Savremena živinarska proizvodnja je najbrži i najefikasniji način dobijanja visokokvalitetnih proizvoda za ishranu Ijudi, kao što su živinsko meso i jaja.

Nagli napredak stočarske nauke, naročito na području genetike, ishrane, kontrole i suzbijanja bolesti, kao i tehnike uopšte, omogućio je veoma brz razvoj ove proizvodnje. Na osnovu toga razvio se i proširio industrijski način proizvodnje mesa i jaja, i to brže nego u bilo kojoj drugoj grani stočarstva.

Proizvodnja hrane u svetu, a posebno proizvodnja hrane životinjskog porekla, predstavlja danas jedan od najvažnijih zadataka sa kojima se suočava savremeno čovečanstvo. Otuda i potreba daljeg unapređenja živinarske proizvodnje u nas, a posebno na privatnom posedu, gde postoje ogromne mogućnosti za rentabilnu proizvodnju živinskog mesa i jaja. Pošto je čovek odlučujući faktor svake proizvodnje, to je neophodno stručno osposobljavanje svih proizvođača, kako onih koji već rade u živinarstvu tako i onih koji nameravaju da se bave gajenjem živine.

Pri pisanju ove knjige koristio sam se raznovrsnom domaćom i inostranom literaturom, kao i sopstvenim iskustvom i ogledima, nastojeći da ih izložim čitaocu na što pristupačniji način.

Držeći se principa očiglednosti, smatrao sam da se gajenje živine može utoliko lakše da savlada iz knjige ukoliko se ona više ilustruje. Zbog toga sam nastojao da sve što se izlaže bude ilustrovano odgovarajućim fotografijama, najčešće originalnim snimcima, a samo ukoliko su mi oni nedostajali, koristio sam se reprodukcijama.

Pišući knjigu GAJENJE ŽIVINE trudio sam se da na lak i pristupačan način sjedinim teoriju sa praktičnim radom, tako da ova knjiga može da posluži ne samo individualnim poljoprivrednim proizvođačima već i svim ostalim stručnjacima koji se bave živinarstvom uključujući i one sa fakultetskom spremom, kao i učenicima poljoprivrednih škola i studentima.

Nadam se da će ova knjiga pomoći odnosno olakšati svim zainteresovanim licima relativno lako izučavanje savremenog živinarstva, kako bi postali što bolji stručnjaci u ovoj grani stočarske proizvodnje.

Ukoliko se u tome uspe, cilj izdavanja ove knjige je postignut.

Na kraju, autor će biti zahvalan svim stručnjacima ako mu ukažu na nedostatke ove knjige, kojih ona svakako nije lišena.

Autor

Sadržaj

Predgovor

OPŠTI DEO

ZNAČAJ GAJENJA ŽIVINE
STANJE ŽIVINARSTVA U JUGOSLAVIJI
SISTEMSKO MESTO ŽIVINE
ZOOLOŠKA OBELEŽJA ZIVINE
SELEKCIJA ŽIVINE

— Izbor grla za priplod
Izbor mužjaka za priplod
Izbor ženke za priplod
— Izbor grla prema eksterijeru
— Izbor grla prema konstituciji
— Izbor grla prema proizvodniim sposobnostima
— Izbor grla prema poreklu
— Izbor grla prema potomstvu
— Obeležavanje živine
— Matično knjigovodstvo
— Određivanje pola

PRIMENA RAZLIČITIH METODA GAJENJA

— Odgajivanje u čistoj rasi
— Odgajivanje u srodstvu
— Odgajivanje izvan srodstva
— Linijsko odgajivanje
— Ukrštanje
— Hibridizacija
— Industrijsko ukrštanje
— Melioracijsko ukrštanje
— Ukrštanje radi pretapanja
— Ukrštanje radi stvaranja novih rasa
— Vreme polnog sazrevanja i odnos polova
— Upotreba mužjaka u priplodu i način, parenja
— Upotreba i iskorišćavanje ženke u priplodu
— Veštačko osemenjavanje živine

RAZMNOŽAVANJE I GAJENJE PODMLATKA ŽlVINE

— Izbor jaja za nasad
— Prirodno izvođenje pilića
— Veštačko izvođenje pilića
— Smeštaj inkubatora
— Inkubacija
— Rad s inkubatorom
— Odgajivanje podmlatka
— Prirodno odgajivanje pilića
— Veštačko ođgajivanje pilića

ŽIVINARNICI

— Izbor mesta — lokacija
— Izbor matarijala za izgradnju
— Položaj i oblik živinarnika
— Živinarnici za kokoške
— Živinarske mini farme

POSEBNI DEO

KOKOŠKE

POREKLO, ODOMAĆIVANJE I RASE KOKOŠI

— Divlja kokoš
— Uticaj domestikacije kod kokoši
— Podela kokoši na rase
— Rase kokošaka za proizvodnju jaja Leghorn
— Rase kokošaka za proizvodnju mesa
Košinšina
— Rase kokoši kombinovanih osobina
Plimut rok
Rodajland
Njuhempšir
— Borci
Korniiš
— Dekorativne ukrasne rase živine
— Abnormalne rase
— Paiuljasta kokoš — bantami
— Linijski hibridi
— Sistemi držanja
— Proizvođnja jaja za nasad

PROIZVODNJA JAJA ZA KONZUM

— Podni sistem držanja
— Baterijski sistem držanja

PROIZVODNJA MESA

— Temperatura
— Vlažnost vazduha
— Provetravanje
— Osvetljenje
— Bnostarka
— Naseljavanje pilića
— Ishrana
— Napajanje
— Porast brojlera
— Isporuka utovljenih pilića
— Čišćenje živinarnika
— Zdravstvena zaštita pilića
— Mere specifične zaštite
— Ishrana kokoši

ĆURKE

— Korisnost gajenja ćuraka
— Poreklo ćurke
— Rase ćuraka
Domaća ćurka
Bronzasta ćurka
Bela holandska ćurka
Beltsvilska ćurka
Linijski hibridi
— Veštačko osemenjavanje ćuraka
— Razmnožavanje i odgajivanje podmlatka
— Izvođenje ćurića
— Odgajivanje ćurića
— Proizvodnja jaja za priplod
— Proizvodnja mesa
— Podni prostor
— Temperatura
— Ventilaeija i vlažnost vazduha
— Režim osvetljenja
— Prostirka
— Ishrana ćurića
— Napajanje
— Čišćenje objekta
— Uređenje objekta
— Priprema za prijem ćurića
— Prijem jednodnevnih ćurića
— Postupak sa ćurićima do 14 dana
— Postupak sa ćurićima od 2. do 14. nedelje
— Isporuka utovljenih ćurića
— Zdravstvena zaštita

BISERKE

— Poreklo biserke
— Domaća biserka

GUSKE

— Poreklo guske
— Rase
Domaća guska
Tuluska guska
Emdenska guska
Kineska ili kvrgava guska
— Izvođenje guščića
— Odgajivanje guščića
— Proizvodnja jaja za nasad
— Proizvodnja mesa
— Brojlerski tov guščića
— Tov za pečenicu
— Proizvodnja guščije jetre
— Proizvodnja peirja

PLOVKE

— Poreklo plovke
— Domaća plovka

RASE NOSILJA

— Indijska trkačica

RASE ZA MESO

RASE PLOVAKA KOMBINOVANIH PROIZVODNIH SPOSOBNOSTI

— Peking plovka
— Kaki-kambel
— Mošus plovka

Hibrid Sherry Valley
— Leženje plovčića
— Odgajivanje plovčića
— Proizvodnja jaja za nasad
— Proizvodnja mesa
— Brojlerski tov plovčića

BOLESTI ŽIVINE

— Bolesti izazvane nepravilnom ishranom i držanjem
Krivljenje prstiju
Kanibalizam
Avitaminoze
— Zarazne (virusne) bolesti
Sindrom pada nosivosti (EDC)
Kuga
Boginje i difterija
Zarazni bronhitis
Epidemični tremor
Marekova bolest
Leukoze
Upala jetre ćuraka i plovaka
— Bakterijske bolesti
Kolera
Kokošija tif
Hronična respiratorna bolest (Sijardi)
— Parazitske bolesti
Kokcidioza

LITERATURA

Opšti deo

Značaj gajenja živine

Živinarstvo je veoma značajna grana stočarstva koja čoveku pruža razne koristi. Živinarska proizvodnja omogućuje da se za relativno kratko vreme mogu proizvesti velike količine visokokvalitetnih proizvoda za ishranu ljudi. Gajenjem živine, pored glavnih proizvoda — jaja i mesa, dobijaju se i sporedni proizvodi u vidu perja i đubreta, koji još više povećavaju rentabilnost ove grane stočarstva.

U odnosu na druge domaće životinje živina veoma brzo raste, brzo ulazi u priplod i brzo daje svoje proizvode. Uzmimo, na primer, laki hibrid kokoške, koji pronosi sa oko 5 meseci uzrasta i godišnje može da snese oko 270 jaja prosečno teških oko 62 grama, što znači da u toku godine snese 16,740 kg jaja. Kako prosečna masa lake hibridne kokoši iznosi oko 1,7 kg, to znači da ona za godinu dana daje 10 puta više proizvoda od svoje ukupne mase. Ili uzmimo primer hibridne ćurke koja godišnje snese i do 100 jaja, od kojih može da se izleže preko 60 ćurića, koji, ako se tove, već sa 13 nedelja mogu postići masu oko 7 kg, što ukupno iznosi oko 420 kg žive mase odličnog ćurećeg mesa. Ovakvih i sličnih primera ima mnogo u živinarstvu i svi oni jasno dokazuju koliko velike koristi može da pruži živina.

Meso kokoši i ćuraka je odličnog kvaliteta jer ima visoku hranljivu vrednost, lako je svarljivo i čovečiji organizam ga odlično iskorišćava. Meso živine se odlikuje i time što sadrži visok procent najkvalitetnijih belančevina neophodnih ljudskom organizmu, a ima relativno malo masti, znatno manje u poređenju sa mesom ostalih domaćih životinja. Pored toga, živina je veoma izdašna u proizvodnji mesa, jer kod nje na jestive delove dolazi oko 67% ukupne žive mase grla, dok na jestive delove kod svinje dolazi oko 60%, govečeta do 44% i ovce do 40%.

Jaja živine su takođe poznata po visokoj hranljivoj vrednosti, jer sadrže punovredne belančevine, vitamine i mineralne materije. Ona su posebno korisna u ishrani dece i bolesnika. Ako se pojedu 2 jaja za doručak, onda ona podmiruju oko 5CP/0 belančevina i oko 50% najvažnijih vitamina potrebnih čoveku na dan.

Pored toga, žumance sadrži i dosta lecitina, materije bogate fosforom, značajne za ishranu tkiva nervnog sistema i za stimulisanje rasta. Žumance sadrži i dosta gvožđa, što je naročito značajno u sprečavanju pojave anemije, naročito kod dece.

Sem u ishrani ljudi, jaja imaju veliku upotrebnu vrednost i u industriji. Upotrebljavaju se u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji, industriji boja i laka, za koričenje knjiga, štavljenje kože, za bojenje tekstila, za bistrenje vina itd.

Jaja se upotrebljavaju u pripremanju raznih podloga za gajenje različitih bakterija. Oplođena jaja se koriste za pripremanje raznih vakcina. Jaja koja nisu za ishranu ljudi upotrebljavaju se u ishrani domaćih životinja, pa i kao đubrivo. Sveža jaja se koriste u ishrani priplodnih grla domaćih životinja radi poboljšanja proizvodnje kvalitetne sperme, kao i povećanje polne aktivnosti.

Perje se upotrebljava za pravljenje jastuka, dušeka, jorgana, dunja, zatim u tekstilnoj i ratnoj industriji.

Preimućstvo je živine i njena odlika da se može lako hraniti raznim otpacima koje brzo pretvara u korisne proizvode za čoveka. Zatim, živina se lako i brzo aklimatizuje i zbog toga je raspostranjena svuda u svetu, izuzev polarnih predela. Živina je veoma korisna i zbog toga što tamani razne štetočine, kao na primer razne štetne insekte, gusenice, miševe itd., kojima se hrani i na taj način smanjuje troškove ishrane.

Đubre od živine je vrlo dobrog kvaliteta i uspešno se koristi u povrtarstvu.

Međutim, u živinarstvu može doći i do gubitaka, jer je to jedna od najosetljivijih, ako ne i najosetljivija grana stočarstva, naročito u nepovoljnim uslovima smeštaja i gajenja živine.

Ipak, živinarstvo ima i niz prednosti nad ostalim granama stočarstva:

1. Živinarstvom se mogu baviti gotovo sve osobe, kako seoske koje imaju imanja, tako i gradske koje ga nemaju.
2. Živinarstvo za svoje unapređenje ne zahteva velika ulaganja, već se to može postići i manjim sredstvima.
3. U živinarskoj proizvodnji povratak novca uloženog u investicije znatno je brži nego u ostalim granama stočarstva.
4. Živina se vrlo brzo i lako razmnožava i daje velike količine kvalitetnih proizvoda koji se uvek traže i lako prodaju. Preko proizvoda živinarstva proizvođači obezbeđuju ravnomerni priliv sredstava u toku godine.
5. Za proizvodnju u živinarstvu dovoljna je i nešto fizički slabija radna snaga — naročito kod individualnih proizvođača — stariji ljudi, žene, a u izvesnim radovima i deca.

Stanje živinarstva u Jugoslaviji

Osnovna karakteristika našeg živinarstva je relativna zaostalost i prilično slaba proizvodnost (posebno na selu) jer najviše živine u Jugoslaviji (52,70%) još uvek gaje individualni proizvođači, dosta primitivno i u relativno malom broju. Sa malim izuzecima, oni sami, bez pomoći društvenog sektora, nisu u stanju da organizuju savremenu, odnosno industrijsku proizvodnju mesa i jaja.

Praktično, živinarstvu se u našoj zemlji poklanja nešto veća pažnja tek od 1962. godine, kada su usledila i nešto veća ulaganja u ovu granu i kada je počela izgradnja savremenih objekata za industrijsku proizvodnju mesa i jaja. Razume se da je to imalo veliki uticaj i na povećanje broja živine u našoj zemlji, što se vidi iz podataka SGJ-88 prikazanih u tabeli 1.

Tabela 1. Broj živine izražen u 000 grla od 1950. do 1988. g.

Izostavljeno iz prikaza

• Godina i ukupno
• Kokoške
• Guske
• Plovke
• Ćurke
  1950.
  1960.
  1970.
  1980.
  1988.

Podaci pokazuju stalnu tendenciju porasta broja svih vrsta živine, mada to povećanje iz godine u godinu varira, ali u relativno malim granicama. Broj živine u našoj zemlji povećao se od 1950. do danas za oko 3,9 puta, što je sasvim dovoljno ako se imaju u vidu ekonomske, geografske prilike i obrazovanje proizvođača u našoj zemlji. Prema tome, brojnim stanjem živine možemo biti donekle i zadovoljni, ali kvalitetom nikako. To znači da bismo možda još malo mogli ići na povećanje broja živine, i to prvenstveno ćuraka, plovaka i gusaka, ali bismo posebnu pažnju morali da poklonimo kvalitetnom unapređenju živinarstva, kako bismo od postojećeg broja imali znatno veće koristi.

Pored broja grla važan je i količinski odnos između pojedinih vrsta živine u našoj zemlji.

Tabela 2. Broj živine po vrstama u 1988. g. (u 000 grla)

Izostavljeno iz prikaza

• Ukupno kokoške
  78.589 72.930
  u % 92,80
• Ukupno guske
  78.589 2.080
  u % 2,65
• Ukupno plovke
  78.589 1.729
  u % 2,20
• Ukupno ćurke
  78.589 1.850
  u % 2,35

Iz navedenih podataka vidi se da od ukupnog broja grla živine u SFRJ kokoške čine 92,80%, guske 2,65%, plovke 2,20% i ćurke 2,35%. Ukoliko bi se išlo na dalje povećanje broja živine, onda bi prvenstveno trebalo povećati broj pataka, ćuraka i gusaka, dok bi broj kokošaka mogao da ostane na sadašnjem nivou.

Živina se ne gaji podjednako u svim našim republikama, što je sasvim razumljivo ako se imaju u vidu veličina, zatim geografske i ekonomske prilike svake republike ponaosob. Broj živine prikazan je u tabeli 3.

Tabela 3. Broj živine po republikama u 1988. g. (u 000 grla)

Izostavljeno iz prikaza

• SFRJ
• Srbija uža svega 78.589%
• Vojvodina i Kosovo
• Bosna i Herc.
• Crna Gora
• Hrvatska
• Makedonija
• Slovenija

Iz podataka se vidi da se najviše živine gaji u SR Srbiji — 39,14%, a zatim u Hrvatskoj 21,16%, Sloveniji 17,79%, pa

Bosni i Hercegovini 14,36%, Makedoniji 6,31% i Crnoj Gori svega 1,24% živine.

Prema zvaničnim statističkim podacima za 1988. godinu, na privatnom posedu bilo je 40.894.000 grla (52,70%) a na društvenom 37.695.000 grla (47,30%), što znači da se u našoj zemlji najveći broj živine i dalje gaji na individualnom, tj. privatnom posedu.

Na privatnom posedu živinarstvo je prilično zaostalo, kako u pogledu rasnog sastava i produktivnosti, tako i u pogledu brojnog stanja, jer se živinarstvu na selu nije poklanjala dovoljna pažnja, pa je odgajivanje bilo prilično ekstenzivno. Sem toga, individualni proizvođači uglavnom gaje domaću, primitivnu i nedovoljno proizvodnu živinu ili njene meleze, a relativno malo hibride, koji u tako slabim uslovima gajenja ne mogu da ispolje svoje bolje genetske sposobnosti u proizvodnji mesa i jaja. Kao rezultat svega toga nosivost je i u 1987. godini bila prosečno mala svega 126 jaja po kokoški, dok se u naprednim zemljama sveta kreće preko 200 jaja (Danska, Holandija, Engleska, SAD itd.).

Brojno stanje živine na društvenom sektoru takođe je vrlo različito po republikama. Na društvenom sektoru u Srbiji gaji se oko 12%, Hrvatskoj oko 44%, Sloveniji oko 80%, Makedoniji oko 49%, Bosni i Hercegovini oko 25% i Crnoj Gori oko 6%. Prema tome, najviše živine na društvenom sektoru gaji se u Sloveniji, Makedoniji, pa Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, zatim Srbiji i na poslednjem mestu dolazi Crna Gora. U društvenom sektoru živina se gaji najintenzivnije, tako da proizvodnja mesa i jaja ima sve karakteristike industrijske proizvodnje, koja se po proizvodnim rezultatima nalazi na svetskom nivou.

Potražnja za proizvodima od živine u našoj zemlji je ogromna, što se najbolje vidi iz nedostatka živinskih proizvoda, s jedne, i sve većih potreba stanovništva za tim proizvodima, s druge strane. Proizvodnja jaja u našoj zemlji je na vrlo niskom nivou, a to se najjasnije uočava ako se ona uporedi s proizvodnjom jaja u razvijenim zemljama sveta.

Tabela 4. Proizvodnja jaja po stanovniku i nosilji u 1987. g.

Izostavljeno iz prikaza

• Zemlja Po nosilji
  Jugoslavija 126
  Danska 240
  Holandija 245
  SAD 248
• Zemlja Po stanovniku
  Jugoslavija 214
  Danska 330
  Holandija 353
  SAD 345

Ovi podaci pokazuju da je u 1987. godini proizvodnja jaja po nosilji i stanovniku u našoj zemlji bila skoro dvostruko manja u odnosu na razvijene zemlje sveta.

U vezi sa ovako malom proizvodnjom stoji i mala potrošnja jaja po stanovniku u nas. Danas su skoro sve razvijene zemlje u svetu dostigle tzv. fiziološki optimum u upotrebi jaja za ishranu stanovnika (oko 250 komada), dok se u našoj zemlji prosečno po stanovniku potroši oko 176 jaja. Da bismo dostigli bar fiziološki minimum (oko 200 jaja) bilo bi potrebno da se sadašnja proizvodnja poveća za preko 600 miliona jaja godišnje.

Slična je situacija i u pogledu proizvodnje i potrošnje mesa. Proizvodnja živinskog mesa u našoj zemlji takođe je mala. Po stanovniku je u 1987. godini proizvedeno oko 14 kg, dok u razvijenim zemljama sveta to iznosi između 15 i 20 kg. Međutim, zanimljivo je da napomenemo da se proizvodnja živinskog mesa svake godine postepeno ali stalno povećava, jer je za poslednjih 5 godina porasla za oko 10%. U vezi s ovakvom relativno malom proizvodnjom stoji i potrošnja živinskog mesa, koja po stanovniku iznosi oko 13,7 kg, a u razvijenim zemljama sveta od 15 do 30 kg (Danska oko 20 kg, Holandija oko 16 kg, SAD oko 29 kg, Kanada oko 25 kg, Izrael 36,5 kg).

Dosadašnja živinarska proizvodnja sa svojim (dobrim delom) poluintenzivnim karakterom ne samo da nije mogla da podmiri domaće potrebe i potrebe izvoza, već je bila relativno mala i prilično skupa. Zbog toga je poslednjih godina i usledilo intenziviranje živinarske proizvodnje, tako da je stvorena znatno jača materijalna osnova za povećana ulaganja u ovu granu stočarstva. Na ovaj način postepeno se menjala i orijentacija živinarske proizvodnje. Od sitnosopstveničke prelazi se na industrijsku proizvodnju i nastoji da se društveni sektor znatno poveća, izgradnjom novih ili proširenjem postojećih kapaciteta živinarskih farmi. Aktuelnost i sve veće udruživanje individualnih proizvođača sa društvenim sektorom, jer su u tome velike rezerve i mogućnosti za dalji razvoj i unapređenje živinarske proizvodnje u našoj zemlji (mini-farme za proizvodnju jaja za konzum i mini-farme za tov brojlera).

Pri prelasku na industrijski način proizvodnje teži se potpunom intenziviranju proizvodnog procesa, čime se postiže smanjenje investicionih troškova po grlu, a uvođenjem automatizacije i mehanizacije smanjuju se troškovi radne snage. Mora se nastojati da savremena proizvodnja u živinarstvu bude usko specijalizovana za proizvodnju mesa i jaja, moraju se stvarati odgovarajuće reproduktivne celine, tako da upotreba hibrida, selekcija, ishrana, držanje i zdravstvena zaštita budu usmereni u pravcu najuže specijalizacije. Sem ovoga paralelno se moraju rešavati i svi drugi elementi u procesu proizvodnje, kao što su: stručni kadrovi, proizvodnja i prerada hrane, smeštaj, zdravstvena zaštita, oprema, objekti, (uključujući i klanice za živinu i plasman proizvoda od živine).

Dobro organizovanim radom na unapređenju živinarstva mogu se za relativno kratko vreme postići veliki uspesi. Kao najbolji primer za to mogu da posluže Holandija i Danska, koje su nekada bile uvoznice, a sada su postale najjače izvoznice živine i proizvoda od živine, iako su prirodni uslovi za gajenje živine u tim zemljama znatno nepovoljniji od naših.

Iz svega do sada iznetog jasno se vidi da je živinarstvo rentabilna, važna i jedina industrijska grana stočarstva koju treba a i možemo, brzo i relativno lako da unapredimo, kako u pogledu broja tako i u pogledu kvaliteta, da bismo od ove grane stočarstva imali mnogo veće koristi nego sada.

Proizvodnja jaja za konzum — potrošnju

Za proizvodnju konzumnih jaja uglavnom se koriste laki linijski komercijalni hibridi kokoši. Držanje nosilja za proizvodnju jaja za konzum u intenzivnim uslovima uglavnom se svodi na dva sistema: podni i baterijski ili kavezni sistem.

Podni sistem držanja

Na početku industrijske proizvodnje jaja za konzum ovaj sistem je bio jedini, jer je baterijski sistem znatno kasnije ušao u primenu. Komercijalni linijski hibridi se drže na podu sa dubokom prostirkom ili pak na žičanoj mreži ili drvenim rešetkama. Ovde je držanje nosilja intenzivnije nego pri držanju nosilja u reprodukciji. Obično se naseljava oko 6 grla po m2 podne površine. Organizacija proizvodnje, oprema, ishrana i režim osvetljenja podešavaju se prema potrebama određenog hibrida. Međutim, danas se ovaj sistem sve manje koristi zbog izvesnih nedostataka, tako da ga je skoro u potpunosti potisnuo baterijski sistem.

Nedostaci podnog sistema pored ostaloga su: iskorišćavanje objekta je 4—5 puta manje u odnosu na držanje nosilja u baterijama, ima mnogo jaja prljave ljuske, potrebno je stalno održavanje suve i čiste prostirke i gnezda, a sakupljanje jaja se teško može mehanizovati, što sve iziskuje veći utrošak ljudskog rada. Zbog toga se podnim sistemom za proizvodnju jaja danas koriste samo individualni proizvođači na selu koji gaje relativno mali broj nosilja.

Baterijski sistem držanja

Danas se u svetu i u našoj zemlji najviše koristi baterijsko držanje nosilja za proizvodnju jaja za konzum.

Držanje kokoši u baterijama sreće se u prilično različitim varijantama, koje su, uglavnom, uslovljene brojem nosilja u jednom kavezu baterija, odnosno konstrukcijom samih baterija — jedan ili više spratova. Baterije za držanje nosilja za proizvodnju jaja za konzum mogu biti različitog kapaciteta i sa različitim stepenom mehanizacije. Prave se od različitog materijala, najčešće od gvožđa i žice, a mogu da se prave i od aluminijuma i plastike. Najčešće se prave na 3 sprata, mada ih ima i na 5 spratova, sa odvojenim kavezima za svaku nosilju posebno, što je danas ređi slučaj, već se kavezi prave sa nešto većim dimenzijama, obično za 5 nosilja u kavezu. Ovi kavezi su najčešće široki oko 50 cm, tako da se u njima relativno lako smešta po 5 nosilja. U praksi se ponekad mogu sresti i kavezi na jedan sprat.

Kod svih tipova baterija pod je od žice. Izmet pada kroz žičani pod ili na pokretnu beskrajnu traku, ili na azbestnu ploču, ili na armirano staklo, ili pak direktno na pod ispod baterija, što sve zavisi od tipa baterija. Kod izvesnih tipova baterija postoji i uređaj za automatsko sakupljanje jaja, dok je kod ostalih ručno sakupljanje. Nismo pristalice automatskog sakupljanja jaja iz baterija, i to iz više razloga. Pre svega, za uspešnu proizvodnju jaja za konzum neophodno je stalno prisustvo čoveka u objektu, jer, pored ostalog, to veoma povoljno utiče na nosilje i njihovu nosivost. Radnik ima mnogo bolji uvid u nosivost i stanje jata, lakše otkriva bolesna i uginula grla i lakše sakuplja jaja koja se nisu otkotrljala u sabirni valov za jaja, već su se zadržala u kavezu pa se tokom letnjih meseci mogu lako i brzo da pokvare. Uređaj za sakupljanje jaja je prilično skup i komplikovan i teško se održava u ispravnom stanju. Sem toga, pri njegovoj upotrebi priličan je lom jaja. I najzad, šta ćemo sa radnom snagom ako sve procese u proizvodnji jaja za konzum mehanizujemo? Žičani pod baterija ima koso dno, tako da se jaja relativno lako kotrljaju u sabirni valov za jaja koji se nalazi na prednjoj strani kaveza. Iznad valova za jaja nalazi se valov za hranu, postavljen celom dužinom baterije za ceo red kaveza. Hrana se posebnim vozilima doprema do silosa za hranu koji se nalazi na čelu ili sa strane objekta. Kapacitet ovog silosa je obično 15 do 20 feona hrane. Iz kamiona hrana se pomoću pneumatike prenosi direktno u silos. Iz silosa se hrana odgovarajućim transporterom doprema u koš za izuzimanje hrane na kojem se nalazi magnetsko oko što reguliše punjenje odnosno pražnjenje ovog koša. Iz tog koša hrana se mehaničkim putem odgovarajućim pužnim transporterom prebacuje u usipne koševe koji se nalaze na svakom redu baterija, posebno za svaki sprat. Na donjem delu usipnih koševa nalazi se đozator, pomoću koga se reguliše nivo sipanja hrane u hranilice. Zbog manjeg rastura hrane u hranilicama hrana treba da se nalazi do jedne trećine dubine hranilice. Držanje nosilja u baterijama.

Za pojenje živine postoje savršene automatske pojilice u vidu kapalica odnosno niplova, i to u svakom lcavezu. Na početku baterije nalaze se vodokotlići do kojih se voda dovodi direktno iz vodovoda. Iz ovih vodokotlića voda se slobodnim padom, odgovarajućom vodovodnom cevi koja polazi od njih pa ide dužinom baterije, doprema do ovih pojilica, tako da uopšte ne dolazi u dodir sa vazduhom i ne prlja se. Na vrhu ovih pojilica voda se zadržava u vidu kapi, tako da čim kokoš popije jednu kap, dolazi druga, pa nosilja relativno lako pije čistu vodu, a ova se uopšte ne prosipa ukoliko je automatska pojilica ispravna. Da bi se ipak sprečio rastur vode i time povećala vlažnost vazduha u objektu, ispod ovih pojilica nalazi se mali sabirni limeni ili plastični valov, koji sakuplja eventualno prosutu vodu i slobodnim padom je odvodi do kraja baterije u kanal za iznošenje đubreta.

Prednosti baterijskog sistema nad podnim su sledeće: četiri do pet puta je bolje iskorišćavanje živinarnika. Sa nosiljama se individualno postupa, a kada se drži jedna nosilja u kavezu, onda se ona individualno i hrani. Kokoši su stalno na oku i pažnji radnika, a sigurna je i individualna kontrola nosivosti bez kontrolnog gnezda. Rigorozna i stalna selekcija praktično se izvode bez hvatanja i uznemiravanja celog jata.

Nema borbe odnosno takmičenja za hranu i prostor među nosiljama. Čupanje perja i kanibalizam su gotovo potpuno eliminisani. Utrošak rada je mnogo manji, jer je mogućna kompletna mehanizacija. Broj uprljanih jaja tokom godine je relativno mali. Nosilje u baterijama ne pate od unutrašnjih parazita, a vrlo lako se oslobađaju ektoparazita. Vrlo je malo raskvocavanje nosilja. Trupovi nosilja iz baterija imaju dobro i nežno meso. Utrošak hrane je relativno mali, a iskorišćavanje veoma efikasno. Živina nije u mogućnosti da razbija i jede jaja. Za ovaj sistem prostirka je nepotrebna.

Nedostaci baterijskog sistema sastoje se u tome što je ovaj sistem prilično skup, jer su investiciona ulaganja dosta velika, a i održavanje baterija je skupo. Kod ovog sistema kokoške moraju da imaju potpuno izbalansiran obrok, jer u protivnom opada proizvodnja i dolazi do pojave raznih oboljenja. I najzad, kod ovog sistema ima više razbijenih jaja nego kod nosilja na podu.

U kaveze se naseljavaju osamnaestonedeljne kokice i u njima ostaju do kraja iskorišćavanja (12 ili 13 meseci). U proizvodnji jaja za konzum petlovi uopšte nisu potrebni, bez obzira na to o kojem je sistemu držanja reč, jer se jaja obrazuju i nose i bez učešća petlova. Prisustvo petlova je čak i nepoželjno pošto se oplođena jaja brže kvare (raspadanje zametka ubrzava kvar celog sadržaja jajeta). Zatim, petlovi bez potrebe uznemiravaju kokoške, te je i nosivost znatno manja. Prema našim ispitivanjima kokice bez petlova su ranije pronele i u toku proizvodnje snele su za oko 30% više jaja od onih držanih sa petlovima i bile su nešto mirnije. Odsustvo petlova u jatu smanjuje troškove ishrane. U industrijskoj proizvodnji jaja za konzum jedan od najvažnijih problema koji treba prethodno rešiti svakako je obezbeđenje smeštaja za normalno obavljanje proizvodnog procesa. U izvesnim slučajevima smeštaj se obezbeđuje odgovarajućom adaptacijom već postojećih prostorija u okviru domaćinstva ili poljoprivrednog kombinata, mada je mnogo bolje da se izgrade savremeni živinarnici u koje treba postaviti moderne baterije, jer se u objektima sa savremenim baterijama postižu najbolji rezultati u proizvodnji jaja za konzum. Suviše skupi a nepodesni objekti i oprema, kao i nepravilno i nedovoljno korišćenje kapaciteta, znatno poskupljuju proizvodnju jaja.

Objekti za držanje lakih hibridnih nosilja mogu da se prave od različitog materijala. To mogu da budu specijalno zidani, što je najbolje, ili pak tipski montažni objekti. Živinarnici za ovu vrstu proizvodnje obično se prave u vidu velikih hala, sa širokim vratima na čeonom delu objekta, kako bi se lakše unosila i postavljala oprema i obavljali ostali manipulativni poslovi. Objekti se prave najčešće s kapacitetom od 1.000 do 1.100 m2 korisne podne površine, odnosno za držanje oko 25 hiljada nosilja. Objekat je obično dugačak 88 do 90 metara, a širok 12,60 do 12,80 metara. Ovako relativno velika širina i dužina objekta praktjkuje se da bi se oprema što bolje rasporedila i da bi se što efikasnije smanjio uticaj spoljašnjih klimatskih faktora. Objekti se uglavnom prave bez prozora, tako da se koristi veštačko osvetljenje. Osvetljenje mora da je ravnomerno i pravilno raspoređeno u objektu, što se postiže pravilnim razmeštajem sijalica. Pod objekta je od betona i obično je izdignut iznad okolnog terena za oko 30 cm, radi sprečavanja prodiranja vlage u objekat. Najmanja korisna visina objekta treba da bude 2,5 do 2,6 metara, što zavisi od tipa baterija.

Temperatura. U objektu treba održavati takvu temperaturu koja će najbolje odgovarati biološkim potrebama kokoši tokom cele proizvodne godine. Na osnovu mnogih naučnih i praktičnih ogleda došlo se do saznanja da je optimalna temperatura za nosilje od 18 do 22°C. Na toj temperaturi kokoške se najbolje osećaju, odlično nose, i to jaja najboljeg kvaliteta, a sem toga i odlično iskorišćavaju hranu. Kolebanje temperature za nekoliko stepeni naviše ili naniže od spomenute nema bitnog uticaja na proizvodnju jaja u toku godine, a naročito zimi i leti. Međutim, svako veće odstupanje temperature vrlo se negativno odražava na proizvodnji jaja. Stoga preko zime temperatura ne bi trebalo da spadne ispod 15°C, naročito ne naglo, niti pak da se preko leta popne iznad 26°C, jer u oba slučaja nosivost opada. Na temperaturama višim od 26°C smanjuje se nosivost jaja za 15 do 20%. Sem toga, i ljuska jajeta je tanja, što uslovljava znatno veći procent polomljenih i naprslih jaja. Zbog toga za vreme velikih letnjih žega treba uključiti u rad sve ventilatore, otvoriti sva vrata i sve ostale otvore na živinarniku, a pod objekta povremeno polivati hladnom vodom. Istovremeno treba nosiljama u obroku povećati količinu proteina i kalcijuma, da bi se ublažio pad nosivosti. Sem toga, dobro je i dodavanje C vitamina i stalno napajanje nosilja svežom i čistom vodom.

U našim uslovima proizvodnje čest je slučaj da se teže borimo protiv visoke nego protiv niske temperature u toku zime. Tokom zime ventilatore treba povremeno uključivati u rad na manji broj obrtaja. Vrata valja stalno držati zatvorena, a po mogućstvu zatvoriti sve otvore na objektu kako bi se smanjio ulaz hladnog vazduha. Sve ovo treba raditi vrlo pažIjivo, kako se sa utopljavanjem nosilja ne bi preteralo nauštrb svežeg i čistog vazduha, bez koga nema normalne proizvodnje.

U vezi s temperaturom veoma je važna i relativna vlažnost vazduha u objektu, jer i ona ima ogroman uticaj na normalnu proizvodnju jaja, pošto je vlaga veliki neprijatelj kokoši. Naročito je velika relativna vlažnost vazduha u objektu tokom zimskih meseci. Vlaga se tada unosi spolja, zatim se stvara su stravanjem izmeta i vode iz pojilica, a najviše disanjem nosilja, jer jedna kokoš za 24 časa proizvede disanjem oko 250 cm3 vode. Ukoliko nije pravilno rešena ventilacija u objektu, onda suvišna vlaga pada na nosilje, na baterije, na zidove živinarnika i na taj način štetno deluje na nosilje i proizvodnju stvarajući pri tom i povoljne uslove za pojavu raznih oboljenja, u prvom redu organa za disanje. Ako je pored povećane relativne vlažnosti vazduha i temperatura visoka, onda u takvim uslovima postoje vrlo povoljni uslovi za razvoj raznih štetnih mikroorganizama. Osim suvišne vlage, preko zime je i vazduh živinarnika pun raznih štetnih gasova, kao što su amonijak, ugljen-dioksid i drugi koji nastaju disanjem i razlaganjem izmeta. Stoga se preko zime živinarnik mora dobro i pravilno provetravati u zavisnosti od temperature objekta i spoljašnje temperature vazduha. Naročito je nepodesan vlažan a uz to još i hladan vazduh, jer u tom slučaju vrlo negativno deluje na nosilje. Ponekad i neispravne pojilice mogu da dovedu do prosipanja vode po podu, pa čak i pojavu manjih barica. Zbog toga treba češće kontrolisati ispravnost pojilica, i čim se primeti da je neka neispravna, zameniti je ispravnom.

Smatra se da optimalna relativna vlažnost vazduha u živinarniku tokom godine treba da bude od 65 do 75%. Svako veće odstupanje od ove optimalne vlažnosti vrlo štetno utiče i na proizvodnju jaja i na zdravlje nosilja.

Interesantno je napomenuti da i preterano suv vazduh nije povoljan, već štetan. Naime, u suvom vazduhu nosilje se vrlo loše osećaju, slabo uzimaju hranu, što dovodi do smanjenja nosivosti. Ukoliko se to ponekad dogodi, treba politi pod objekta vodom. Za pravilno merenje vlažnosti vazduha u objektu treba da postoje posebni instrumenti, tzv. higrometri, koji se postavljaju u sredini objekta, na visini oko sredine baterije.

Provetravanje može biti krovno, ako nema tavanice, a svež vazduh se dovodi sa bočnih dužih strana. Ukoliko pak postoji plafon, onda se obično koristi bočna ventilacija, kada s jedne strane ulazi čist i svež vazduh, a na drugoj strani se nalaze ventilatori za izbacivanje iskorišćenog vazduha. Uvek treba koristiti višebrzinske ventilatore, jer se znatno lakše, prema spoljašnjim uslovima, može da reguliše pravilna izmena vazduha. Provetravanje se smatra optimalnim ako se nosiljama na svaki kilogram žive mase može obezbediti 5—6 m3 vazduha po času.

Osvetljenje objekta za proizvodnju konzumnih jaja je jedan od najznačajnijih činilaca u industrijskoj proizvodnji jaja za konzum. Osvetljenje može biti prirodno, preko prozora, ili pak veštačko, u objektima bez prozora. Savremeni objekti se prave bez prozora, jer se jedino na taj način može pravilno da reguliše režim i intenzitet osvetljenja, što je veoma značajno u intenzivnoj proizvodnji jaja. Objekti se mogu praviti i sa prozorima, sa mogućnošću korišćenja dnevnog svetla. U tom slučaju mora se voditi računa o prirodnoj dužini dana i odgovarajućem potrebnom režimu osvetljenja u objektu u zavisnosti od starosti nosilja. Tako, postoji mogućnost da se preko dana koristi dnevna svetlost, ukoliko je prirodna dužina dana mala, a režim osvetljenja za taj period predviđa duži dan.

Na osnovu mnogobrojnih ispitivanja danas se tačno zna da svetlost utiče na kokoške da što pre pronesu nego obično, a sem toga nagoni kokoške da nose više jaja tokom cele godine. Glavni uticaj svetlosti ispoljava se u tome što ona preko zenice oka stimuliše rad hipofize, žlezde s unutrašnjim lučenjem, tako da ova luči gonadostimuline, koji stimulišu vreme polnog sazrevanja i rad jajnika na veću proizvodnju jaja.

Na osnovu mnogobrojnih ogleda nauke i prakse danas se smatra da je najbolji režim osvetljenja onaj koji preporučuje da se podmladak lakih linijskih hibrida od prvog dana pa do 18. nedelje gaji na konstantnoj dužini dana od 6 ili 8 časova. Posle toga perioda dužina osvetljavanja može da se povećava ili po 20 minuta ili po pola časa svake nedelje, i to tako što se jedne nedelje dan produžava ujutru, a sledeće uveče. Ovo povećanje dužine dana ide sve dotle dok se ne dostigne dužina dana od 17 časova. Posle toga dužina dana ostaje konstantna do kraja iskorišćavanja jata. Izvesni autori čak preporučuju da se poslednjeg meseca iskorišćavanja nosilja dan produži čak na 20 časova, kako bi se nosilje maksimalno iskoristile, a zatim idu na klanje.

Intenzitet osvetljenja takođe ima uticaja na nosivost. Kao optimalni smatra se ako je obezbeđeno oko 3 do 3,5 vati na m2 poda. Sijalice se postavljaju između redova baterija, kao i između poslednjih redova i zida, na visini od oko 2 metra, kako bi bolje osvetljavale nosilje na prvom spratu. Najbolja je jačina sijalica od 40 vati. Poželjno bi bilo da se dužina osvetljenja reguliše uklopnim satom. U uslovima optimalne osvetljenosti kokoši su mirnije, troše manje energije i jedu manje hrane nego kada je svetlost mnogo jaka. Intenzitet osvetIjenja ne treba menjati čak ni za kratko vreme, jer se nosilje u tom slučaju jako uznemiravaju i može doći do pada nosivosti.

Provetravanje i čistoća živinarnika. Objekt u kome se drže nosilje za proizvodnju jaja za konzum mora da ima besprekornu ventilaciju, tj. mora lako, brzo i dobro da se provetrava, a da se pri tome ne stvara promaja, koja je štetna za nosilje. Poznato je da kokoške imaju vrlo brz metabolizam, što ima za posledicu da pored stvaranja mnogo toplote one izlučuju i vrlo velike količine ugljen-dioksida i vodene pare, a sve to može da dovede do vrlo nepovoljnih uslova u živinarniku za zdravlje i normalnu proizvodnju nosilja ako u objektu ne postoji odgovarajuća ventilacija. Brzina strujanja vazduha u objektu ne sme da bude veća od 0,20 do 0,30 metara u sekundi.

U savremenim objektima uglavnom je pravilno rešena ventilacija, s obzirom na broj, kapacitet i raspored ventilatora, kao i na otvore za dovod svežeg vazduha. Ventilatori treba da su raspoređeni pravilno, odnosno na jednakom rastojanju u proizvodnom delu objekta bez obzira na to da li su krovni ili bočni. U tom slučaju postiže se ravnomerna izmena vazduha u svim delovima živinarnika. U baterijskom držanju nosilja važe isti normativi za izmenu vazduha kao i kod podnog sistema držanja, s tom razlikom što je u ovom slučaju 4—5 puta veća koncentracija nosilja, pa je prema tome potreban i veći broj ventilatora. Za pravilnu izmenu vazduha u objektu bolje je imati i veći broj ventilatora manjeg kapaciteta nego obrnuto.

Rad odnosno učinak ventilatora treba godišnje kontrolisati jednom do dva puta specijalnim instrumentom — anemometrom ili vazdušnom sondom. Ovo je naročito važno da se uradi pre nastupanja leta, kada je deficit ventilacije i najizraženiji.

Pored pravilnog provetravanja, veoma je važna i čistoća u živinarniku. Ukoliko u objektu ima mnogo prašine i prljavštine, onda se prilikom rada ventilatora podiže prašina i meša sa vazduhom, što vrlo štetno deluje na nosilje. Zbog toga o čistoći živinarnika treba strogo voditi računa. Paučina i prašina moraju se redovno čistiti, jer suviše nagomilane one remete pravilno provetravanje objekta. Hodnici između baterija, kao i sa prednje i zadnje strane baterija, moraju biti čisti.

Posebnu pažnju obratiti čistoći valova u kojima dospevaju jaja posle nošenja, jer se u prljavim valovima jaja prljaju, a zna se da je jedan od uslova kvalitetnih jaja čistoća ljuske.

U živinarniku ne treba držati prazne džakove od hrane, ili bilo kakav drugi papir ili prazne kutije za jaja, jer sve to remeti ventilaciju i doprinosi nečistoći živinarnika. Prikupljena jaja i složena u kartonskim kutijama takođe što pre treba izneti iz objekta, jer relativno visoka temperatura objekta negativno deluje na kvalitet jaja. Sem toga, veći broj kartonskih kutija remeti pravilan proces provetravanja živinarnika.

Kao što smo već napomenuli, komercijalne nosilje se drže najčešće u trospratnim baterijama, i to u kavezima za po 5 nosilja. Kavez za držanje 5 nosilja ima sledeće dimenzije: 50x48x45 cm, tako da svaka kokoš u njemu ima od 460 do 480 cm2 prostora. Svaki kavez ima oko 10 cm hranidbenog prostora po nosilji, a jednu ili dve pojilice u vidu kapalica. Pošto se u kavezima smešta po 5 nosilja, a baterije su trospratne, to znači da se na 1 dužni metar baterija može da smesti 60 nosilja.

Čišćenje baterija može da se obavlja na više načina: sistemom skrepera, noževa i traka ispod svakog sprata. Ukoliko se pak koriste kaskadne baterije, poznate kao Kalifornija-tip kaveza, onda se izmet najčešće čisti jedanput godišnje, jer se baterije postavljaju iznad kanala za sakupljanje izmeta. Ovaj tip baterija je vrlo pogodan za topliju klimu, mada se u njemu smešta nešto manji broj nosilja u odnosu na vertikalnu trospratnu bateriju (Salmet-tip). Ako se koriste prva dva načina za čišćenje, onda se izmet čisti svake 2. ili 3. nedelje. Kod ovog tipa baterija skreper je u vezi sa usipnim košem za hranu. Kad god se uključi sistem za raznošenje hrane, istovremeno se uključuje i skreper koji skida izmet sa azbestne ploče na pod ispod baterija. Kada se na podu ispod baterija ili u kanalu nagomila izmet, onda se uključuje poseban veći skreper pomoću koga se đubre ispod baterija postepeno odnosi u poprečni kanal za čišćenje koji se nalazi na zadnjem delu baterija a koji je obično širok 40 a dubok oko 60 cm. Iz ovog poprečnog kanala za čišćenje izmet se posebnim skreperom, tzv. žirafom, prenosi direktno iz kanala u prikolicu ili kamion koji se postavlja na čeonoj strani ovog kanala i odvoze izmet van farme na za to određeno mesto. Uređaj za čišćenje živinarnika.

Kvalitet kokoši koje se koriste u proizvoanji jaja. Za proizvodnju jaja za konzum danas se uglavnom koriste samo laki linijski hibridi kokoši koji se odlikuju velikom nosivošću i otpornošću i koji odlično iskorišćavaju hranu, jer su jedino oni sposobni da obezbede ekonomičnu proizvodnju konzumnih jaja. Prilikom planiranja proizvodnje jaja za konzum i plana nabavke 18-tonedeljnih kokica normalno se mora voditi računa da se nabavi najbolji linijski hibrid koji se gaji u zemlji. Danas se smatra da je linijski hibrid SSL jedan od najboljih hibrida (i u svetu i u nas) za nošenje jaja obojene ljuske, a iza njega bi odmah došao Hisex. Pošto naše tržište uglavnom traži jaja obojene ljuske, to se pretežno u nas i koriste ova dva hibriđa. Ukoliko se žele jaja bele boje Ijuske, onda se može koristiti linijski hibrid Nick Chick, a pored njega još i Babckok, Shever itd.

Linijski hibrid SSL ima svojstvo autoseksa, jer su jednodnevni ženski pilići žute boje, a muški su beli, tako da se veoma lako već od prvog dana izdvajaju po polu.

Ovom prilikom posebno želimo da naglasimo da je za ukupnu proizvodnju jaja za konzum pored kvaliteta hibrida veoma važan period odgajivanja kokica. Ukoliko su kokice relativno loše odgajene, bez obzira na razlog, onda one znatno manje nose jaja, ponekad čak i do 30% manje u odnosu na one dobro odgajene.

Pre naseljavanja u baterije treba pregledati svaku kokicu. Slabo i nedovoljno razvijena grla ne treba naseljavati, nego odvojiti i zasebno odgajivati, ili pak vratiti odgajivaču. Živa masa kokica SSL hibrida u vreme naseljavanja treba da iznosi oko 1,5—1,6 kg. Živa masa ne bi smela da odstupa od ove prosečne za više od oko 10%. SSL, Hisex i njima slični hibridi veoma su vitalni i otporni i ođlično podnose intenzivne uslove držanja u kavezima, tako da se kod njih prosečan mesečni mortalitet kreće oko 0,5%. Pored toga se i oko 0,5%> škartira u toku meseca, tako da ukupni prosečni mesečni gubici ne prelaze 1%. Ove nosilje veoma brzo postižu maksimalnu nosivost i relativno je dugo održavaju. Najčešće im nosivost nedeljno opada za oko 1%. Prosečna godišnja nosivost kod ovih hibrida iznosi od 260 do 280 pa i više jaja. Prosečna težina odnosno masa jaja je 60 do 62 grama. Nosilje se koriste u proizvodnji jaja oko godinu dana (12—13 meseci). Na kraju proizvodnog ciklusa nosilje prosečno imaju živu masu od 2,3 do 2,5 kg. Meso im je ddličnog kvaliteta, pa se stoga kao izlučene relativno lako i dobro prodaju, što im je velika prednost u odnosu na hibride koji su lakši i nose jaja bele boje ljuske.

Ishrana nosilja. Najznačajnije mesto među činiocima od kojih zavisi intenzivna proizvodnja jaja za konzum svakako pripada ishrani nosilja.

Zahvaljujući brzom razvoju nauke o ishrani kokoši, kao i izgradnji mnogih savremenih preduzeća za proizvodnju hrane za živinu, ishrana kokoši nosilja danas ne bi trebalo da predstavlja neki veći problem. Za ishranu nosilja danas postoje kompletne smeše koje su i u nauci i u praksi proverene i ispitane, tako da u potpunosti zadovoljavaju sve potrebe nosilja držanih u najintenzivnijim uslovima, odnosno baterijama.

U poslednje vreme se, na žalost, u ishrani kokoši nosilja često pojavljuje problem nedostatka pojedinih važnih komponenata, mahom uvoznih, za spravljanje kompletnih smeša, tako da su proizvođači hrane prinuđeni da umesto njih upotrebIjavaju manje vredna hraniva. Na taj način se smanjuje vrednost kompletnih smeša, što se vrlo negativno odražava u industrijskoj proizvodnji konzumnih jaja. Kokoške najjače i najbrže reaguju na svaku promenu hrane, a posebno ako im se posle dobre daje lošija hrana. Reaguju na taj način što manje jedu lošiju hranu, tako da posle toga odmah dolazi i do pada nosivosti. Stoga treba izbegavati bilo kakvu promenu hrane u toku godine, jer sve to može da dovede do poremećaja u normalnoj proizvodnji jaja. Mehanizam kokoške za proizvodnju jaja vrlo brzo se uhoda i ima svoj određeni ritam, koji se, na žalost, lako narušava ma i najmanjim propustom u tehnologiji proizvodnje jaja, a naročito nekim propustom i greškom u ishrani. Posle toga taj mehanizam se dugo ne može vratiti na normalan hod, što ima za posledicu gubitak po nekoliko jaja po svakoj nosilji, pa kada se broj izgubljenih jaja po nosilji pomnoži sa brojem nosilja u objektu, onda se tek vidi koliko je time izgubljeno.

Mnogi naši proizvođači jaja za konzum u želji za što većom proizvodnjom jaja zahtevaju od proizvođača hrane da im priprema smeše za ishranu nosilja koje sadrže 17 pa i 18% proteina, što je, razume se, vrlo pogrešno, a finansijski jako štetno. Mnogi ogledi i svakodnevna praksa pokazali su da je za sve hibride koji se koriste u proizvodnji jaja za konzum dnevno sasvim dovoljno da pojedu oko 17 grama proteina. Prema tome, sve što se daje preko toga nepotrebno se baca, a istovremeno poskupljuje proizvodnju jaja. To znači da kompletna smeša za ishranu hibridnih nosilja ne bi trebalo da sadrži više od 15% proteina, a najviše 16% u smeši, ali kvalitetnih proteina. Obično se u prvih šest meseci proizvodnje koristi smeša sa 16, a u drugih 6 meseci sa 15% belančevina. Ove nosilje prosečno dnevno pojedu od 115 do 128 grama hrane, tako da sa 15% proteina u smeši u potpunosti podmiruju svoje potrebe, pod uslovom da su belančevine kvalitetne, tj. uglavnom životinjskog porekla.

Osim na proizvodnju, hrana u velikoj meri utiče i na kvalitet jaja odnosno Ijuske. Ukoliko u hrani nema dovoljno potrebnih mineralnih materija, koje uz to nisu ni u povoljnom odnosu, onda nosivost opada, nose se jaja tanke Ijuske, koja se lako lome i na taj način se povećava procent oštećenih jaja, koja se znatno jevtinije prodaju. Da bi im se pomoglo da nose jaja sa dobrom ljuskom, pored kompletnih smeša, naročito u drugoj polovini nosivosti, treba nosiljama u popodnevnim časovima preko hrane u hranilicama rukom dodavati 1—2 grama Sitno mlevenog mermera dnevno. Ovo je potrebno zbog toga što su u tom periodu nosilje već prilično istrošile svoje rezerve kalcijuma u kostima, koji se za obrazovanje ljuske koristi sa oko 60% a samo oko 40% koristi se iz hrane.

Svaki proizvođač mora da zna da nosilje treba stalno da imaju hranu u hranilicama, tako da je mogu uzimati po volji. Ukoliko se dogodi da je nemaju, odmah će pasti nosivost. Hrana mora uvek da bude sveža i čista, po mogućstvu ne starija od 15 dana, a nikako vlažna i zgrudvana. O tome treba strogo voditi računa, pa hranu pre sipanja u hranilice čuvati na suvom mestu, a u hranilicama kontrolisati da se slučajno nije ovlažila od neispravnih pojilica ili ugrudvala usled dužeg stajanja u valovu za hranu. Ugrudvanu hranu pažljivo pokupiti iz hranilice i izbaciti, jer je često uskisla i pokvarena, pa može izazvati razne poremećaje u organizmu za varenje nosilja. Pošto je hrana danas veoma skupa, a u troškovima proizvodnje jaja učestvuje sa 60—65%, to se mora strogo voditi računa i o rasturu hrane. To znači da hranilice nikada ne treba prepunjavati, prilikom sipanja ne prosipati je, a neispravne valove za hranu odmah popravljati.

Hrana u valovima za hranu treba da bude oko jedne trećine dubine hranilice, a najviše do polovine, jer se na taj način najmanje rastura i prosipa. Kokoši za proizvodnju jaja za konzum moraju se hraniti po volji, tj. moraju uvek da imaju na raspolaganju dovoljno hrane, jer za njih ne postoji nikakva opasnost da će se ugojiti i manje nositi jaja. Izuzetak čine matora grla koja slabo nose, jer se ona ponekad mogu malo i da ugoje. Povremeno dozvoliti nosiljama da iz valova pojedu svu hranu, kako na dnu ne bi ostala hrana data pre desetak i više dana. Cim se primeti da su nosilje lepo očistile hranu iz hranilica, odnosno pojele, odmah treba uključiti usipne koševe za raznošenje hrane, kako bi je sve nosilje imale dovoljno. Poželjno je da se nosilje u toku dana hrane 3—4 puta, odnosno da toliko puta koševi raznose hranu u hranilicama. Zdrave i normalno hranjene i u normalnim uslovima držane nosilje uzimaju hranu prema stvarnim potrebama, tako da nema neke veće potrebe da se češćim hranjenjem stimulišu na veće uzimanje hrane, koje ne mora da bude adekvatno ostvarenoj proizvodnji, jer je hrana samo jedan, mada najznačajniji faktor u proizvodnji jaja. Ukupna godišnja potrošnja hrane po nosilji iznosi 43 do 45 kg. Prosečna potrošnja hrane po jajetu iznosi 160 do 165 grama. Poželjno je da se svakodnevno kontroliše utrošak hrane i proizvodnja jaja. Prilikom useljenja osamnaestonedeljnih kokica u baterije, prve dve nedelje one se hrane hranom za kokice, pa se tek posle toga prelazi na hranu za nosilje.

Pojenje nosilja. Pored hrane i voda je veoma važan faktor u proizvodnji jaja za konzum. To znači da nosilje moraju uvek da imaju na raspolaganju dovoljne količine sveže i čiste vode za piće, jer ne treba zaboraviti činjenicu da ništa ne može da izazove tako nagli pad nosivosti kao nedostatak vode za piće. Za nosilje je opasnije ako nemaju vode nego hrane. Stoga valja voditi računa da u pojilicama ima uvek sveže i čiste vode. U baterijskom sistemu nosilje se napajaju pomoću automatskih pojilica u vidu kapalica, sistemom »kap po kap«. Dnevna potrošnja vode po nosilji iznosi u proseku oko 250 cm3. Ovaj sistem napajanja omogućava da je voda uvek sveža i čista, da se ne prosipa i da ne isparava.

Kokice u baterijama moraju se što pre naučiti da piju vodu preko kapalica, jer u protivnom može doći do velikog uginuća grla, posebno u letnjem periodu. Na to se navikavaju na taj način što im se kljun pritisne na kapalicu, tako da voda počne odmah da kaplje, pa čim kokica oseti vodu, nastavlja sama da pije.

Nosivost. Osamnaestonedeljne kokice, smeštene u baterije za proizvodnju konzumnih jaja, prve dve nedelje se prilagođavaju kaveznom sistemu držanja. Ako su dobro i pravilno odgajene, one pronose već krajem 21. i početkom ili krajem 22. nedelje. Nosivost im brzo raste tako da posle dve nedelje prelazi 50%, a krajem meseca dostiže i preko 90%. Praktično nosilje se drže u proizvodnji jaja dok se to isplati, odnosno dok nose preko 50%.

Većina kokošaka uglavnom nosi u prepodnevnim časovima, pa se jaja moraju sakupljati jednom ili u dva navrata, Jaja se iz valova za jaja sakupljaju ručno u uloške za jaja, a ovi se zatim slažu na kolica za prevoz jaja u unutrašnjosti objekta. Kada se kolica napune, radnik ih polako gura između redova baterija, koji su široki 85 do 90 cm te kolica lako prolaze, i doprema jaja u pretprostoriju objekta. Tu sada skida uloške sa jajima i stavlja ih u kartonske kutije. U svaku kutiju staje po 12 uložaka, odnosno 360 jaja. Odavde se jaja traktorskom prikolicom jednom dnevno odvoze u klasirnicu, odnosno magazin za jaja. U klasirnici se jaja klasiraju po težini i po klasama opet pakuju u kartonske kutije. Masa jaja se povećava sa starošću nosilja. One u početku nose sitnija jaja, da bi već u 34. nedelji jaja imala normalnu težinu 60—61 gram.

Da bi se svakodnevno mogla pratiti proizvodnja jaja i analizirati nosivost, neophodno je da se svakodnevno za sve objekte uredno i savesno vodi određena evidencija. Za svaki objekat podaci se posebno unose u odgovarajuće liste, koje stoje na vidnom mestu u objektu. Iz dobijenih dnevnih podataka na kraju dana crta se grafikon nosivosti i upoređuje sa teorijskom krivuljom za nosivost, pa u slučaju velikog odstupanja traže se uzroci tome. Na kraju meseca iz ovih podataka vidi se brojno stanje jata, procent uginuća, ukupna proizvodnja jaja, broj jaja po nosilji, procent polupanih jaja, potrošnja hrane po nosilji i jajetu, itd.

Zdravstvena zaštita nosilja. U intenzivnoj proizvodnji jaja za konzum, s obzirom na držanje nosilja u baterijama, gde je velika koncentracija kokoši na relativno malom prostoru, postoji realna mogućnost da se pojave i rašire razne zarazne bolesti. Do ovoga dolazi ako se ne sprovode sve preventivne mere, ili ako se blagovremeno ne interveniše pri prvim znacima pojave bolesti, u kom slučaju mogu nastupiti veliki gubici, što se svakako vrlo negativno odražava na rentabilnost proizvodnje. U procesu proizvodnje jaja normalna je pojava da jedan mali broj kokošaka ugine (oko 0,5%). Čim se primeti veća smrtnost od ove, postoji verovatnoća da je u pitanju pojava neke bolesti, ili pak neki veći propust u tehnologiji proizvodnje.

Radi sprečavanja pojave i širenja raznih bolesti kod nosilja najvažnije je da se besposlenim licima ne dozvoljava pristup na farmu odnosno u živinarnik. Ispred farme treba da postoji barijera za dezinfekciju obuće za pešake, kao i za vozila, a ispred svakog ulaska u objekat takođe mora da postoji takva barijera sa 1—2%-nim rastvorom masne sode, tako da svako lice pre nego što uđe u objekat okvasi obuću u rastvor sode. Svaki radnik pre nego što i sam uđe u objekat, bez obzira što se u sanitarnom čvoru okupao i presvukao, mora da prođe preko ove barijere. Sve otvore na objektu treba zaštititi pletenom žicom kako bi se onemogućilo pticama da ulaze u živinarnik i time sprečila mogućnost unošenja bilo kakve bolesti u objekat.

Takođe treba voditi računa da ne dođe do pojave pacova ili većeg broja miševa u živinarniku, jer pored toga što jedu mnogo hrane, oni mogu da prenesu i čitav niz vrlo opasnih zaraznih bolesti. Ukoliko se pojave pacovi, treba ih na vreme odgovarajućim sredstvima odnosno otrovnim mamcima potrovati, ili se obratiti za pomoć službi za deratizaciju.

Pored kontrolisanja zdravlja kokoši, potrebno je povremeno vršiti i pregled nosilja, kako bi se ustanovilo koje nosilje ne nose, pa ih odmah škartirati, jer uzaludno troše hranu, što se negativno odražava na rentabilnost ove proizvodnje. Ova škartiranja nosilja obično iznose oko 0,5°/o mesečno. Kokoš koja ne nosi poznaje se po maloj i beličastoj kresti, a stidne kosti su joj jako primaknute tako da ni dva prsta po širini ne mogu da prođu, dok je kloaka suva i crvena.

Posle završetka proizvodnje jaja za konzum i iseljenja nosilja objekat se priprema za sledeći turnus proizvodnje na gotovo isti način kao što je to bio slučaj i pri pripremanju objekta za držanje roditeljskih parova.

Klasiranje i čuvanje jaja. Jaje je brzo i lako pokvarljiv proizvod. Od zdravih, pravilno hranjenih i negovanih kokoši sva jaja su dobrog kvaliteta. Međutim, ona mogu vrlo brzo da izgube taj kvalitet (podležući raznim fizičkim i hemijskim promenama) ukoliko se sa njima ne rukuje na odgovarajući način i ukoliko ne dospevaju najkraćim odnosno najbržim putem od proizvođača do potrošača. Usled dužeg stajanja jaje mnogo isparava i jednog momenta se pokvari. Sem toga, kvarenje jaja izazivaju i razne parazitske gljive koje ulaze kroz pore ljuske. Prema tome, kvalitet jaja uglavnom zavisi od njegove svežine, jer je svežina prva odlika kvalitetnih jaja.

To znači da su najkvalitetnija najsvežija jaja pod uslovom da su snesena od zdravih i pravilno hranjenih nosilja.

Vrednost i kvalitet konzumnih jaja zavisi od mnogih činilaca, od kojih su najvažniji pravilna ishrana nosilja, čistoća prostirke i gnezda u živinarniku, pažljivo i redovno sakupljanje i čuvanje jaja. Prema tome, prvi uslov za dobijanje kvalitetnih jaja je pravilna ishrana kokoši, jer samo pravilno hranjene nosilje nose kvalitetna jaja. Drugi uslov je čistoća jaja, odnosno ljuske, što znači da jaja moraju biti snesena u čistom gnezdu, jer svako pranje i mehaničko čišćenje Ijuske smanjuje kvalitet jaja. Pažljivo i redovno sakupljanje jaja iz gnezda takođe ima veliki uticaj na kvalitet jaja. Ukoliko sakupljanje jaja nije mehanizovano, treba ih sakupljati bar dva puta tokom dana u uloške za jaja ili u odgovarajuće posude (korpe, plastične kofe itd.) namenjene za tu svrhu. Ulošci sa jajima slažu se u kolica za prevoz jaja i tako se odvoze u pretprostoriju, gde se slažu u kartonske kutije. Pri mehanizovanom sakupljanju jaja dolaze pokretnom trakom u manipulacioni deo živinarnika na jedno mesto, odakle se ručno odmah stavljaju u uloške za jaja. Postoje i farme gde se sva jaja iz svih proizvodnih objekata putem odgovarajućih beskrajnih traka direktno prenose u prihvatni magacin za jaja. Prilikom sakupljanja jaja treba odmah izdvajati sva jako prIjava jaja, koja se kasnije bilo mehanički bilo pranjem u vodi čiste, kao i naprsla i jaja sa mekanom Ijuskom, koja se prodaju odvojeno za preradu ili momentalnu potrošnju.

Svi činioci koji uslovljavaju vrednost i kvalitet konzumnih jaja mogu se podeliti u dve grupe: vidljivi — spoljni činioci i oni koji obuhvataju osobine belanca i žumanca, tj. činioci koji se odnose na unutrašnje osobine jaja. U spoljne faktore spadaju: oblik, građa, čistoća i boja ljuske i neoštećenost ljuske. U unutrašnje činioce spadaju: položaj, izgled, veličina i pokretljivost žumanca, čvrstina i prozračnost belanca i veličina vazdušne komore. Pored navedenih faktora koji utiču na unutrašnji kvalitet jaja, treba uzeti u obzir i prisustvo krvnih i mesnih mrlja.

Uticaji spoljašnjih faktora na kvalitet konzumnih jaja mogu se utvrditi posmatranjem oblika i građe ljuske, ustanovljavanjem da li je Ijuska cela ili napukla, utvrđivanjem stepena zamazanosti Ijuske i razlikovanjem boje ljuske.

Unutrašnji faktori kvaliteta konzumnih jaja odnose se na veličinu i pokretljivost vazdušne komore, osobine žumanca i belanca. Ove osobine ispituju se prosvetljavanjem jaja.

Sva jaja iz prihvatnog magazina odnose se u prostoriju za klasiranje. Prema težini jaja se mogu klasirati pre ili posle prosvetljavanja. Bolje je da se izvrši klasiranje po težini samo onih jaja koja su prethodno pregledana prosvetljavanjem, jer se na taj način mogu izdvojiti napukla jaja, koja u toku klasiranja mogu potpuno da se polome i iscure. Klasiranje u težinske grupe vrši se automatskim uređajima na specijalnim mašinama — klasiračima za jaja, koji se mogu regulisati u pogledu broja i razlika u težini pojedinih težinskih grupa. Ove mašine mogu biti različitog kapaciteta, a najčešće su kapaciteta 12 do 14 hiljada jaja na čas. Postoje i male klasirač-mašine kapaciteta 600 do 1.000 jaja na čas, vrlo pogodne za manje farme individualnih proizvođača koji gaje od 2 do 5 hiljada nosilja. Savremene mašine su obično većeg kapaciteta, od 20 i više hiljada jaja po času, koje mogu automatski da se zaustave čim dođe do lomljenja makar i jednog jajeta, tako da je izbegnuta mogućnost prljanja i zagađivanja uređaja za klasiranje. Ove mašine istovremeno i obeležavaju jaja (naziv farme, broj, datum i sl.). Izvesni tipovi mašina imaju i uređaje za pranje i sušenje jaja tako da istovremeno vrše i pranje i klasiranje jaja.

Najčešće se jaja klasiraju u 7 težinskih grupa koje se označavaju slovima od SS do E. Razlika u težini između ovih klasa je 5 grama, i to po sledećem ključu:

• SS — preko 70 grama
• B — 55—60 grama
• D — 45—50 grama
• S — 65—70 grama
• C — 50—55 grama
• E — ispod 45 grama
• A — 60—65 grama

Procent jaja SS klase je vrlo mali ako je svetlosni režim pravilno regulisan. Ova jaja se prodaju kao specijalno krupna. Jaja D i E klase obično se ne isporučuju tržištu, već služe za preradu. Masa jaja uglavnom zavisi od genetskih osobina linijskog hibrida, od ishrane, režima osvetljenja i starosti nosilje. Ako su u ukupnoj godišnjoj proizvodnji jaja S i A klase zastupljene s više od 50%, ili pak ako jaja S, A i B klase budu od 80 do 85%, tada se smatra da je proizvodnja vrlo dobra. Rastur čine jaja razbijena prilikom sakupljanja, klasiranja i prevoza do tržišta. Ukupni lom od 8 do 10% predstavlja veliki gubitak u proizvodnji konzumnih jaja, a zadovoljavajući je ako iznosi oko 2%. Pored loše ishrane, nedostatak mineralnih materija u hrani, lom se povećava i uznemiravanjem kokoši, kao i zbog loših podova kaveza (veliki nagib, veća debljina žice na podu kaveza itd.).

Posle izvršenog klasiranja jaja se pakuju. Od načina pakovanja i kvaliteta materijala za pakovanje zavisi uspeh prevoza jaja do tržišta. U razvijenim zemljama sa intenzivnim živinarstvom klasiranje i pakovanje jaja obavljaju se u kooperativnim centrima ili stanicama za pakovanje i klasiranje, koje istovremeno preuzimaju i brigu oko plasiranja jaja, a završni obračun sa proizvođačima — kooperantima, stanice vrše na osnovu težine i kvaliteta jaja u pojedinim mesecima i na osnovu cene postignute u tim mesecima. Danas postoji međunarodni standard za pakovanje jaja, po kome se jaja pakuju u specijalne uloške po 30 komada u uložak i po 12 uložaka u kartonsku kutiju za jaja. Prema tome, u svakoj kutiji za prenos staje 360 jaja. Preimućstvo ovakvog pakovanja je u tome što u kutiji jaja stoje vertikalno vrhom nadole, pa se žumance ne može slepiti uz Ijusku, odnosno ne može se pokidati vazdušna komora. Jaja nikada ne treba stavljati u uloške širim krajem, odnosno šotkom dole, jer se na taj način brže kvare. Sem toga, ovaj način pakovanja je odličan i u higijenskom pogledu. Danas se često u trgovini na malo jaja prodaju u specijalnim kartonskim kutijama po 6, 10 ili 12 komada u kutiji, s tačnom oznakom podataka o svežini, klasi i proizvođaču. Ovo pakovanje obavljaju savremene klasirač-mašine, koje odmah posle klasiranja vrše i pakovanje jaja u specijalnim kartonskim kutijama, koje posle punjenja jajima automatski i zatvaraju.

Jaja ne treba dugo držati na skladištu, jer i najkvalitetnije jaje najbolje uskladišteno gubi od svoje vrednosti. U praksi se često događa da se sveža jaja ne mogu odmah prodati na tržištu, već smo prinuđeni da ih čuvamo duže vreme, od jednog meseca pa nadalje. U takvom slučaju najbolje je da se jaja čuvaju u savremenim hladnjačama, u kojima mogu da se održe i do 6 meseci a da vrlo malo izgube od svog kvaliteta. Da bi se jaja što duže očuvala, jajna masa se može i sušiti radi spravljanja praha od jaja, koji ima veliku hranljivu vrednost. Jaja u prahu mogu se čuvati znatno duže nego jaja u hladnjačama. Pored toga, jaja u prahu, u odnosu na sveža jaja, zauzimaju daleko manji prostor. Jedan vagon jaja u prahu po zapremini odgovara oko 11 vagona svežih jaja. Pored toga jaja u prahu se lako prevoze. Zbog svega ovoga danas se jaja sve više suše i pretvaraju u prah. Sušenje jajne mase vrši se na temperaturi od 65 do 68°C u specijalnim komorama — sušnicama pomoću toplog vazduha. Jajna masa sa razbija na sitne kapljice i na toplom vazduhu brzo se sušir Može posebno da se suši belance, a posebno žumance. Prilikom sušenja jajna masa ne gubi ništa od svoje hranljive vrednosti.

Proizvodnja mesa

Sve vrste živine koriste se za proizvodnju mesa, a ćurke, guske i biserke jedino se radi mesa i gaje. Poslednjih godina u celom svetu vrlo brzo se širi i razvija industrijska proizvodnja živinskog mesa tovom pilića — brojlera. Nagli napredak stočarske nauke, naročito na području genetike, ishrane i kontrole bolesti, omogućio je neverovatno brz razvoj ove proizvodnje. Na temelju toga razvila se i proširila industrijska proizvodnja živinskog mesa, i to brže od bilo koje druge grane stočarstva. Tako je prosečna živa masa utovljenog pileta od 8 nedelja u 1950. godini bila oko 1,1 kg, a već u 1980. godini iznosila je oko 2,2 pa i više kilograma, što predstavlja povećanje žive mase za 100%. Ovo je postignuto zahvaljujući kombinovanom delovanju i unapređenju selekcije i genetike, ishrane i uopšte uslova odgajivanja i iskorišćavanja živine. Ovome je, svakako, doprineo i brzi razvoj tehnike uopšte i povećanje broja ljudi, kao i poboljšanje njihovog standarda, a s tim u vezi i povećana potrošnja stočarskih proizvoda, posebno kvalitetnog živinskog mesa.

Pod nazivom »brojler« najpre u trgovini, a kasnije i u struci, podrazumeva se utovljeno pile za klanje teškog linijskog hibrida, odgajeno pod najintenzivnijim uslovima, koje sa 6 do 8 nedelja dostiže živu masu od 1,5 do 2 kg, pa čak i više, kada se kolje. Brojler je u stvari naziv koji je iz Amerike prešao u Evropu, pa i kod nas. Engleski broil (brojl) znači peći na roštilju, a pod brojlerom se podrazumeva pile za pečenje od 1,5 do 2 kg mase.

Proizvodnja brojlera je jedno od najvećih dostignuća savremenog živinarstva, jer je tov pilića najbrži i najracionalniji način proizvodnje mesa, te bi prema tome ona trebalo da bude i najrentabilnija grana stočarstva, Sto to danas nije slučaj u našoj zemlji, to nije kriva proizvodnja brojlera, već neregulisane cene živinskog mesa u nas. To je masovna industrijska proizvodnja, brza u serijama, nema više sezonski karakter, već se obavlja neprekidno tokom cele godine. Ova proizvodnja nije više zavisna od klimatskih i terenskih prilika, pa se može svuda organizovati i sprovesti.

U okviru živinarstva proizvodnja brojlera se izdvaja kao visoko specijalizovana grana, jer se zasniva na potpuno industrijskim principima, a posebno je raširena u blizini velikih potrošačkih centara. Na ovaj način utovljeni mladi pilići imaju veoma kvalitetno meso, a njihovo vrlo efikasno iskorišćavanje hrane u uzrastu od 6 do 8 nedelja pruža odgajivaču velike mogućnosti za rentabilan posao. Pošto tov pilića traje relativno kratko vreme, tj. svega 6—8 nedelja, to postoji mogućnost za vrlo racionalno korišćenje objekata i opreme, oko 5,5 puta godišnje, odnosno u 5,5 turnusa, što se takođe vrlo pozitivno odražava na rentabilnosti brojlerske proizvodnje. Velikom napretku i raširenosti ove proizvodnje u celom svetu doprinelo je i to što je najekonomičnija prodajna cena brojlera težine od 1,5 do 1,8 kg uslovljena time što se pri toj težini najefikasnije iskorišćava hrana, a istovremeno postiže se optimalna težina i randman. Ako se pilići kolju sa manjom težinom, onda će utrošak hrane po jednom kg prirasta biti manji, ali je u tom slučaju i randman mnogo manji. Ako pak brojlere tovimo do veće težine, onda je utrošak hrane prilično veliki. Meso brojlera odlikuje se lakom svarljivošću, dobrim ukusom i sočnošću, sa vrlo finim mišićnim vlaknima protkanim sa malo masti. Proizvodnja brojlera — početna faza

Za uspešno organizovanje proizvodnje brojlera potrebni su izvesni uslovi. Jedan od prvih i veoma važnih uslova je siguran i povoljan plasman. Isporuka utovljenih pilića prispelih za klanje ne može se odlagati a da se pri tome ne pretrpi šteta. Neblagovremeno preuzimanje uslovljava dvostruke gubitke. Pre svega dolazi do poremećaja plana proizvodnje, a s druge strane nepotrebno se povećava utrošak hrane, pošto je dalji porast pilića vrlo mali i nerentabilan. U vezi s tim i izgradnja tovilišta i kapaciteti za proizvodnju brojlera treba da se usklade sa mogućnostima plasmana.

Za uspešnu i rentabilnu proizvodnju brojlera od velikog su značaja objekti u kojima se proizvodnja obavlja, kao i potrebna oprema za tu proizvodnju. Suviše skupi objekti i oprema, kao i nepravilno i nedovoljno korišćenje kapaciteta, poskupljuju proizvodnju. Proizvodnja brojlera je vrlo osetljiva i zahteva veoma mnogo znanja i savesnosti u radu, jer se najmanji propusti i greške u tehnologiji proizvodnje veoma negativno odražavaju na konačnom rezultatu proizvodnje. Stoga je potrebno da se obezbedi dobro obučena odnosno visoko stručna radna snaga i stalan stručni nadzor. Pošto troškovi hrane učestvuju u ukupnim troškovima proizvodnje sa 60—65%, to je neophodno da se obezbedi siguran izvor dovoljnih količina kompletnih smeša hraniva po najpovoljnijim cenama u odnosu na cene koje se mogu postići prilikom prodaje brojlera.

Osim spomenutih faktora za uspešnu proizvodnju brojlera od velikog je značaja i kvalitet pilića upotrebljenih za tov. Za tov mogu da se koriste samo potpuno zdravi pilići, koji potiču od visokoproduktivnih teških linijskih hibrida pogodnih za tov i iz garantovano zdravih jata. U vezi s tim veliki značaj se mora dati i izboru teškog linijskog hibrida. Pilići — linijski hibridi poreklom su od roditelja koji su selekcionisani na veoma intenzivan porast, dobro zdravlje, snažnu konstituciju, odlično iskorišćavanje hrane i sposobnost za intenzivno držanje. Tovni tip pilića ima najbolje razvijene partije mesa na grudima i batacima, što čini poseban kvalitet i što je u vezi sa konformacijom trupa. Pilići za tov moraju imati belo perje, a boja kože može biti bilo bela bilo žuta, u zavisnosti od zahteva tržišta. Belo perje ima značaja za obradu prilikom klanja.

Najpoznatiji teški linijski hibridi su: Hybro, Hubbard, Ross I, Vedetta, Lohman i domaći preluks-bro.

Osobine intenzivnog porasta i odlične iskorišćenosti hrane omogućavaju relativno vrlo kratak period tova i veoma rentabilnu proizvodnju brojlera. Pilići u tovu mogu za 6—7 nedelja tova postići živu masu od 1,75 do 1,85 kg, uz utrošak hrane oko 2,2 kg za kilogram prirasta.

Proizvodnja brojlera počinje sa jednodnevnim pilićima oba pola, najčešće u velikim partijama, od 16 do 18 hiljada pilića u objektu. Pilići se uglavnom tove na podu, mada mogu i u baterijama. Pošto je ovde reč o proizvođnji pilića za klanje, to je čitav proizvodni proces prilagođen dobijanju što većeg prirasta na što ekonomičniji način, te se o mnogim zahtevima koji se postavljaju pri odgajivanju priplođnog podmlatka ovde ne vodi mnogo računa.

I na kraju, samo da napomenemo, u industrijskom tovu brojlera više nego u bilo kojem drugom načinu stočarske proizvodnje zdravlje pilića je od prvorazrednog značaja. Svako oboljenje i njegovo eventualno lečenje ometaju proizvođnju do te mere da je često primena lečenja nemoguća i ekonomski neopravdana. Zbog toga je najbolje i najrentabilnije da se preduzimaju sve preventivne mere tokom celog procesa proizvodnje. Zato treba pažljivo pratiti čitav proces proizvodnje i primenom odgovarajućih sredstava u preventivi invazionih, zaraznih i oboljenja prouzrokovanih nepravilnom ishranom zaštititi zdravlje pilića u tovu. Piliće za tov nabavljati od renomiranih proizvođača.

Normalan porast, razvoj i iskorišćavanje hrane u tovu bitno zavise od tehnologije tova, odnosno uslova sredine, temperature, provetravanja, osvetljenja i prostirke u objektu.

Temperatura

Temperatura u objektu ima najveći značaj u odnosu na ostale faktore u toku prvih dana života pilića. Pravilno regulisanje temperature je jedan od najvažnijih činilaca u proizvodnji brojlera. Posebno kritičan period u odnosu na temperaturu predstavlja prva nedelja života pilića, a već u sledeće dve nedelje pilići podnose i nešto niže temperature. U tovu brojlera neophodno je da se obezbedi i održava takva temperatura u tovilištu koja najbolje odgovara biološkim potrebama pilića u određenom periodu njihovog porasta. Tek u petoj nedelji mehanizam termoregulacije u pilića je dovoljno razvijen da mogu da žive i bez dopunskog zagrevanja i na običnoj sobnoj temperaturi oko 20°C. Poznato je da pilići imaju vrlo intenzivan proces termoregulacije, jer imaju relativno veliku površinu tela. Računa se da na kilogram žive mase pilića dolazi 0,1 m2 površine tela. Optimalna, a istovremeno i ekonomski opravdana temperatura u zavisnosti od uzrasta pilića u tovilištu koje se greje termogenom bila bi sledeća:

• Prva nedelja 32—34°
• Druga nedelja oko 30°
• Treća nedelja oko 28°
• Četvrta nedelja 24—26°
• Peta nedelja 20—22°
• Šesta i sedma nedelja 18—20°

Temperaturu vazduha u živinarniku treba prvih dana kontrolisati više puta dnevno, i to u visini glave pilića.

Spomenute optimalne temperature u pojedinim vremenskim periodima tova, valja shvatiti više kao orijentacione, jer temperatura u objektu zavisi od čitavog niza faktora. Stoga se mora posmatrati ponašanje pilića u tovu, jer su oni najbolji pokazatelj optimalne temperature. Ukoliko su pilići lepo raspoređeni u objektu i mirno leže, ne dahću i ne pijuču, normalno uzimaju hranu i vodu, znak je da je temperatura u objektu optimalna. Ako se pak pilići gomilaju i pijuču, onda je to siguran znak da im je hladno. Ukoliko su opustili krilca, dahću, pijuču, gomilaju se pored zidova i vrata, to je znak da im je pretoplo.

U vezi s optimalnom temperaturom treba se držati pravila da je bolje piliće zagrevati bilo kojom vrstom energije nego li hranom, jer je zagrevanje hranom najskuplje zagrevanje. To znači da nikada ne treba štedeti na gorivu, odnosno zagrevanju pilića.

Da bi se što lakše obezbedila optimalna temperatura u objektu, posebno u toku zime, a i da bi se troškovi grejanja sveli na najmanju moguću meru, s obzirom na energetsku krizu i cene goriva, preporučuje se da se pilići prve tri do četiri nedelje tova drže u prednjoj trećini odnosno polovini objekta. Radi toga se ovaj deo pregrađuje lakom montažnom pregradom sa plastičnom folijom. Zagrejani vazduh iz termogena odnosno kalorifera ubacuje se samo u ograđen prostor, odnosno u prvu trećinu objekta, i na taj način se prilično štedi energija.

Živinarnik može da se greje i pomoću veštačkih kvočki na butan gas, i tada postoje dve grejne zone: ispod veštačke kvočke i izvan nje. U tom slučaju temperatura ispod veštačke kvočke je slična napred navedenim temperaturama, a temperatura prostorije je nešto niža, slična kao i pri odgajivanju podmlatka.

Ovom prilikom posebno želimo da naglasimo da je u završnoj fazi tova temperatura iznad 23°C nepovoljna jer smanjuje apetit pilićima, pa samim tim smanjuje i njihov prirast. Isto tako, ako posle pete nedelje tova temperatura u objektu padne ispod 18°C, pilići odmah počinju da troše izvesnu količinu hrane za zagrevanje svoga tela, pa o tome takođe treba voditi računa i temperaturu držati između 20 i 22°C.

Vlažnost vazduha

Prvih nedelja tova vlaga uglavnom ne stvara nikakve teškoće jer se objekta intenzivno greju. Ona je obično veliki problem u poslednjim nedeljama tova pilića, a naročito u vlažnim periodima godine.

U tovilištu vlaga se stvara disanjem pilića, isparavanjem izmeta, isparavanjem vode iz pojilica i prosipanjem vode usled nepravilnog rukovanja pojilicama. Najčešće zbog nedovoljnog broja pojilica dolazi do guranja pilića oko njih, tako da se prosipa voda iz pojilica i vlaži okolni prostor. Ukoliko je pojilica suviše nisko postavljena, to takođe povećava prosipanje vode. Ako se obezbedi dovoljan broj pojilica (na oko 70 pilića jedna viseća pojilica) i ako je visina pojilica pravilno regulisana, odnosno da se njena donja ivica nalazi u visini leđa brojlera, onda će se znatno smanjiti rasipanje vode. Pojilice se obično postavljaju u 3—4 reda dužinom tovilišta, što zavisi od veličine objekta i broja pilića.

U slučaju povećane relativne vlažnosti vazduha pilići se Veoma nelagodno osećaju, nervozni su, slabije uzimaju hranu jer gube apetit, lako im obolevaju organi za disanje pa se često može čuti i krkljanje. Sem toga, perje je prljavo i vlažno, prostirka brže truli i zagađuje vazduh. U takvim uslovima se povećava opasnost od pojave kanibalizma, posebno ako vlažnost vazduha prelazi 80%. Kada vlage nema dovoljno, stvara se prašina, pilići su pospani, mlitavi, bezvoljni, sporije rastu, slabije se operjavaju, tako da se često javljaju neoperjana leđa, što vrlo ružno izgleda kada se pilići zakolju i očiste, a može doći i do pojave kanibalizma, u slučaju da vlažnost vazduha padne ispod 40%.

Optimalna relativna vlažnost vazduha u objektu tokom prvog meseca tova treba da iznosi 50 do 70%, a kasnije 60 do 70%. Pošto relativna vlažnost vazduha uglavnom zavisi od temperature, to je potrebno da se regulacija vazduha podešava zagrevanjem i pravilnim sistemom ventilacije.

Provetravanje

Ventilacija vazduha nasuprot temperaturi postaje sve važnija sa porastom pilića. Velika naseljenost pilića u objektu (oko 17 do 18 grla na m2 podne površine), kao i intenzivan porast pilića, uslovljavaju neophodnost primene forsirane, tj. mehaničke ventilacije, izuzev prve dve nedelje tova. Potrebe brojlera za svežim vazduhom su oko 3,5 m3 po času na svaki kilogram žive mase.

Održavanje najpovoljnije temperature i relativne vlažnosti vazduha postiže se odgovarajućim provetravanjem. Ventilacija treba da dovede u objekat dovoljne količine svežeg i čistog vazduha, a da odstrani iskorišćeni vazduh, zajedno s ugljem-dioksidom, amonijakom, vodenom parom i drugim štetnim gasovima i suvišnom vlagom i da na taj način stvori optimalne odnose temperature i relativne vlažnosti vazduha za pravilan porast i zdravlje pilića.

Za razliku od mehaničke, postoji i prirodna ventilacija u tovilištu, koja funkcioniše na osnovu razlike između spoljne i unutrašnje temperature, a može se koristiti uglavnom u tovu relativno malog broja pilića kod individualnih proizvođača na selu. Kod ove ventilacije brzina strujanja vazduha je najveća kada je velika razlika između temperature u objektu i spoljne sredine. Kada se te dve temperature približno izjednače, onda je provetravanje minimalno, jer nema strujanja vazduha. Prirodna ventilacija se koristi u manjim objektima sa prirodnim osvetljenjem preko prozora.

Kod mehaničke ventilacije brzina strujanja vazduha treba da je ravnomerna i da nema neprovetrenih delova. Dovod svežeg vazduha ne sme biti nagao, tj. strujanje vazduha ne sme biti veće od 0,25 do 0,30 metara u sekundi. Ovo se postiže odgovarajućim razmeštanjem potrebnog broja ventilatora, bilo na krovu, bilo sa strane objekta, i odgovarajućim ventilacionim otvorima za dovod svežeg vazduha.

Osvetljenje

Osvetljavanje pilića u tovu je takođe jedan od veoma važnih faktora u proizvodnji brojlera, jer svetlost stimuliše porast. Pilići u tovu imaju znatno manje potrebe za jakim osvetljenjem u poređenju s drugim kategorijama živine, tako da dobro rastu i tove se i pri minimalnom osvetljenju od 25 W na 100 m2 podne površine.

Za uspešnu proizvodnju brojlera veoma je važan intenzitet i trajanje osvetljenja. Svetlost ne sme biti suviše jaka jer to može da izazove kanibalizam pilića, što je, na žalost, česta pojava u praksi, usled čega nastaju ogromne štete u tovu pilića. Stoga jačina osvetljenja mora da bude umerena, odnosno da je unutrašnjost objekta tako osvetljena da svi pilići podjednako vide i u svakom momentu mogu normalno da uzimaju hranu i vodu. Osvetljenost u objektu mora da bude jednaka, a to se postiže pravilnim razmeštajem sijalica. Najbolje je da jačina sijalica bude 40 vati. Kao orijentaciona shema pravilnog osvetljavanja pilića može da posluži tabela 7.

Tabela 7.

Izostavljeno iz prikaza

• Pravilno osvetljavanje brojlera
• Period tova Osvetljenje po m2 poda
• Prva nedelja oko 3 vata
• Druga nedelja oko 2,5 vata
• Treća nedelja oko 2 vata
• Četvrta nedelja oko 2 vata
• Peta nedelja oko 1,5 vat
• Šesta nedelja oko 1 vat
• Sedma nedelja oko 0,5 vata

Osvetljenost pilića u tovu treba da traje svih 24 časa, odnosno pilići treba da budu stalno osvetljeni kako bi mogli da uzimaju hranu i vodu po volji u svakom momentu. Međutim, takođe je dobar i režim osvetljenosti u kome pilići u toku 24 časa imaju period mraka u trajanju oko 1 časa. Piliće treba postepeno navikavati na potpuni mrak iz dva razloga. Prvo, da bi se postepeno i bez ikakve štete navikli na potpuni mrak u trajanju od 1 časa, a drugi, da budu naviknuti na potpuni mrak u slučaju nestanka struje.

Danas se ispituje mogućnost da se postigne isti proizvodni efekat u tovu pilića uz manju potrošnju električne energije smanjivanjem trajanja osvetljenja, tj. da posle 4 časa osvetIjavanja dolazi čas mraka, i tako naizmenično.

Prostirka

Pilići se tove na podu na dubokoj prostirci. Tov u baterijama, i pored izvesnih prednosti, još nije naišao na širu primenu u praksi. Prilikom naseljavanja pilići se stavljaju na prostirku koja je ranije razastrta po podu proizvodnog dela objekta u sloju debljine: leti 6—10 cm, a zimi 10—15 cm. Ovaj sloj prostirke kasnije se dopunjava tanjim svežim slojem, već prema potrebi, tako da pred kraj tova sloj prostirke može biti debeo i 15—20 cm. Prostirka služi za upijanje vlažhog izmeta, a istovremeno i kao toplotni izolator. Da bi u potpunosti mogla da izvršava svoju funkciju, uvek treba da bude suva i rastresita. Ukoliko je suva, onda je za 3—5°C toplija od vazduha prostorije, a ako je vlažna, onda je za 2—3°C hladnija od vazduha prostorije. Najbolji materijal za prostirku je drvena šuška, jer je ona dovoljno hidroskopna, čvrsta, ne slepljuje se i na njoj se pilići udobno osećaju. U nedostatku drvene šuške, kao prostirka može se upotrebiti i pozder, sitno seckana slama, ljuske suncokretovog semena, ljuske pirinča itd. U jednom turnusu treba računati od 0,5 do 0,7 kg prostirke po piletu. Valja znati da je vlažna i hladna prostirka neprijatelj broj 1 pilića u tovu. Cista prostirka se unosi u tovilište posle čišćenja, pranja i dezinfekcije objekta, za svaki turnus posebno. Međutim, u nekim zemljama prostirka se koristi i više puta, odnosno za nekoliko turnusa.

Naseljavanje pilića

Najmanje na 24 časa pre prijema pilića objekat treba da bude potpuno spreman za prijem i zagrejan do potrebne temperature oko 33°C. Približno na 12 časova pre prijema pilića pojilice napuniti vodom, a u tacne za male piliće staviti manje količine hrane. Hrana se može staviti i na uloške za jaja. Zatim se ponovo, i to detaljno, kontroliše funkcionisanje opreme, osvetljenje i uopšte stanje u objektu.

Pilići se dopremaju do tovilišta posebnim vozilima sa klima-uređajima, a upakovani su u kartonske kutije za prevoz pilića po 100 grla u kutiji. Treba nastojati da se pilići što pre izvade iz ambalaže u kojoj su dopremljeni i da se stave u čist, opran, dezinfikovan i zagrejan objekat, gde su već postavljene hranilice sa hranom i pojilice sa vodom.

Prva operacija je unošenje kutija sa pilićima u objekat i njihovo raspoređivanje u objektu. Zatim se proverava temperatura u unutrašnjosti objekta. Prilikom vađenja iz kutija pilići se prebrojavaju, a eventualno uginuli ili avitalni pilići se odbacuju, razume se, sve uz odgovarajuću evidenciju.

Ukoliko su pilići proveli na putu duže od 24 časa, kod njih je moglo doći do dehidratacije, pa se u tom slučaju, da bi se izbegao veliki procent mortaliteta, preporučuje da se odmah daje voda, a ponekad se preko kljuna daje injekcija vitaminskog rastvora.

Radi boljeg korišćenja objekta i opreme, kao i veće ekonomičnosti, drži se 17—18 pilića po m2 podne površine. Pošto mortalitet pilića u tovu najčešće iznosi oko 4%, to znači da će, ako naselimo 18 pilića po m2 poda, na kraju tova biti oko 17,2 pileta. Naseljenost ne bi trebalo da prelazi 35 kg žive mase brojlera po m2 poda. Velika naseljenost je posebno štetna pri slaboj ventilaciji i po toplom vremenu.

Kada su svi pilići smešteni u objektu, bilo da su u sredini sa krugovima i grejačima, bilo da su u trećini živinarnika (pregrađenog po širini), proverava se kako se ponašaju, da bi se videlo da li im je ugodno. Pilići treba pravilno da su raspoređeni u objektu. Ako se gomilaju i pište, hladno im je te odmah treba pojačati zagrevanje objekta. Ukoliko se pak sakupljaju pored zidova i vrata, dahću i zevaju, onda im je pretoplo i treba smanjiti grejanje.

Potom se proverava da li su hranilice i pojilice pune, da li su pilići našli hranu i vodu, odnosno da li ih normalno uzimaju. Posle prve nedelje, pilići postepeno prelaze na napajanje i hranjenje iz uobičajenih pojilica i hranilica, a pomoćna oprema, koja je služila prvih dana, sklanja se, pere, čisti, dezinfikuje i ostavlja za sledeći turnus. Kutije u kojima su pilići dopremljeni, papiri i ulošci za hranjenje prvih dana, iznose se iz objekta i spaljuju. Objekat s jednodnevnim pilićima se ne provetrava. Provetravanje počinje nakon deset dana, i to postepeno. Posle toga normalno se nastavlja tov pilića sa odgovarajućom pažnjom za sve vreme tova. Svaka greška i propust u tehnološkom procesu tova kao stres vrlo negativno deluje na sve piliće u tovu. Ovde treba imati u vidu da se u jednom objektu nalazi relativno vrlo veliki broj pilića, tako da tu dolazi do izražaja dejstvo zakona velikih brojeva, što znači da male greške i propusti na velikom broju u stvari su velike greške.

Tokom tova i porasta pilića povećava se količina ugljen-dioksida, amonijaka, prašine i vlage u tovilištu. Tada se provetravanjem održava povoljna sredina, omogućava pilićima normalan prirast i utrošak hrane. Količina ugljen-dioksida ne sme biti veća od 59/o, amonijaka od 0,1% a sumpor-vodonika od 0,02%.

Ishrana

Iako se brojleri hrane po volji, što znači da im je hrana dostupna svih 24 časa, ipak je neophodno da hranidbeni prostor bude dovoljan kako se ne bi dogodilo da slabiji pilići ne mogu prići hranilici, odnosno hrani, od jačih i agresivnijih pilića. Obično se jedna tacna za ishranu malih pilića računa na 50 grla, a jedna viseća plastična hranilica dovoljna je za oko 50 brojlera. U tovu pilića najčešće se koriste automatske hranilice u vidu cevastog plastičnog konvejera. Viseće hranilice se pune hranom beskrajnim lancem sa plastičnim čepovima, koji se kreće odgovarajućim plastičnim cevima, tako da doprema hranu u hranilice iz usipnog koša koji se nalazi u pretprostoriji. Hrana se do usipnog koša doprema pužnim transporterom (izuzimačem) iz silosa za hranu smeštenog sa spoljne strane čeonog dela objekta.

Tov brojlera je intenzivni vid proizvodnje živinskog mesa te stoga i zahteva stalno hranjenje kompletnim krmnim smešama. U praksi se obično koriste dve smeše: prve 3 nedeIje starter, a do kraja tova finišer smeše. Ponekad se koriste i tri smeše: starter prve 3 nedelje, sledeće 3 nedelje finišer i završni finišer još nedelju dana. Hrana za tov pilića može biti brašnasta ili peletirana. Prednosti peletirane hrane su: bolje iskorišćavanje, nema razlaganja hrane u prevozu i hranilicama, pilići rado uzimaju granule i utrošak hrane je nešto manji. Nedostatak je što peletiranje poskupljuje hranu, mada je, s obzirom na troškove ishrane u tovu, racionalnije hraniti brojlere granuliranom hranom. Sem toga, prilikom peletiranja hrane toplim postupkom ubijaju se razne bakterije i drugi štetni mikroorganizmi, tako da je hrana zdravija. Smeše za tov moraju imati sve hranljive i stimulativne materije za brz porast i razvoj pilića. Za to je najbolje koristiti smeše napravljene u fabrikama stočne hrane. Smeše treba da su napravljene od kvalitetnih sirovina, jer od toga zavisi i kvalitet mesa, zdravlje pilića i utrošak hrane. Sirovine ne smeju biti plesnive, užegle ili sumnjive vrednosti.

Pilići mogu da se tove smešama s dva nivoa energije: obrokom velike i obrokom male energije. Smešama velike energije dodaje se mast, ulje, loj ili njihove mešavine da bi se nivo energije hrane oko 11.045 kJ metaboličke energije povećao na oko 12.979 kJ metaboličke energije. Ovakav nivo energije zahteva i odgovarajući procent proteina. Sem energije i proteina, ove smeše, a naročito starteri, ne smeju da imaju preko 5% celuloze, a treba da sadrže i sve vitamine potrebne za normalan rast i razvoj mladog organizma.

Smeše male energije sadrže onoliko kilodžula koliko imaju žita i ostale sirovine koje ulaze u smešu, te bez dodatka masti, energija tih smeša iznosi oko 11.045 kilodžula. Ovaj nivo energije zahteva manji procent sirovih proteina, koji se u njima najčešće kreće od 20 do 21%. I ove smeše moraju imati sve vitamine i mikroelemente za normalan porast pilića.

Smeša velike energetske i proteinske vrednosti omogućava brži porast pilića, kraći period tova i bolje iskorišćavanje hrane za oko 2—2,1 kg za 1 kg žive mase. Smeše pak male energetske vrednosti, s manjom količinom proteina, utiču na dužinu tova, tj. tov traje duže, hrana se slabije iskorišćava za oko 2,4 do 2,5 kg za 1 kg žive mase i rast je sporiji. Za koju se smešu treba odlučiti to zavisi od ekonomičnosti hrane i troškova proizvodnje.

U finišeru ne sme biti sirovina ili dodataka koji bi negativno uticali na ukus ili miris mesa brojlera (lekovi, riblje brašno, buđava hrana itd.). Zbog toga finišer treba da je od najkvalitetnijih sirovina, koje će omogućiti proizvodnju kvalitetnog mesa, kao što su kvalitetni kukuruz, kukuruzni gluten, lucerkino brašno, kvalitetno mesno brašno i druga hraniva.

Potrošnja hrane u tovu raste s porastom pilića. Potrošnja hrane na 1.000 pilića u tovu prikazana je u tabeli 8.

Potrošnja hrane u tovu 1.000 pilića (u kg)

• Nedelja tova Dnevno hrane
  Prva 15
  Druga 30
  Treća 45
  Četvrta 55
  Peta 80
  Šesta 105
  Sedma 120
  Osma 125
• Nedelja tova Ukupno hrane
  Prva 105
  Druga 315
  Treća 630
  Četvrta 1.015
  Peta 1.575
  Šesta 2.310
  Sedma 3.150
  Osma 4.025

Pilići u tovu su vrlo osetljivi na svaku promenu hrane te treba nastojati da se sastav smeša ne menja u toku tova i da se smeše po mogućstvu kupuju u istoj fabrici. Svaka greška i propust u tom smislu u velikoj meri mogu da smanje uspeh u tovu pilića. Posebnu pažnju valja obratiti na svežinu hrane za piliće, jer ukoliko je hrana starija, može relativno lako i brzo da se pokvari zbog povećanog procenta masti u smeši. Ako se hrana kupuje u vrećama, onda ove nikada ne treba čuvati u vlažnoj prostoriji ili direktno na zemlji ili betonu, već ih podići od poda, jer hrana zbog vlage može brzo da se uplesni. Isto tako se mora paziti da se hrane ne rasipa, jer je suviše skupa, a u troškovima proizvodnje mesa učestvuje sa oko 55%. Rastur hrane zavisi od načina hranjenja i tipa hranilice. Silosi uz objekat i dovoz hrane u rinfuznom stanju smanjuju troškove i rasipanje hrane. I broj hranilica u objektu treba da bude dovoljan, jer ako je nedovoljan, pilići se guraju oko hranilica i povećavaju rasipanje hrane.

Napajanje

Pri useljenju pilića u objekat prvenstveno im treba obezbediti vodu za piće, jer zbog dugog prevoza može doći do dehidratacije njihovog organizma, odnosno do gubljenja velikih količina vode. To znači da je u prvo vreme pilićima potrebnija voda nego hrana. Pri pojenju brojlera posebnu pažnju obratiti na temperaturu vode za piće. Voda za piće ne sme biti ni suviše hladna ni suviše topla, jer u oba slučaja to ne vaIja. Naime, ako pilići piju suviše hladnu vodu, mogu da se prehlade ili da dobiju katar, a ako je temperatura vođe suviše visoka, onda je oni nerado piju, te na taj način ne utoljavaju žeđ i, razume se, malo jedu, tako da sporo rastu. Optimalna temperatura vode za piće je oko 18°C. Potrošnja vode zavisi i od uzrasta pilića, pa je prema tome najveća na kraju tova. Na potrošnju vode utiču i mikroklima u tovilištu, sastav smeše i kvalitet vode. Kada se planira izgradnja tovilišta i kapacitet bunara ili vodovoda, onda se obično predviđa potrošnja oko 250 cm3 vode po grlu dnevno, uključujući u tu količinu i pranje i održavanje higijene. Ukupna količina vode potrebna jednom grlu u toku tova iznosi oko 8 litara.

Voda mora biti kvalitetna, bakteriološki ispravna i da ne dolazi u dodir sa površinskim vodama. Stoga je potrebno da se voda za piće povremeno šalje na kontrolu nadležnim institucijama, jer je bakteriološki neispravna voda vrlo opasna za piliće u tovu. Dnevna potrošnja vode po grlu u tovu prikazana je u tabeli 9.

Tabela 9. Potrošnja vode u tovu po grlu dnevno u gramima

Izostavljeno iz prikaza

• Nedelja tova Po grlu dnevno
  Prva 15
  Druga 25
  Treća 40
  Četvrta 55
• Nedelja tova Po grlu dnevno
  Peta 68
  Šesta 80
  Sedma 100
  Osma 120

Za napajanje pilića u tovilištu prvih dana služe male pojilice sifonskog tipa, svaka kapaciteta oko 5 litara. Posle desetak dana za napajanje se koriste automatske viseće plastične pojilice raspoređene pravilno u objektu u 2 ili 3 reda. U ove pojilice voda dotiče slobodnim padom, sistemom plastičnih ili gumenih cevi koje vode iz 2—3 rezervoara (medikatora) za vodu, smeštenih iznad vrata u pretprostoriji. Kapacitet ovih rezervoara za vodu je obično oko 200 litara.

Za pravilno napajanje pilića veoma je važno da ima dovoljno pojilica, da su pravilno raspoređene i da im je visina pravilno regulisana. Visina pojilica se reguliše na isti način kao i visina hranilica. Posebnu pažnju svakođnevno treba obraćati na ispravnost pojilica, jer ako se dogodi da crevo pukne, ili se izvuče ili nastane bilo kakav kvar na pojilici, onda može mnogo vode da iscuri u objektu odnosno na prostirku, tako da se velika količina prostirke nakvasi i upropasti, a to dovodi do stvaranja većeg procenta vlažnosti vazduha u tovilištu, što veoma štetno utiče na piliće u tovu. Ukoliko se to dogodi, moraju se odmah preduzeti mere da se kvar otkloni, sve delove ovlažene prostirke pažljivo pokupiti i izneti iz objekta, a na njihovo mesto doneti novu, svežu, suvu i čistu prostirku.

Porast brojlera

Prosečna masa jednodnevnih pilića za tov kreće se od 35 do 50 grama, a najčešće malo mase izgube tokom prevoza. Prirast pilića trebalo bi kontrolisati po mogućstvu svake nedelje merenjem od 50 do 100 grla. Za tov se koriste pilići oba pola. Petlići brže rastu i već od prvog dana imaju veću živu masu. U povoljnim uslovima tova prirast se povećava ravnomerno. U tabeli 10 izložene su okvirne norme potrebnih količina hrane i prirasta pilića u tovu.

Tabela 10. Potrebne količine hrane i prirast pilića u tovu u gramima

Izostavljeno iz prikaza

• Tov u danima Na dan hrana
  0—7 21
  3—14 39
  15—21 57
  22—28 77
  29—35 93
  38—42 111
  43—49 130
  50—52 118
• Tov u danima Nedeljno hrana
  0—7 141
  3—14 271
  15—21 399
  22—28 536
  29—35 651
  38—42 780
  43—49 907
  50—52 354
• Tov u danima Kumulativno hrana
  0—7 141
  3—14 412
  15—21 811
  22—28 1347
  29—35 1998
  38—42 2778
  43—49 3685
  50—52 4039
• Tov u danima Prirast na dan
  0—7 12
  3—14 23
  15—21 32
  22—28 39
  29—35 40
  38—42 46
  43—49 50
  50—52 40
• Tov u danima Nedeljni prirast
  0—7 84
  3—14 161
  15—21 224
  22—28 273
  29—35 280
  38—42 322
  43—49 350
  50—52 120
• Tov u danima Kumulativno prirast
  0—7 84
  3—14 245
  15—21 469
  22—28 742
  29—35 1022
  38—42 1344
  43—49 1694
  50—52 1814

Prosečne težine brojlera u tab. 10 podrazumevaju smeše velike energetske i proteinske vrednosti. Na prirast i telesnu masu utiču: kvalitet i zdravstveno stanje pilića, mikroklima u objektu, uslovi držanja, količina i kvalitet hrane i odgovarajuća oprema za hranjenje, napajanje i provetravanje.

Tokom celog perioda tova pilići moraju da imaju na raspolaganju dovoljne kvalitetne hrane, jer ako se dogodi da nemaju hrane, oni za to vreme ne rastu, a ako hrane nema duže vreme, onda gube i od težine. Visina hranilica mora biti dobro podešena, a nivo hrane u hranilicama ne treba da prelazi 1/3 dubine tacne. Optimalna veličina hranidbenog prostora za brojlere je 6—7 cm po grlu.

Isporuka utovljenih pilića

Utovljeni pilići — brojleri treba da budu isporučeni klanici odmah po završetku tova, jer svako ođlaganje isporuke izaziva osetne gubitke, a remeti i plan proizvođnje brojlera u narednom turnusu. Za hvatanje i isporuku pilića treba se dobro pripremiti. Za hvatanje pilića obezbediti đovoljan broj radnika i tačno odrediti dan i čas hvatanja. Prilikom hvatanja pilića hranilice moraju biti prazne, odnosno ispražnjene. Pilići ne smeju biti hranjeni najmanje 6 časova pre hvatanja i utovara. Najbolje je da se hvataju u mraku ili pri plavoj svetlosti, i to nežno, bez jurenja i grubosti. Uhvaćene piliće pažljivo stavljati u standardne plastične kaveze za prevoz pilića. U zavisnosti od spoljašnje temperature vazduha, težine pilića i dužine prevoza u kaveze stavljati 13 do 17 grla. Pri utovaru kaveza sa pilićima na kamion mora se paziti da se nekom piletu ne bi zaglavila glava između kaveza, što obavezno dovodi do uginuća pileta. Pilići treba da su pravilno razmešteni poceloj površini kaveza, a kavezi čvrsto i pravilno složeni, kako bi se izbeglo njihovo pomeranje i lom prilikom transporta. Na većim tovilištima za transport pilića postoje specijalni kamioni sa fiksiranim kavezima u dva reda sa hodnikom u sredini.

Od tovilišta do klanice pilići treba da stignu što pre, jer duži prevoz izaziva priličan kalo, a može doći i do povećanog, mortaliteta utovljenih pilića, posebno ako je vreme toplo a gustina pilića u kavezima velika. Najbolje je da se pilići transportuju od tovilišta do klanice na najmanjoj mogućoj udaljenosti, dozvoljava se transport i do 100 km, a preko ove daIjine treba izbegavati transport utovljenih pilića, sem u krajnjoj nuždi, jer su pored ostalih nepovoljnosti, transportni troškovi relativno visold, pogotovo danas u eri energetske krize.

Čišćenje živinarnika

Posle svakog turnusa (oko 5,5 godišnje) čim se isporuče brojleri, objekat se čisti, pere i dezinfikuje. Prostirka i đubre se mehanički čiste pomoću traktora sa priključnim mašinama,. tovare se odmah u prikolicu, ne razbacuju se oko tovilišta i odvoze se na mesto predviđeno za deponovanje izmeta. Potrebne količine hrane za tov pilića treba na početku tačno proračunati, tako da na kraju turnusa praktično nema ostataka hrane, ali ako nešto i ostane, to ne treba koristiti za sleđeći turnus.

Posle temeljnog mehaničkog čišćenja objekat se pere, a isto tako i sva oprema, i to u samom tovilištu. Nakon pranja dolazi dezinfekcija unutrašnjosti živinarnika, sve opreme i alata. Peru se i dezinfikuju i manipulativna prostorija uz objekt i ulaz u tovilište. Zatim se unosi čista, suva i sveža prostirka i oprema postavlja na svoje mesto, proverava se rad instalacija i opreme, pa se tek onda obavlja druga dezinfekcija plinjenjem parama formalina. Posle plinjenja živinarnik se drži zatvoren 8 do 24 časa, zatim se vetri i zatvara i donaseljavanja pilića ne ulazi se u njega. Na ulazu u objekat postavlja se dezinfekciona barijera od 1,5—2%-nog rastvora masne sode, duboka oko 5 cm, široka oko 1 metar i dugačka oko 0,60 metara.

Vrstu dezinfekcije i upotrebu dezinficijensa propisuje veterinar. Najčešće se obavlja plinjenje prostorija parama formalina na sledeći način: 25 grama kalijum-permanganata sipa se u 35 mililitara formalina i 15,5 mililitara vode za dezinfekciju kubnog metra tovilišta. Smeša se postavlja u plitke posude, ravnomerno raspoređene u živinarniku da bi para dobro obuhvatila celu unutrašnjost. Posle toga objekat se drži zatvoren 8 do 24 časa, a zatim se provetrava, ponovo zatvara i ostaje prazan oko dve nedelje, da bi se »odmorio«.

Zdravstvena zaštita pilića

Program zdravstvene zaštite pilića je veoma važna mera u očuvanju dobrog zdravstvenog stanja pilića. Intenzivna proizvodnja mesa zahteva od životinjskog organizma maksimainu proizvodnju. Zauzvrat mu pruža odgovarajuće uslove držanja, nege i ishrane. Međutim, u praksi se često dešava da se usled nedovoljne pažnje poremeti postojeća ravnoteža između pruženih i potrebnih uslova držanj a pa zbog toga i dolazi do različitih poremećaja zdravstvenog stanja pilića. S druge strane, postoji i čitav niz bolesti pilića izazvanih različitim mikroorganizmima. Sem toga, moguće je da pilići obole i od različitih parazitoza. Zbog svega toga neophodno je da se pilićima pruže optimalni uslovi držanja, a osim toga da se zaštite od oboljenja koja vladaju na užem i širem području. Očuvanje zdravlja pilića moguće je striktnom primenom mera opšte i specifične zaštite.

Mere opšte zaštite. Radi sprečavanja unošenja zaraznilr bolesti i parazitoza na farmi i širenja u farmi potrebna je redovna kontrola ulaska vozila i ljudi i kontrola unutrašnjeg kretanja, a takođe i preduzimanje vanrednih mera u slučaju pojave zaraznih bolesti pilića.

Da bi ove mere mogle uspešno da se sprovode, svaka farma mora biti ograđena odgovarajućom ogradom, koja onemogućava nekontrolisan ulazak u farmu Ijudima i životinjama. Na ulazu u krug tovilišta treba da su izgrađene dezinfekcione barijere dovoljne veličine radi dezinfekcije ljudi i transportnih sredstava.

Radi sprečavanja unošenja u tovilište različitih oboljenja ili obolelih pilića potrebna je stroga kontrola nabavke, kao i da se pilići kupuju samo iz onih reprodukcijskih centara kojih je zdravstveno stanje roditelja i pilića provereno.

Prilikom organizovanja potrebnog prevoza hrane, prostirke i ostalog materijala u tovilište treba zabraniti nekontrolisan ulazak u krug farme svim transportnim sredstvima izuzev onih koja služe za neophodni transport. Sva transportna sredstva koja služe za interni prevoz, kao i ona u vlasništvu tovilišta, moraju biti svakodnevno po završenom poslu očišćena, oprana i dezinfikovana na određenom prostoru izvan kruga farme.

Svi radnici i posetioci pri ulazu u tovilište moraju proći kroz barijere za dezinfekciju koje su postavljene ispred farme i pojedinih prostorija i objekata. Sem dezinfekcije obuće potrebna je i dezinfekcija ruku u predviđenim posudama sa dezificijensom. Zatim se radnici i posetioci presvlače u prostoriji predviđenoj za ovu svrhu i oblače posebnu odeću i obuću. Po završetku posete, odnosno rada, potrebno je da se radna odeća i obuća skinu i stave u određene plakare u kojima je moguće vršenje dezinfekcije. Česte posete treba izbegavati, a ako je to neophodno, onda samo uz odobrenje veterinara. Posetioci sami bez pratnje ne bi trebalo da ulaze u objekte.

Opremu i ambalažu tovilišta koja se višekratno koristi treba pre unošenja u farmu očistiti i dezinfikovati. Ambalaža cd hartije, koja je već upotrebljavana, ne sme se unositi u tovilište.

U proizvodne objekte mogu ulaziti samo zaposleni radnici i pri tome moraju poštovati sledeće:

• da se kroz tovilište kreću isključivo preko predviđenih puteva;
• da ne ulaze u objekte u kojima ne rade;
• da koriste radnu odeću i obuću;
• da pri ulasku u proizvodne objekte koriste barijere za dezinfekciju ruku i obuće.

Čišćenje proizvodnih objekata treba vršiti pomoću mehanizacije i odgovarajućih transportnih sredstava, pri čemu se valja pridržavati sledećih uputstava:

• za vreme čišćenja radnike ne treba koristiti za druge poslove;
• vozila kojima se odvozi đubre ne koristiti za druge poslove;
• odvoz đubreta iz objekta obavlja se po unapred utvrđenom planu kretanja nečistim putem na mesta koja su za tu svrhu i predviđena;
• po završetku čišćenja treba korišćena radna odela i obuću oprati i dezinfikovati, što važi i za prevozna sredstva.

Radnici koji rade u proizvodnim objektima treba na početku radnog vremena da pokupe sve uginule piliće i da ih stave u predviđenu kantu obeleženu brojem objekta i zaštićenu poklopcem. Leševi se odvoze svakodnevno posebnim kolicima do kontejnera smeštenog na nečistom putu, tako da je delom unutra, a delom van kruga farme.

Glodari i insekti imaju veoma štetnu ulogu u širenju raznih oboljenja pilića, pa stoga jedna od stalnih mera zaštite treba da bude i tekuća deratizacija i dezinsekcija.

Isto tako potrebna je stalna kontrola jata kliničkim posmatranjem i povremenim patomorfološkim i drugim laboratorijskim ispitivanjima obolelih i uginulih pilića, kao i kontrola imuniteta u odnosu na bolesti protiv kojih je moguća zaštita.

Mere specifične zaštite

Uspešna zaštita pilića moguća je jedino ako se pored mera opšte preduzmu i mere specifične zdravstvene zaštite. Imunoprofilaksa pilića u tovu veoma je složen i delikatan posao delom zbog osetljivosti pilića, zbog nerazvijenosti imunog sistema, a delom zbog postojanja pasivnog imuniteta. Jedan od prvih i najvažnijih momenata u zdravstvenoj zaštiti pilića u tovu jeste izbor reprodukcione farme iz koje se nabavljaju pilići. Roditeljski parovi moraju biti zdravi i neopterećeni bolestima koje se vertikalno preko jaja prenose na potomstvo. Pored toga, roditeljski parovi treba da su specifično zaštićeni od svih onih bolesti za koje postoji mogućnost imunoprofilakse, jer se stvorena antitela transovarialno prenose na potomstvo. Stoga se s pravom kaže da zaštita pilića počinje sa vakeinacijom njihovih roditelja. Preneta pasivna antitela zaštitiće piliće u prvim danima života kaaa su i najosetljiviji prema infekciji i u vreme kada još nemaju dovoljno razvijen imuni sistem da stvore solidnu sopstvenu aktivnu zaštitu.

Ishrana kokoši

Poznato je da je ishrana osnovni činilac stočarske pa i živinarske proizvodnje. Ranije, značaj ishrane u gajenju kokoši nije dolazio do punog izražaja jer su se ove gajile ekstenzivno ili poluintenzivno. Prelaskom na sve intenzivnije načine gajenja i iskorišćavanja kokoši značaj ishrane sve više dolazi do izražaja. U savremenoj živinarskoj proizvodnji ishrana. postaje presudni faktor, što se vidi iz toga da od ukupnih troškova bilo koje proizvodnje na ishranu dolazi oko 60%. S obzirom na ogroman značaj za unapređenje živinarske proizvodnje, ishrana je postala poseban predmet naučnih istraživanja. Tako je i postala i razvijala se nauka o ishrani živine. Naročito brz razvitak ova nauka je imala u poslednje vreme, tj. sa pojavom i razvitkom industrijske proizvodnje u živinarstvu. Industrijski način proizvodnje jaja i mesa stavio je nauci o ishrani čitav niz novih i veoma složenih zadataka. Trebalo je naći takva rešenja kojima će se postići da ishrana bude kompletna, zatim što jevtinija, kao i da se sa što manjom količinom hrane postigne što veća proizvodnja i poboljša njen kvalitet, a da pri tom zdravlje živine ne bude ugroženo. Danas se slobodno može reći da su u tom pogledu postignuti izvanredni rezultati, jer je nauka do tančina ispitala i proučila sve potrebe svih kategorija živine i svih vrsta proizvodnje u pogledu hranljivih sastojaka, mineralnih materija, vitamina i mikroelemenata. Na ovaj način je omogućeno držanje kokoši u baterijama i to od prvog dana života pa do kraja iskorišćavanja, što se ranije nije moglo ni zamisliti. Na osnovu toga ubrzo se razvila i proširila industrijska proizvodnja hrane za sve kategorije kokoši, tako da danas i u svetu i u nas postoje veoma velike i savremene fabrike za proizvodnju kompletne hrane za sve kategorije i sve vrste proizvodnje. Zbog toga se sada sva visoko proizvodna grla u živinarstvu uglavnom i jedino hrane kompletnim smešama, dobro izbalansiranim komponentama odgovarajuće meljave. Potrebno je samo poslati zahtev fabrici za proizvodnju hrane za živinu pa dobiti odmah kvalitetnu hranu za dotičnu kategoriju odnosno vrstu proizvodnje, tako da problem ishrane danas u industrijskoj proizvodnji živine ne predstavlja neki veći problem. Problem se često javlja u nedostatku pojedinih uvoznih komponenata, zbog restrikcije uvoza, kao i relativno visoke cene hrane za sve kategorije živine.

Ukoliko se živina drži poluintenzivno, sa mogućnošću korišćenja ispusta, onda se u posebnim hranilicama i na tačno određenom mestu daju kompletne smeše, tako da živina pored korišćenja hrane na ispustu uvek ima na raspolaganju dovoljne količine kompletnih smeša. U tom slučaju ishrana će biti znatno jevtinija, a proizvodnja živine relativno visoka, mada nešto slabija nego pri ishrani isključivo kompletnim smešama. Ovaj način držanja i ishrane živine moguć je na selu kod individualnih odgajivača živine, koji imaju velika dvorišta sa travnim površinama i koji gaje relativno mali broj živine.