Higijena – medicinska nauka i ekološki koncept zdravlja. Higijena je medicinska nauka koja izučava uticaj faktora životne sredine na zdravlje, a ujedno i grana preventivne medicine koja pronalazi mere za zaštitu i unapređenje zdravlja ljudi. Higijena ima zadatak da pokuša da spreči nastanak bolesti svodeći na najmanju meru dejstvo štetnih faktora, kao i da očuva i unapredi zdravlje čoveka, kao i zajednice i sredine u kojoj živi. Naziv higijena potiče od imena starogrčke – zaštitnice zdravlja Higije, mitološke kćeri Eskulapa, starogrčkog boga veštine lečenja. Zbog činjenice da samo lečenje bolesti nije dovoljno već da postoji potreba za preventivom kako do bolesti ne bi došlo, čovek sebi stvara predstavu božanstva koje štiti zdravlje sprečavajući nastanak bolesti.

Od nastanka civilizacije ljudi su uviđali šta sve doprinosi zdravlju, i to je prenošeno iskustvom ugrađenim u tradiciju. Prema poznatim istorijskim izvorima, u drevnom Vavilonu preventivom i lečenjem bavili su se tadašnji sveštenici, koji su sprovodili propise o zaštiti vodnih objekata i organizovanju izolacije obolelih od lepre. U Ebersovim staroegipatskim papirusima od pre 3500 godina, nalaze se preporuke o načinu sahranjivanja, otklanjanju smeća, kontrole hrane i vode za piće. Prva dijetetska uputstva odnosila su se na korišćenje jetre u ishrani za lečenje slabovidosti, i svežeg voća i povrća za lečenje opšte slabosti. Tek od pre jednog veka poznato nam je da slabovidost može biti posledica nedostatka vitamina A, koji jetra sadrži u velikim količinama, a rasprostranjena „bolest slabosti” sada je prepoznata kao skorbut – bolest nedostatka vitamina S. Rimljani su svoja znanja i veštine primenili i u izgradnji vodovoda i kanalizacije, objekata koji se ponegde koriste i do danas. Dela Hipokrata, oca antičke medicine, sadrže zapise o važnosti čistoće vazduha, vode i tela u očuvanju zdravlja.

Prof. dr Dušan Backović

Sadržaj

1. UVOD U HIGIJENU

Higijena – medicinska nauka i ekološki koncept zdravlja
Higijena i medicinska ekologija
Životna sredina, zdravstvena kultura i bolesti savremenog čoveka
Uloga higijene u zdravstvenoj zaštiti

2. LIČNA HIGIJENA

Principi i zdravstveni značaj lične higijene
Higijena ruku
Održavanje čistoće tela – pranje i kupanje
Higijena nogu
Higijena kose i kože glave
Neodgovarajući kvalitet sredstava za održavanje lične higijene
Bolesti koje nastaju usled nepravilnog održavanja lične higijene
Bakterijske infekcije kože
Parazitske bolesti kože
Vašljivost (Pediculasis)
Grinje
Šuga (Scabies)
Gljivične infekcije – dermatomikoze
Higijena usne duplje
Higijena reproduktivnih organa i reproduktivno zdravlje
Intimna higijena
Polne ili seksualno prenosive bolesti
Gonoreja
Herpes genitalis
Trichonomas vaginalis
Humani papiloma virus
Sifilis (Lues)
Chlamidia trachomatis
HIV infekcija i hepatitisi B i C (HBV i HCV)
Prevencija polno prenosivih bolesti
Zdravstveni aspekti kontracepcije
Higijenski i zdravstveni značaj odeće i obuće
Dejstva sunčevog zračenja i zaštita
Higijena fizičke aktivnosti
Zdravstveni značaj fizičke aktivnosti
Higijena sportskih sredstava i objekata
Bazeni – tehničke karakteristike i higijenski zahtevi
Fizička aktivnost dece i starijih osoba

3. MENTALNA HIGIJENA

Mentalna higijena i mentalno zdravlje
Mentalni poremećaji i životna sredina
Mentalno zdravlje kroz životne faze, stres i stanja krize
Zadaci zdravstvene službe u prevenciji mentalnih poremećaja i unapređenju mentalnog zdravlja
Bolesti zavisnosti i mentalna higijena
Vrste psihoaktivnih supstanci
Prevencija i lečenje narkomanije
Alkoholizam
Prevencija i lečenje alkoholizma
Pušenje cigareteta i nikotinska zavisnost
Prevencija i lečenje zavisnosti od nikotina
Mentalna higijena u dečjem i školskom uzrastu
Mentalna higijena u porodici i braku
Mentalna higijena u radnoj sredini i zdravstvenim ustanovama

4. HIGIJENA ISHRANE

Značaj ishrane za održavanje funkcija organizma i zdravlja
Energetski bilans ishrane i potrebe u energiji
Potrebe za pojedinim vrstama hranljivih materija i principi pravilne ishrane..
Vrste hranljivih materija
Šećeri (ugljeni hidrati)
Belančevine
Masti
Minerali
Mikroelementi ili oligoelementi
Vitamini
Vitamini rastvorljivi u mastima
Planiranje i sastavljanje dnevnog obroka
Procena stanja uhranjenosti i poremećaji usled nepravilne ishrane
Bolesti nepravilne ishrane
Premećaji ishrane: anoreksija (Anorexia nervosa) i bulimija
Gojaznost (Obesitas)
Zdravstvena neispravnost i zagađenja hrane
Prirodne štetne materije i toksini u hrani
Zagađivači životne sredine u hrani
Aditivi u prehrambenim proizvodima
Zdravstvena bezbednost hrane i zakonska regulativa
Konzerviranje i očuvanje kvaliteta hrane

5. KOMUNALNA HIGIJENA

Ekološki faktori i prevencija negativnih uticaja životne sredine
Higijena stanovanja
Higijena naselja
Stanovanje i zdravlje
Atmosfera i aerozagađenje
Uticaj atmosferskih promena i klime na zdravlje
Aerozagađenje
Voda za piće
Higijenski zahtevi i epidemiološki značaj vode za piće
Izvori vode za piće i vodosnabdevanje
Centralni način vodosnabdevanja – vodovod
Prečišćavanje vode za piće
Dezinfekcija vode za piće
Zdravstveni efekti zagađenja vode za piće
Hemijska kontaminacija vode za piće
Higijenska ispravnost i pregled vode za piće
Higijenske osobine i ekološki značaj zemljišta
Ekotoksikologija i kancerogene materije u životnoj sredini
Otpadne materije
Čvrste otpadne materije – smeće
Centralno uklanjanje smeća
Tečne otpadne materije – splavine
Prečišćavanje otpadnih voda
Medicinski otpad
Upravljanje medicinskim i farmaceutskim otpadom
Sakupljanje, razvrstavanje i obeležavanje medicinskog otpada
Tok infektivnog otpada
Tok patoanatomskog otpada
Tok opasnog hemijskog otpada
Spaljivanje i deponovanje medicinskog otpada

6. ŠKOLSKA HIGIJENA

Dečji uzrast i osnovne psihofiziološke karakteristike rasta i razvoja
Higijensko-zdravstvene karakteristike objekata škola i predškolskih ustanova
Faktori školske sredine i njihov uticaj na zdravlje učenika
Školski nameštaj
Organizacija izvođenja nastave
Objekti predškolskih ustanova
Dečje jaslice
Dečji vrtići (obdaništa)
Vaspitne grupe predškolske dece pri osnovnim školama
Domovi učenika
Škole u prirodi, dečja odmarališta i oporavilišta
Uloga školske sredine u nastanku bolesti, deformiteta i povreda dece

7. HIGIJENA RADNE SREDINE I RADNOG PROCESA

Fiziološki i biohemijski aspekti radnih aktivnosti
Značaj odmora, sna i rekreacije za očuvanje i unapređenje zdravlja
Profesionalni štetni faktori – nokse
Zračenja – radijacije
Prašina
Vidnjiva svetlost i osvetljenost
Mikroklima
Atmosferski pritisak
Zvuk, buka i vibracije
Zaštita zdravlja radnika
Profesionalna oboljenja
Higijenski zahtevi rada za vulnerabilne kategorije stanovništva
Sanitarno-higijenski nadzor i zdravlje u radnoj sredini zdravstvenih ustanova
Bezbednost i povrede na radu izazvane oštrim predmetima

8. HIGIJENA U VANREDNIM USLOVIMA

Zdravstvena služba u sprovođenju higijenskih mera u vanrednim uslovima
Higijena smeštaja u vanrednim uslovima
Snabdevanje vodom u vanrednim uslovima
Ishrana stanovništva u vanrednim uslovima
Mere sprečavanja i suzbijanja epidemijskih bolesti u vanrednim uslovima

9. ZDRAVSTVENO VASPITANJE

Ciljevi i principi zdravstveno-vaspitnog rada
Zdravstvene potrebe
Planiranje i programiranje zdravstveno-vaspitnog rada
Sredstva i metode zdravstveno-vaspitnog rada
Zdravstveno vaspitanje u sistemu zdravstva i programima zajednice
Literatura
Indeks pojmova

1. Uvod u higijenu

Higijena − medicinska nauka i ekološki koncept zdravlja

Higijena je medicinska nauka koja izučava uticaj faktora životne sredine na zdravlje, a ujedno i grana preventivne medicine koja pronalazi mere za zaštitu i unapređenje zdravnja ljudi. Higijena ima zadatak da pokuša da spreči nastanak bolesti svodeći na najmanju meru dejstvo štetnih faktora, kao i da očuva i unapredi zdravlje čoveka, kao i zajednice i sredine u kojoj živi. Naziv higijena potiče od imena starogrčke − zaštitnice zdravlja Higije, mitološke kćeri Eskulapa, starogrčkog boga veštine lečenja. Zbog činjenice da samo lečenje bolesti nije dovoljno već da postoji potreba za preventivom kako do bolesti ne bi došlo, čovek sebi stvara predstavu božanstva koje štiti zdravlje sprečavajući nastanak bolesti.

Od nastanka civilizacije ljudi su uviđali šta sve doprinosi zdravlju, i to je prenošeno iskustvom ugrađenim u tradiciju. Prema poznatim istorijskim izvorima, u drevnom Vavilonu preventivom i lečenjem bavili su se tadašnji sveštenici, koji su sprovodili propise o zaštiti vodnih objekata i organizovanju izolacije obolelih od lepre. U Ebersovim staroegipatskim papirusima od pre 3500 godina, nalaze se preporuke o načinu sahranjivanja, otklanjanju smeća, kontrole hrane i vode za piće. Prva dijetetska uputstva odnosila su se na korišćenje jetre u ishrani za lečenje slabovidosti, i svežeg voća i povrća za lečenje opšte slabosti. Tek od pre jednog veka poznato nam je da slabovidost može biti posledica nedostatka vitamina A, koji jetra sadrži u velikim količinama, a rasprostranjena „bolest slabosti” sada je prepoznata kao skorbut − bolest nedostatka vitamina S. Rimljani su svoja znanja i veštine primenili i u izgradnji vodovoda i kanalizacije, objekata koji se ponegde koriste i do danas. Dela Hipokrata, oca antičke medicine, sadrže zapise o važnosti čistoće vazduha, vode i tela u očuvanju zdravlja.

Rodonačelnik higijene kao savremene preventivne medicine je bečki profesor iz druge polovine 19. veka Maks Petenkofer. On je bio jedan od glavnih učitenja Milana Jovanovića Batuta, prvog dekana Medicinskog fakulteta u Beogradu i ocenjivača higijene kao zdravstvenog i stručnog predmeta kod nas. Higijena se kao naziv i danas koristi u celom svetu, a u novije vreme, često se kao sinonim uvodi termin medicinska ili zdravstvena ekologija − nauka o odnosima čoveka i sredine koja ga okružuje, koja predstavlja samo jedan segment higijene.

Slika 1. − Hipokrat

Izostavljeno iz prikaza

Higijena izučava:

1. uticaje životne sredine na zdravlje s naglaskom na oblast komunalne higijene;
2. optimalne kvalitete pojedinih elemenata životne sredine koji koriste održanju i unapređenju zdravlja (higijena ishrane, higijena rada, školska higijena);
3. faktore ponašanja pojedinca sa efektom na zdravlje (lična higijena, higijena rada, fizičke aktivnosti, ishrana, mentalna higijena).

Zdravlje je, po definiciji Svetske zdravstvene organizacije (SZO), stanje potpunog fizičkog, psihičkog i socijalnog blagostanja čoveka, a ne samo odsustvo bolesti i nesposobnosti. Fizičko zdravlje podrazumeva odsustvo patološkog stanja, akutnih i hroničnih oboljenja, ali i mnogo više od toga: dobru fizičku kondiciju i obavljanje uobičajenih aktivnosti bez velikog zamora. Psihičko zdravlje čoveka ogleda se u njegovom mentalnom funkcionisanju i ponašanju, pre svega kao odsustvo psihičkog poremećaja, ali i kroz dobru adaptaciju na druge ljude, posao i sve životne aktivnosti, uz opšti osećaj dobrog raspoloženja. Socijalno zdravlje podrazumeva da čovek osim prava na život i zdravlje (osnovni uslovi: voda i hrana, stan, odeća) ostvaruje i slobodu kretanja, iznošenja stavova, pravo na rad, školovanje i lečenje. Zdravlje je stanje u kom je organizam fiziološki popuno adaptiran na sopstvenu sredinu u svim segmentima (životna i socijalna sredina, radno i porodično okruženje). Običaji, navike, stavovi i verovanja mogu da utiču pozitivno i negativno na zdravlje ljudi. loše navike i običaji nekada i presudno utiču na čovekovo zdravlje: loša ishrana (deficitarna ili preobilna), nedovoljno fizičke aktivnosti, konzumiranje duvana i alkohola. Mnoge loše navike stiču se još u porodici, a kasnije u društvu i u školi, što ističe značaj zdravstveno-prosvetnog rada od najranijeg uzrasta.

Savremena koncepcija zdravlja i bolesti polazi od toga da su osnovni činioci stanja čovekovog organizma:

1. nasledni faktori (građa, funkcija, otpornost, adaptivnost organizma);
2. životna sredina (vazduh, voda, hrana, uslovi stanovanja i rada);
3. način ponašanja u životnoj sredini (higijenske, dijetetske navike, životni stil).

Povoljni činioci omogućiće i puno ispoljavanje genetskog potencijala, a aerozagađenje, buka, razne vrste zračenja, zagađene voda i hrana, infekcije sigurno će ugroziti nasledne potencijale. Faktori životne sredine su prema tome od presudnog značaja za zdravlje. I pored dobrih naslednih potencijala i uslova sredine, zdravlje se može ugroziti neadekvatnim ponašanjem (u uslovima najboljeg kvaliteta vazduha pušenje stvara aerozagađenje; uz sve dostupne dobre higijenske uslove mnogi ljudi nemaju razvijene higijenske navike (pranje ruku, zuba i kupanje); uz obilje dobre i higijenski ispravne hrane veliki broj ljudi se neadekvatno hrani). Nasledni činioci se ne mogu menjati, tako da u cilju zaštite i unapređenja zdravnja ljudima jedino preostaje da aktivno čuvaju svoju životnu sredinu i uče kako da se u njenom okviru što svrsishodnije ponašaju.

Higijena i medicinska ekologija

Ekologija je nauka koja proučava međusobne odnose živih bića, kao i njihov uzajamni odnos sa sredinom u kojoj žive. Njen naziv potiče od grčkih reči: oikos − dom, domaćinstvo i logos − nauka, izučavanje.

Šema 1. − Bioekološka sistemska teorija (Uri Bronfenbrener)

Izostavljeno iz prikaza

Termin ekologija prvi put je upotrebio nemački biolog Ernest Hekel 1866. godine, a kao nauka utemeljena je tokom 20. veka. Pojam ekologija se često koristi kao sinonim za zaštitu životne sredine, što je samo jedna od oblasti kojima se ekologija bavi. Ekologija je multidisciplinarna nauka i uključuje ne samo biologiju, već i druge naučne grane: geologiju, geografiju, meteorologiju, pedologiju, sociologiju, psihologiju i medicinu. Za ekologiju se kaže da je holistička nauka jer objedinjuje tradicionalne nauke koje sve zajedno omogućavaju njen dalji razvoj. Podela ekologije se može učiniti i na osnovu grupa koje proučava: ekologija biljaka, ekologija insekata, ekologija životinja i medicinska ekologija.

Medicinska ili zdravstvena ekologija je naučna disciplina koja proučava uticaje uslova životne sredine na zdravlje ljudi. Glavni zadatak medicinske ekologije je pružanje saznanja korisnih u zaštiti čovekovog zdravlja od nepovoljnih uticaja okoline, kao i o mogućnostima unapređenja zdravlja njenim pozitivnim uticajima. Prirodno okruženje uključuje i: vremenske ekstreme, katastrofe, infektivne agense, sastav tla koji utiče na nedostatke u ishrani. Pojedini delovi životne sredine se ne mogu izolovano posmatrati. Čovek mora da ima punu ravnotežu međuodnosa sa svim podsistemima sveukupne biosfere: atmosferom (vazdušnim omotačem), hidrosferom (životom i sredinom u vodenom svetu) i geosferom (životom i sredinom na kopnu).

Bioekološka sistemska teorija Urija Bronfenbrenera posmatra uzajamni odnos pojedinca i sredine u funkciji psihifizičkog razvoja. Četiri podsistema spoljašnje sredine na različitim nivoima okružuju svaku jedinku i utiču jedan na drugi. Svaki sistem ima svoja pravila i zakonitosti. Stabilni odnosi u jednom sistemu i pozitivni uticaji među sistemima imaju uravnotežujuću ulogu, a poremećaji u bilo kom „sloju” prenose se u oba smera poput koncentričnih talasa.

Životna sredina, zdravstvena kultura i bolesti savremenog čoveka

Životna sredina deluje na ljude svojim uticajem na pojavu bolesti i povreda koje su izazvane njenim štetnim faktorima. Na početku 21. veka postoji puno znanja o faktorima koji pozitivno ili negativno utiču na zdravlje. Primat nad zaraznim preuzele su hronične bolesti, i za njihovo lečenje se troši puno vremena i sredstava. Najprisutnije bolesti po podacima Svetske zdravstvene organizacije su: kardiovaskularne bolesti, šećerna bolest, gojaznost, opstruktivna bolest pluća, astma i depresija. Najnovija naučna saznanja ukazuju na to da na sprečavanje pojave svih ovih bolesti može da se utiče unapređenjem životne sredine, kao i da čovekovo ponašanje ima značajan uticaj na njegovo zdravlje. Sva znanja, stavovi, običaji, ponašanja i navike u vezi sa zdravljem čine zdravstvenu kulturu jedne zajednice. Nastala na iskustvu i tradiciji formiranih u odnosu na uslove sredine, u današnje vreme zdravstvena kultura bi trebalo da se globalno menja i unapređuje pod pozitivnim uticajem informacionih medija. Kada se govori o faktorima sredine i ponašanja koji nepovoljno deluju na zdravlje najčešće se misli na zagađenja i nedostatke u ishrani, a retko na nepovoljne karakteristike zemljišta na kojem ljudi žive, arhitektonsko-urbanistička rešenja i higijenske karakteristike njihovih domaćinstava. Najznačajniji faktori životne sredine koji imaju negativan uticaj na zdravlje ljudi su: nedostupnost vode za piće i kanalizacionog sistema, zagađenje vazduha, vode i zemljišta biološkim i hemijskim agensima, prirodna sredina sa vektorima zaraznih bolesti, loš način ishrane, upotreba alkohola, duvana i droga, promene klime koje ugrožavaju poljoprivrednu delatnost, neurbanizovana naselja, loši putevi, kao i zdravstveni rizici na radnom mestu (intenzivna buka i elektromagnetna polja, nejonizujuće i jonizujuće zračenje).

Zanimljivost

SZO procenjuje da oko 24% ukupnog opterećenja bolestima i oko 23% svih slu-čajeva prevremene smrti mogu da se povežu sa faktorima životne sredi-ne. Od 102 najznačajnije bolesti u svetu, za oko 85 se smatra da su izvesnim de-lom izazvane faktorima životne sredine: 19% karcinoma može se direktno povezati sa faktorima životne sredi-ne, što uzrokuje oko 1,3 miliona smrtnih slučaja godišnje; oko 24% infekcija gornjih respiratornih puteva i oko 42% infekcija donjih respirator-nih puteva, kao i 1,5 miliona smrtnih slučajeva od respiratornih bolesti izazvane su negativnim faktorima životne sredine. Životna sredina najviše utiče na zdravlje dece do 14 godina. (Iz izveštaja SZO, 2006)

Uloga higijene u zdravstvenoj zaštiti

Uloga higijene u zdravstvenom sistemu nije izolovana i najbolji rezultati se postižu u aktivnostima i saradnji sa kompletnom društvenom zajednicom. Zdravstvena zaštita podrazumeva više nivoa i higijena ima ulogu u svakome od njih: Unapređenje zdravlja, delatnost koja obuhvata mere i metode koje nisu usmerene na suzbijanje konkretne bolesti, već na poboljšanje zdravstvenog stanja stanovništva. Stavovi i običaji u jednoj zajednici utiču na ukupnu zdravstvenu kulturu naroda, i u tom polju higijena ima značajnu ulogu. Mere i aktivnosti i unapređenju zdravlja sprovode se kroz: zdravstveno vaspitanje, obezbeđenje zdrave hrane (higijena ishrane), očuvanje zdrave životne sredine i higijenskih uslova stanovanja (komunalna higijena, suzbijanje aerozagađenja buke), stvaranje uslova za optimalnu fizičku aktivnost (sport i rekreacija).

Sprečavanje i suzbijanje bolesti, mere i metode specifične prevencije bolesti sprovode se kroz kroz aktivnosti usmerene na: otklanjanje uzroka bolesti i rizika od povreda; podizanje imunoloških snaga organizma; ličnu higijenu, dezinfekciju, dezinsekciju i deratizaciju, sprovođenje aktivne imunizacije; jodiranje soli, fluorizaciju vode za piće, obogaćivanje mleka i drugih namirnica nekim hranljivim materijama, sanitarni nadzor u proizvodnji i prometu hrane. Rano otkrivanje bolesti „skrining” procedurom sa ciljem da se bolest otkrije još u početnoj fazi kod određene rizične grupe stanovništva jeste mera sekundarne prevencije. Primer: Higijena ishrane sprovodi u praksu metode za otkrivanje bolesti nedovoljne i nepravilne ishrane kroz ispitivanje ishrane i praćenje telesnih karakteristika i mera. Blagovremeno i adekvatno lečenje je takođe sekundarna prevencija koja podrazumeva i dijetetsku terapiju, promenu režima života i rada i korišćenje pozitivnih klimatskih faktora.

Rehabilitacija koja ima ulogu da spreči nastanak životne i radne nesposobnosti do koje bi mogao da dovede tok bolesti ili povrede, sa ciljem da se obolela osoba ponovo reintegriše u društvo, jeste tercijarna prevencija, koju čine medicinska, psihosocijalna i profesionalna rehabilitacija. Zdrava životna sredina i zdravi stilovi života sa poštovanjem higijensko-dijetetskog režima ne samo što stvaraju preduslove, već i povećavaju volju i veru svakog pacijenta za povratak punog kapaciteta zdravlja.

Zaključak

Higijena je medicinska nauka koja izučava uticaje faktora životne sredine na zdravlje. Kao grana preventivne medicine, higijena ima ci/b da spreči nastanak bolesti svodeći na najmanju meru dejstvo štetnih faktora, kao i da očuva i unapredi zdravlje čoveka, njegove zajednice i sredine u kojoj živi.

Fizičko zdravlje čoveka, pored odsustva bolesti i nesposobnosti podrazumeva i da on dobro funkcioniše. Psihičko zdravlje čoveka uz odsustvo mentalnog poremećaja, ogleda se i u njegovom primernom ponašanju, adaptaciji na druge ljude, njegovom radu i životu uopšte. Socijalno zdravlje čoveka podrazumeva da on, osim prava na život (hrana, stan, odeća), ostvaruje i slobodu mišljenja i ličnog izbora, pravo na rad, školovanje i lečenje. Zdravlje je stanje organizma koji je sasvim adaptiran na svoju sredinu u svim segmentima.

Ekologija je nauka koja proučava međusobne odnose živih bića, kao i njihov uzajamni odnos sa sredinom u kojoj žive. Medicinska ili zdravstvena ekologija je naučna disciplina koja proučava uticaje uslova životne sredine na zdravlje ljudi. Glavni zadatak medicinske ekologije je pružanje saznanja korisnih u zaštiti čovekovog zdravlja od nepovoljnih uticaja okoline, kao i u unapređenju zdravlja njenim pozitivnim uticajima.

Sve što se nalazi van čovekovog tela je životna sredina, i ona se može podeliti na fizičku, biološku, socijalnu, kulturnu sredinu. Najznačajniji faktori životne sredine koji imaju negativan uticaj na zdravlje ljudi su: nedostupnost vode za piće i kanalizacionog sistema, promene klime koje ugrožavaju poljoprivrednu proizvodnju, neurbanizovana naselja, loši putevi, kao i rizici po zdravlje na radnom mestu, zagađenje vazduha, vode i zemljišta biološkim i hemijskim agensima, prirodna sredina sa vektorima zaraznih bolesti, loš način ishrane, upotreba alkohola, duvana i droga.

Uloga higijene nije izolovana i najbolji rezultati se postižu u aktivnostima i saradnji sa kompletnom društvenom zajednicom. Zdravstvena zaštita podrazumeva više nivoa (primarni, sekundarni i tercijarni) i higijena ima ulogu u svakome od njih.

Kratka provera znanja

• Koji su osnovni ciljevi higijene kao grane preventivne medicine?
• Koje sve dimenzije sadrži u sebi definicija zdravlja?
• Kako objašnjavamo pojam medicinska (ili zdravstvena) ekologija?
• Navedi faktore životne sredine sa najizraženijim negativnim uticajima na zdravlje.