Ova knjiga namenjena je prvenstveno studentima Veterinarskog fakulteta, koji u okviru studija izučavaju biljni svet sa posebnog aspekta njegove koristi ili štetnosti za domaće životinje. Sadržaj će, međutim, biti od praktične koristi i svršenim veterinarima, kao i svima onima koji se bave stočarskom problematikom. Knjiga je pisana prema najnovijem nastavnom programu, tako da je prilagođena i povezana sa nizom drugih disciplina koje se izučavaju na Veterinarskom ‘fakultetu.

Poglavlja Slatke trave — mahunarke, korenasto-krtolaste biljke i otrovne, mehanički štetne i lekovite biljke napisao je dr Zivojin Blaženčić, a ostalo dr Jakov Danon.

Autori

Sadržaj

UVOD

I. BILJNI SVET, VETERINARSKA MEDICINA I STOCARSTVO

II. PRIRODNI USLOVI ZA PROIZVODNJU BILJNE HRANE U SVETU I U SFRJ

III. RAZVOJ BILJNOG SVETA I OSNOVNE MORFOLOSKE KARAKTERISTIKE BILJAKA

IV. ZNAČAJ HEMIJSKOG SASTAVA BILJAKA ZA ODREĐIVANJE KVALITETA BILJNE MASE

V. ZNACAJ BAKTERIJA, ALGA I GLJIVA ZA VETERINARSKU PRAKSU I STOCARSTVO

VI. TRAVE — POACEAE

VII. MAHUNARKE — LEGUMINOSAE

VIII. KORENASTO-KRTOLASTE I DRUGE KRMNE BILJKE

IX. KORIŠCENJE SAMONIKLE VEGETACIJE POD RATNIM USLOVIMA

X. BILJNI SVET I PCELINJA PAŠA

XI. BILJNI SVET I DIVLJAC

XII. BILJNI ZACINI I NJIHOV ZNACAJ ZA HIGIJENU ŽIVOTNIH NAMIRNICA ANIMALNOG POREKLA

XIII. OTROVNE I LEKOVITE BILJKE ZA DOMACE ŽIVOTINJE

XIV. PRIRODNE I VESTACKE LIVADE I PASNJACI KAO IZVOR BILJNE HRANE

XV. BILJNA PROIZVODNJA I EKOLOŠKI FAKTORI

Uvod

Na Veterinarskom fakultetu u Beogradu predaje se predmet: HranIjivo, lekovito, otrovno i začinsko bilje. Zadatak je ovog kursa da upozna studente sa ulogom i značajem biljnog sveta za domaće životinje i posebno sa značajem začina za proizvodnju Ijudske hrane animalnog porekla. Ova knjiga obuhvata materiju jednog specijalizovanog kursa koji izučava biljni svet sa aspekta veterinarskih nauka.

Materija je data kroz niz posebnih poglavlja da bi se čitaoci prvenstveno upoznali sa najvažnijim hranljivim, otrovnim, lekovitim i začinskim biljkama. Imajući u vidu da je neophodno u praksi odrediti praktičan značaj biljke, pošlo se od nekih osnovnih informacija morfološkog karaktera koje treba da posluže prvenstveno kao podsetnik.

Grupisanje biljaka nije vršeno po sistematskom botaničkom redu i klasifikaciji, već po njihovom praktičnom značaju za domaće životinje. Najznačajnije grupe biljaka date su kao posebne celine kao na primer trave (Poaceae), leptirnjače (Fabaceae), korenasto-krtolaste, samonikle i korisne za ishranu pod ratnim i drugim nepovoljnim uslovima, začinske, otrovne i druge biljke.

U drugom delu knjige obrađena su pitanja o biljnom svetu posebno značajna za veterinarske nauke, kao i za svakodnevnu praksu gajenja ili lečenja domaćih životinja.

Da bismo mogli da utvrdimo praktičan značaj jedne biljke, potrebno je poznavati njen hemijski sastav. Zato je i obrađen mineralni i organski sastav biljaka sa posebnim osvrtom na toksične materije u otrovnim biljkama i etarska ulja u začinskim biljkama. Samo na osnovu ukupne analize hemijskog sastava biljaka moguće je utvrditi pravu praktičnu vrednost biljaka.

Potrebe za hranom (posebno animalnog porekla) u svetu stalno rastu sa porastom broja Ijudi i razvojem novih urbanih sredina. Stočarska proizvodnja u budućnosti nalaziće se u stalnom usponu, što će zahtevati veću količinu hrane za domaće životinje. Kakve su perspektive proizvodnje stočne hrane i od čega ona zavisi svakako su pitanja koja moraju zainteresovati buduće veterinare. Stoga je neophodno upoznati karakteristike biljne produkcije u svetu i kod nas, puteve i načine eksploatacije rezervi hrane, mogućnosti koje pruža savremena nauka i tehnologija, nove biljne kulture koje daju visoke prinose itd.

U svemu tome veoma je važna komponenta odnosa čoveka, domaćih životinja i biljnog sveta. Nad svim tim odnosima dominiraju ekološki faktori. Od njih zavisi biljna produkcija, raspored domaćih životinja i izbor vrsta domaćih životinja koje će se gajiti kao i niz drugih faktora vezanih za stočarsku proizvodnju. Klima, zemljište, uzajami odnos biljaka i životinja, delovanje čoveka, sve su to faktori od velikog značaja za proizvodnju kvalitetne stočne hrane.

Pripremanje ove knjige bilo je skopčano sa nizom teškoća koje proističu iz činjenice da udžbenik sličnog karaktera do danas nije publikovan. U njemu je morala doći do izražaja savremenost tretiranja pojeđinih problema. Tek poslednjih godina došlo je do izvesne evolucije u shvatanjima kakav treba da bude karakter informacija u biljnom svetu koje studenti veterinarske medicine moraju dobiti. Kod nas je u tom pogledu došlo do značajnijih promena, jer se od klasičnog kursa postepeno formiralo specifično gradivo prilagođeno stvarnim potrebama stručnjaka koji rade u oblasti veterinarske medicine i stočarstva. Polazeći od toga, normalno je pretpostaviti da i u ovome udžbeniku ima nedostataka koji će vremenom biti otklonjeni.

I. Biljni svet, veterinarska medicina i stočarstvo

Veterinarska medicina i stočarstvo proučavaju domaće životinje. One žive pod određenim uslovima sredine koji deluju na njihov rast i razvitak. Od te sredine zavisi život i opstanak domaćih životinja i kao najvažnije njihova ishrana. Biljni svet predstavlja odučujuću kariku u spletu uzajamnih odnosa između domaće životinje i sredine u kojoj ona živi. Način života, razmnožavanje i ponašanje domaćih životinja uslovIjeno je prvenstveno odnosom između njih i biljnog sveta od koga one direktno zavise. Nije odnos svih domaćih životinja prema biljnom svetu isti. Svaka životinjska vrsta stvara specifične odnose prema pojedinim biljnim organizmima. Ti odnosi se menjaju sa promenom uslova bilo u organizmu životinje bilo u sredini gde ona živi. Odnos između životinje i sredine u kojoj ona živi specifičan je za razna podneblja Zemljine kugle. Znači, u tom odnosu važnu ulogu imaju i drugi faktori kao što je, na primer, delovanje klime i slično.

Domaće životinje našeg podneblja, koje pripada pretežno kontinentalnoj klimi, koriste za ishranu mnogobrojne biljke koje se retko sreću na primer

Odnos između biljnog i životinjskog sveta je deo opštih kružnih biohemijskih procesa, koji vladaju u biosferi. Najkarakterističniji kružni procesi koji vladaju u biosferi, kao što su kruženje ugljenika, kiseonika i azota, istovremeno su odučujući i za biljni i za životinjski svet. Povezanost i zavisnost biljnog i životinjskog sveta upravo se ogleda u tim kružnim procesima. Ugljen-doksid, predstavlja osnovni oblik ugljenika, koji biljke koriste, u fotosintezi za izgradnju organskih materija. Povezanost biljnog i životinjskog sveta ogleda se na primeru kiseonika. Prilikom fotosinteze biljke odaju kiseonik u atmosferu koji koriste životinje za disanje. Celokupan kiseonik koji se nalazi u atmosferi rezultat je procesa biljnih organizama u funkciji fotosinteze.

Biosfera je jedinstven sistem u kome se nalaze izdiferencirani biljni i životinjski svet, ali ipak tako tesno povezani, da se jedan bez drugog ne mogu zamisliti. Ova zavisnost, koja je izražena u procesu ishrane (biljnog i) životinjskog sveta, veoma je složenog karaktera. Između biljaka i životinja postoje ne samo uzajamni odnosi zavisnosti već i dejstva, što je svakako uticalo i na istorijsku promenu i evoluciju živih organizama. Evolucija, kao osnovna zakonitost biosfere, manifestuje se prvenstveno promenama koje rezultiraju iz odnosa između biljnog i životinjskog sveta. Životinjske populacije sa svojom određenom strukturom, prostornim rasporedom i veličinom, imaju određene potrebe za hranom i stupaju u određene odnose sa biljnim svetom kao osnovnim izvorom hrane. Upravo prirodni razvoj biljnog sveta zavisi od strukture, prostornog rasporeda i veličine tih životinjskih populacija. Covek, kao svestan faktor prirode, menja i podešava odnose između biljnog i životinjskog sveta onako kako to odgovara njegovim potrebama. Planirana proizvodnja, kao izraz svesnog delovanja čoveka, predstavlja svakako vrhunac Ijudske moći da odnose između životinjskih i biljnih populacija usmeri ka svojim potrebama. Danas čovek postaje sve više faktor koji odnose između biljnog i životinjskog sveta postavlja u okvire koji ranije nisu bili poznati.

Biljni i životinjski svet postoji u jednom integriranom sistemu gde su fizička, hemijska i biološka zbivanja povezana u jedinstvenu celinu. To znači da odnosi između biljaka i žvotinja nisu završna tačka životnih zbivanja; u tim odnosima imaju veoma važnu ulogu drugi faktori, kao što su klimatski, edafski, orografski i drugi.

Zavisnost između biljnog i žvotinjskog sveta je jasna. To se i praktično vidi u pojedinim oblastima veterinarske medicine ili stočarstva. Danas postoje mnogi još uvek nerešeni problemi u odnosima između biljnog sveta i domaćih životinja. Veterinarska medicina i stočarstvo, u nauci o biljnom svetu mogu naći značajnu podršku radi šireg zahvatanja problematike iz oblasti stočne ishrane, toksikologije ili farmakologije. Nema opasnosti da bi time predmet interesovanja ovih naučnih grana bio nepotrebno proširen. One će se takvom orijentacijom samo obogatiti.

Ispitivanje zaliha stočne hrane podjednako je važno kao i ispitivanje rezervi Ijudske hrane. Pored već poznatih biljnih kultura ostaje još veliki broj neispitanih biljnih vrsta koje bi zbog svog hemijskog sastava i rasprostranjenosti u prirodi mogle biti od velikog praktičnog značaja. Kakve i kolike zalihe retkih i za ishranu neophodnih materija tu leže, koji spoljni faktori deluju na formiranje i kvantitativnu produkciju tih materija, u kojima biljno-cenotičkim kombinacijama te biljke najbolje uspevaju, predmet je praktičnih ispitivanja pojedinih disciplina nauke o biljnom svetu.

Na pitanje u kojim biljkama treba tražiti pojedine materije neophodne za formiranje zdravog životinjskog organizma, mora odgovoriti biohemijska ili ekološko-fiziološka analiza. Biljna biohemija direktno može pomoći veterinarskoj medicini i stočarstvu u osvetljavanju pomenutog problema, baveći se detaljnije onim biljkama koje mogu biti od koristi stočarskoj proizvodnji. Naša vegetacija, nedovoljno ispitana, naročito u pogledu hemijskog sastava i kvaliteta pojedinih biljaka za ishranu, predstavlja važno polje istraživanja.

Jedna druga, u praksi česta pojava uzajamnih odnosa biljnog sveta i domaćih životinja ogleda se u intoksikacijama. Pojave trovanja domaćih životinja biljkama nisu retke, naročito u proleće i sušnim godinama. Istraživanja u tom pravcu kod nas su u prošlosti bila retka i nepotpuna. To su mahom u narodu prikupljeni podaci, često netačni i ograničeni na uzan krug biljaka. Ispitivanja koja su vršena posle masovnih uginjavanja domaćih životinja ukazuju da postoje velike opasnosti trovanja biljkama.

Biljke imaju primenu i kao lek u humanoj i veterinarskoj medicini. U narodnoj medicini i u industriji lekova biljke su našle odgovarajuću upotrebu.

Odnos između biljnog sveta, domaćih životinja i divljači veoma je raznovrstan i složen. On ima veliki praktični značaj, te je prirodno da se u program veterinarske medicine i stočarstva unosi i materija koja tretira odnose između domaćih životinja i biljnog sveta.

Od posebnog je značaja upoznavanje upotrebe biljnih začina u higijeni životnih namirnica animalnog porekla.

III. Razvoj biljnog sveta i osnovne morfološke karakteristike biljaka

U određenom trenutku istorijskog razvoja biljnog sveta došlo je do prelaska biljaka iz vodene sredine na kopno. Tada se počinju razvijati suvozemne biljke koje naseljavaju sve više kopno. One vode poreklo od alga i to mrkih. Uslovi za njihov razvoj bili su povoljni tako da su se te biljke veoma brzo raširile po celoj zemljinoj kugli. Do početka krede golosemenjače i paprati su dominirali na zemlji, a zatim sredinom krede preovlađuju skrivenosemenjače koje su postale za čoveka i njegov život nezamenljive. Skrivenosemenjače su se pojavile pre čoveka na zemlji, a od tada njihov razvoj se usporava. Međutim, čovek je najviše doprineo promenama postojećih skrivenosemenjača prilagođavajući ih svojim potrebama. Najvažnije biljne kulture koje se koriste za ishranu domaćih životinja pripadaju skrivenosemenjačama. To su žitarice, zatim, razne leptirnjače, korenasto-krtolaste biljke i razne industrijske biljke.

Biljni svet na Zemlji predstavlja skup velikog broja živih organizama koji podežu stalnim uticajima faktora sredine i promenama. Priroda biljke je promenljiva, jer se menjaju uslovi njenog života i njen odnos prema spoljašnjoj sredini. Biljni svet, kao i svaki drugi oblik žive materije, nalazi se u procesu stalnih evolutivnih promena. Kao rezultat stalnih promena u toku istorije, u prirodi postoji veliki broj biljnih vrsta koje se međusobno razlikuju po građi i funkcijama. Nauka do danas nije uspela da prikupi u celini sve postojeće bogatstvo biljnih vrsta, tako da se stalno otkrivaju i pronalaze mnoge nove vrste. Nauka o sistematizaciji biljnih vrsta upoznala je procese i puteve evolucije zahvaljujući Darvinovoj teoriji o evoluciji živih organizama. Pre Darvina bilo je naučnika i istraživača koji su objašnjavali na različite načine postanak biljnih i životinjskih vrsta, ali ta tumačenja, često rukovođena idealističkim koncepcijama, nisu polazila od prirodnih zakonitosti kao što je to slučaj sa Darvinovim učenjem.

Osnovna zakonitost koja vlada u biljnom svetu jeste evolucija i razvitak. Ovde nije potrebno objašnjavati svu složenost biljne evolucije, međutim neophodno je upoznati osnovne oblike biljnog sveta da bi se videla raznovrsnost koja u njemu vlada. Jedan od najjednostavnijih oblika građe biljnog tela imaju alge (Cyanophyceae), jeđnoćelijski nitasti i loptasti organizmi. Nešto složeniju građu imaju Flagelatteae, koje često žive u kolonijama. Dalje, dolaze biljni organizmi sa telom koje se naziva talus. Takvu građu obično imaju alge koje žive pričvršćene za morsko dno. Pretpostavlja se da je biljni svet nastao u vodenoj sredini i da su tu rasprostranjeni prvi organizmi bili jednostavne građe. Prelaskom biljnog sveta iz vodene sredine na kopno došlo je do niza evolutivnih promena naročito u načinu razmnožavanja i građi. Na biljnom telu počinju da se diferenciraju pojedini organi kao što su koren, stablo, list i cvet.

Zemlja se karakteriše raznovrsnošću biljnog sveta i uslova pod kojima biljke žive. U tropskim vlažnim predelima, gde se vegetacija ne prekida u toku godine, nalazimo bezbrojna stabla banana koje služe čoveku kao hrana. U krajevima gde je vlažnost svedena na minimum, u nekim pustinjskim predelima nalaze se palme sa plodovima koje se takođe upotrebljavaju kao hrana. Neke biljke žive isključivo u vodi, ako ih premestimo na zemljište one uginjavaju. Ima biljaka koje cvetaju ispod snežnog pokrivača, kao što je, na primer, dremovac. Da bi se snašao u tom mnoštvu biljnih formi, čovek je veoma tano u kulturnoj istoriji, osetio da mora na neki način sistematizovati biljke. Ako se za trenutak vrati u prošlost kada je živeo Aristotel, u IV veku pre nove ere, vidi se da su već tada postojali spiskovi biljaka sa 600 poznatih vrsta. Danas, međutim, nauka poznaje preko 500 000 biljnih vrsta. U raznim fazama čovekove kulture tražili su se putevi najlakšeg upoznavanja i grupisanja biljnih vrsta. Kada je upoznat daleko veći broj biljaka, snalaženje u tom mnoštvu postalo je sve teže, te se javila potreba da se biljke grupišu po jednom određenom sistemu, kako bi se mogle lakše odrediti. Sistematizacijom biljnih vrsta bavi se naučna grana sistematika biljaka, koja ispituje srodstvo između pojedinih biljnih vrsta i grupiše ih po jednom određenom sistemu. Pored sistematike koja se bavi grupisanjem biljnih vrsta, postoje i druge discipline koje su tesno vezane za sistematiku.

Za veterinarsku medicinu i stočarstvo od praktičnog su značaja samo neke familije i rodovi biljaka iz ogromnog nmoštva biljnog sveta. Broj hranljivih, otrovnih i mehanički štetnih biljaka u našoj flori nije mali. Pored viših biljaka, od značaja su mnoge niže biljke; bakterije, alge i gljive. Da bi se snašlo u tom mnoštvu biljnog sveta i utvrdile karakteristike biljaka koje predstavljaju posebno interesovanje, potrebno je upoznati sistematsku podelu biljnog sveta koja svrstava sve biljke na osnovu uzajamnog srodstva, sličnosti građe pojedinih organa, karakteru materija u njihovom telu i po drugim sličnim osobinama. Svrstavanje vrsta na osnovu istorijskog porekla naziva se filogenetska sistematika. Stvaranje jednog određenog rasporeda i sistema biljnog sveta nije važno samo iz teorijskih, već i iz praktičnih razloga. Time se omogućava bolje korišćenje biljaka za praksu i uvođenje novih samoniklih vrsta u kulturu. Čovek je odavno zapazio da su neke biljke upotrebljive za njegovu ishranu i za ishranu domaćih životinja. Druge biljke bile su otrovne i štetne. Radi lakšeg snalaženja biljkama su data određena imena. Međutim, sa nastankom velikog broja različitih jezika i naroda jedna ista biljka dobijala je više imena. Svaki narod davao je biljkama svoje ime, što je otežavalo međunarodno sporazumevanje.

U XVII veku švedski botaničar Karl Line učinio je prvi korak ka sistematizaciji biljnog sveta. Njegov način obeležavanja biljaka i danas se koristi. Po njemu osnovna jedinica u sistematici biljnog sveta je vrsta (species). Pod ovim je podrazumevao skup posebnih biljaka koje su međusobno veoma slične i vode poreklo od jedne biljke. Sve vrste međusobno slične sjedinjuju se u višu jedinicu — rod (genus).

Savremena nauka daje znatno širu i potpuniju definiciju vrste polazeći od evolucione teorije i razvoja živog sveta.

Vrsta je konkretna tvorevina prirode i predstavlja osnovnu jedinicu organizovanog živog sveta. Međutim, ona istovremeno predstavlja i nešto relativno jer se stalno menja i nosi u sebi obeležje protivurečnosti koja su karakteristična za prirodu uopšte.

Svaka biljka po Lineu ima svoje ime roda i vrste. Ovako obeležavanje biljaka imalo je velike prednosti, jer se time snalaženje u mnoštvu biljnog sveta znatno olakšalo. Navodimo primer obeležavanja po Lineovom sistemu. Na primer imamo biljku Trifolium repens — bela detelina. Trifolium je naziv roda a repens naziv vrste. Ova nomenklatura je danas prihvaćena u celome svetu. Line je izvršio pokušaj sistematizacije biljnog sveta u 24 klase. Prve 23 klase nazvao je Phanerogamia i tu je svrstao sve biljke sa cvetom, a poslednju, 24. klasu nazvao je Cryptogamia i tu je svrstao sve biljke bez cveta. Podela cvetnica izvršena je veštački, pre svega na osnovu broja prašnika i tučkova u cvetu. Takva podela koja nije uzimala u obzir prirodne sličnosti i srodstva pojedinih biljnih vrsta, već se isključivo oslanjala na broj prašnika i tučkova, nije se mogla održati. Posle Linea francuski naučnik Žisje i mnogi drugi rade na stvaranju novog prirodnog sistema.

Pojava Darvinove evolucione teorije unela je korenite promene i u sistematizaciji biljnog sveta. Ona je doprinela daljoj razradi filogenetske sistematike. Od tada naučnici počinju da svrstavaju biljke na osnovu stvarnog uzajamnog srodstva, proučavajući poreklo pojedinih biljnih vrsta u istorijskom procesu.

Određivanje biljaka

Flora Jugoslavije broji blizu 6500 biljnih vrsta koje su rasprostranjene na našim livadama, pašnjacima, šumama, njivama, utrinama i u vodenoj sredini. Od tog mnoštva nekoliko stotina je od praktičnog značaja za čoveka i životinje. Primena biljnog sveta je veoma raznovrsna. Veliki broj naših biljaka koristi se za ishranu Ijudi i životinja. Neke od ovih se kultivišu i gaje na njivama, a druge se nalaze na livadama, pašnjacima, u šumi ili na drugim mestima. Veći broj biljaka našao je primenu u našoj farmaceutskoj industriji gde služi za spravljanje lekova. Mnoge biljke se upotrebljavaju kao začini ili imaju drugu industrijsku primenu. Broj industrijskih biljaka svakim danom je sve veći.

Da bi se brzo i lako snašli u tom mnoštvu biljnog sveta, služimo se određenim metodama i sredstvima. Biljke se određuju na osnovu morfoloških i anatomskih karakteristika njihovog tela. Svaka biljna vrsta odikuje se određenim specifičnim karakteristikama, svojstvenim utvrtoj vrsti. Upoznavanjem i uočavanjem pojedinačnih karakteristika utvrđuje se sistematska pripadnost vrste. To je ponekad težak posao, jer su
u pitanju veoma male morfološke razlike. Kada se neka biljna vrsta ne može odrediti samo na osnovu spoljašnjih morfoloških razlika i obeležja mora se upoznati njena anatomska građa. Tada se izrađuju anatomski preparati na osnovu kojih se uočavaju karakteristike unutrašnje morfologije biljke. Ovim putem se može preciznije odrediti sistematska pripadnost biljke.

Da bi se upoznao floristički sastav jedne livade ili pašnjaka, treba prvo pažljivo sakupiti sve biljke koje se tu nalaze. Sakupljanje se mora vršiti tako da biljke ostanu neoštećene, sa svim organima. One se odmah na terenu stavljaju u herbarijum izrađen od upijaće hartije, čime se postiže da biljka ne menja boju i morfološke karakteristike i olakšava njeno određivanje.

Za posmatranje pojedinih organa biljke služe binokularne lupe sa uvećanjem od 20, 30 i 100 puta, mikroskopi sa uvećanjem od 1 000 puta, tablice za određivanje biljaka, slike sa morfološkim detaljima biljaka i herbarijum.

Većina evropskih zemalja ima izrađenu floru za svoju teritoriju. U flori jedne zemlje opisane su sve biljne vrste koje se nalaze na njenoj teritoriji. Opis je obično dat tako da se po određenom sistemu može tačno odrediti biologija, morfologija i ekologija biljne vrste. Izrada flore jedne zemlje je složen i dugotrajan proces. Naša zemlja, na žalost, još uvek nema svoju floru. Kod nas postoji nekoliko priručnika za određivanje biljaka među kojima je, iako najstariji, još uvek u upotrebi »Flora Kneževine Srbije« od Josipa Pančića. U tom priručniku dat je opis i rasprostranjenost svih najvažnijih biljnih vrsta sa teritorije nekadašnje Kneževine Srbije. Pored ovog, služimo se i priručnicima koje su izradili naši autori Domac i Horvatić. U izdanju SANU nedavno je izašla Flora SR Srbije u 8 tomova čime je popunjena praznina koja se decenijama osećala u botaničkoj literaturi. Značajne su i inostrane enciklopedijske publikacije kao što su »Ilustrovana flora Srednje Evrope« od Hegia i »Flora Francuske i Švajearske« od Boniea, zatim »Flora Bugarske« od Stojanova i Stefanova i »Flora Mađarske« od Javorke.

Da bi se utvrdio naziv jedne biljke treba poznavati njenu morfologiju. Pod morfologijom se podrazumeva nauka koja ispituje unutrašnju i spoljašnju građu biljke kao i njenu istoriju.

Ispitivanja biljnog sveta pokazala su da mnogi biljni organi različite građe vode poreklo od jedne polazne osnovne forme, od jednog osnovnog oblika koji se u toku evolucije menjao u različite nove oblike i forme. Koren, stablo i list su osnovni organi u spoljašnjoj građi biljaka, a ćelija je osnovna forma unutrašnje građe svih tih organa. Biljni svet je veoma raznovrstan po stepenu složenosti građe tela. Najjednostavniji oblici građe biljnog tela su jednoćelijski loptasti organizmi bez ćelijskog zida. U daljoj evoluciji postali su jednoćelijski loptasti organizmi sa ćelijskim zidom, a zatim su se pojavili izduženi oblici biljnih organizama. Dalje, evolucija je išla putem udruživanja jednoćelijskih organizama u zajednice — kolonije gde među članovima postoji podela rada. Takav je na primer slučaj sa algom Volvox. Usložnjavanje građe je išlo dalje i počeli su se formirati višećelijski organizmi složenije građe sa spoljašnjim organima koji podsećaju na koren, stablo i list. Organi tih biljaka nazivaju se talus, te su po tome ove biljke i dobile naziv talofite.

Nasuprot talofitama nalaze se kormofite sa razvijenim korenom, stablom i listom. Paprati već imaju formiran koren, stablo i list, zbog čega ova grupa biljaka pripada kormofitama. Usled velike površine nadzemnih organa, kormofite vrše intenzivnu transpiraciju i gomilanje organskih materija. Zbog toga sve hranljive biljke i pripadaju ovoj grupi biljaka.

Sl. 1 ‒ Klica pasulja: (k) korenak, (s) sta-baoce, (kl) klicini li-stići, (1) prvi listići (Jakovljević)

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 2 ‒ Oblici korena: sleva nadesno — vretenast, repast, granat i žiličast koren (Cernjavski)

Izostavljeno iz prikaza

Sve više biljke se razvijaju iz klice, a taj početni stadij naziva se klijanje. Pod određenim uslovima vlage i temperature počinje klijanje i razvijanje nove mlade biljke. Seme u kome se nalazi klica obično bubri, posle čega prska opna i mlada biljčica počinje da se razvija. Seme biljke sadrži male količine vode koje su nedovoljne za klijanje. Da bi seme proklijalo potrebna je određena količina vode koja dolazi iz spoljašnje sredine. Klijanje se može obaviti uspešno samo u prisustvu kiseonika. Zbog toga je neophodno da zemljište bude porozno i propustljivo za vazduh, u protivnom seme neće proklijati. Svaka biljna vrsta ima određene minivremeno služi za pričvršćivanje i održavanje biljke a zatim i za magaciniranje rezervne hrane. Taj organ biljke po pravilu razvija se ispod zemlje i on prodire u dubinu. Za razliku od nadzemnih biljnih organa koji su zeleni, koren je tamne boje. Koren je obično razgranat i na njemu se nalaze korenske dačice. On postaje iz korenka klice koja se nalazi u semenu. Korenak se kod nekih biljaka razvija u glavni koren a zatim se javlja bočno korenje. Po izgledu koren može biti končast, žiličast, repast, vretenast. Ako se posmatra koren deteline, na primer, videćemo da je glavni koren snažnije razvijen po dužini i debljini od ostalog korenja. Takav koren se zove osovinski. Međutim, koren vijuka ili neke druge trave na primer, ne razlikuje se po izgledu od bočnih ogranaka. Cela korenska masa jednolična je po građi i izgledu. Takav koren zove se žiličast. Ako se posmatra koren nekog drveta, zapaža se da glavni koren veoma rano izumire, dok se bočno korenje jače razvija. Za takav koren kaže se da je granat. Kod nekih biljaka koren se može razviti ne samo iz korenka već i iz nekog drugog dela biljke. Na kukuruzu se koren razvija iz onog dela stabla koji se nalazi neposredno iznad zemlje. To korenje ima iste funkcije kao i koren koji je nastao iz korenka. Okopavanje kukuruza vrši se zato da bi se ovo korenje, koje se zove adventivno, pokrilo zemljom. Kod nekih biljaka korenov sistem može biti veoma razvijen. Ako se posmatra dužina korenovog sistema pšenice na primer, vidi se da je on veoma dugačak. Dužina korena jedne stabljike pšenice može iznositi oko 500 metara a dužina svih korenskih dačica i 20 kilometara. Koren tikve može biti dug 25 kilometara.

Koren raste svojim vrhom u dužinu, stalno prodirući u dubinu zemlje. Tom prilikom on je u stanju da savlada mnoge prepreke koje se javljaju u strukturi zemljišta.

Na korenu nekih biljaka vide se krtolasti izraštaji. Kod lucerke i drugih leptirnjača u tim krtolicama žive bakterije sposobne da uzimaju elementarni azot iz vazduha i da ga nagomilavaju u zemljištu. Te bakterije žive na korenu biljaka i izazivaju lokalno narastanje parenhimskog tkiva u obliku krtolica.

Česta je pojava metamorfoze korena. Poznato je da se u korenu mogu nalaziti velike količine hranljivih materija. U tim slučajevima je glavni koren veoma zadebljao. Šećerna repa, na primer, ima glavni koren zadebljao i on joj služi za nagomilavanje hrane. Taj se koren nadole naglo sužava, te se naziva repast. Međutim, kod nekih biljaka dolazi do nagomilavanja rezervnih materija u bočnim korenima koji dobijaju krtolast izgled. Takvo korenje zove se korenska krtola. To je slučaj kod orhideja. Najzad, neke biljke imaju vretenast izgled korena, kao na primer peršun.

Sl. 3 ‒ (I) Nerazvijen glavni koren, umesto njega masa bočnih korenova. (I) Na istoj biljni krtolast i žiličast koren

Izostavljeno iz prikaza

Neke više biljke uopšte nemaju korena kao, na primer, vodena paprat (Salvinia natans). Kod ove biljke listovi su metamorfisani i vrše funkciju korena.

Stablo biljke zajedno sa listovima naziva se izdanak. Stablo postaje od dela klice koji se zove stabaoce. Izdanak raste vrhom koji se naziva vegetaciona kupa. Deo stabla gde se javljaju listovi zove se kolence. Rastojanje od jednog kolenca do drugog zove se internodija. Izdanak može biti nadzemni i podzemni. Stablo nosi grane. Grananje može biti dihotomo, kada se vegetaciona kupa deli u dve nove jednake grane, i monopodijalno, kada glavna osovina raste stalno vrhom a iz pazuha listova razvijaju se bočne osovine. Ako se posmatra stablo neke slatke trave i napravi presek vidi se da je stabljika okrugla. Neke biljke, me-đutim, imaju stablo trouglasto ili četvorougaono.

Stablo biljke prema čvrstoći može biti zeljasto i drvenasto. Ze-Ijaste biljke imaju stablo meko i sočno, te je pogodno za ishranu do-maćih životinja. Stabljika drvenastih biljaka je čvrsta, a ćelije su im-pregnirane ligninom. Stablo drvenastih biljaka je zbog toga nepogodno za ishranu, ali ima primenu u tehničke svrhe.

Zeljaste biljke mogu biti jednogodišnje, dvogodišnje ili višegodišnje. Jednogodišnje biljke žive jednu godinu, to jest od klijanja do do-nošenja ploda prođe jedna godina ili manje. Grašak je na primer jedno-godišnja zeljasta biljka. Dvogodišnje biljke žive dve vegetacione periode, kao što je na primer repa.

Drvenaste biljke mogu biti u obliku žbuna i drveća. Žbun ima grane tako razvijene da rastu iz osnova stabla, te se glavno stablo teško razlikuje. Kupina je na primer žbunasta biljka. Polužbunaste su one biljke kod kojih je stablo vrlo kratko i drvenasto a na njemu se javljaju zeljasti mladi izdanci koji izumiru u toku jedne godine. Borovnica je na primer polužbunasta biljka.

Veličina stabla je veoma različita. Kod nekih biljaka je veoma dugačko, kao na primer kod eukaliptusa i dostiže visinu od 150 metara. Kod nas visoko rastu smrča, bukva, hrast i dr. Stablo, međutim, može biti i veoma malo, kao na primer kod biljke Wolffia orriza, dugo svega 1 mm. Debljina stabla takođe varira od nekoliko mm do 10 m.

Izdanak biljke često je metamorfisan. Kod divlje jabuke menja se u trn. Isti je slučaj i kod gloga. To trnje ima izvesnu zaštitnu ulogu. Izdanak može dobiti i izgled lista. Nekim biljkama nadzemno stablo služi za gomilanje hrane. Jagoda ima izduženo stablo koje se naziva stolona, a Leguminosae ponekad imaju izdanak metamorfisan u rašljiku koja služi za pričvršćivanje. Druge lijane imaju stablo biljke dugačko i vitko, te moraju da se naslanjaju na druge biljke ili na zemlju. Takvo stablo ima na primer bršljen. U nekih lijana stablo se obavija oko neke druge biljke. To su povijuše.

Sl. 4 ‒ Podzemno stablo krompira (Jakovljević)

Izostavljeno iz prikaza

Pored nadzemnih postoje i podzemni izdanci. Tu dolaze krtole, lukovice i rizomi. Krtola je podzemni izdanak veoma zadebljao i bogat hranljivim materijama. Podzemni izdanak u obliku krtole ima krompir koji služi za Ijudsku i stočnu ishranu. Lukovica je podzemni izdanak na čijem se kratkom stablu nalaze veliki i sočni listovi koji obavijaju stablo. Crni i beli luk imaju podzemni izdanak lukovicu. Slično krtolama
biti dihotomo, kada se vegetaciona kupa deli u dve nove jednake grane, i monopodijalno, kada glavna osovina raste stalno vrhom a iz pazuha listova razvijaju se bočne osovine. Ako se posmatra stablo neke slatke trave i napravi presek vidi se da je stabljika okrugla. Neke biljke, međutim, imaju stablo trouglasto ili četvorougaono.

Stablo biljke prema čvrstoći može biti zeljasto i drvenasto. ZeIjaste biljke imaju stablo meko i sočno, te je pogodno za ishranu domaćih životinja. Stabljika drvenastih biljaka je čvrsta, a ćelije su impregnirane ligninom. Stablo drvenastih biljaka je zbog toga nepogodno za ishranu, ali ima primenu u tehničke svrhe.

Zeljaste biljke mogu biti jednogodišnje, dvogodišnje ili višegodišnje. Jednogodišnje biljke žive jednu godinu, to jest od klijanja do donošenja ploda prođe jedna godina ili manje. Grašak je na primer jednogodišnja zeljasta biljka. Dvogodišnje biljke žive dve vegetacione periode, kao što je na primer repa.

Drvenaste biljke mogu biti u obliku žbuna i drveća. Žbun ima grane tako razvijene da rastu iz osnova stabla, te se glavno stablo teško razlikuje. Kupina je na primer žbunasta biljka. Polužbunaste su one biljke kod kojih je stablo vrlo kratko i drvenasto a na njemu se javljaju zeljasti mladi izdanci koji izumiru u toku jedne godine. Borovnica je na primer polužbunasta biljka.

Sl. 5 ‒ Podzemno stablo lukovica (Cernjavski)

Izostavljeno iz prikaza

Lukovice služe za nagomilavanje hrane. Rizom je podzemni izdanak koji raste vrhom vodoravno ili uspravno. Izgled rizoma često nas podseća na koren, međutim, pravi koren nalazi se na donjoj strani rizoma. Pirevina ima veoma dugačke rizome.

Sl. 6 — Podzemno stablo rizom (Cernjavski)

Izostavljeno iz prikaza

Glavna funkcija stabla je sprovođenje hranljivih materija i vode u lišće, i, obrnuto, sprovođenje formiranih organskih materija iz listova prema rezervnim organima. Pored ovih funkcija stablo služi za nagomilavanje rezervne hrane.

List je vegetativni organ biljke u kome se vrši jedna od najvažnijih životnih funkcija — fotosinteza, odnosno stvaranje organskih materija. Listovi se nalaze na stablu, obično su zelene boje i po izgledu pljosnati.

Kod normalno razvijenog lista razlikujemo lisnu osnovu, deo kojim se list pričvršćuje za stablo, lisnu dršku, zaliske i rukavac i izduženi deo koji se završava liskom. Liska je obično pljosnata a to joj omogućava

Sl. 7. ‒ List: (1) liska, (Id) lisna drška. (r) rukavac, (Ig) ligula (Cernjavski)

Izostavljeno iz prikaza

Shematski oblici listova:

(1) šiljast, (2) linearan, (3) duguljast, (4) lancetast, (5) eliptičan, (6) jajast, (7) objajast, (8) trouglast, (9) rombičan, (10) klinast, (11) lopatičast, (12) okruglast, (13) bubrežast, (14) srcast, (15) obsrcast, (16) strelast, (27) kopljast (Cernjavski) apsorbovanje Sunčeve svetlosti na većoj površini. Morfologiju lista moramo poznavati radi lakšeg određivanja sistematske pripadnosti biljke. Kod lista naročito varira oblik liske. Bor, smrča, jela imaju lisku izduženu, tanku i igličastu. Slatke trave imaju uzan i izdužen list, te je zato i nazvan linearnim. Listovi mogu biti ovalni, okrugli, loptičasti, jajasti, objajasti, bubrežasti, strelasti, i kopljasti. Važno morfološko obeležje lista je izgled oboda liskeTaj obod može biti nazubljen, testerast, perasto usečen ili vijugav. Ako se list sastoji iz jedne liske onda je to prost list, a ako ima više liski onda je to složen. Takav je na primer list kestena. Liska obično ima lice svetlije a naličje tamnije boje. Na njoj zapažamo nervaturu koja može biti paralelna, prstasta i perasta. Ta nervatura predstavlja skup sprovodnih snopića lista.

Prvi listovi koji se razvijaju iz semena zovu se kotiledoni. Više biljke se i dele prema tome da li imaju jedan ili dva kotiledona. Oni ponekad služe kao rezervoar hrane mladoj biljni.

Listovi mogu biti različite veličine od nekoliko milimetara pa do 20 metara, kao na primer kod palme Rafia. Veličina površine lista veoma je značajna za život biljke jer se ona preko lista snabdeva Sunčevom energijom, ugljen-dioksidom i kiseonikom.

Kod nekih biljaka list je metamorfisan. Neke biljke iz familije Asteraceae imaju listove metamorfisane u trnje koje štiti biljku od životinja. Listovi leptirnjača su često preobraženi u rašljike, a funkciju lista vrše zalisci.

Jedno od osnovnih svojstava biljaka je razmnožavanje. Ovaj proces može da se vrši polnim i bespolnim putem. Polno razmnožavanje vrši se na taj način što se spajaju gameti roditelja u zigot od koga se zatim razvija nova biljka. Prilikom bespolnog razmnožavanja novi organizam se razvija iz materinskih ćelija bez prethodnog spajanja sa nekom drugom ćelijom. Bespolno razmnožavanje može biti vegetativno, kada se nova biljka razvija iz vegetativnih organa, kao što su lukovica, koren, krtola i slično. Drugi oblik razmnožavanja je pomoću spora. To su specijalne ćelije koje se stvaraju u biljci i iz kojih postaje nova biljka bez prethodnog spajanja sa nekom drugom ćelijom. Takav način razmnožavanja je čest kod gljiva koje u naročitim organima stvaraju spore.

U prirodi vegetativno razmnožavanje često je rasprostranjeno. Neke biljke sposobne su da od svakog dela stabla razvijaju novu biljku. Zanimljiv je primer vegetativnog razmnožavanja jagoda. Izdanak jagode puzi po zemlji i na čvorovima se javlja adventivno korenje i novi izdanci. Kod pirevine koja ima podzemne rizome vrši se stalno obnavljanje pupoljeima. Razmnožavanje može da se vrši i pomoću lukovica i krtola.

Čovek često u praksi vrši razmnožavanje biljaka vegetativnim putem. Tu pojavu imamo kod ukrasnih biljaka. Poznato je razmnožavanje pomoću sadnica. Ako odsečemo deo biljke i zasadimo ga u zemlju iz njega se može razviti nova biljka. U praksi često se vrši i kalemljenje. Pod ovim podrazumevamo presađivanje delova jedne biljke na drugu. (Metodu kalemljenja usavršio je sovjetski naučnik Mičurinj.

Pod polnim razmnožavanjem podrazumevamo spajanje klicinih ćelija u zigot. Gameti su po izgledu veoma različiti. Oni mogu biti muški i ženski. Ženski gameti ili makrogameti su izgubili pokretljivost i
nazivaju se jaja, dok su muški i dalje ostali pokretni. Više biljke, kormofite, dele se u dve grupe prema organima za polno razmnožavanje. Prva grupa su arhegoniate, one imaju polne organe koji se zovu anteridije i arhegonije. Takve organe imaju mahovine i paprati. U drugu grupu viših biljaka dolaze antofite ili cvetnice kod kojih cvet predstavIja organ za razmnožavanje. Najveći broj biljaka važnih za veterinarsku medicina i stočarstvo pripada cvetnicama.

Cvet je metamorfisan izdanak biljke, koji služi razmnožavanju. Svaki cvet ima osovinu i listove. Osovina je obično skraćena i oko nje su raspoređeni cvetni listići. Tako skraćena cvetna osovina naziva se Cvetna loža. Cvetni listići grade prašnike i tučak a pored njih obično postoje i listići cvetnog omotača. Pod listićima cvetnog omotača podrazumevamo čašične i krunične listiće. Listovi čašice dikotiledonih biljaka obično su zelene boje. Pored zaštitne uloge cveta, ovi listići nekim biljkama služe kao organi za letenje, ili zaštitu ploda. Krunica je deo cveta čiji su Hstići obično intenzivne boje i veoma različitog izgleda. Živa boja krunice privlači insekte koji vrše oprašivanje cveta. Listovi krunice dikotiledonih biljaka mogu biti međusobno odvojeni (horipetale) ili su međusobno srasli (simpetale). Krunični listići mogu međusobno srasti u obliku usne kao kod usnatica, u obliku zvona ili na neki drugi način.
tačku razlikujemo više delova. Pri osnovi jedan prošireni deo u kome se nalazi semeni zametak. Taj deo se zove plodnik i u njemu se formira seme. Iznad tog proširenog dela nalazi se jedan veoma izdužen deo koji se naziva stubić a na njegovom vrhu je žig koji prima polenova zrna.

U cvetu se nalaze prašnici i tučak. Broj prašnika i tučkova je, određen za svaku biljnu vrstu, a kod nekih je veliki i neodređeni broj. U prašniku se formi-raju polenova zrna koja služe oprašivanju biljke. Svi prašnici jednog, cveta na.ziva.yj. se androeceum. Svi oplodni listići u jednom cvetu čine gynoeceum. Na tačku razlikujemo više delova. Pri osnovi jedan prošireni deo u kome se nalazi semeni zametak. Taj deo se zove plodnik i u njemu se formira seme. Iznad tog proširenog dela nalazi se jedan veoma izdužen deo koji se naziva stubić a na njegovom vrhu je žig koji prima polenova zrna.

Više međusobno sakupljenih cvetova sačinjavaju cvast. Ako je glavna osovina cvasti jače razvi-jena od bočnih onda je to racemozna cvast. Tu spadaju klas, klip, resa, grozd, glavica i štit. klip, resa, grozd, glavica i štit. Ako je glavna osovina slabije razvijena od bočnih onda je to cimozna cvast.

Izlazeći iz prašnika polenova zrna nošena vetrom, vodom ili živo-tinjama, dospevaju do žiga tučka. Biljke koje se opraštaju vetrom zovu se anemofilne. One su sa veoma pokretljivim polenovim zrnima kojih ima u velikim količinama. Ta zrna su obično veoma mala i u obliku su praha. Ove biljke obično cvetaju u proleće. Biljke koje se oprašuju pomoću životinja, su zoofilne, a ako su u pitanju insekti zovu se entomofilne. Polenova zrna ovih biljaka obično imaju kvržice pomoću kojih se prilepljuju za insekte i druge životinje. Polenova zrna se mogu prenositi i na druge načine.

Posle oprašivanja delovi tučka i cvet se suše a njihovi listići opađaju. Plodnik tučka pretvara se u plod u kome se nalaze semenke. Plodovi postali od cveta dele se na:

• proste plodove postale od jednog cveta i
• složene plodove postale od više cvetova.

Prosti plodovi mogu biti pucajući i nepucajući, sušni i sočni. Pucajući plodovi su oni kod kojih oplodni listići sami pucaju i seme izlazi van. Tu dolazi mešak sastavljen iz jednog oplodnog listića koji se otvara jednim šavom, a seme izlazi. Mahuna je pucajući plod iz jedne karpele, koji može biti izdužen, stisnut, uvijen u spiralu , a otvara se po dva šava. Plod mahunu ima grašak, pasulj i druge mahunarke. Čahura je plod sastavljen iz više oplodnih listića. Ona se može otvoriti prskanjem pomoću poklopca ili na neki drugi način. U pucajuće plodove dolaze još ljuska i ljuščica. tog i spoljašnjeg sočnog. Sočni deo je hranljiv i sadrži dosta organskih i mineralnih materija. Bobica je potpuno sočan plod i nema čvrstog dela kao koštunica. Plod bobicu ima, na primer, velebilje (Atropa beladona).

Nepucajući plodovi su zatvoreni i sastavljeni od jednog ili više oplodnih listića. Tu spada orašica koju nalazimo kod Ijutića. Suvi, ne-pucajući plod žitarica zove se krupa. Plod mnogih voćaka je koštunica. On se sastoji iz dva dela, jednog unutrašnjeg čvrstog i spoljašnjeg sočnog. Sočni deo je hranljiv i sadrži dosta organskih i mineralnih materija. Bobica je potpuno sočan plod i nema čvrstog dela kao koštunica. Plod bobicu ima, na primer, velebilje (Atropa beladona).

Dalje, postoje lomljivi plodovi koji se posle sazrevanja lome.

Zbirni plodovi nastaju kada se u cvetu sa više oplodnih listića iz svakog razvija zaseban plod. Takvi su plodovi smešteni na zajedničkoj cvetnoj loži i imaju ga maline, kupine i jagode.

Sl. 9 ‒ Pucajući plodovi: (1) mešak, (2) presek kroz mešak, (3) mahuna, (4) presek mahune, (5) Ijuska, (6) presek Ijuske (Černjavski)

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 10 ‒ Krupa plod trava (Černjavski)

Izostavljeno iz prikaza

Složeni plodovi su postali od više cvetova. Takav plod ima dud, smokva i lipa.

Plodovi četinara razlikuju se od do sada opisanih.

U plodu se nalazi seme koje služi za održavanje vrste i za njeno rasprostranjenje. Seme se sastoji iz semenog jezgra, odnosno klice, hranIjivog tkiva i semenjače. Hranljivo tkivo koje se nalazi u semenu služi za ishranu klice dok ona ne počne klijati. Hranljivo tkivo po sastavu može biti veoma različito i sadrži masti, ulja i sluz. Semenjača je omotač oko klice i hranljivog tkiva i ona zaštićuje klicuranje organske materije, zatim druge funkcije biljke mogu se obavljati samo u prisustvu vode. Biljna ćelija može normalno da funkcioniše samo ako je optimalno hidratisana i ako joj je obezbeđen normalan priliv vode. Da bi se biljka normalno razvijala i nagomilavala organske materije, potreban joj je uravnotežen vodeni balans bez dužeg deficita. Zbog toga vodu moramo posmatrati kao element biljne ishrane. Količina vode u biljci varira, a i potrebe za vodom nisu jednake ni u toku jednog dana a ni u toku vegetacione periode. Svi delovi biljke nemaju podjednake količine vode. U sočnim plodovima ima je najviše. Lubenica, na primer, ima 95% vode, krastavac 97%, jabuka 87%, lišće 65—85%, a zrelo seme 10—15%. Prema tome, procenat prisustva vode veoma je varijabilan. Primajući vodu iz zemljišta, biljka istovremeno prima i hranljive materije rastvorene u vodi. Primanje vode i rastvorenih materija iz zemljišta uslovljeno je osmotskim svojstvima ćelija biljnog korena. Uzimajući izvesnu količinu vode protoplazma ćelije bubri, povećava zapreminu i čini pritisak na zidove ćelije. Opne ćelije vrše protivpritisak koji se zove turgor. On daje ćeliji potrebnu čvrstinu.

Sl. 11 ‒ Sušni plodovi: (1) orašica, (2) i (3) ahenija (Cernjavski)

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 12 ‒ Plod čahura (Cernjavski)

Izostavljeno iz prikaza

Plod bobica kod velebilja (Cernjavski)

Izostavljeno iz prikaza

Koštunica (Cernjavski)

Izostavljeno iz prikaza

Zbirni plodovi: (levo) jagoda, (desno) kupina (Cernjavski)

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 13 Složeni plod kod duda (Cernjavski)

Izostavljeno iz prikaza

Mineralni sastav biljke

Ako iz biljke odstranimo vodu sušenjem na 104°C onda ostaje suva supstanca. Sagorevanjem suve supstance odstranjujemo organske materije, te ostaje samo pepeo sastavljen od neorganskih materija. Količine pepela u pojedinim biljkama variraju i kreću se od 1—15%. Pepela prosečno ima u listu 15%, u stabljikama 4% a u semenkama 3%Količine pepela u biljci zavise od mineralnog sastava zemljišta na kome živi biljka. Na jako kiselim zemljištima biljke nisu u mogućnosti da koriste mineralne materije. Kod vresa — Caluna vulgaris koji živi na kiselim zemljištima nađeno je svega 0,8% pepela.

U sastavu biljnog pepela utvrđen je veliki broj elemenata. Praktično tu se mogu naći skoro svi poznati elementi. Glavnu masu suve materije sačinjavaju kiseonik, vodonik, azot i ugljenik. Zatim dolaze kalcijum, kalijum, natrijum i fosfor. U manjim količinama nalazi se sumpor, magnezijum i hlor. Ovi elementi se nalaze u većim količinama i nazivaju se makroelementi, za razliku od mikroelemenata kojih ima malo u biljci. U mikroelemente ubrajamo: gvožđe, mangan, bakar, hlor, jod, kobalt i neke druge.

Makroelementi

Uloga makroelemenata u građi biljnog tela je fundamentalna. Jedan od najvažnijih makroelemenata je ugljenik (C). On ulazi u sastav mnogih biljnih jedinjenja i ima ga u biljci oko 46%. Najviše ga ima u mastima, oko 75%. Biljke primaju ugljenik iz vazduha kao CO2 kroz sistem stoma na Isitu i iz zemljišta preko korena. Taj se ugljenik troši na stvaranje ugljenih hidrata, masti i belančevina.

Vodonik (H) učestvuje u građi biljnog tela sa velikim procentom. U biljnim materijama ga ima oko 6%. Najveći deo nalazi se u sastavu vode biljnih ćelija i u sastavu drugih biljnih jedinjenja. Vodonik je komponenta svih organskih materija u biljci.

Kiseonik (O) je takođe sastavni deo organske materije u biljci. Prosečna količina kiseonika u tim materijama iznosi oko 40%. Ima ga najviše u ugljenim hidratima, oko 50%. U vazduhu se nalaze dovoljne količine kiseonika za potrebe biljnog sveta. Uloga kiseonika u biljci od prvorazrednog je značaja za proces oksidacije.

Azot (N) je makroelement koji je u velikim količinama zastupljen u vazduhu (80%). Procenat azota u zemljištu znatno je manji nego u vazduhu. Azot je obavezni sastavni deo biljnih belančevina. U njihovom sastavu nalazi se 16% azota. Najviše ga ima u mladim zelenim organima. Biljke ne mogu koristiti azot iz vazduha iako ga ima 80%.

Fosfor (P) je takođe važan sastavni element žive ćelije. Ima ga u građi nukleoproteida ćelijskih organa. U rezervnim biljnim organima nalazi se u obliku fitina. Najviše ga ima u semenu. Biljke sadrže i izvesne količine mineralnih fosfornih jedinjenja. Količine fosfora u biljci kreću se od 0,50 do 1,23%. Međutim, tu postoje i variranja. U zrnu pšenice nađeno je 0,70%, u slami 0,12% a pečurke imaju 4% fosfora. U toku vegetacije najviše ga ima u lišću, a zatim se premešta u cvetove da bi se na kraju koncentrisao u plodovima. Biljka dobija fosfor iz zemljišta u obliku mineralizovane materije.

Kalcijum (Ca) se nalazi u svim zelenim biljkama ali u različitim količinama. U pepelu hrastove kore, na primer, nađeno je 95% CaO. Količine kalcijuma u biljci zavise od niza faktora, od vrste biljke, njihove starosti, vrste i sastava zemljišta i od drugih faktora. Pšenica ga ima 0,7 mg na 1 kg suve materije, lišće repe 28 mg, slama graška 15,9 mg, itd. Kukuruz ga ima svega 0,2 mg na 1 kg suve materije. Veće količine kalcijuma nalaze se u vegetativnim delovima leguminoza. Sadržaj kalcijuma zavisi u velikoj meri od faze razvića i od starosti biljke. Količina kalcijuma u biljci raste od početka do kraja vegetacije.

Mikroelementi

Pod mikroelementima se podrazumevaju oni elementi koji se u biljci nalaze u veoma malim količinama. Ti elementi igraju veliku ulogu u ishrani domaćih životinja. Ispitivanja poslednjih godina pokazuju da se pravilno gajejne i pravilna ishrana domaćih životinja ne može zamisliti bez učešća mikroelemenata. Nedostatak izvesnih mikroelemenata uslovIjava pojavu raznih oboljenja. Mikroelementi se nalaze u zemljištu u obliku soli, oksida i hidroksida. Kisela zemljišta imaju malo mikroelemenata koji su u rastvorenom stanju, te su pristupačni biljci. Glinovita i ilovasta zemljišta sadrže veće količine mikroelemenata. Njihova apsorpcija zavisi od više faktora. Pored reakcije pH od značaja je i temperatura, vlažnost i niz drugih faktora. Za ishranu domaćih životinja nisu važni svi mikroelementi podjednako. Od posebnog značaja su gvožđe, mangan, cink, bakar, jod i kobalt.

Gvožđe (Fe). Količine gvožđa u biljci su veoma male. 1 kg suve materije sadrži gvožđa u gramima: kukuruz 0,08, krompir 0,03, crvena detelina 0,05. Najviše gvožđa sadrži lišće, dok ga u semenu i stabljici ima znatno manje. Gvožđa ima naročito malo u povrtarskim biljkama. U zemljištu odakle biljka dobija gvožđe ima ga u različitim količinama, najmanje l%. Međutim ono je samo u manjim količinama pristupačno biljci.

Mangan (Mn) se u manjim količinama nalazi u sastavu biljnog tela. Količine nađenog mangana u biljci kreču se oko 0,56 mg na 100 g suve supstance. Ima ga najviše u mladom lišću i u semenu.

Cink (Zn) se skoro uvek nalazi u sastavu biljnog tela. Količine cinka u biljci kreću se od 3—12 mg na 1 kg suve materije. Najveće količine cinka nalaze se u kukuruzu, ječmu i kod četinara.

Bakar (Cu) se nalazi u biljci u manjirn količinama u granicama od 0,001—0,01%, u zavisnosti od vrste biljke i uslova pod kojima ta biljka živi. Bakar je biljci potreban za razne fiziološke potrebe. Nedostatak bakra dovodi do hloroze. U zemljištu se nalazi u obliku bazičnog karbonata i to u količini od 13—700 mg na 1 kg zemlje.

Jod (J) se nalazi u biljci u disperznom stanju, tako da se teško može kvalitativno i kvantitativno utvrditi. Morski biljni organizmi sadrže joda u većim količinama. Kao dobar izvor joda koriste se morske alge.

Kobalt (Co). Količine kobalta u biljci kreću se od 0,01 pa naviše. U zrnu kukuruza nađeno je 0,01 a u lišću kupusa 3,30 mg na 1 kg suve materije. U zemljištu je nađeno od 0,20 do 11,7 mg na 1 kg. Leguminoze sadrže više kobalta od žitarica.

Organske materije u biljci

Fotosinteza je jedinstven prirodni fenomen u kome se stvara organska materija. Bez fotosinteze biljaka ne bi se mogao zamisliti život na zemlji. Biljka uzima iz vazduha velike količine ugljenika iz ugljen dioksida. U procesu fotosinteze koristi se sunčeva svetlosna energija koja se ovim procesima pretvara u hemijsku. Energija sunca preko fotosinteze može se dugo akumulirati u prirodi naročito u fosilnim gorivima.

Ako bismo posmatrali krajnji efekt fotosinteze, svega 10% sakuplja se, na primer u obliku goveđeg ili nekog drugog mesa, naravno preko korišćenja hranljivih biljaka dok 90% odazi na drugu stranu i taj najveći deo energije čovek ne može koristiti. Taj stepen iskorišćavanja Sunčeve energije u moru još je manji. Ona se u planktonu mora nagomilava, a ovaj se koristi za ishranu riba, tako da svega hiljaditi deo energije čovek koristi hraneći se ribom. Ogromne količine Sunčeve energije akumuliraju se u lišću koje se u jesen suši, opada i truli pod dejstvom mikroorganizama. Od samoniklih biljaka teško koristimo akumuliranu energiju, dok je kod kulturnih, poljoprivrednih to mnogo lakše. Sunčeva energija je akumulirana u zrnu pšenice i kukuruza u velikim količinama. Čovek je našao način da lako sakuplja ta zrna te na taj način dolazi do potrebne hrane. Imajući u vidu porast broja Ijudi na zemlji i povećane potrebe u Ijudskoj i stočnoj ishrani, nauka će morati pronalaziti metode većeg korišćenja sunčeve energije kroz proces fotosinteze.

Sunčeva svetlost koja dolazi spolja u biljku, redukuje vodu i tako oslobođena energija stoji na raspolaganju za redukciju CO2.

Procesom fotosinteze iz ugljen-dioksida i vode dobijaju se ugljovodonici, koji se ili koriste za izgradnju tela biljke ili za magacioniranje kao rezervne materije. Fotosinteza se sastoji od niza uzastopnih procesa među kojima prvi uključuje redukciju CO2. Tako formirani ugljovodonici idu ka organima za magacioniranje ili ka regionima rasta biljke. Tu se šećer pretvara u materijal zidova ćelija. Sa povećanjem CO2 dolazi do određene granice i do povećanja fotosinteze.

Na otvorenom prostoru postoji ravnoteža u količini CO2 koji su biljke apsorbovale za fotosintezu i količine CO2 oslobođenog raspadanjem delova biljaka.

Svetlost koju apsorbuju biljke može do 3O% biti transformisana u hemijsku energiju fotosinteze. Međutim, svega 2% svetlosne energije koja padne na polje može se transformisati u hemijsku energiju useva koji se prikupljaju sa polja. Ukupna količina proizvodnje organske materije u svetu kroz fotosintezu daleko je manja od potencijala. Pod efikasnim uslovima možemo očekivati da se približno 10% svetlosne energije može zadržati kao hemijska energija.

Fotosintezu u biljkama ograničava nedostatak vode, zatim nedostatak raspoloživih hranljivih satojaka u zemljištu.

U biljnom organizmu se nalaze sledeće organske materije:

— ugljeni hidrati
— belančevine
— masti
— organske kiseline
— etarska ulja
— vitamini
— akaloidi i glikozidi i veliki broj drugih materija.

Ugljeni hidrati

Važnu i jednu od osnovnih komponenti biljnog tela predstavljaju ugljeni hidrati. Po hemijskom sastavu ove materije imaju jednostavnu strukturu. Dele se na proste i složene. Osnovna formula ugljenih hidrata je CnH2nOn. Najprostiji ugljeni hidrati u biljci su monosaharidi i i to heksoza C6H12O6. Najčešće su zastupljena glikoza i fruktoza. Monosaharidi se sjedinjuju i stvaraju di-, tri polisaharide. Od disaharida, biljka sadrži maltozu i trščani šećer. Ovaj poslednji se nalazi u većim količinama u stabljici šećerne trske i u korenu šećerne repe.

Složeni ugljeni hidrati se zovu polisaharidi (C6H10O5)n. U složene ugljene hidrate spadaju skrob, celuloza i hemiceluloza, pektinske materije i sluzi. Sve ove složene materije postaju u biljci iz monosaharida.

Skrob je polisaharid koji se nalazi kod svih biljaka. Ova materija je veoma važna za ishranu domaćih životinja. Nagomilan je u pojedinim biljnim organima kao rezervni ugljeni hidrat. Jedan molekul skroba sastavljen je od 20—30 molekula glikoze. Skrob se formira u hloroplastima osvetljenih listova. Taj skrob naziva se autohtoni. Posle formiranja on se premešta u druge delove biljke gde se troši ili nagomilava. Autohtoni skrob se pre transportovanja iz lista u druge organe pretvara pomoću fermenata u glikozu a zatim se ta glikoza u organima za nagomilavanje ponovo pretvara u rezervni skrob. Skrob se može zadržati u čvrstom obliku u nekim drugim organima biljaka na putu za magaciniranje. Takav skrob se naziva tranzitorni. Skrob se u biljci nalazi u obliku skrobnih zrna koja mogu biti različitog oblika i veličine. Svaka biljna vrsta ima svoj karakterističan izgled skrobnih zrna. Ta zrna mogu biti prosta, složena i polusložena. Skrob se može razlagati pomoću fermenata u glikozu. u hladnoj vodi se ne rastvara, a u toploj se pretvara u ćiriš. Pod dejstvom joda boji se plavo.

Celuloza je polisaharid koji se nalazi u biljkama i daje čvrstinu pojedinim biljnim organima. Po građi je sličan skrobu, razlike postoje u veličini molekula. Dejstvom fermenata, kao i skrob, prelazi u glikozu. Celuloza je veoma otporna, čvrsta i elastična materija. Ne rastvara se u hladnoj niti toploj vodi, a ni u razblaženim kiselinama i bazama. Jedino se rastvara u koncentrovanoj sumpornoj kiselini i prelazi u glikozu. Ova nerastvorljivost celuloze uslovljena je veličinom molekula i silama koje međusobno vezuju molekule. Celuloza se nalazi u ćelijskim zidovima svih biljaka, izuzev nekih gljiva i bakterija. Biljna celuloza je teško svarljiva materija tako da je životinje teško koriste. Ne služi kao rezervna materija, već samo za građu biljnog tela.

U biljci se nalazi kao rezervna materija i hemiceluloza koja nema takvu čvrstinu kao celuloza. Obično se nalazi u plodovima biljaka i može se koristiti kao hrana.

U biljnom telu se nalaze pektinske materije i sluzi. To su organske materije sastavljene od nekih organskih kiselina, pentoze i arabinoze. Ove materije izgrađuju primarni ćelijski zid, a nalaze se i u ćelijskom soku. Mesni, sočni delovi biljke sadrže veće količine pektina. Pektinskih materija ima u korenu šargarepe i repe.

Sluzi su složene ugljenohidratske materije u čiji sastav ulaze skrob, hemiceluloza, pektinske i druge materije. Odikuju se velikom sposobnošću primanja vode. U većim količinama nalazi se kod sukulentnih biljaka.

Belančevine

Belančevine su azotne materije u biljci izgrađene od aminokiselina. U vazduhu i zemljištu nalaze se veće količine azota, koji, međutim, nije biljci uvek dostupan. Više biljke koriste iz zemljišta amonijum soli i nitrate kao azotne materije, jer se lako rastvaraju u vodi, te su biljci dostupne. U zemljištu postoje bakterije koje vrše razlaganje organskih azotnih materija. Ova razlaganja dovode do stvaranja amoniljaka (NH3S). Ovaj amoniljak se uz pomoć bakterija mineralizuje u amonijum soli ili se pretvara u nitrite. Nitriti nisu dostupni biljci. Pomoću bakterija Nitrobacter, nitriti prelaze u nitrate koji su biljci dostupni. Biljke primaju nitrate i pomoću njih izgrađuju složene organske materije. Prema tome, uslovi za stvaranje belančevinskih materija u biljci dosta su složeni. Ceo proces stvaranja azotnih rezervi u zemljištu uslovljen je prvenstveno radom mikroorganizama kao što su Azotobacter chroococcum, Clostridium pasterianum, Bacterium ridicicola koji su u stanju da vežu slobodan azot iz atmosfere i da razlažu organske materije. Pored azota u sastav belančevine ulaze ugljeni hidrati, sumpor i fosfor. Molekuli belančevina su veoma krupni. Belančevine sadrže ugljenika do 50%, vodonika 6,4%, azota 15% i kiseonika 21%. Molekul belančevina sastavljen je od mnogobrojnih aminokiselina koje su međusobno vezane polipeptidnom vezom. U građi molekula belančevina ima 20—30 aminokiselina. Belančevine se dele na proste proteine i složene proteide. Od prostih belančevina biljke imaju albumine u semenu graška, globuline u semenu leptirnjača i rezervne belančevine prolamine. Složene belančevine, proteidi čine sastavni deo materija biljnih ćelija i njihovih organa.

Prema ulozi u biljci belančevine se mogu deliti na rezervne i protoplastične. Rezervne se nalaze u organima za magaciniranje. Najčešće rezervne belančevine imaju semenke gde služe kao rezervne hranljive materije. One se tu nalaze u obliku aleuronskih zrna. Kristale belančevina imaju i krtole krompira i neke druge biljke. U satav ćelijske protoplazme ulaze protoplastične belančevine i u njihovom sastavu često nalazimo fosfor.

Uloga belančevina u ishrani domaćih životinja je velika. Količine belančevina u pojedinim stočnim hranivima variraju. U senu na primer, sirovih proteina ima od 6—17%. Kod livadskih biljaka nađene su sledeće količine: pirevina 7,20%, češljika 6,59%, crvena detelina 15,37%-

Masne materije

Masne materije su prilično rasprostranjene u biljci. Naročito ih ima mnogo u semenkama viših biljaka. U semenkama nekih biljaka familije krstašica (Brassicaceae) ima 60% masnih materija. Biljke iz familije (Asteraceae) imaju 50% a mlečika 70%. Masne materije u biljci predstavljaju energetsku vrednost i rezervu za disanje biljaka i obrazovanje ugljenih hidrata. Masti se karakterišu sledećim: ne mešaju se sa vodom, zauzimaju veoma malo mesta u biljci, imaju visoku kaloričnost pri maloj težini. Sećer u biljci ima 3 692 kalorije a mast 9 328.

Masti su estri glicerina sa 3 molekula masnih kiselina. Raznovrsnost biljnih masti zavisi pored ostalog i od vrste kiseline koja se vezuje za glicerin. Biljne masti su smeše u kojima ima i slobodnih kiselina. One su većinom tečne, mada mogu biti i u tvrdom stanju. Masna jedinjenja se ne mogu transportovati, već ostaju na mestu formiranja. Količine masnih materija u biljci zavise, pored ostalog, i od uticaja spoljašnjih faktora. Toplota, na primer, u velikoj meri utiče na kvalitet i kvantitet biljnih masti. Slično je i sa vodom. Bolje snabdevanje vodom povećava procenat masti u semenu. Fosforna đubriva takođe povećavaju procenat masti u semenu. Svaka biljna vrsta ima svoje specifične masti koje se pod uticajem određenih faktora mogu menjati.

Masnim kiselinama su slične materije lipoidi koje sadrže glicerin, fosfornu kiselinu i organsku bazu holin.

Organske kiseline i etarska ulja

U biljci se nalaze organske kiseline: oksalna, limunska, vinska, jabučna, ćilibarska. Kod nekih biljaka one se nagomilavaju u relativno velikim količinama. U limunu ima 6% limunske kiseline. Količina kiseline zavisi od uticaja faktora sredine.

Etarska ulja u biljci se nalaze u obliku složenih smeša. U vodi se ne rastvaraju. Karakterišu se često jakim mirisom kojim odbija stoku od biljaka koje ih imaju. Imaju primenu u farmaciji. Neka etarska ulja su otrovna i štetna kao, na primer, kod četinara. Ima ih jela, smrča i drugi.

Vitamini

Vitamini su organske materije raznovrsnog hemijskog sastava. Od prvorazrednog su značaja za ishranu domaćih životinja. Produkcija vitamina u biljci zavisi prvenstveno od vrste i uslova sredine. Pojedine biljke iste vrste proizvode različite količine vitamina u zavisnosti od njihove prirode i sredine u kojoj žive. Kod nekih biljaka nalaze se antivitaminske materije koje onemogućavaju formiranje vitamina. Delatnost raznih fermenata takođe može štetno uticati na formiranje vitamina. Do danas je opisan veliki broj vitamina. Ovde su izlaganja o vitaminima svedena na najmanju meru, jer se o njima sa drugih aspekata govori u okviru drugih disciplina.

Vitamin A se u biljkama obično nalazi kao provitamin karotin. Vrednost biljke kao izvora vitamina A računa se prema procentu prisutnog karotina. Svi zeleni delovi biljke sadrže karotin. Naročito su mahunarke bogate karotinom. Sargarepa takođe ima dosta karotina.

Vitaminski B-kompleks nalazi se u zelenim delovima biljke. Sa starošću biljke opada količina B vitamina u njoj. U većim količinama nalazi se u plodovima žitarica. Najviše vitamina B imaju gljivice kvasca. Vitamin C ili askorbinska kiselina veoma je rasprostranjen u biljci, naročito u njenim zelenim delovima. Vitamin C se nalazi u većim kolićinama u lisnatom povrću (salata, kupus i spanać) i u mnogim plodovima.

U biljnom telu se nalaze i neki drugi vitamini, ali u manjim količinama.

Akaloidi i glikozidi

To su otrovne materije organskog sastava koje pripadaju različitim hemijskim jedinjenjima. Sem akaloida i glikozida, u biljnom telu nalazimo i druge organske toksične materije kao što su saponini, toksalbumini i druge. Štetno dejstvo akoloida i glikozida zavisi u velikoj meri od njihovog sastava. Akaloidi po svom hemijskom sastavu predstavljaju složene organske baze u čiji sklop ulazi ugljenik, vodonik, azot i kiseonik. Postoje tečni i čvrsti akaloidi. Neprijatnog su ukusa, teško se rastvaraju u vodi, međutim, u akoholu i etru se lako rastvaraju. U biljci se akaloidi obično nalaze u obliku organskih kiselina. Neke biljne familije karakteriše prisustvo većih količina akaloida kao što su Ranunculaceae, Papaveraceae i Solanaceae. Akaloidi se uglavnom nalaze kod viših biljaka dok se kod nižih ređe susreću. Kod alga, gljiva i mahovina nađene su veoma male količine ovih materija. U jednoj biljci možemo istovremeno naći prisutan veći broj akaloida. Isto tako različiti delovibiljke mogu imati različite akaloide u svome sastavu.

Glikozidi su takođe otrovne materije sastavljene od ugljenih hidrata i nekih drugih organskih jedinjenja kao što su fenoli, akoholi i aldehidi. Ove materije se lako raspadaju dejstvom raznih faktora. Prema hemijskom sastavu glikozidi se dele na glikozide sa azotom, bez azota, sa sumpornom kiselinom itd. Glikozidi su veoma štetni za zdravIje domaćih životinja. Mnogi glikozidi se koriste u farmaciji za spravIjanje lekova. Biljke roda Digitalis sadrže glikozide koji imaju veliku primenu u farmaciji. Broj do danas poznatih glikozida je veliki. Gorocvet (Adonis vernalis) ima, na primer, glikozid adonin, a kukurek heleborin. Neki glikozidi se formiraju u biljci samo privremeno, pod određenim uslovima, a zatim opet nestaju. To se dešava pri nastajanju iznenadne suše i hladnoće. Takav je, na primer, durin koji se formira kod mnogih slatkih trava kao što su proso ili sirak.

Saponini su glikozidi koji pri raspadanju u vodi stvaraju penu. Saponine nalazimo, na primer, kod sapunjače (Saponaria officinalis) koja je kod nas rasprostranjena pored puteva i na livadama i pašnjacima.

V. Značaj bakterija, alga i gljiva za veterinarsku praksu i stočarstvo

Bakterije, alge i gljive pripadaju nižim biljkama (Thalophyta). Niže biljke su jednostavnije građe, najčešće su rasprostranjene u vodenoj sredini ili u zemljištu. U prošlosti su na Zemlji preovlađivale niže biljke, međutim, danas je broj poznatih viših biljaka veći. Nauka je do danas utvrdila oko 120 000 vrsta nižih i oko 300 000 viših biljaka. Niže biljke, bakterije, alge i gljive nemaju izdiferencirane organe tela kao više biljke. Međutim, neke vrste nižih biljaka imaju organe koji su slični korenu, stablu i listu i zovu se rizoid, kauloid i filoid. Više biljke su obično zelene boje, a niže su zelene, modrozelene, crvene ili žute. One su često nevidjive golim okom, te ih zapažamo jedino pomoću mikroskopa. Način ishrane nižih biljaka može biti autotrofan i heterotrofan. Bakterije i gljive su heterotrofni organizmi dok su alge sposobne da samostalno stvaraju organske materije. Niže biljke su podeljene u 9 tipova od kojih 6 sačinjavaju alge a ostalo su gljive i lišajevi.

Bakterije

Bakterije su biljni organizmi koji mogu po svom obliku biti različiti: loptasti — koke, štapićasto-pravi — bacili, štapićasto-savijeni — vibrioni, itd.

Ćelija bakterija ima tanku opnu i dostiže veličinu od 0,001 mm u prečniku. U ćeliji je bezbojna protoplazma sa malom vakuolom. U protoplazmi se talože masti, skrob i druge materije.

Bakterije su pokretne, imaju bičeve koji im služe u te svrhe. One stvaraju spore koje na svojoj površini izgrađuju čvrstu opnu teško propustljivu. Ta opna doprinosi otpornosti spora prema nepovoljnim spoIjašnjim uslovima. U takvom stanju one mogu izdržavati veoma dugo.

Bakterije nemaju hlorofila. Svoje potrebe u ugljen-dioksidu zadovoljavaju na račun gotove organske hrane. Uglavnom se heterotrofno hrane, ali postoje i autotrofne koje koriste ugljenik iz ugljendioksida. Neke to čine pomoću Sunčeve svetlosti, tako da kod njih imamo fiziološke funkcije slične fotosintezi. Neke bakterije koriste u procesu asimilacije ugljen-dioksida hemijsku energiju i kod njih se vrši hemosinteza.

Nitrobakterije, na primer, oksidišu amoniljak do nitrata i nitrita i pri ovome koriste CO2.

Većina bakterija su heterotrofne i razvijaju se samo u prisustvu organskih materija, cepaju ih na prostija jedinjenja. Ova razaranja organskih materija zovu se truljenja — azotne materije. Ako razaraju bezazotne materije, ugljene hidrate, onda se to naziva vrenje. Procesima razlaganja dolazi postepeno do mineralizacije organske materije do H,O, CO2, NH3 itd.

Većina bakterija su aerobne i razvijaju se pri dovoljnoj količini kiseonika, a neke su anaerobne i žive pri odsustvu kiseonika. Takve bakterije razvijaju se na mestima gde teško dopire kiseonik.

U poljoprivredi bakterije određuju plodnost zemljišta. Mlečno vrenje i stvaranje mlečnih kiselina vrši se pri kiseljenju povrća i silaži hrane. Sirćetno vrenje je stvaranje sirćetne kiseline od akohola, a buterno vrenje je stvaranje buterne kiseline.

Bakterije pripadaju grupi najprimitivnijih organizama. Prisustvo bakterija i modrozelenih alga nađeno je u slojevima prekambrijskog doba. Bakterije su sposobne da se razvijaju pri visokim temperaturama, a to su uslovi koji su vladali u praistorijsko doba. Isto tako sposobnost bakterija da žive pod anaerobnim uslovima takođe odgovara prošlosti kada na zemlji nije bilo dovoljno kiseonika.

Praktični značaj bakterija je veliki. Proces kruženja materije u prirodi tesno je zavisan od delovanja ogromnog broja bakterija koje žive u zemljištu. U jednom gramu nađubrene zemlje može se naći oko 1 milijarda bakterija. U zemljištu se stalno nagomilavaju mineralni i organski ostaci izumrlih biljaka i životinja. Te materije prolaze kroz određene procese transformacije, da bi ih najzad koristile biljke, a bakterije su organizmi koji vrše tu transformaciju. Pored toga što vrše tu transformaciju bakterije čine organske i mineralne materije izumrlih biljaka i životinja dostupnim biljkama. Da bi bakterije mogle vršiti svoje funkcije, sredina u kojoj žive mora zadovoljiti određene ekološke uslove. Veoma je važna reakcija pH. One ne podnose kiselu reakciju te se teško razvijaju u zemljištu čija je reakcija ispod pH 6.

Jedna od najvažnijih funkcija bakterija jeste fiksacija azota u zemljištu. Poznato je da biljni organizmi nisu sposobni da vezuju slobodan azot iz vazduha koji im je neophodan za formiranje belančevina u svom organizmu. Potreban azot biljke dobijaju iz zemljišta gde ga nagomilavaju azotne bakterije. Neke bakterije fiksiraju slobodan azot iz vazduha i stavljaju ga na raspolaganje biljci. Atmosfera koja okružuje Zemlju sadrži 4/5 azota. Pored tih slobodnih količina azota u vazduhu, denitrifikacijom u zemljištu te se količine povećavaju. Biljka ne koristi gasoviti azot iz vazduha, već se on u zemljištu pretvara u podesnije oblike koji služe za ishranu biljaka. Proces azotofiksacije može biti fizičko-hemijskog i mikrobiološkog karaktera. Fizičko-hemijska azotofiksacija nastaje kada se jedinjenja azota vraćaju u zemljište vodenim talozima ili stvaranjem azotnih oksida. Međutim, za život biljaka važnija je mikrobiološka azotofiksacija. Mikroorganizmi u zemljištu sposobni su da nagomilavaju od 50 kg azota godišnje po 1 hektaru. Ova fiksacija azota može biti simbiotička i slobodna. U simbiozi bakterije primaju energetska hraniva ugljenikovih jedinjenja od biljaka a predaju biljkama azotna jedinjenja. Na dodirnim mestima bakterija azotofiksatora i biljaka stvaraju se kvržice. Kod mahunarki se na korenu može zapaziti veliki broj takvih kvržica sa kvržičnim bakterijama. Te se bakterije karakterišu morfološkim i fiziološkim polimorfizmom. Najčešće mogu biti sitne i okrugle. One prodiru u koren biljke, žive neko vreme u kvržicama, a zatim se kvržice raspadaju i bakterije ponovo dolaze u zemljište. Najpoznatija je grupa bakterija Radicicola sa predstavnikom Bacterium ridicicola, zatim Azotobacter i druge. Odnos između bakterija i biljaka ovde ima karakter simbioze. Kvržice sa bakterijama stvaraju se uvek na korenu. Postoji pretpostavka da izvesne lučevine korena biljke privlače bakterije, ili da bakterije luče izvesne materije što dovodi do približavanja korena baterijuma. Preko korenovih dačica bakterije ulaze u koren i prodiru do njegovih centralnih delova gde se stvaraju šupljikave kvržice. Bakterije koje žive na korenu leptiranjača vrše maksimalno vezivanje azota u vremenu kada ove biljke cvetaju. Deo vezanog azota bakterije troše za sopstvene potrebe. Međutim, bakterije nisu uvek vezane za koren biljke, već mogu živeti i samostalno u zemljištu. Fiksacija azota se može vršiti pod uslovom da su bakterijama dostupni energetski izvori odnosno izvori ugljenikovih jedinjenja. Fiksacija azota može se vršiti aerobnim i anaerobnim putem.

U zemljištu pored azotnih postoje i gvožđevite bakterije koje ubrzavaju proces nagomilavanja gvožđa u zemljištu.

Bakterije razaraju organske materije u zemljištu procesom truljenja i vrenja. Od praktičnog značaja je naročito mlečno vrenje i stvaranje mlečne kiseline. Taj proces se obavlja i kod siliranja stočne hrane. Siliranje je način konzervisanja stočne hrane, čime se zaštićuju od propadanja hranljive materije u biljci. Bakterije razaraju organske materije pri čemu se stvara mlečna kiselina koja služi kao konzervans. Postoje različite vrste vrenja u procesu siliranja, međutim od značaja su ona vrenja koja daju mlečnu kiselinu. Postoje vrenja pri kojima se stvara sirćetna kiselina ili buterna kiselina, ali one pogoršavaju kvalitet silaže. Mlečno-kiselinsko vrenje je proces razlaganja ugljenih hidrata i stvaranje mlečne kiseline. Ovaj proces se vrši pod anaerobnim uslovima a izazivaju ga prave bakterije koje zahtevaju posebne podoge na bazi mlečnog i drugih šećera. U ovu grupu bakterija doiaze i one koje zgrušavaju mleko ili služe za spravljanje jogurta. Jedan od predstavnika je
Bacterium bulgaricum. Mlečna fermentacija ima široku primenu ne samo u procesu siliranja stočne hrane već i u industriji, piva, hleba i u domaćinstvu.

Bacterium acidophilum je jedan od predstavnika aktivnih stvaralaca mlečne kiseline. Često se nalazi u crevima životinja. Prisustvom ove vrste bakterija spravlja se mlečni acidofilin koji je našao primenu u lečenju crevnih oboljenja domaćih životinja. U industriji mlečna fermentacija takođe ima široku primenu. Ovim procesom dobijamo mlečnu i sirćetnu kiselinu koje služe za štavljenje kože ili bojenje tkanina. Mlečna kiselina sprečava razviće mnogih drugih mikroorganizama te se koristi za konzervisanje životnih namirnica.

Uloga bakterija je naročito velika u procesu transformacije proteina i oksidacije amoniumovih jedinjenja u zemljištu. Neke bakterije su sposobne da stvaraju proteolitične fermente pomoću kojih razlažu proteinske materije do amoniljaka. Amonijumova jedinjenja se dalje oksidišu u nitrate i nitrite čime se stvaraju biljkama pristupačni oblici azotne hrane. Za ishranu biljaka najpovoljniji su nitrati. Nitrifikaciju obavljaju bakterije nitrifikatori. Od intenziteta ovog procesa zavisi plodnost zemIjišta. Amonijumova jedinjenja u zemljištu oksiduju se do azotaste kiseline te se stvaraju nitriti. Zatim nastaje druga faza u kojoj se ovi nitriti oksiduju u nitrate. Ceo taj proces vrše bakterije nitrifikatori, izrazito aerobni organizmi, koji jedino u prisustvu kiseonika iz vazduha rade i rastu normalno. Tu dolaze bakterije Nitrosomonas, kratki štapićasti oblici i Nitrobacter winogradski. Poljoprivredna zemljišta su naročito bogata ovim bakterijama jer se obrađivanjem vrši veća aeracija zemljišta.

Alge

Alge su biljni organizmi rasprostranjeni, pre svega, u vodenoj sredini. Mogu biti raznih boja zelene, crvene i mrke. Za zelene alge karakteristična je zelena boja koja dolazi od hlorofila. Alge mogu biti jednoćelijske, kolonijalne i višećelijske. Ćelije zelenih algi imaju celuloznu opnu, protoplazmu, jedro i hromatofore. Alge se razmnožavaju prostom deobom ćelije na dve ili pomoću zoospora. Pored toga postoji i polni proces razmnožavanja.

Većina alga živi u vodi. Retke su one koje su se prilagodile suvozemnom načinu života. Vodene alge pripadaju bentosu ili planktonu. Pod bentosom podrazumevamo one alge koje leže pričvršćene na dnu, dok planktonske alge su one koje žive bez tvrdog oslonca i plivaju u vodi. Postoje i alge koje žive na tlu.

Rasprostranjenost i razvitak alga zavisi od ekoloških uslova sredine. Svetlost ima osnovno značenje za procese fotosinteze kod algi i od nje zavisi njihova dubinska rasprostranjenost. Voda zadržava svetlosne zrake pa se time ograničava i rasprostranjenost biljnog sveta. U vodama koje su malo prozračne alge su rasprostranjene do nekoliko metara dubine.

Na rasprostranjenost alga utiče i temperatura vode. Postoje topla i hladna mora, pa su i alge njima prilagođene. Za život alga značajan je i hemijski sastav vode. Od gasova naročito je značajan kiseonik. U basenima gde žive alge, a nema dovoljnokiseonika, dolazi do njihovog gušenja.

Alge sadrže zeleni hlorofil i hrane se autotrofno. Postoje međutim i one koje uzimaju gotovu hranu iz vodene sredine. Alge su značajan indikator čistoće vode basena. Postoje alge koje žive u čistim i one koje mogu živeti i u zagađenim vodama.

Alge su značajan izvor organske hrane u vodenoj sredini. One predstavljaju hranu za životinje u vodenoj sredini. Pored korišćenja u ishrani Ijudi i životinja, od njih se dobija jod, a mogu se đubriti i oranice.

Dosadašnja iskustva sa iskorišćavanjem alga u ishrani domaćih životinja nisu velika, međutim, ispitivanja su pokazala da se one mogu uspešno koristiti i u te svrhe. Pored upotrebe za ishranu, one se mogu koristiti i u industrijske svrhe kao sirovine. Za Ijudsku i stočnu ishranu koriste se alge iz familije Ulvaceae. Morska alga ili salata (Ulva lactuca) rasprostranjena je u našem Jadranskom moru. U morskoj salati nađeno je 27—46% mg vitamina C. U Kini, Japanu, Australiji i Polineziji alge se koriste u velikim količinama za ishranu stoke i Ijudi. Hranljivost aiga zasniva se na prisustvu velikih količina materija kao što su laminarin i pentozani. Pored morske salate za stočnu hranu naročito se upotrebljavaju alge Alaria i Laminaria, sveže, prokuvane ili samlevene kao brašno. Hranljiva vrednost alga jednaka je vrednosti sena srednjeg kvaliteta. Krave hranjene algama daju mleko koje sadrži visok procenat joda (0,03—3,23 mg na 1 litar mleka). Alge sadrže u proseku oko 9—12% sirovog proteina, 3—8% celuloze, 1—4% masti, 40—50% ugljenih hidrata i 15—28% pepela. Krupni preživari veoma rado jedu alge i to 6—10 kg dnevno. Slično je i sa svinjama i ovcama.

Industrijsko-tehnička primena alga je velika. Upotrebljava se za dobijanje veštačkih đubriva, akohola i agar-agara. Ova poslednja materija ima primenu u laboratorijskom radu za spravljanje podoga.

Gljive

Gljive su talofite, heterotrofni organizmi koji žive kao paraziti ili saprofiti. Uloga gljiva u životu čoveka je velika, bilo da mu koriste ili štete. Danas sistematika poznaje oko 60 000 vrsta gljiva. Neke su veoma male te se mogu videti samo pomoću mikroskopa, za razliku od velikih pečurki koje rastu naročito u šumskim predelima. Gljive su organizmi čiji je talus izgrađen od isprepletanih konaca — micelija. Ovo vegetativno telo gljiva izgrađeno je od dugih i granatih končastih ćelija — hifa. Gljive se mogu razmnožavati na više načina. U nekih gljiva hifa se raspada na veći broj ćelija koje daju nove micelije. U drugim slučajevima stvaraju se spore sa sporangijama i iz tih spora razvija se nova individua. U našoj zemlji rasprostranjeno je oko 1 000 vrsta gljiva od kojih su nekoliko stotina dobre za jelo, dok su druge štetne ili otrovne. Veliki je broj parazitskih gljiva koje izazivaju razna oboljenja kod biljaka i životinja. Neke gljive su saprofiti i razlažu organsku materiju slično bakterijama. Gljive su biljni organizmi bez hlorofila, pa prema tome nisu ni sposobne da stvaraju samostalno organsku materiju. Zbog toga one moraju nadoknađivati hranu od drugih autotrofnih organizama. U prirodi se najčešće susreću gljive vezane za biljke bogate ugljenim hidratima. Većina gljiva vodi saprofitski način života, to jest žive na izumrlim biljnim i životinjskim organizmima. Međutim, postoje i paraziti i simbionti koji žive u zajednici sa drugim živim organizmima. Rasprostranjenost gljiva je velika u zemljištu i na površini zemlje. U jednom gramu zemlje može se naći oko 100 000 klica gljiva. One tu, slično bakterijama, imaju veliku ulogu u kruženju materije. Plodnost jednog zemljišta zavisi podjednako od prisustva gljiva kao i od prisustva bakterija. Zemljišne gljive mikroskopske veličine pripadaju familiji Mucoraceae. Naročito je često zastupljen rod Aspergilus. Celulozu i biljne otpatke u zemljištu razaraju takođe zemIjišne gljive. Mnoge gljive, naročito u toku dugih ratova koristile su se za ishranu Ijudi i stoke. To je moguće jer naše šume imaju preko cele godine velike količine gljiva koje su dobre za ishranu.

Često se može čuti da se gljive nazivaju mesom šume ili da se hranIjiva vrednost nekih gljiva upoređuje sa mesom. Sveže gljive, koje se upotrebljavaju za ishranu, poznate su obično pod nazivom pečurke. One sadrže velike količine vode oko 75 do 92%. Međutim, iako je procenat vode visok one sadrže i znatne količine organskih i mineralnih materija, zbog čega su veoma hranijive. Po količini belančevina gljive malo zaostaju od mesa. U mesu se procenat belančevina kreće od 17—44% dok u sušenim gljivama ima od 10 do 36% belančevina. Gljive su bogate i D vitaminom (oko 0,83 jedinica). Mineralnih materija sadrže 6 do 8% a masti 2%.

Neke gljive su izazivači akoholne fermentacije koja ima široku praktičnu primenu. Tu dolaze kvasci (Saccharomyceteae) koji stvaraju potrebne fermente za obavljanje akoholne fermentacije. U prirodi kvasce nalazimo u zemljištu, ispod vinove loze i voća, pa se prilikom sazrevanja voća i sakupljanja zajedno sa plodovima nalaze i kvasci, koji omogućavaju u sudovima akoholnu fermentaciju. Kvasci se množe u prisustvu slobodnog kiseonika iz vazduha, dok fermentaciju obavljaju pod anaerobnim uslovima. Postoji više vrsta kvasca: pivski kvasac (Saccharomyces Cerevisiae) ima široku primenu u spravljanju piva, vinski kvasac u akoholnoj industriji i druge vrste kvasca koriste se za spravljanje slatkih napitaka, za dobijanje špiritusa i slično. Kvasci imaju široku praktičnu primenu u industriji i svakodnevnom životu.

Neke gljive žive u tesnoj vezi sa biljkama, u zajednici koju nazivamo mikoriza. To je tesna organska veza između gljiva i korena biljaka. U zemljištima koja su bogata humusom ima naročito gljiva koje žive u zajednici sa biljkama. Neke biljke kao, na primer, iz familije Orhidaceae mogu se razvijati samo u prisustvu ovih gljivica. Orhideje se razvijaju samo ako je njihovo seme prethodno zaraženo gljivama koje vrše određen uticaj na biljku i podstiču klijanje semena i razvitak biljke. Prave mikorizne gljivice su iz grupe Hymenomyceteae. Uloga mikorize i odnosa gljiva i biljaka sa kojima one žive zajedno nije još dovoljno poznata. Međutim, sigurno je da od takve veze imaju koristi oba partnera u tolikoj meri da je kod njih prilagođenost na takav zajednički način života dostigla visok stepen. Danas još nije potpuno jasno šta dominira u mikorizi: simbioza, parazitizam ili neki drugi oblik veze ili odnosa. U tom odnosu koren biljke se tesno vezuje sa hifama gljive. Ona dobija od biljke
ugljene hidrate a daje im azot koga je apsorbovala iz atmosfere.

Gljive, izazivači bolesti biljaka

U zemljištu su često rasprostranjene gljive buđi, plesni (Mucoraceae) koje imaju veoma razgranat micelij. Ove gljive imaju važnu ulogu u razlaganju organskih materija u zemlji. One žive i saprofitski na biljnim i životinjskim otpacima. Na vlažnom senu često nalazimo Mucor, gljivu otpornu prema toploti, hladnoći i isušivanju. Prisustvo ove gljive na senu smanjuje njegov kvalitet i hranljivu vrednost.

Gljive često izazivaju propadanje i bolest biljaka, bilo korena ili cele biljke. Neke su veoma opasne i deluju kao prava zaraza uništavajući čitave žetve ili dugogodišnje kulture. Poznati su slučajevi gladi kada je celokupna žetva bila uništena delovanjem gljivica. Ogromne plantaže banana na Jamajei bile su uništene usled delovanja jedne gljivice roda Fusarium. Značajan deo nacionalnog bogatstva ove zemlje time je bio uništen. U Africi ogroman broj stabala kakaovca propada usled delovanja štetnih gljiva.

Godine 1878. preneta je u Evropu gljiva Plasmophlora viticola i od tada se brzo raširila po vinogradima. Micelijum gljiva prodire svuda a naročito u listove. Tu se stvaraju bele sporangije sa sporama koje tu klijaju i uništavaju listove.

Od praktičnog značaja su i gljive familije Peronosporaceae. To su vodeni ili suvozemni parazitski i saprofitski organizmi. Najčešće parazitiraju na kulturnim biljkama. Poznata je gljiva Phytophthare inphestans — krompirova plesan koja inficira lišće i krtole krompira. Lišće brže izumire i crni a zaražene krtole stradaju naročito pri zimskom čuvanju u trapovima. Vidjiv znak zaraženosti je smežuranost krompira. Krompirova plesan je poreklom iz Amerike. Uvezena je u Evropu 1845. godine i od tada se veoma brzo razmnožava i javlja kao važna štetočina krompira. Ove se gljive naročito brzo razmnožavaju za vreme vlažnih godina. Krompirova plesan prenosi se iz godine u godinu delimično posredstvom bolesnih krtola u kojima se nalazi micelijum ili posredstvom spora.

Gljive reda Ustilaginales poznate su kao štetni paraziti koji žive na zrnastim kulturama i izazivaju bolest gare. Oboljenje se zapaža po deformaciji cvetnih organa zaraženih biljaka koji su često po izgledu crni kao da su goli. Zaraza se javlja u momentu klijanja zrna u zemljištu. Micelijum prodire u vegetacionu kupu i dalje raste zajedno sa biljkom i razvija se. Pre početka klasanja u embrionovoj cvasti micelijum počinje da raste i razara tkivo biljke. Posle toga, micelijum se raspada na okrugle crne ćelije — spore. Ustilago tritici je poznata gljiva koja zaražava pšenicu. Posle zaraze zrno pšenice se normalno razvija i iduće godine klija. Iz klice se razvija biljka zaražena garima. Osnovna borba protiv ove štetočine sastoji se u zaprašivanju setvenog materijala. To se obično vrši rastvorom formalina.

Iz reda Uredinales treba pomenuti Puccinia graminis. To je gljivica rasprostranjena na raznim kulturnim i samoniklim biljkama. Poznata je pod nazivom žitna rđa. Na raži često parazitira Puccinia dispersa a na ovsu Puccinia corronifera. Ove se gljivice masovno razvijaju na žitaricama što dovodi do prevremenog opadanja lišća. Zrna žitarica postaju slabijeg kvaliteta. Na suncokretu parazitira Puccinia helianthi. Borba protiv ovih štetočina sastoji se u izboru za setvu onih sorti koje su otporne prema infekciji.

Na ispaši, n.aroeito u šrrroskiro. moie Aoći d.o trovania stoke šumskim gljivama — pečurkama. One pripadaju rodu Hymenomycetales. U najotrovnije pečurke se ubrajaju Amanita muscaria i A. phaloides, koje mogu izazvati smrt čoveka i domaćih životinja.

Napomenuto je da gljive mogu živeti kao paraziti i saprofiti. Gljive ne sadrže hlorofil te nisu sposobne da samostalno stvaraju organske materije. Gljive paraziti žive na nekoj biljci koja samostalno stvara organske materije za sopstvene potrebe i za potrebe gljive parazita. Gljive saprofiti žive na mrtvim biljnim ostacima od kojih uzimaju potrebnu hranu za svoj organizam. Pored parazita i saprofita postoje i gljive simbionti. Ove gljive žive u zajednici sa nekim drugim biljkama na taj način što gljive usvajaju azot direktno iz vazduha i predaju ga biljci simbiontu od koje dobijaju potrebne organske materije.

Fermentacija pomoću gljiva

Uloga gljiva u fermentativnim procesima u prirodi ili poljoprivrednoj i drugim delatnostima je velika. Najveći broj fermentativnih procesa nezamislivi su bez prisustva gljiva. Fermentativni procesi pomoću gljiva našli su široku primenu naročito u prehrambenoj industriji. U industriji hleba, piva, sira, vina i cigareta, svuda se za fermentativne procese koriste gljive. Francuski naučnik Luj Paster dao je veliki doprinos upoznavanju fermentativnih procesa koji izazivaju živi organizmi.

Fermentacija koja se dešava u proizvodnji namirnica uslovljena je prisustvom gljiva. Poznato je da neke zemlje proizvode po nekoliko stotina vrsta sireva. To se postiže primenom gljiva koje izazivaju fermentaciju u procesu proizvodnje. Prisustvo gljiva uslovljava odgovarajući ukus i miris siru ili nekom drugom proizvodu. U proizvodnji sira vrši se uz pomoć gljiva fermentacija šećera koji se nalazi u mleku. Isti slučaj je i sa mnogim napitcima za osveženje kao što je ruski kvas, kefir ili jogurt.

Uz pomoć gljivica Saccharomyces elipsoides može se melasa iz šećera pretvoriti u glicerin. To su Nemci koristili za vreme I svetskog rata kaAa. vm. va protzvo&npi eksploziva. Kada se pro-
izvodilo više od 1 000 tona glicerina mesečno.

Gljive su značajne za život čoveka kao hrana jer su bogate fosfatima, azotnim materijama i vitaminima. Koriste se za proizvodnju vitaminskih peciva. U toku Prvog svetskog rata gljive su davane kao posebna hrana vojnicima kojima se nije mogla doturati sveža zelena hrana. Neke gljive se koriste i za proizvodnju plastičnih materija.

Gljive i antibiotici

Čovek je postigao veliki uspeh izdvajanjem antibiotika iz gljiva. Time je dobio veoma širok spektar lekova za suzbijanje bolesti kod Ijudi i domaćih životinja. Pronalazač antibiotika je Aleksandar Fleming. Još pre izvršenih pronalazaka i eksperimenata Fleminga, 1924. godine, njegova dva saradnika primetila su da gljivice roda Streptothrix i Penicilium uništavaju kulture nekih patogenih stafilokoka. Tek 4 godine docnije, 1928, engleski naučnik Aleksandar Fleming primetio je sličan fenomen, kada su njegove kulture stafilokoka bile zagađene gljivicama buđi. To nije bilo ništa novo, ali je jedna od ovih gljivica privlačila posebnu pažnju. Oko nje su svi mikrobi bili uništeni. Pojavila se naokolo jedna svetla zona koja je zaustavila rast stafilokoka. Izolovao je ove gljivice i formirao njihovu kulturu. Bila je to gljivica Penicilium notatum. Fleming je zaključio sledeće: pošto je Penicilium uspeo da zaustavi na odstojanju razvoj stafilokoka verovatno je da gljivica ispušta neku mbakteriju koja se difuzno širi u želatinskoj masi. Odmah je shvatio da bi se ovo otkriće moglo i praktično koristiti. Tek 1944. godine započela je industrijska proizvodnja penicilina. Već 1951. godine preko dve hiljade gljiva je ispitivano, od toga 785 vrsta je pokazivalo aktivnost. Mnogi novi antibiotici nisu se mogli koristiti jer su bili toksični za čoveka.

Sl. 14 ‒ Aleksandar Fleming

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 15 ‒ Penicilium notatum

Izostavljeno iz prikaza

IX. Korišćenje samonikle vegetacije pod ratnim uslovima

Uslovi za vreme rata su specifični u svakom pogledu pa i za ishranu domaćih životinja. Oni se karakterišu smanjenom proizvodnjom stočne hrane na oranicama i većom orijentacijom na gajenje i ishranu domaćih životinja u brdsko-planinskim područjima. U savremenom gerilskom ratu ni brdsko-planinsko područje nije ostavljeno na miru, tako da se ne može računati ni tu na normalnu proizvodnju stočne hrane. Nasuprot otežanim uslovima, potrebe u mesu i mlečnim proizvodima nisu smanjene, naprotiv, povećane su ako se uzmu u obzir neminovni gubici koji prate svako ratovanje. Jasno je da od pravilne ishrane domaćih životinja zavisi i njihovo zdravstveno stanje, kao i proizvodne mogućnosti.

Naša je zemlja veoma bogata samoniklom vegetacijom, što je i preduslov za normalnu ishranu domaćih životinja za vreme rata. Međutim, širim krugovima malo su poznata svojstva mnogih samoniklih biljaka, njihova hranljiva vrednost ili toksično delovanje, rasprostranjenost, hemijski sastav ili lekovita upotrebna vrednost. Značajno je, pored ostalog, i poznavanje rasprostranjenosti pojedinih biljaka.

Na Zemlji danas postoji oko 350 000 poznatih biljnih vrsta. U našoj zemlji poznato je blizu 5 000 biljnih vrsta. U svetu se danas, međutim, za ishranu Ijudi i životinja koristi najviše oko 700 vrsta. Ogromno bogatstvo u hrani koje priroda pruža čoveku je uglavnom nepoznato i neiskorišćeno. Navika i predrasude u ishrani domaćih životinja velika su prepreka korišćenja i široj upotrebi velikih rezervi hrane. Ali mnogo je veća prepreka nepoznavanje pravog sadržaja samoniklih biljaka. Sa korišćenjem samoniklih biljaka tesno je povezan i strah koji je često prevelik i neopravdan jer je broj otrovnih biljaka znatno manji u odnosu na one koje su korisne i hranljive. To se naročito odnosi na gljive. Kod nas od više stotina vrsta gljiva svega nekoliko je otrovno. Navike u ishrani i pređrasude podjednako se odnose na Ijudsku i stočnu hranu. Bilo je slučajeva kada se oskudevalo u hrani, ali Ijudi nisu jeli samonikle biljke ili puževe i žabe. Karakterističan je primer gladi koja je harala Hercegovinom i Crnom Gorom 1916—1918. godine. Ljudi su jeli hrastovu koru, kožu od starih opanaka ali nisu jeli puževe i žabe. Dobar deo naše zemlje skoro isključivo koristi kultivisane krmne biljke, tako da stočari iz tih krajeva slabo poznaju samonikle biljke. Posebno je značajan problem korišćenja mora kao izvora
stočne hrane pod ratnim uslovima. Upoznavanje širokih mogućnosti ishrane samoniklim biljkama nije značajno samo za ratne uslove. Zemljotresi, poplave i slične katastrofe stvaraju uslove koji se ne razlikuju mnogo od ratnih.

Svi delovi samonikle biljke nisu podjednako korisni za ishranu. Listovi su bogati naročito vitaminima, a lukovice i krtole skrobom. U nekim plodovima ima dosta masnih materija. Kopriva koja može predstavIjati odičnu stočnu hranu sadrži u 100 grama 105 mg vitamina C, jagorčevina 202 mg, štavalj 123 mg itd. Ako znamo da, na primer, zelena paprika sadrži 120 mg vitamina C, onda nam je potpuno jasno koliki je značaj samoniklih biljaka kao izvora stočne hrane.

U ratnim uslovima mora se voditi računa o maksimalnoj štednji stočne hrane i njenom najracionalnijem korišćenju. Potrebe u hrani i vodi se smanjuju ako se smanje fizički napori domaćih životinja, a time se smanjuju i energetski napori. Raspoložive rezerve samonikle stočne hrane treba planski rasporediti na onoliko dana koliko se predviđa da će trajati poremećaj. Obično se može kombinovati krmivo sa samoniklim biljkama, što će povećati vreme trajanja hrane. Imajući u vidu da je i voda neka vrsta neophodne hrane za normalno održavanje stoke te i njen nedostatak može biti veoma štetan, potrebno je štedeti i vodu. Fizički napori stada moraju se svesti na najmanju meru, ono se mora odmarati u hladovini u najtoplijem delu dana. Hrana koja se daje stoci ne sme biti suva i brašnasta jer izaziva žeđ. Stoga plodovi divljeg bilja mogu biti veoma korisni za gašenje žeđi.

Da bi stočna hrana bila što bolja treba voditi računa o nekim bitnim faktorima prilikom sakupljanja samoniklih biljaka.

Treba brati, pre svega, mlade izdanke samoniklih biljaka koji su veoma sočni i bogati vitaminima i drugim hranljivim materijama.

Biljke koje rastu u hladu mekše su i sočnije za ishranu domaćih životinja. Zelenu biljnu masu treba uvek brati ujutro. Treba izbegavati uvenulo i požutelo lišće kao i ono koje je oštećeno ili napadnuto parazitima. Treba izbegavati biljke koje nemaju prijatan ukus ili su gorke. Obično je najbolje stoku hraniti mešavinom biljaka jer se njihov ukus i hranljivost ne poklapaju uvek.

Pored samoniklih livadsko-pašnjačkih trava i leptirnjača, ima i niz drugih, žbunastih ili drvenastih, korisnih za ishranu domaćih životinja. Mnoge od ovih biljaka nisu dovoljno ispitane, tako da se tačno ne poznaju njihova svojstva. Zapaženo je da mnoge samonikle biljke imaju dobar hemijski sastav i da se odikuju većom hranljivom vrednošću. Prema nekim ispitivanjima utvrđeno je, na primer, da se u nedovoljno ispitanim predelima Brazila nalaze neke biljke koje sadrže kalcijum i vitamin A u količinama do sada nepoznatim za biljke. Veliki je broj biljaka koje se nalaze u šumi, pored puteva, na livadama ili pašnjacima za koje se mislilo da su nekorisne, a analizom je utvrđeno da su veoma dobre za ishranu domaćih životinja. Pored domaćih životinja, divljači i ptice koriste vegetativne delove i plodove samoniklih biljaka za ishranu. Ovi plodovi su bogati ugljenim hidratima, mastima i belančevinama zbog čega su veoma hranljive.

Bukva (Fagus silvatica). — To je najrasprostranjenije drvo u Evropi. Raste u visini do 30 metara. Za ishranu svinja i divljači koriste se plodovi bukve koji su po ukusu slični lešniku. U plodovima se nalaze semenke koje su se od davnina koristile za ishranu Ijudi. Prema zapisima Plinija, od svih žirova bukov je najslađi za jelo. Bukov žir se koristi u velikoj meri za tov i ishranu svinja. U žiru se nalaze semenke koje sadrže 36% masnog ulja. Kada su godine sušne, sa malo padavina, količine masnog ulja su veće. Ovo ulje, ako je dobro prerađeno odičnog je kvaliteta za Ijudsku ishranu. Pored plodova za ishranu može se koristiti i mladi list i kora u kojoj se nalaze veće količine vitamina C.

Kesten (Castanea sativa). — To je drvo visine do 20 metara, duguljastih lancetastih listova. Najviše je rasprostranjen u južnim predelima Evrope i u Sredozemlju. Kod nas se često mogu videti šume kestena u čistim ili mešovitim sastojinama. U Italiji i Španiji gde ima mnogo kestenja, pravi se brašno od plodova koje služi za ishranu. U kestenovom brašnu ima dosta šećera zbog čega predstavlja dobro hranivo. Svega 100 g kestena daje 213 kcal. U plodu kestena najviše ima skroba, oko 44%, dok se druge hranljive materije nalaze u znatno manjim količinama.

Kopriva (Urtica dioica). — Hranljiva vrednost koprive poznata je od davnina. U spisima Egipćana, Grka i Rimljana spominje se kopriva kao hranljiva biljka za Ijude i domaće životinje. Poznato je da se u Švajcarskoj mlada kopriva koristi kao povrće više nego spanać. Kod nas se kopriva koristi za ishranu domaćih životinja. Najčešče se daje kao hrana u kuvanom stanju. U svežoj koprivi ima oko 6% sirovih proteina, 7% ugljenih hidrata, zatim kalcijuma gvožđa i fosfora. U mladoj biljci ima 137 mg askorbinske kiseline na 1 kg, znači više nego u mnogim kulturnim biljkama. Pored askorbinske kiseline, kopriva je bogata i karotinom. Zbog takvog hemijskog sastava normalno je da kopriva predstavlja veoma korisnu biljku za ishranu domaćih životinja, naročito svinja, goveda i živine.

Vodeni orah (Trapa). Vrste: T. annosa M. Jank., brevicarpa M. Jank., T. europeae Fl. i T. longicarpa M. Jank. Vodeni orah je jednogodišnja biljka sa stabljikama dužine do 2 metra koja raste u vodi. Rombični listovi su joj izvan vode. Cvetovi su beli. Plod je 4 cm dug orah nepravilnog oblika. Kod nas se vodeni orah nalazi po močvarama, ribnjacima i u rečnim rukavcima gde su vodena strujanja mala. Semenke su ukusne i koriste se kao hrana. One sadrže oko 50% skroba, 20% belančevina i nešto šećera. Kod nas se daju semenke svinjama zbog visoke hranljive vrednosti. U prošlosti se od semenki vodenog oraha spravljao hleb. Rasprostranjenost i ekologija ove biljke kod nas su dovoljno ispitani. U nekim zemljama vodeni orah se kultiviše. U SSSR-u, u jednom jezeru u blizini Orela, godišnje se proizvodi 160 000 kg vodenog oraha.

Mrtva kopriva (bela kopriva) (Lamium album) je višegodišnja zeljasta biljka, visoka do 30 cm, slabije razgranata, sa četvrtastom šupljom stabljikom, koja je u gornjem delu maljava. Cvetovi su beli, a ređe beloružičasti. Cveta od maja do avgusta, a katkada i naknadno u jesen sve do zime.

Rasprostranjena je u većem delu naše zemlje, ređe u nizinama, a mnogo češće u brdskim predelima sve do oko 1500 m nadmorske visine. Raste po šumama, ivicama šumskih proplanaka, među žbunjem, na žbunskim proređenim mestima, na zapuštenim i zakorovljenim travnjacima, ukraj puteva, grada i na sličnim staništima. Mladi listovi i celokupni sočni delovi biljke imaju blagu prijatnu aromu i mogu se upotrebiti za spremanje mešanih salata, čorbi, variva, pirea i sl. Koren i podzemno stablo sadrže vitamina C, nešto karotina i šećera. Mogu da se kuvaju i na različite načine i priređuju za jelo. Sočni delovi biljke mogu bez ograničenja da se koriste od proleća do kasne jeseni, a katkada upotrebljivi delovi mogu da se nađu i ispod snega. Na mestima gde ima više mrtve koprive, jedan čovek može za jedan čas da sakupi i do 1 kg upotrebljivih biljnih delova.

Stavelj (Rumex crispus). — To je višegodišnja zeljasta biljka koja naraste od 50 do 100 cm, sa jakom, slabije razgranatom stabljikom. Listovi su duguljasti, pri zemlji su veći i širi, a uz stabljiku uži i malo manji. Svi listovi su po ivici kovrdžavo naborani. Cvetovi su sitni, zelenkasti, mnogobrojni i nalaze se u brojnim klasastim cvastima pri vrhu i u gornjem delu stabljike. Cveta u junu i julu.

Rasprostranjen je u skoro celoj našoj zemlji i veoma je čest od nizina do oko 1 500 m nadmorske visine. Raste po svežim i vlažnim mestima, oko potoka, jarkova, na zapuštenim travnjacima, pašnjacima i njivama, često kao korov.

Mladi listovi mogu da se upotrebljavaju za spravljanje čorbi, variva i pirea. Skupljaju se od ranog proleća do kraja maja, pre nego što se razvije cvetna stabljika. Često mogu da se koriste i naknadni listovi koji izbijaju krajem leta ili u jesen, naročito posle košenja livada.

Planinsko zelje (Rumex alpinus). —Višegodišnja zeljasta biljka sa snažnom stabljikom, koja može da naraste i do 2 m u visinu. Prizemni listovi su veoma veliki, a mogu biti dugački i do 50 cm i veoma široki, zaobljeno-srcastog oblika.

Biljka je rasprostranjena u skoro celoj našoj zemlji, i to samo u planinskim predelima od oko 1 300 do blizu 2 500 m nadmorske visine. Raste naročito na mestima kuda se kreće ili zadržava stoka, oko planinskih pašnjaka, torova, katuna, zatim oko planinskih potoka i po drugim planinskim vlažnim mestima, često u veoma velikoj količini, pokrivajući katkad u neprekidnom ćilimu površinu od više hektara.

Sasvim mladi, još pomalo žućkasti listovi i mladi izdanci mogu da se upotrebljavaju za spremanje mešanih salata, za čorbe, variva, pirea, nadeva i sl. Takođe mogu da se kisele kao kupus i da se ostavljaju za zimu. Beru se od ranog proleća i u toku celog leta sve do kasne jeseni, budući da za sve to vreme izbijaju naknadni mladi listovi. Mogu da se upotrebljavaju bez ograničenja. Stariji listovi su kruti i nagorki. U leto i u jesen skupljanje ide sporije, pošto moraju da se odaberu samo najmlađi listovi. Koren sadrži skroba, nešto šećera, ranina i drugih materija. Može da se kuva i upotrebljava za jelo.

Kupina (Rubus fruticosus). — Višegodišnji žbun, visok do 2 m, veoma razgranat, sa dugim povijenim bodjastim šibovima, sa krupnim perastim listovima koji se sastoje od po 3 do 5 zupčastih jajolikih listića na bodjastoj peteljei. Cvetovi su beli ili crvenkastobeli, grupisani u štitolikim cvastima na vrhovima ogranka i cvetaju u toku celog leta. Plod kad sazri crne je boje, sjajan i veoma sladak po ukusu.

Raste po ivicama šuma, u svetlim šumarcima, ukraj livada, staza, puteva, po skoro celoj našoj zemlji, od nižih predela do srednjeg planinskog pojasa, često u velikom mnoštvu.

Od listova kupine može da se spravlja ukusan vitaminski čaj, koji po aromi podseća na pravi (ruski). Plodovi predstavljaju izvrsno voće, koje može da se jede presno i pripremljeno na različite načine (suvo, kao kompot, pekmez, marmelada, sirup, žele i sl.).

Bagrem (Robinia pseudoacacia). — To je šumsko drvo visoko oko 20 (do 25) m sa retkom krunom i granama obraslim trnjem, listovi su neparno perasto izdeljeni dugački 20 do 25 cm, sastavljeni od 9 do 17 jajolikih listića koji su po ivici celi. Brojni beli, veoma mirisni cvetovi složeni su u viseće grozdaste cvasti, cvetaju krajem maja ili početkom juna. Plod je pljosnata mahuna, dugačka 5 do 10 cm.

Poreklom je iz Severne Amerike, odakle je davno prenet i veoma raširen po Evropi i našoj zemlji, te danas, na mnogim mestima, sačinjava cele šumice, najčešće po ravnicama, u pobrđu i u donjem planinskom pojasu, na pesku ili peskovitim zemljištima.

Cvetni grozdovi mogu da se upotrebe sa testom i šećerom za pravIjenje prženica, slično palačinkama, a od suvih cvetova spravlja se ukusan aromatičan čaj. Sveže i mekane mahune sadrže hranljive materije i mogu da se kuvaju slično boraniji, a takođe i da se suše i na različite načine konzerviraju. Seme sadrži dosta belančevina, pa može da se gotovi slično pasulju, mada je ulje, koga ima u semenu, malo nagorko. Od semena takođe može da se dobije brašno od koga mogu da se spravljaju kaše i hleb, naročito ako se različitim postupcima iz njega odstrani ulje. Propržene zrele semenke su ukusna zamena za kafu.

Divlja mrkva (Daucus carota). — Dvogodišnja zeljasta biljka, koja naraste do 80 cm visine i ima dosta dugačak, vretenast, beličastožućkast koren. Stabljika je uspravna, dosta razgranata i šuplja. Listovi su dvostruko do četvorostruko perasto izdeljeni. Cvetovi su mnogobrojni, sitni, beli, pri vrhu stabljike ili ogranka složeni u poširi štit, koji je po precvetavanju u sredini nešto udubljen. U sredini cvasti nalaze se, kao tamna mrljica nekoliko tamnocrvenih, crnkastih cvetića. Cveta od aprila do početka avgusta.

Rasprostranjena je u celoj našoj zemlji, od nizina pa dosta visoko u planine, a javlja se u više varijeteta po suvim zatravljenim mestima i livadama, ali i po svežim i vlažnim, kao gust korov po zapuštenim njivama, ukraj puteva, kraj ograda i međa, po retkim svetlim i na sličnim mestima.

Listovi su prilično aromatični i mogu da se upotrebljavaju naročito u proleće, rano leto i od jesenjih naknadnih izbojaka, za spravljanje čorbi i variva, sami ili još bolje, u mešavini sa drugim divljim povrćem kome daju ukus začina. Koren, dok je mlad, može da se koristi za jelo svež ili kuvan, a kasnije kao začin, naročito u supama.

X. Biljni svet i pčelinja paša

Savremena poljoprivreda i veterinarska medicina poklanjaju prilično pažnje biologiji i gajenju pčela. To je razumljivo ako se ima u vidu korist koju nam pčele donose i vrednost meda koji se upotrebljava za ishranu ili u druge svrhe. Pčelarstvo je kod nas prilično razvijeno, te se stoga javlja potreba za poznavanjem i pčelinje paše. Poznavanje medonosnih biljaka neophodno je za pravilan raspored košnica. Period cvetanja nekih biljaka traje i do 8 meseci, međutim, iskorišćavanje pojedinih biljaka od pčela ne traje često više od 10 dana. Naša zemlja se odikuje velikom klimatskom raznovrsnošću, zbog čega je vreme cvetanja pojedinih biljaka različito, te su i uslovi za pčelinju pašu veoma nejednaki.

Pčela dolazi do cveta privučena mirisom etarskih ulja koja se nalaze u prašnicima i nektarijama cveta. One za spravljanje meda koriste nektar koji se luči u žlezdama izvan cvetova. Nektarije su po izgledu različite kod pojedinih vrsta cvetova. One mogu biti u obliku dačica ili malih pločica. Iz unutrašnjosti ovih žlezda, kroz otvore epidermisa, luči se nektar. Pojedini cvetovi imaju naročita udubljenja gde se nektar skuplja. Nekada je lučenje toliko intenzivno da nektar otiče van cveta. Nektarije luče sok dok se ne izvrši oplodnja, a zatim njihova funkcija prestaje jer hranljive materije koje su se trošile za spravljanje soka sada idu na izgradnju ploda i semena.

U nektaru ima najviše vode, oko 30—90% u zavisnosti od biljne vrste. Nektar jabuke, na primer, ima 80% vode, a divljeg kestena 30%. Pored vode u nektaru se nalazi šećer, zatim u manjim količinama gvožđe, fosfor i neke druge materije. Količine etarskih ulja u nektaru su male ali dovoljne da privuku pčele do cveta. Lučenje nektara zavisi od niza ekoloških faktora. Toplota je jedan od najvažnijih, jer od nje direktno zavisi formiranje ugljeno-hidratnih materija u biljci, a samim tim i nektara. Lučenje nektara najpovoljnije je na temperaturama između 16°C i 30°C. Drugi važan faktor je vlažnost vazduha i zemljišta. Ako nastane suša u zemljištu biljke počinju da venu i svi fiziološki procesi se obustavljaju pa i proizvodnja nektara. Stoga suša nepovoljno utiče na proizvodnju nektara. Kada je vlažnost vazduha mala, isparavanje iz biljke je intenzivno, što dovodi do zgušnjavanja nektara. Međutim, ni velika vlažnost ne deluje povoljno na proizvodnju nektara. Biljke imaju veoma određene i ograničene zahteve pri proizvodnji nektara, što se u prirodi teško postiže. Pored određene temperature, za proizvodnju nektara potrebni su i sledeći uslovi: tiho vreme bez vetra i povećana vlažnost vazduha.

Cvetovi pojedinih biljnih vrsta imaju različite količine nektara. Obično biljke sa krupnijim cvetovima imaju veće količine nektara. Da bi pčele sakupile nektar, moraju obići veliki broj cvetova. Za jedan kilogram bagremovog meda, pčele moraju posetiti oko 4 000 000 cvetova. Zeljaste biljke daju sa 1 hektara 32 kg nektara, šiblje 100, a drveće 240 kg. Da bi se shvatio značaj pojedinih biljaka za pčelinju pašu služe sledeći podaci: sa 1 hektara lipa daje 1000 kg meda, javor 200, gledičija 250, žalfija 650, kokotac 200, mrtva kopriva 100 i suncokret 50 kg.

Med po svome sastavu predstavlja složenu materiju. Voćnog i grožđanog šećera ima 78%, vode 19% i 2,5% drugih materija. Pčele za svoju ishranu takođe koriste med zbog šećera koga sadrži.

Pčele koriste pašu samo za vreme cvetanja biljaka, zbog čega je za njih ova faza života biljke najvažnija. Zato moramo poznavati fenologiju biljaka — disciplinu koja se bavi izučavanjem pojedinih faza razvitka biljaka. Uslovi za cvetanje nisu podjednaki u svim delovima naše zemlje. U toplijim krajevima biljke cvetaju brže nego u hladnijim. Idući ka većim nadmorskim visinama, cvetanje počinje kasnije nego na nižim. Na visokim planinama vegetaciona perioda, a i dužina cvetanja je znatno kraća. Početak cvetanja ne zavisi samo od klimatskih uslova, već i od dužine dana. Da bi biljka počela da cveta, potrebna je određena dužina dana.

Pčelinja paša u našoj flori je mnogobrojna. Kod nas su naročito mnogobrojne drvenaste biljke koje koriste pčele. Od drvenastih biljaka koje služe pčelama velik broj pripada voćkama. Cvetovi skoro svih voćaka predstavljaju obilnu pčelinju pašu. Voćke cvetaju rano, kada u prirodi još nema druge pčelinje paše. One obično kratko cvetaju, 10—15 dana i to u početku proleća, kada daju obilan nektar i polen.

Navešćemo samo neke biljke važne za pčelinju pašu.

Bagrem (Robinia pseudoacacia). — Jedna od najvažnijih naših biljaka za pčelinju pašu je bagrem. Ova biljka preneta je u Evropu iz Severne Amerike, u XVI veku. Pripada familiji leptirnjača. Bagrem raste u toplijim krajevima. Da bi se normalno razvijao, mora imati dovoljno svetlosti. Uspeva skoro na svim tipovima zemljišta. Počinje da cveta u maju, a završava cvetanje u junu. Cvetanje u proseku traje 40 dana. Bagrem je kod nas mestimično zasađen na velikim površinama. Na Deliblatskoj peščari zasađen je na preko 25 000 hektara.

Sofora (Sophora japonica). — To je važna medonosna biljka koja vodi poreklo iz Japana. Uspeva pod blagim klimatskim uslovima bez velikih temperaturnih razlika između pojedinih godišnjih doba. Sofora je drvenasta biljka koja raste u nizinama i u toplim delovima naše zemlje. Po spoljašnjem izgledu podseća na bagrem. Dostiže visinu do 20 metara. Žućkastobeli cvetovi nalaze se na vrhovima grana i skupljeni su u metlice duge do 30 cm. Sa jednog stabla dobija se prosečno 7 kg meda.

Lipa (Tilia platyphyUos). — Ova biljka podjednako je važna za pčelinju pašu kao i bagrem. Uspeva pod uslovima veće vlažnosti vazduha i zemljišta. Velikom površinom listova lipa isparava mnogo vode, te ako
je nema dovoljno u zemljištu, u biljci se prekidaju procesi proizvodnje skroba i nektara. Cvetovi lipe se upotrebljavaju i za čaj. Za lučenje nektara potrebni su određeni povoljni uslovi, kao što je zaštićenost od vetrova i plodnost zemljišta.

Kupina (Rubus fruticosus). — To je šumska biljka koja uspeva na plodnom i vlažnom zemljištu. Pčele rado posećuju kupinov cvet koji je bogat nektarom.

Među medonosnim biljkama treba pomenuti i sledeće: majčina dušica (Thymus serpylum) rasprostranjena na brdskim livadama i pašnjacima, malina (Rubus ideaus) rasprostranjena u planinskim predelima, metvica (Mentha puleginum) susreće se na livadama i pašnjacima, žalfija (Salvia officinalis) daje bogat nektar i spada među najmedonosnije biljke naše flore. Med žalfije ima lekovita svojstva.

XII. Biljni začini i njihov značaj za higijenu životnih namirnica animalnog porekla

Savremena civilizacija, navike Ijudi u ishrani, ne bi se mogle zamisliti bez biljnih začina čija je upotreba dostigla velike razmere. Istorija čovečanstva od najranijih dana beleži upotrebu začina. Mnogi istorijski događaji i geografska otkrića vezana su za začine i njihovu trgovinu.

Začini, mirođije i aroma nisu jasno definisani i međusobno dovoljno diferencirani. Naročito nisu dovoljno jasne granice između mirođija i aroma. Pod začinima podrazumevamo biljne i druge proizvode koji ne predstavljaju hranu ali se dodaju hrani radi poboljšanja njenog ukusa i mirisa. Broj začina koji se danas nalazi u upotrebi je velik i zavisi od regionalnih uslova za njihovu proizvodnju. Neki začini su se rasprostranili širom ZemIjine kugle i koriste se u svim zemljama, dok drugi imaju isključivo lokalni ili regionalni karakter.

Pošto začini služe za poboljšanje ukusa i mirisa, oni treba da deluju prijatno na čula, poboljšavaju apetit, povećavaju lučenje sokova za varenje. Njih treba koristiti umereno i po potrebi, jer u preteranim količinama i čestom upotrebom draže prekomerno sluzokožu i postaju škodjivi.

Sl. 66 ‒ Začinske biljke u knjigama iz VI veka

Izostavljeno iz prikaza

Začini nisu isključivo biljnog porekla iako je najveći broj takvih. Takođe mogu biti životinjskog i mineralnog porekla. lako nemaju neku naročitu hranljivu vrednost, mogu ipak biti bogati vitaminima, a imaju i često antiseptično i antibiotičko dejstvo.

Na početku civilizacije čovek je gajio životinje, a docnije počeo je kultivisati i neke biljke za koje je utvrdio da su korisne.

Savremena nauka dostigla je visok stepen sintetičke hemijske proizvodnje te se mnoge supstancije stvaraju laboratorijski sa istim osobinama kao da su prirodnog porekla. Tako su stvoreni veštačkim putem i neki začini i aroma sa istim ukusom i mirisom kao da su prirodni. Međutim, to nije ni najmanje uticalo na proizvodnju i korišćenje prirodnih začina, tako da njihova upotreba ne samo da ne opada već stalno raste. Kada se

Sl. 67 ‒ U doba srednjovekovne trgovine začinima, karavani kamila donosili su dragocenu robu »začinskim putevima« u velika skladišta na obalama Sredozemnog mora.

Izostavljeno iz prikaza

Na slici: detalj iz duboreza »Cosmographie universele« od von Theveta iz 1575. godine bilo gde govori i raspravlja danas ili se raspravljalo u prošlosti o kulinarskoj veštini, jedno od najvažnijih pitanja zauzima upotreba začina. Zbog toga se istorija kulinarstva poklapa vremenski sa istorijom upotrebe začina. Hrana i začini jedinstvena su celina, jer bez dobrih i odgovarajućih začina nema dobre i kvalitetne hrane. Koliko su oni značajni vidi se iz primera da je narod pojedinim biljkama davao i nazive u zavisnosti od njihove upotrebe kao začina. Pretpostavlja se da je čovek u svojoj najranijoj istoriji, kada je počeo da koristi kuvanu hranu, znao za neke začinske biljke koje su ga privlačile zbog prijatnog ukusa i mirisa. Kako se usavršila ishrana, tako je i upotreba začina postajala sve veća i složenija.

U XIX veku naglo se razvija hemija što se nastavlja i u XX veku. To doprinosi boljem poznavanju sastava začina. Pre toga malo se znalo i o mogućem štetnom dejstvu začina, naročito kada se koriste u većoj meri. Savremena nauka o ishrani Ijudi mnogo je doprinela boljem i pravilnijem korišćenju začina. Danas se oni koriste u svim zemljama i kod svih naroda sveta. Međutim, način upotrebe, vrsta i navike u vezi sa začinima jako se razlikuju kod pojedinih naroda. Dok je jedan začin za nekoga prijatan za drugog je neupotrebljiv i bljutav. Jedan te isti začin koristi se u slanim i u slatkim jelima. Neki začini su stekli opšti svetski ugled i upotrebu i koriste se već stolećima, kao što je, npr. biber. Svi narodi sveta najviše koriste domaće začine, pa tek onda dolaze uvozni. Naša zemlja bogata je raznovrsnim začinskim biljkama.

Sl. 68 ‒ Rimljani koji su voleli začine preuzimali su već rano sopstvene ekspedicije u arapska skladišta začina. Na slici: rimski trgovački brod u luci Ostija

Izostavljeno iz prikaza

Mnoge biljke, u početku korišćene kao začinske, docnije su se počele koristiti kao lekovite. Kod mnogih naroda postoji izreka: »Hrana bez začina nije korisna i ne pričinjava radost«.

Odavno se utvrdilo da neki začini imaju konzervirajuće dejstvo koje potiče od njihovih etarskih ulja. U stvari, tu se radi o antibaktericidnom dejstvu. Godine 1923. Bahman je utvrdio da Pimenta officinalis zadržava razvitak Cl. lotulium. Glosford, 1928. i Dikson 1930. utvrdili su antiseptično dejstvo nekih eteričnih ulja iz začina.

Sl. 69 ‒ U Starom Egiptu mirisne i začinske materije imale su veliki značaj. Na jednom staroegipatskom reljefu: žene sa plodovima i biljkama

Izostavljeno iz prikaza

Međutim, začini su često i uzrok kvarenja konzervi i hrane, jer su kontaminirani bakterijama koje utiču na truljenje. Bakterije, paraziti začina, je-dan su od uzroka kvarenja kobasica i drugih mesnih proizvoda. Začini se ne-dovoljno podvrgavaju bakteriološkoj kontroli koja otkriva štetne bakterije. Nisu svi začini podjednako kontaminirani bakterijama i gljivicama. Neki za-čini, kao, npr. paprika, Ijuta, slatka i crni biber sadrže ponekad od 30 do 120 miliona bakterija u 1 gramu. Beli biber, korijander i slačica sadrže u 1 gramu od 100 000 do 10 000 000 bakterija. Beli luk, u svežem stanju ne sadrži bakterije, međutim, kada je usoljen onda je konta-miniran. Broj bakterija kod jednog istog začina varira. Tako kod majorana taj broj se kreće od 8 000 do 1 000 000. Najčešći uzrok zaraženosti začina leži u nepravilnom čuvanju. Broj bakterija kod začina je manji ako nije mleven ili tucan. U skoro svim začinima glavni predstavnici mikroflore su grampozitivni štapići iz grupe Subtilis mesentericus. U usoljenom belom luku nalaze se mikrokoke, a kod nekih začina zapaženo je prisustvo anaerobnih bakterija.

Začini se danas najviše koriste u industriji mesa te se u tim proizvodima obično i nalaze i velike količine bakterija. Tako, primera radi, navodimo da se sremskoj kobasici dodaje O,5% paprike i bibera, a ovi začini u proseku sadrže 100 000 000 bakterija u jednom gramu. Na svaki gram sirove kobasice znači ima blizu 0,5 miliona bakterija.

Prema tome, dok jedni začini mogu delovati antibaktericidno drugi su često izvori bakterija. Sa toga aspekta treba takođe posmatrati opštu ulogu i mesto začina u ishrani.

Industrija mesa u svetu stalno raste, ona se u tehnološkom pogledu usavršava, paralelno sa razvitkom nauke i tehnike. Mnoge zemlje imaju kao jednu od glavnih izvoznih pozicija proizvode od mesa, zbog čega je značaj začina za njih veliki. Takav je slučaj i sa našom zemljom. Sve to zahteva dublje poznavanje prirode i sastava začinskih biljaka. Konkurencija na svetskom tržištu je velika te se proizvodi mogu plasirati samo ako su visokokvalitetni. Mora se strogo voditi računa o ukusu potrošača zemlje u koju se proizvodi izvoze. Cesto mnogi proizvodi imaju slabu prodaju jer ukus i sastav začina nisu odgovarajući. Obično je dokumentacija naročito o začinima nepotpuna i nedovoljna. Turizam je mnogo doprineo razvitku i širenju začina. Treba u turističkim zemljama zadovoljiti ukus i potrebe u začinima stranih turista naročito u sosovima i suhomesnatim prerađevinama.

Začini su danas daleko pristupačniji najširim slojevima naroda nego pre 100 ili više godina. Začini se danas slobodno prenose iz jedne zemlje u drugu. Između Istoka i Zapada vodile su se duge borbe oko začina. Transportovanje začina bilo je teško i opasno. Karavani su prelazili ogromna prostranstva pustinja, a često ne bi stigli do cilja sa tovarom začina. Na moru i suvu bande pirata pljačkale su skupocene tovare začina koji su vredeli kao i zlato. U zemljama proizvođača, začina ima u izobilju ali kupoprodajom i transportom oni su prolazili i prolaze kroz mnoge ruke, carine i dažbine, tako da ih je nekada koristio samo najbogatiji sloj društva. Postepeno su nestajale barijere i začini su postali sve pristupačniji tako da se danas prodaju u svim zemljama sveta.

Treba se osvrnuti na zdravstvenu stranu delovanja začina. Dejstvo na organizam nekih začina je poznato, a za druge još ne znamo. Neki začini istovremeno mogu biti i štetni i korisni kao što su: biber, paprika i šafran. Biber je koristan jer sadrži velike količine vitamina A i C. Zbog toga se kod pojedinih naroda u Africi i Brazilu koristi kao sredstvo protiv avitaminoze. U tim zemljama za pripremanje jela upotrebljavaju se velike količine ulja te biber istovremeno koriguje i ukus. Pored toga, deluje antiseptično i pojačava lučenje u crevima. Majčina dušica i mirođija sadrže materije sa antibaktericidnim dejstvom. U mirođiji se nalaze anetol koji uništava neke bakterije. Fenol iz mirođije izaziva pokretljivost muskulature i olakšava varenje. Na lučenje naročito dejstvo ima cimet koji pojačava sekreciju žlezda gastrointerstinalnog trakta. U kategoriji antiseptika treba pomenuti oraščiće i lovor. Oni jačaju apetit i sprečavaju unutrašnju fermentaciju u organizmu.

Uloga začina kao što se vidi velika je u ishrani čoveka. Saznanja o njima, može se slobodno reći, još su nedovoljna tako da tu predstoji zanimIjivo polje ispitivanja. Pravci tih istraživanja su višestruki. Napomenućemo neke probleme. Da li i koliko novih biljaka možemo koristiti kao začinske ili kao zamenu skupocenim začinima?

Kakva je stvarna uloga svakog pojedinog začina u ishrani i kakav je njihov uticaj na zdravlje? Postoji li mogućnost da se otkloni prisustvo mnogih bakterija u začinima? Mogućnosti kombinacije pojedinih začina radi povećanja kvaliteta proizvoda su velike i to treba takođe ispitivati. To su samo neka aktuelna pitanja u vezi sa začinima i njihovom upotrebom.

Poseban značaj etarskih ulja u začinskim biljkama

Etarska ulja predstavljaju jednu od najvažnijih hemijskih komponenti biljnih začina. To su isparljivi proizvodi prijatnog mirisa, koji se nalaze rasprostranjeni u biljnom svetu. Etarska ulja se razlikuju od masnih, isparljivošću i aromatičnim mirisom. Međutim, ona nemaju ničeg zajedničkog sa masnim uljima. Masna ulja su smeše glicerida masnih kiselina, dok su etarska ulja vrlo složene smeše alifatskih i cikličnih jedinjenja. Isparljivost, miris i druge fizičke osobine svrstavaju ove hemijske složene smeše u jednu praktičnu grupu materija. Danas se u razne svrhe koristi oko 3000 biljnih vrsta sa aromatičnim eteričnim uljima. Kod nas raste nekoliko stotina biljnih vrsta sa raznim mirisnim etarskim uljima. Etarska ulja se nalaze u raznim biljnim organima. Količina i sastav ulja zavisi od mnogih spoljašnjih i unutrašnjih faktora. Kod biljaka postoje jednoćelijske žlezde ispunjene žutim uljem. Višećelijske žlezde — diferencirano sekretorno tkivo kao egzogene dake unutrašnje ćelije. Količina ulja varira kod pojedinih biljaka. U cvetnim pupoljeima karanfilića ima 2O%. Kod ploda anisa 5%, a u nekim drugim delovima iste biljke svega 0,05%. Sastav, organoleptička i druga svojstva etarskih ulja iz raznih organa iste biljke nisu ista. Ulje zrelih plodova, korenja i stabljike morača nije istovetno u pogledu svog sastava. Cejlonski cimet u kori ima ulje bogato cimetnim aldehidom, u listu se nalazi eugenol, a u korenu ima kamfora. Za dobijanje etarskih ulja retko se koristi cela biljka, već samo pojedini organi koji u datom periodu daju najveće količine ulja. Jedna ista biljna vrsta ne daje iste količine ulja i istu vrstu ulja, što zavisi od mesta gde biljka živi. U jednoj istoj vrsti postoje fiziološki varijeteti ili »hemijske rase« koje se međusobno razlikuju po sastavu ulja. O tome se mora voditi računa, naročito prilikom selekcije i plantažnog gajenja aromatičnih biljaka. Količina etarskih ulja zavisi i od naslednih osobina biljke. Ukrštanjem mogu se dobiti oblici biljaka sa određenim vrstama ulja. Kvalitet i količina ulja menja se u toku vegetacionog perioda, u toku godine pa čak i u toku dana. Stoga je veoma važno odrediti vreme kada se sakupljaju pojedine začinske biljke.

Tropske začinske biljke najbogatije su etarskim uljima. Što je manje sunca, kao, npr. na Severnom i Južnom polu, to je manje etarskih ulja kod biljaka. Svetlost i temperatura imaju veću ulogu u biosintezi etarskih ulja nego podoga i zemljište. Kakva je uloga etarskih ulja u biljci još nije tačno utvrđeno. Izgleda da su etarska ulja ekskreti u biljci, proizvodi odstranjivanja izvesnih nekorisnih sastojaka metabolizma biljke. Biosinteza etarskih ulja takođe nije dovoljno rasvetljena. Postoje razne hipoteze: endogeno, egzogeno, fotosintetsko poreklo ulja itd. Prema hipotezi Čiriha etarsko ulje se stvara od ćelijske membrane u rezinogenom sloju. Glavni inajčešći sastojei etarskih ulja su razna terpenska jedinjenja. Terpeni su polimeri izoprena. To su ugljovodonici opšte formule (C5nH8n). Terpeni u užem smislu odgovaraju formuli C10H16. U toku biosinteze etarskih ulja u biljci se odigravaju razni procesi oksidoredukcija, kondenzacija i izomerizacija. U etarskim uljima se, osim toga, nalaze i drugi ugljovodonici, njihovi akoholi i kiseline. Skoro sva etarska ulja su na običnoj temperaturi (22°C) tečna, a hlađenjem očvrsnu ili se iz njih izdvajaju čvrsti sastojei kao: mentol, timol, anetol i kamfor. Dužim stajanjem ulja se zgusnu i usmole, potamne i dobijaju kiselu reakciju. Većina etarskih ulja su bistra, lako pokretljiva, bezbojna ili žućkasta tečnost.

Etarska ulja su svojstvenog mirisa, Ijutog i aromatičnog ukusa. Anisovo i moračevo ulje je slatko. Mnoga etarska ulja su toplog ukusa. Pri identifikovanju i diferenciranju, utvrđivanju kvaliteta, otkrivanju primesa falsifikata, određivanje mirisa ima presudan značaj. U svakom ulju obično preovlađuje jedna supstancija koja mu daje svojstven miris.

Većina etarskih ulja su lakša od vode, ali ima ponekih koja su teža. Jako prelamaju svetlost i skoro sva skreću ravan polarizovane svetlosti u širokim granicama. Pošto to nisu jedinstvene čvrste supstancije, već složene smeše raznih jedinjenja, one nemaju određenu tačku ključanja. Etarska ulja se rastvaraju ali daju jak miris i svojstven ukus.

Rekli smo da su etarska ulja vrlo složene smeše alifatskih, hidroaromatskih i aromatskih jedinjenja. Ona sadrže ugljovodonike, akohole, aldehide, ketone, kiseline, estre, fenole i sumporna jedinjenja. Osnovno jedinjenje su ugljovodonici. Etarska ulja sa cijanovodonikom su otrovna i mogu biti smrtonosna, dok ona koja sadrže sumpor mogu biti nadražujuća.

Kod etarskih ulja ispituju se organoleptička svojstva, određuju fizičke i hemijske konstante i utvrđuje eventualni falsifikat. Od fizičkih konstanti ispituje se specifična težina, optička reakcija, indeks refrakcije i rastvorIjivost u etanolu. Pored toga, određuju se i hemijske konstante i kiselinski i saponifikacioni broj.

Određivanje kvaliteta etarskih ulja veoma je složeno, komplikovano i odgovorno jer su neka veoma skupa, a mogu biti falsifikovana. Kvalitet se određuje, pre svega, po finoći i originalnosti mirisa. Za sada je najefikasniji način iskustvo stručnjaka koji po mirisu može tačno odrediti da se ne radi o falsifikatu.

U XIX i XX veku aromatične biljke dobijaju sve veću ulogu i privredni značaj u svetu. Hemijska industrija proizvodi sve više veštačkih aromatičnih materija, ali i pored toga, prirodni začini sve se više koriste i potražnja za njihovim ekstraktima u obliku etarskih ulja je velika. U svetu se danas godišnje proizvodi preko 30 miliona kilograma. Sem toga, iz ulja se izoluje 3 miliona kg raznih derivata za industrijsku upotrebu.

Eterična ulja izazivaju pojačano lučenje pljuvačke i jaču sekreciju želudačnog soka, te na taj način povećavaju apetit i bolje varenje hrane. Korišćenjem u većoj dozi neka etarska ulja izazivaju zapaljenje sluzokože, pojavu mehura i rana. Za razliku od masnih ulja, koja deluju suprotno, zbog prijatnog mirisa i ukusa etarska ulja služe kao sredstvo za popravIjanje mirisa i ukusa jela, lekova i drugih proizvoda.

Etarska ulja koja sadrže fenole i estre imaju jače ili slabije antibiotičko dejstvo. Ulja timijana, morača, anisa, karanfilića i belog luka izlučuju se preko organa za disanje i na taj način vrše njihovu dezinfekciju. Ulje santalovog drveta vrši dezinfekciju urogenitalnog trakta. Ulje peršuna i celera deluje diuretično. Ulje slačice jakog je fiziološkog dejstva te kada se koristi u većim količinama može izazvati smetnje.

Etarska ulja uopšte uzev imaju različito farmakodinamsko i začinsko dejstvo zbog svog složenog sastava. Za svaki začin određuje se koliko mora imati minimalno etarskih ulja i kakav je sastav tih ulja.

Pregled najvažnijih začinskih biljaka

Broj začinskih biljaka koje se danas koriste u svetu veliki je. Nemoguće je, a i nepotrebno ovde opisati sve te biljke, s obzirom na to da se mnoge od njih kod nas uopšte ne koriste. Svaka zemlja ima odgovarajuće propise kojima se reguliše upotreba i određuje minimalni kvalitet pojedinih začina.
koristi kao začinska biljka, mada ima primenu i u medicini. Deluje karminativno i stimulativno. Kao Ijuto aromatično sredstvo upotrebljava se za korigovanje mirisa i ukusa mnogih jela. Jača apetit pa se zbog toga mnogo koristi kao začin na svim kontinentima. Englezi koriste ovaj začin za spravljanje pića i kolača. U narodnoj medicini ovaj začin se koristi za lečenje tuberkuloze i šećerne bolesti i za otklanjanje nervnih poremećaja. Naročito je dobar začin za neslane dijete.

Čuvanje i kontrola kvaliteta začina

Kvalitet jednog začina zavisi od mnogih faktora. Da bi se neki začin mogao koristiti, mora posedovati od-ređene kvalitete bez kojih ga tržište ne prihvata. Ti kvaliteti utvrđuju se stručnom laboratorijskom analizom i oni moraju odgovarati određenim standardima. Ako to zadovolje dobi-jaju sertifikat sa kojim se mogu poja-viti na tržištu.

Kvalitet jednog začina zavisi od načina gajenja, sakupljanja i obrade, zatim pakovanja, skladištenja, transporta i od niza drugih faktora. To znači da čovek u velikoj meri može uticati na kvalitet začina bez obzira da li se radi o gajenom ili samoniklom proizvodu.

Sl. 78 ‒ Đumbir (Zingiber officinale)

Izostavljeno iz prikaza

Nekada se verovalo da su dobrog kvaliteta samo začini koji rastu divlje. Docnije, međutim, uvidelo se da se kultivisanjem može postići daleko veći kvalitet začina. Kao i u drugim oblastima poljoprivredne proizvodnje i ovde je selekcija dala visok doprinos. Selekcijom najboljih vrsta, izborom odgovarajućeg zemljišta, klime, nadmorske visine, đubriva, načinom obrade postižu se visokokvalitetni prinosi. Danas u svetu postoje velike, savremeno opremljene plantaže, na kojima se gaje začinske biljke uz primenu najsavremenijih agrotehničkih sredstava. Začinske biljke daju visoke prinose, tako da se mogu gajiti i na manjim površinama. Za razliku od samoniklih začina, plantažno gajenje omogućava stalnu kontrolu kvaliteta, naročito hemijskog sastava. Plantažnim gajenjem mogu se primeniti najsavremeniji naučni rezultati koji obezbeđuju postizanje željenog hemijskog sastava. Borba protiv biljnih štetočina na plantažama takođe je dobro organizovana, što utiče na postizanje visokog kvaliteta i prinosa. Plantaže začinskog bilja imaju odgovarajuću organizaciju. Tu ne dolaze samo površine zemljišta, već uz njih idu i sušare, ostave i drugi objekti za čuvanje, obradu i pakovanje začina.

U okviru proizvodnje začina važnu ulogu ima tipiziranje proizvoda u pogledu kvaliteta. Za industriju to je veoma važno jer ona troši velike količine začina i njeni proizvodi moraju biti standardnog kvaliteta. Netipizirani i nestandardni začin donosi štetu u pogledu kvaliteta industrijskih proizvoda. Njegova tipiziranost se određuje već u samom procesu proizvodnje počevši od izbora semena, zemljišta i drugih uslova potrebnih za rast i razvitak biljke.

Važno je da začin bude čist, bez primesa drugih biljaka. Stoga seme pripremljeno za setvu mora biti oslobođeno svih stranih primesa. Cesto se dešava da se u začinu koji raste samoniklo, prilikom sakupljanja, pored originalnog, uzimaju i primese, po mirisu i ukusu slične, originalnom začinu. Kod plantažnog gajenja takve pojave mešanja su svedene na minimum.

Najčešći uzroci kvarenja začina su vlaga, toplota, Sunčeva svetlost, kiseonik iz vazduha, nečistoća i nagle promene temperature. Insekti, plesni i bakterije takođe štetno utiču na začine. Stoga, mesto gde se začini čuvaju mora biti suvo, bez zadaha na plesan i na neki drugi miris. Začini se ne smeju čuvati zajedno sa stvarima koje imaju jak miris. Vlažnost prostorije ne sme biti veća od 75% i one moraju biti dobro provetravane. Najpovoljnija je temperatura 10 do 15°C. Začini su veoma higroskopni i povećanje vlažnosti u prostoriji u kojoj se nalaze povećava i njihovu vlažnost, te usled toga podežu većem štetnom dejstvu mikroorganizama. Ne smeju se čuvati ni u veoma suvim, toplim prostorijama sa visokom temperaturom vazduha jer i takva sredina utiče na gubitak i smanjenje eteričnih ulja. Pod povoljnim uslovima začini se mogu dosta dugo čuvati, mada eterična

Sl. 79 ‒ Pakovanje začina

Izostavljeno iz prikaza

Fabrike koje upotrebljavaju začine moraju raspolagati celokupnim asortimanom začina i stalno ga popunjavati kako bi se realizovale odgovarajuće recepture.

Začine treba pakovati tako da sudovi budu puni i da nema mesta i praznina za vazduh. Mleveni začini teže se održavaju nego začini u zrnu i brže se kvare. Zbog velike isitnjenosti, pod uticajem svetlosti i vlage mleveni začini brzo gube miris, ukus i boju, kao i etarska ulja. Stoga se začini melju neposredno pre upotrebe, jer su u obliku praška higroskopniji nego u listu ili zrnu. Ukoliko se melju treba ih čuvati u dobro zatvorenim sudovima u koje se stavlja kesica sa malo bezvodnog kalcijum-hlorida za upijanje vlage.

Vlaga je jedan od glavnih uzroka kvarenja začina, stoga se oni po ubiranju moraju što pre osušiti i što potpunije zapakovati. Prisustvo vlage dovodi do pojave plesni i aktiviranja raznih enzima koji kvare začin. Zato se propisima određuje procenat dozvoljene vlage za svaki začin posebno. Taj procenat je obično 5%.

Svetlost štetno utiče na većinu začina. Gube prirodnu boju i menjaju hemijski sastav. Ultravioletni deo Sunčeve svetlosti jako menja hemijsko dejstvo i može u loše zapakovanom začinu izazvati promene i smanjiti njihovu vrednost.

Kiseonik i ozon takođe kvare začine. Ovim spoljašnjim faktorima treba dodati i prisustvo raznih hemijskih supstancija u začinu koje mogu uticati na promenu začina. Svetlost, povišena temperatura i vlaga potpomažu oksidacije koje nastaju pod uticajem kiseonika iz vazduha.

Etarska ulja, smole i drugi sastavni delovi začina brzo se menjaju u dodiru sa vazduhom. Takođe se menja miris, boja, konzistencija, specifična težina ulja i rastvorljivost usled procesa kondenzacije i polimerizacije.

Većina začina pod dejstvom toplote brže dejstvuje, usled čega nastaju hemijske promene i gubljenje aromatičnog dejstva. Nagla promena temperature, naglo hlađenje štetno deluje na začine. Hladnoća deluje konzervativno, onemogućava razvoj larvi, insekata i mikroorganizama ali istovremeno, ako ima suviše kiseonika, može da deluje štetno.

Živi organizmi, plesni, bakterije i insekti uništavaju začin ili enzime u njima. Promene koje izazivaju bakterije nisu uvek vidjive. Plesni često zaražavaju vlažne začine. One stvaraju mnoštvo spora. Najčešće su to Mucor, Penicilium i druge. Crvići takođe često nagrizaju začine, a mogu se otkriti pomoću lupe i mikroskopa. Insekti naročito napadaju začine koje sadrže skrob, inulin i sluzi. Najveću štetu nanosi Sitodropa panicea — žižak magazina. Larva ovog insekta naročito jede začine. Postoje i drugi insekti: žitni žižak, mrki pauk, zlatni pauk, moljci i dr.

Na prvi pogled pakovanje začina izgleda jednostavno i lako. Taj se posao mora, međutim, vršiti veoma pažljivo jer se u protivnom isušene biljke mogu lako lomiti čime se smanjuje kvalitet sirovina.

Da bi se neki začin mogao koristiti za ishranu i industrijsku preradu mora se prethodno podvrći kontroli. Začini obično dolaze sa određenim sertifikatima gde se pored ostalog nalaze i podaci o kvalitetu, međutim, u toku transportovanja i lagerovanja dolazi do promena tako da je pre svake upotrebe neophodna kontrola.

Za vršenje kontrole uzimaju se odgovarajući uzroci. Kvalitet izvršenih proba umnogome zavisi od načina kako ih uzimamo. Samlevene začine moramo prethodno dobro izmešati, a zatim se uzima srednja proba od 20 do 100 grama iz svakog paketa začina. Ovakvu probu stavljamo u šlifovanu teglu i ona se koristi za organoleptičku, mikroskopsku i hemijsku analizu.

U propratnom dokumentu uzorka za analizu mora biti naznačeno ime začina, proizvođač, datum uzimanja probe, ko je radio probu i dr. Paket iz koga se uzima proba pregleda se iznutra i spolja da bi se utvrdila eventualna zaraženost i vrsta štetočina. Prvo se odredi kakav je spoljašnji izgled začina, zatim se proba ukus, odredi miris, čistoća koja se proverava na sledeći način: na izglancanu hartiju stavi se tanak sloj začina pa se očima posmatra prisustvo stranih tela. U samlevenom produktu lako se vide strane primese koje se razlikuju po boji začina. Na površini sloja prave se brazde te se na taj način vrši ispitivanje. Istucani začin se posmatra pomoću lupe te se na taj način određuje čistoća. Pomoću pincete odvaja se sve što ne valja pa se to zatim meri i obračunava u procentima. Organoleptički se utvrđuje eventualna zaraženost plesni. Prah začina se može prosejati kroz sito pa se čistoća posmatra pod mikroskopom.

U začinu se često nalaze silosne štetočine, te se zbog toga moraju vršiti i specijalna ispitivanja. Na tamnoj hartiji ili staklu raširi se tanak sloj začina i posmatra se jedan do dva minuta, s tim da se ne dodiruje. Posle toga odvajaju se mrtvi i živi insekti, jaja i larve. Zatim se začin proseje kroz sito od 1 mm, a onda se pregleda ponovo lupom uvećanja 5 do 10 puta da nema ostataka od insekata. Ako se proba vrši po hladnom vremenu na temperaturi nižoj od 10°C, onda se začin mora prethodno držati 20 do 30 minuta na temperaturi između 20 i 30°C, pa tek onda vrši ispitivanje.

U začinu se često nalaze i razni manji ili veći predmeti. Ispitivanja u tom pogledu sastoje se u sledećem: oko 500 grama začina koji je već pregledan na insekte raširi se na glatkoj površini u sloju od 2 do 5 mm debljine, ako je mleven, ili 5 do 10 mm debljine ako je nesamleven. Sada se metalni predmeti izvlače pomoću magneta. Izvučeni metalni predmeti mere se i obračunavaju u miligramima na 1 kg začina.

Mleveni začini moraju imati određenu krupnoću koja se određuje tipiziranim sitima. Od srednjih proba samlevenih začina uzima se 50 g sa tačnošću od 0,10 g. Sejanje se vrši pri brzini od 160 pokreta sejalice u minutu. Posle 8 minuta sejanje se prekida, zatim se začin sa ivica stavlja u sredinu, zatim se opet vrši prosejavanje dva minuta. Ostatak na situ koji se dobija posle 10 minuta sejanja izmeri se tačnošću od 0,01 g, to se pomnoži sa 2 i na taj način, ostatak na situ, karakteriše stepen samlevenosti.

Spoljašnji izgled začina određuje se očima i upoređuje sa standardnim crtežima i uzorcima na kojima se vidi i boja. Pri dnevnoj svetlosti određuje se boja, a posle toga vrši se određivanje mirisa. Ako je potrebno pojačati miris da bi se eventualno izdiferencirali strani začini, onda se masa prelije vrelom vodom i tada se vrši određivanje mirisa. Ukus se određuje probanjem začina.

Određivanje vlage začina obično se vrši priborom Normana—Dina. Od srednje probe začina uzima se 50 g samelje i proseje. Od toga se uzima 10 g pa se prenese u kolbnu pomenutog pribora. Doda se 100 g toluola ili ksilola koji je prethodno sušen hlornim kalcijumom. Sadržaj vlage određuje se po formuli:

x = a × 100 / b

a — gustina vode u mg,
b — težina ispitivane materije.

Između dve analize razlika ne sme da bude veća od 5%. Za začine koji sadrže male količine etarskog ulja, može se primeniti klasičan metod isušivanja do konstantne težine na temperaturi od 105 C.

Pepeo se određuje kao i kod ostalog biljnog materijala žarenjem u pećima na visokoj temperaturi.

Veoma je važno u začinu odrediti etarsko ulje. U tu svrhu 50 grama biljnog materijala koji je prethodno usitnjen stavi se u meskolbnu od 1,5 do 5 litara, doda se 500 ml vode te to ključa na plamenu 3 do 4 časa obratnom hladilicom. Pare sa etarskim uljima dolaze u hladilicu gde se smeša kondenzuje i prelazi u tzv. prijemnik Inberga. Iz odnosa izdvojenog etarskog ulja i težne određuje se procenat ulja.

Prema tome, kontrola kvaliteta jednog začina određuje se nizom postupaka i analiza. To su, uglavnom, organoleptički fiziko-hemijski pokazatelji: spoljašnji izgled, boja, miris, ukus, zaraženost insektima, plesni, sadržaj vlage, pepela, primesa, procenat etarskih ulja i slično. Tek na osnovu takve celokupne analize može se utvrditi stvaran kvalitet začina, njegova vrednost i mogućnost primene.

Kontrola začina obuhvata i utvrđivanje zamene koja je dosta česta. Zamena začina se vrši iz raznih razloga. Za vreme rata nemoguć je uvoz začina te se obično traže domaće biljne vrste koje će zameniti uvozne. Zamena se vrši kao falsifikat jer se zbog sličnosti ukusa i mirisa umesto pravih proturaju lažni začini. Najčešće se prave falsifikati kao mešavine pravih i falsifikovanih začina. Hemijskim putem dobijaju se mnoge supstancije koje po ukusu i mirisu odgovaraju prirodnim začinima. Na taj način ove supstancije zamenjuju prirodne začine.

Mnoge biljke koriste se kao zamena za druge te ih stoga nazivamo paralelnim. Takve biljke imaju međusobno ista ili slična začinska svojstva. To su tzv. surogati. Tako se, na primer, kao zamena biberu mnogo koriste bosiljak, majoran i korijander.

Primena začina u industriji mesa i riba

Kvalitet mesnih produkata jako se menja i poboljšava dodavanjem začina koji se odikuju jakim mirisom i ukusom. Na taj način proizvodima od mesa i riba poboljšavaju se ukus i miris. Istovremeno aktivira se delatnost organa za varenje te se bolje iskorišćava hrana u organizmu. Pored toga, začini deluju i na čuvanje proizvoda od mesa u čiji sastav ulaze, jer imaju baktericidno dejstvo.

Prema delovanju na organe ukusa i mirisa imamo, uglavnom, dve grupe začina. Prva grupa, koja deluje prvenstveno na organe mirisa, a izuzetno i ukusa su, npr. anis i cimet, karanfilić i lovorov list. U drugu grupu dolaze začini koji deluju prvenstveno na ukus, kao što su: biber, korijander, kardamon, muskatov orah i kim.

Začini koji se koriste u industriji mesa mogu se klasifikovati po delovima biljke koji se koriste. Na primer, plod, stablo, listovi itd. Od indijskog oraščića koristi se u industriji mesa seme, a od kardamona, bibera, korijandera i kima plodovi. Od karanfilića cvetovi, od lovora listovi, od cimeta kora i od đumbira koren.

Navešćemo neke konkretne primere primene začina u industriji mesa.

Plod korijandera za industriju mesa mora odgovarati sledećim standardima: boja mora biti žuta ili žućkastosmeđa. Ako je boja bitno izmenjena usled neodgovarajućeg vremena ubiranja ili neadekvatnog čuvanja onda je plod nestandardan. Vlažnost ne sme biti veća od 11%, primese korova 3%, etarskih ulja 6%, izlomljenih plodova ne sme biti više od 10%, a i nezrelih ne više od 10%. U zavisnosti od sadržaja primesa, naročito nezrelih i izlomljenih plodova imamo prvu, drugu i treću klasu kvaliteta.

Lovor. U industriji mesa koriste se listovi ubrani u jesen i sušeni u mraku. Po standardu moraju imati zelenu boju i to odozgo svetlozelenu, a odozdo tamnu. Ukus treba da bude pomalo gorak. U lovoru su česte primese mladih izdanaka sa listovima, grančice žbunova, žuti, žućkastozeleni listovi, izlomljeni listovi, mineralne primese i drugo. Sve to treba prethodno odstraniti. Lovor je našao široku primenu u kobasičarskim proizvodima, konzervama i za primenu gotovih jela.

Majoran. Takođe se koristi u industriji mesa. Kao začin služe listovi i cvetovi u svežem i sušenom stanju.

Biber. U industriji mesa koriste se plodovi čija boja mora biti mrka, a ukus Ijutogorak. Mora da sadrži najmanje 5 do 6% etarskih ulja. Vlažnost ne sme biti veća od 11%, a primese korova maksimalno 2%. Zrna ne smeju biti povređena.

Kim. Koriste se plodovi čija boja mora biti mrka, a ukus Ijutogorak. Povređenih plodova ne sme biti više od 4%.

Cimet. Od ove biljke u industriji mesa koristi se osušena kora koja mora imati prijatan miris i slaboljut ukis. U nekim recepturama koristi se za trajne konzerve goveđeg mesa i za paštete.

Najkvirc. Koristi se za kobasičarske proizvode i trajne konzerve od goveđeg mesa. Dolazi u zrnu i prahu sivozelene boje.

Karanfilič. Koriste se cvetni pupoljei koji najčešće dolaze kao tamnosmeđi prah. Primenjuje se za kobasičarske proizvode, trajne konzerve i paštete.

Muskatni orah. Koristi se za trajne konzerve, kobasičarske proizvode i neke vrste gotovih jela.

Oraščić. Koristi se u industriji pašteta i to osušena semena i omotač. U promet dolazi omotač ploda ili mlevena biljka u prahu. Omotač predstavlja narandžasto-žute komadiće sa maslinastim sjajem. Biljka ima jak aromatičan miris sličan muskatnom orahu. Gorkog je ukusa.

Kardamon. U industriji mesa upotrebljavaju se osušene, zrele ili nepotpuno zrele semenke, jajastog oblika. Začin dolazi u zrnu ili prahu, bledožute boje. Koristi se za trajne konzerve, od goveđeg mesa, kobasičarske proizvode i paštete.

Đumbir. U industriji mesa upotrebljavaju se komadići osušenog korena ili prah. Ima prugastosivu koru, a presek je zrnast, belosive boje. Prvenstveno se upotrebljava za kobasičarske proizvode i paštete.

Slačica. U trgovinu dolazi kao seme ili pasta — senf. Svetlosmeđe je i sivkaste boje. Koristi se za paštete i neke vrste gotovih jela.

Paprika. Koristi se kao svež ili osušen plod, mlevena ili tucana paprika. Naročito ima široku primenu u kobasičarskim proizvodima, gulašima i gotovim jelima.

Beli luk. Našao je primenu u kobasičarskim proizvodima i nekim vrstama gotovih jela. Koriste se osušene glavice.

Crni luk. U industriji mesa najčešće se koristi neosušena sočna glavica. To su kobasičarski proizvodi, gulaši, paštete i gotova jela.

Mirođija. Osušeni zreli plodovi prvenstveno se koriste za pripremu gotovih jela.

Anis. Za paštete i kobasičarske proizvode koriste se osušeni i mleveni plodovi, veoma aromatičnog mirisa.

U industriji mesa začini se mogu koristiti na razne načine. Najčešće se koriste očišćeni i samleveni u vidu praška. Za kobasice, npr., koriste se tucani začini, dok se kim koristi i u vidu zrna ili izlomljen.

U industriji kobasica postoji izvesna specifičnost u upotrebi začina. Naime, obično se upotrebljava kompozicija nekoliko začina koji odgovaraju određenoj vrsti proizvoda. Kod mesnih proizvoda treba voditi računa da kompozicija začina bude uvek takva da utiče na očuvanje hrane, a ne samo na ukus i miris. Stoga se mogu spremiti određene kompozicije začina sa specifičnim dejstvom. Ako se umesto začina koriste njihova etarska ulja onda se priprema emulzija koja će dozvoliti najbolji raspored sadržaja.

Da bi se postigla ravnomernost u rasporedu obično se prethodno začini mešaju sa šećerom. Evo primera nekih smeša:

1 gram na 100 kg sirovine

• Smeša 1 2
  Šećer prah 50 50
  Biber crni 30 25
  Biber beli 25
  Muskat 20 —
  Korijander — —
  Upotreba barene kobasice
• Smeša 3 4
  Šećer prah 40 40
  Biber crni 40 30
  Biber beli — 20
  Muskat — 10
  Korijander 20 —
  Upotreba hrenovke,
• Smeša 5
  Šećer prah 50
  Biber crni 25
  Biber beli —
  Muskat
  Korijander 25
  Upotreba debrecine
• Smeša 6 7
  šećer prah 45 40
  Biber crni 30 40
  Biber beli 25
  Muskat
  Korijander — 20
  Upotreba polusušene kobasice

I vrste I v.

Začini se stavljaju u mešavinu mesa neposredno pre nabijanja u crevo da bi zadržali svežinu.

Uvoz začina vezan je za određene teškoće, zbog toga se pojedine industrije orijentišu na domaće vrste. U SSSR-u umesto uvoznog crnog bibera bilo je pokušaja korišćenja bosiljka, čubra i anisa.

Primena začina u industriji riba

Industrija ribe i ribljih konzervi dolazi na prvo mesto u pogledu upotrebe začina. Obično to su mešavine od 10 i više začina koje daju prijatan miris i ukus ribama. Mogućnost primene začina u ovoj oblasti je velika i još nedovoljno ispitana.

Začini koji se koriste u industriji riba podežu predhodnoj kontroli kao i u industriji mesa. Materijal koji se ispituje samelje se do praha. Zatim se uzima 1 g i stavi u meskolbu od 250 ml i doda se 100 rnl vode. Ta mešavina zagreva se do ključanja, onda se, posle izvesnog stajanja na sobnoj temperaturi, ocenjuje boja, miris i ukus u potpuno hladnom stanju. U drugoj meskolbi taj se ratsvor ispituje na ribe. Rastvoru začina doda se 10 g soli, 0,5 g šećera, 20 do 25 g riba. To se drži na sniženoj temperaturi od 10 do 12°C tri dana, posle čega se podvrgava organoleptičkom ispitivanju. Ispituje se dejstvo začina na spoljašnji izgled, konzistenciju, miris i ukus ribe.

U industriji riba najčešće se koriste začini:

• Chaerophylum bulbosum — trstika, koren
• Teucrium sp. — dubačac, listovi i vrhovi stabla
• Angelica archangelica — anđelika, nezreli plodovi
• Hyssopus officinalis — ispp — cvasti i listovi
• Cleome sp. — kleoma, listovi i semena
• Chamaeplium officinale — strižuša, semena
• Clechoma hederaceum — dobričica, listovi
• Daucus carota — mrkva, plodovi
• Mentha sp. — nana, listovi
• Pastinaca sativa — paškanat, plodovi
• Athamanta sp. — metlušina, plodovi
• Thymus vulgaris — majčina dušica,listovi i vrhovi stabla
• Ferula communis — vitina, plodovi i vrhovi i vrhovi stabla
• Betonica officinalis — ranilist, listovi i vrhovi stabla
• Salvia officinalis — žalfija, cvetovi i listovi
• Acorus calamus — iđirot koren
• Pimpinela anisum — anis, plod
• Sinapis arvensis — slačica, semena
• Coriandrum sativum — korijander, plodovi
• Laurus nobilis — lovor, listovi
• Alium cepa — crni luk, lukovica
• Majorana hortenzis — majoran, cvetovi i listovi
• Juniperus communis — smreka, plod
• Piper nigrum — biber, plod
• Petroselinum hortense — peršun, listovi
• Artemisia abinithium — pelen, listovi
• Rosmarinus officinalis — ruzmarin, cvetovi i listovi
• Anethum graveolens — mirođija, plod
• Foeniculum vulgare — morač, plod
• Humulus lupulus — hmelj, šišarka
• Saturea hortense — čubar, nadzemni delovi
• Zingiber officinalis — đumbir
• Elettaria cardamomum — kardamon
• Cynamomum ceylanicum — cimet, kora
• Myristica fragrans — muškat, seme.

Specifičnost je začina u industriji riba što deluju samo u tečnom stanju, tj. u tečnoj sredini. Najčešće se začini koriste u osušenom obliku i to u vodenom rastvoru.

Začini u industriji riba obavezno se melju. Mehanička obrada začina se vrši radi bolje ekstrakcije aromatičnih materija, što obezbeđuje dobro vezivanje s ribom pri konzerviranju. Postoji više načina obrade začina. Sitnija meljava, gruba, drobljenje, rezanje, seckanje, dok neki začini idu celi bez obrade. Sitna meljava prolazi kroz sito promera ispod 1 mm, gruba od 1 mm. Sitno se melje biber, a grubo lovor, majoran, čubar, hmelj i žalfija. Drobe se anis i korijander, a za rezanje i seckanje koristi se peršun i luk. Bez obrade ide lovor i prženi luk. Očišćene glavice luka koriste se bez obrade u zakiseljenoj ribi. Kriške luka idu do 3 cm. Luk se prethodno stavi u kipuću vodu, zatim se ohladi na sobnoj temperaturi pa se stavi u tegle sa ribom. Doda se so, sirćetna kiselina i voda. Luk mora biti potpuno pokriven turšijom.

Začini se mogu koristiti kao suvi, tada sva površina ribe mora biti premazana začinom. Etarska ulja i druge materije na taj način postepeno difunduju u ribu i daju joj odgovarajući ukus. Prilikom obrade ribe dolazi do uzajamnog dejstva sa začinima. Najčešće se koriste suvi začini zajedno sa začinima rastvorenim u vodi. Začini difunduju u okolnu sredinu, a zatim prodiru u meso ribe. U drugom slučaju začini celi ili samleveni leže u vodi ili u rastvoru kuhinjske soli i iz njih se izvlače mirisi i ukusi. Dobijeni rastvor se koristi za prelivanje ribe. Tu ne postoji direktan kontakt začina i ribe, već se on vrši preko tečnosti. Ako se rastvor pravilno spremi onda će se začini dobro iskoristiti i iz njih izvući mirisi i ukusi. Prednost ovog drugog metoda je u tome što riba sačuva svoj čist izgled i ne menja boju kao kada se upotrebljavaju začini u prahu.

Kada se radi o većim količinama riba i prelivaju većom količinom tečnosti, onda se obavezno koristi i jedan suvi začin, jer na taj način dok riba sazreva sačuva se ceo buke upotrebljenih začina. Masnija riba bolje apsorbuje začine nego posna. Pri pravljenju ribljih konzervi u paradajz
-sosu koristi se rastvor začina koji se unosi u sos. Iz samlevenih začina stvara se vodeni ekstrakt, a zatim se dodaju razne materije kao kuhinjska so, šećer, sirćetna kiselina i konzervansi.

Začini za ribe prema kvalitetu upotrebe svrstavaju se u više grupa. Ovde je data jedna ruska podela u pet grupa. Naročito je važna antioksidativna uloga pojedinih začina.

Prvu grupu sačinjavaju začini sa slabim mirisom i gorkim ukusom. Oni imaju slabo aromatizirajuće dejstvo na ribu. Tu dolazi plod paprike, hmelj i slačica.

U drugu grupu dolaze začini sa ukusom i mirisom kao što su korijander, lovor, majoran, peršun, ruzmarin i čubar.

U treću grupu svrstani su začini sa jakim mirisom i po malo gorkog ukusa, kao što je, na primer, kim.

U četvrtu grupu dolaze začini sa sladunjavim mirisom i jakim aromatičnim dejstvom, kao anis.

Petu grupu sačinjavaju specifični začini kao, na primer, luk.

U industriji ribljih konzervi koriste se velike količine začina, ali uvek u strogo određenim dozama. Kvalitetni industrijski proizvodi od riba dobijaju se pravilnom upotrebom doza začina. Ne mogu se začini proizvoljno upotrebljavati niti se receptura bez razloga menjati. To obično ima loše posledice po kvalitet ribe.

Začini imaju antioksidativno dejstvo što je veoma važno za pripremu masnih riba. Antioksidativno dejstvo imaju naročito oni začini koji u sastavu etarskih ulja sadrže jedinjenja tipa fenola i aldehida. Mnoge ribe su veoma nestabilne zbog masnoća, tako da je prisustvo začina od velikog interesa i koristi za njihovo čuvanje.

Neki začini utiču na pojavu bojenja ribe te se i zbog toga upotrebljavaju u manjim količinama. Takav je slučaj sa kantarionom. Šišarke hmelja izazivaju ubrzano sazrevanje ribe, pa se zbog toga i koriste, a crni i beli luk zbog prisustva fitoncida, jer deluje antibaktericidno. Ne treba zaboraviti raznovrsnu mikrofloru koja pada na ribu, što takođe ima određeno negativno dejstvo.

Začini se, uglavnom, koriste za turšiju od riba, riblje konzerve i za zgotovljena riblja jela.

XIII. Otrovne i lekovite biljke za domaće životinje

Na livadama, pašnjacima i oranicama, u ruderalnoj i šumskoj vegetaciji rasprostranjene su mnoge štetne i otrovne biljke. U zavisnosti od tipa livade i pašnjaka u njihovom florističkom sastavu nalaze se određene štetne i otrovne biljne vrste. Na vlažnim dolinskim livadama u relativno gustim populacijama nalazimo proljevak (Gratiola officinalis), Ijutić (Ranunculus repens), zatim sapunjaču (Saponaria officinalis) i druge. U brdskom pojasu na vlažnijim staništima veoma je rasprostranjen mrazovac (Colchicum autumnale), čemerika (Veratrum album) i druge, a na suvim i toplim mestima mlečika (Euphoria cyparissias), gorocvet (Adonis vernalis), žuti naprstak (Digitalis ambigua). Kao korovska vrsta na oranicama među kulturama rastu žavornjak (Delphinium consolida), kukolj (Agrostema githago), gorušica (Sinapis arvensis), poljski rastavić (Equisetum arvensis) itd. U ruderalnoj vegetaciji (na nasipima, pored puteva, u ruševinama i druga zakorovljena mesta) česte su vrste: tatula (Datura stramonium), kokotinja (Aristolochia clematitis), crna bunika (Hyosciamus niger). Od toksičnih biljaka šumske vegetacije široko su rasprostranjene: kukurek (Heleborus odorus), velebilje (Atropa beladonna), neke vrste paprati i mnoge gljive.

Činjenica da otrovne biljke žive i rastu u neposrednoj blizini ili zajedno sa hranljivim, upozorava da se o njima mora voditi računa, jer kod domaćih životinja mogu da izazovu različit stepen trovanja. Za veterinarsku medicinu je značajno da se utvrdi njihova rasprostranjenost i brojnost na površinama sa kojih se dobija stočna hrana, da se upozna njihova fenologija, stepen toksičnosti i fiziološko dejstvo sa simptomima trovanja.

Važna preventivna mera u ishrani o kojoj čovek mora da vodi računa, jeste kontrola hraniva. Seno koje sadrži veći procenat toksičnih biljaka, ili zrnasta hrana u kojoj je veća količina semena otrovnih biljaka, uslov su za lakša ili teža trovanja, pa u nekim slučajevima i za uginuće životinja. Isto tako kontrolu hraniva potrebno je vršiti i kada se stoka nalazi na ispaši, jer opasnost od trovanja dolazi pri pregonu stoke na nove površine pašnjaka, izmenjenog florističkog sastava na kojem je moguće i znatno učešće otrovnih biljaka. Međutim, i pored preduzimanja navedenih i sličnih preventivnih mera dešavaju se slučajevi trovanja.

Kako će se ispoljiti dejstvo iste količine toksičnih materija na životinjski organizam, zavisi od vrste životinja. lako različito reaguju, u zavisnosti od vrste, sve domaće životinje su osetljive na biljne toksine, dok divljač mnoge toksične biljke koristi u svojoj svakodnevnoj ishrani bez posledica. Bez svake sumnje je da osetljivost domaćih životinja na otrovne materije u biljkama stoji u vezi sa načinom i režimom ishrane. Divljač je adaptirana na ishranu u slobodnoj prirodi čime se i objašnjava njihov imunitet na većinu biljnih toksina. Među domaćim životinjama postoje znatne razlike u pogledu osetljivosti na biljne otrove. Nepreživari su osetljiviji od preživara. U okviru vrste na istu količinu toksina osetljivije su mlade, bremenite, bolesne i izgladnele životinje. Opasnost od trovanja javlja se najčešće u poleće, u vreme kad na pašu prvi put izlaze i mnoga mlada grla koja još ne poseduju sposobnost selekcije pri ispaši. Većina otrovnih biljaka je gorkog ukusa što je i osnovni razlog da ih životinje izbegavaju.

U kompleksu uzajamno uslovljenih faktora koji utiču na intenzitet trovanja, pored ovih, vezanih za vrstu, starost i fiziološko stanje životinje, od posebnog značaja su faktori koji se odnose na biljku.

Sam naziv »otrovna biljka« je relativan i uslovan jer se većina tih »otrovnih« biljaka koristi u narodnoj medicini, a supstancije koje uslovIjavaju otrovnost biljaka, u malim, tačno određenim količinama ulaze u sastav galenskih preparata kao aktivne komponente specifičnog fiziološkog dejstva sa terapijskim efektom. Unete u organizam u većim količinama ove supstancije predstavljaju jake otrove.

Stepen trovanja domaćih životinja toksičnim biljkama zavisi od mnogih faktora. Nesumnjivo jedan od najznačajnijih je količina unetih toksina, međutim, postoji bitna razlika u hemijskoj prirodi materija kod različitih biljaka. Tako, na primer, toksini u listovima i semenima biljaka Atropa beladonna, Colchicum automnale, Datura stramonium, Hyoscyamus niger u vrlo malim količinama za čoveka i domaće životinje su smrtonosne. Naprotiv, znatno veće količine toksina nekih drugih otrovnih biljaka, kao što su Ranunculus repens, Delphinium consolida, Sinapis arvensis izazivaju samo lakše oblike intoksikacije.

Količina toksičnih materija u biljci tokom vegetacionog perioda varira u zavisnosti od fenofaze u kojoj se biljka nalazi. Dinamika sinteze i koncentracije otrovnih materija u biljci uslovljava toksičnost cele biljke ili samo njenih pojedinih organa. I kod vrsta gde je cela biljka toksična količina materija u pojedinim organima je obično različita. Tako, na primer, kod čemerike (Veratrum album) svi delovi biljke su otrovni, ali konstatovane su različite količine ovih materija u pojedinm organima: u korenu 2,5%, u rizomu 1,3%, a u herbi oko 0,5%.

Različiti stadijumi u razviću (različite fenofaze) jedne biljke karakterišu se znatnim razlikama u količini otrovnih materija. Po pravilu najveći procenat toksičnih materija u fazi cvetanja biljke nalazi se u listovima, u fazi plodonošenja u semenima i plodovima, a krajem vegetacionog perioda u podzemnim organima, korenovima, rizomima i lukovicama.

Za mnoge glikozidne biljke jedan od veoma značajnih faktora koji utiče na otrovnost biljke je sušenje ili dehidratacija sveže zelene mase. Glikozidi su nestabilniji od akaloida i pri sušenju razlažu se i raspadaju na komponente koje nemaju toksično dejstvo. Tako, na primer, gorocvet (Adonis vernalis) sušenjem gubi toksičnost dok Ijutić (Ranunculus repens) postaje potpuno neotrovan.

Različite individue jedne vrste, u zavisnosti od spoljašnjih uslova pod kojima se razvijaju, mogu da sadrže različite količine toksičnih materija. Razlike u sastavu zemljišta, naročito u pogledu mikroelemenata, mogu biti od velikog uticaja, posebno ako se radi o elementima kao što su Mg, Fe, Mn, zatim N, S i P. Poznato je da se količina akaloida povećava kod mnogih akaloidnih biljaka ako se obilno đubre azotnim đubrivima, jer su i akaloidi derivati azota. Pored povoljnog mineralnog sastava, na procenat otrovnih materija u biljci od značaja je takođe sadržaj humusa, granulometrijski sastav i vodni režim zemljišta. Komparativna ispitivanja kvantitativne zastupljenosti akaloida kod velebilja (Atropa beladonna) sa dva staništa koja su se međusobno razlikovala po mikroklimatskim uslovima (insolacija, temperatura, vlažnost), pokazala su da biljke koje su se razvijale pod uslovima intenzivnijeg osvetljenja, više temperature i manje vlažnosti sadrže oko dva puta više akaloida. I za većinu ostalih otrovnih biljaka važi pravilo da na južnim, sunčanim, toplijim i suvljim ekspozicijama sadrže više toksičnih materija u odnosu na biljke koje su rasprostranjene na severnim, hladnijim i kraće vreme osunčanim padinama. Poznavanje otrovnih biljaka i njihovog fiziološkog dejstva kod domaćih životinja, predmet je interesovanja i određenih veterinarskih disciplina: ishrane, toksikologije, patofiziologije, sudske veterine i drugih. U praksi sudskog veterinarstva pokazala se potreba poznavanja otrovnih biljaka i njihovog delovanja. Nije redak slučaj namernog trovanja domaćih životinja biljkama. Tada je veoma važno izvršiti diferencijalnu dijagnozu kako bi se utvrdilo dejstvo otrovnih biljaka i napravila razlika od eventualnih drugih oboljenja.

Poznavanje otrovnih biljaka vezano je i za veterinarsko-sanitarnu praksu. Pregled sena ili drugih stočnih hraniva, eventualno utvrđivanje prisustva otrovnih biljaka ili njihovog semena, zatim utvrđivanje kvaliteta mesa ili mleka od životinja koje su bile trovane biljnom hranom primeri su koji to ilustruju. Očevidno je da je poznavanje otrovnih biljaka i njihovog delovanja tesno povezano sa raznim veterinarskim disciplinama, a naročito sa patofiziologijom, patologijom i raznim kliničkim disciplinama. Jedino na bazi poznavanja otrovnih biljaka, njihovog sadržaja i prirode može se tačno postaviti pravilna dijagnoza, odrediti simptomi i lečenje otrovanih domaćih životinja.

Ekonomski značaj trovanja biljkama je različit. Pored uginjavanja životinje, dolazi do gubitka mesa i mleka za tržište, zatim vune ili radne snage. Svako pa i najmanje trovanje smanjuje radnu sposobnost životinja. Trovanja biljkama mogu biti masovna što nanosi veliku štetu poljoprivredi. Takve pojave su moguće ako se zanemari studiozna analiza pojedinačnih trovanja.

U SSSR-u je zabeležen slučaj trovanja sa Cicuta virosa kojom prilikom je uginulo 400 grla krupne rogate stoke. Ekonomski značaj trovanja bio je višestruk. Posle trovanja životinjski organizam je oslabljen i lakše podeže infektivnim oboljenjima. Velike štete od trovanja domaćih životinja biljkama imaju naročito one zemlje koje imaju velika prostranstva neobrađenih površina. Tako je, na primer, u dvema državama SAD utvrđena za godinu dana šteta od trovanja domaćih životinja biljkama na 200 miliona dolara. U nacionalnim šumama Amerike uginjava prosečno 8 000 grla krupne rogate stoke i 20 000 ovaca. Imajući u vidu da se i u našoj zemlji pod prirodnom vegetacijom nalaze velike površine, može se pretpostaviti da su trovanja biljkama moguća.

Toksičnost biljaka uslovljena je sadržajem aktivnih organskih materija određene hemijske strukture i određenog fiziološkog dejstva — akaloida, glikozida, saponina, fenola i jakih organskih kiselina.

Akaloidne toksične biljke

Akaloidi su organska azotna jedinjenja koja se odikuju jakim fiziološkim dejstvom. Akaloidi, kao sastojei farmaceutskih preparata, koriste se u humanoj i veterinarskoj medicini kao lek, a u svom prirodnom obliku, u nekim zemljama koriste se kao sredstva za uživanje — droge.

Krajem XVII veka francuski farmaceut Furkroa, maceracijom kore tropskog drveta Cinchona succirubra izdvojio je veći broj akaloida. Posle njega Bome iz opijuma (očvrsli mlečni sok koji se dobija iz zelenih čaura maka) izdvaja kristalnu »so«. Međutim, zbog dogmatizma koji je karakterisao naučne krugove toga vremena, ovoj dvojici pionira farmakognozije bilo je teško da objasne postojanje supstancija baznog karaktera, jer je vladalo mišljenje da se u biljkama sintetišu jedinjenja samo kisele i neutralne reakcije, a jedino u životinjskom organizmu materije baznog karaktera. Istraživanja na ovom polju nastavljaju francuski farmaceuti Derosn i Segen i Nemac Zertirner koji dokazuje da su iz biljaka izolovane supstancije baznog karaktera. Naziv akaloidi dao im je 1819. godine Majsner. U to vreme otkriveni su veoma važni akaloidi: emetin iz južnoameričke biljke ipekakuane (Cephaelis ipecacuana), brucin i strihnin iz tropskog drveta Strychnos Nux vomica. Istraživački rad u ovoj oblasti nastavlja se kroz ceo XIX vek, a u našem veku, zahvaljujući tehnološkim dostignućima, iz rezultata na ovom polju rađa se moderna farmaceutska industrija, koja čoveku pruža bolje i efikasnije lekove u borbi protiv raznih oboljenja. Za poslednjih 150 godina izučeno je nekoliko desetina hiljada biljaka i otkriveno više stotina akaloida.

Najveći broj akaloidnih biljaka pripada sledećim familijama: Apocynaceae, Papaveraceae, Rubiaceae, Solanaceae, Euphorbiaceae i Liliaceae. U biljci se akaloidi veoma retko nalaze kao slobodne baze (npr., narkotin, osnovni i glavni akaloid opijuma), nego obično u obliku soli, estara i amida. Kada se javljaju u obliku soli obično su vezani za sirćetnu, oksalnu, mlečnu, jabučnu, vinsku i limunsku kiselinu. U nekim biljkama akaloidi su vezani i za druge kiseline i to kiseline koje su specifične za određene vrste: fumarnu kod vrste Fumaria officinalis, mekonsku kod maka i akonitinsku kod vrste Aconitum variegatum.

Ređe se nalaze kao estri (kokain), amidi (piperin) ili vezani za tanine u obliku nerastvorljivih tanata. U vrstama roda Solanum akaloidi su vezani za šećere zbog čega se nazivaju gliko-akaloidi.

Akaloidi su jedinjenja gorkog ukusa. Neki su vrlo gorki, kao, na primer, strihnin koji se oseća čak u razblaženju 1 : 5,000.000. Sem malobrojnih izuzetaka akaloidi su bezbojni. Isto tako mali broj akaloida u svom molekulu sadrži C, H i N bez O. Ovi akaloidi su tečni, na običnoj
temperaturi isparavaju i zbog toga se karakterišu jakim, specifičnim. obično neprijatnim mirisom. Kod najvećeg broja akaloida u molekulu se nalaze C, H, O i N. Na običnoj temperaturi oni su čvrsti, kristalne strukture, bez mirisa. Ne rastvaraju se u vodi ili su veoma teško rastvorljivi, ali u organskim rastvaračima (etru, hloroformu i benzinu) veoma se lako rastvaraju.

Hemijski sastav akaloida je veoma složen. Mali broj pripada grupi karbocikličnih, dok većina pripada grupi heterocikličnih jedinjenja.

Među akaloidima karbociklične građe su derivati fenilmetilamina i vanililamina (efedrin, meskalin, hordein, odnosno kapsaicin i kolhicin).

Akaloidi heterociklične građe pripadaju derivatima pirolidina, piridina, piperidina, tropana (kondenzovani prstenovi pirolidina i piperidina), hinolina, izohinolina, benzihzohinolina i fenantrena, indola i purina Pronađeni su i tzv. steroidni akaloidj, koji se sastoji iz dugačkog niza heterocikličnih prstenova.

Kao predstavnike akaloidnih toksičnih biljaka upoznaćemo vrste koje su najčešće rasprostranjene na livadama i pašnjacima i vrste koje se kao korovske biljke sreću među kulturama na oranicama.

Aristolochia clematitis L. — kokotinja rođaja

Kokotinja ili zečja lubenica je biljka iz familije Aristolochiaceae. Naziv roda potiče od grčkih reči aristos = najbolji i locheia = rađanje, jer se nekada biljka koristila za olakšanje porođaja.

Aristolochia clematitis je višegodišnja biljka sa razvijenim kratkim, puzećim rizomom. Nadzemni izdanak je visine 30 do 60 cm, sa krupnim srcolikim listovima. U pazuhu listova razvija se po 2 do 8 žutih cvetova. Plod je veoma karakterističan. Veličine je manjeg oraha, kruškasto-loptastog oblika sa 7 uzdužnih belih pruga po čemu i dolazi narodni naziv zečja lubenica. Rasprostranjena je kao korovska biljka na oranicama, po vinogradima, uz kanale i nasipe, zatim u nizinskim šumama vrbe i hrasta lužnjaka. Cela biljka je toksična usled prisustva akaloida aristolohina, čiji je hemijski sastav nepoznat. Naročito je otrovna za konje i goveda. Kod životinja kao simptomi trovanja kokotinjom javlja se otežano disanje, sa izraženo raširenim nozdrvama. Javljaju se količni grčevi i krv u mokraći.

Atropa beladonna — velebilje

Velebilje pripada familiji Solanaceae. Ime roda je po jednoj od tri parke iz grčke mitologije Atropos koja svakom neizbežno prekida konac života, jer je biljka veoma otrovna. Naziv vrste potiče od latinskih reči
žbunaste forme. Iz veoma razvijenog, snažnog rizoma razvija se jedan ili više nadzemnih izdanaka, visine oko dva metra. Na stablu su naizmenično raspoređeni tamnozeleni, krupni ali nežni, tanki listovi. Pri dodiru listovi su lepljivi. U pazuhu listova razvija se jedan (ređe dva) cvet tamnoljubičaste boje. Plod je bobica, prvo zelena, a kad sazri crna, sjajna i sočna.

Atropa beladonna najčešće je rasprostranjena u pojasu šuma brdsko-planinskog područja. Tu zauzima svetlija mesta, progale, požarišta, ivice šumskih puteva. Najbujnija je na mestima gde je zemljište bogato humusom. Velebilje je jedna od naših najotrovnijih biljaka. Svi delovi su toksični usled prisustva akaloida:

• atropina, skopolamina, hiosciamina i beladonina.

Zanimljivo je da koze brste lišće velebilja bez štetnih posledica. Na akaloide iz velebilja veoma su osetljiva goveda. Toksini deluju uglavnom na nervni sistem. Jedan os osnovnih simptoma trovanja su jako proširene zenice, žeđ, ubrzano disanje i povišenja temperatura.

Sl. 81 ‒ Atropa beladonna (Fiori)

Izostavljeno iz prikaza

Colchicum autumnale L. — mrazovac

Ime roda dolazi od antičkog naziva za oblast oko Crnog mora Kolhis, gde je ova biljka prvi put nađena. Naziv vrste Autumnalis — jesenji, zbog toga što biljka cveta kasno u jesen. Iz istog razloga dat joj je i narodni naziv mrazovac, jer u vreme kada cveta javljaju se i prvi jesenji mrazevi. Mrazovac je višegodišnja biljka koja ima razvijeno podzemno stablo u obliku lukovice iz koje se razvijaju 3 do 4 prizemna lista. Listovi su izduženi, sabljasti 20 do 40 cm dužine, razvijaju se u proleće. U jesen kad se listovi sasuše iz lukovice se razvija krupan levkast cvet Ijubičaste ili bele boje. Iz oplođenog plodnika se na proleće sledeće godine razvija plod, čahura sa velikim brojem semena.

Mrazovac je rasprostranjen na livadama i pašnjacima brdskog i planinskog pojasa. Često se javlja u gustim populacijama, te Ijubičastom bojom svojih cvetova daje karakterističan aspekt staništu.

Otrovni akaloid kolhicin nalazi se u zrelom semenu, gde ga ima oko 1%. Kolhicin je vrlo otrovan akaloid čije dejstvo nastupa polako. Toksičan je za sve vrste domaćih životinja. Trovanja kolhicinom najčešća su tokom maja i juna, u periodu kad sazreva seme. Kolhicin je kapilarni otrov. Kolhicin izaziva poliploidiju te predstavlja supstanciju koju dosta koriste genetičari i selekcionari u svojim eksperimentima.

Datura stramonium — tatula

Tatula je biljka iz familije Solanaceae. Naziv roda dolazi od latinizovane arapske reči za ovu biljku tatorah.

Datura stramonium je jednogodišnja biljka. Visina stabla u zavisnosti od staništa može da bude od 50 do 150 cm. Obrasla je krupnim tamnozelenim listovima sa izraženim režnjevima. Cvetovi su pojedinačni, krupni, levkastog oblika, bele boje. Plod je veoma karakterističan, krupna, jajolika čaura, obrasla čvrstim bodjama. Pri sazrevanju otvara se po dužini sa četiri kapka i tada se zapažaju brojna bubrežasta crna semena.

Tatula pripada grupi ruderalnih i nitrofilnih biljaka, pa se najčešće nalazi na mestima gde je zemljište bogato organo-mineralnim materijama.

Cela biljka je otrovna jer sadrži akaloide hiosciamin i skopolamin. Veća količina hiosciamina nalazi se u semenu. Otrovna je naročito za goveda i konje. Nisu retki slučajevi trovanja živine tatulinim semenom.

Sl. 83 ‒ Datura stramonium (Larin)

Izostavljeno iz prikaza

Equisetum palustre L. — barski rastavić

Naziv roda dolazi od grčkih reči equus = konj i seta = daka, čekinja, zbog izgleda listova kod ove biljke. Ime palustris = barski, jer biljka raste na močvarnim staništima. Narodni naziv rastavić, jer se pri povlačenju uvek rastavlja, kida na nodusu.

Barski rastavić je višegodišnja bescvetnica iz familije Equisetaceae. U zemljištu se razvija člankovit rizom sa koga polaze takođe člankovita nadzemna stabla, koja mogu biti dvojaka, fertilna i sterilna. Na vršnom delu fertilnih izdanaka obrazuje se sporofilni klas, dužine 1 do 3 cm. Na odusima i fertilnih i sterilnih izdanaka nalazi se pršljenasto raspoređeno zupčasto lišće. Stablo je šuplje, a na internodijama sa izraženim rebrima. Barski rastavić je veoma rasprostranjen na vlažnim, močvarnim livadama, na zabarenim i tresetnim staništima, kao i u vlažnim šumama. Pored kanala, potoka i rečica često stvara usku zonu vegetacije u kojoj dominira.

Toksičnost barskog rastavića uslovIjena je prisustvom akaloida ekvizetina i akonitinske kiseline. Dokazano je i prisustvo jednog antivitaminskog jedinjenja koje u organizmu životinja dovodi do deficita vitamina Bv Ranije se smatrao otrovnim za goveda, jer se kod njih simptomi trovanja javljaju ubrzo po uzimanju sena u kojem je u većem procentu bio zastupljen barski rastavić. Kao simptomi trovanja ispoljavale su se nervne smetnje i naglo opadanje mlečnosti. Pokazalo se da ova biljka izaziva i intoksikacije kod konja, kod kojih deluje kumulativno, tj. simptomi trovanja javljaju se posle dužeg vremena, a ispoljavaju se u poremećajima pri kretanju (zanošenje, teturanje). Do trovanja najčešće može doći u toku zimskog perioda kad se u ishrani koristi
seno koje sadrži u većoj količini Equisetum palustre. Na ispaši opasnost ne postoji jer stoka izbegava barski rastavić zbog grube i oštre stabljike i listova u kojima se nalazi silicijum-dioksid (SiO2). Efekt trovanja ovom biljkom ublažuje se davanjem životinjama ovsa i kvasca (koji su bogati vitaminom B,). Usled velike otrovnosti i široke zastupljenosti barskog rastavića mnoga staništa na livadama su praktično neupotrebljiva, pa ga je potrebno uništavati.

Sl. 84 ‒ Equisetum palustre (Larin)

Izostavljeno iz prikaza

Hyoscyamus niger — crna bunika

Rod je dobio naziv od grčkih reči hys = svinja i kyamos = bob, grah, jer je zapaženo da svinje jedu ovu biljku bez štetnih posledica. Naziv vrste niger = crn, zbog tamnoljubičaste boje cveta.

Crna bunika je dvogodišnja biljka iz familije Solanaceae. Stablo može da bude različite visine, od 20 do 100 cm. Ceo nadzemni izdanak je pokriven gustim žlebastim dakama. Listovi su krupni, izduženo jajasti, po obodu duboko lučno nazubljeni. Na vršnim izdancima, u pazuhu listova nalaze se skoro sedeći cvetovi, svi okrenuti na jednu stranu. Boja cvetova je praljavožuta sa Ijubičastim nervima. Plod je čahura koja se otvara poklopcem. U čahuri se nalazi veliki broj veoma sitnih semena.

Hyoscyamus niger je korov neprijatnog mirisa koji se često viđa oko naselja, na zapuštenim i neobrađenim mestima, po ruševinama i buništima. Cela biljka je otrovna jer sadrži tri akaloida: hiosciamin, skopolamin i atropin, među kojima najviše ima hiosciamina.

Veratrum album L. — čemerika

Čemerika je monokotiledona biljka iz familije Liliaceae. Naziv roda dolazi od latinskog verare -govoriti istinu, jer prah od korena čemerike izaziva kijanje, tj. znak da se govori istina. Narodni naziv zbog veoma gorkog ukusa ove biljke.

Čemerika je višegodišnja biljka sa razvijenim kratkim rizomom sa koga se razvija visoka stabljika. Pri dnu stabla i u njegovom srednjem delu listovi su široki, eliptični a u gornjem delu mnogo manji i lancetasti. Na vršnom delu izdanka formira se dugačka (30 do 60 cm) cvast od relativno krupnih, žuto-zelenih cvetova. Plod je mnogosemena čahura. Cemerika raste na vlažnim livadama pored rečnih dolina u brdskim i planinskim predelima.

Toksični su svi delovi biljke, a naročito rizom. Cemerika sadrži veći broj akaloida: protoveratrin, protoveratridin, jervin, rubijervin i dr, Otrovna je za sve vrste domaćih životinja. Sušenjem ništa ne gubi od svoje toksičnosti.

Glikozidne toksične biljke

Druga grupa organskih materija od kojih potiče otrovno dejstvo biljaka su glikozidi ili heterozidi. To su materije koje se pod uticajem razblaženih kiselina ili hidrolitičkih enzima razlažu na dve komponente: glikol, neki šećer, najčešće je to glikoza, a ređe fruktoza, arabinoza ili neka druga monoza, i aglikol komponentu koja može da bude alifatski ili aromatični akohol, fenol aldehid, keton ili neko drugo jedinjenje. Heterozidi su čvrste, neisparljive, većinom gorke organske supstancije neutralne reakcije. Sastoje se iz C, H i O, a neki u svom molekulu sadrže N i S. Veoma su rasprostranjeni u prirodi. Nalaze se rastvoreni u ćelijskom soku. U organizmu životinja i čoveka razlažu se pod dejstvom specifičnih fermenata glikozidaza na glikol i aglikol komponentu. Toksično svojstvo glikozida potiče od aglikona.

Sl. 85 ‒ Veratrum lobelianum (Larin)

Izostavljeno iz prikaza

Adonis vernalis L. — gorocvet

Pripada familiji Ranunculaceae. Rod je dobio naziv po imenu lovca Adonisa, na koga je prema grčkoj mitologiji Ijubomorni bog Ares uputio divljeg vepra. Na steni gde ga je rastrgao iz Adonisove krvi izrastao je cvet crvene boje (Adonis aestivalis). Naziv vrste Vernalis = prolećni jer biljka cveta rano u proleće.

Gorocvet je višegodišnja biljka sa razvijenim jakim crnosmeđim rizomom. Stablo je visoko 10 do 30 cm, pri osnovi sa Ijuspama crvenkaste boje. Listovi iseckani — više puta perasto deljeni. Cvet je krupan, zlatnožute boje. Plod je jednosemena orašica sa tvrdom oplodnicom.

Adonis vernalis je jedan od prvih vesnika proleća, cveta u martu. Rasprostranjen je na suvim livadama, po obodu kserofilnih šuma, na siromašnim, kamenitim, žbunjem obraslim pašnjacima. Odgovaraju mu laka, peskovita zemljišta. Cela biljka je otrovna jer sadrži dva kardiotonična heterozida adonitoksozid i cimarozid. Prvi se hidrolizuje na strofantidin (steroid) i ramnozu (metil pentozu), a drugi na strofantidin i cimarozu (metil-digitoksozu). Prema heterozidima gorocveta osetljive su sve domaće životinje, ali se najčešće truju ovce.

Sl. 86 ‒ Adonis vernalis (Fiori)

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 87 ‒ Adonis vernalis (Javlja se na suvim pašnjacima)

Gratiola officinalis L. — prolevak

Pripada familiji Scrophulariaceae. Naziv roda je od latinske reči gratia = milost, naklonost, jer se biljka nekad smatrala vrlo lekovitom.

Prolevak je višegodišnja zeIjasta biljka sa razvijenim, člankovitim rizomom sa koga polaze mnogobrojni adventivni korenovi. Nadzemni izdanci su uspravni, 20 do 50 cm visine, sa naspramno raspoređenim sedećim listovima. U pazuhu listova razvijaju se pojedinačni beli, relativno sitni cvetovi. Plod je mnogosemena čahura.

Prolevak je biljka vlažnih staništa. Veoma je rasprostranjena kraj bara, kanala i na močvarnim livadama. Nalazi se samo u nizijama. Nadzemni delovi su gorkog ukusa i otrovni jer sadrže akaloide: graciolin i gracioligenin. Ovi heterozidi su toksični za sve vrste domaćih životinja. Kod otrovanih životinja primećuje se slinjenje, povraćanje, količni grčevi sa krvavim prolivom i krv u mokraći.

Sl. 88 ‒ Gratiola officinalis (Larin)

Izostavljeno iz prikaza

Digitalis ambigua Murr. — žuti naprstak

To je biljka iz familije Scrophulariaceae. Ime roda dolazi od latinske reči digitale = naprstak, zbog oblika cveta.

Žuti naprstak je višegodišnja biljka sa razvijenim kratkim, račvastim rizomom. Stablo je uspravno, negranato, visine 40 do 70 cm. Listovi su sedeći, naizmeničnog rasporeda, eliptično-lancetasti. Na vršnom delu stabla krupni žuti cvetovi sakupljeni su u grozdastu cvast. Plod je čahura. Digitalis ambigua je rasprostranjena u svetlim šumama, šumskim progalama, na kamenitim i žbunastim padinama.

U biljci se nalaze glikozidi: digitalin, digitoksin i gitalin. Ovi glikozidi u terapijskoj dozi su kardiotonici. Prema ovim glikozidima naročito su osetljive pernate domaće životinje, a takođe ovce i koze. Kod velikih životinja toksična doza iznosi već oko 25 grama suvog lišća.

Heleborus odorus W. K. — kukurek

Pripada familiji Ranuculaceae. Naziv roda potiče od grčkih reči helein = odneti, a prenosno ubiti i bora = hrana, tj. smrtonosna biljka. Ime vrste odorus = mirisan, zbog arome cveta.

Kukurek je višegodišnja biljka sa veoma razvijenim rizomom. Stabljika u donjem delu je bez listova a u gornjem granata sa listovima i cvetovima. Listovi su krupni, kožasti i prstasto izdeljeni na 7 do 9 režnjeva. Na vrhu stabla još u toku zime (obično u februaru) razvija se 2 do 4, relativno krupna cveta, svetlo žute boje. Plod je mešak sa dugačkim kljunom. Kukurek je šumska vrsta, te se najčešće sreće u svetlijim šumama, ali rasprostranjen je i na pašnjacima među žbunastom vegetacijom. Materije koje uslovljavaju toksičnost kukureka su glikozidi: heleborin i heleborein. Sušenjem biljke toksičnost se ne smanjuje. Kod životinja otrovanih kukurekom, javlja se nesvestica, povraćanje, proliv.

Sl. 89 ‒ Heleborus odorus (Fiori)

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 90 ‒ Heleborus odorus (Cesta vrsta šumskih zajednica)

Izostavljeno iz prikaza

Sinapis arvensis L. — gorušica

Gorušica je biljka iz familije Brassicaceae. To je jednogodišnja biljka. Stablo je obično veoma razgranato, visoko 30 do 60 cm. Donji listovi su krupniji na dugačkim drškama, perasto ili lirasto režnjeviti, a gornji manji, lancetasti sa nepravilno nazubljenim obodom. Na vršnim delovima izdanaka, u gustoj grozdastoj cvasti sakupljeni su relativno sitni žuti cvetovi. Plod je Ijuska oko 3 cm dužine. Seme je sitno, crno i glatko. Gorušica je tipična segetalna biljka, pa se najčešće i nalazi kao veoma rasprostranjen korov među usevima.

Biljka može da se koristi i za ishranu stoke sve do faze plodonošenja. Njena toksičnost dolazi do izražaja tek kada se formiraju plodovi i semena. U semenu se koncentriše glikozid sinigrin. Pod dejstvom enzima mirozina, koji je lokalizovan u određenim ćelijama semena, sinigrin se razlaže na gorušičino ulje koje deluje toksično. Ulje je bezbojna ili žućkasta tečnost, Ijutog ukusa i oštrog mirisa. Spolja izaziva upalu kože, a u organizmu paralizu centra za disanje. Do težih trovanja naročito mladih životinja, dolazi ako se u zrnastoj hrani seme gorušice nalazi u količini od 2,5%.

Saponizidne i ostale toksične biljke

Kao heterozidi i sponizidi se pod dejstvom razblaženih kiselina razlažu na dve komponente, glrkon koji je neki šećer i aglikon tzv. sapogenol. Rastvoreni su u ćelijskom soku. Nalaze se u svim biljnim organima, ali najčešće nagomilavaju u podzemnim organima, plodovima i semenima.

Agrostemma githago L. — kukolj

Kukolj je jednogodišnja biljka iz familije Caryophylaceae. Naziv roda potiče od grčkih reči agros = polje i stemma = venac, jer se biljka koristila za pletenje poljskih venaca.

Stablo je jednostavno ili samo u gornjem delu granato. Linearni, sitno maljavi listovi su naspramno raspoređeni. Na dugačkim cvetnim drškama nalaze se krupni, tamnocrveni cvetovi zvonastog oblika. Plod je izdužena čahura sa mnogo semena. Seme je bubrežasto, tamnosmeđe ili crne boje. Agrostemma githago je jedna od naših najpoznatijih segetalnih biljaka. Uglavnom je rasprostranjena u njivskim kulturama, prvenstveno u pšenici. Ređe se nalazi po neobrađenim i zakorovljenim mestima.

Kod kukolja je otrovno seme koje sadrži saponizid gitagin. Prema gitaginu najosetljivija je živina, zatim konji, svinje pa goveda. Ovce su skoro neosetljive. Gitagin napada digestivni trakt, nervni sistem i razara eritrocite. Letalne doze su 5 grama na kilogram težine, a kod svinja 2 grama.

Sl. 91 ‒ Agrostemma githago (Fiori)

Izostavljeno iz prikaza

Saponaria officinalis L. — sapunjača

To je višegodišnja biljka iz familije Caryophylaceae. Naziv roda je od latinske reči sapo = sapun, jer zbog sadržaja saponizida biljka (koren) pri trljanju u vodi stvara penu.

Sa razvijenog, granatog rizoma razvija se nadzemni izdanak — stablo koje se u gornjem delu malo grana. Visina biljke je 30 do 90 cm. Na stablu se nalaze naspramno raspoređeni, sedeći eliptični listovi. Na vrhu izdanka cvetovi su sakupljeni u metličastu cvast. Krunični listići su bele ili beloružičaste boje. Plod je mnogosemena čaura. Semena su sitna, bubrežasta, crvenosmeđa ili crna.

Sapunjača raste na svežim i vlažnim staništima, obično pored ograda, kanala, uz obale reka, u vrbacima i na vlažnim livadama. Otrovni saponozid saporubrozid nalazi se u svim delovima, ali najviše u korenu.

Sl. 92 ‒ Saponaria officinalis (Fiori)

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 93 ‒ Ranunculus acer (Fiori)

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 94 ‒ Euphorbia cyparissias (Fiori)

Izostavljeno iz prikaza

Ranunculus acer L. — Ijutić

Naziv roda od rana = žaba, jer većina vrsta ovog roda živi na vlažnim mestima, na ivici bara i duž potoka. Ime vrste Acer = oštrog, Ijutog ukusa.

Ljutić je trajna biljka iz familije Ranunculaceae. Stablo je uspravno, granato, visine 30 do 50 cm. Donji listovi su na dugačkim drškama, prstasto deljeni, dok su listovi na stablu na kratkim drškama, skoro sedeći. Na vršnom delu stabla i bočnih izdanaka nalaze se sjajnožuti cvetovi. Cveta sredinom aprila i u tom periodu na vlažnijim mestima, gde je obilno zastupljen, predstavlja opasnost za stoku na ispaši. Kao i većina drugih vrsta iz roda Ranunculus i ovaj Ijutić u svežem, zelenom stanju je otrovan. Toksični su svi delovi biljke usled prisustva anemonola. Sušenjem biljke anemonol se raspada u jedinjenja koja nisu otrovna, te Ijutić u senu ne predstavlja opasnost za domaće životinje. Simptomi kod obolelih životinja su poremećaji organa za varenje — povraćanje, krvav proliv i grčevi.

Sl. 94 ‒ Euphorbia cyparissias (Fiori)

Izostavljeno iz prikaza

Euphorbia cuparissias L. — mlečika

Naziv roda je po grčkom lekaru iz I veka p. n. e. Euphorbosu. Ime vrste Cyparissias = čempresolika, kao čempres.

Mlečika je višegodišnja zeljasta biljka iz familije Euphorbiaceae. Iz bokora polazi 3 do 6 uspravnih stabljika, visine 15 do 40 cm, sa sedećim linearnim listovima. Jedan ženski i više muških cvetova sakupljeni su u zajednički omotač i grade specifičnu cvast — cijacium koji podseća na štitastu cvast. Mlečika je veoma česta biljka na sunčanim, toplim i suvim staništima brdskih i planinskih pašnjaka i livada.

Sl. 95 ‒ Euphorbia cyparissias (Veoma zastupljena u mnogim tipovima livadsko-pašnjačkih zajednica

Izostavljeno iz prikaza

U svim biljnim delovima nalazi se mlečni sok koji sadrži veoma otrovni euforbin, anhidrid euforbijske kiseline. Suve biljke su mnogo manje otrovne od svežih.

Pteris aquilina L. — bujad

Naziv roda od grčke reči pteron = krilo, pošto je list perasto deljen. Ime vrste aquilinus = orlovski, jer list podseća na krilo ptice, orla.

Bujad je višegodišnja paprat iz familije Polypodiaceae. Sa veoma razvijenog podzemnog stabla polaze krupni, kožasti, perasto deljeni listovi. Lisne drške su dugačke, gole a liske dvostruko ili trostruko peraste. Bujad
je široko rasprostranjena paprat. Stanovnik je svetlih listopadnih šuma, raste na prosekama, krčevinama, požarištima i na brdsko-planinskim pašnjacima. Kod nas je naročito rasprostrarijena na velikim površinama u Lici, Baniji i Kordunu gde gusto obrasta tlo stvarajući tzv. bujadišta.

Mladi, još nerazvijeni listovi mogu se koristiti u ishrani, kao i rizom koji je veoma bogat skrobom. Stariji listovi bujadi sadrže otrovnu pteritonsku kiselinu i anhidrid amorfnog filicina koji deluje toksično. U biljci se nalazi i antivitaminski faktor koji izaziva avitaminozu (BJ. Veće količine bujadi u senu posebno su opasne za telad i junad. Uticaj bujadi na hematuriju (pojavu krvi u mokraći) i kod malih količina u toku dužeg perioda dokazana je u veterinarskoj medicini.

Sl. 96 ‒ Pteridium aquilinum (Larin)

Izostavljeno iz prikaza

Nephrodium filix mas (L.) Rich. — navala

Naziv roda od grčke reči nephros = bubreg, zbog bubrežastog oblika induzijuma — kožice koja pokriva grupu sporangija (sorus) na listu. Ime vrste Filix = paprat, mas — muška.

Navala je višegodišnja paprat iz familije Polypodiaceae. Obrazuje gust bokor listova, dužine 40 do 100 cm. Mladi listovi, koji se razvijaju sa vrha rizoma, uvijeni su u obliku puža i gusto obrasli žućkastim Ijuspicama. Navala je šumska biljka, vrlo česta u tamnijim i vlažnijim listopadnim i četinarskim šumama na visinama od 2.000 metara. Toksični delovi biljke su stariji listovi i rizom, koji sadrže filicinsku kiselinu i filmaron. Kao i kod bujadi trovanje navalom se dešava, ukoliko se nađe u senu.

Sl. 97 ‒ Polystichum filix mas (Larin)

Izostavljeno iz prikaza

Lekovite biljke

U prirodi se nalaze biljke koje sadrže izvesne medicinski aktivne materije sa određenim lekovitim dejstvom na Ijudski i životinjski organizam. Takve biljke koriste se od davnina i bile su poznate starim civilizacijama i narodima. U prošlosti Kinezi, Arapi, Indusi, Grci i Rimljani koristili su mnoge biljke za lečenje Ijudi i životinja. Savremena farmaceutska industrija koristi mnoge biljke za ekstrakciju medicinski aktivnih materija. Sa razvitkom hemije i farmaceutske industrije došlo je do masovne proizvodnje raznih lekova sintetičkim putem koji zamenjuju neke lekovite biljke. Masovna i česta upotreba ovih preparata ostavlja određene posledice na organizam. To je jedan od razloga što se u poslednje vreme paralelno sa sintetičkim preparatima koriste ponovo u većoj meri i lekovite biljke. Industrija lekova nije umanjila značaj upoznavanja, sakupljanja i korišćenja lekovitih biljaka jer neke po svom lekovitom dejstvu su nezamenljive.

U našoj narodnoj medicini široko je rasprostranjena upotreba lekovitih biljaka. Međutim, česte su i zablude o pravom dejstvu pojedinih biljaka.

Veliki broj otrovnih biljaka istovremeno se koriste i kao lekovite. Granica između otrovnog i lekovitog dejstva zavisi od jačine upotrebljene doze. U medicinski aktivne materije dolaze akaloidi, glikozidi, tanini, saponini, sluzi, etarska ulja i druge materije. Neke od ovih materija kao akaloidi i glikozidi istovremeno imaju otrovno i lekovito dejstvo. Izrazito otrovne biljke kao velebilje, tatula, mrazovac i bunika istovremeno su otrovne i lekovite. Seme mrazovca upotrebljava se kao sredstvo protiv reumatizma i za spravljanje različitih lekova. Paprat navala je otrovna biljka, međutim, njen rizom se koristi kao lek protiv pantljičare.

Broj lekovitih biljaka u prirodi je veliki. One se nalaze skoro u svim sistematskim grupama biljnog sveta. Među algama ima niz lekovitih predstavnika. Jedna od takvih je laminarija koja sadrži jod te se koristi u lečenju štitne žlezde. Mnoge gljive imaju određeno lekovito dejstvo. Posle Flemingovog otkrića da podoga kulture gljiva roda Penicilium sprečava razvoj nekih mikroba, došlo je do masovne kulture gljiva u medicinske svrhe. Veliki broj gljiva, naročito iz familije Aspergilaceae, danas se koristi za izradu antibiotika.

Mnoge golosemenjače takođe se koriste kao lekovite biljke. Na primer, somina se koristi u narodnoj medicini za lečenje mokraćnih organa.

Najveći broj lekovitih biljaka pripada cvetnicama. Njihova upotreba veoma je rasprostranjena zbog čega se masovno sakupljaju. Mnoge od ovih biljaka u narodu se od davnina upotrebljavaju. Kopriva na primer poznata je po upotrebi za prečišćavanje mokraćnih organa. Listovi crnog sleza služe za ispiranje obolelih očiju.

Neke biljke koje se koriste u ishrani domaćih životinja istovremeno služe i kao lekovite. Žigovi zvetova kukuruza sadrže izvesne aktivne materije koje se koriste u lečenju mokraćnih organa. Pirinčana voda je odično sredstvo protiv proliva. Ovas, raž i ječam takođe imaju određeno lekovito dejstvo. Mnoge druge hranljive biljke, zatim razno voće kao i neke drvenaste biljke poznate su po sadržaju medicinski aktivnih materija.

Lekovite biljke su kod nas rasprostranjene na livadama, pašnjacima, u šumi, pored reka, na kamenjarima i na mnogim drugim mestima. Sakupljanje lekovitih biljaka ekonomski je značajno za našu privredu jer se koriste kao sirovina za industriju i za izvoz. Neke od ovih biljaka široko su rasprostranjene u prirodi kao, na primer, kamilica, žalfija ili slez dok se druge gaje u kulturi za potrebe farmaceutske industrije.

Althaea officinalis L. — beli slez

Naziv roda je od grčke reči althos — lek, jer su je stari Grci koristili kao lekovitu biljku. Beli slez je višegodišnja biljka iz familije Malvaceae. Odikuje se veoma razvijenim i razgranatim korenom. Nadzemna stabljika, visine 50 do 150, pa i više cm, obrasla je gustim svilastim dakama. Listovi su na kratkim drškama spiralno raspoređeni na stablu. U pazuhu listova razvija se grupa cvetova beloružičaste boje.

Rasprostranjena je po rečnim ostrvima, na vlažnim livadama, pored reka, u žbunastoj vegetaciji i na slabo slanim zemljištima. U mnogim zemljama beli slez se gaji u kulturi, jer koren gajene biljke sadrži više sluzi od divljeg. U narodnoj medicini beli slez je odavno poznat kao biljka kojom se leče bolesti organa za disanje. U tu svrhu se koristi koren koji je bogat sluzima. U korenu se nalazi 30 do 35% sluzi. Sluz se rastvara u vodi te se ekstrahuje držanjem korena u hladnoj vodi oko 2 časa. U stočnoj ishrani značaj imaju nadzemni organi, jer u listovima, cvetovima i plodovima takođe ima sluzi.

Achilea milefolium L. — hajdučka trava

Naziv roda je po grčkom junaku Ahilu koji je ovom biljkom iscelio ranu Telefusu. Ime vrste od mile = hiljada i folium = list, jer je list sitno izdeljen. Hajdučka trava je višegodišnja biljka sa uspravnim nerazgranatim stablom na čijem se vrhu nalaze sitni beli cvetovi sakupljeni u grozdastu cvast. Na stablu se nalaze sedeći, veoma izreckani listovi.

Rasprostranjena je na svim, sem na izrazito močvarnim i vlažnim satništima. Sadrži vitamin K, oko 0,4% etarskog ulja, gorki akaloid ahilein i neke smole. Deluje antiflogistično (ublažava zapaljenje) i baktericidno.

Matricaria chamomila L. — kamilica

Naziv roda potiče od latinske reči matrix = materica, jer deluje lekovito na nju. Kamilica je jednogodišnja biljka karakterističnog mirisa iz familije Compositae. Stabljika je razgranata. Na vrhu stabla i bočnih grana nalazi se po jedna cvetna glavica, koja po obodu ima bele jezičaste, a u sredini žute cevaste cvetove. Rasprostranjena je na njivama, pašnjacima, pored puteva i nasipa. Lekovito dejstvo uglavnom dolazi od etarskog ulja koga ima oko 0,4%. Antiflogistično dejstvo se zasniva na sužavanju te se u narodnoj medicini upotrebljava za ispiranje očiju, usta, grla, opekokrvnih kapilara koji su kod raznih upala prošireni. Deluje i kao antiseptik te se u narodnoj medicini upotrebljava za ispiranje očiju, usta, grla, opekotina i rana na koži.

Plantago media — bokvica

Naziv potiče od latinske reči planta = taban, zbog oblika lista koji je sličan tragu stopala.

Bokvica ima uspravnu stabljiku visine do 40 cm pri čijoj se osnovi nalazi lisna rozeta a na vrhu valjkasta cvast. Bokvica je veoma rasprostranjena među travnim zajednicama brdskog pojasa. Upotrebljava se prilikom raznih krvarenja i plućnih bolesti, a spolja protiv čireva, rana, ujeda i zapaljenja na koži.

Salvia officinalis — žalfija

Naziv je od latinske reči salvare = spasti, izlečiti se, jer se upotrebIjava u lečenju. Žalfija je višegodišnja biljka iz familije Lamiaceae. Prijatnog je mirisa, sa naspramnim listovima i cvetovima pršljenasto raspoređenim na stabljici. Rasprostranjena je na skeietoidnim i suvim staništima. Cela biljka je veoma karakteristične arome. Sadrži 1,5. do 2,5% etarskog ulja. Glavni sastojei etarskog ulja su terpenski akohol — cineol i keton — tujon. Upotreba žalfije u narodnoj medicini je raznolika; kod raznih upala, kašlja i prehlade. Žalfija je odična medonosna biljka.

Thymus serpylum — majčina dušica

Ime roda potiče od grčke reči thymos = tarnjan, zbog mirisa ove biljke koji je sličan mirisu tarnjana.

Majčina dušica je višegodišnja poludrvenasta biljka iz familije Labiatae. Razvijena je u obliku jastučastih žbunića sa sitnim naspramnim listovima i cvetovima na vrhu grana. U našoj zemlji je veoma rasprostranjena njena na livadama, pašnjacima i kamenjarima. Voli suvlja i sunčana mesta. Cela biljka je veoma prijatnog aromatičnog mirisa i ukusa. Za upotrebu se sakupljaju zeljasti delovi, tj. vrhovi grančica na kojima se nalaze cvetovi. Lekovito dejstvo potiče od etarskog ulja koga ima oko 1%. Glavni sastojak ulja je cimol — ugljovodonik (C10H14) i timol — fenol. Ulazi u sastav raznih preparata protiv velikog kašlja, a koristi se u kozmetici kao sastavni deo nekih zubnih pasta.

Valeriana officinalis — odoljen

Naziv roda potiče od latinske reči valere = biti zdrav, jer se upotrebljava za lečenje raznih bolesti.

Odoljen je višegodišnja zeljasta biljka iz familije Valerianaceae. Visoka je od 0,5 do 1,5 m. Šuplja stabljika odoljena je na vrhu razgranata i nosi sitne cvetove sakupljene u cvasti slične štitu. Listovi su neparno perasti, donji sa dugim drškama dok su gornji sedeći. Rasprostranjena je na vlažnim livadama, pored reka i potoka, na obodima šuma i u šumama.

Odoljen sadrži najviše droge u rizomu, koji se i koristi za njeno dobijanje. Sadrži oko 3% etarskog ulja, sluzi, dva akohola (hatinin i valerin). Glavni sastojak etarskog ulja je bornilizovalerijanat koji je po hemijskoj prirodi estar. Enzimatskom hidrolizom bornilizovalerijanat se razlaže na razne organske kiseline — mravlju, sirćetnu, buternu, izovalerijansku i valerijansku kao i akohol borneol (C10H17OH). Veoma se mnogo upotrebIjava kao sedativum. Čaj i Valerijanove kapljice upotrebljavaju se kod nesanice, neuroza, za umirenje srca, kod nervoznog stomaka i drugim bolestima na nervnoj bazi.