Šljivа predstаvljа glаvnu voćnu vrstu u voćаrstvu Jugoslаvije, а posebno Bosne i Srbije. Među mnogobrojnim sortаmа šljivа koje se kod nаs gаje, nаročito se ističe požegаčа. I pod vrlo primitivnim uslovimа gаjenjа, požegаčа ipаk predstаvljа vrlo rentаbilnu poljoprivrednu kulturu. Ekonomskа vrednost požegаče je pre svegа u tome, što se zа njeno gаjenje mogu koristiti i podplаninski reoni i što se problem unovčаvаnjа sveže šljive i njenih prerаđevinа prаktično nikаd ne postаvljа.

U nаšoj zemlji nа sve strаne podižu se plаntаžni zаsаdi jаbukа, krušаkа, kаjsijа i bresаkа. Ovi zаsаdi rаđаju redovno i dаju proizvodnju nekoliko putа veću i kvаlitetniju od voćnjаkа podignutih i održаvаnih stаrim shvаtаnjimа. Tаkvih zаsаdа šljivа nemа mnogo u nаšoj zemlji. Međutim, аko bismo u gаjenju požegаče primenili nаučne metode i sаvremenu tehniku, ondа bismo postigli ne sаmo nekoliko putа veće prinose i bolji kvаlitet proizvodnje, već i normаlnu rodnost svаke godine. A to je vrlo vаžnа stvаr zа proizvode koji se izvoze.

Osim problemа gаjenjа, postoji i problem prerаde plodovа požegаče. Sušenje šljive morа se što pre usаvršiti.

Zbog vаžnosti šljivаrstvа u nаšoj zemlji, а posebno zbog velike ekonomske vrednosti požegаče, dаnаs se preduzimаju potrebne mere dа se proizvodnjа šljivа intenzivirа, а sušenje postаvi nа sаvremene tehnološke principe.

Ovim okolnostimа pisаc i izdаvаč bili su rukovođeni pri izdаvаnju ove publikаcije o požegаči.

Autor
Inž. Milisav Gavrilović

Sadržaj

RAZVOJ NAŠEG ŠLJIVARSTVA

PRIVREDNA VAŽNOST I PERSPEKTIVE

GLAVNE ODLIKE POŽEGAČE

KARAKTERISTIKE VAŽNIJIH SORATA ŠLJIVE

Rakijske sorte šljive i njihove karakteristike
Uporedna vrednost požegače i rakijskih sorti

UZROCI NAPUŠTANJA POŽEGAČE

Šljivina štitasta vaš
Zamorenost zemljišta
Šarka šljive
Slaba agrotehnika
Osetljivost prema plamenjači i rđi
Promena klime
Osetljivost prema mrazu
Ekonomski činioci
Degeneracija požegače

MERE ZA POVEĆANJE PRODUKTIVNOSTI POŽEGAČE

Proizvodnja kvalitetnih sadnica
Podloge za požegaču

PODIZANJE ZASADA POŽEGAČE

NEGA ZASADA

ĐUBRENJE VOĆNIH ZASADA

NAVODNJAVANJE

OREZIVANJE

SUZBIJANJE BOLESTI I ŠTETOČINA

ASANACIJA ZASADA POŽEGAČE

Razvoj našeg šljivarstva

Razvoj našeg šljivarstva obuhvata nekoliko etapa koje se među deobom jasno razlikuju. U prvoj etapi, koja obuhvata period od 1870 g. šljiva je uglavnom korišćena za proizvodnju rakije, zbog čega su rakijske sorte i imale svoje opravdanje. Pošto rakija nije bila izvozni artikal, to ni: privredna vrednost šljive u ovoj etapi nije bila velika, zbog čega nije ni razmnožavana u jačoj meri. Rakiji je konkurisalo vino, pošto je u to vreme proizvodnja grožđa bila prostija. Gajene su domaće sorte vinove loze koje su i otpornije prema plamenjači, a filoksera tad nije predstavljala problem vinogradarstva.

Usavršavanjem tehnoloških postupaka za proizvodnju suve šljive i pekmeza, proizvođači su počeli da napuštaju druge sorte šljiva i skoro su isključivo prelazili na sađenje požegače. Ovo je uglavnom uticalo na izmenu sortimenta šljive, jer se požegača pokazala kao najpogodnija sorta za preradu.

Jače sušenje šljiva počelo je kod nas 1870 godine. Od tog vremena se u Srbiji i Bosni pridaje sve veći značaj požegače, jer suva šljiva i pekmez postaju sve više izvozni artkili. Rakijske sorte manje se razmnožavaju. U sortimentu šljive požegača je zastupljena s preko 90%.

Šljiva postaje značajni privredni činilac. Samo s teritorije Srbije i Bosne izvezeno je 1904 godine 10.800 vagona, a 1908 godine 8.500 vagona suve šljive, Pored suve šljive i pekmez je imao veliku prođu, pošto nije bilo drugih korisnih voćnih proizvoda (marmelade, džemova, kompota i dr.). Potrošnja svežeg voća, a naročito jabuka. bila je mala, zbog niske proizvodnje i nedostatka hladnjače.

Period povećanja broja stabala požegače traje od 1929 godine, kada je dostignut najveći broj stabala. Ovaj period označava se kao druga i najznačajnija etapa u razvoju šljivarstva, etapa prosperiteta požegače.

Od 1929 godine broj stabala požegače naglo opada, Godina 1929 može se označiti kao početak treće, najkritičnije etape u istoriji našeg šljivarstva.

Velika rodnost požegače u 1928 godini i vrlo jaka zima 1928/29 g. prouzrokovali su masovno sušenje požegače. Jak napad šljivine štitaste vaši od 1928 do 1931 godine takođe je uticao na masovno sušenje stabala požegače. Kod proizvođača se stvorilo uverenje da je došao kraj požegači, zbog čega su počeli da se orijentišu na rakijske sorte, koje su se pokazale znatno otpornije prema štitastoj vaši. Zamena požegače rakijskim sortama i njeno slabije uspevanje u novim zasadima stvorilo je paniku u krugovima proizvođača i stručnjaka. Napuštanje požegače postavilo je veliki ekonomski problem. Ovaj problem postao je tim teži, što su se mišljenja stručnjaka o uzrocima slabijeg uspevanja požegače veoma razilazila. Govorilo se da šarka šljive dovodi u pitanje njeno dalje gajenje.

Osim toga, problem požegače u ovom periodu komplikuje se i time, što njeni proizvodi — suva šljiva i pekmez — nemaju onu prođu koju su ranije imali. Na zapadnom tržištu našoj suvoj šljivi uspešno konkuriše američka suva šljiva, koja je bolje sušena i uspešnije pripremljena za tržište. Pekmezu konkuriše marmelada i drugi kvalitetni voćni proizvodi. Drugi svetski rat takođe je znatno uticao na smanjenje broja stabala požegače.

Treća etapa razvoja šljivarstva završava se 1955 godine. Ona se može označiti kao najkritičnija etapa u razvoju našeg šljivarstva, jer u njoj rakijske sorte ponovo dolaze do punog izražaja. Požegača silazi sa 90% na 50%, u odnosu na ukupan; broj stabala šljiva svih sorti 1955 godine dolazi do naglog preokreta u razvoju našeg šljivarstva. Nastaje ponovo prosperitet požegače. Ovaj preokret nastao je uglavnom iz razloga što su se proizvođači ponovo uverili da je požegača stvarno najbolja sorta šljiva, jer je ona u periodu od 1951 do zaključno 1959 godine znatno bolje rađala nego najrodnije rakijske sorte.

Pored navedenog, voćarski stručnjaci i proizvođači došli su do saznanja da je neosnovan strah od šarke šljive m da požegača ne degeneriše.

I cene požegače u odnosu na rakijske sorte bile su znatno povoljnije, jer dok se požegača, na primer u 1957 godini, plaćala u proseku 30 dinara po kg, plodovi rakijskih sorti plaćani su svega 18 dinara. Prema tome, i politika cena odigrala je značajnu ulogu u ponovnoj preorijentaciji u šljivarstvu.

Staše šljivarstva u našoj zemlji

Broj stabala. — Jugoslavija po broju šljiva stoji na prvom mestu u svetu, a po proizvodnji na drugom.

Naša zemlja imala je 1955 godine 75,5 miliona stabala šljiva, a to čini 69% ukupnog broja stabala svih voćnih vrsta. Na teritoriji Srbije zabeleženo je 50 miliona stabala, a od toga 77% u Užoj Srbiji ili 47 miliona stabala, što iznosi 81% ukupnog broja voćaka. Ovolika zastupljenost šljive daje voćarstvu Jugoslavije, a specijalno voćarstvu Srbije, izrazito šljivarski karakter.

Ovom stanju doprineli su sledeći činioci:

• prirodni uslovi za šljivu kod nas su — u većini slučajeva — povoljniji nego za druge voćne vrste;
• proizvođač se bio orijentisao na požegaču, sortu svestrane upotrebne vrednosti, jer je dugo na evropskom tržištu bila van konkurencije;
• proizvođači su sami proizvodili sadnice šljiva ili ih nabavljali od suseda po povoljnim cenama;
• proizvodi od šljiva uvek su imali dobar plasman u zemlji i inostranstvu, što nije uvek bio slučaj s drugim voćnim vrstama.

Ali, iako šljiva najbolje odgovara našim uslovima, ipak će se morati nastojati da se ukupan broj stabala šljive neznatno smanji, a proizvodnja po stablu poveća, kao što je to uostalom i predviđeno planovima reonizacije voćarske proizvodnje po republikama i perspektivnim planom razvoja voćarstva NR Srbije za period od 1957-1961 godine.

Odnos među sortama. — Sve do 1929 godine požegača je među sortama šljiva bila zastupljena s najmanje 90%, bar u najvažnijim centrima proizvodnje. Ostalih 10% delile su među sobom razne lokalne, domaće sorte, koje se jednostavno nazivaju rakijskim sortama, jer se uglavnom koriste za proizvodnju rakije. Razne inostrane sorte šljiva, bar u Srbiji, praktično nisu bile ni zastupljene, dok su u Bosni, Hrvatskoj i Sloveniji bile razmnožene u manjem procentu.

Kao što je rečeno, 1929 g. nastala je velika promena u sortimentu šljiva. Ona je uglavnom bila posledica obnove, koja je došla posle krčenja oštećenih zasada šljiva od mraza i šljivine štitaste vaši. Pošto se požegača pokazala kao najosetljivija prema napadu štitaste vaši, to su proizvođači podizali nove šljivike s rakijskim sortama. Pored ovog i pojava šarke šljive i smanjenje izvoza pekmeza i suve šljive doprineli su jačem razmnožavanju rakijskih sorti. Zbog navedenog brojna zastupljenost požegače smanjena je od 90 na 53% u FNRJ, a u NR Srbiji čak i na 48%. Istina, ima krajeva u kojima ona još vodi s oko 80%, slučaj Pocerine i Podgorine u Srbiji i nekih krajeva u Bosni.

Od rakijskih sorti dominira crvena ranka (darosavka) koja je manje-više zastupljena u svim krajevima Srbije. Posle ranke sorte se ređaju ovim redom: metlaš, moravka, saridža, vrbača, trnovača, šarica. Od plemenitih sorti: italijanka, dinka, cimerova i bilska.

Proizvodnja i korišćenje šljiva. — Proizvodnja šljive u Jugoslaviji veoma je niska u odnosu na brojno stanje stabala. Ukupna proizvodnja iznosi u proseku 618.000 tona godišnje, ili oko 11 kg po stablu. Ovako niska proizvodnja posledica je niske agrotehnike u proizvodnji šljive, a naročito zanemarenosti u đubrenju i zaštiti od bolesti i štetočina.

Prinosi šljive bili su naročito niski u periodu od 1929 do 1950 godine. Od 1951 do 1958 prinosi su se nešto povećali, što se pripisuje boljoj agrotehnici i zaštiti od bolesti i štetočina.

Od proizvedene količine svežih šljiva danas se iskorišćava u svežem stanju 5,2%, osuši 12,5%, preradi u pekmez 4,7 i upotrebi za proizvodnju rakije 77,6%.

Glavne odlike požegače

Početak vegetacije i cvetanje. — Požegača počinje s vegetacijom nekoliko dana kasnije od rakijskih sorti, što joj je pozitivna osobina. Požegača počinje da lista oko 20 aprila. Ona, po pravilu, procveta pa lista, mada se dešava i obrnuto. Obično kasnije cveta za nekoliko dana od rakijskih sorti, zbog čega vrlo retko strada od poznatih prolećnih mrazeva. S vegetacijom završava krajem oktobra.

Oplođivanje. — Požegača je potpuno samooplodna sorta, zbog čega se može saditi u čistim zasadima, odnosno, ne mora se saditi u zajednici s drugim sortama šljiva.

Vreme sazrevanja. — Početak zrenja, kao i puna tehnička zrelost požegače zavisi ne samo od klimatskih i zemljišnih ulova, već i od obima rodnosti. Uglavnom, sa zrenjem počinje početkom polovine avgusta, a punu zrelost dostiže krajem prve polovine septembra. Znači, upotrebna vrednost njenih plodova traje skoro mesec dana, što nije slučaj ni s jednom drugom sortom šljiva. Osim toga, plodovi jod se vrlo čvrsto drže na rodnim grančicama, zbog čega praktično ne otpada, sem pred kraj pune zrelosti, a i tada vrlo malo. Ovo joj omogućava dug period berbe i korišćenja za razne oblike prerade, a naročito za sušenje.

Otpornost. — Požegača spada u red najosetljivijih sorti prema plamenjači. Takođe je veoma osetljiva prema rđi i virusnoj bolesti šarki šljive. Otpornija je od ostalih sorti prema monoliji. Zbog kasnog cvetanja najčešće izbegne jače napade šljivine ose. Malo pati od crvljivosti plodova, ali je veoma osetljiva prema šljivinoj štitastoj vaši.

Prema mrazu je osrednje otporna, ako se nalazi u dobrom stanju ishrane i da nije bila jače naladnuta od bolesti i rđom ili plamenjačom, može se desiti da u jesen ponovo lista, zbog čega ulazi u zimu nedovoljno obezbeđena rezervnim materijama, i u tim slučajevima može izmrznuti, kao što se desilo u zimu 1951/52 g.

Smatra se da je požegača osetljivija prema oštećenju štetočina. Naprotiv, ako prerodi i ako je jače oštećena debla od mraza, nego rakijske sorte šljiva. Međutim, ispitivanja vršena u Institutu za voćarstvo u Čačku pokazala su, da je deblo požegače bilo znatno otpornije prema izmrzavanju od debla crvene ranke i metlaša, kao i većine drugih sorti šljiva. Ovo zbog toga, što su stabla bila pravilno negovana i dobro branjena od bolesti i štetočina. Požegača najčešće ima kotlasti i piramidalan oblik krune. Na plitkim zemljištima kruna je niža i odozgo skoro zasečena. Kalemljena na dženarici, kruna je više piramidalnog oblika. Prostor koji zauzima njena kruna bogato je iskorišćen, jer ona tera veliki broj grančica svih vrsta. Njene skeletne grane duge su i vrlo čvrste, zbog čega imaju veliku nosivost i pod teretom roda retko se lome. Rodno drvo nalazi se raspoređeno celom dužinom skeletnih grana, što utiče i na ravnomeran raspored tereta roda, a istovremeno omogućuje veliku rodnost krune, što nije slučaj s drugim sortama šljiva.

Korenov sistem. — Požegača ima plitak korenov sistem. Nene osnovne, skeletne žile razvijaju se na oko 15 cm od površine zemlje i ne spuštaju se duboko u nju. Skeletne žile su vrlo jako obrasle sitnim žilicama.

Zbog plitkog korenovog sistema i visoke i redovne rodnosti, ona za svoje uspevanje zahteva povoljne uslove u zemljištu. Ako je razmnožena iz izdanaka ili na njemu kalemljena, najbolje rezultata daje na srednje teškim ilovačastim zemljištima i severnim položajima, ukoliko se zemljište nalazi u vinogradarskoj zoni gajenja. Vrlo dobre rezultate daje i na zemljištima drugih tipova, samo ako je pogodnom agrotehnikom obezbeđena potrebna vlažnost, a naročit-o u periodu maj—juli.

S povećanjem nadmorske visine dobijaju u važnosti južni i istočni položaji. Ali, s povećanjem nadmorske visine iznad 400 metara smanjuju se i uslovi za dozrevanje požegače, a time i uslovi za redovnu rodnost. Najbolje rezultate daje između granice uspevanja vinove loze i nadmorske visine od 400 m.

Rodnost. — Požegača počinje da rađa u petoj godini po sađenju. U pun rod stiže u devetoj godini. Spada u red najrodnijih sorti šljiva. Poznat je, npr. slučaj 1951 godine kad je preobilno rodila, a zbog jakog napada rđe ostavlja je bez lista pre punog dozrevanja plodova. Ona je i u ovoj godini uspela da obrazuje cvetne pupoljke, pa je delom cvetala iste jeseni, a delom u proleće naredne godine.

Nisu retki zasadi u kojima požegača praktično rađa svake godine, odnosno, za deset godina rodi najmanje osam puta. Naročito su česti takvi zasadi u Valjevskom srezu. U Institutu za voćarstvo u Čačku zasad požegače, koji je podignuti 1948 godine, odlično je rodio 1951, 1953, 1954, 1955, 1957, 1958 i 1959 g.

U uslovima slabe agrotehnike i na slabim zemljištima rodnost požegače je niska i neredovna.

Plod požegače je srednje krupan, prosečna težina oko 21 gram. Sadrži oko 12% šećera. Mesnati deo ploda Je čvrst, sočan i aromatičan, vrlo pogodan za upotrebu u svežem stanju, sušenje i druge oblike prerade. Zbog velike čvrstine ploda može se izvoziti i u svežem stanju i dovoziti za sušenje iz većih daljina. Dobro se čuva u hladnjačama.

Karakteristike važnijih sorti šljiva

Iznosimo neke odlike važnijih sorti šljiva za koje se smatra da bi delimično ili u potpunosti mogle zameniti požegaču.

Italijanka (Car Dušan). — U svim šljivarskim krajevima nalazi se pokoje stablo ove sorte. Ona se pored požegače još od davnina koristila za sušenje. Sazreva 5—7 dana pre požegače. Plod joj je težak 32 gr odnosno za oko 30% teži od ploda požegače. Koštica se odvaja od mesa. Samooplodna je. Za jelo u svežem stanju slabija je od požegače, jer ima suviše sladunjav ukus. Kao sirovina za sušenje odličnog je kvaliteta.

Glavne mane italijanke su što ima kržljavo stablo, zbog čega daje mali prinos. Jače pati od monilije. Najveći broj stabala zaražen je jednom virusnom bolešću, koja joj umanjuje prinos.

Ne dolazi u obzir za razmnožavanje, uglavnom zbog niskih prinosa.

Dinka (Kojdićeva šljiva, bosanska kraljica, bosanka). — Ovo je strana sorta, verovatno italijanskog porekla. U proizvodnji se nalazi samo poneko stablo, obično kalemljeno na dženarici. U Bosni je jače razmnožava nego u Srbiji.

Plod joj je vrlo sličan plodu požegače, s tom razlikom što se kod peteljke jače sužava i ima jače izraženu brazdu na plodu i što je za 20% krupniji od ploda požegače. Sazreva nekoliko dana kasnije od požegače. Kiselija je od požegače. Koštica se odvaja od mesa, ali ne tako dobro kao u požegače.

Stablo je bujno a kruna je piramidalnog oblika. Kasno stupa na rod i slabije rađa od požegače. Ne treba je razmnožavati tamo gde požegača daje dobre rezultate.

Aženka. — Ona je u Francuskoj i Americi bila i ostala glavna sorta šljiva za sušenje. Sazreva oko 10 dana ranije od požegače. Sezona upotrebe njenih plodova traje oko 12 do 15 dana. Prosečna težina ploda iznosi oko 21 gr, odnosno kao i ploda požegače.

Plod joj je spljošteno jajastog oblika. Boja pokožice narandžasta, sa puno rđastih tačkica. Meso ima vrlo sočno, vrlo slatko i slepljeno za košticu. Teško se bere s peteljkom, jer se vrlo lako odvaja od nje, zbog čega čim sazre otpada s grane. Nije za stonu upotrebu, jer je suviše slatka i sočna i nije za transport na velike daljine.

Aženka, kao i požegača, ima više odlika. Iznećemo osnovne karakteristike za aženku 303 i 707, koje su počele da rađa]u u zasadu Instituta za voćarstvo u Čačku.

Aženka 303 ima plod jajastog oblika, koji nije spljošten kao plod obične aženke. Boja i sočnost ploda istih su kao i u obične aženke. Prosečna težina ploda iznosi oko 25 gr; sazreva oko pet dana kasnije od obične aženke.

Aženka 707 u svemu je slična običnoj aženki i selgkciji 303. Sazreva 3—4 dana kasnije od aženke 303 i ima nešto krupniji plod. Ne sazreva ravnomerno. Prosečna težina ploda iznosi oko 27 gr. Sem krugašjeg ploda nema nikakvih izrazitijih razlika od obične aženke i selekcije 303.

Aženka nema nikakva preimućstva nad požegačom, sem otpornosti prema plamenjači.

Imperijal. — Predstavlja selekciju aženke s kojom je vrlo sličan po listu i spoljnim karakteristikama ploda. Plod je vrlo krupan (37 grama), boje aženke, izrazito pljosnat i neujednačene veličine. Meso se odvaja od koštice. Inače, opterećen je svim manama aženke. Zbog velike krupnoće ploda ova sorta nije pogodna za sušenje. U čistim zasadima ne zadovoljava. Nigde nije jače razmnožen.

Rob d seržan. — Plod mu je purpurne boje, veličine aženke. Nema nikakva preimućstva nad aženkom. Mana mu je što je samsoplodan. U Kaliforniji je razmnožen samo sa 1,1%

Šugar. — To je američka sorta šljiva, koja je uvedena u proizvodnju 1899 godine. Plod je krupniji od ploda aženke, od koje sazreva nešto ranije. Pokožica ploda je purpurno crvene boje. Jedne godine rađa obilno, a druge slabije. Mana mu je što ima drvo krto, zbog čega se rodnih godina grane lome. I kvalitet suve šljive ne zadovoljava, jer je meso žilavo. U Kaliforniji je među vodećim sortama šljiva za sušenje.

Stenlej. — To je novija američka sorta šljiva, nastala ukrštanjem aženke i velikog vojvode (grand dukija). Uvedena je u proizvodnju u vlažnijim i severnijim delovima Amerike.

Plod je znatno krupniji od ploda požegače. Prosečna težina jednog ploda iznosi 28 gr. Sazreva nekoliko dana pre požegače. Pokožica je zatvorenoplave, skoro crne boje. Meso se odvaja od koštice. Sočnija je od požegače. Mana joj je što plod lako otpada, jače pati od monilije i ima veliki broj plodova nepravilno razvijenih. Plod je manje ukusan od ploda požegače, meso je čvrsto i dovoljno sočno.

Stablo srednje bujno i vrlo rodno. Rano stupa u rodnost i redovno i dobro rađa. Ima krunu znatno rastresitiju od požegače. Kao zamena požegače ne dolazi u obzir. Može da konkuriše rakijskim sortama.

Bilska rana. — Spada u najranije sazrevajuće cepače. Stiže za branje oko 20 jula. Plod je krupniji od ploda požegače, a nešto sitniji od cimerove rane. Meso sočno, ali s manje šećera nego kod požegače. Ne dolazi u obzir za sušenje. Osetljiva je prema transportu i brzo prezri. Otporna je prema plamenjači. Dolazi u obzir kao rano stono voće, ali je ne treba jače razmnožavati.

Dobojska rana. — Pronađena je u Osječini kod Doboja. Plod joj je vrlo sličan plodu požegače, samo je znatno sitniji. Prosečna težina ploda iznosi 14 grama. Sazreva po~ četkom avgusta. Plod strada od monilije. Za sušenje ne dolazi u obzir. Stablo je srednjebujno. Srednje je rodna. Zbog male rodnosti i sitnog ploda ne dolazi u obzir za razmnožavaše.

Veliki vojvoda (Grand dukje). — Ova sorta poznata je kod nas pod nazivom džinovke. Ima vrlo krupan plod, plave boje. Koštica se ne odvaja od mesa. Osetljiva je prema moniliji i transportu, zbog čega ne dolazi u obzir za izvoz u svežem stanju. Sazreva kao i požegača. Spada u najrodnije sorte šljiva. Ne dolazi u obzir za razmnožavanje, jer ima mali % šećera.

Kenigsbahova. — Spada u najranije cepače. Sazreva krajem jula. Plod joj je krupniji od ploda požegače. Pokožica je plave boje. Meso ima sočno i ukusno. Slabe je bujnosti. Dolaze u obzir samo kao rana stona sorta šljiva.

Cimerova. — Spada u red ranosazrevajućih cepača. Plod joj je znatno krupniji od ploda požegače. Pokožica je plava, meso sočnije od požegače, ali sadrži manje šećera i brže truli. Otporna je prema plamenjači. Ne dolazi u obzir za sušenje. Dolazi u obzir za stonu upotrebu i predstavlja najbolju sortu od ranih stonih sorti šljiva. Treba je razmnožavati u mašem obimu.

Vangenhamova. — Ova sorta nije razmnožena u Srbiji. Ima je u Bosni, Hrvatskoj i Sloveniji. Plod joj je vrlo sličan plodu požegače, samo je od nje nešto okrugliji i krupniji. Prosečna težina ploda iznosi 23 grama. Meso joj je nešto sočnije od mesa požegače i potpuno se odvaja od koštice. Lako otpada s grane. Sazreva oko 18 avgusta. Redovno rađa i dosta je otporna. Osetljiva je prema plamenjači; prema suši otpornija od požegače. Dolazi u obzir za razmnožavanje, ali je po svom kvalitetu slabija od požegače i daje od nje manje prinose.

Upoređujući ovu sortu s požegačom, dolazimo do zaključka da je požegača od nje bolja, jer ima veću nosivost krune, daje nešto bolji kvalitet suve šljive, pogodnija je za stonu upotrebu, manje truli, bolje podnosi transport i ima dužu upotrebnu vrednost. I pored toga, vangenhamova bi mogla i trebala da služi kao dopuna požegači, jer od nje sazreva oko 15 dana ranije.

Magna glauka. — To je novija nemačka sorta šljive. Plod joj je tamnoplave boje. prosečne težine oko 40 gr. Meso se odvaja od koštice, vrlo je ukusno i dovoljno čvrsto. Smatra se kao stona sorta prvog reda. Sazreva u drugoj polovini jula. Za sušenje ne dolazi u obzir, a prema tome ni kao zamena požegači.

U novije vreme uvode se u proizvodnju i neke nove sorte šljiva, koje mogu doći u obzir za sušenje, ali još nigde nisu toliko razmnožene da se o njima može dati pravilan sud. To su, npr. lafajed, merton, parson i neke druge.

Rakijske sorte šljiva i njihove karakteristike

Pod rakijskim sortama podrazumevaju se domaće sorte šljiva, čiji se plodovi isključivo upotrebljavaju za proizvodnju rakije.

Ove sorte su postale krupan problem u našem šljivarstvu, jer od 1929 g. stalno potiskuju požegaču i razmnožavaju se na njen račun.

Crvena ranka (šumadinka. crvenjača, darosavka). — Ona je posle metlaša verovatno najstarija domaća rakijska sorta šljiva. Pored požegače nalazi se skoro u svim krajevima Srbije, što nije slučaj s drugim rakijskim sortama,

Cveta neki dan ranije od požegače, a skoro istovremeno s drugim rakijskim sortama. Nije samooplodna, pa se ne može saditi u čistom zasadu, Kao njeni oprašivači dolaze u obzir metlaš, trnovača i crnošljiva.

Plod ranke je po obliku sličan plodu požegače, samo je crvenkaste boje. Sazreva oko 10 avgusta. Prosečna težina ploda iznosi 17 gr. Plodovi su sočni, prijatnog ukusa, pa se jednim delom koristi u svežem stanju, kao stono voće. Daje rakiju vrlo dobrog kvaliteta, ali po jačini nešto slabiju od rakije drugih rakijskih sorti.

Spada u najrodnije rakijske sorte šljiva, ali ipak manje rađa od požegače, jer ne rađa podjednako dobro svake godine i daje manje prinose po stablu nego požegača. Npr. u 1957 g. u voćnjaku Instituta za voćarstvo u Čačku, na istoj parceli, crvena ranka u desetoj godini dala je po stablu 52 kg, a požegača iste starosti 72 kg plodova.

Kruna ranke je više piramidalnog oblika, zbog čega i ima manju nosivost od krune požegače. Mana joj je što su joj grane suviše krte i pri obilnijem rodu lako se lome. Stablo je srednje bujno. Razmnožava se izdancima.

Uspeva i na siromašnijem i suvljem zemljištu nego požegača. Prema mrazu je osetljivija od požegače i drugih rakijskih sorti (izuzev metlaša). Na boljim i vlažnijim zemljištima, kao i na severnim i zaklonjenim položajima pati od smolotočine.

S obzirom na to da se njeni plodovi mogu koristiti za stonu upotrebu, a verovatno i za proizvodnju sladosoka, sa tim da je dosta otporna prema gljivičnim bolestima, da se zadovoljava slabijim zemljištem i da dobro rađa, treba joj dati preimućstvo nad drugim rakijskim sortama. Uneta |e u Plan sortimenta Srbije.

Metlaš (dragačevka, šećerlija, ranka, okruglica). — Smatra se najstarijom domaćom sortom šljiva. Od svih rakijskih sorti ima najveću teritorijalnu rasprostranjenost. Najjače je raširena na teritoriji Čačanskog sreza.

Cveta istovremeno, a nekad samo dan kasnije od crvene ranke. Samooplodna je. Sazreva 10-12 dana kasnije od crvene ranke.

Plod je okruglasto-valjkastog oblika, crveno-plave boje. Prosečna težina ploda iznosi 12-13 grama. Meso je više suvo i nije pogodno za upotrebu u svežem stanju.

Ima izrazito piramidalnu, jablanastu krunu, a naročito u mladosti, zbog čega je i dobila ime. Zbog piramidalnog oblika krune nosivost ove sorte je dosta mala, naročito u prvim godinama. Grane su joj krte i lako se lome.

Otporna je prema plamenjači, ali je veoma osetljiva prema rupičavosti lista. Jače strada od šljivine ose i poznih prolećnih mrazeva. Prema oštećenjima debla od mraza spada u najosetljivije sorte šljiva.

Ne uspeva na slabijim zemljištima, ali bolje podnosi teška zemljišta od crvene ranke. Predstavlja izrazito rakijsku sortu, jer se jedino može koristiti za preradu u rakiju. Rakija je dosta slaba. Zbog svih navedenih osobina ne treba je razmnožavati.

Trnovača (cerovački piskavac). — Predstavlja sortu novijeg porekla, koja je naročito razmnožena u Užičkom srezu.

Cveta dan-dva kasnije od crvene ranke. Samooplodka je. Sazreva oko 20 dana posle crvene ranke, odnosno, oko prvog septembra.

Ima plod vrlo sličan plodu metlaša, samo je neznatno krupniji.

Kruna je pirimidalnog oblika, kao i u metlaša, ali s nešto većom površinom. Grane su vrlo čvrste, pa se pod teretom roda malo lome.

Ne postavlja skoro nikakve zahteve prema zemljištu, zbog čega se veoma širi u krajevima s nepovoljnim zemljišnim uslovima. Vrlo je rodna.

Trnovača predstavlja jednu od najotpornijih, vrlo bujnih i rodnih rakijskih sorti. Daje i najveći procent rakije. Uspeva pod najtežim zemljišnim uslovima i najprimitivnijom agrotehnikom. Zbog navedenog sve više prodire u proizvodnju iako joj je kvalitet rakije slabiji od rakije drugih sorti šljiva. Ne treba je razmnožavati.

Crnošljiva (trnošljiva, drenovka, arapka). — To je sorta koja je skoro jedino razmnožena na teritoriji Čačanskog sreza. Mlađeg je porekla od crvene ranke i metlaša.

Cveta dan kasnije od crvene ranke. Samooplodna je. Sazreva krajem avgusta.

Plod je valjkast i zatvorenoplave boje. Meso je zelenkasto i veoma kiselo. Dolazi u obzir samo za proizvodnju rakije, koja je srednjeg kvaliteta.

Kruna je više piramidalnog nego loptastog oblika. Spada u vrlo bujne i prema mrazu vrlo otporne sorte šljiva. Prema bolestima i štetočinama takođe je otporna. Drvo je jako čvrsto, kruna ima veliku nosivost. Kasno stupa u rodnost, ali rađa obilno i redovno. Sa slabim zemljištima ne daje dobre rezultate. Ne bi je trebalo jače razmnožavati.

Moravka je najviše rasprostranjena na teritoriji Požarevačkog sreza.

Po spoljnom izgledu stabla, lista i ploda umnogome podseća na požegaču, pa je verovatno od nje i postala. Plod joj je krupnoće ploda požegače. Meso se skoro potpuno odvaja od koštice, a naročito kad se gaji na boljim i vlažnijim zemljištima. Meso je sočnije od mesa požegače, ali je zato kiselije i manje aromatično. Zri desetak dana pre požegače.

Za svoje normalno uspevanje zahteva slična zemljišta kao i požegača. Na slabijim terenima ostaje jako kržljava. Jedino joj je primućstvo nad požegačom što je otporna prema plamenjači.

Po kvalitetu ploda daleko izostaje iza požegače. I kvalitet njene rakije slabiji je od rakije požegače. Zbog ovih nedostataka ne može zameniti požegaču.

Šarica — je glavna rakijska sorta na Kosovu i Metohiji. Plod joj je okruglasto izdužen, srednje krupnoće. Osnovna boja ploda bledocrvena. Prevučena plavetnilom, daje plodu šaren izgled. Koštica sa odvaja od mesa. Meso je sočno, srednje čvrsto i dosta ukusno. Ne dolazi u obzir za sušenje. Sazreva krajem jula ili početkom avgusta.

Sarica (saradžet) je sorta koja je jače razmnožena oko Pirota i Bele Palanke. Plod ima izdužen, s jasno uočljivom uzdužnom brazdom, prema peteljci se sužava. Plod je žute boje, meso se odvaja od koštice. Cveta za deset dana ranije od požegače. Zri krajem jula. Spada u vrlo rodne sorte. Glavna joj je mana što joj je plod sitan.

Na teritoriji Srbije, pa i Jugoslavije, nalazi se — negde u manjem, a negde u većem broju — belošljiva i dženarika. Zbog njihove velike rasprostranjenosti i brojnosti iznećemo njihove glavne odlike.

Belošljive. — Pod belošljivama podrazumeva se čitava grupa šljiva belog ploda, razne veličine i oblika, domaćeg porekla. Kod jednih se meso odvaja od koštice, a kod drugih se ne odvaja. Sve se one mogu koristiti jedino za proizvodnju rakije. Obično imaju mali procenat šećera, zbog čega daju mali procenat alkohola.

Dženarika. — Pošto se razmnožava iz semena, to ne postoje sorte dženarike, već samo tipovi. Dženarika je otporna prema bolestima i štetočinama, bujno se razvija i skoro redovno rađa. To su njene pozitivne osobine. Međutim, pored pozitivnih osobina, ona ima velike nedostatke: plodovi dženarike mogu se jedino koristiti za proizvodnju rakije, mada i njena rakija znatno zaostaje za rakijom dobivenom od rakijskih sorti.

Uporedna vrednost požegače i rakijskih sorti

Da bismo mogli da dobijemo pravu sliku o vrednosti požegače i rakijskih sorti šljiva, izvršićemo upoređenja njihovih glavnih odlika.

Rodnost. — Rakijske sorte su u periodu od 1929 do 1951 i odine bolje rađale nego požegače, jer su se u tom periodu pojavila dva jača napada šljivine štitaste vaši. Štitasta vaš je mnogo više uticala na smanjenje prinosa požegača nego rakijskih sorti. U periodu od 1951—1958 požegača je znatno bolje rađala nego rakijske sorte, a naročito na nešto boljim zemljištima. Požegača je odlično rodila 1951, 1953, 1955, 1957, 1958 i 1959 g, dok je 1954 imala osrednju rodnost. Prema tome, ona odlično rađa svake druge godine pod uslovima slabe agrotehnike, koja se još uvek primenjuje u zasadima individualnih proizvođača. U istom periodu — sa izuzetkom 1956 i 1957 r. — rakijske sorte slabije su rađale od požegače.

Na osnovu terenskih zapažanja, može se zaključiti da rakijske sorte u proseku nešto bolje rađaju i bujnije se razvijaju od požegače na slabijim i „zamorenim” zemljištima i u uslovima slabe agrotehnike. Međutim, na boljim zemljištima i pri primeni nešto bolje agrotehnike, požegača daje veće prinose i znatno redovnije rađa od rakijskih sorti.

Da bismo potkrepili gornja tvrđenja, navešćemo rezultate rodnosti požegače i nekih rakijskih sorti šljiva iz oglednog šljivika Instituta za voćarstvo u Čačku.

Iz navedenih podataka vidi se, da je požegača na istom zemljištu i pri istoj nezi dala znatno veće prinose nego rakijske sorte. Interesantno je, da je požegača u 1957 godini, iako je na prvi pogled slabije rodila, dala znatno veći prinos po stablu nego crvena ranka, a time i po jedinici površine, jer su zasađene na istom razmaku.

Manja rodnost rakijskih sorti od požegače uglavnom nastaje zbog toga, što one ranije cvetaju od požegače, zbog čega su više izložene mogućnosti oštećenja cvetova i zametnutih plodova od poznih prolećnih mrazeva. Iz tih razloga više su izložene i šljivinoj osi, čija masovna pojava pada baš u vreme njihovog cvetanja. Pored navedenog, požegača znatno redovnije cveta i rađa od rakijskih sorti.

Otpornost. — Požegača je otpornija od rakijskih sorti prema ŠLJIVINOJ OSI, truljenju plodova, crvljivosti i rupičavosti lista. Rakijske sorte su otpornije od požegače prema šljivinoj štitastoj vaši, plamenjači i rđi na listu. Istina, rđa i štitasta vaš u istoj meri napadaju i rakijske sorte, ali im nanose manje štete. Prema niskim zimskim temperaturama požegača je otpornija od većine rakijskih sorti, izuzev crnošljive, ali samo pod uslovom ako se pravilno neguje. Međutim, ako se ne štiti od plamenjače i rđe ili ako prerodi, požegača može jače da strada od mraza.

Upotrebna vrednost plodova. — Sorte šljiva označene kao rakijske, izuzev crvene ranke, moravke i saridže, mogu se jedino koristiti za proizvodnju rakije. Požegača ima svestranu upotrebnu vrednost, jer se njeni plodovi mogu koristiti kao stono voće za jelo, zatim za sušenje i pekmez i druge vrste prerade. Osim toga, proizvodi požegače su visokog kvaliteta, a njena rakija znatno je bolja od rakije ramskih sorti. Prema tome, i ekonomska vrednost požegače je znatno veća nego rakijskih sorti. Ako tome dodamo, da se rodnost i kvalitet požegače mogu znatno povećati u uslovima bolje agrotehnike, onda je opravdanost prelaska s rakijskih sorti na požegaču još veća.

Rentabilnost proizvodnje. — Izneto je da je požegača i u primitivnoj proizvodnji a na srednje dobrim zemljištima, rodnija od rakijskih sorti. To jasno dokazuju rezultati dobiveni u oglednom zasadu Instituta u Čačku, kao i prosečna rodnost požegače na terenu u periodu od 1951.

Pretpostavimo li da po jedinici površine – u ovom slučaju po 1 ha – rakijske sorte daju iste prinose kao i požegača, onda bismo na bazi cena iz 1957 g. imali ove odnose:

1. Oko je rodnost rakijskih sorti bila 10.000 kg po ha, onda je ukupan prihod — računajući vrednost svežih šljiva 15 dinara po kg – iznosio 150.000 dinara.
2. Ako je prinos požegače na istom zemljištu takođe bio 10.000 kg po ha, onda je ukupan prihod iznosio 250.000 računajući branice 25 dinara po kilogramu – odnosno prihod je bio 200.000 ako se plodovi koriste za sušenje, jer je cena po kilogramu bila 20 din. Troškovi berbe za požegaču bili bi veći od troškova rakijskih sorti, pa bi prihod od požegače bio veći i u prvom slučaju za 90.000 din., a u drugom za 50.000 din. po ha.

Međutim, ako se pretpostavi, da je prinos požegače 70 kg po stablu, a najrodnije rakijske sorte crvene ranke 50 kg, onda bi ukupan prinos požegače iznosio 18.000 kg, a crvene ranke za 150.00 dinara za branicu, odnosno za 100.000 dinara ako se plodovi koriste za sušenje. Ali požegaču treba braniti od plamenjače. Neka troškovi za dva prskanja bordovskom čorbom iznose 24.000 dinara po ha, a višak troškova berbe za 10.000 dinara, onda čista razlika u ukupnom prihodu iznosi 66.000 odnosno 114.000 dinara. Ova razlika kod starijih zasada znatno je veća, jer požegača ne samo da daje veće prinose po stablu već i redovnije rađa od crvene ranke i drugih rakijskih sorti.

Uzroci napuštanјa požegače

U uvodnom delu izneli smo da požegaču još od 1929 g. potiskuju rakijske sorte šljiva. To potvrđuje i činjenica, što je požegača u sortimentu šljiva bila zastupljena sa 90% u 1929 g., a danas samo sa 48%.

Napuštanjem požegače od straha proizvođača i širenjem rakijskih sorti u našem voćarstvu oštro je postavljen problem šljive uopšte. Zamena požegače drugim vrstama voćaka omogućena je i ekonomski opravdana, ali samo do izvesne granice i u odgovarajućim prirodnim uslovima. Dubljim proučavanjem problema požegače utvrdili smo, da postoji više uzroka zbog kojih je došlo do smanjenja šene produktivnosti i gubljenja poverenja proizvođača u nju. Iznećemo samo važnije.

Šljivina štitasta vaš

Štitasta vaš koja se masovno pojavila 1928-1931 godine delovala je obeshrabrujuće na proizvođače, jer se bilo stvorilo ubeđenje da ne postoje mere borbe protiv ove štetočine. Pored toga nisu postojala ni potrebna tehnička sredstva za zaštitu šljive. Proizvođač je našao izlaz iz situacije zamenom požegače otpornijim rakijskim sortama, ka kojima su se manje osećale posledice štitaste vaši. Počle prve invazije štitaste vaši došla je 1940/41 g. druga, a 1949 i treća. Tako je štitasta vaš prokrčila put rakijskim sortama šljiva.

Šljivina štitasta vaš ne bi trebalo ubuduće da utiče na smanjenje broja stabala požegače, jer se samo jednim temeljnim zimskim prskanjem može učiniti bezopasnom, a s dva prskanja može se likvidirati za duži period vremena.

„Zamorenost“ zemljišta

Poznato je da eu voćnjaci podizani na zemljištima bliže kući a skoro redovno i na samoj okućnici, To je dovelo do pojave, da se na istom mestu sadi šljiva po nekoliko puta bez prethodnog odmaranja zemljišta. Međutim, iz ratarske prakse je dobro poznato, da se prinosi pšenice, kukuruza i neke druge kulture umanjuju iz godine u godinu, ako se ove biljke gaje na istom zemljištu bez smene i drugim biljkama. U stručnim krugovima ovo se označava kao „zamorenost“ zemljišta. U ovoj činjenici leži objašnjenje zašto se požegača, posađena neposredno po krčenju dotrajalog šljivika, znatno slabije razvija i manje rađa nego na zemljištima istog kvaliteta gde ranije nije bio skoro voćnjak.

Na osnovu mnogobrojnih posmatranja koja smo vršili na korenu, konstatovali smo da se požegača u svim zasadima podignutim na novim zemljištima razvijala normalno, ako se pravilno neguju. Ona raste bujnije na slabijim ali novim zemljištima, nego na boljim zemljištima koja su „zamorena“.

Primera radi navešćemo voćnjak Milanovića iz sala Šušnjara kod Lazarevca. Zasad je star 15 godina, podignut pa novom srednje plodnom zemljištu. Stabla se vrlo lepo razvijaju i skoro redovno i obilno rađaju. Drugi primer je zasad Instituta u Čačku. Zasad ima deset godina, vrlo lepo se razvija i dobro rađa, iako je podignut na siromašnom i sasvim teškom zemljištu. Treći primer — zasad Stanojčića iz Gorše Gorjevnice kod Čačka, koji je zasađen na srednje plodnom zemljištu, na kome je požegača iskrčena pre 15 godina. Ovaj šljivik vrlo lepo izgleda i rađa svake godine obilno.

Požegača slabo uspeva i na nekim zemljištima, na kojima ranije nije gajena. To su, uglavnom, znatno ispošćena i nestrukturna zemljišta, kao i teška zemljišta.

Šarka šljive

Šarka šljive nanela je požegači težak udarac u rejonima u kojima je duže vremena masovno gajena. Tako, npr. u krajevima Istočna Srbije, Toplice, Kosmeta, Sandžaka (Novi Pazar) i u NR Makedoniji, ova bolest je u znatnoj meri uticala na smanjenje brojnog stanja požegače. Istina, pored šarke šljive i drugi su uzroci uticali na ovo smanjenje. Strah od šarke šljive delovalo je obeshrabrujuće i na proizvođače šljivarskih reona gde se ova bolest još nije bila pojavila u ozbiljnoj meri.

Ubuduće, šarku ne treba smatrati suviše velikim neprijateljem požegače, jer se ona ne širi tako brzo kako se ranije mislilo. Njeno širenje će se sprečiti, a delom smanjiti i u zaraženim reonima, ako se pri podizanju novih zasada koriste samo garantovane, zdrave sadnice, proizvedene u određenim rasadnicima. Pored toga, dobro je da se u reonima mestimične zaraze, ukoliko se pronađe zaraženo stablo isto odmah izvadi kao i svi izdanci izbili u njegovoj blizini.

U reonima zaraze, potrebno je nove šljivike podizati samo na novim zemljištima i na terenima koji su od zaraženih zasada udaljeni bar 500 m.

Slaba agrotehnika

Požegača je visoko1 plemenita sorta, koja ima osobinu da redovno i obilno rađa. Da bi ova njena odlika došla do punog izražaja, požegača zahteva određenu negu i đubrenje, kao i bolje sorte jabuka i krušaka. Pored toga, požegača ima izrazito plitak korenov sistem, zbog čega joj se mora dati potrebna agrotehnika i radi obezbeđenja vlage u zemljištu. Ako se požegača pravilno neguje i đubri, razvija se dosta bujno, redovno rađa, daje bogat rod i visok kvalitet plodova. Pored toga, ona je dugog veka i ne izmrzava ni u slučaju jačih zima. Međutim, danas su dosta retki voćni zasadi kojima se pruža i najosnovnija nega i đubrenja. Od mera zaštite prema bolestima i štetočinama primenjuju se, i to ne svuda, samo zimsko prskanje. Zbog svega toga nije ni čudno, što stabla požegače ostaju kržljava, često se guše i neredovno rađaju.

Govori se, da je požegača pre Prvog svetskog rata znatno bolje uspevala nego danas. Neosporno, da je ovo u izvesnoj meri i tačno. Ranije je ona sađena ka novim i plodnim zemljištima, a i đubrena je redovnije i obilnije stajskim đubrivom nego danas. Tada je to bilo mogućno jer je u proseku po domaćinstvu bilo više stoke, a i manje su se gajile ratarske kulture u voćnim zasadima a naročito strnine. Danas vrlo retki slučajevi da se zasad požegače privatnih proizvođača đubri stajnjakom a još ređe da se đubri izdašno i redovno. No, treba znati da ni ranije požegača nije uspevala ako je sađena na slabijim zemljištima, ako joj nije poklanjana odgovarajuća pažnja, i ako je zemljište voćnjaku bilo zaleđeno. U vezi s ovim, stvorena je i naknadna izreka: „Ko po voćnjaku travu kosu, taj rakiju prosi“.

Kao vrlo ubedljiv primer da požegača i danas vrlo dobro uspeva ako joj se pruži potrebna nega, neka nam posluži. Zasad Stanojčića iz Gornje Gorjevnice, kod Čačka. Zasad je podignut na srednje plodnom zemljištu, na kome je šljivik iskrčen pre 15 godina. Zemljište je za sađenje rigolovano za ašov i motiku. Voćnjak je podignut 1941. Šljivik je stalno obrađivan i po njemu su sejane okopavane. Voćnjak je đubren „srodnjim količinama stajnjaka. Od četvrte godine po sađenju, odnosno od 1945 pa do 1949 g., požegača je rađala svake godine. Zasad je 1949 bio jače oštećen od gubara. zbog čega nije rodio ni 1949 ni 1950 g. Od 1951 g. pa zaključno do 1959 g. redovno je rađao. U sedmoj godini: dobiven je prosečan prinos od oko 100 kg po stablu. Prosečan prečnik debla u četrnaestoj godini iznosio je 13 sm. Dok su 1951/52 g. stabla požegače u obližnjim zasadima bila jače oštećena mrazom, u ovom zasadu ostala su potpunoj zdrava. Sličan slučaj ponovio se i u zimu 1955/56 godine.

Drugi primer j e zasad požegače Instituta za voćarstvo u Čačku. Voćnjak je podignut 1948 g. na imanju „Suvi breg“ u LJubiću. Položaj je južni i kao takav — nalazi se u pinogradarskoj zoni — nije klimatski podesan za požegaču. Zemljište je bilo teško, imalo je 75% gline i vrlo neplodno, jer je do 1946 g. korišćeno kao seoska utrina. Od osnivanja šljivika pa do 1952 g. gajene su dve godine biljke za zelenišno đubrenje i tri godine pasulj. U 1952 g. bila je zasejana grahorica s ražom, koja je 1953 iskorišćena za mulčiranje. Od 1953. površina u šljiviku bila je prepuštena prirodnom travnom pokrivaču, koji je takođe korišćen a mulčiranje. Do 1955 g. zasad je đubren manjim količinama azotnih đubriva, 1955. davan je nitrofoskal, a 1958. tomasovo đubrivo, 1956 izvršeno je obilnije đubrenje kompostom. Sve u svemu, đubrenje je bilo više oskudno nego bogato. Zaštita je redovno sprovođena. Prvi rod od 5 kg po stablu dobiven je u četvrtoj godini. U 1953 g. stabla su u proseku imala po 15 kg; u 1954 po 20, a u 1955 g. po18 kg. U 1956 godini nije bilo roda, jer je voćnjak 1955 godine jače stradao od rđe. U 1957 godini, – dakle u desetoj godini po sađenju – prinos je iznosio 72 kg po stablu. U 1958 i 1959 godini zasad je takođe bio obilno rodio. Nijedno stablo u zasadu nije bilo oštećeno od mraza.

Ovi primeri pokazuju, da požegača i danas daje odlične rezultate, mnogo bolje nego druge sorte šljiva ili druge vrste voćaka, samo ako joj se pruži potrebna agrotehnika.

Osetljivost prema plamenjači i rđi

Plamenjača i rđa u znatnoj su meri uticale na smanjenje broja stabala požegače. Požegača spada u najosetljivije sorte šljiva prema plamenjači, a štetne posledice rđe naročito su velike u rodnim godinama. Ove dve bolesti skoro svake godine nanose požegači velike štete, koje ponekad mogu biti i katastrofalne.

Plamenjača se naročito jače pojavljuje u godinama kad je proleće vlažno. U izvesnim godinama pojavljuje se u tolikoj meri, da skoro potpuno uništiti list. Nјeno štetno dejstvo naročito je veliko u slučaju obilne rodnosti. U takvim godinama plod ostane sitan i nedovoljno sladak. Pored toga, drvo se ne obezbedi potrebnim količinama rezervnih materija, zbog čega može da dođe do izmrzavanja celog stabla ili njegovih pojedinih delova. Sledeće godine, iako je cvetanje obilno, ne dođe do zametanja plodova, Ipak su ređe godine kad se ona masovno pojavi ali u svakom slučaju svake godine nanosi izvesne štete.

Rđa je u izvesnim godinama daleko opasnija od plamenjače. Na sreću, ona se pojavljuje periodično, može se reći skoro svake treće godine. Štete koje ona prouzrokuje manje su ili veće, što zavisi od jačine napada, vremena pojave, obilnosti roda i primene agrotehničkih mera. Naročito je velike štete pričinila 1936, 1937, 1944, 1951 i 1955 g. Zbog jakog napada rđe u 1951 g. sledeće godine sušilo se milion stabala požegače, a 1956, zbog pojave rđe u prethodnoj godini, osušilo se oko’ dva miliona stabala. Štete su naročito velike ako posle jačeg napada i obilne rodnosti dođe jača zima.

Zbog oštećenja i sušenja požegače, koje nastaje kao posledica jačeg oštećenja od plamenjače i rđe, stvorilo se mišljenje o osetljivosti požegače prema zimi i kratkovečnosti požegače. Međutim, ako se sprovede zaštita protiv ove dve bolesti, onda praktično ne nastaje oštećenje i požegača u takvim slučajevima dostiže dug vek.

Promena klime

Slabije uspevanje požegače dovodi se u vezu s promenom i mime: smatra se, da je pre klima za požegaču bila znatno povoljnija nego danas. Veruje se da je ranije bilo znatno više vodenih taloga, veća vlažnost vazduha, blaži prelaz između godišnjih doba i između temperature dana i noći. Pretpostavlja se, da se klima izmenila zbog smanjenja površina pod šumama i ogoljavanja i osiromašenja velikih šumskih kompleksa.

Tačno je da šuma povoljno utiče na povećanje vlažnosti vazduha, ali nije dokazano da šuma utiče na povećanje količine padavina. Na količinu padavina u znatno većoj meri utiču drugi činioci, kao što su vazdušna strujanja, nadmorska visina, položaj i pravac planinskih masiva, blizina mora i slično.

Istina, šuma utiče na bolje korišćenje padavina, a naročito pljuskova, sprečavajući brzo oticanje vode niz veće padine. Ona predstavlja ogromno sabiralište vode i reguliše njeno pravilnije oticanje.

Šume u izvesnoj meri smanjuju snagu vetra, a time umanjuju isparavanje vlage.

Neznatne promene klime usled smanjenja površine pod šumama ne može se smatrati ozbiljnim uzrokom slabijeg uspevanja požegače, jer i danas, kao i ranije, postoje zasadi u kojima požegača odlično uspeva.

I kad bi bilo tačno da je smanjenje površina pod šumama uticalo na smanjenje vodenih taloga, u mogućnosti smo da primenom bolje agrotehnike nadoknadimo taj gubitak i da zasadima koji obilno i redovno rađaju obezbedimo potrebnu vlažnost zemljišta.

Osetljivost prema mrazu

Poznato je da je deblo požegače vrlo osetljivo prema oštećenjima od mraza. Ova oštećenja pojavljuje se uglavnom s jugozapadne strane debla i to u zasadima koji se nalaze na južnim, zapadnim i jugozapadnim položajima. Oštećenja nastaju zbog toga, što se sunčanih dana februara i početkom marta južna i jugozapadna strana debla jače zagreva zbog čega može doći do kretanja sokova. Ako posle toga naiđu hladne noći s temperaturom 8°C, nastaje smrzavanje ćeličnog soka i uništavanje ćelija odnosno odumiranje i pucanje kore na tom delu debla.

Ali ova oštećenja ne pogađaju samo požegaču već i druge sorte šljiva. Zapažanja koja smo dobili u ovom pravcu pokazala su, da su crvena ranka i metlaš znatno osetljiviji prema ovoj vrsti oštećenja nego požegača. Jedino se crnošljiva pokazala otpornijom.

Oštećenja debla od mraza pojavljuju se najčešće na stablima do deset godina, a naročito na onim stablima koja nisu pravilno zasađena ili im se deblo iskrivilo u pravcu jug-sever ili zapad-istok. Osim toga, češće stradaju stabla koja nisu dovoljno negovana.

Oštećenja se mogu ublažiti ili sprečiti blagovremenim krečenjem, postavljanjem koca s jugozapadne strane debla i postavljanjem stabla pri sađenju nešto ukoso, u pravcu jugozapada.

Cvet požegače je otporan prema mrazu u istoj meri kao i cvet rakijskih sorti. Ali požegača kasnije cveta od rakijskih sorti, zbog čega vrlo često izbegne oštećenja od poznih prolećnih mrazeva. Zbog kasnijeg cvetanja ona ima nešto povoljnije uslove za oplođavanje od rakijskih sorti. Da je ovo tačno, najbolji je dokaz bila 1958 godina, kad su rakijske sorte obilnije cvetale od požegače, ali nisu rodile, jer im je cvet bio oštećen od mraza, a i zametanje je mulo onemogućeno zbog niske temperature. Požegača je te i odine vrlo dobro zametnula i rodila.

Ekonomski činioci

Postoji čitava grupa ekonomskih činilaca, koji su uticali na smanjenje broja stabala požegače, odnosno na orijentaciju proizvođača na rakijske sorte.

Politika cena znatno je delovala u pravcu smanjenja broja stabala požegače i prelaska proizvođača na rakijske sorte. Naročito za vreme rata i neposredno po oslobođenju pokazalo se da je za proizvođača rakija najrentabilniji proizvod šljive. Osim toga, rakijske sorte u uslovima primitivne agrotehnike bile su produktivnije od požegače. Dakle, računica je potiskivala požegaču u proizvodnji.

I slabe mogućnosti plasiranja suve šljive negativno u delovala na proizvodnju požegače. Dok su pre Prvog svetskog rata ove mogućnosti bile velike, one se između dva rata i stalno smanjuju, zbog toga što se na evropskom tržištu polvila američka suva šljiva, koja je bila odlično sušena ili pakovana i kao takva potiskivala našu suvu šljivu.

Pored suve šljive i pekmez je na evropskom tržištu imao slabu potražnju. Nјega zamenjuju druge namirnice – marmelada, džemovi, buter, margarin.

Pošto suva šljiva i pekmez, vrlo važni proizvodi požegače, nisu mogli da se plasiraju u dovoljnoj meri i po povoljnim cenama, najveći deo proizvodnje požegače odlazio u rakiju. Zbog ovoga za proizvođače postaje ekonomski opravdanije da sade rakijske sorte, jer one bolje odgovaraju primitivnim uslovima gajenja i njihovoj slaboj tehničkoj opremljenosti. I poskupljenje ogrevnog drveta čini proizvodnju rakije rentabilnijom od sušenja šljiva.

Međutim, u poslednje vreme situacija se osetnije menja pogledu politike cena suve šljive i rakije, pa se ponovo ceha težnja za gajenjem požegače. Danas se sveži plodovi šljive požegače znatno više plaćaju od plodova rakijskih sorti šljiva. Takođe, odgovarajućom politikom cena suve šljive i porezom na rakiju, nastoji se da se ograniči gajenje rakijskih sorti. Zbog toga je opravdana i težnja proizvođača u napuštanju rakijskih sorti, koje se jedino mogu iskoreniti za proizvodnju rakije. U prilog napuštanja rakijskih sorti ide i proizvodnja rakije od raznih drugih sirovina, pa čak i; od uglja. Na kraju, sušnice koje se podižu lože se ugljem, što znatno pojeftinjuje proizvodnju i poboljšava kvalitet suve šljive.

Degeneracija požegače

Slabo uspevanje požegače u periodu 1929—1951 g. stvorilo je verovanje kod nekih voćarskih stručnjaka da požegača degeneriše. Zbog nepoznavanja pravih uzroka nazadovanja požegače, teorija o senilnoj degeneraciji imala je svog opravdanja. Pod senilnom degeneracijom požegače podrazumeva se njeno biološko starenje zbog dugotrajnog vegetativnog razmnožavanja. Ovo praktično znači, da su šena bujnost, rodnost i otpornost umanjeni zbog ove „starosti” i da ćemo u bliskoj budućnosti: gajenje požegače morati potpuno da napustimo. Ovo mišljenje bilo je prilično rašireno i delovalo je obeshrabrujuće na voćarske stručnjake i proizvođače i prilično doprinelo napuštanju požegače korist rakijskih sorti.

Prema našem mišljenju, ne može biti govora o senilnoj generaciji požegače. Velika rodnost požegače u period od 1951 do 1959 godine nedvosmisleno opovrgava tvrdnju i degeneraciji. Za slabije uspevanje požegače u pojedinim zasadima treba tražiti druge uzroke.

Mere za povećanјe produktivnosti požegače

Iz izlaganja o uzrocima smanjenja broja stabala požegače jasno su nagoveštene i mere koje treba primenjivati u cilju povećanja produktivnosti i poboljšanja kvaliteta požegače.

Proizvodnja kvalitetnih sadnica

Kvalitetne sadnice predstavljaju preduslov od koga u velikoj meri zavisi produktivnost i dugovečnost novih zasada. Sadnice moraju kvalitetno odgovarati uslovima sredine u kojoj se zasad podiže i ne smeju biti zaražene šarkom. Ako sadnice ne odgovaraju uslovima sredine, onda i sve kasnije mere koje će se primenjivati u proizvodnji neće biti u stanju da nadoknade te nedostatke. Specijalna pažnja mora biti posvećena zdravstvenom stanju sadnica. Ovo naročito zbog toga, što je ustanovljeno, da se šarka šljive uglavnom širi zaraženim sadnicama. Danas se smatra, da će se dalje širenje šarke sprečiti samo ako se u proizvodnji koriste sadnice koje su nezaražene ovom bolešću.

Pored kvaliteta i zdravstvenog stanja sadnica, vrlo je važno i pitanje izbora odgovarajućih podloga za svaki pojedini zasad požegače, jer od pravilnog izbora podloga zavisi rodnost i dugovečnost šljivika.

Podloge za požegaču

Izdanak. — Pri podizanju zasada požegače uglavnom su korišćene sadnice proizvedene iz izdanka. Proizvodnjom sadnica bavili su se sami prozvođači – seljaci. Sadnice su uglavnom, odgajane na zemljištu s koga je povađen dotrajali zasad požegače, tj. na mestu postanka izdanka. Ove sadnice imaju vrlo dobro razvijen korenov sistem. Poneki proizvođači presađivali su jednogodišnje izdanke iz voćnjaka u rastilo, i u rastilu ostajale do dve godine. Takve sadnice imale su korenov sistem lepo razvijen, zbog čega su se bolje primale i brže razvijale nego sadnice dobijene na prvi način.

U svakom slučaju, sadnice požegače proizvedene iz izdanka imaju ozbiljne nedostatke. Pre svega, ovim načinom razmnožavaju se i stabla loših osobina (razni šljivici, slabo rodna i bolesna stabla). Zatim, ovakve sadnice su najnčešće kržljavog porasta, imaju u, većini slučajeva krivo deblo i krunu nepravilnog oblika, pa za jednu do dve godine kasnije stupaju u punu rodnost. Naposletku —ovim sadnicama najlakše se širi šarka šljive, jer se izdanci uzimaju i od zaraženih stabala. Ukoliko se proizvode sadnice (požegače iz izdanka, izdanke treba obavezno presaditi u rastilo. Rastilo se mora dobro pođubriti stajnjakom i izrigolovati na dubinu najmanje od 50 cm. Rigolovanje zemljišta obavlja se rano u jesen, a sađenje izdanka takođe se vrši u jesen.

Izdanke uzimati isključivo od provereno nezaraženih stabala šarkom i od stabala rodnih i dovoljno bujnih. Koristiti samo jednogodišnje i dobro ožiljene izdanke.

Izdanci se sade u rastilu na razmaku 80 do 100 cm između redova i 30 do 40 cm razmaka u redu. Posađeni izdanci se skrate u proleće naredne godine na 2-3 cm iznad zemlja. Iz izdanka iziđe nekoliko mladara od kojih se odabere najbolji, a drugi odstrane. Ostavljeni mladar služi za obrazovanje debla sadnice. U toku leta površinu u rastilu treba stalno održavati u obrađenom stanju. Ukoliko se pojave lisne vaši, treba ih suzbijati prskanjem.

U proleće iduće godine, odnosno druge godine po sađenju vrši se obrazovanje krune. Pritom se uzima štap čija je dužina jednaka visini budućeg debla, prislanja se uz sadnicu, pa se iznad njegove dužine odbroji šest pupoljaka, i neposredno iznad šestog pupoljka sadnica se skrati po završenom krunisanju; ispod ostavljenih pupoljaka odstranjuju se svi pupoljci na deblu sadnice. Najbolje je da se ovo odstranjivanje izvrši u momentu bubrenja pupoljaka, jer se oni onda najlakše skidaju.

Iste godine kad je obavljeno krunisanje sadnice su sposobne za vađenje i sađenje u voćnjaku. Ukoliko je porast u rastilu bio slabiji i krunisanje nije moglo da se obavi u drugoj godini, površinu rastila treba pođubriti s 400 kg nitromonkala, 300 kg tomasovog brašna i 300 kg, kalijumove spli, da bi se pojačao razvoj sadnica. Ove sadnice neće imati obrazovanu krunu, ali ih ne treba više držati u rastilu, već ih pri podizanju voćnjaka upotrebiti kao sadni materijal.

Sadnice požegače proizvedene na prednji način mogu se saditi samo na boljim zemljištima, koja ne oskudevaju u plazi. Na svim drugim zemljištima bolje je saditi požegaču proizvedenu kalemljenjem na odgovarajuće podloge.

Proizvodnja sadnica kalemljenjem

U cilju povećanja prinosa i kvaliteta plodova požegače i njenog uspešnog gajenja na slabijim zemljištima, moramo preći na proizvodnju sadnica požegače putem kalemljenja na odgovarajuće podloge.

Kalemljene sadnice imaju velika preimućstva u poređenju s izdankom:

1. Od izdanka nije mogućno u dovoljnoj meri proizvesti sadnice selekcionisanih, najboljih stabala požegače, dok ,je to primenom kalemljenja lako izvodljivo.
2. Izborom podloge s jačim korenovim sistemom koji prodire dublje u zemlju, možemo koristiti nešto slabija č suvlja zemljišta.
3. U mogućnosti smo da dobijemo sadnice požegače nezaražene šarkom, jer uzimamo podloge proizvedene iz semena, a kalem grančice s potpuno zdravih stabala.
4. Kalemljenjem se dobijaju sadnice s pravim deblom i pravilno formiranom krunom, što nije slučaj pri izdaničkoj proizvodnji.

Podloga za požegaču. — Podloga za kalemljenje mogu biti izdanci šljiva ili sejanci šljive odnosno dženarike.

Izdanak požegače. — Ako već podižemo nove zasade izdankom požegače, onda ove izdanke treba okulirati u rastilu i iste godine kad su i sađene. Na ovaj način može se proizvoditi potreban broj sadnica selekcionisanih stabala. Pored toga, na ovaj način proizvedene sadnice znatno su bujnije, imaju pravije deblo i lepše obrazovanu krunu.

Izdanak crvene ranke — ima nešto bolji, razvijeniji korenov sistem od požegače. Na njemu se okalemljena požegača razvija nešto bujnije nego na izdanku požegače. Rano stupa na rod i dobro rađa. Dolazi u obzir za zemljišta koja odgovaraju izdanku požegače.

Crnošljiva predstavlja vrlo dobru podlogu za požegaču. Stablo se razvija vrlo bujno i rađa vrlo dobro. Može se koristiti i za slabija zemljišta. Požegača na njoj okalemljena otpornija je prema mrazu nego na drugim podlogama.

Petrovača je najranija i najbujnija domaća sorta šljiva, koja je u manjem broju razmnožena u okolini Čačka. Na njoj okalemljena požegača razvija se vrlo bujno i vrlo dobro rađa. Sadnice požegače na njoj proizvedene mogu se s uspehom koristiti kao jednogodišnje, bez obrazovane krune, jer su vrlo bujne. Prvenstveno treba koristiti za slabija i suva zemljišta.

Ilinjača, mirisavka i šumadinka. — Predstavljaju sorte šljiva, koje su delimično razmnožene u okolini Čačka. Požegača kalemljena na izdanke navedenih sorti šljiva razvija se bujno i dobro rađa. Nemaju većeg značaja, jer su razmnožene u malom broju, pošto kao sorte nemaju većeg privrednog značaja.

Izdanci metlaša i cerovačkog piskavca takođe se mogu koristiti kao podloge za požegaču, s napomenom da su od njih bolji izdanci crnošljive i petrovače. Derovačkom piskavcu kao otpornijem treba dati preimućstvo.

Podloge iz semena. — Podloge iz semena imaju preimućstvo nad izdancima, naročito za slabo strukturna i suva zemljišta i za terene podložne eroziji, jer njihov koren prodire dublje u zemlju od korena izdanka. Sejanci u izvesnoj meri treba da povećaju bujnost požegače i smanje osetljivost prema suši. Drugo preimućstvo sejanaca je u tome, što oni nisu zaraženi šarkom. Međutim, vrlo je teško proizvesti dovol.an broj nezaraženih izdanaka, pošto sam proizvođač to nije u stanju da postigne.

Dosadašnja iskustva s podlogama proizvedenim iz semena bila su vrlo oskudna i veoma protivrečna. Iznećemo neka svoja zapažanja.

Dženarika pod određenim uslovima predstavlja vrlo dobru podlogu za požegaču. Dženarika skoro u celom svetu služi kao najvažnija podloga za šljivu. Kod nas je požegača kalemljena na dženarici samo u rasadnicima i to u vrlo ograničenom broju. Naši voćari, kao što je poznato, slabo su nabavljali sadnice šljiva u rasadnicima. Pored toga, rasadnici su ranije proizvodili na podlozi dženarike jednu vrlo bujnu, a slabo rodnu sortu šljiva, – tzv. Kojdićevu šljivu. Proizvođači koji su kupili poneku sadnicu ove šljive razočarali su se, jer ona kasno stupa na rod i vrlo slabo rađa. Pošto je slična požegači, smatrali su da je to požegača kalemljena na dženarici, pa su izgubili poverenje u dženariku kao podlogu. Tako je Kojdićeva šljiva kompromitovala dženariku kao podlogu za požegaču.

Dženarici kao podlozi pripisuju se uglavnom ove mane: da je požegača na njoj okalemljena suviše bujna; da kasno stupa na rod i da slabo rađa; da daje slabiji kvalitet plodova od požegače iz izdanka i da je osetljiva prema mrazu.

Prigovor, da požegača kalemljena na dženarici kasno prorodi i kasnije slabije rađa, neosnovan je i proizvoljan, jer bezbroj primera s terena govore suprotno. Tako, požegača kalemljena na dženarici i zasađena u dva ogledna zasada Instituta u Čačku počela je da rađa samo godinu dana kasnije od požegače iz izdanka, ali se zato znatno bujnije razvijala i obilnije rađala. Kvalitet plodova bio je vrlo dobar. Voćni rasadnik u Loznici imao je dva zasada požegače kalemljene na dženarici. Oba su bila na plodnom, aluvijalnom zemljištu. Požegača se razvijala vrlo bujno i vrlo dobro je rađala. Na imanju Srednje poljoprivredne škole u Banja Luci zasad požegače kalemljen na dženarici dao je u osmoj godini po sađenju 20.000 kg plodova po hektaru. Na Kosovu i Metohiji, kao i u Makedoniji nalazi se veći broj zasada požegače kalemljene na dženarici. Oni vrlo dobro rađaju.

Međutim, tačno je, da je požegača kalemljena na dženarici nešto osetljivija prema mrazu nego proizvedena iz izdanka. Naročito je deblo požegače u ovom slučaju osetljiva prema mrazu. Ova osetljivost dženarike otklanja se ako se redovno sprovede prskaše protiv plamenjače i rđe, a deblo kreči svake godine sredinom februara. Dženarika daje dobre rezultate na svim zemljištima, izuzev vlažnih, suviše plitkih i teških. Odgovaraju joj svi položaji, a posebno istočni i južni. U pogledu reona gajenja, najbolje rezultate daje u reonu vinove loze. Van reona vinove loze požegača na dženarici uspeva samo na istočnim i južnim položajima. Na većim nadmorskim visinama ne dolazi u obzir za gajenje.

Moramo još jedared da naglasimo, da je dženarika dobra podloga za požegaču, a naročito za siromašnija zemljišta i za reone vinove loze i njegove neposredne blizine.

Petrovača je od svih rakijskih sorti šljiva najbolja podloga za požegaču. Ima vrlo dobru klijavost semena. Na njoj okalemljena požegača razvija se u rastilu vrlo bujno. Na stalnom mestu razvija se takođe bujno. Rano prorodeva i daje dobar kvalitet plodova. Odgovara skoro svim reonima gajenja požegače. Koren joj prodire duboko u zemlju, zbog čega uspeva i na suvim i težim zemljišitima. Otpornija je prema mrazu od dženarike i ranije završva s vegetacijom. Dolazi u obzir za zamenu dženarike van gajenja vinove loze i za veće visine.

Crnošljiva dobijena iz semena maše je pogodna od petrovače kao podloga za požegaču. Dolazi u obzir samo u slučajevima kad se ne može proizvesti dovoljno sejanca petrovače.

Crvena ranka po svojim osobinama slična je crnošljivi. Dolazi u obzir u istim slučajevima kao i crnošljiva.

Cerovački piskavac ne dolazi u obzir za požegaču kao podloga proizvedena iz semena, jer se sejanci vrlo kržljavo imaju i u semeništu i u rastilu.

Požegača takođe ne dolazi u obzir pošto se njeni sejanci i u semeništu i u rastilu razvijaju vrlo sporo i sadnice ostaju male i kržljave. Osim toga, sejanci požegače kao i njeni izdanci – imaju plitak korenov sistem.

Pored navedenih rakijskih sorti šljiva, kao podloge i požegaču mogu se koristiti i druge sorte, pod uslovom da im se sejanci razvijaju u semeništu i rastilu bujno i da su po svojoj prirodi što više otporni prema mrazu. Takvu jednu sortu pod nazivom „plavaja“ pronašao je rasadnik Valjevu.

Visina debla sadnica

Ispitivanja koja smo vršili u pogledu uticaja visine debla na bujnost i rodnost požegače pokazala su, da se požegača bujnije razvija ukoliko ima kraće deblo, a uporedo s tim da daje i veće prinose po stablu. No, s obzirom na to da požegača ima relativno duge ramene i sekundarne grane, koje se pod teretom roda savijaju do zemlje, najbolje je da deblo bude visoko 0,90 do 1,00 m. Nisko deblo olakšava i pojeftinjava berbu plodova i olakšava negu i zaštitu krune; bolje vlažnost prizemnih vazdušnih slojeva; niža kruna potkoristi ugljen-dioksid koji isparava iz zemljišta, kao i punije zasenjuje površinu oko stabla i uslovljava rad korisnih mikroorganizama u zemljištu; na kraju – niska kruna umanjuje isparavanje vlage iz zemljišta.

Za požegaču najbolje odgovara piramidalan oblik krune. Zbog navedenog treba proizvoditi sadnice s 4 do 5 osnovnih ramenih grana i jednom vodilicom.

Podizanјe zasada požegače

Da bi novi zasadi požegače bili što rentabilniji, pored dobrih sadnica naročitu pažnju treba posvetiti izboru i pripremanju zemljišta za sađenje, zatim sistemu sađenja i nezi mladog zasada.

Zemljište i položaj

Izbor odgovarajućeg zemljišta za podizanje zasada požegače predstavlja vrlo važan preduslov za normalno razviće, redovnu rodnost, visok kvalitet plodova i dugovečnost zasada požegače. Ranije je bilo naglašeno, da je požegača vrlo plemenita sorta i da ima plitak korenov sistem, zbog čega za normalno uspevanje zahteva dovoljno plodno, duboko i srednje rastresito zemljište. Pre svega, važno je da se zemljište preko leta pogodnim merama može održavati u potrebnom vlažnom stanju, jer požegača zbog plitkog korenovog sistema i redovne i visoke rodnosti zahteva da zemljište u toku leta ima dovoljno vlage. Treba i izbegavati plitka i suviše teška zemljišta, a pre svega glinuše, kao i zemljišta koja preko zime zadržavaju vlagu duže vremena u svom gornjem sloju, kao što su ravničarski podzol. A najbolje rezultate daje na srednje teškim, ilovačastim zemljištima. Kvalitet zemljišta utoliko više dolazi do izražaja ukoliko su slabiji klimatski uslovi i agrotehnika.

Što se tiče položaja, za požegaču su najnepovoljniji jugozapadni i zapadni položaji, jer na njima deblo često i jače strada od izmrzavanja. U rejonu gajenja vinove loze i manjim nadmorskim visinama, najbolji su severni i istočni položaji. Ukoliko se vlaga u zemljištu može sačuvati ili obezbediti – i južni položaji su vrlo pogodni za požegaču. Van reona gajenja vinove loze i na većim nadmorskim visinama, najbolji su južni i istočni položaji. Zatvoreni položaji ne odgovaraju požegači, jer na njima jače strada od plamenjače i rđe. a postoji i veća mogućnost oštećenja cveta od poznih prolećnih mrazeva.

S porastom nadmorske visine smanjuje se količina toplote, a time i uslovi za normalno uspevanje požegače. Ona se s vrlo dobrim uspehom može gajiti u Srbiji do oke 600 m nadmorske visine, a u Makedoniji i do 900 metara.

Pri podizanju novih zasada posebnu pažnju treba posvetiti „zamorenosti“ zemljišta. Ni u kom slučaju ne smeju se ponovo saditi požegača na krčevinama dotrajalih zasada požegače. Na takvim zemljištima, posle 2-3 g. mogu se saditi druge vrste voćaka. Za ponovno sađenje požegače potrebno je da se takva zemljišta što duže planski koriste ratarskim kulturama i stočnim biljem. Na boljim zemljištima period odmaranja treba da traje 10-12 godina, Zato vreme, a najmanje u toku tri godine, treba gajiti crvenu detelinu, grašak, graoricu i slične biljke. Na zemljištima na kojima preti opasnost od erozije izbegavati okopavine. Najbolje je da se za to vreme gaji samo lucerka ili crvena detelina ili neka druga leptirnjača.

Popravka zemljišta. — Za gajenje požegače mogu se s vrlo dobrim uspehom koristiti i slabija, iscrpena zemljišta, pod uslovom da su duboka i da nisu suviše teška. Ali takva zemljišta moraju se pre sađenja popraviti.

Slaba zemljišta popravljaju se davanjem organskih materija i kreča. Od organskih đubriva daje se stajnjak, kompost i zelenišno đubrivo. Uporedo s ovim dodaje se kreč. Pre toga treba ispitati hemijski sastav zemljišta, da bi se odredile količine veštačkih đubriva. Ako je zemljište vrlo siromašno u kalijumu i fosforu, rastura se pred oranje oko 1.000 kg tomasovog brašna i oko 800 kg 40% kalijumove soli. Posle oranja rastura se još 500-600 kg tomasovog brašna, 300-400 kg kalijumove soli i oko 200—300 kg nitromonkala. Posle plitkog oranja seju se biljke za zelenišno đubrenje. Za 1 ha obično se upotrebljava smeša od 100 kg ozime graorice i 50 kg raži ili 120 kg graška i 50 kg raži. Naredne godine, kad se izvrši zaoravanje zelene mase zemljištu se daje i kreč, najbolje mleveni krečnjak, u količini do 3.000 kg/ha. U jesen se ponovo seju bilže za zelenišno đubrenje – obično grašak, ako je prethodno godine sejana graorica i obrnuto. Treće godine – po izvršenom zaoravanju zelene mase – ako je potrebno, ponovo se dodaje reč. Zatim se podiže zasad. požegače, a to znači u jesen treće godine po započetoj popravci zemljišta. S popravkom zemljišta nastavlja se i posle sađenja – setvom i a za zelenišno đubrenje, davanjem svake treće godine po 1200 kg. sirovog krečnjaka ili odgovarajuće količine saturacionog mulja ili lapora. Osim toga, svake godine dodaju se odgovarajuće količine azota, fosfora i kalijuma.

Ovakve popravke zemljišta prilično su skupe i zahtevaju, duži period vremena, pa se sve više prelazi na popravku cele površine zemljišta za vreme samog sađenja, a nastavlja u narednim godinama. Pri ovome se obavlja rigolanje, uz prethodno dodavanje kalijumovih i fosfornih đubriva, kao što se to radi u prvom slučaju. Voćke se pri sadnji posebno đubre s najmanje 10 kg stajnjaka. Kao i u prvom slučaju, seju se biljke za zelenišno đubrenje i dodaju potrebnu količine kreča.

Ukoliko se na siromašnim iscrpenim zemljištima želi zasaditi voćnjak bez prethodne ili neposredne pripreme cele površine, mora se obavezno pođubriti prostor oko zasađene voćke. U ovakvim slučajevima za svaku voćku iskopa se jama široka najmanje 1,5 m, a duboka 0,40-0,60 m. Zemlja izvađena iz jame treba dobro da se izmeša s 3 kg tomasovog brašna i 1,5 kg 40% kalijumove soli. Po izvršenoj sadnji oko sadnice se rastura 10-15 kg stajnjaka ili 20-30 kg. komposta i 3 kg sirovog krečnjaka, odnosno 6 kg saturacionog mulja. U jesen, pre sadnje, ili u proleće, posle sađenja po celoj površini seju se biljke za zelenišno đubrenje. Pre setve rasturi se po hektaru 400 kg tomasovog brašna, 300 kg 40% kalijumove soli i 300 kg azotnih đubriva. Docnije, po zaoravanju zelene mase, dodaje se kreč, čija količina zavisi od kiselosti zemljišta i vrste krečnog materijala. Zeleništvo đubrenje nastavlja se sve dok se zemljište u zasadu dovoljno ne popravi, a svake godine rastura se po 300 kg tomasovog brašna i kalijumove soli. Azotna đubriva se ne dodaju ako se seju leguminozne biljke.

Priprema zemljišta. — U svakom slučaju najbolje je da se cela površina rigoluje: na lakim zemljištima na dubinu od 40 cm, a na težim do 60 cm. Na podzolima, rigolovanjem treba da se razbije nepropustljiv sloj zemljišta. Pred rigolovanje rastura se jedan deo tomasovog brašna i kalijumovog đubriva, a drugi po izvršenom rigolovanju. Ne treba davati više od ukupno 1.500 kg tomasovog brašna i 1.200 kg 40% kalijumove soli. Količine ovih đubriva određuju se na osnovu analize zemljišta.

Ako se rigoluje cela površina, onda ne treba za sadnju kopati velike jame, već samo toliko velike da se u njih može nesmetano smestiti korenov sistem sadnice.

Ako se ne može obaviti rigolovanje cele površine, onda i rigolovanje pojasa širine 2,5 m u pravcu redova takođe zadovoljava. I pri ovom načinu pripreme zemljišta treba dodati odgovarajuću količinu tomasovog brašna i kalijumove soli.

I samo kopanje jama, a naročito na strukturnim zemljištima, daje zadovoljavajuće rezultate. Jame za jesenju sadnju treba kopati na mesec dana pre sadnje, a za prolećnu preko zime. Jame treba da su široke 1,5 do 2 m a duboke 0,40-0,60 m. Zemlja iz jame treba da se dobro izmeša s ranije navedenim količinama fosfornih i kalijumovih đubriva. Dobro je, da se donji sloj zemlje iz jame rasturi po površini zasada, a namesto nje da se stavi površinska zemlja.

Vreme sađenja

Požegaču treba, po mogućnosti, uvek saditi u jesen, najbolje još početkom oktobra. Ako sađenje nije mogućno tad obaviti, onda treba saditi preko zime, kad to vremenske prilike dozvole (zemlja ne sme biti ni suviše vlažna, a temperatura vazduha da je iznad nule). U proleće treba saditi što ranije, a najkasnije do 15 marta. Jesenje sađenje uvek daje bolje rezultate.

Razmak sadnje određuje se prema kvalitetu i konfiguraciji zeatljišta, podlozi i potrebi gajenja uzrodica.

Ranije praktikovano sađenje u trougao treba napustiti, jer ovaj sistem sađenja otežava obradu zemljišta na strmim terenima i u više pravaca, a na ravnim terenima požegača se praktično i ne sadi. Danas se obično praktikuje sađenje u kvadrat. Ovaj način sađenja omogućava izvođenje obrade popreko, na pravac pada zemljišta, pa je za strme terene zbog toga i bolji od sađenja u trougao. U ravnicama obrada se može nesmetano izvoditi u svim pravcima. Na strmim i izlomljenim terenima sađenje može po konturama, izohipsama. Ovaj način je najbolji, ali ga je jedino mogućno pravilno izvesti na većim površinama, pri podizanju zasada na poljoprivrednim dobrima i pri udruživanju individudualnih proizvođača. Značaj ovog sistema je naročito veliki ako se uporedno vrši terasiranje.

Ako konfiguracija zemljišta dozvoljava, treba saditi i u pravougaonik, u kom slučaju je razmak između voćaka u redovima manji nego između redova. Preimućstvo ovog načina sađenja je u tome što se prostor između redova može dužeg vremena koristiti za gajenje uzrodica. Pored toga, ako je sadnja u redovima gušća, može da stane veći broj sadnica po hektaru nego pri sadnji u kvadrat. Ovaj način sađenja mogućno je primeniti samo na terenima na kojima se pravac redova može postaviti popreko na pad terena, ili na ravnim zemljištima.

Pri kvadratnom sađenju razmak između sadnica iz izdanka ili kalemljenih na izdanku požegače i crvene ranke treba da bude 6 x 6 m. Za sadnice kalemljene na izdancima rakijskih sorti i njihovim sejancima, – izuzev petrovače – treba da bude 6,5 X 6,5 m, a za sadnice na sejancima dženarike i petrovače 7 x 7 m. Na slabijim zemljištima razmak treba da bude za pola metra manji nego na boljim zemljištima.

Pri pravougaonom obliku sadnje razmak između redova je 7 m, a odstojanje između voćki u redu obično je za izdanak požegače 5 m, a za sejance 5,5 m. Gušća sadnja u radovima ne smanjuje prinose, ako je pravac redova sever-jug. Krune u redovima mogu se dodirivati, jer između redova ostaje dovoljno prostora za njihovo osvetljavanje i nesmetanu obradu.

Tehnika sađenja

Pre stavljanja sadnice u iskopanu jamu pobija se kolac. Kolac treba da je oljušten, a deo koji se pobija u zemlju mora se nagoreti ili premazati terom. Tek pošto se kolac pobije, jama se puni zemljom i malo nagazi. Zatim se pristupa sađenju.

Sadnice koje su donete na mesto sađenja i privremeno utrapljene, vade se iz trapa i po redu sade. Pre sađenja žile se nešto skrate s tim da presek bude prav a ne kos. Skraćivanje se izvodi oštrim voćarskim makazama. Potom se koren sadnica stavlja u jamu ili neki veći sud u kome se nalazi žitka kaša od smeše ilovače i goveđe balege. Pri jesenjoj sadnji ovo potapanje nije obavezno. Sadnice se zatim raznose na mesta određena za sađenje. Samo sađenje obavlja se na taj način što se ašovom sa severoistočne strane od koca napravi jama toliko velika da se u nju može smetati korenov sistem sadnice.

Pri postavljanju sadnice u jamu pazi se, da deblo sadnice bude odmaknuto od koca za jednu šaku. Oko žila sadnice prvo se stavlja sitna zemlja, bez busenja, a onda i nešto krupnija. Prilikom zatrpavanja korena zemlju treba malo nagaziti, ukoliko nije suviše vlažna. Preko tankog sloja zemlje stavlja se stajnjak koji se ravnomerno rasporedi po celoj površini jame. Pri prolećnom sađenju dobro je da se sipa i jedna kofa vode. Iznad stajnjaka stavlja se vrlo tanak sloj zemlje.

Treba paziti da se sadnice ne zasade duboko. Zbog toga se preporučuje da se jama napuni zemljom bar 15 dana pre sađenja IJŠ da se zemlja u jami što bolje nagazi, ako nije suviše vlažna ili teška. Zasađena sadnica privezuje se uz kolac vrbovim prutom ali ne suviše čvrsto.

Orezivanje zasađenih sadnica. — Ukoliko se sađenje obavlja u jesen, orezivanje se obavlja tek narednog proleća. Naprotiv, pri prolećnoj sadnji, orezivanje se vrši neposredno po sađenju.

Posle orezivanja sadnice se okreče, jer krečno mleko umanjuje isparavanje, što pozitivno deluje na primanje.

Podizanje zasada u kooperaciji sa zemljoradničkim zadrugama

Savremena voćarska proizvodnja zasnovana je na primeni mehanizacije, radi smanjenja proizvodnih troškova. Ali, mehanizacija se ne može ostvariti na malim zasadima individualnih proizvođača. Na ovakvim zasadima ne mogu se stručno sprovesti ni odgovarajuće agrotehničke mere, niti zaštita voćnjaka od bolesti i štetočina. Zbog toga i proizvođači i zajednica svake godine imaju ogromne gubitke. Zbog neredovne rodnosti naša zemlja nije u mogućnosti da redovno snabdeva određena inostrana tržišta i da ih č:talno veže za sebe.

Rečeno je, da je požegača sorta koja može svake godine da rađa i da daje vrlo visoke prinose. Ali, redovna rodnost, visoki prinos i dobar kvalitet mogu se ostvariti samo ako se podizanje i nega zasada obavljaju stručno, uz primenu bolje agrotehnike i većih ulaganja. Individualni seljak nije u mogućnosti da sam podigne zasad požegače onako kako je to pravilno, niti da mu docnije pruži potrebnu negu i određena ulaganja. Ovo pitanje individualni proizvođači mogu rešiti najsigurnije putem kooperacije sa zemljoradničkom zadrugom.

Zadruga preko svog poljoprivrednog stručnjaka je u mogućnosti:

• da sprovede potrebna ispitivanja zemljišta na osnovu kojih će se izvršiti neophodna popravka pre sađenja i kasnije;
• da obezbedi odgovarajući materijal za melioraciju zemljišta i da istu pravilno sprovede;
• da obezbedi potreban kredit za podizanje i negu zasada;
• da izvrši rigolovanje zemljišta traktorom, jer je znatno jevtinije i brže nego rigolovanje ašovom;
• da nabavi kvalitetne sadnice, koje se danas proizvode u specijalizovanim rasadnicima, i da za svaki tip zemljišta odredi odgovarajuću podlogu;
• da obezbedi potrebna đubriva i sredstva za zaštitu od bolesti i drugi materijal za negu zasada;
• da stručno rukovodi sađenjem i negom zasada;
• da organizuje i sprovodi zaštitu od poznih prolećnih mrazeva;
• da primeni savremenu mehanizaciju i da proizvodnju učiniti što rentabilnijom. Zadruga je dalje u mogućnosti, da podigne moderne sušnice koje he kao gorivo upotrebljavati ugalj i naftu, što sve zajedno treba da pojeftini proizvodnju suve šljive, odnosno, da svežu šljivu plaća nešto skuplje. I kad se radi o proizvodnji rakije, zadruga može da podigne velike pecare, koje bi kao gorivo koristile takođe ugalj, što će opet u znatnoj meri uticati na smanjenje troškova proizvodnje rakije.

Dakle, preimućstva udruživanja proizvođača sa zadrugama veoma su izrazita, naročito u povećanju proizvodnje, poboljšanju kvaliteta, smanjenju proizvodnih troškova, lakšem i bržem unovčavanju proizvoda i povećanju rentabilnosti proizvodnje.

I drugi oblici kooperacije imaju puno ekonomsko opravdanje. U svakom slučaju, zadruga je u mogućnosti da znatno podigne proizvodnju i bolje unovči proizvode svojih zadrugara, nego što su to oni sami u stanju da učine. I zadruga i zadrugari treba da nastoje, u obostranom interesu, da se kooperacija ostvaruje u što je mogućno širem obimu, jer — na kraju krajeva — zadrugu predstavljaju zadrugari i zadruga postoji zbog zadrugara, a ne zadrugari zbog zadruge. Na kraju, i zajednica pomaže zemljoradničke zadruge zbog zadrugara.

Nega zasada

Održavanje zemljišta u zasadima

Svi savremeni sistemi održavanja zemljišta u voćnim zasadima imaju zajednički cilj: održavaše i poboljšanje plodnosti zemljišta, kao i obezbeđenje voćaka potrebnim količinama vlage, naročito u kritičnim periodima.

Postoje različiti sistemi održavanja odnosno korišćenja zemljišta u voćnim zasadima. Koji će se sistem primeniti, to zavisi od više činilaca, a u prvom redu od starosti zasada, osobina zemljišta, klime, ekonomskih činilaca i drugih momenata.

Jalovi ugar. — Pri ovom načinu zemljište se preko godine stalno održava u obrađenom stanju. U jesen ili u toku zime vrši se oranje, koje ne sme biti dublje od 12 cm, jer požegača ima vrlo plitak korenov sistem. Preko leta, odnosno u toku vegetacije, korov se mora stalno uništavati. Da bi se sprečilo gubljenje vlage, zemljište se stalno održava u rastresitom stanju. Posle svake jače kiše, kad se stvori pokorica, zemljište se drlja ili kultiviše. Ukoliko je obrada plića a češća, dejstvo je veće.

Ovim sistemom, isparavanje i nekorisno gubljenje vlage svedeno je na najmanju meru. Pored toga, ovaj sistem omogućava najveće korišćenje padavina. Zbog navedenog, on najbolje i odgovara u suvim reonima. Pored toga, jalovi ugar pruža najpovoljnije uslove da voćke iskoriste hranljive materije, pod uslovom da je zemljište plodno i bogato organskim materijama. Ugar stvara i najpovoljnije uslove za rad korisnih mikroorganizama u zemljištu, zbog čega se i organske materije u zemljištu brzo razlažu. I opasnost od prolećnih mrazeva nešto je umanjena ako se zemljište u voćnjaku na ovaj način održava.

Ali ugar u voćnim zasadima daje vrlo dobre rezultate samo ako se primenjuje pored veštačkih đubriva i obilno đubrenje organskim đubrivima, u prvom redu stajnjakom. Smanjenjem količina organskih đubriva umanjuje se i povoljno dejstvo jalovog ugara. Ovo je dokazano mnogobrojnim ogledima i praksom.

Pa ipak, trajnije održavaše zemljišta u voćnim zasadima pod jalovim ugarom napušta se iz mnogih razloga, Pre svega, na strmim terenima ugar ubrzava dejstvo erozije, zatim — zemljište se brzo osiromašuje u humusu, koji se mora davati u velikim količinama u vidu organskih đubriva; bez dovoljno humusa kvari se struktura zemljišta i remeti rad korisnih mikroorganizama; bez đubrenja zemljište se brzo iscrpljuje; naposletku — ugar nema svoje ekonomsko opravdanje.

Zbog navedenog, prelazi se na jednu modifikaciju ovo sistema: zemljište se održava u obrađenom stanju do sredine ili kraja jula, kad se zaseju biljke za zelenišno đubrenje ili se pusti da nesmetano rastu trave, pa se one u jesen zaoru. Najbolje je jedne godine primenjivati zelenišno đubrenje, a druge godine održavati ugar do kraja jula, zatim pustiti da rastu trave koje zaorati krajem jeseni.

Sistem jalovog ugara ne dolazi u obzir za mlade zasade koji još nisu stupili na rod. Nјegova primena u mladim zasadima je ekonomski neopravdana. Prema tome, jedino dolaze u obzir zasadi koji su u radu i pod uslovima da se redovno primenjuje obilno đubrenje organskim đubrivima.

Zelenišno đubrenje. — Umesto jalovog ugara sve više se preporučuje kombinacija jalovog ugara sa zelenišnim đubrenjem. U određenom periodu seju se odgovarajuće biljke, koje se, kad dostignu potrebnu vegetativnu masu, zaoravaju i time zemljište obogaćuju organskim materijama — humusom. Ovaj sistem ima za cilj da stajnjak zameni zelenišom. Ali, ova kombinacija ne dolazi u obzir za voćne zasad u krajevima gde godišnje pada manje od 550 mm taloga, a ne može se primeniti zalivanje.

Putem zelenišnog đubrenja unosi se u zemljište toliko organskih materija koliko i srednje obilno đubrenje stajnjakom. Ako se seju leguminoze, onda se u zemljište unosi azot, i to najmanje jedna polovina godišnjih potreba voćaka u njemu, što znači da se godišnja potreba u azotnim đubrivima može smanjiti na polovinu. Kalijumova i fosforna đubriva moraju se davati u nesmanjenim količinama. Istina, putem zelenišnog đubrenja unosi se u zemljište 30—60 kg fosfora i 50—180 kg kalijuma, ,ali su to količine koje su uzete iz zemljišta.

Pored bogaćenja zemljišta u organskim materijama zelenišno đubrenje korisno je i iz drugih razloga; — ono oživljava rad korisnih mikroorganizama u zemljištu, povećava provetravanje i rastresitost zemljišta, sprečava dejstvo erozije.

Ovaj sistem održavanja zemljišta u zasadu koji je na rodu može se primeniti na više načina. Uglavnom, zemljište u voćnjaku treba održavati u obrađenom stanju od početka aprila do kraja jula. Krajem jula, ako to vremenske prilike dozvoljavaju, obavlja se setva biljaka za zelenišno đubrenje. Ako su jul i avgust suvi meseci, setva se obavlja kasnije, a najbolje u prvoj polovini septembra. Prema tome u prvoj polovini vegetacije, za porast stabala, za cvetanje i proizvodnju plodova, voćkama stoje na raspoloženju celokupne količine vlage u zemljištu. U drugoj polovini vegetacije, vlaga se deli između voćaka i biljaka za zelenišno đubrenje.

Kod mladih zasada setva biljaka za zelenišno đubrenje izvodi se u jesen ili u proleće, s tim što pri prolećnoj setvi s obe strane redova treba da ostane uzan pojas. On he se održavati u određenom stanju ili pod mulčom.

Biljke za zelenišno đubrenje

Za lakša zemljišta preporučuju se sledeće biljke:

Lupina. — Ako ‘to vremenske prilike dozvoljavaju, seje se krajem jula, i to sama ili u smeši sa seradelom i slačicom. U čistoj setvi potrebno je 200 kg semena po hektaru.

Seradela. — Najčešće se seje u smeši s lupinom, slačicom i facelijom. Ako se seje sama, potrebno je 50 kg semena po hektaru.

Heljda. — Naročito je pogodna za kisela, humozna zemljišta. Podnosi i teža zemljišta. Seje se sa 100 kg semena po hektaru. Spada u medonosne biljke.

Uljana repica. — Ne postavlja posebne zahteve u pogledu zemljišta. Ima brz porast, zbog čega je pogodna za ugušivanje korova. U jačoj zaseni podbacuje u prinosu. Osetljiva je na gaženje. Pri ručnoj setvi treba 30 kg, a pri rednoj 20-25 kg semena po hektaru.

Za srednje teška i teška zemljišta pogodne su:

Letnji grašak i sastrica (graor). — Idealne biljke za laka i srednje teška zemljišta. Za suvlje terene sastrica je bolja. Setva se može obavljati do sredine avgusta. U čistoj setvi ide 160-180 kg. Mogu se sejati i u smeši s lupinom i slačicom.

Letnja graorica. — Zadovoljava se slabijim uslovima, a za vreme suše daje još uvek zadovoljavajuće rezultate. Treba je sejati u smeši s graškom, pri čemu se daje 80 kg graorice i 60 kg graška.

Facelija. — Odlična je medonosna biljka, koja daje dosta zeleniša na lakšim zemljištima. Ne podnosi teža i vlažnija zemljišta. Daje veliku masu, podnosi zasenu i gaženje. Setva treba da se obavi do početka avgusta. Po hektaru je potrebno 12 kg semena.

Slačica. — Na lakšim zemljištima i sušnih godina daje malu masu. Podnosi zasenu i kasnu setvu. Pri setvi krajem avgusta još uvek daje zadovoljavajuće rezultate. Brzo se razvija i guši korovske biljke. U čistoj setvi potrebno je 25 kg semena.

Stočna repica. Podnosi sve vrste zemljišta, s izuzetkom suviše teških, lakih i mnogo kiselih. Ima brz porast. Pri jačoj zaseni podbacuje u prinosu. Seje se sredinom avgusta. Pri setvi omaškom potrebno je po hektaru 10-14 kg a pri mašinskoj setvi 8-10 kg semena.

Za letnju setvu preporučuju se ove smeše:

U starijim zasadima — 8 kg semena slačice i facelije i 50 kg letnje graorice.

U mladim zasadima i suvim terenima — 6 kg suncokreta, 5 kg stočne repice i 50 kg letnjeg graška.

Biljke za zelenišno đubrenje zaoravaju se u jesen ili u proleće. Na terenima izloženim eroziji i na lakšim zemljištima, treba zaoravati u proleće. Dok je na ‘težim zemljištima bolje zaoravati u jesen. Slačicu, stočnu i uljanu repicu treba uvek zaoravati u jesen.

Za ranu jesenju setvu treba uzimati sledeće biljke:

• graorice 60 kg, u smeši s inkarnatkom 15 kg,
• graorice 100 kg, u smeši s ražom 50 kg, ili
• graška 120 kg u smeši s ražom 50 kg.

Pri letnjoj i jesenjoj setvi neleguminoznih biljaka zemljište treba pođubriti sa 100 do 150 kg nitromonkala i oko 300 kg fosfornih i kalijumovih đubriva. Za legimunoze nije obavezno đubrenje azotnim đubrivima.

Mulčiranje. — Pod mulčiranjem ili podastiranjem podrazumeva se pokrivanje cele površine, ili samo površine koju zahvata kruna voćke, slojem organske mase u debljine od 12-18 cm. Organska masa, koja se koristi za mulčiranje može se donositi sa strane ili se proizvodi u samom voćnjaku.

Mulčiranje daje najbolje rezultate kad se cela površina pokrije i kad se sa strane donosi potrebna količina organske mase, ali je ovaj sistem mulčiraša i najskuplji. On se obično primenjuje u sušnim predelima gde godišnje pada manje od 550 mm vodenih taloga.

Za naše uslove uglavnom dolazi u obzir sistem delimičnog mulčiranja, pri kome se glavne količine organske mase proizvode u samom voćnjaku, a samo se jedan deo dokosi sa strane. U reonima u kojim pada više vodenih taloga od 750 mm nije potrebno – mada je bolje – da se organska masa donosi sa strane.

U zasadima u kojima se primenjuje prirodna travna smeša ili specijalno kombinovana smeša trava, kosi se što češće i rastura ispod obima krune voćaka. Da bi trava što bujnije napredovala, zemljište se mora što obilnije đubriti azotnim i fosforiše đubrivima, a u proleće se obavezno drlja cela površina.

Ukoliko se jedan deo organske mase donosi sa strane, dolazi u obzir zakislo seno, slama, kukuruzovina, paprat i slične materije.

Znatno veća količina organske mase dobija se kad se u voćnjaku seje odgovarajuća smeša trava. Dobre rezultate daje sledeća smeša: 30 kg semeka timotijeve trave i 3 kg bele deteline ili 30 kg engleskog ljulja i 3 kg bele deteline.

Mulč u prvom redu povoljno deluje time što sprečava isparavanje zemljišne vlage, a takođe potpomaže bolje korišćenje padavina, naročito na strmim terenima. Mulč potpomaže površinsko razviće korenovog sistema voćaka, čime se bolje koristi bogatiji, površinski sloj zemljišta, a takođe olakšava unošenje i bolje korišćenje đubriva. On stvara povoljne uslove u zemljištu za ishranu voćaka, jer je zemljište ispod mulča uvek rastresito i bogato u organskim materijama. Površine u mulčiranim zasadima se ne oru, zbog čega ne dolazi do oštećenja korena i nadzemnih delova voćaka. Naročita su preimućstva mulča u tome, što on omogućuje izvođenje prskanja u svako doba godine, kao i sve druge radove, jer je saobraćaj omogućen po voćnjaku u svako doba godine pa i neposredno posle kiše. Zemljište ispod mulča nešto se sporije zagreva, zbog čega i cvetanje zakašnjava za 2-3 dana, čime u izvesnim godinama može da se izbegne oštećenje cveta od mraza i šljivine ose.

Mulč ima i izvesne nedostatke. Pre svega, omogućava naseljavanje većeg broja miševa, koji u njemu nalaze pogodno skrovište. Zatim, za vreme suše, može biti vrlo opasan ako se zapali suva masa i pojavi požar. Ali ovi nedostaci mulča znatno su manji od preimućstava koja on ima nad drugim sistemima održavanja zemljišta u voćnim zasadima.

Pri primeni sistema mulča važno je da se trava što češće kosi, čim dostigne visinu od oko 10 cm. Na ovaj način potpomaže se razviće niskih trava i sprečava jače isparavanje vlage iz zemlje.

I pored svih pozitivnih osobina mulča, ipak je za mlađe zasade, odnosno za zasade do 6 godina starosti, bolje i ekonomičnije korišćenje zemljišta uzrodicima i sejanjem biljaka za zelenišno đubrenje. U starijim zasadima, ako godišnje pada više od 700 mm vodenog taloga, ili je omogućeno zalivanje, treba mulčiranju dati preimućstvo nad drugim načinima održavanja zemljišta u voćnim zasadima.

U zasadima u kojima se gaji uzrodica preporučuje se mulčiranje pojasa zemljišta u pravcu redova. Ovo isto važi i u slučaju primene jalovog ugara.

Ledina. — Ledina predstavlja najgori način održavanja zemljišta u zasadima požegače, a naročito u reonima gde godišnje padne manje od 800 mm vodenog taloga, a zemljište je pritom teško i plitko. Na ledini se mladi zasadi sporo razvijaju, a u starijim voćnjacima prinosi su niski, a plodovi najčešće budu sitni. Ledina naročito nepovoljno deluje ako se koristi za košenje trave. Ona može biti opravdana samo u krajevima gde ima dovoljno padavina ili gde se može voćnjak navodnjavati. U tom slučaju trava se može koristiti delimično za mulčiranje, a delimično za ishranu stoke.

Uobičajeno je da se u zasadima seje crvena detelina (trojka) u cilju proizvodnje stočne hrane. Ovaj sistem ima sve nepovoljne osobine ledine. Istina, detelina obogaćuje zemljište azotom, i korisno deluje posle zaoravanja, ali ona pre toga isušuje zemljište više nego prava ledina. Isti je slučaj i sa setvom graška i graorice za stočnu ishranu.

Držanje svinja u voćnjacima. — Držanje svinja izvodljivo je i opravdano samo u manjim zasadima. Korist od držanja svinja u šljivicima je u tome, što svinje riškajući zemlju održavaju voćnjak manje-više u obrađenom stanju. Pored toga, jedući otpale crvljive plodove, one umanjuju opasnost od crvljivosti u narednim godinama. Najzad, svojim tečnim i čvrstim izmetom one đubre zemljište.

Ali, držanje svinja može biti i. štetno za voćne zasade. Krećući se po voćnjaku posle kiše, svinje mogu tako utabati zemlju, da ona više šteti mladim stablima nego dedina. Osim toga, dešava se da sviše mladim stablima mogu teško oštetiti koru.

Sejanje uzrodice. — Uzrodice se mogu gajiti samo u mladim zasadima. U principu, uzrodice otimaju voćkama hranljive materije i zemljišnu vlagu. Neke uzrodice onemogućavaju izvesna prskanja u voćnjaku – npr. jagoda ne podnosi primenu sistemika za suzbijanje lisnih vaši. Uzrodice, naročito u sušnim godinama štetno deluju na razviće voćaka. Zbog toga one uopšte ne dolaze u obzir za gajenje u starijim zasadima, odnosno u zasadima u kojima je skoro cela površina isprepletena korenovim sistemom šljive.

U mladim zasadima – ako se koriste uzrodice – u pravcu redova voćaka treba ostaviti pojas širine krune stabla nezasejan uzrodicama. On se obrađuje i đubri ili se mulčira.

U prvom redu treba gajiti biljke koje se ranije beru i omogućavaju setvu biljaka za zelenišno đubrenje. Kao uzrodice dolaze u obzir ove kulture: zelena silaža, lupina za seme i slično. Ostaci ovog bilja koriste se za mulčiranje pojasa u pravcu redova.

Strnine uopšte ne treba gajiti u zasadima.

Pri primeni uzrodica mora se naročito voditi računa o tome da se zemljište pravilno đubri. Najbolje je primenjivati kombinaciju uzrodica s biljkama za zelenišno đubrenje, uz dodatak potrebnih količina mineralnih đubriva.

Đubrenјe voćnih zasada

Pravilno i redovno đubrenje zasada šljive požegače predstavlja jednu od najvažnijih agrotehničkih mera, jer od ove mere zavisi ne samo visina i kvalitet prinosa, već i razviće, otpornost i dugovečnost zasada. Razume se, đubrenje će imati pun efekt samo u tom slučaju ako se sprovodi zajedno s drugim agrotehničkim merama.

Organska đubriva. — U organska đubriva spadaju materije koje u sebi sadrže, pored hranljivih elemenata i organske materije. Ova đubriva su neophodna zemljištu, jer u njega unose ne samo biljkama potrebne hranljive sastojke, već i humus koji stvara povoljne uslove za dejstvo mineralnih đubriva i bolje korišćenje vodenih taloga i koji popravlja strukturu zemljišta.

Stajnjak. — u 100 mc stajnjaka ima 50 kg azota (što odgovara 250 kg nitromonkala), 30 kg fosforne kiseline (200 kg tomasovog brašna) 60 kg kalijuma (ili 150 kg 40% kalijumove soli) i oko 50 kg kreča. Pored navedenih sastojaka, stajnjak sadrži i neke druge hranljive elemente, poznate pod imenom „mikroelemenata”, a koji su isto tako važni za ishranu voćaka kao i azot, fosfor i kalijum.

Ako se voćnjak svake godine đubri sa 100 mc stajnjaka po ha ili svake treće godine po 300 mc, onda se količina mineralnih đubriva umanjuje za onoliko, koliko stajnjak sadrži pojedinih hranljivih elemenata. Naprimer, ako bi trebalo da se da 500 kg nitromonkala, ta se količina umanjuje za 250 kg, jer 100 mc stajnjaka sadrži 50 kg azota, a to odgovara količini od 250 kg nitromonkala.

Pri korišćenju stajnjaka potrebno je držati se ovih pravila:

• treba ga izvoziti u voćnjak neposredno pred zaoravanje;
• na težim zemljištima zaoravati ga u jesen, a na lakšim rano u proleće;
• koristiti samo dobro zgoreli stajnjak, jer nezgoreli može, kad dođe u dodir s korenom, prouzrokovati izvesna oštećenja.

Kompost. — Sadrži velike količine organske materije i vrlo je pogodan za poboljšanje strukture zemljišta. Među! tim, njegova je vrednost kao đubriva mala. Količine komposta koje se mogu proizvesti na jednom gazdinstvu nedovoljne su za veće površine pod voćnim zasadima. Po jedinici površine treba dati 2 do 3 puta više komposta nego stajnjaka.

Osoka. — I ona predstavlja organsko đubrivo koje u sebi sadrži dosta azota, a malo kalijuma, a naročito fosfora. Ona sadrži takođe vrlo malo i organskih materija, te kao organsko đubrivo ne utiče na popravku strukture zemljišta. Ima poseban značaj za đubrenje zaledinjenih zasada i kao dopunsko đubrivo u maju i junu.

Zelenišno đubrivo. — Kao što je napred rečeno, zelenišnim đubrenjem unose se u zemljište skoro iste količine organskih materija kao i đubrenjem stajnjakom u osrednjim količinama.

U zasadima u kojima se primenjuje mulčiranje nije potrebno đubriti organskim đubrivima prostor koji je pod mulčem. Međutim, korisno je da se površina oko voćki, koja nije pod mulčem, s vremena na vreme pođubri stajnjakom, posle čega se izvrši samo drljanje.

Mineralna đubriva

Mineralna đubriva, koja se pogrešno nazivaju veštačkim, sadrže jedan ili više hranljivih elemenata u neorganskom obliku. Mineralna đubriva koja se danas nalaze u prometu sadrže uglavnom azot, fosfor i kalijum, odnosno one elemente koji najčešće nedostaju zemljištu, zbog čega se moraju redovno i dodavati. Pored toga, postoje i đubriva koja sadrže i druge elemente, kao što su bor, mangan, cink i dr. Đubriva koja u sebi sadrže samo jedan element, nazivaju se prosta, a ona koja sadrže dva ili više zovu se složena ili kombinovana đubriva. Azot utiče povoljno na porast voćki uopšte; fosfor deluje na bolje cvetanje i zametanje plodova i njihovo dozrevanje; kalijum je potreban voćkama jer pozitivno utiče na ukus plodova, blagovremeno dozrevanje drveta, a naročito na visoku rodnost i otpornost voćaka.

Vrste mineralnih đubriva

Nitromonkal sadrži azot u dva oblika: nitratnom, koji deluje odmah i amonijačnom, koji deluje nešto kasnije. Prema tome, ovo đubrivo deluje brzo i dugo. Sadrži 20% azota i oko 40% kreča. Zbog sadržaja kreča treba ga pretežno upotrebljavati za sva kisela i neutralna zemljišta. U svemu je sličan nemačkom đubrivu poznatom pod nazivom kalkamonsalpter.

Krečna ili norveška šalitra je krečno azotno đubrivo V kome se azot nalazi u nitratnom obliku, zbog čega je njegovo dejstvo vrlo brzo, ali zato i kratkotrajno. Slična je čilskoj šalitri, od koje je pogodnija za kisela zemljišta. I ovo je alkalno đubrivo. Naročito je pogodno kao dopunsko đubrivo koje se daje u maju ili junu. Sadrži 15,5% azota i 28% kreča. Treba je čuvati u suvim prostorijama.

Cijanamid je krečno azotno đubrivo u kome se azot nalazi u amidnom obliku. Ovo đubrivo ne deluje odmah. Sadrži oko 21% azota i 35% kreča. Zbog sporijeg dejstva mora se ranije davati. Pogodno je za kisela zemljišta.

Amonijumsulfat je azotno đubrivo u kome se azot nalazi u amonijačnom obliku. Sadrži 20-21% azota. Spada u kisela azotna đubriva, zbog čega jedino dolazi u obzir za alkalna i neutralna zemljišta. Ne deluje odmah, pošto se azot nalazi u amonijačnom obliku.

Čilska šalitra sadrži azot u nitratnom obliku. Deluje brzo i sadrži 16% azota. Danas se praktično u Evropi više i ne koristi, jer je od nje bolja, a znatno jevtinija norveška šalitra.

Superfosfat sadrži 16-18% fosforne kiseline i upotrebljava se na neutralnim krečnim zemljištima, dok na kiselim ne dolazi do punog izražaja.

Tomasovo brašno sadrži oko 16% fosforne kiseline, 40-50% kreča i u vrlo malim količinama neke mikroelemente. Spada u alkalna đubriva, zbog čega je pogodan za đubrenje zasada požegače na kiselim zemljištima. Dejstvo ovog đubriva je postepeno i dugotrajno.

Od superfosfata kao i od tomasovog brašna biljke godišnje iskoriste samo 15-30% fosfora.

Kalijum-hlorid sadrži 40% kalijum-oksida, zbog čega se i zove kalijumova 40% so. Pored 40% kalijum-oksida postoji kalijum-hlorid sa 30% i 60% kalijum-oksida. Pošto nisko procentne kalijumove soli u znatnoj meri povećavaju kiselost zemljišta, to je za upotrebu najprikladnija 40% kalijeva so.

Kalijumsulfat sadrži oko 50% kalijum oksida. Za voćarske kulture pogodniji je od kalijumovog hlorida, pa ga treba više i koristiti.

Pečeni kreč ima oko 80% kalcijumovog oksida. Daje se samo vrlo teškim zemljištima. Po izvlačenju treba ga odmah rasturiti i zaorati. U odnosu na druge izvore kalcijuma pečeni kreč je skup.

Sirovi krečnjak predstavlja vrlo jevtin izvor kreča i sadrži oko 95% kalcijum-karbonata, odnosno, 50% kalcijum oksida. Uzima se u mlevenom stanju i rastura po površini, posle čega se obavlja samo drljanje.

Lapor predstavlja pogodan izvor kalcijuma, naročito onaj koji sadrži veće količine karbonata. Pogodniji je za korišćenje od krečnjaka, jer se lakše drobi i brže rastvara u zemljištu.

Saturacioni mulj takođe je pogodan izvor kreča. Dobija se od fabrika šećera besplatno. Obično 100 kg saturacionog mulja odgovara vrednosti 50 kg sirovog krečnjaka ili 25 kg pečenog kreča. Saturacioni mulj pored kalcijuma sadrži, u manjoj količini, i druge mineralne soli.

Druga mineralna đubriva

Pored navedenih hranljivih sastojaka, izvesnim zemljištima nedostaju i drugi elementi potrebni za ishranu i normalno razviće i rađanje požegače. Od ovih elemenata najčešće nedostaju magnezijum i mangan. U slučaju nedostatka magnezijuma – treba rasturiti oko 1000 kg magnezita po ha. Magnezijum se može davati i prskanjem stabala s 5% rastvora magnezijum-sulfata pre kretanja vegetacije.

Ako nedostaje mangan, voćnjak prskati sa 3-5% rastvora mantan-sulfata pre kretanja vegetacije ili s 0,3 rastvora za vreme vegetacije, a najbolje 10-15 dana posle precvetavanja.

Količina đubriva

Da bi: se što tačnije mogle odrediti potrebne količine organskih i mineralnih đubriva kojima treba đubriti zasade požegače, potrebno je prethodno izvršiti hemijsku i fizičku analizu zemljišta. Ove analize treba obavljati svake treće godine, da bi se imali tačni podaci o plodnosti i drugim osobinama zemljišta. Analize se mogu obavljati u Institutu za agrohemiju i pedologiju zemljišta u Topčideru, kao i u drugim ustanovama koje imaju agrohemijsku laboratoriju.

Na osnovu dobijenih analiza zemljišta određuju se ne samo vrste i količine đubriva, već i druge mere u voćnjaku.

Kao zemljišta dobro obezbeđena fosforom smatraju se ona zemljišta koja u 100 gr zemlje sadrže:

laka zemljišta	10 mg fosforne kis.
srednje teška	12 mg
teška	15 mg

Zemljišta su dobro obezbeđena kalijumom kad imaju ovo stanje:

laka zemljišta	15 mg
srednje teška	20 mg
teška	25 mg

Potrebe u kreču određuju se stepenom kiselosti zemljišta. Za šljivu je zadovoljavajuća kiselost (pH) od 5,5-6 Kcl. Za praksu to znači: ako je pH veća od 6 Kcl treba dodavati krečnjak, da bi se kiselost zemljišta smanjila.

Većina naših zemljišta na kojima se sadi požegača nema dovoljno kalijuma i fosfora, zbog čega ih treba svake godine dodavati u vidu mineralnih đubriva. Ako, pak, zemljište sadrži 30 mg fosforne kiseline i 50 mg kalijumovog oksida, onda fosforna i kalijumova đubriva ne treba dodavati zemljištu.

Azotna đubriva moraju se svake godine davati bez obzira za procenat azota u zemljištu.

Da bi se zasad požegače mogao normalno razvijati i redovno i obilno rađati, potrebno je da svake godine dobija potrebne količine, azotnih, kalijumovih i fosfornih đubriva i to u harmoničnom odnosu. Ogledima je utvrđeno, da se ova harmoničnost postiže ako se svake godine daje 80-100 kg azota – što odgovara 400-500 kg nitromonkala; zatim 90-120 kg kalijuma – što odgovara 220-300 kg 409/o kalijeve soli; i 50-70 kg fosfora odnosno 300-400 kg tomasovog brašna.

Za visoke prinose potrebno je količine kalijuma i fosfora u prve 2-3 godine znatno povećati, pa čak i udvostručiti, da bi se zemljišni fond u ovim sastojcima dovoljno učvrstio, posle čega he se svake godine redovno davati normalne količine ovih đubriva.

Pri određivanju količine đubriva proizvođač mora stalno da prati razvoj i rodnost svojih voćaka i da na osnovu toga povećava ili smanjuje količinu đubriva.

Pošto se kalijumova is fosforna đubriva slabo ispiraju, dodaju se zemljištu svake druge godine, ali tada se unose u udvostručenim količinama. Važno je znati, da ova đubriva treba unositi u dublje slojeve zemljišta, jer se njihovi rastvori sporo spuštaju sami.

Da bi se kiselost zemljišta smanjila za jedan grad, odnosno da bi se od 4,5 popela na 5,5 Kcl, potrebno je na lakšim zemljištima dodati 30 mc sirovog krečnjaka, na srednje teškim 50 mc i na teškim 60 mc. Namesto krečnjaka treba dodati udvostručene količine saturacionog mulja. Pošto se kiselost zemljišta dovoljno smanji treba svake treće godine rasturati po 1.200 kg pečenog kreča ili 2.400 kg sirovog krečnjaka, odnosno po 5.000 kg saturacionog mulja u cilju održavanja kiselosti na potrebnoj visini. Pored toga, ovakvim zemljištima davati azotna i fosforna đubriva koja sadrže i kreča.

Namesto prostih azotnih, kalijumovih i fosfornih đubriva mogu se dodavati i složena đubriva, odnosno đubriva koja sadrže sva tri neophodna hranljiva elementa.

Vreme đubrenja

Za pun uspeh đubrenja vrlo je važno i pravovremeno unošenje pojedinih đubriva u zemljište.

Kalijumova i fosforna đubriva mogu se unositi u zemljište od kraja jeseni pa sve do početka proleća, odnosno za sve vreme trajanja zimskog odmora voćaka. Ipak ih je najbolje davati u periodu oktobar—decembar.

Azotna đubriva u nitratnom i amonijačnom obliku treba davati na oko 4 nedelje pre kretanja vegetacije, a cijanamid 6 nedelja pre. Na srednje teškim i teškim zemljištima, jedan deo azota može se dodati krajem jeseni zajedno s kalijumovim i fosfornim đubrivima. Za ovo je najbolji cijanamid.

Određena količina azotnih đubriva može se davati u dva obroka: 2/3 u proleće, a 1/3 krajem maja ili u junu. Za junski obrok treba isključivo uzimati norvešku šalitru, jer ona brzo deluje. Ako je rodnost preobilna, junski obrok udvostručiti.

Kreč se na zaledinjenom zemljištu može dodavati u svako doba godine, dok se u obrađenom voćnjaku to čini u jesen ili u proleće.

Ako se primenjuju puna đubriva, onda se 2/3 daju u rano proleće, a 1/3 u junu.

Stajnjak se na težim zemljištima unosi, rastura i zaorava u jesen, a na lakšim rano u proleće.

Način đubrenja

Od načina unošenja đubriva u zemljšite, zavisi i njihovo korišćenje od strane voćaka.

Zaoravanja. — Fosforna i kalijumova đubriva, pošto se teško spuštaju u dublje slojeve, moraju se unositi nešto dublje u zemljište. U tom cilju ona se ručno ili mašinama rasture po površini a zatim zaoru na dubinu od 12 do 15 cm. Ovo je lako izvodljivo u zasadima u kojima se primenjuje obrada cele površine. Međutim, u zasadima u kojima se obrada ne sme vršiti zbog erozije, moraju se tražiti drugi načini.

Unošenje tečnih đubriva putem injektora. — Za ovo se spravlja 5% rastvor mešavine đubriva azota, fosfora i kalijuma ili samo kalijumovih i fosfornih đubriva u potrebnoj razmeri. Rastvor se zatim sipa u rezervoar motorne voćne prskalice, a na crevo se stavlja injektor. Pod pritiskom koji se stvara u prskalici tečno đubrivo izbacuje se kroz injektor. Na svaki kvadratni metar površine ispod obima krune i za još jedan metar van obima – na po dva mesta zabada se injektor i izbacuje po pola litra rastvorenih đubriva. Ovaj način đubrenja pokazao se kao vrlo praktičan. Pošto je u ovom slučaju dejstvo đubriva brzo, ono se obavlja u proleće ili nešto kasnije.

Mašinsko unošenje čvrstih mineralnih đubriva

Za ovo postoje specijalno konstruisane mašine, slične“ podrivačima, koje prave podzemne brazde, na dubini koja se želi, i u koje se izbacuje kalijumova i fosforna đubriva. Ovim mašinama travni pokrivač u voćnjaku se neznatno ošteti. Po izvršenom đubrenju potrebno je površinu izravnjati. Kod nas još nisu u primeni ove mašine. One za naše voćarstvo mogu imati veliki praktični značaj, s obzirom na to da je veliki broj zasada podignut na terenima izloženim dejstvu erozije. Ovaj način podzemnog unošenja đubriva mnogo je jednostavniji od đubrenja putem injektora.

Postoje i prostiji načini unošenja mineralnih đubriva u zemljišta koja se ne obrađuju, ali su oni i manje efikasni. Navodimo samo nekoliko njih.

S obe strane redova voćaka rasturaju se đubriva na pojasu širine 1,5-2 metra, koji se posle toga poore. Na ovom pojasu unosi se celokupna količina potrebnih đubriva. Zatim se na istom pojasu zaseju biljke za zelenišno đubrenje. Ili će se primeniti sledeći sistem: u jesen se između redova voćaka pođubri pojas širok 1 do 1,5 metar, a zatim na istoj širini izvrši oranje. Posle toga se brazde poravnjaju i povaljaju. Narednih godina nove brazde prave se neposredno od starih i tako se u toku 4—5 godina pođubri ceo prostor između redova voćaka, koji praktično i treba da se đubri.

Unošenje čvrstih đubriva može se obavljati u jame i pod ašov. Jame se prave svrdlom ili ašovom. Na svaki kvadratni metar koji zauzima površina krune i 1-2 m van tog obima, pravi se po jedna jama duboka 20-25 cm. U ove jame stavlja se određen deo đubriva.

U zasadima požegače koji se mulčiraju primenjuje se samo površinsko unošenje đubriva. Drljanje se vrši samo na nemulčiranom delu voćnjaka.

Azotna đubriva se, po pravilu, rasturaju po celoj površini, posle čega se samo zadrljaju, s izuzetkom amonijumsulfata koji se mora plitko zaorati.

Krečna đubriva, po pravilu, takođe se rasturaju samo i površinski, izuzev pečenog kreča koji se plitko zaorava.

Na ledini je najbolje krečna đubriva rasturati u smeši s kompostom.

Mineralna đubriva se rasturaju omaške ili rasturačima za mineralna đubriva. Pošto se korenov sistem šljive u normalno razvijenim zasadima nalazi po celoj površini zasada, to se i đubriva moraju rasturati ravnomerno po celoj površini.

Đubrenje mladih zasada požegače

Sve što je dosad govoreno o đubrenju, uglavnom se odnosilo na zasade požegače koji su već stupili na rod, đubrenje mladih zasada vrši se jednostavnije, jer ima za cilj da obezbedi razviće krune jačim skeletnim granama i većom nosivošću.

Đubrenje mladih zasada je umnogome uprošćeno, ako je pre sađenja obavljeno obilno đubrenje kalijumovim i fosfornim đubrivima na celoj površini zasada.

U mladim zasadima obezbeđenje zemljišta organskim materijama može se mnogo jednostavnije rešiti nego u starijim voćnjacima – setvom biljaka za zelenišno đubrenje.

Mineralna đubriva rasturaju se po celoj površini ili samo oko voćki.

Za đubrenje cele površine potrebne su znatno maše količine đubriva nego za rodne zasade. U takvim slučajevima treba svake godine davati po 250 kg nitromonkala, 200 kg tomasovog brašna i 120 do 150 kg 40%, kalijumove soli po hektaru. Navedene količine đubriva služe razviću voćaka i održavanju plodnosti zemljišta na potrebnoj visini. Međutim, pri gajenju uzrodica, količinu đubriva treba nešto povećati.

Ukoliko se odlučimo na đubrenje samo površina oko voćaka, onda đubriva davati na prostoru obima krune, odnosno, na prostoru u kome se nalazi korenov sistem. U tom slučaju, druge godine treba dati oko svakog stabla 250 kg nitromonkala, 200 kg tomasovog brašna i 130 kg 40% kalijumove soli. U trećoj godini količine iz druge godine treba povećati za 50%, a u četvrtoj godini za punih 100%. Početi od pete godine, đubriti celu površinu, s tim što se tek u 8 godini primenjuju pune doze mineralnih đubriva predviđene za zasad u rodu.

Što se tiče kreča, u četvrtoj godini po sađenju oko stabala daje se 5 kg saturacionog mulja ili 2,5 kg sirovog krečnjaka.

Posle svake treće godine rastura se po celoj površini 5.000 kg saturacionog mulja ili 2.500 kg sirovog krečnjaka po hektaru.

Organske materije se u zemljištu obezbeđuju kao i u prvom slučaju primenom zelenišnog đubrenja.

Navodnjavanje

U glavnim šljivarskim reonima u kojima se postiže najbolji kvalitet požegače, a naročito gde se pored požegače može gajiti i vinova loza, količine vodenih taloga nedovoljne su za postizanje najviših, maksimalnih prinosa visokog kvaliteta. Ovo naročito dolazi do izražaja u godinama kad padne malo vodenih taloga.

Da bi se voćkama obezbedile bar najnužnije količine vlage, pribegava se održavanju zasada u obrađenom stanju sve do kraja jula, ili se primenjuje mulčiranje, odnosno zajedno i jedno i drugo. Ali, u veoma sušnim godinama ni ova mera nije dovoljna. Zbog nedostatka vlage u zemljištu i pun uspeh đubrenja je često doveden u pitanje. Ako postoje mogućnosti da vodu obezbedimo veštačkim putem, ne samo da bismo povećali prinose, omogućili redovnu rodnost i normalno razviće stabla, već bi se time uprostio i sistem održavanja zemljišta u zasadima požegače. U tom slučaju, mogućno je s punim uspehom primeniti sistem delimičnog mulča. Pri ovom sistemu. otpada đubrenje stajnjakom, niti su potrebe priključne mašine za održavanje zemljišta u obrađenom stanju. Takođe je uprošćeno i davanje mineralnih đubriva. Prskanje voćaka i drugi radovi u zasadu mogu se obavljati i neposredno posle kiše.

Kad se raspolaže dovoljnim količinama vode, zalivanje treba primeniti čim se ustanovi ma i najmanja oskudica vlage u zemljištu. Kritičan period u vlazi za razviće i rodnost požegače pojavljuje se počev od cvetanja pa sve do kraja avgusta, a to znači da u tom periodu, po potrebi, treba i primenjivati zalivanje.

Pri tom treba imati u vidu i ovo pravilo – da je bolje primenjivati i jednostavnije zalivanje ređe, ali obilnije. Smatra se da je na lakšim zemljištima dovoljno 30 litara vode po kvadratnom metru, a težim zemljištima 40 litara. To odgovara vodenom talogu od 30 mm odnosno 40 mm. U toku jedne sezone treba 3 do 4 puta zalivati, što zavisi od količine padavina u periodu maj-avgust.

Orezivanje

Orezivanje mladih voćnih stabala

Cilj orezivanja mladih voćnih stabala požegače je obrazovanje odgovarajućeg oblika krune. Kasnije, kad se rezidbom stvori željeni oblik krune, prestaje se s orezivanjem u tom smislu i prelazi na proređivanje i podmlađivaše krune.

Smatramo da za požegaču najbolje odgovara slobodan, piramidalan oblik krune – jer ona za normalno razviće plodova ne zahteva mnogo sunca a stablu omogućava da izdrži i najveće prinose.

Za sadnju se mogu koristiti jednogodišnje sadnice bez obrazovane krune i dvogodišnje sadnice s obrazovanom krunom. Ako se uzimaju jednogodišnje sadnice orezivanje u proleće, po izvršenoj sadnji, sastoji se samo u skraćivanju sadnice: iznad željene i određene visine debla odbroji se 6 pupoljaka i iznad šestog pupoljka izvrši presecanje mladara. Sve pupoljke ispod šest ostavljenih — koji su potrebni za obrazovanje krune — treba ukloniti. U toku leta ne treba skraćivati mladare koji izbiju iz ostavljenih pupoljaka. Sledeće orezivanje obavlja se narednog proleća.

U slučajevima uzimanja sadnica s obrazovanom krunom, orezivanje se obavlja rano u proleće i sastoji se u skraćivanju voditeljice i ramenih mladara. Vodilica se skrati za 1/3 ili 1/2 svoje dužine, a od 5 običnih mladara – grana, zadrže se samo četiri a peti odstrani. Bočni mladari se skraćuju tako što se prvi do vodilice skrati toliko da od nje bude na nižem nivou za 10 cm, a ostali mladari samo toliko da im po skraćivanju vrhovi budu u istoj visini kao i vrh najgornjeg skraćenog mladara.

Posle ovog orezivanja u toku leta ne vršiti nikakva druga orezivanja u kruni.

Orezivanje stabla u drugoj godini po sađenju — ako su sadnice bile bez obrazovane krune — u osnovi je isto kao i orezivanje sadnica zasađenih s obrazovanom krunom u prvoj godini. I u daljim godinama orezivaše ovakvih stabala zakašnjava za jednu godinu u odnosu na zasađene sadnice s obrazovanom krunom. Međutim, nećemo posebno govoriti o orezivanju stabala zasađenih sadnicama bez obrazovane krune, već o orezivanju sadnica po godinama, podrazumevajući da su sadnice zasađene s obrazovanom krunom.

Orezivanje u drugoj godini sastoji se u skraćivanju produžetka voditeljice i ramenih grana. Pri ovom orezivanju produženje voditeljice i rameiih grana skraćuju se u proseku za Uz svoje dužine, pri čemu se pazi da voditeljica ostane duža 10-15 cm od vrhova ramenih grana. Pri ovom, mora se znati, da produženje slabije razvijenih grana treba skratiti nešto manje kako bi u toku vegetacije imala bujniji porast i time se izjednačila s razvijenim ramenim granama.

Ako se na ramenim granama nalaze bujniji mladari koji se mogu iskoristiti za obrazovanje sekundarnih ramenih grana, oni se u odnosu na svoje ramene grane skraćuju toliko, koliko se ramene grane skraćuju u odnosu na voditeljicu. Ostali bujniji: mladari skraćuju se na 3 do 4 pupoljka – ako rastu u unutrašnjost krune – a ako rastu upolje, skrate se svega za jednu trećinu svoje dužine. Slabo bujni mladari ostaju neskraćeni. Isto tako i trnaste bodlje. Na centralnoj voditeljici odstranjuje se mladar koji se razvija neposredno uz voditeljicu, slabo bujni mladari i prstenaste bodlje ostaju neskraćeni, a nešto bujniji skraćuju se za jednu trećinu.

Orezivanje u trećoj godini u osnovi je isto kao i orezivanje u drugoj godini, i na isti način se skraćuju produženja voditeljice i ramenih grana. Pri skraćivanju produženja ramenih grana mora se i u ovoj kao i u narednim godinama voditi računa o tome, da se ramene grane izjednače u porastu, zbog čega se slabije razvijene skraćuju manje i na njima se ostavlja nešto više bočnih mladara. Isto tako, ako se primeti da je voditeljica zaostala u porastu, u odnosu na ramene grane, na njoj treba ostaviti što više mladara. Na centralnoj voditeljici u visini od oko 80 cm može se početi s obrazovanjem drugog sprata ramenih grana, pa se zato na toj visini i ostavlja jedan bujan mladar koji se po mogućnosti razvija između dve susedne ramene grane. Ovaj mladar se skraćuje približno za 1/3, a u svakom slučaju da u odnosu na ramene grane bude viši za neki santimetar. Mladar koji se razvija neposredno ispod, produženja voditeljice odstranjuje se u potpunosti. Ovo važi i za slične mladare na ramenim granama, sve dok traje orezivnje u cilju obrazovanja krune.

Na ramenim granama u trećoj godini obavezno treba izabrati mladare za obrazovanje prvih postranih grana. Svaki ovaj mladar mora biti što bliži osnovi svoje ramene grane. Za ovo se bira bujan mladar koji raste u polje. On se skraćuje na isti način kao što je govoreno za njega pri orezivanju u drugoj godini. Ukoliko je to već učinjeno u drugoj godini, onda se produženje prve postrane grane orezuje na isti način kao što se orezuje produženje ramene grane u odnosu na voditeljicu, odnosno produženje voditeljice mora biti duže od produženja postrane grane za najmanje 20 cm, a takođe produženje postrane grane da je više od drugih mladara koji se nalaze i ostavljaju na ramenoj grani. Ukoliko se, pak, u ovoj godini od osnove prve postrane grane na razmaku od 50-60 cm nalazi bujan mladar, on se može iskoristiti za obrazovanje drugog sprata postranih grana. Nјega treba, toliko skratiti da od vrha prve postrane grane bude viši od 5-10 cm, odnosno da mu se vrh nalazi u visini linije koja spaja vrh produženja ramene i prve postrane grane. Drugi bujni mladari jače se skrate, a slabije bujni se uopšte ne skraćuju. Pri ovom orezivanju treba voditi računa i o tome, da se ne razvije suviše mladara u unutrašnjosti krune i da je ne čine suviše gustom.

U četvrtoj godini orezuje se skoro na isti način kao i u trećoj godini. Cilj je da se u drugom spratu ramenih grana obrazuje druga postrana grana koja treba da se nalazi na suprotnoj strani od prve i na udaljenosti od nje na oko 40 cm.

U petoj godini rezidba se svodi na obrazovanje treće ramene grane drugog sprata na centralnoj voditeljici i u uravnoteženju porasta ramenih grana među sobom kao i postranih grana među sobom u odnosu na ramene grane.

Posle pete godine samo se s vremena na vreme vrši proređivanje krune.

Orezivanje rodnih stabala požegače

Orezivanje stabala požegače koja su na. rodu svodi se na proređivanje odnosno čišćenje krune, pri čemu se odstranjuju polomljene i suve grane i grane koje čine krunu pregustom.

Međutim, kad se primeti da preti opasnost da osnovne ramene i postrane grane ogole pri svojoj osnovi i kad one zaostanu u porastu, potrebno je u gornjim delovima grana izvršiti slabije podmlađivanje. Pri ovom podmlađivanju svi vrhovi grana skrate se za 1/5 do 1/4 svoje dužine, pri čemu se naročito skraćuju viseći delovi grana. Na mestu skraćivanja treba ostaviti po jedan mladar ili grančicu koja ne sme imati viseći položaj. I ona se nešto skrati, a treba da potpomogne zarašćivanju preseka i na sebe da preuzmu ulogu produženja skraćene grane. Pre podmlađivanja, najbolje prethodne jeseni, treba obaviti jače đubrenje šljivika stajnjakom i kalijumovim i fosfornim đubrivima, a na proleće azotnim đubrivima, da bi se što više podstakao vegetativni porast i kruna što bolje i što brže obnovila.

Podmlađivanje krune izvodi se bar 2 do 3 puta u toku života požegače. Time se postiže da zasad dugo sačuva punu rodnost.

Suzbijanje bolesti i štetočina

Odmah treba istaći, da požegača nema tako veliki broj bolesti i štetočina kao što ih ima jabuka ili kruška. Puna zaštita požegače od njenih bolesti i štetočina danas je lako izvodljiva.

Ukratko ćemo opisati najvažnije bolesti i štetočine požegače i načine njihovog suzbijanja.

Bolesti

Plamenjača je prouzrokovač narandžaste pegavosti lista. Spada u red najopasnijih bolesti šljiva, prema kojoj je požegača najosetljivija. Plamenjača se pojavljuje na listu požegače skoro svake godine, samo nekad slabije a nekad jače. U nekim godinama u stanju je da uništi ceo list i da prouzrokuje njegovo prevremeno otpadanje.

Ova bolest primećuje se na listu šljive već sredinom proleća u vidu kružnih pega, koje su u početku žućkaste, a kasnije dobijaju narandžastu boju, koja u toku leta prelazi u tamnocrvenu. Veličina ovih pega je u proseku 1 cm. List na tim mestima zadeblja i pojavljuju se ispupčenja prema licu lista. a udubljenja prema naličju.

Plamenjača nanosi požegači najveće štete i jedan je od glavnih uzroka njene neredovne rodnosti i izmrzavanja stabala od mrazeva. To zbog toga, jer plamenjača, s jedne strane, onemogućava stvaranje potrebne hrane za izgradnju plodova i cvetnih pupoljaka, a s druge strane prouzrokuje prevremeno otpadanje lista zbog čega stabla ulaze u zimu nedovoljno obezbeđena zaštitnim materijama protiv mraza.

S obzirom na to da se ova bolest pojavljuje svake godine potrebno je protiv nje preduzimati redovne odgovarajuće mere zaštite. Srećom, borba protiv plamenjače vrlo je prosta i potpuno uspešna. Potrebno je samo blagovremeno sprovesti jedno prskanje, pa da se u potpunosti spreči šena pojava. Prskati treba neposredno po precvetavanju, odnosno, kad s cvetova otpadnu krunični listići. Prskanje se izvodi s 1% do 1,5% bordovske čorbe. Ako bi po izvršenom prskanju odmah pala obilnija kiša, prskanje se mora ponoviti. Pored bordovske čorbe, za ovo prskanje može se koristiti i 0,3% rastvor litrona.

Rđa šljive je kao i plamenjača bolest lista. Početkom leta, obično u prvoj polovini juna, na naličju lista pojavljuju se sitne pege narandžaste boje. Kasnije, na ovim pegama javljaju se rđasta zadebljanja iz kojih se rasejava sitan prah zagasito mrke boje. To su spore rđe.

Rđa se u jačoj meri pojavljuje periodično, moglo bi se reći svake treće godine, mada to nije pravilo. Kad su uslovi za nju povoljni, a nisu preduzete mere zaštite, ona nanosi ogromne štete. Rđa prouzrokuje prevremeno opadanje lista, plodovi nenormalno dozrevaju, a stablo se ne obezbedi s dovoljno zaštitnih materija za zimu, zbog čega dolazi do izmrzavanje stabala. Štete koje je rđa prouzrokovala na požegači 1936, 1944 a naročito 1951 i 1955 godine bile su vrlo velike, a u nekim krajevima i katastrofalne. U zimu 1952 godine zbog rđe je izmrzlo preko milion stabala, iako zima 1951/52 godine nije bila naročito jaka. Zbog jakog napada rđe u 1955 godini i jake zime u 1955/56 g, osušilo se u 1956 godini; preko dva miliona stabala požegače.

I protiv rđe kao i protiv plamenjače možemo se dosta jednostavno’ i vrlo uspešno boriti. Ako blagovremeno obavimo samo jedno prskanje, uspeh će biti više nego zadovoljavajući. Prska se istim sredstvima i istom koncentracijom kao i protiv plamenjače. Prskati treba u razmaku između 10 i 15 dana. Prskanje ponoviti u slučaju da jača kiša spere bordovsku čorbu.

Rogač u izvesnim godinama pričinjava plodovima požegače znatne štete. Međutim, ako se primenjuju mere borbe protiv plamenjače, onda se i ova bolest1 suzbija.

Šarka šljive je virusna bolest požegače, koja pored plamenjače i rđe nanosi požegači najveće privredne štete. Rano u proleće pojavljuju se na listu pege u vidu najrazličitijih šara, koje su naročito uočljive ako se list okrene prema suncu. U drugoj polovini leta ove pege postepeno iščezavaju i list se razvija normalno, mada mu je funkcija delimično umanjena.

Na plodovima se znaci šarke pojavljuju izrazitije tek u doba njegovog dozrevanja. Na površini obolelih plodova pojavljuju se nabori, udubljenja, pliće ili dublje brazde, polukružnog — prstenastog oblika. Ovo je naročito uočljivo kad se s ploda izbriše pepeljak. Ovakvi plodovi su neukusni, nedovoljno slatki i nepodesni za korišćenje u svežem stanju i za sušenje. Oboleli plodovi prevremeno dozrevaju i otpadaju.

Ova bolest naročito’ je raširena u NR Makedoniji. U Srbiji ima je u jačoj meri na Kosmetu, u Južnoj Srbiji i u Sandžaku. U drugim delovima Srbije može se naći poneko zaraženo stablo skoro u svakom selu. Šarka je u jače zaraženim krajevima u velikoj meri umanjila privrednu vrednost požegače, zbog čega su proizvođači skoro u potpunosti napuštali požegaču i prešli na gajenje rakijskih sorti.

Danas, šarka šljiva predstavlja najteži problem u proizvodnji požegače, jer još nije pronađeno nijedno uspešno sredstvo za njeno suzbijanje. Jedini način da se spreči dalje širenje šarke i da se ono postepeno likvidira ostaje podizanje novih zasada sadnicama garantovane rasadničke proizvodnje. Rasadnici u Gornjem Milanovcu, Belanovici, Valjevu već proizvode nezaražene sadnice požegače. Ako se pri podizanju novih zasada budu koristile sadnice iz rasadnika koje proizvode nezaražene sadnice i ako se ode budu sadile na zemljištima na kojima nisu bili ranije zasadi požegače — ili bar ne pre 8—10 godina — i ako se u blizini ne nalaze zaraženi voćnjaci, onda šarka neće predstavljati nikakvu opasnost za požegaču.

Požegaču napadaju i druge bolesti, kao što su, npr. rupičavost lista, čađavica, trulež žila i plodova – ali one joj ne nanose osetnije štete.

Štetočine

Među štetočinama požegače posebnu pažnju zaslužuju šljivina štitasta vaš, šljivina osa, crvljivost plodova, gubar i lisne vaši.

Šljivina štitasta vaš nije više neprijatelj broj jedan požegače. Ali je pre dvadeset godina šljivina štitasta vaš bila najvažniji uzročnik smanjenja broja stabala požegače, jer su tada mogućnosti borbe bile dosta ograničene. Međutim, danas su mogućnosti suzbijanja štitaste vaši vrlo jednostavne i ona ne predstavlja više nikakvu opasnost za požegaču, pošto se s jednim a najviše s dva prskanja može učiniti potpuno bezopasnom.

Šljivinu štitastu vaš poznaju svi proizvođači šljiva, zbog čega je nećemo opisivati.

Štitasta vaš suzbija se uspešno prskanjem 1,5-2% rastvorom kreozana ili rumesana. Dovoljno je u toku dve godine da se izvodi temeljno prskanje svih stabala u zasadu pa da štitasta vaš u potpunosti bude uništena. Prskanje se obavlja počev od otpadanja lista, pa sve dok se ne počne s otvaranjem lisnih i cvetnih pupoljaka.

Šljivina osa može izvesnih godina da nanese prilične štete požegači. Larva šljivine ose jede seme u tek zametnutim plodovima. Oštećeni plodovi prestaju da se razvijaju. Ako je napad jači, štete su osetne. Međutim, pri slabijem napadu, a naročito ako je zametanje plodova bilo suvišno, od nje ima više koristi nego štete, jer u neku ruku vrši proređivanje plodova u pravi moment. Šljivina osa znatno veće štete nanosi rakijskim sortama, jer se u većini slučajeva masovno pojavljuje baš u vreme njihovog cvetanja.

Šljivina osa se suzbija samo jednim prskanjem od 4% – rastvorom bentoksa. Prskanje se izvodi istovremeno kad i prskanje protiv suzbijanja plamenjače. Zbog toga se i borba protiv šljivne ose može kombinovati s borbom protiv plamenjače.

Lisne vaši najčešće nanose štete stablima požegače prvih nekoliko godina po sađenju. Lisne vaši se naseljavaju na lišću mladara. Ako se pojave u većem broju, u znatnoj meri sprečavaju porast napadnutih mladara, jer remete asimilaciju lista i pravilnu ishranu stabla. Protiv lisnih vaši možemo se boriti. zimskim prskanjem rastvorom kreozana ili žutih ulja. Pri suzbijanju vaši na lišću treba izvršiti prskanje s 1-1,5% rastvorom nikotinola ili 0,1-2% rastvorom pestoka ili fosferna u koncentraciji 0,1%. Dejstvo pestoksa je znatno jače i dugotrajnije, ali je pestoks vrlo jak otrov, pa se njime najčešće zatruju podkulture u voćnjaku, zbog čega dolazi do trovanja stoke.

Crvljivost plodova nanosi veće štete drugim sortama šljiva nego požegači. Pošto su štete male, a suzbijanje crvljivosti prilično komplikovano, to se uopšte i ne isplati, bar zasad, da se preduzimaju mere borbe, pošto crvljivost može da ošteti svega 5% a najviše 10% plodova, ali se oni i kao takvi mogu iskoristiti za proizvodnju rakije.

Gubar u godinama kad se pojavi može biti vrlo opasan za zasad požegače. Ukoliko se protiv njega ‘ne preduzimaju kolektivne mere borbe, onda se najjednostavnije suzbije s 0,7% rastvorom olovnog arsenata.

Spravljanje čorbi za prskanje

Čorba od kreozana i sličnih preparata za zimska prskanja spravlja se tako, što se kreozan prvo rastvori u maloj ksličini vode, a zatim se sipa u veći sud s vodom, uz neprestano mešanje.

Bordovska čorba koncentracije 1% spravlja se na taj način, što se 1 kg plavog kamena rastvori u 50 litara vode u posebnom sudu, a u drugom sudu u istoj količini vode rastvori se 1 kg gašenog kreča. Sud u kome se rastvorio kreč mora biti veći, jer se u njega sipa rastvor plavog kamena. Pošto je rastvor kreča i plavog kamena dobro izmešan stavlja se crveni lakmusov papir. Ako papir poplavi, sastav čorbe je dobar.

Pri upotrebi raznih preparata, treba se držati uputstva koje je dato na omotu preparata.

Zaštita od prolećnih mrazeva

Pozni prolećni mrazevi mogu za požegaču imati katastrofalne posledice. Oni nastaju na dva načina: dolaskom hladnog polarnog vazduha ili rashlađivanjem prizemnih slojeva vazduha, što nastupa vedrih prolećnih noći. Mrazevi koji nastaju usled pojave hladnog polarnog vazduha, koji dolaze u širokom frontu sa severnim, severozapadnim: i zapadnim vetrovima, nazivaju se advektivnim mrazevima. Oni su često praćeni snegom. Izračujući mrazevi su mrazevi koji nastaju rashlađivanjem prizemnih slojeva vazduha, kao posledica jakog izračivanja zemljine toplote. Opasnost od pojave ove vrste mraza utoliko je veća, ukoliko je vreme tiše, jer se na taj način onemogućava strujanje i razmena vazdušnih masa. Opasnost od ove vrste mraza naročito je velika u udoljicama i zatvorenim kotlinama.

Štete od poznih prolećnih mrazeva pojavljuju se u prvom redu na cvetu, a tek potom na zametnutim plodovima. Plodovi mogu biti oštećeni kad se temperatura vazduha spusti na 2° C. Međutim, nisu retki slučajevi da i temperatura od —4° C praktično ne nanese nikakve štete, iako j-e voćnjak tada bio u cvetu (slučaj 1955 g.). Oštećenje cveta i ploda od mraza zavisi i od drugih činilaca. Štete he biti veće ako je pre pojave mraza bilo toplo vreme; zatim ako je trajanje kritične temperature bilo duže.

Da bi se oštećenje od poznih prolećnih mrazeva svelo na najmanji stepen i bez preduzimanja zaštitnih mera, potrebno je voditi računa o sledećem:

• da se zasadi požegače ne podižu na položajima na kojima prolećni mrazevi (slane) predstavlja čestu pojavu;
• da se u zasadima požegače pred cvetanje i neposredno po precvetavanju ne vrši nikakva obrada, a ukoliko se ona obavlja, da se sprovede i valjanje;
• da se u vreme cvetanja u zasadu ne nalaze biljke za zelenišno đubrenje, jer one povećavaju izračivanje, a ukoliko se već nalaze, da se pre cvetanja pokose i sklone iz voćnjaka.

Direktne mere borbe mogućne su jedino protiv izračujućih mrazeva, dok su u većini slučajeva neizvodljive protiv advektivnih, naročito ako oni duže traju.

Najstarija mera zaštite zasada od poznih prolećnih mrazeva je zadimljavanje. Zadimljavanjem se stvara iznad štićene površine gust sloj dima koji treba da smanji izračivanje toplote iz zemljišta i biljnih delova i da onemogući pojavu kritične temperature.

Za zadimljavanje koristi se manje vredan organski materijal, a u prvom redu stara slama, strugotina pomešana s terom, krovine, balega. Ako se ova vrsta zaštite sprovede na vreme i organizovano, mogu se sprečiti ili znatno umanjiti oštećenja od mraza u slučajevima kad temperatura nije pala niže od — 4°C.

I zamagljivanje voćnjaka ima isto dejstvo. Ono se može sprovoditi švingfojerima, koji se koriste za suzbijanje štetočina. Ipak je dejstvo zamagljivanja nešto slabije nego zadimljavanja, jer se pri zadimljavanju stvara izvesna količina toplote sagorevanjem materijala koji se koristi za zadimljavanje.

Zaštita protiv mraza može se sprovoditi i putem direktnog zagrevanja vazduha u voćnim zasadima. Za ovo se u SAD i nekim drugim zemljama koriste specijalne male peći koje se lože mazutom ili ugljem.

U cilju zaštite zasada od niskih temperatura – čak i do — 8°C – primenjuje se prskaše stabala vodom. Ovim se postiže da se temperatura spusti na — 2° C. Pri ovom načinu zaštite s prskanjem se mora početi čim temperatura padne na 0° C i treba da se sprovodi neprekidno na celom štićenom prostoru, sve dok se led ne počne kraviti. Za ova prskanja koriste se rasprskivači kapaciteta 4—5 mm vode na čas, što znači da se po hektaru na sat troši 40.000 litara vode. Ovaj sistem zaštite jedino je mogućan tamo gde u zasadima postoji sistem podzemnih cevi i gde se voda nalazi pod vrlo visokim pritiskom. Suština zaštite od mraza je u tome, što led koji se stvara na delovima voćaka oslobađa velike količine toplote i tako zagreva vazduh u voćnom zasadu.

Asanacija zasada požegače

Pod asanacijom u užem smislu podrazumeva se primena određenog kompleksa agrotehničkih mera u starim, zapuštenim zasadima, s ciljem njihovog dovođenja u stanje normalne rodnosti. Međutim, pod asanacijom u širem smislu podrazumeva se i primena određenog kompleksa agrotehničkih mera i u mlađim zapuštenim zasadima, u cilju povećanja njihove produktivnosti.

Asanacija starih zasada. Stariji, zapušteni zasadi požegače mogu se sanirati samo onda ako debla nisu mnogo oštećena i ako zasad nije jače proređen. Asanahdž1ja se može primeniti bez obzira na starost zasada i stanja krune, ako je samo deblo zdravo ili nije toliko oštećeno, da se ne može kruna obnoviti.

U nizu mera koje treba preduzeti u cilju obnove i povećanja rodnosti zapuštenih zasada, pre svega treba izvršiti hemijsku i fizičku analizu zemljišta, da bi se mogle pravilno primenjivati mere popravke i povećanja plodnosti zemljišta. Ako analiza zemljišta pokaže da je kiselost ispod 5,5, onda je potrebno izvršiti kalcifikaciju. Ovo se radi onako kako je to već ranije govoreno. Dalje, ako analiza pokaže da je sadržaj fosforne kiseline ispod 12 mg a kalijum-oksida ispod 20, onda popravljati zemljište u tom smislu.

Tek posle sprovedenih mera u cilju popravke zemljišta, pristupa se radu podmlađivanja krune. Prvo se moraju odstraniti sve suve grane i delovi izlomljenih grana, a zatim skratiti preostali deo krune, kako bi se ona što bolje i što pravilnije obnovila. Najčešće se osnovne ramene grane skraćuju za 1/3 do 1/2 dužine, pri čemu uvek treba paziti da se održi piramidalni oblik krune, a to znači da voditeljica mora osta ti viša od ramenih grana. Pri skraćivanju voditeljice, i ramenih i postranih grana, treba naročito paziti da se na mestu reza nalazi jedna od bočnih grančica koja raste upolje i pod oštrim uglom. Ove grančice potpomažu zarašćivanju preseka i služe za obrazovaše produženja skraćenih grana. Ako se postupi suprotno, onda će se skraćeni deo sve do prve bočne grane osušiti, pa će morati da se odstrani i naredne godine.

Na slikama prikazano je stablo požegače pre i posle izvršenog podmlađivanja. Skraćivanje voditeljice, ramenih i postranih grana kao i drugih delova krune izvršeno je pravilno, mada ne bi bilo pogrešno da je skraćivanje izvršeno i malo jače. Jače skraćivanje naročito je preporučljivo kad je porast u prethodnim godinama suviše popustio.

Sasvim je pogrešno – mada se to često praktikuje – da se podmlađivanje izvodi uglavljivanjem. Pri ovom postupku ne može se nikad postići jača obnova krune.

Po izvršenom podmlađivanju stabla požegače primenjuju se iste mere nege koje se sprovode u normalnim zasadima – odgovarajuće održavanje zemljišta, đubrenje, zaštita od bolesti i štetočina. I ovde, kao i pri nezi mladih voćaka, tri do četiri godine vrši se orezivanje u cilju obnove krune. Pri tom treba paziti da se za svaku ramenu i postranu granu obezbedi odgovarajuće produženje. Mladari koji se obrazuju na produženima ramenih i postranih grana skraćuju se na isti način kao i pri obrazovanju krune mladih voćaka. Suvišni mladari, naročito oni koji rastu u unutrašnjosti krune ili neposredno ispod produženja ramenih i postranih grana, odstranjuju se u potpunosti. Naročito pri jačem skraćivanju krune, dobro je da se po izvršenom podmlađivanju i naredne dve godine primenjuje krečenje debla i ramenih grana, da bi se izbeglo pucanje kore, koje može da nastane na jugozapadnoj i zapadnoj strani.

Asanacija mlađih zasada. — I pri asanaciji mlađih zasada, kao i starijih, pre svega treba poboljšati plodnost zemljišta. To se radi na isti način kao i sa starijim zasadima.

Što se tiče krune, ona se u izvesnoj meri proredi ako je to potrebno. U cilju uravnoteženja porasta ramenih i postranih grana, mogu se jače razvijene grane nešto skratiti, a slabije ostaviti neskraćene. Pored navedenog, u takvim zasadima treba početi s primenom istih mera koje se primenjuju u zasadima koji rađaju redovno i obilno. To znači, treba primenjivati odgovarajuće održavanje i đubrenje zemljišta, proređivanje i prskanje krune, a po mogućnosti i zalivanje. Primenom navedenih mera i kod ovakvih zasada popraviće se porast i obezbediti redovna i visoka rodnost.