Od 1960. godine kada je izašlo I izdanje udžbenika HIGIJENA za studente farmacije kojima sam više godina predavao taj predmet, do ove godine objavljeno je sedam izdanja, što nesumnjivo govori da je, iako koncizno pisan, ovaj udžbenik odgovorio potrebama onih kojima je namenjen. S obzirom na relativno veliki tiraž svakog izdanja koji znatno prelazi broj studenata farmacije, može se zaključiti da udžbenik koriste i studenti drugih fakulteta kojima su potrebna znanja iz oblasti kojima se higijena bavi. Svakog bi autora, pa i mene, sedam izdanja jednog udžbenika, moglo uveriti da je postigao osnovni cilj koji se sastoji u tome da materiju kojom se predmet bavi uspešno približi studentu koji treba da se upozna sa problemima vezanim za uticaj ekosistemana fizičko, mentalno i socijalno zdravlje, kao i na radnu sposobnost čoveka. Razume se ovo, kao i sva prethodna izdanja udžbenika HIGIJENA, moralo je pretrpeti izvesne izmene u oblasti VITALNE STATISTIKE. Pored toga ovo izdanje moralo je biti usaglašeno i sa zahtevima diktiranim uvođenjem Internacionalnog sistema mernih jedinica. Verujem da će i VII izdanje udžbenika HIGIJENA naići na dobar prijem kod studenata onih fakulteta i viših škola kojima su elementarna znanja iz higijene neophodna za razumevanje problema od vitalnog značaja za sprovođenje mera zdravstvene zaštite naroda i poboljšanje njegovog blagostanja i radne sposobnosti.

Beograd, februar 1983.
Dr sci. Božidar S. Simić

Sadržaj

Predgovor
Predgovor VI izdanju
Predgovor VII izdanju
Uvod

Glava I KOMUNALNA HIGIJENA

Vazduh
Raspored vazduha u prirodi
Hemijski sastav vazduha
Normalan sastav vazduha
Azot— Kiseonik — Ozon — Ugljendioksid
Nenormalan sastav vazduha
Amonijak— Nitrozni gasovi — Sumpordioksid— Sumpor-vodonik — Ugljenmonoksid — Metan
Fizička svojstva vazduha
Vazdušni pritisak
Dejstvo smanjenog atmosferskog pritiska — Dejstvo povečanog atmosferskog pritiska
Vlaga
Higijenski značaj vlage
Temperatura
Kretanje vazduha
Zračenje
Sunčeve radijacije
Svetlosni zraci — Ultracrveni zraci — Ultraljubičasti zraci — X-zraci
Prašina
Klima
Planinska klima
Morska klima
Zemljište
Struktura zemljišta
Mikroorganizmi i paraziti koji žive u zemlji
Voda
Epidemiološki značaj vode
Hemijska svojstva vode za piće
Fizička svojstva vode za piće
Tvrdoća vode — Gvožđe — Olovo — Nitrati — Nitriti — Amonijak — Sumporvodonik — Fluor— Jod— Hloridi— Fenol — Organske materije
Mikrobiološka svojstva vode za piće
Uzimanje uzorka vode za analizu
Snabdevanje vodom
Lokalno snabdevanje vodom
Kopani bunar— Abisinski Nortan-ov burnar— Arterski bunar — Remi-bunar— Cisterne
Centralno snabdevanje vodom
Dezinfekcija malih količina vode za piće
Izgradnja naselja
Izbor mesta za naselje
Struktura naselja
Stan
Nehigijenski stan
Higijenski stan
Lokacija— Dimenzije— Osvetljenje — Grejanje — Ventilacija
Uklanjanje ekskreta i otpadaka
Higijenski klozet— Uklanjanje smeća — Uklanjanje otpadnih voda
Higijenski seoski stan

Glava II HIGIJENA RADA

Profesionalne bolesti
Činioci koji pomažu pojavu profesionalnih bolesti
Nepravilna organizacija rada
Rad, umor i premor
Rravilan režim rada i odmora
Nepravilan prisilan položaj tela
Dizanje i prenošenje tereta
Nepodobnast radnika i neuvežbanost
Racionalizacija rada
Štetnost proizvodnog procesa
Fizički činioci
Mikroklima
Efektivne temperature — Korigovane efektivne temperature — Buka i potres u industriji
Gradska buka
Mehaničke povrede
Električne povrede
Hemijski činioci
Profesionalna trovanja
Trovanje živom — Trovanje olovom — Trovanje cinkom — Trovanje fosforom — Trovanje hromom — Trovanje manganom— Trovanje organskim rastvaračima
Profesionalna oštećenja prašinom (nozokonioze)
Silikoza — Azbestoza — Antrakoza
Pneumokonioze izazvane organskim prašinama
Biološki činioci
Higijensko-tehnički nedostaci
Traumatizam
Žena i rad
Omladina i rad
Zaštitne mere protiv profesionalnih bolesti i traumatizma
Izgradnja industrijskih preduzeća

Glava III HIGIJENA ISHRANE

Činioci koji utiču na strukturu ishrane
Bolesti koje izaziva nepravilna — nedovoljna i preobilna ishrana
Gladovanje
Rahit
Skorbut
Pelagra
Atijaminoza
Avitaminoza A
Anemija nutritivnog
Zubni karijes
Struma
Gojaznost
Trovanje hranom
Bakterijska trovanja
Alimentarne toksikoinfekcije
Alimentarne intoksikacije
Botulizam
Trovanje na bazi alergije
Trovanje neorganskim materijama
Trovanje konzervansima
Trovanje metalima i metaloidima
Trovanje organskim materijama
Trovanje urodicama
Trovanje insektima i zagađenje hrane radioaktivnim materijama
Potrebe organizma u energetskim, gradivnim i zaštitnim materijama
Uticaj telesne težine na energetske potrebe
Uticaj dobi na energetske potrebe
Uticaj klime na energetske potrebe
Energetske potrebe dece
Energetske, gradivne i zaštitne materije
Ugljeni hidrati
Masti
Belančevine
Vitamini rastvorljivi u vodi
Vitamin C
Vitamin B-kompIeksa
Tijamin
Nijacin
Vitamini rastvorljivi u mastima
Vitamin A
Vitamin D
Vitamin E
Vitamin K
Mineralne materije
Kalcijum
Fosfor
Gvožđe
Namirnice
Namirnice biljnog porekla
Brašno
Hleb i pecivo
Epidemiološki značaj hleba i testa
Povrće
Epidemiološki značaj povrća
Voće
Epidemiološki značaj voća
Namirnice životinjskog porekla
Meso sisara i ptica
Epidemiološki značaj mesa
Riba
Epidemiološki značaj ribe
Jaja
Epidemiološki značaj jaja
Mleko i mlečni proizvodi
Mleko
Mleko u prahu
Kiselo mleko
Jogurt
Maslac
Margarin
Epidemiološki značaj mleka i mlečnih proizvoda
Sastavljanje dnevnog obroka
Struktura dnevnog obroka
Ishrana trudnica i dojilja
Ishrana dece i omladine
Ishrana školske dece
Mlečna kuhinja — Opšta kuhinja — Kuhinja u internatu — Ishrana sportista
Ishrana industrijskih radnika
Ishrana starih Ijudi
Kolektivna ishrana
Principi izgradnje objekata za kolektivnu ishranu
Ispitivanje ishrane i uhranjenosti Ijudi
Tipovi ankete ishrane

Glava IV ŠKOLSKA HIGIJENA

Škola
Izboar mesta
Školska zgrada
Učionice
Sanitarni uređaji
Školski nameštaj
Školska učila
Režim nastave
Neinfektivne bolesti školske dece
Bolesti usled nedovoljne ishrane kod školske dece
Uvećanje krajnika
Oboljenja organa sluha
Oboljenja organa vida
Epilepsija
Chorea minor
Neurastenija
Histerija
Duševna zaostalost
Parazitarne bolesti školske dece
Crevne parazitarne bolesti
Dečja glista
Pundrav
Kožne parazitarne bolesti
Šuga
Dermatomikoze
Vašljivost
Infektivne bolesti školske dece
Akutne infektivne bolesti
Male boginje
Gušobolja
Ovčje boginje
Šarlah
Crvenka
Veliki kašalj
Grip
Zaušnjaci
Dečja paraliza
Zarazno kočenje vrata
Hronične infektivne bolesti
Tuberkuloza
Sifilis
Trahom
Zdravstvena zaštita školske dece
Dečija oporavilišta

Glava V LlČNA HIGIJENA

Higijena tela
Plivanje i vazdušna kupanja
Bazeni za kupanje
Odmor van radnog vremena
Higijenska odeća
Svojstva tkanine
Higijenska obuća

Glava VI MENTALNA HIGIJENA I ZDRAVSTVENO PROSVEĆIVANJE

Mentalna higijena deteta
Mentalna higijena odraslih ljudi
Zdravstveno prosvećivanje

Glava VII VOJNA HIGIJENA

Najčešća masovna oboljenja u vojsci i mere za njihovo suzbijanje
Oboljenja disajnih organa
Crevne zarazne bolesti
Ostale zarazne bolesti
Nervne bolesti
Bolesti usled nepravilne ishrane
Odabiranje Ijudstva za vojsku
Higijena stanovanja
Kasarna
Logor
Bivak
Kantonman
Rov—sklonište
Snabdevanje vodom
Ishrana
Higijena vojničkih kretanja
Marš

Glava VIII DEZINFEKCIJA, DEZINSEKCIJA I DERATIZACIJA

Dezinfekcija
Fizička sredstva za dezinfekciju
Ultraljubičasti zraci
Toplota
Plamen
Zagrejan suv vazduh
Zagrejan vlažan vazduh
Kohov lonac — Parni dezinfektar — Vakuumform-aparat — Autoklav
Ključala voda
Hemijska sredstva za dezinfekciju
Baze
Kiseline
Halogeni
Kalijumpermanganat
Vodonikperoksid
Kvaternerna anomijačna jedinjenja
Metali i njihove soli
Soli teških metala
Etilalkohol
Fenoli
Krazoli
Formaldehid
Sapuni
Deterdženti
Izvođenje dezinfekcije
Dezinfekcija u toku bolesti
Završna dezinfekcija
Dezinsekcija
Fizička sredstva za dezinsekciju
Iskuvavanje — Vođena para — Zagrejan suv vazduh
Hemijska sredstva za dezinsekciju
DDT (dihlordifeniltrihloretan)
HCH (heksahlorcikloheksan)
Paration
Piretrin
HCN (cijanvodonična kiselina)
SO2 (sumpordioksid)
CCl4 (ugljentetrahlorid)
Deratizacija
Registar

SPISAK SLIKA

1 Lambrecht-ov polimetar
2 Assmann-ov psihrometar
3 Globus-termometar
4 Duksometar
5 Zeissov konimetar
6 Impindžer
7 Wallace—Tieman-ov komparator
8 Higijenski nužnik
9 Zaštitno odelo od azbestne tkanine
10 Zaštitna odela sa gumenim đonom
11 Respirator s aktivnim ugljem
12 Populacioma piramida — SFRJ
13 Populaciona piramida — Velika Britanija
14 Medicinska decimalna vaga
15 Kalupor
16 Nehigijenska učionica
17 Higijenska učionica
18 Nehlgijenska klupa
19 Suvi sterilizator
20 Autoklav

SPISAK TABELA

Tabela
1 Kretanje stanovništva u SFRJ
2 Živorođeni na 1.000 stanovnika
3 Umrli na 1.000 stanovnika
4 Prirodni priraštaj na 1.000 stanovnika
5 Stanovništvo prema starosti i polu u SFRJ
6 Očekivano trajanje života u SFRJ
V Prosečna starost stanovništva
8 Struktura džula po namirnicama u Jugoslaviji ( na 1 stanovnika)
9 Biohemijski sastav dnevne potrošnje hrane u Jugoslaviji (na 1 stanovnika)
10 Potrebe organizma u hranljivim materijama
11 Skala prehrambenih koeficijenata
12 Broj samoubistava na 100.000 stonovnika

Glava II Higijena rada

Proces proizvodnje, uslovi rada i način života radnika van radnog mesta mogu biti u suprotnosti sa njegovim fizičkim i psihičkim sposobnostima te, neposredno ili posredno, ugroziti zdravlje. Da bi se izbeglo štetno dejstvo činilaca koji prate proizvodni proces i da bi rad, kao neophodna potreba čoveka, bio od koristi čoveku i činio mu »radost i zadovoljstvo« (Engels), neophodno je da se usklade proizvodni zahtevi sa funkcionalnom sposobnošću radnika i da se uslovi pod kojima on radi i živi učine što boljim.

Rad pod nepovoljnim uslovima — loša organizacija rada, preterani zahtevi u odnosu na radnu sposobnost i dužinu radnog dana, loši mikroklimatski uslovi, nedovoljna tehnička zaštita, nedovoljna zdravstvena zaštita — mogu dovesti do oštećenja organizma i smanjenja njegove radne sposobnosti, a to se, u krajnjoj liniji negativno odražava i na životni standard.

Zbog toga higijena rada, naročito u uslovima intenzivne industrijalizacije, ima za zadatak da proučava uslove života i rada i da sprovodi sanitarno-higijenske mere u cilju: očuvanja optimalnog zdravlja, smanjenja obolevanja i povećanja radne i vitalne sposobnosti radnika.

Začeci higijene rada potiču još iz antičkog doba kada je postojala razvijena zanatska proizvodnja, jer su i tadašnji lekari (Hipokrat 460—356, Galen 130—201 i dr.) uočili da se kod izvesnih zanatlija javljaju određene profesionalne bolesti.

U Srednjem veku, kada se javljaju začeci industrijske proizvodnje, naročito u zemljama koje su imale razvijeno rudarstvo i metalurgiju, javljaju se prva pisana dela o profesionalnim bolestima. Tako je Švajcarac Paracelzus (1493—1541) pisao o profesionalnim bolestima i sušici kod rudara, a Italijan Bemardino Ramazzini — »otac profesionalne higijene« o bolestima zanatlija (1633—1714).

Sa sve većim napretkom industrijalizacije uslovi rada bivali su sve gori. Radno vreme je bilo sve duže i iznosilo je, često, preko dvanaest časova, što je naročito teško pogađalo zaposlenu decu i žene.

Primitivan način proizvodnje, loši stambeni uslovi i nedovoljna ishrana još više su pomagali dejstvo osnovnih profesionalnih štetnih činilaca, tako da je morbiditet kod radnika u industriji bio izrazito veći nego kod ostalih kategorija stanovništva. To se ogledalo ne samo u smanjenju radne sposobnosti, već i u smanjenju dužine trajanja i života industrijskih radnika.

Početkom XIX veka, u industrijski naprednim zemljama, javlja se življi interes za proučavanje i suzbijanje profesionalnih bolesti. On je bio zasnovan, pre svega, na želji da se poveća radna sposobnost radnika, odnosno poveća produktivnost industrije. Međutim, tek početak XX veka predstavlja stvarni napredak u razvoju higijene rada, jer se tada javljaju i prve organizovane jedinice sa zadatkom: da izučavaju, leče i sprečavaju profesionalne bolesti.

U Italiji u Milanu je 1910. godine osnovana prva klinika za profesionalne bolesti, a u SSSR je 1923. godine osnovan Institut za higijenu rada i profesionalne bolesti.

Međutim, rad lekara u industriji, u najvećem broju slučajeva, bio je orijentisan više u pravcu lečenja obolelih, nego u pravcu uklanjanja negativnih uslova rada i života radnika, tako da je jednom izlečena osoba, posle povratka na svoje radno mesto, ponovo obolevala od iste profesionalne bolesti. Uzrok ovome je bio taj što zakonski propisi nisu primoravali i poslodavca da izmeni uslove na radnom mestu, a još manje da utiče na popravku uslova života radnika van radnog mesta.

Prema savremenoj koncepciji higijena rada treba primenom svih naučnih metoda, kako medicinskih tako I socioloških i ekonomskih, da doprinese poboljšanju uslova rada i života radnika, koristeći u isto vreme i sve napredne zakonske propise koji u prvom planu imaju čoveka radnika i njegovo zdravlje, pa zatim proizvodnju.

Da bi se ostvarili osnovni zadaci higijene rada, potrebno je: podizati higijenske proizvodne ustanove (tvornice), uspostaviti pravilan tehnološki, tj. proizvodni proces, urediti pravilnu organizaciju rada, tj. pravilan režim rada i odmora, odabirati radnike prema njihovim psihičkim i fizičkim podobnostima, uspostaviti pravilno uvežbavanje radnika i njihovo upoznavanje sa prirodom proizvodnog procesa i mogućnostima zaštite pri radu.

Za ostvarenje ovako kompleksnih zadataka radi pružanja potpune zaštite ljudima na radu, a naročito onima koji rade na ugroženim radnim mestima, potrebno je imati, pre svega, što veći broj ustanova koje će se baviti izučavanjem uslova života i rada radnika, kao i što veći broj preventivno-kurativnih ustanova, tj. zdravstvenih stanica, kao i biroa za higijensko-tehničku zaštitu na radu. Pravilna organizacija rada ovih ustanova omogućuje medicinskim i tehničkim stručnjacima da blagovremeno otkriju one činioce koji utiču na opšti i profesionalni morbiditet, uključujući i traumatizam.

Zdravstvena zaštita radnika obuhvata ne samo zaštitne mere na radnom mestu, već i higijensko-socijalne mere van radnog mesta, kao što su: podizanje higijenskih naselja i stanova, stvaranje povoljnih uslova za obnavljanje fizičkih i psihičkih snaga, dobre komunikacije i brz prevoz od stana do radnog mesta, higijenska ishrana u kući, kao i u samoj proizvodnoj jedinici (dopunski obrok).

Odsustvovanje sa posla zbog bolesti i povređivanja

Mnogobrojni uzroci mogu dovesti do odsustvovanja sa posla, ali najčešće se radi o bolestima i povređivanju. Među osiguranicima u SR Srbiji (bez SAP) samo u 1975. godini bilo je 2.984.098 oboljenja od kojih je jedna trećina, tj. 922.877 uzrokovala privremenu i nesposobnost za rad — bolovanje sa ukupno 15.640.485 neostvarenih radnih dana.

Od ukupnog broja 78.867 čine povrede na radu (podaci iz Instituta za medicinu rada i radiološku zaštitu »Dr Dragomir Krajović« — 1976). U istoj 1975. godini u SFRJ je bilo 257.341 povređivanja na radu, što je dovelo do 5.749.725 izgubljenih radnih dana (Statistički godišnjak Socijalnog osiguranja SFRJ, 1975).

Ako se uporedi stanje u pogledu odsustvovanja sa posla, odnosno u pogledu broja izgubljenih radnih dana u našoj i u drugim zemljama sa znatno dužom industrijskom tradicijom, vidi se da su gubici kod nas mnogo veći. Ovo se može objasniti ne samo procesom brze industrijalizacije i velikim prilivom nedovoljno uvežbane radne snage (nekvalifikovani radnici), već i nepravilnom i nepotpunom primenom higijensko-tehničkih zaštitnih mera, koje su, inače, predviđene našim zakonodavstvom.

Profesionalna oštećenja čovečjeg organizma, izazvana dejstvom štetnih činilaca na radnom mestu, mogu biti dvojakog karaktera:

1. profesionalna oboljenja u pravom smislu reči, i
2. profesionalni traumatizam.

Od ukupno 44, prema zakonskim propisima, od priznatih profesionlanih oboljenja najznačajnija su sledeća:

1. Trovanje olovom i njegovim jedinjenjima
2. Trovanje živom i njenim jedinjenjima
3. Trovanje fosforom i njegovim jedinjenjima
4. Trovanje arsenom i njegovim jedinjenjima
5. Trovanje manganom i njegovim jedinjenjima
6. Trovanje benzolom i njegovim homolozima
7. Trovanje nitroI amino-aromatičnim jedinjenjima
8. Trovanje nitroznim gasovima
9. Trovanje sumporvodonikom i ugljendisulfidom
10. Trovanje ugljenmonoksidom
11. Trovanje cijanamidom i cijanvodonikom

Da bi se ova trovanja oglasila profesionalnim oboljenjem, potrebno je da se dokaže da obolela osoba, na svom radnom mestu, dolazi u kontakt sa odgovarajućim štetnim činiocem.

1. Silikoza i silikotuborkuloza
2. Azbestoza
3. Bronhijalna astma
4. Oboljenja izazvana rentgenskim zracima i radijumom
5. Maligni tumori kože kod osoba koje rade sa: parafinom, katbanom, čađi i antracenom, pod uslovom da je obolela osoba radila najmanje godinu dana na ugroženom radnom mestu
6. Katarakta (mrena) težeg oblika, kod onih osoba koje rade u topionicama i fabrikama stakla
7. Kesonska bolest, kod radnika u kesonima i kod ronilaca
8. Nistagmus, kod ljudi koji rade u mračnim prostorijama (rudari)
9. Oboljenja mišića, kostiju, zglobova i krvnih sudova, kod radnika koji upotrebljavaju pneumatski čekić i pneumatske bušilice
10. Tropske bolesti, kao što su: malarija, lajšmanioza, kuga, žuta groznica i dr„ ako se utvrdi da je infekcija nastala u toku službenog putovanja (osoblje na prekomorskim brodovima i avionima)
11. Akutne infektivne bolesti, kod lekara, veterinara i pomoćnog osoblja, koji su zaposleni u ustanovama gde se pregledaju i leče Ijudi, odnosno životinje, ili kod osoblja zaposlenog na naučnom ispitivanju zaraznih bolesti (laboratorijske infekcije)
12. Antraks i maleus, kod osoba koje rukuju predmetima kao što su koža i njeni derivati (dlake), ili se bave lečenjem obolelih, ili uništavanjem uginulih životinja
13. Avitaminoze. kod osoblja zaposlenog na brodovima prekookeanske plovidbe, ako je ovo primorano da se hrani konzervisanim namirnicama, siromašnim u vitaminima.

Pored ovih bolesti, koje se priznaju kao profesionalne, postoji još niz drugih, koje mogu imati karakter profesionalnih bolesti. To su, naprimer: profesionalna nagluvost i psihoneuroza.

Činioci koji pomažu pojavu profesionalnih bolesti

Činioci koji pomažu pojavu profesionalnih oboljenja mogu se svrstati u sledeće tri grupe:

1. nepravilna organizacija rada
2. štetnost proizvodnog procesa
3. loša higijensko-tehnička zaštita.

Nepravilna organizacija rada

Nepravilna organizacija rada obuhvata: neracionalan režim rađa i odmora, produženo radno vreme, tj. prekovremeni rad, pojačan intenzitet rada, prisilan položaj pri radu, dizanje velikih tereta, nepodobnost radnika i neuvažbanost, tj. nepravilan izbor radnika.

Rad, umor i premor

Rad. je uslovljen kontrakcijom mišića, a ova pretvaranjem hemijske energije u kinetičku, tj. mehaničku energiju. Prema svojoj osnovnoj karakteristici rad može biti dinamički, ako je praćen pomeranjem tela u prostoru, ili statički, ako nije praćen pomeranjem tela, a angažuje samo jednu određenu grupu mišića.

Svaki fizički rad je uslovljen i izvesnom količinom umnog rađa, pa je, stoga, teško povući granicu između fizičkog i umnog rada, mada je ovaj drugi praćen pretežno pojačanom funkcijom viših moždanih centara

U toku radnog procesa čovek je primoran da se prilagodi postavljenom zadatku koji zahteva pojačanu aktivnost pojedinih sistema ili čitavog organizma, a to je praćeno povećanjem metaboličkih procesa. Ako radni zahtevi ne prevazilaze radne mogućnosti organizma, on postavljeni zadatak obavlja sa uspehom, jer fiziološki zamor, koji se normalno javlja u toku rada, iščezava posle kraćeg odmora.

Fiziološki zamor, koji nastaje posle izvršenja određenog rada, predstavlja smanjenje funkcionalne sposobnosti organizma, koje je praćeno osećajem malaksalosti i smanjenjem pažnje, tj. reaktivne sposobnosti nervnog sistema. Prema tome, .on je praćen ne samo fizičkim, već i psihičkim zamorom, koji se odražavaju u smanjenju radne sposobnosti i produktivnosti.

Zamor može biti ili lokalnog karaktera, ako se javlja kod jedne grupe mišića, kao što je to slučaj kod statičkog rada, koji, usled stalne kontrakcije, dovodi do ishemije mišića i lakše pojave umora, ili opšteg karaktera, kada zahvata čitav organizam, kao što je to kod preteranog dinamičkog rada. U stanje opšteg umora može preći i lokalni umor.

Zamor može biti rezultat ne samo dugotrajnog i preteranog rada, već i nekomfornih uslova rada. To znači da pojava zamora, koja je praćena subjektivnim osećajem umora, zavisi i od mikroklimatskih uslova rada. Zapaženo je, međutim, da zamor ne mora uvek biti praćen subjektivnim (sećajem umora. Naime, snaga volje (motivacija) može, uprkos zamoru, da poveća i produži radnu sposobnost i spreči, tj. odloži, pojavu osećaja umora (napori praćeni velikim zanosom — Narodnooslobodilački rat). Naime, ako se rad, koji je praćen fizičkim i psihičkim naporima, obavlja bez lične zainteresovanosti, on brže dovodi do zamora i pojave osećaja umora.

Zamor, koji se javlja pri radu, izaziva, ustvari, jednovremeno dejstvo niza faktora: iscrpljenje energetskih rezervi, nagomilavanje mlečne kiseline i drugih metabolita, »toksina umora«, u mišićima, uticaj centralnog i vegetativnog nervnog sistema.

Prevremenu pojavu zamora mogu prouzrokovati i izvesna patološka stanja kao što su: neurastenija i neuroza, oboljenja nadbubrežnih žlezda, loša uhranjenost i infektivna oboljenja, čak i pre pojave jasnih znakova bolesti, a naročito u fazi rekonvalescencije.

Premor je već patološko stanje usled hroničnog zamora, kada je osećaj umora toliko izražen da se ne može ukloniti ni 24-časovnim odmorom, što znači da se čovek oseća umomim posle spavanja, pa čak i posle nedeljnog odmora. Premor deluje izrazito na smanjenje radne sposobnosti, a dovodi i do lakšeg obolevanja od infektivnih bolesti, povećavajući i traumatizam.

Premor prate: poremećaj sna (nesanica), pojačana razdražljivost, smanjenje moći psihičke koncentracije, malaksalost, gubitak. apetita i telesne težine, smanjenje oštrine čulnih percepcija (vid, sluh) i poremećaj koordinacije pokreta.

Do premora dolazi ako je rad i suviše intenzivan, ili ako je prekovremeni rad suviše čest i dugotrajan. Prekovremeni rad deluje negativno i na odrasle, a naročito na omladinu i žene — majke, te se može dozvoliti samo pod izuzetnim uslovima (spasavanje nastradalih u rudniku i pri drugim elementamim nesrećama). Ako su naprezanja vrlo intenzivna a kratkotrajna, mogu se upotrebiti hemijska sredstva, kao što je, naprimer benzedrin i sl., koja sprečavaju pojavu umora ali dovode i do nesanice.

Zbog svega toga, prekovremeni rad ne treba dozvoliti pri normalnim uslovima, a dužinu radnog vremena i intenzitet rada ne treba povećavati iznad dozvoljenih normi. koje se određuju prema sposobnostima prosečno razvijenog i prosečno sposobnog radnika.

Pravilan režim rada i odmora

Da rad ne bi doveo do patološkog zamora, tj. premora, potrebno je izvršiti pravilnu organizaciju, tj. racionalizaciju rada. Naime, mora se voditi računa da, iako se rad ne može podeliti na čisto umni i čisto fizički. neke vrste poslova više angažuju kortikalne nervne centre (tzv. viša nervna delatnost), a neke više telesne mišiće (tzv. fizička delatnost). Rad viših moždanih centara je uvek prisutan. Međutim, fizički rad može biti različitog intenziteta: lak, srednji, težak, ili »nikakav«. Stoga je neophodno, pri određivanju režima rada i odmora, voditi računa o kvantitativnom odnosu fizičkog i umnog rada.

Da bi obnavljanje fizičkih i psihičkih snaga organizma bilo potpuno, mora da postoje mogućnosti za odmor kako mišićnog tako i nervnog sistema. Naime, od pravilnosti režima rada i odmora zavisi očuvanje zdravlja i radne sposobnosti organizma.

Ritam rada mora biti takav da ne dovodi do premora, a to znači da se mora uvesti i vreme za odmor u toku osmočasovnog radnog dana. Osnovno pitanje je dužina radnog dama, odnosno dužina radne nedelje i dužina dnevnog, nedeljnog i godišnjeg odmora.

Pri određivanju radnog dana, odnosno radnog vremena, treba imati u vidu ne tzv. prosečan jednočasovni učinak, već trenutak kada radni učinak, postigavši maksimalnu vrednost, počinje da opada. Radni učinak u prvim časovima rada je nešto niži, a zatim sve više raste da bi, posle 4—5 časova, počeo postepeno da opada. Radni učinak u toku jednog radnog dana, grafički predstavljen, odgovara krivoj liniji, čiji se vrh nalazi u 4—5-tom času, a nagli pad radnog učinka nastaje posle desetog časa rada.

Zbog toga se i pokazalo da je majracionalnije da radni dan ne prelazi 8 časova, ali s tim, da se, posle petog časa rada, uvede odmor od 30 minuta. Prema tome, šestodnevna radna nedelja ne treba da pređe 48 radnih časova. Uvođenje petodnevne radne nedelje, putem povećanja dužine radnog dana, s tim da ukupni broj radnih časova ipak bude 48, nije racionalno, ako je u pitanju fizički rad, pošto se ukupan radni učinak smanjuje, iako broj radnih časova ostaje isti.

Dužina godišnjeg odmora se određuje prema težini rada. odnosno prema posledicama kada je rad u toku godine izazvao (premor), jer pored težine rada i drugi činioci imaju zrnatnog udela u pojavi premora (lshrana, stan, bolest).

Kod izvesnih zanimanja, gde preovlađuje statički rad, neophodno je uvesti aktivni odmor, koji se sastoji u primeni raznih sportskih đisciphna, kao što su: košarka, odbojka, stoni tenis, a sa ciljem da se aktiviraju i oni mišići, koji su u toku rada zapostavljeni. Aktivni odmor se pokazao vrlo korisnim, pošto znatno doprinosi obnavljanju psihičkih i fizičkih radnih sposobnosti.

Pored toga, da bi se ubrzala i upotpunila obnova psihičkih i fizičkih snaga i popravio radni učinak, potrebno je obezbediti: kvalitetnu ishranu (dopunski obrok), higijensko stanovanje i uslove za optimalan kulturni život i zabavu.

Nepravilan prisilan položaj tela

Prisilni položaj tela, kao: sagnut, nagnut, klečeći, ako dugo traju ubrzavaju pojavu lokalnog i opšteg umora, odnosno premora, a pored toga, naročito kod žena u fazi trudnoće, dovode do pritiska na polne organe i plod, do zastoja u krvnim sudovima, a usled toga mogu dovesti i do pobačaja, odnosno prevremenog porođaja. Stojeći položaj, ako se zauzima za sve vreme rada, posle niza godina dovodi do pojave ravnih tabana, proširenih vena, a u vezi sa ovim i do bolova u nogama, pa i do iskrivljenosti kičme i nogu.

To znači da sve prisilne položaje tela treba izbegavati, a tamo gde postoji mogućnost dati odgovarajuće udobne stolice, a u svakom slučaju uvesti povremeno menjanje položaja u toku rada i aktivni odmor.

Dizanje i prenošenje tereta

Dizanje i prenošenje tereta može dovesti do pojave hemija i proširenih vena, naročito kod fizički nedovoljno razvijene omladine i žena. Ako je teret veći od 20 kg, mogu ga prenositi samo odrasli snažni muškarci, a u slučaju prenošenja mnogo većih tereta treba upotrebljavati pomoćna sredstva (kolica, kran).

Nepodobnost radnika i neuvežbanost

Fizička kao i psihička nepodobnost i neuvežbanost za jedan određen rad, odnosno radno mesto, mogu biti uzrok povećanja traumatizma i profesionalnih bolesti. Zbog toga je neophodno da se svi radnici, pre primanja na posao, pregledaju, kako bi se, na osnovu njihove psihofizičke podobnosti, dodelili na odgovarajuća radna mesta.

Racionalizacija rada

Racionalizacija rada obuhvata sve mere koje se preduzimaju sa ciIjem da se poveća radni učinak, a da ne dođe do štetnih posledica po zdravlje i radnu sposobnost čoveka.

Poznati su mnogi sistemi racionalizacije rada, od kojih su neki više, a neki manje vodili računa o čoveku, a više o radnom učinku, dok su izvesni od tih sistema racionalizacije rada doprineli da se radni učinak znatno poveća, a da se utrošak energije smanji:

Fordizam je lančani sistem rada koji se sastoji u tome da se predmet koji se izrađuje predaje iz ruke u ruku, ili da se to obavlja pomoću beskrajne trake, tako da svaki radnik u određenom vremenskom razmaku obavi jednu određenu što jednostavniju radnju.

Stahanizam je racionalna organizacija radnog procesa u cilju povećanja produktivnosti rada, a što se postiže uklanjanjem nefizioloških položaja pri radu (statički rad), usklađivanjem pokreta i oslobađanjem kvalifikovanih radnika od vršenja pomoćnih operacija. Ovaj sistem racionalizacije rada posebno veliku pažnju obraća na ličnu higijenu radnika i higijensko-tehničke zaštitne mere.

Tejlorizam je sistem gde se putem racionalizacije svakog pokreta, tj. izbegavanjem suvišnih pokreta pri radu, nastoji postići maksimalan učinak, a pri tome se ne vodi dovoljna briga o psihofizičkim sposobnostima radnika.

Bedoizam je sistem gde se radni učinak povećava uvođenjem premija, a normiranje se vrši prema učinku zdravog čoveka u jednom minutu, što predstavlja jedinicu rada, tj. 1 bedo.

Štetnost proizvodnog procesa

Proizvodni proces može biti praćen nizom činilaca koji štetno utiču na zdravlje čoveka, kao što su: temperatura, vlaga, kretanje vazduha, svetlost i druge radijacije, buka i potres, mehaničke i električne povrede (fizički činioci), toksične materije, gasovi, tečnosti i prašina (hemijski čanioci), patogeni mikroorganizmi i paraziti (biološki činioci).

Fizički činioci

Mikroklima

Uslovi rada zavise, pre svega, od tzv. mikroklime u radnoj prostoriji, odnosno od temperature, količine vlage u vazduhu i brzine strujanja vazduha, kao i od radijacija.

Ovi faktori mogu uticati nepovoljno na organizam ako otežavaju odvijanje procesa termoregulacije, bilo da dovode do povećanog gubitka toplote iz organizma (niska temperatura, velika vlaga i veliko strujanje vazduha) ili do otežanog odavanja toplote (visoka temperatura, velika vlaga i usporeno kretanje vazduha). U prvom slučaju dolazi do pojave promrzlina na ekstremitetima, nazeba, mijalgije, reumatizma i zapaljivih procesa u organima za disanje usled konsenzualne reakcije organa za disanje praćene vazodilatacijom i transudacijom koja potpomaže razvoj patogenih mikroorganizama; a u drugom slučaju može doći do toplotnog udara, a ako je znojenje vrlo obilno, i do toplotnih grčeva.-

Da bi se izbeglo štetno dejstvo mikroklime, potrebno je da kombinacija temperature, vlage i kretanja vazduha bude takva da potpomaže termoregulaciju i da time olakša rad, odnosno poveća radni učinak.

Procenjivanje komfornosti radne sredine. — Leonard kill je još 1916. godine konstruisao katatermometar na osnovu Newton-ovog zakona rashlađivanja — »gubitak toplote proporcionalan je razlici u temperaturi između tela i okoline«, te je empiriskim putem došao do zaključka da tzv. katavrednost, koja predstavlja broj miligramkalorija oslobođenih za 1 cm2 površine katatermometra u sekundi, treba da iznosi 5—7 da bi se čovek koji obavlja laki rad prijatno osećao. Što je katavrednost veća, to je hladnije, odnosno što je manja, to je toplije. Međutim, ovakvi zaključci su nepravilni, jer se zakoni, koji važe za fizička tela, ne mogu u potpunosti preneti na čovečji organizam, pošto je ovaj sposoban da vrši termoregulaciju posebnim mehanizmom.

To znači, da osećaj komfornosti ne zavisi samo od spoljnih fizičkih činilaca, već i od čisto fizioloških, kao što su: pol, starost, fizička aktivnost i sposobnost za aklimatizaciju, a sve to u krajnjoj liniji zavisi i od stanja uhranjenosti, zatim od opšteg zdravstvenog stanja i od vrste odeće i obuće.

Zbog toga procenjivanje komfomosti jedne radne prostorije se vrši na osnovu vrednosti tzv. toplotnih indeksa i subjektivnog osećaja radnika, koji u komfomim uslovima ne treba da ima ni osećaj suviše toplog ni osećaj suviše hladnog.

Efektivne temperature. Pod efektivnom temperaturom se podrazumeva ona temperatura, koja bi pri 100% zasićenju vazduha vlagom i pri mimom vazduhu, izazvala isti osećaj kao što ga izaziva zajedničko dejstvo temperature, vlage i kretanja vazduha u datoj radnoj prostoriji. Naprimer, ako je temperatura vazduha 24°C, temperatura vlažnog termometra 16,7°C , a brzina kretanja vazduha 0,5 m/sek., osećaj bi bio isti kao da je temperatura 20,6°C pri 100% vlazi i pri mimom vazduhu, što znači da je u datim radnim uslovima efektivna temperatura 20,6°C.

*) Danas se katatermometar upotrebljava samo za određivanje brzine strujanja vazduha ako je ona manja od 1 m u sekundi.
**) Vidi Assman-ov psihrometar — vlažan termometar pokazuje tempera-turu vazduha pri 100% relativnoj vlazi.

Pri procenjivanju komfornosti radne sredine za efektivne temperature mogu poslužiti dve skale:

1. normalna skala — ako su ljudi lako odeveni i rade lak posao;
2. osnovna skala — ako su ljudi goli do pojasa i rade lak posao.

Korigovane efektivne temperature imaju prednost nad efektivnim temperaturama, jer vode računa ne samo o temperaturi, vlazi i kretanju vazduha, već i o radijacionoj toploti, koja se određuje pomoću globustermometra.

Na osnovu ovakvih merenja određena je tzv. zona komfora, koja predstavlja takve mikroklimatske uslove, u kojima se preko 50% ispitanih osoba oseća udobno, pod uslovom da sve obavljaju lak rad.

Korišćenjem toplotnih indeksa utvrđeno je da se leti preko 50% ljudi dobro oseća ako se temperatura u radnoj prostoriji kreće u granicama od 24—26″C, a zimi od 20—22″C, pri relativnoj vlazi od 30—50% i kretanju vazduha brzinom manjom od 15 m/sek. Ako se radi o ženama, bolje je da temperatura bude za 2″C veća.

Ako je temperatura u radnoj prostoriji veća od 26″C, povećavanje vlage se .štetno odražava na organizam. Tako, naprimer, pri 36°C i relativnoj vlazi od 100% prestaje mogućnost termoregulacije i postoji opasnost od toplotnog udara. Zbog toga se kao gornja granica za efektivne temperature uzima 35″C.

Ako je temperatura u radnoj prostoriji niža od 15°C, povećavanje vlage se takođe negativno odražava na organizam (promrzline, mijalgije, reumatizam itd. — vidi ranije).

Granica osetljivosti prema brzini strujanja vazduha se menja sa temperaturom vazduha i kreće se od 3 m/min, ako je radna sredina hladna, a do 25 m/’min ako je topla.

Buka i potres u industriji

Buka i potres su vrlo često činioci koji štetno utiču na zdravlje čoveka.

Buka se stvara na mnogim radnim mestima u industriji (tekstilna industrija, kovačnice, limarske radionice, mesta za ispitivanje automobilskih i avionskih motora), a predstavlja neharmoničan, aritmičan zvuk izazvan nepravilnim treperenjem vazduha, odnosno oscilacijama bilo kakvog tela koje zvuči (1 Herz = 1 trep. taj, odnosno 1 oscilacija u sekundi). Intenzitet buke se izražava ili u fizičkim jedinicama za merenje zvučnog pritiska (1 bar), ili u akustičnim jedinicama (fon). Fon je najmanji zvuk koji čovečje uvo može da primi. Međunarodna skala glasnosti izražena u belima, odnosno decibelima, predstavlja vrednosti u granicama od 0 (prag čujnosti) do 130 decibela (zvuk koji izaziva neprijatan osećaj i bol).

Čovečje uvo čuje zvuk samo ako je broj oscilacija, tj. herca, u granicama 15—15.000 u sekundi, a najosetljivije je na tonove u granicama od 1.000—7.000 herca. Ako je broj oscilacija manji od 15, radi se o intračujnom zvuku, a ako je veći od 15.000, radi se o ultračujnom zvuku (ultrazvuk).

Fiziološki, odnosno patološki, efekat koji izaziva zvuk na organu za sluh je u logaritamskom odnosu sa njegovom jačinom. Naprimer, ako se jačina zvuka poveća za 10.000 herca, fiziološki efekat će biti samo 4 puta veći jer je logaritam od 10.000 — 4.

Šapat izaziva zvuk jačine 10 fona, jasan govor 40, vika 60, tramvaj 70, avion 130, poljski top 160 fona.

Dugotrajna buka dovodi do profesionalne gluvoće usled degenerativnog oštećenja ćelija Kortijevog organa i slušnog živca. Ovome prethodi popuštanje oštrine sluha, tj. profesionalna nagluvost usled zamorenosti perifernih završetaka slušnog živca i povećanja praga draži. Pored toga, hronična buka izaziva i drpge promene u organizmu: pojačanu razdražIjivost, nesanicu, povećanje krvnog pritiska, sananjenje lučenja sokova za varenje i s tim u vezi slabljenje apetita i otežano iskorišćavanje hrane; a ako je buka veća od 150 decibela, izaziva vrtoglavicu, glavobolju, povraćanje i opštu slabost.

Prema tome, hronično dejstvo buke može da dovede i do psihičkih poremećaja koji mogu biti uzrok sukoba sa okolinom, a pored toga, profesionalna nagluvost ili gluvoća može dovesti do povećanja povređivanja na radu.

Akutno dejstvo buke veće od 150 decibela može da dovede do prskanja bubne opne i do odgovarajućeg oštećenja organa sluha (artiljerija, mlazni avioni, miniranje).

Potres izazivaju vibracije čiji broj nije veći od 15 u sekundi. Ako su potresi grubi, tj. ako su amplitude velike a frekvenca mala, mogu imati štetno dejstvo ili na jedan deo tela, tzv. lokalno dejstvo potresa, ili na čitavo telo, tzv. opšte dejstvo potresa. Međutim, ako su amplitude male a frekvenca velika, potres dovodi do oštećenja neurovegetativnog sistema. Ovaj »fini« potres izaziva, naprimer, pneumatska bušilica, tako da dugogodišnji rad dovodi do tzv. angioneuroze ruku koja se ogleda u sledećim promenama: hladne i djanotične šake, pojačano znojenje, a ponekad i oštećenje zglobova, odnosno ankiloza. Kod žene fine vibracije mogu dovesti do oštećenja polnih organa, do poremećaja ovarijalnomenstruacionog ciklusa a usled toga i do sterilnosti.

Zaštita od buke i potresa u industriji. Da ne bi došlo do težeg oštećenja organizma usled dejstva buke i potresa, neophodno je sprovoditi zaštitne mere opšteg i ličnog karaktera: odabirati radnike koji imaju dobar, neoštećen sluh i koji nisu nervno labilni; obezbediti lična zaštitna sredstva: antifone, gumenu ili filcanu obuću, što bolju izolaciju i inkapsulaciju mašina, stavljanje filcanih podmetača i što čvršće vezivanje mašine za podlogu, oblaganje zidova izolacionim pločama od slame, plute i sl., postavljanje dvostrukih prozora i tapaciranih vrata.

Zaštitne mere treba da su takve da jačina buke u radnoj prostoriji ne pređe 70 decibela.

Gradska buka

Gradska buka predstavlja jedan od važnih morbogenih faktora naročito u velikim gradovima sa jako razvijenim saobraćajem. Gradska buka, redovno praćena i potresom, može kod gradskog stanovništva dovesti do »neurasteničnih pojava«, koje se ogledaju u pojačanoj razdražljivosti, nesanici i povećanom krvnom pritisku.

Zaštita gradskog stanovništva od buke i potresa. Pošto je buka posledica živog saobraćaja, a naročito upotrebe nesavremenih prevoznih sredstava (tramvaji i zaprežna kola) i signala (sirene, trube), to je osnovna mera za suzbijanje gradske buke i potresa zabrana upotrebe prevoznih sredstava sa metalnim točkovima i zabrana korišćenja zvučnih signala.

Pored toga, ulice, a naročito glavne saobraćajnice, treba da su što šire sa što širim trotoarima, a, ako je moguće, ispred kuće treba da postoji travnjak. Ulice treba da su popločane drvenom i kamenom kockom zalivenom asfaltom, ili da je čitav kolovoz prevučen debljim slojem asfalta. U savremenim gradovima najživlje saobraćajnice se prevlače gumom.

Kuće treba da su od tvrdog materijala, sa što debljim spoljnim zidovima i dvostrukim prozorima.

Mehaničke povrede

Rad sa oštrim predmetima — metal, legure, drvo — dovodi vrlo često do povređivanja svih delova tela, a naročito lokomotomog aparata, i to, ore svega, šaka i stopala. Ove povrede mogu zahvatiti kožu, mišiće, tetive i kosti, a u izvesnim slučajevima i unutrašnje organe. Sitniji komadi metala i minerala mogu da prouzrokuju oštećenja organa vida i ostalih delova lica, dok teški predmeti najčešće izazivaju prelome donjih ekstremiteta, odnosno kostiju, stopala i potkolenica.

Rad na mašinama koje imaju transmisione kajiševe i točkove može dovesti do grubih mehaničkih oštećenja, pa i do smrtonosnih povreda.

Zaštita od mehaničkih povreda sprovodi se upotrebom ličnih zaštitnih sredstava i primenom opštih higijensko-tehničkih mera vidi Sredstva za ličnu zaštitu).

Električne povrede

Upotreba mašine na elektrioni pogon, u slučaju neispravnosti instalacije, može da izazove električni udar, koji se može izraziti ili lakim lokalnim promenama (opekotine, paraliza nerava) ili opštim promenama praćenim oštećenjem kardiovaskulamog sistema i mehanizma disanja (grč disajnih mišića), što dovodi i do smrti, ako se radi o struji visokog napona. Unesrećeni se često nalazi u stanju prividne smrti, koja može da traje i 15—60 minuta te postoji mogućnost da se vrati u život, ako se pravilno i. blagovremeno primeni veštačko disanje koje nekada treba vršiti i po više časova.

Za zaštitu od električnih povreda potrebno je: izvesti što pravilniju izolaciju električnih vodova, postavljati gumene prostirke na ugroženim radnim mestima, radnike snabdeti gumenom obućom i upoznati ih kako sa opasnostima od električne struje tako i sa svim elementima u vezi sa električnim uređajima, kao i sa metodima koji se koriste pri spasavanju unesrećenih.

Hemijski činioci

Hemijski činioci dovode do profesionalnog trovanja, ili do profesionalnih nozokonioza.

Profesionalna trovanja

Profesionalna trovanja izazivaju hemijske toksione materije koje se upotrebljavaju ili nastaju u toku radnog procesa, ,a mogu biti različitog agregatnog stanja: gasovi, tečnosti, prašina. Ove materije mogu da izazovu akutna ili hronična trovanja, a oštećenja mogu biti lokalizovana na jednom, ili na više sistema.

Težina oštećenja organizma zavisi od koncentracije toksične materije u vazduhu, dužine trajanja ekspozicije, individualne otpornosti organizma i higijensko-tehničkih zaštitnih mera.

Toksične materije prodiru u organizam ili kroz disajne organe (gasovi, pare, prašina), ili kroz organe za varenje (prašina, hrana, voda), ili kroz kožu (tečnosti rastvorljive u mastima).

Mlad organizam, a naročito organizam žene, mnogo je više ugrožen od industrijskih otrova, a pre svega od onih koji prodiru kroz kožu i disajne organe, zbog toga što je rad žene i mlade osobe praćen ubrzanim disanjem (vidi Zena i rad).

Hemijske toksične materije koje izazivaju profesionalna trovanja mogu se, prema svom patofiziološkom dejstvu, svrstati u sledećih 11 grupa (po B. Kesiću):

1. Otrovi koji oštećuju i sprečavaju rad ćelionih fermenata, naprimer cijanovodonična kiselina i insekticidi na bazi fosfora (paration).
2. Otrovi koji oštećuju hemoglobin i dovode do karboksihemoglobinemije ili methemoglobinemije, na primer: ugljenmonoksid, arsenovodonik, benzol.
3. Otrovi koji oštećuju krvotvome organe, tj. hematopoetični sistem, na primer: olovo, tetrahloretan.
4. Otrovi koji oštećuju krvna zrna izazivajući hemolizu, na primer: arsenovođonik, tetrahloretan, fenilhidrazin.
5. Otrovi koji oštećuju krvne sudove, na primer: nitrozni gasovi, nitroglicerin.
6. Otrovi koji oštećuju centralni nervni sistem:

a) narkotici, kao što su sumporvodonik, ugljendisulfid, acetilen, benzol i ksilol.
b) otrovi koji izazivaju encefalopatiju i degenerativne promene u nervnom sistemu, kao što su: mangan, živa, olovo, tetraetilolovo, nikotin.

1. Otrovi koji oštećuju jetru, naprimer: fosfor, olovo, ugljendisulfid, nitrobenzoli.
2. Otrovi koji oštećuju bubrege, naprimer: fosfor, živa, ugljendisulfid.
3. Otrovi koji oštećuju kosti, na primer: fosfor i fluor.
4. Otrovi koji oštećuju kožu i sluzokože, na primer: hlor, brom, jod, fluor, kiseline — sona, azotna, sumporna i alkalije — amonijak, amonijumhidroksid, natrijumhidroksid.
5. Otrovi koji oštećuju organe za disanje i onemogućuju disanje time što pri velikim koncentracijama smanjuju sadržaj kiseonika u vazduhu, tzv. zagušljivci — azot, ugljendioksid, metan, etan.

Očigledno je da ova podela nije najidealnija, jer jedan industrijski otrov, koji se stvara u toku procesa proizvodnje, može da prouzrokuje oštećenje mnogih organa u isto vreme.

Trovanje živom

Živa je tečan metal specifične težine 13,6, koji isparava već pri običnoj sobnoj temperaturi, od 20°C, a čije su pare dva puta teže od vazduha.

Mogućnost trovanja živom postoji u rudnicima (Idrija) gde se živa dobija, ili u vidu živinog sulfida (ruda cinober) koji kao nerastvorljiv ugrožava zdravlje ljudi tek pri topljenju rude, ili u vidu tečnog metala koji, budući da lako isparava, neposredno ugrožava zdravlje. Pored toga, mogućnost trovanja se javlja na mestima gde se proizvode laboratorijski − instrumenti (termometri, barometri. aparati za merenje krvnog pritiska), radio cevi, ogledala, šeširi, kao ii u farmaceutskoj industriji.

Kao profesionalno oboljenje trovanje živom se može javiti i kod dentista sa dužim radnim stažom, koji prave amalgamske plombe, pri čemu sebi utrljavaju znatne količine žive kroz kožu prstiju i dlana, kao i kod medicinskog osoblja koje za dezinfekciju ruku suviše često upotrebljava sublimat, ili utrljava živine preparate u kožu bolesnika u svrhu lečenja. Trovanja živom su zabeležena i posle pravljenja trajne ondulacije pomoću aluminijuma i živinog hlorida, iz kojeg se pod dejstvom toplote izdvaja elementarna tečna živa.

Prema tome, živa može da prodre u organizam čoveka kroz organe za disanje i kožu, a u izvesnim slučajevima i kroz organe za varenje. Od žive koja prodre u organizam jedan deo se izlučuje putem stolice i mokraće, a drugi se zadržava u organizmu te dovodi do trovanja.

Hronično trovanje živom kao profesionalna bolest, najčešće se viđa kod topioničara, jer vazduh u nehigijenskim topionicama može da sadrži žive i više od 0,5 mg na 1 m3. Utvrđeno je da hronično trovanje živom može nastupiti ako u toku dana u organizam prodre najmanje 0,1 mg žive.

Znaci trovanja živom. Hronično trovanje živom već u najranijoj fazi odlikuje se sledećim znacima: pojačanim lučenjem pljuvačnih (hipersalivacija) i znojnih žlezda (hiperhidroza), plavičastim obojenjem desni, metalnim ukusom u ustima, glavoboljom, jako izraženim dermografizmom, tremorom mišića ruku, što se naročito zapaža pri pisanju, opštom slabošću i gubitkom pamćenja. Kod žena osim toga može doći do abortusa, kao i do oštećenja odojčeta, ako se ono hrani majčinim mlekom.

Zaštita od trovanja živom. Da ne bi došlo do trovanja treba, kad god je moguće, živu zameniti nekom drugom neotrovnom materijom; prostorije u kojima se radi sa živom moraju imati glatke površine, bez pukotina (pod, zidovi, tavanica), a temperatura u tim prostorijama mora biti manja od 18°C uz što je moguće bolju ventilaciju. Ventilacione cevi treba da budu snabdevene kondenzatorima za skupljanje žive da ne bi došlo do aero zagađenja spoljne sredine. Svi radnici moraju imati higijensko radno odelo. Ono po završenom radu treba da se čuva u specijalnim toplim komorama u kojima dolazi do isparavanja žive, odnosno do oslobađanja odela od žive.

Potrebno je vršiti stalnu kontrolu higijensko-tehničkih zaštitnih mera, kako sadržaj žive u vazduhu ne bi bio veći od 0,1 mg na 1 m3.

Rad u uslovima gde postoji opasnost od trovanja živom može se dozvoliti samo zdravim osobama, dok se bolesnim osobama, ženama — trudnicama i dojiljama, kao i omladini ispod 18 godina računa tim mestima ne sme dozvoliti.

Trovanje olovom

Olovo je sivo-plavi metal velike specifične težine (11,3) koji se topi na 327°C, a isparava na 550°C. Zbog svojih fizičkih osobina olovo se često upotrebljava u industriji kao metal, a naročito u štamparstvu kao antimonsko olovo za livenje slova, u grnčarstvu za pravljenje gleđi, u slikarstvu za pravljenje olovnih boja (bela, plava, žuta), u industriji igračaka, u industriji akumulatorskih ploča, odnosno akumulatora, u industriji insekticida i raznih olovnih legura (kalaj, mesing).
Do trovanja olovom može doći ne samo prodiranjem u organizam olovne prašine i njegovih para, već i pri upotrebi tetraetilolova — jedne teške, lako isparljive i zapaljive tečnosti koja se dodaje benzinu kao antidetonator.

Olovo prodire u organizam ili preko disajnih organa, ako se radi o pari ili prašini, ili preko organa za varenje (hrana, voda, prašina), ili preko kože, naročito ako postoje ozlede.

Toksično dejstvo olova vezano je za njegovo prisustvo u krvi; međutim, čim dospe u krv olovo prelazi u jetru gde biva delimično detoksicirano, zatim u slezinu i druge organe, a najveći deo se taloži kao trobazni olovofosfat u kostima (90%). Znatan deo olova koji dospe u organe za varenje direktno se izbacuje stolicom; jedan deo apsorbovanog olova se izluči mokraćom, a i mlekom ako se radi o ženi u fazi laktacije.

Znaci hroničnog trovanja olovom: gubitak apetita, glavobolja, smanjena radna sposobnost, olovni rub sivo-ljubičaste boje oko zuba kao posledica stvaranja olovnog sulfida, koji se ne da mehaničkim sredstvima ukloniti, a nastaje sjedinjavanjem sumpora oslobođenog iz belančevina hrane pod dejstvom bakterija, i olova, koje se nalazi u tkivu desni (olovni rub se ne viđa kod osoba koje održavaju dobru higijenu zuba i desni); olovni kolorit — karakteristično bledo-zemljana boja lica koja dolazi usled spazma malih krvnih sudova i obojenja tkiva žučnim bojama nastalim hemolizom krvnih zrnaca; pojava bazofilno-punktiranih eritrocita u perifernoj krvi (preko 1.000 na 1 milion eritrocita ili 1 na 10 mikrostkopskih polja — alarmni znak); povećan sadržaj olova u krvi (preko 70 grama/ 1 lit.); povećan sadržaj olova u mokraći (preko 120 gama/1 lit.); pojava koproporfirina u mokraći (preko 120 gama/24 časa), anemija lakog stepena, neurasteničke tegobe.

Kod teških slučajeva hroničnog trovanja olovom javljaju se i sledeći znaci: kolika saturnina — bolovi u crevima prouzrokovani kontrakcijom glatke muskulature i spazmom krvnih sudova, praćena opstipacijom; enecefalopatija saturnina — glavobolja, nesanica, epileptiformni grčevi i duševni poremećaji; česta je i pojava pareza i paraliza perifernih živaca, a naročito ekstenzora šake, odnosno n. radialis-a (viseća šaka).

Kod trovanja tetraetilolovom dolazi do poremećaja sna, muke, gađenja, povraćanja, hipersalivacije, hiperhidroze, glavobolje, oštećenja kože, arhtanja ruku i psihičkih poremećaja (halucinacije).

Zaštita od trovanja olovom. Kad god je moguće, olovo treba zameriti nekom neotrovnom materijom. Ako to nije moguće, treba sprečiti stvaranje prašine i olovnih para uvođenjem dobre ventilacije i vlaženjem polja, jer količine olova veće od 0,15 mg na 1 m3 vazduha u radnoj prostoriji mogu dovesti do hroničnog, trovanja.

Pored toga, treba radnicima obezbediti sve uslove za održavanje lične liigijene, kao i pogodne prostorije za uzimanje obroka. Omladini ženama, naročito trudnicama i dojiljama, ne treba dozvoliti da rade na ugroženim radnim mestima, a svi radnici moraju biti najmanje dvaput godišnje lekarski pregledani.

Trovanje cinkom

Mogućnost hroničnog trovanja metalnim parama, tj. pojave tzv. groznice livaca, postoji na onim radnim mestima gde se tope metali. Najčešće do ovog oboljenja dovode pare cinka, ali do toga mogu dovesti i pare magnezijuma, bakra, kadmijuma, nikla, antimona i drugih metala.

Groznica livaca se javlja obično kod radnika sa kratkim radnim stažom, dok su oni sa dužim radnim stažom pošteđeni. Bolest se odlikuje sledećim znacima: posle inkubacije od 4—8 časova, obično kada se radnik vrati sa posla, javlja se malaksalost praćena drhtavicom i visokom temperaturom (oko 40°C), kao i obilnim znojenjem i bolovima u mišićima i zglobovima. Posle 12 do 24 časa od napada groznice dolazi do potpunog oporavka, ali se posle izvesnog vremena napad ponavlja. Zbog ove periodičnosti, a i zbog kliničke slike bolesti, livačka groznica, podseća na malariju.

Pojava groznice livaca objašnjava se time da pare cinka, odnosno drugih metala, denaturišu belančevine u disajnim organima, te nastala jedinjenja prodrevši u krv i tkiva deluju kao alergen i dovode do alergične groznice.

Zaštita od, livačke groznice. Da ne bi došlo do pojave livačke groznice, potrebno je sprovoditi, pre svega, opšte higijenske mere: hermetizaciju procesa ili, što je mnogo sigurnije, topljenje metala električnim putem i što bolju ventilaciju prostorija u kojima se stvaraju pare cinka. Ako sve te mere nisu izvodljive, radniku treba obezbediti cevastu masku, a naročito ako u vazduhu ima više para cinka nego što je dozvoljeno (dozvoljeno je do 15 mg/m3 vazduha).

Trovanje fosforom

Fosfor se javlja u vidu svojih alotropskih modifikacija, od kojih je beli. tj. žuti, fosfor otrovan, a crveni fosfor je bezopasan. Na običnoj temperaturi žuti fosfor isparava dajući pare elementarnog fosfora i fosfomih oksida. Stoga se, kad god je to moguće, za industrijske svrhe umesto belog upotrebljava crveni fosfor.

Do trovanja fosforom u industrijskim uslovima najčešće dolazi tamo gde se stvara fosforvodonik, gas teži od vazduha, a naročito u fabrikama eksploziva i svetleće municije, zapaljivog ratnog materijala, zatim u fabrikama za proizvodnju plastionih masa i sintetske gume, kao i u fabrikama insekticida (paration), sredstava za uništavanje glodara i veštačkih đubriva (superfosfati).

Profesionalna trovanja fosforom obično imaju karakter hroničnog trovanja. Fosfor. zavisno od agregatnog stanja, prodire u organizam kroz organe za disanje, kožu i orane za varenje. Nagomilava se u masnom tkivu i svim organima, a naročito u jetri, koju teško oštećuje ako se radi o akutnom trovanju, i kostima, od kojih najčešće i najteže pogađa vilične kosti, izazivajući nekrozu i sekvestraeiju, tj. razaranje koštanog a i okolnog tkiva. Proces razaranja se odvija vrlo brzo usled dejstva klica koje se nalaze u usnoj duplji, a naročito u karioznim zubima.

Zaštita od trovanja fosforom. Da ne bi došlo do trovanja, treba što više smanjiti upotrebu belog, tj. žutog fosfora, a u radnim prostorijama treba obezbediti što bolju ventilaciju. Od ličnih zaštitnih sredstava, pored odgovarajuće maske i radnog odela treba naročitu pažnju posvetiti sanaciji zuba. Trudnicama i dojiljama, kao i maloletnoj deci treba zabraniti rad na onim mestima gde postoji mogućnost trovanja fosforom.

Dozvoljena koncentracija žutog fosfora iznosi 0,1 mg/’m3 vazduha.

Trovanje hromom

Hrom je tvrd metal srebrnaste boje, jako otporan prema korozivnim sredstvima, te se koristi za oblaganje predmeta načinjenih od drugih mekših i koroziji podložnih metala (hromiranje). Pored toga, hrom se upotrebljava i u industriji boja za tekstil i kožu.

Ako hrom prodire kroz kožu, stvara ulceracije koje su vrlo duboke. Ove često dopiru do kosti i imaju karakterističan oblik kratera, ali su bezbolne, izuzev zimi, kada je lak bol praćen i svrabom. Ove promene na koži često se sekundarno inficiraju. Prašina hroma koja prodire kroz nos vrlo često dovodi do perforacije nosne pregrade. Dokazano je da prašina hroma, koja dospeva u pluća, može posle dužeg radnog staža da dovede i do pojave raka na plućima.

Zaštita od, trovanja hromom. Da ne bi došlo do oštećenja organizma, potrebno je, pored opštih zaštitnih mera (higijenske prostorije sa dobrom ventilacijom), sprovoditi i stroge lične zaštitne mere. koje se sastoje u upotrebi respiratora, mazanju kože i sluzokoža zaštitnim mastima, a pre svega u održavanju lične higijene tela.

Dozvoljena koncentracija hromata iznosi 0,1 mg/m3 vazduha.

Trovanje manganom

Trovanje manganom usled udisanja prašine manganovih oksida javlja se u rudnicima i u nrerađivačkoj industriji, gde se upotrebljavaju manganove legure. To se naročito dešava u industriji čelika gde se gvožđu dodaje mangan radi povećanja tvrdoće, kao i u industriji boja od kojih se neke upotrebljavaju za izradu glazura i emajla.

Mangan najčešće prodire u organizam preko organa za disanje i dovodi do tzv. manganske pneumonije. Međutim, najteža oštećenja se javljaju u autonomnim nervnim centrima, što se ogleda u pojavi umora, opšte slabosti (depresija i razdražljivost, naizmenično), otežanog i nesigurnog hoda, tremora, i povećanju opšteg mišićnog tonusa i zategnutosti muskulature lica (parkinsonizam). Uz to dolazi i do obilnog lučenja lojnih i znojnih žlezda (znaci oštećenja vegetativnog nervnog sistema).

Zaštita od trovanja manganom. Osnovne mere zaštite sastoje se u sprečavanju stvaranja manganske prašine i u što boljoj Ličnoj higijeni radnika.

Dozvoljena koncentracija mangana iznosi 6 mg/m3 vazduha.

Trovanje organskim rastvaračima

Benzol i njegovi homolozi (toluol, ksilol i dr.) su lako i9parljive tečnosti karakterističnog mirisa, čije su pare znatno teže od vazduha. Oni se danas vrlo mnogo upotrebljavaju u industriji gume, lakova, lepkova, celuloze i boja, a naročito u industriji gde se rastvaraju masti i gde se vrši lakiranje metalnih i drvenih predmeta, kao što je to slučaj u industriji raznih motornih vozila.

U ovim industrijskim granama najčešće dolazi do pojave hroničnog trovanja usled prodiranja toksičnih para kroz organe za disanje, a delimično i usled prodiranja samih ovih tečnosti kroz kožu, pošto se lako rastvaraju u mastima, kojih u koži i potkožnom tkivu ima u znatnim količinama.

Benzol i njegovi homolozi najviše oštećuju krvno i nervno tkivo. Hronično trovanje prate sledeće promene: krvni sudovi lako prskaju te dolazi do krvnih izliva u tkivima (mozak, parenhimni organi) a kroz sluzokože i u spoljnu sredinu; broj crvenih i belih krvnih zrna se jako smanjuje (anemija, leukopenija) usled oštećenja koštane srži u kojoj se ona stvaraju; zbog oštećenja nervnog sistema javljaju se: glavobolja, nesanica ih pak pospanost, malaksalost, gubitak volje za rad, a može doći i do paralize izvesnih perifernih živaca, kod žena dolazi do oštećenja žutog tela u jajnicima, što izaziva prekid trudnoće, odnosno pobačaj, a može dovesti i do trajne sterilnosti; opšta otpornost organizma prema infekcijama se jako smanjuje, i to ne samo zbog promena u krvi, već i zbog toga što organski rastvarači dovode do razaranja vitamina C u tkivima.

Zaštita od, trovanja organskim rastvaračima. Rad u uslovima gde postoji moguonost trovanja organskim rastvaračima dozvoljava se samo zdravim muškarcima i ženama koje ne žele više da rađaju, dok rad pod takvim uslovima ne treba dozvoliti mlađim ženama i omladini ispod 18 godina, a naročito ne onima koji boluju od bolesti srca i krvnih sudova, zatim krvnih i nervnih bolesti.

Pored toga, neophodno je obezbediti sve uslove za održavanje lične higijene zaposlenog osoblja, a opšte sanitarno-tehničke mere treba da budu takve da u vazduhu radne prostorije ne bude više od 80 mg benzola na 1 m3 vazduha, odnosno ne više od 25 ppm.

Profesionalna oštećenja prašinom (nozokonioze)

Nozokonioze su profesionalna oboljenja koja izaziva prašina minerainog, biljnog, životinjskog ili sintetskog porekla. Najčešće se radi o oštećenju organa za disanje (pneumokonioze), zatim kože (dermatokonioze), a ređe organa za varenje (enterokonioze), oka (oftalmokonioze), organa sluha (otokondoze) i zuba (dentokonioze).

Silikoza

Silikoza je pneumokonioza koju izaziva udisanje prašine koja u sebi sadrži silicijumovu kiselinu (SiO2). Oboljenje se javlja kod osoba sa dužim radnim stažom, a naročito onih koje rade: u rudnicima gde ruda sadrži 30—85% slobodne silicijumove kiseline (Bor), u kamenolomima (naročito kod minera, bušača i onih koji rade na drobilici kamena), u industriji porculana i u metalnoj industriji, a naročito u odeljenjima gde se prave kalupi i odlivci, jer se za prosipanie kalupa upotrebljava kvarcni pesak (livnice).

Ako su čestice prašine manje od 5 mikrona one lako prodiru u plućne alveole, a zatim putem fagocitoze u plućni parenhim te se silikoza može javiti već posle dve godine radnog staža; inače se obično javlja posle. 5—8 godina radnog staža.

Prodiranje čestica silicijumove prašine u plućno tkivo prouzrokuje, usled hemijskog nadražaja, bujanje vezivnog tkiva i stvaranje silikotičnih čvorića usled čega dolazi do smanjenja disajne površine, a to dalje prouzrokuje pojavu kompenzatornog proširenja susednih alveola, tj. emfizem.

Izgradnja industrijskih preduzeća

Industrijski objekt ne sme biti suviše udaljen od mesta stanovanja radnika. niti sme da svojim štetnim proizvodima ugrožava stambeni deo naselja, te se zbog toga mora graditi u pravcu duvanja dominantnog vetra, ali na suprotnoj strani od naselja, a ukoliko se postavlja kraj reke, treba da se nalazi nizvodno od naselja.

Industrijski objekti koji proizvode inkopatibilne proizvode treba da su jedan od drugog što više udaljeni, naprimer industrija prehrambenih proizvoda ne treba da se nalazi u blizini kožarske industrije, industrije sapuna, kafilerije i sl.

Svaki industnijski objekt mora imati obezbeđene dovoljne količine vode koja po svojim kvalitetima odgovara pijaćoj vodi. Upotreba tzv. tehničke vode, koja je redovno nehigijenska, ne može se dozvoliti, jer postoji mogućnost zamene i zbog toga ugrožavanja zdravlja Ijudi, a naročito ako se radi o prehrambenoj industriji (klanice i sl.). Otpadne vode treba putem kanalizacione mreže, pošto se prethodno izvrši prečišćavanje, odnosno uklanjanje toksičnih materija, sprovesti u glavni kolektor.

Pri izgradnji industrijskih objekata primjenjuje se ili paviljonski sistem, koji zahteva potpunu odvojenost pojedinih zgrada, odnosno pogona, na primer ako se radi o zapaljivim proizvodima, ili, kada to zahteva priroda proizvodnog procesa, koridorski kontinuirani sistem, gde su sve zgrade međusobno povezane a i samo dvorište može biti pokriveno.

Radne prostorije treba da su izgrađene od čvrstog materijala, koji pruža dobru izolaciju u pogledu toplote, buke i potresa, i tako raspoređene da ne otežavaju normalno odvijanje tehnološkog procesa proizvodnje. Unutrašnje površine ovih prostorija treba da su takve da se mogu lako čistiti i prati.

Veličina prozora, tj. zastakljene površine, u odnosu na pod, tj. fotokoeficijent, treba da iznosi najmanje 1:8, a često je neophodno postaviti i staklen krov. Da u zimskim danima ne bi dolazilo do kondenzacije vodene pare, preporučuje se postavljanje dvostrukog staklenog krova uz zagrevanje vazduha koji cirkuliše između dveju staklenih pregrada. Kao izvor veštačkog osvetljenja najpogodnije su luminiscentno-fluorescentne sijalice.

Grejanje radnih prostorija treba da se podešava prema težini fizičkog rada, prema količini vlage koja se stvara u toku proizvodnog procesa i brzini kretanja vazduha. Najpogodnije je zagrevanje prostorija centralnim grejanjem pomoću tople vode.

Ventilacija u prostorijama gde se ne stvaraju veće količine prašine i toksičnih gasova može biti dovoljna i kada je samo prirodna. Međutim, na ugroženim radnim mestima moraju se postavljati ekshaustori.

Svaki pogon treba da raspolaže prostorijama i uređajima za održavanje lične higijene radnika, kao i posebnim prostorijama za odmor i ličnu higijenu žene.

Svaki industrijski objekt treba da ima ambulantu i higijenske prostorije za kolektivnu ishranu.

• sadržaj cinka u materijalu ne sme biti veći od 1%,
• sadržaj zaostalih monomera i niskomolekularnih poliamida u materijalu ne sme biti veći od 2%,
• poliamidi koji sadrže NN-bis-(3-(3,5-ditercijami butil-4-hidroksifenil)-propionil)-heksametilen-diamin se ne smeju koristiti za izradu ambalaže i posuđa koje dolazi u kontakt sa namirnicama koje sadrži etanol.