higrografom ili psihrometrom.
Prihranjivanje. Sistem prihranjivanja paradajza utvrđuje se zavisno od fizičkih osobina i snabdevenosti zemljišta hranljivim elementima, unesenih količina đubriva pri osnovnom đubrenju, kao i od uzrasta i stanja biljaka.
Uopšte uzev, na lakom, ocednom zemljištu paradajz se u zimskom periodu prihranjuje svakih 15—20 dana, a kasnije, u toku intenzivnog plodonošenja, svakih desetak dana. Na težem, nedovoljno ocednom zemljištu prihranjivanja su ređa, u vremenskim intervalima 10—15 dana dužim nego u prethodnom slučaju.
Većina autora preporučuje da se na zemljištu bogatom humusom prvo prihranjivanje azotom (5 g čistog azota na m2) izvede tek pošto biljke obrazuju tri-četiri cvetne grančice, a poslednje kada počne da cveta poslednja cvast. Kalijumova đubriva se dodaju 2—3 puta po 10 g aktivne materije na m2.
Visoke doze azotnih đubriva, naročito u prvim fazama vegetacije, izazivaju bujan rast i uvijanje vršnih listova naniže. Kad se pojave takvi simptomi, treba prekinuti davanje azota. Naprotiv, ako su vršni listovi svetlozeleni, a vrh stabla tanak, valja povećati ishranu azotom.
U periodu intenzivnog razvoja za prihranjivanje se koriste složena NPK đubriva formule 1:1:1,5 u dozi 20—30 g đubriva po m2 za jedno prihranjivanje. Za vreme plodonošenja odnos elemenata se menja u korist azota (2:1:1), a doza ostaje ista.
Navedene norme su orijentacionog karaktera. Po pravilu, količina i sastav đubriva utvrđuju se na osnovu analize količine pojedinih hraniva u zemljištu (brzim metodama) i folijarnom dijagnozom. Količina azota u zemljištu ne treba da prelazi 30 mg na 100 g zemlje.
Uopšte uzev, za jedno prihranjivanje potrebno je prosečno 300 kg NPK đubriva po hektaru. U proseku, prihranjivanje se obavlja svakih 15 dana.
Način prihranjivanja. U savremeno opremljenim staklenicima biljke se prihranjuju rastvorima mineralnih đubriva putem instalacije za navodnjavanje. Prihranjivanje se izvodi istovremeno sa zalivanjem useva. Time se postiže ne samo ekonomičnost rada nego i povećanje efektivnosti prihrane, jer se đubrivo ravnomernije rastura i brže dejstvuje. Za ovakav način prihranjivanja najpogodnija su tečna mineralna đubriva, ili čvrsta ali lako rastvorljiva, kao što su KAN, kalijum-nitrat, kalijum-sulfat, dvojni ili trojni superfosfat i sl. Za ubacivanje rastvorenih đubriva u instalaciju za navodnjavanje postoje posebno ugrađeni uređaji s odgovarajućim mernim instrumentima.
U prvo vreme koriste se rastvori niže koncentracije (0,1%), a kasnije, s proleća, jači rastvori (0,20 do 0,25%).
U novije vreme, uporedo s osnovnim elementima, biljke se povremeno prihranjuju i mikroelementima.
Ako je zemljište suviše vlažno, ili ako nema mogućnosti za unošenje đubriva u vidu rastvora, prihranjivanje se obavlja rasturanjem suvih đubriva, a zatim se zemljište prekopa.
Praktikuje se i folijarno prihranjivanje. Ono je naročito korisno kada zbog niske temperature i nedovoljno svetlosti biljke nisu u stanju da iz zemljišta usisavaju dovoljnu količinu mineralnih materija. Ogledima je utvrđeno da rastvor za folijamo prihranjivanje treba da ima napon ispod 1 atm., tj. ne sme da sadrži više od 1,8 g amonijum-nitrata na litar vode, 2 g amonijum-sulfata i 5 g kalijum-sulfata na litar vode.
Poboljšanje zametanja. Odgajivači ranog paradajza u staklenicima imaju velike probleme sa zametanjem plodova. Građa cveta biljke paradajza omogućuje samooprašivanje. Međutim, ako usled nepovoljnih uslova sredine procesi oprašivanja i oplodnje budu poremećeni, plod se neće obrazovati, ili će se razviti kržljavi zametak koji obično otpadne, ili ostane sitan. Rezultat svega toga su niski prinosi i vrlo loš kvalitet plodova. Ova pojava je naročito izražena u periodu od novembra do januara kada nema dovoljno svetlosti. Međutim, utvrđeno je da, pored nedostatka svetlosti, na intenzitet ove pojave utiču i drugi faktori: niska temperatura zemljišta, visoka vlažnost vazduha, preniska ili previsoka temperatura vazduha u vreme cvetanja, oštra kolebanja temperature u stakleniku, prekomerna i neizbalansirana ishrana azotom i drugo.
Izgleda da na slabu oplodnju i zametanje, osim oskudice svetlosti, najviše utiče nedovoljna temperatura zemljišta koja ometa normalnu apsorpciju fosfora. U Holandiji su utvrdili da se usvajanje fosfora od strane biljaka izrazito smanjuje s opadanjem temperature zemljišta. Poznato je, međutim, da fosfor ima veliku ulogu u odvijanju generativnih procesa, tj. u formiranju cvasti i cvetova i oplodnji. Temperature zemljišta ispod 15°C u znatnoj meri umanjuju aktivnost korena, a time i apsorpciju fosfora. Usled toga dolazi do narušavanja normalne mineralne ishrane i fizioloških procesa u biljkama, kao i do znatnih poremećaja u formiranju i razvoju generativnih organa.
U periodu novembar — januar u našim staklenicima zemljište je za 2—3° hladnije od donje granice temperaturnog optimuma za paradajz (15°C). U to vreme je i najveća oskudica svetlosti. Time se može objasniti izrazit poremećaj u formiranju cvasti i cvetova u tom periodu.
Slabo zametanje može se u izvesnom stepenu poboljšati umešnom kombinacijom provetravanja, grejanja i navodnjavanja. Najefikasnija mera za uspešno poboljšanje zametanja plodova jeste tretiranje biljaka stimulatorima rasta, tzv. fitohormonima. Za sada se za tu svrhu najviše koristi preparat tomatin, koji se proizvodi i u našoj zemlji. Upotrebljavaju se rastvori koncentracije 0,6—0,8% (6—8 ccm preparata na litar vode). Bolji efekt se postiže ako se tretiranje obavlja u jutarnjim časovima.
Tretiraju se samo cvetne grančice, prskanjem pulverizatorima ili potapanjem u rastvor. Potapanje je zametnije, ali efektivnije. Cvetna grančica, na kojoj su se već rascvetali prvi cvetovi, zamoči se u rastvor i odmah lako strese, tako da na njoj ne ostanu krupne kapi rastvora. Ako se cvasti prskaju, treba nastojati da se na njima obrazuje fina rosa, a ne krupne kapi.
Tretiranje se ponavlja svakih 3—5 dana, zavisno od tempa iscvetavanja. Ovaj tretman se sprovodi od decembra do februara, kada je cvetanje usporeno, a opadanje cvetova i zametaka vrlo izraženo.
Negativna strana primene fitohormonskih sredstava ispoljava se u rebrastim deformacijama plodova, javljaju se šupljine u semenim komorama, u kojima obično nema semena, a placenta ostane zelena. Ova pojava je naročito izražena kad su temperature u stakleniku nedovoljne.
Opadanje cvetova i zametaka paradajza javlja se i kada postoje skoro svi uslovi za normalno cvetanje i zametanje. Ćesto je tome uzrok odsustvo strujanja vazduha i potpuno mirovanje biljaka, što otežava oslobađanje polena iz prašnika.
Radi podsticanja oprašivanja primenjuje se vibriranje cvasti specijalnim vibratorima. Veoma dobri rezultati se postižu kombinacijom tretiranja cvetova hormonskim preparatima i vibriranja.
Ako se ne raspolaže vibratorima, dobri rezultati se postižu lupkanjem žica za koje su privezani kanapi, čime se izaziva potresanje biljaka. Ovaj postupak je efikasan ako se izvodi po sunčanom vremenu i kad je relativna vlaga vazduha niža. To se čini između 9 i 10 časova.
Vezivanje i pinciranje biljaka. Rani staklenički usevi paradajza gaje se na jedno stablo. Biljke se održavaju u vertikalnom poiožaju uvijanjem kanapa oko njih, Donji kraj kanapa zaveže se za prizemni deo biljke na oko 20 cm iznad zemljišta, a gornji za žicu zategnutu iznad svakog reda biljaka. Kako biljka raste, tako se oko nje spiralno uvija kanap, sve do žice.
Bočni izdanci se redovno pinciraju i time stvaraju povoljniji uslovi za fotosintezu i narastanje plodova. Ne treba dozvoliti da ovi lastari izrastu više od 6—7 cm. Pričvršćivanje uz kanap i pinciranje biljaka obolelih od virusnih bolesti vrše se odvojeno da se zaraza ne prenese na zdrave biljke.
S proleća, kad se aktivni procesi rasta biljaka pomaknu visoko, prema vršnim delovima biljke, donji listovi sve više gube značaj u ishrani lista zbog toga što su jako zasenjeni, fiziološki ostareli, ili povređeni prilikom mnogobrojnih manipulacija oko biljaka. Zato se periodično, svakih 10—15 dana, odstranjuju po jedan ili dva najniža lista, te tako poboljšavaju svetlosni uslovi i provetravanje, a istovremeno podstiče razvoj gornjih delova biljke. Uklanjaju se celi listovi, a ne samo njihovi vršni delovi.
Listovi se odstranjuju do visine plodne grančice na kojoj je započela berba plodova. Nedovoljno odrasli plodovi, ostavljeni na ogoljenom stablu, ne mogu da dostignu standardnu veličinu, i kasnije omekšaju.
Odstranjivanje donjih listova treba da bude propraćeno prskanjem fungieidima, da se tako onemogući prodiranje zaraze kroz ozleđena mesta. Najbolje je da se listovi uklanjaju u vreme kad je relativna vlaga u stakleniku niža.
Biljke paradajza odgajene kao rani zimski usev dugo vegetiraju i do kraja plodonošenja razviju stabla duga više od 3 m, sa oko 20 plodnih grančica. Kad nadrastu visinu žice, stabla se dalje mogu voditi i pričvršćivati na više načina: špalirno, na svod, lepezasto, usmeravanjem naniže, ili spuštanjem kanapa.
Stabla se vode na špalir tako što se usmeravaju niz žicu i vezuju za nju. Tako se obrazuje venac od stabala, listova i plodnih grančica. Nepovoljno je to što se u vencu stvaraju nepovoljni uslovi provetravanja i osvetljenja.
Za lepezasto vođenje biljaka neophodno je da se iznad glavne žice zategnu, jedna iznad druge, još dve žice na međusobnom razmaku od 20 cm. Prva biljka se vodi niz najnižu žicu, druga niz srednju, treća niz najvišu, četvrta niz najnižu, itd.
Za vođenje na svod potrebno je da se iznad širih međurednih prostora, koji se, inače, koriste kao staze, zategne još po jedna žica, na nešto višem nivou od onih za koje su privezani kanapi. Biljke iz dva susedna reda prebacuju se preko ove žice i tako obrazuju krovoliku nadstrešnicu. Ovaj način obezbeđuje dobro provetravanje, ali usled zasenjivanja listovi ispod svoda brzo požute i opadnu. Osim toga, kao i kod lepezastog načina, potrebno je postavljanje dopunskih žica.
Pogodniji i jevtiniji način gajenja je usmeravanje biljaka naniže. Kad izrastu do žice, stabla se usmeravaju najpre horizontalno, dok pređu 2—3 biljke, a zatim se puštaju da vise pod izvesnim uglom, da se ne prelome.
Dobri rezultati se postižu i spuštanjem kanapa. Kad biljke dostignu žicu, kanap se povremeno i postepeno opušta i biljke se smiču naniže. Spuštanje stabala počinje kada su 2—3 najniže plodne grančice obrane, a donji listovi uklonjeni.
Na visini oko 40 cm iznad zemlje duž redova se zategne manila koja ograničava spuštena stabla da poležu na staze. S proleća, početkom marta prestaje se sa spuštanjem kanapa, a stabla se dalje vode i pričvršćuju na venac i usmeravaju naniže.
Na dinamiku zrenja, ukupan prinos i krupnoću plodova znatno utiče dekapitacija biljke (zakidanje vrha). Ta mera se sprovodi oko 50 dana pre planiranog roka završetka berbe. Zakidanje vrha omogućuje da plodovi na poslednjoj plodnoj grančici brže dostignu normalnu veličinu i sazru do određenog roka.
Ranije se uklanja vrh u slabije razvijenih ili obolelih biljaka. Raniji ili kasniji prekid plodonošenja utvrđuje se zavisno od mogućnosti plasmana produkcije u određeno vreme.
Fitosanitarne mere. U tehnologiji gajenja paradajza izvanredno važnu ulogu ima zdravstvena zaštita useva. Najvažnije profilaktičke mere jesu: dezinfekcija staklenika, zemljišta, semena i inventara, ograničenja pristupa Ijudi, životinja i mašina u staklenik i sl. Od posebnog značaja je održavanje optimalne mikroklime u stakleniku i gajenje otpornih sorti.
Berba i prinosi
Berba plodova paradajza odgajenog u jesensko-zimskom periodu počinje od sredine decembra. U normalnim uslovima Iserba se završava krajem juna, i do tog vremena ubere se prosečno 95—100 t standardnih plodova po hektaru.
Ukupan prinos i količina stasalih plodova u pojedinim etapama plodonošenja u velikoj meri zavise od sorte, kao što se vidi iz tabele 14. Podaci o količini ubranih plodova u pojedinim mesecima, mada dobijeni u Bugarskoj, mogu se smatrati karakterističnim i za našu stakleničku proizvodnju, s obzirom na sličnost podneblja i tehnologije. Znatno smanjenje prinosa u februaru objašnjava se time što se u to vreme beru plodovi sa cvetnih grančica koje su se obrazovale u novembru; na njima se zametne najmanji broj plodova, koji su uz to i sitniji.
Tab. 14. Prinos stakleničkih useva paradajza (t/ha) u ranoj zimskoj proizvođnji po sortama i mesecima (Murtazov i drugi, 1975)
| Sorte | Decembar | Januar | Februar | Mart | April | Maj | Jun | Ukupno |
| Monimejker | 1,63 | 14,00 | 8,99 | 13,39 | 25,06 | 37,33 | 17,75 | 118,1 |
| Monidor | 2,43 | 13,45 | 8,88 | 15,01 | 24,23 | 35,34 | 13,04 | 112,4 |
| Monkladeks | 6,48 | 15,10 | 8,19 | 9,74 | 27,68 | 42,08 | 29,65 | 138,9 |
| Nemakros | 1,56 | 14,52 | 9,89 | 15,07 | 19,14 | 30,15 | 15,31 | 105,6 |
| Rivermun | 4,42 | 16,66 | 11,84 | 17,68 | 26,59 | 43,55 | 26,95 | 148,1 |
| Eurokros BB | 4,20 | 14,35 | 8,13 | 12,70 | 25,58 | 35,50 | 30,11 | 130,6 |
| Ekstaz | 1,43 | 9.20 | 14,50 | 20,01 | 25,06 | 39,96 | 33,98 | 144,1 |
| Azis 66A—6 | 1,48 | 16,77 | 13,43 | 18,35 | 26,60 | 31,42 | 28,27 | 136,3 |
| Prosečno | 2,58 | 14,26 | 10,48 | 15,12 | 25,08 | 36,92 | 24,38 | 132,8 |
Plodovi se beru kada dostignu stepen zrelosti koji je ugovoren s kupcem. Za udaljena tržišta, kad transport traje dugo, plodovi se beru znatno pre nego što dostignu upotrebnu zrelost.
Sortiranje po stepenu zrelosti i krupnoći, pakovanje, ambalaža, brzina i kvalitet transporta i dr. bitno utiču na tržišnu vrednost i prodajnu cenu paradajza.
Zimsko-prolećna proizvodnja
Proizvodnja rasada. Pre svega, treba se opredeliti za sorte paradajza koje su rodne, ranostasne i otporne prema bolestima. Veoma su pogodne sorte s nešto krupnijim plodovima.
Setva se obavlja početkom oktobra. Rasad se proizvodi u staklenicima, u odeljcima koji su više izloženi suncu i ko ji imaju pojačanu grejnu instalaciju (za proizvodnju rasada potrebno je približno 8—10%> ukupne površine pod staklenicima). Sejanci se gaje u sandučićima ili na lejama napravljenim od dezinfikovanog zemljišnog supstrata. Pogodna đubrevita smeša može se napraviti od 2 zapreminska dela dobro zgorelog stajnjaka, 1 dela zemlje, 1 dela treseta i 1/2 dela rečnog peska. Leje treba da su uzdignute, a supstrat izolovan od zemlje plastičnim folijama. Seje se 2 g semena po 1 m2.
Pošto se rasađna faza odvija pod nepovoljnim svetlosnim uslovima, treba obratiti pažnju na temperaturni režim. Do nicanja se održava temperatura 23°C, posle toga 18—20′, a noću 15—16°.
Rasad se pikira u plastične saksije promera 10 ili 12 cm. Ako se upotrebljavaju pojedinačne džifi saksije, prostor između njih treba ispuniti zemljom da se saksije ne suše. Saksije s pikiranim rasadom postavljaju se na plastične folije, rastavljeno, tako da ih na 1 m2 bude oko 30. Ako su bile poređane jedna do druge, posle 3 nedelje od pikiranja saksije treba razmaknuti.
Saksije se pune zemljišno-đubrevitom smešom sličnog sastava kao za proizvodnju sejanaca. Kasnije se u saksije dosipa đubrevita smeša ili dobro zgoreli stajnjak.
Dva-tri dana posle pikiranja temperatura se održava na 22°C danju i 18—20° noću. Posle toga noćna temperatura treba da je 12—14°.
Priprema zemljišta i rasađivanje. Zimsko-prolećni paradajz rasađuje se početkom decembra. Do tog vremena u stakleniku se obično odgaja neki predusev, npr. salata, keleraba i dr., ili kultura za zelenišno đubrenje. Površina mora biti oslobođena preduseva 10—15 dana pred sadnju.
Posle skidanja preduseva vrši se osnovno đubrenje i obrada površine. Upotrebljava se zgoreli ili polurazloženi stajnjak. Količina organskih i mineralnih đubriva utvrđuje se prema stepenu snabdevenosti zemljišta osnovnim hranljivim elementima.
Priprema obuhvata i mere koje se preduzimaju radi poboljšanja toplotnog režima u zemljištu. Između ostalog tome doprinosi unošenje većih količina stajnjaka i treseta.
U nekim zemljama se u tu svrhu koristi slama koja je prethodne godine bila rasturena između biljaka paradajza kao mulč. Slama se zaore odmah posle skidanja useva, pri osnovnoj obradi.
Poboljšanje fizičkih osobina zemljišta, a time i toplotnog režima, može se ostvariti unošenjem inertnih materijala kao što su vermikulit, penasti ili sunđerasti plastični materijali i sl. Upotrebu ovih materijala ograničava njihova relativno visoka cena, ali oni u velikoj meri doprinose trajnom poboljšanju fizičkih svojstava zemljišta.
Najzad, u novije vreme ima sve više pokušaja da se paradajz u staklenicima gaji na balama slame, kao krastavac.
Radi zagrevanja zemljišta do neophodne temperature, staklenik se pre sadnje zatvori pa se uključi grejna instalacija, a zatim se zemljište obradi frezom na dubinu 15—20 cm. Ako je zemljište nedovoljno zagrejano, izbrazda se na predviđeni međuredni razmak pa se brazde naliju vodom zagrejanom na 50—60°C. Zemljište se može smatrati dovoljno toplim ako na dubini od 10 cm ima temperaturu iznad 16°. Posle nekoliko dana, kad zemljište provene, pristupa se sadnji. Biljke se sade pliće nego u ranoj proizvodnji, do prvog lista.
Veoma važan činilac je starost rasada. Stariji rasad se teže prima i prva cvetna grančica vrlo slabo zameće. Rasad u saksijama rasađuje se pre nego što počne da cveta. Najbolje je da se biljke rasade u fazi razvoja 5. — 6. lista.
Odmah posle sadnje biljke se pojedinačno zaliju mlakom vodom temperature 25—28°C. Treba voditi računa da se prilikom ovog i nekoliko sledećih zalivanja ne kvasi suviše osnova stabla, niti da se zemlja oko stabla jače sabije.
Gustina sadnje i raspored biljaka isti su kao pri gajenju ranih zimskih useva.
Nega useva. Biljke se neguju na sličan način kao i one iz jesensko-zimske proizvodnje. Održava se odgovarajući režim dnevnih i noćnih temperatura, obezbeđuje se obilna ishrana i vlažnost zemljišta i vazduha, biljke se štite od bolesti i štetočina, pinciraju se, tretiraju stimulatorima rasta, itd.
Do primanja biljaka temperatura se danju održava na 22—25°C, a noću oko 20°. Kasnije se noćna temperatura snižava na 16—17°. U decembru i januaru po sunčanom danu temperatura se održava na 20—22°, a po oblačnom 18—20°. Noćna temperatura posle sunčanog dana treba da bude 15— 16°, a posle oblačnog dana 12—13°. Od februara pa nadalje održavaju se optimalne dnevne i noćne temperature navedene za zimsko-prolećne useve. Radi sprečavanja štetnog delovanja visokih temperatura u maju, junu i julu useve treba zaseniti prskanjem stakla.
Posebna pažnja posvećuje se održavanju vlage zemljišta na nivou 70—80% vodnog kapaciteta. Čestina navodnjavanja i količina vode za jedno zalivanje zavise od sistema navodnjavanja, faze razvoja biljaka, osobina zemljišta i dr. Neophodno je obaviti približno 25 navodnjavanja, uz ukupan utrošak vode 3500—4000 m3 po ha. U periodu od oktobra do marta usev se navodnjava svakih 10—15 dana, a kasnije svakih 5—6 dana. Ukoliko se primenjuje kišenje, pod pritiskom od 2 atm. za 1 minut izlije se 1 litar vode na 1 m2. Ako se koristi sistem kapanja, navodnjavanja se obavljaju često, svaka 2—3 dana, manjim količinama vode (20—25 m3/ha).
Berba počinje u martu, kada se ubere oko 5 t/ha, i završava se početkom jula. Do tog vremena može se ostvariti prinos od oko 100 tona po ha.
Prolećna proizvodnja
U zavisnosti od programiranog sistema eksploatacije staklenika, paradajz se može odgajiti kao kasni, prolećni usev. Pre toga, na istoj površini odgaja se salata, krastavac iii koji drugi predusev, ili rasad.
Kasni staklenički paradajz sadi se obično krajem januara ili početkom februara, odnosno posle likvidacije prethodne kulture. Zavisno od toga, setvu rasada treba obaviti, blagovremeno, oko 2 meseca ranije.
Za ovu proizvodnju koriste se rane i prinosne sorte, s nešto krupnijim plodovima. Prema našem iskustvu dobre rezultate daje hibrid rivermun i neki drugi.
Gustina sadnje je veća: 60 cm između redova i 30 cm između biljaka u redu. Međuredno rastojanje može biti, čak, samo 50 cm.
Prva berba pada oko 10. aprila, a plodonošenje traje do sredine jula. Zavisno od planiranog roka prekida berbe, treba blagovremeno zakinuti vrhove biljaka (oko 50 dana ranije).
S obzirom na povoljnije uslove i veću gustinu biljaka, iz ove proizvodnje može se ostvariti prinos oko 100 t/ha.
Jesenja proizvodnja
U nekim zemljama praktikuje se jesenja proizvodnja paradajza u staklenicima, u svojstvu pretkulture, posle koje se ponovo gaji prolećni usev paradajza, krastavac ili neki drugi usev.
Sadnja se obavlja prvih dana septembra. Do vremena kada nastanu nepovoljni vremenski uslovi, biljke obrazuju snažan korenov sistem, a cvetanje na prvih 4—5 plodnih grančica protekne normalno. Radi ograničenja vegetativnog razvoja, koji u nepovoljnim klimatskim uslovima ima prevagu nad reproduktivnim procesima, biljkama se zakinu vrhovi iznad 4. ili 5. cvetne grančice, a bočni izdanci se redovno pinciraju.
Pretežni deo produkcije iz ove proizvodnje pristiže tokom decembra i januara. U to vreme životni procesi biljaka svode se uglavnom na dozrevanje već formiranih i naraslih plodova.
Za ovu proizvodnju koriste se ranostasne sorte kao u kasnoj prolećnoj proizvodnji. Slična je i gustina biljaka.
U našoj klimi javljaju se mnogi agrotehnički i ekonomski problemi u vezi s ovakvim načinom proizvodnje paradajza u staklenicima. Po svemu sudeći ova proizvodnja može biti interesantna i za naše odgajivače, ali je neophodno da se sprovedu odgovarajuća naučna istraživanja i praktična proveravanja tehnoloških i ekonomskih efekata.