Brz razvitak nauke poslednjih dvadesetak godina omogućio je da se bolje i potpunije razjasni niz problema stočarske proizvodnje, a u izvesnim slučajevima doveo je i do sasvim novih shvatanja, koja iz osnova menjaju poglede na tehniku odgajivanja i ishrane domaćih životinja. Veoma brojna naučna ispitivanja omogućila su da se upotpune znanja o hranljivim materijama koje su potrebne životinjama za njihovo održavanje i raznovrsnu proizvodnju, kao i da se iznađu pogodni načini za podmirivanje potreba u tim materijama. Na osnovu ovih saznanja razrađena je tehnika ishrane pomoću koje se u znatnoj meri može povećati proizvodnost stoke.
Savremena i rentabilna stočarska proizvodnja danas se ne može zamisliti bez dobre i pravilne organizacije ishrane, a ovo opet zahteva od stručnjaka solidno poznavanje teorije i dostignuća u praktičnoj tehnici ishrane. Zbog toga je ova knjiga namenjena u prvom redu stručnjacima koji se bave stočarskom proizvodnjom kao i onima koji žele da se upoznaju s teorijom i savremenom praksom ishrane domaćih životinja. Iz veoma obimnog materijala nastojao sam da odaberem onaj koji je za našu praksu interesantan i koji može koristiti našim stručnjacima u sticanju šireg znanja, kao i u iznalaženju praktičnih rešenja za probleme koji se svakodnevno javljaju u njihovom radu. Iz tog razloga obratio sam posebnu pažnju izlaganju onih procesa u ishrani čije je poznavanje neophodno za pravilno i potpuno razumevanje normativa i drugih preporuka u organizaciji ishrane stoke.
Raspodela i obrada materije iz ishrane domaćih životinja izvršena je po uzoru na standardna dela strane literature, a pritom su korišćeni i podaci najnovije literature koja mi je stajala na raspoloženju. Najveći deo ilustracije potiče iz navedene literature.
Č. O.
Sadržaj
OPŠTI DEO
SASTAV ŽIVOTINJSKOG I BILJNOG ORGANIZMA
Sastav životinjskog tela
Sastav biljaka
HRANLJIVE MATERIJE
Voda
Ugljeni hidrati
Promet ugljenih hidrata
Sirove masti
Proteini
Amino kiseline
Promet proteina
Neorganske ili mineralne materije
Kalcijum i fosfor
Magnezijum
Natrijum, kalijum i hlor
Gvožđe
Bakar
Kobalt
Jod
Sumpor
Mangan
Vitamini
Vitamin A
Vitamin D
Vitamin E
Vitamin K
Vitamini B kompleksa
Tiamin — Vitamin B1
Riboflavin — Vitamin B2
Nikotinska kiselina
Vitamin B6
Pantotenska kiselina
Biotin
Holin
Folna kiselina i srodni faktori
Vitamin B12 i APF
Ostali faktori B kompleksa
Opšta važnost vitamina B kompleksa
Vitamin C
Polifenoli
SVARLJIVOST HRANIVA
Faktori koji utiču na svarljivost
BILANSI U ISHRANI
Bilans azota
Bilans ugijenika
Bilans energije
SISTEMI OCENJIVANJA HRANLJIVE VREDNOSTI STOČNE HRANE
Svarljive hranljive materije
Keinerova skrobna vrednost
Toplotne jedinice
Ječmene jedinice
Ovsene jedinice
Nedostaci postojećih sistema ocenjivanja hraniva
NORMIRANJE ISHRANE DOMAĆIH ŽIVOTINJA
Uzdržne potrebe u hrani
Osnovni metabolizam
Produktivne potrebe u hrani
Porast
Reprodukcija
Laktacija
Rad i tov
DRUGI DEO
HRANIVA
POJAM HRANIVA I FAKTORI KOJI UTIČU NA NJIHOV SASTAV
PAŠA
SENO
Načini spremanja sena
Sušenje sena na zemlji
Sušenje sena na napravama
Veštačko sušenje sena
KULTURE ZA SENO I ZELENU HRANU
Leguminoze
Lucerka
Crvena đetelina
Ostale leguminoze
Kukuruz
Sirak
Sudanska trava
Muhar i proso
Žitarice
Uljana repica
Stočni kupus
Slama i pleva
Lisnik
KORENASTO KRTOLASTE BILJKE I SOČNI PLODOVl
Krompir
Čičoka ili topinambur
Stočna repa
Šećerna, polušećerna repa i ugarnjača
Stočna mrkva
Bundeve
VOĆE
SILAŽA
Osnovi siliranja
Spremanje silaže
Kulture za silažu
ZRNASTA HRANIVA
Zrnevlje žitarica
Zrnevlje i semenje ostalih biljaka
INDUSTRIJSKI PROIZVODI
Sporedni proizvodi mlinske industrije
Sporedni proizvodi industrije ulja
Sporedni proizvodi industrije skroba
Sporedni proizvodi industrije alkohola i piva
Kvasac
Sporedni proizvodi industrije šećera
HRANIVA ŽIVOTINJSKOG POREKLA
Mleko i sporedni proizvodi pri preradi mleka
Sporedni proizvodi pri preradi mesa i ribe
OTPACI LJUDSKE HRANE
MINERALNA HRANIVA
INDUSTRIJSKE SMEŠE STOČNE HRANE
PRIPREMANJE STOČNE HRANE PRED HRANJENJE
Pripremanje kabaste hrane
Pripremanje koncentrovanih hraniva
POSEBNI DEO
ISHRANA GOVEDI
Ishrana krava muzara
Potrebe u hrani za krave muzare
Hranljive materije potrebne za proizvodnju mleka
Energetske potrebe
Potrebe u proteinima
Potrebe u mastima
Potrebe u mineralnim materijama
Potrebe u vitaminima
Pripremanje hrane
Faktori koji utiču na mlečnost i kvalitet mleka
Norme za krave muzare
Ishrana zasušenih krava
Potrebe za razvitak teleta
Potrebe u hrani za sledeću laktaciju
Obroci za zasušene krave
Organizacija ishrane krava
Osnovni zahtevi pravilne ishrane
Raspored hranjenja
Zimska ishrana krava
Letnja ishrana krava
Ishrana podmlatka govedi
Potrebe u hranljivim materijama
Norme za telad
Tehnika ishrane teladi
Ishrana podmlatka govedi posle odlučivanja
Ishrana bikova
Ishrana radnih grla govedi
Tov govedi
Tovna sposobnost govečeta
Potrebe u hranljivim materijama za tov govedi
Načini tova
Tov teladi
Tov za „Baby beef“
ISHRANA OVACA
lshrana priplodnih ovaca
Ishrana jagnjadi
lshrana priplodnih ovnova
Tov jagnjadi i ovaca
Ishrana koza
ISHRANA KONJA
Iskorišćavanje hrane kod konja
Ishrana konja kada ne rade
Proizvodnja rada i potrebe u hranljivim materijama za konje koji rade
Norme za radne konje
Hraniva za konje i tehnika ishrane
Ishrana kobila
Ishrana ždrebadi
Ishrana pastuva
Ishrana mula i magaraca
ISHRANA SVINJA
Iskorišćavanje hrane
Potrebe u hranljivim materljama
Ishrana krmača
Hraniva za krmače i ostale svinje
Ishrana krmača dojara
Ishrana prasadi
Ishrana odlučene prasadi
Ishrana nerastova
Tov svinja
Tov mladih svinja mesnatih rasa
Antibiotici u tovu svinja
Polumasni tov
Masni ili ekstezivan tov
Brzi tov masnih svinja
Tov odraslih grla izlučenih iz priploda
Držanje svinja na paši
ISHRANA ŽIVINE
Potrebe u hranljivim materijama
Hraniva i tehnika ishrane
Ishrana ćuraka
lshrana plovki
Ishrana gusaka
Orijentacione norme za ishranu živine
Tov živine
TABLICE
VAŽNIJA UPOTREBLJENA LITERATURA
REGISTAR
Uvod
Domaće životinje u prvom redu služe za proizvodnju ljudske hrane i odlikuju se sposobnošću da razna biljna hraniva, manje podesna ili potpuno nepodesna za Ijudsku ishranu, preradjuju u svom organizmu u ukusnu i koncentrovanu hranu visoke hranljive vrednosti kao što je meso, mast, mleko i jaja. Pored toga, domaće životinje daju i razne sirovine potrebne za zanatsku i industrijsku preradu, a neke se upotrebljavaju i za rad. Najzad, sve daju djubre koje je od naročite važnosti za održavanje plodnosti zemljišta.
Vrednost svake pojedine domaće životinje zavisi od količine i kvaliteta proizvoda koji ona daje, a potpuna i praviina ishrana je osnovni uslov da se njena proizvodna svojstva što potpunije iskoriste. Najrentabilnija će biti ona grla koja najviše i dugo proizvode a pritom ostaju zdrava i za jedinicu proizvoda troše što manje hrane. Prema tome, iskorišćavanje domaćih životinja je zasnovano na njihovoj ishrani. Ishrana je ta koja selekcioneru omogućava stvaranje ranostasnijih i visokoproduktivnih rasa a odgajivaču rentabiinu i kvalitetnu proizvodnju. Ishrana mora da obezbedjuje ne samo visoke priraste ili momentane potrebe visoke proizvodnje, već takodje potrebne hranljive materije za pravilan razvitak svih unutrašnjih organa i žlezda čije funkcije omogućuju da životinje pri visokoj proizvodnji podnose napore bez štete po zdravlje i da im proizvodni život bude što duži. Nedovoljna ili nepotpuna ishrana, naprotiv, onemogućava pravilan razvitak organizma i iskorišćavanje njegovih proizvodnih svojstava, te slabi njegovu otpornost. Dobra organizacija stočarske proizvodnje mora, dakle, biti, zasnovana na dobrom poznavanju potreba životinja i načina njihovog podmirivanja, što drugim rečima znači da mora biti zasnovana na nauci o ishrani životinja.
Nauka o ishrani domaćih životinja proučava potrebe životinjskog organizma u hranljivim materijama koje su neophodne za održavanje životnih funkcija i raznovrsnu proizvodnju, kao i najpodesnije načine za podmirenje tih potreba. U tom cilju ona proučava hranljive materije i njihov metabolizarn u organizmu, sastav i svojstva raznih hraniva i način njihovog iskorišćavanja u organizmu, utvrdjuje najpodesnije načine spremanja stočne hrane i sastavljanje obroka, te tehniku ishrane pojedinih vrsta i kategorija domaćih životinja.
Nauka o ishrani domaćih životinja relativno je mlada nauka, koja se najpre počela razvijati u okviru fiziologije. Posle otkrića da je disanje oksidativni proces i izvor toplote koja se razvija u telu, fiziolozi uvode hemijske metode u proučavanje životnih procesa, proučava se sastav tela životinja i sastav stočne hrane, te se upoznavaju potrebe životinja u proteinima, mastima i ugljenim hidratima. Proučavajući razne funkcije životinjskog organizma koje su u vezi s ishranom, nauka je u toku XIX veka od hranljivih materija poznavala uglavnom samo masti, proteine, ugljene hidrate i nekoliko minerala i proučavala njihovu ulogu. U tom periodu upoznavaju se osnovni principi stvaranja mesa i masti u organizmu (Kirchoff i Voidt kod mesoždera, Henneberg kod biljoždera) i dolazi se do saznanja da nije dovoljno proučavati samo hemijski sastav hraniva da bi se pravilno mogla ođrediti njihova hranljiva vrednost, već da treba poznavati i njihovu svarljivost. Najznačajniji radovi iz tog perioda pripadaju Hennebergu i Stohmann-u koji su proučavali svarljivost, usavršili su hemijske metode za ispitivanje sastava stočne hrane i od njih potiče podela hranljivih materija na sirove proteine, sirove masti, bezazotne ekstraktivne materije i sirovu celulozu. Ta podela se još i danas primenjuje.
Početkom XX veka pojavljuju se u nauci o ishrani domaćih životinja dve krupne ličnosti — Oskar Kelner (O. Kellner) u Nemačkoj i Armsbi (Armsby) u SAD, koji na osnovu proučavanja iskorišćavanja stočne hrane naučno razrađuju sistem ocenjivanja hranljive vrednosti hrane na bazi njenog produktivnog dejstva odnosno energetske vrednosti. U isto vreme dolazi do otkrića vitamina, zatim do upoznavanja amino kiselina i njihove uloge, te upoznavanja osnovne uloge pojedinih elemenata, tako da se danas zna da organizam životinje treba više od 40 različitih hranljivih materija, dok su pre sto godina bile poznate samo tri. Ovo je omogućilo znatan napredak u tehnici ishrane i dovelo do potpunijeg iskorišćavanja proizvodnih svojstava domaćih životinja. Velik napredak je učinjen i na polju pripreme stočne hrane. Međutim, još uvek smo prilično daleko od toga da bi smo mogli smatrati da smo upotpunili Iistu materija potrebnih za potpun i pravilan razvitak životnih i produktivnih funkcija životinjskog organizma ili da smo upoznali i savladali najpodesnije načine i tehniku pripremanja stočne hrane i obroka ili pak tehniku same ishrane.
U toku svog razvitka nauka o ishrani domaćih životinja izdvojila se u posebnu nauku. Razrađena je posebna metodika za specifična ispitivanja, ali se koristi metodika i tehnika i drugih nauka — hemije, fiziologije, fizike, mikrobiologije itd. Hemija je dala metodiku za ispitivanje sastava hrane, sastava životinjskog organizma i njegovih produkata; omogućila je izdvajanje i sintezu pojedinih materija a time i ispitivanje njihove specifične uloge u organizmu; fiziologija je omogućila upoznavanje funkcija organizma; mikrobiologija je omogućila upoznavanje uloge mikroorganizma u varenju hrane, naročito kod preživara, te u snabdevanju organizma vitaminima i aminokiselinama; fizika je dala izotope, čija primena u najnovije vreme doprinosi potpunijem upoznavanju metabolizma itd. Pomoću navedenih metodika došlo je do niza važnih otkrića na polju nauke o ishrani domaćih životinja. Ali nimalo manji značaj imaju i takozvani naučnopraktični ogledi. Oni su dali niz praktičnih rešenja, koja su direktno doprinela povećanju stočne proizvodnje i poboljšanju kvaliteta stočnih proizvoda.
Na osnovu svega toga razrađeni su principi i tehnika ishrane domaćih životinja na kojima se zasniva savremena stočarska proizvodnja.
Industrijski proizvodi
Sporedni proizvodi mlinske industrije
Mekinje su glavni i najvažniji sporedni proizvod pri meljavi žitarica. Njihov kvalitet zavisi od vrste žitarica i načina meljave. U mekinje ulaze uglavnom spoljni omotači zrna a i jedan deo brašna, te njihov hemijski sastav i hranljiva vrednost zavise od odnosa u kom se nalaze oba ova sastojka. Ako se iz žita vadi veći % brašna, mekinje će sadržavati više celuloze a manje skroba i drugih lako svarljivih ugljenih hidrata, biće voluminoznije i imaće manju svarljivost.
Najkvalitetnije su pšenične mekinje. One sadrže u proseku oko 12-14% svarljivih proteina, oko 4,5% masti i 10% sirove celuloze, a njihova je ukupna hranljiva vrednost za oko 20% manja od vrednosti ovsa. Mekinje sadrže oko i 29% P, te su jedno od najbogatijih hraniva u fosforu, ali imaju malo Ca a od vitamina sadrže samo neke iz B grupe i to: tiamin, nikotinsku kiselinu i dr.
Pšenične su mekinje vrlo ukusne, Sprečavaju zatvore i upotrebljavaju se za ishranu svih vrsta i kategorija domaćih životinja. Naročito ih je dobro davati ženskim priplodnim grlima posle porođaja; vrlo povoljno utiču na priplodna svojstva muških grla, a takođe na lučenje mleka kod ženskih grla. Prema stečenim iskustvima mekinje najpovoijnije utiču na mlečnost kad se u obroku krava muzara nalaze u količini od 25-35% smeše koncentrata. Dobro je ako se radnim konjima kad ne rade l/3 koncentrata zameni mekinjama. One se daju i svinjama kad u obroku ne dobivaju drugu kabastu hranu, ali ih ne valja davati mnogo prasadima i tovljenicima, jer su voluminozne. Mekinje se stavljaju i u smeše za živinu, ali tad ostali koncentrati moraju biti lako svarljivi i visoke hranIjive vrednosti. U tom slučaju stavlja se u smeše za nosilje do 20% a za piliće 10-15% mekinja.
Ražene mekinje imaju približno istu hranljivu vrednost kao i pšenične, ali su slabijeg ukusa. Pri meljavi ječma i ovsa dobivaju se takođe mekinje, a njihov kvalitet vrlo varira i zavisi od količine plevica. Dobre ječmene mekinje mogu imati istu vrednost kao i pšenične, pa čak i veću, dok su ovsene znatno slabije, mogu da sadrže do 80% plevica i tad njihova vrednost odgovara uglavnom vrednosti prosečnog sena.
U mlinskoj preradi kukuruza mogu se dobiti razni proizvodi. Ako se melje brašno dobivam se mekinje koje imaju upola manje proteina od pšeničnih i njihovi proteini su slabijeg kvaliteta, ali one mogu imati znatno veću energetsku vrednost od pšeničnih mekinja. Najbolie se iskoriste kad se daju preživarima. Kad se vade klice iz kukuruza, onda se izdvajaju najveći deo masti i proteina, a ostatak zrna sastoji se pretežno iz skroba. Ovako prerađen kukuruz dobro se čuva, ima vrednost sličnu ostalim žitaricama. ali se pri upotrebi m .ra kombinovati s hranivima bogatim u proteinima. Kad se iz kukuruza vadi griz, onda se ostatak sastoji iz mekinja i klica i, ako se one ne odvajaju, sadrži dosta sireve celuloze, proteina i masti, te ima istu hranljivu vrednost kao i kukuruz.
Mlinska prašina sastoji se od brašna i mekinja koji se prilikom meljave rasture u mlinu i povremeno sakupljaju. Ona redovno sadrži prašinu a može imati i druge primese. Kvalitet mlinske prašine zavisi od količine primesa, a to se najbolje ocenjuje po boji. Ukoliko je svetlija, utoliko je njen kvalitet bolji. Pošto prašina može sadržavati razne primese, treba je oprezno upotrebljavati.
Prilikom ljuštenja ovsa, ječma, heljde, prosa i drugog dobivaju se ljuske koje sadrže veliku količinu sirove celuloze, imaju malu svarljivost, te upravo predstavljaju grubu kabastu hranu koja se po hranljivoj vrednosti približava slami.
Sporedni proizvodi industrije ulja
Semenje uljanih biljaka služi kao sirovina za proizvodnju ulja. Ono se u fabrikama ulja presuje ili ekstrahira, a ostatak koji ostaje posle ceđenja ulja upotrebljava se kao stočna hrana, pod nazivom uljane pogače ili uljana sačma odn. prekrupa, što zavisi od načina prerade. Uljane pogače su proizvod koji ostaje iza presovanja, a u prodaji se pojavljuju u vidu ploča odnosno pogača razne veličine. Pošto se presovanjem ulje ne može potpuno izdvojiti, u pogačama još uvek zaostaje prilična količina biljne masti. One sadrže u proseku 4-10 i više % masti, što zavisi od tehnološkog postupka i jačine presa. U novije vreme izdvajanje masti uglavnom se vrši ekstrakcijom pomoću benzina, ugljen-disulfida ili drugih rastvarača masti, jer se ovim postupkom može izdvojiti znatno veća količina ulja i na taj način sirovine bolje iskoristiti. Ostatak semenja posle ekstrakciie nalazi se u rasutom stanju i naziva se uljanom sačmom ili prekrupom i sadrži 1—3% masti, a u nekim siučajevima čak i ispod 1%. Uljane pogače zbog većeg sadržaja platnasti pokazale su se u ishrani krava muzara bolje od jako ekstrahirane sačme ali se danas malo proizvode. Ranije su se kod nas pretežno proizvodile pogače, te se taj naziv zadržao i za sačmu i prekrupu, tako da se pod pojmom uljane pogače najčešće podrazumevaju oba hraniva.
Iza izdvajanja ulja u ostacima semenja povećava se, u odnosu na celo zrno, količina proteina, ugljenih hidrata, mineralnih materija i nekih vitamina, tako da uljane pogače imaju visoku hranljivu vrednost. Naročito se odlikuju visokim sadržajem proteina (20—45 i više %), te služe kao odlično dopunsko hranivo za krave muzare i podmladak, ali se takođe daju i drugim životinjama kad raspoloživim hranivima ne možemo podmiriti potrebe u proteinima.
Uljane pogače odnosno sačma lako upijaju viagu i kvare se, te ih treba čuvati na suvom i promajnom mestu. Pri njihovoj nabavci mora se paziti na kvalitet, tj. da nisu ukvarene, što se može primetiti po izgledu i mirisu i da ne sadrže razne primese, a najbolje je kad se nabavljaju uz garanciju o hemijskom sastavu.
Najproširenija kultura za proizvodnju ulja je kod nas suncokret te suncokretova sačma zauzima prvo mesto u potrošnji sporednih proizvoda industrije ulja. Njen kvalitet zavisi od načina proizvodnje ulja i zbog toga dosta varira. Najbolja je sačma od oljuštenog semena i ona može da sadrži do 40% proteina koji imaju visoku svarljivost (92%). Mnogo više se proizvodi sačma od neoljuštenog semena, a njena vrednost zavisi od količine ljuske. Takva sačma sadrži 20—30% proteina, ali i oko 35% sirove celuloze, te u slučaju kad u njoj ima mnogo ljusaka, njena ukupna hranljiva vrednost odgovara vrednosti prosečnog sena, s tom razlikom što je bogatija u proteinima. Ovakva sačma pogodna je samo za preživare, dok je za svinje i živinu prekrupa.
Suncokretova sačma iako se čuva, ukusna je, ako nema suviše ljuski, i stoka je rado jede. Kravama muzarama može se davati sačme do 4 kg, podmlatku govedi do 1,5 kg, svinjama i ovcama do 1 kg, a konjima do 3 kg.
Sojine pogače spadaju u najkvalitetnije pogače. One ostaju iza kuvanja i presovanja kao pogače i sadrže 4-5% masti, ili posle ekstrakcije kao prekrupa i tad sadrže ispod 1% masti. Sojine pogače imaju u proseku 36—40% svarljivih proteina, ali su siromašne u mineralnim materijama i vitaminima. Vrednost njihovih proteina, ako je seme bilo kuvano, prilično je visoka, te se zbog toga one koje su dobivene ekstrakcijom na niskim temperaturama moraju pre puštanja u prodaju zapariti, da bi se poboljšao ukus i kvalitet proteina. Ako sojina sačma ima sirov ukus, onda znači da u toku proizvodnje nije bila dovoljno zagrevana i u tom slučaju, ako služi za ishranu svinja i živine, mora se pre davanja prokuvati. Sojine pogače su odlično hranivo za krave muzare, pogotovo ako sadrže veći % masti, ali ako se stavljaju u obrok u većoj količini, one utiču na kvalitet mlečne masti i daju mekan maslac. Upotrebljavaju se u ishrani teladi, ovaca i jagnjadi kao dopunsko proteinsko hranivo a mogu se davati i konjima, kad je potrebno da se dopuni količina proteina u obroku, ali ne više od 0,5 kg. One su za svinje najkvalltetnije biljno-proteinsko hranivo, a daju se u smeši s drugim koncentratima. U smeše se stavlja do 10% ovih pogača, jer u većoj količini daju meku slaninu. Sojine pogače mogu donekle da zamene u ishrani svinja hraniva životinjskog porekla, ali ne pre nego Sto prasad dostignu težinu od 30 kg, i to pod uflovom da se drže na dobroj paši. Ako nema paše onda ova zamena dolazi u obzir tak kad dostignu težinu od oko 55—60 kg. U ovom slučaju daje se samo toliko sojinih pogača koliko je potrebno da se izbalansira obrok u količini proteina. Sojine pogače su odlično hranivo za priplodne krmače, ali ih uvek treba davati uz pašu ili seno leguminoza i to u količini od 10—15% obroka, a pošto su siromašne u mineralnim materijama važno je da se posebno dodaju mineralna hraniva. One su i za živinu odlično hranivo i stavljaju se u razne smeše za ishranu živine.
Repičine pogače sadrže oko 28% svarljivih proteina, a njihova vrednost zavisi od načina ceđenja ulja. Ako se pre ekstrakcije ne zagrevaju do 100° C, onda se u njima očuva jedan ferment koji − kad se pogače pre hranjenja namoče u toploj vodi — razlaže glikozide, te dolazi do stvaranja izvesnih otrovnih materija koje izazivaju zapaljenja crevnog i mokraćnog kanala. Pošto pri ishrani ovim pogačama može doći do trovanja i uginuća, treba ih vrlo oprezno upotrebljavati. Daju se suve i to kravama i govedima u tovu do 2 kg. Njihovu upotrebu u ishrani druge stoke a naročito podmlatka najbolje je izbegavati.
Pamukove pogače sadrže oko 33—37% svarljivih proteina, vrlo su bogate u P (oko 1%), povećavaju čvrstoću masti i pošto zatvaraju dobro ih je upotrebljavati u kombinaciji sa sočnim hranivima. Seme pamuka sadrži otrovnu materiju gosipol, te je opasno za stoku, ali prilikom prerade dolazi do izvesnih hemijskih promena, usled kojih se smanjuje otrovnost pogača. Govedima se može dati i do 4 kg, bez opasnosti od trovanja, ali je važno da se u to vreme drže na paši ili hrane s većim količinama kvalitetnog sena. Ostalim vrstama Stoke daju se u znatno manjim količinama i to teladima do 20% obroka koncentrata, svinjama do 10%, živini do 5% a konjima 0,2—0,5 kg. Ako se daju u većim količinama, onda su otrovne. Ponekad se u preradi seme pamuka ne Ijušti i pogače dobivene od neoljuštenog semena imaju znatno manju vrednost.
Kao stočna hrana mogu se upotrebiti Ijuske koje ostaju iza ljuštenja semena. One sadrže mnogo sirove celuloze a malo proteiria koji je usto još i praktično nesvarljiv, te njihova hranljiva vrednost odgovara vrednosti slame.
Lanene pogače su vrlo ukusne i lako se vare, sadrže 28—33% svarljivih proteina, sprečavaju zatvore i spadaju u vrlo kvalitetna hraniva, naročito za pripločna grla. One su odlično dopunsko proteinsko hranivo za preživare kad se ne raspolaže kvalitetnom kabastom hranom, a daju se u smeši s ugljeno-hidratnim koncentratima. Mogu se davati muzarama u istoj količini kao suncokretove ili sojine pogače, ali veće količine nepovoljno utiču na kvalitet mlečne masti (mekan maslac). Teladima se daje do 0,5 kg lanenih pogača a isto toliko se može davati i konjima. One su odlične za priplodne krmače, kako zbog hranljivosti tako i zbog toga što sprečavaju zalvore, a daju se i ostalim svinjama i to u kombinaciji s hranivima životinjskog porekla. Prema nekim američkim iskustvima izgleda da lanene pogače nisu toliko podesne za živinu i zato je najbolje da se ne stavljaju u smeše koje su namenjene za ishranu živine.
Pogače od kukuruznih klica spadaju u grupu pogača s manjom sadržinom svarljivih proteina (oko 16%), po ukupnoj hranljivoj vrednosti izjednačavaju se s ječmom, ukusne su i podesne za sve vrste stoke. Najčešće se daju, svinjama, živini i muznim kravama. Ako sadrže veću količinu masti, tele se čuvaju i utiču na kvalitet životinjske masti na isti način kao i kikuruz u zrnu.
Pogače od kikirikija po kvalitetu se izjednačavaju sa sojinim i sadrže oko 40% proteina visokog kvaliteta. Moraju biti dobro ekstrahirane, jer ako sadrže više masti, lako se kvare i nisu pogodne za duže čuvanje. Stoci se smeju davati samo dobro očuvane pogače. Proizvode se obično od oljuštenog semena, a ako seme nije bilo oljušteno, pogače su znatno slabijeg kvaliteta, pošto ljuske sadrže preko 50% sirove celuloze.
Ljuske od kikirikija koje ostaju posle ljuštenja semena, zbog velike količine sirove celuloze, nisu pogodne za ishranu stoke.
Makove pogače sadrže oko 26% svarljivih proteina, ukusne su, lako se vare, ali u njima ima i nešto opijuma, te se daju samo do 1 kg dnevno muznim kravama i govedima u tovu. Mladim grlima ne treba ih davati. One se lako kvare i moraju se brzo trošiti.
Pogače od bundeva imaju dosta svarljivih proteina (oko 35%) i po kvalitetu i načinu upotrebe slične su suncokretovim pogačama.
Sezamove pogače u pogledu sadržine proteina i hranljivosti slične su suncokretovim, ali se lako kvare, te ih treba davati oprezno i u malim količinama.
Pored navedenih, u inostranstvu se proizvode još pogače od niza drugih biljaka, među kojima su najvažnije od kokosa i palmi koje su vrlo dobre za ishranu krava muzara.
Pogače od ricinusa su otrovne. Ima pokušaja da se one oslobode ricina pomoću izluživanja ili kuvanja pod pritiskom i na taj način osposobe za hranu. Pošto se u praksi ne raspolaže uređajima pomoću kojih bi se ricin sigurno odstranio najbolje je da se ricinusove pogače ne nabavljaju za ishranu stoke.
Prilikom prerade maslina ostaje m a s l i n o v trop koji sadrži dosta vode i lako se kvari. Najbolje će biti iskorišćen ako se upotrebi za ishranu odraslih preživara, ali se u proizvodnim područjima u domaćinstvima mnogo upotrebljava i za ishranu svinja.
Sporedni proizvodi industrije skroba
Skrob se može proizvoditi iz različitog semenja i plodova koji sadrže veći % skroba, a najčešće za tu svrhu služe kukuruz i krompir. Posle izdvajanja skroba neiskorišćeni delovi biljaka ostaju u tropu, koji se vrlo korisno može upotrebiti za ishranu stoke,
Kukuruzni trop ostaje iza vađenja skroba iz kukuruza. Pri preradi kukuruz prethodno se natopi u vrućoj vodi kojoj se doda nešto sumporne kiseline, a zatim prekrupi i topi u većoj količini vode. Iz potopljene prekrupe klice, pošto su lakše, dignu se na površinu, izdvajaju se i služe za proizvodnju ulja. Iz ostalog dela kukuruza za odvajanje skroba taloženjem ili pomoću centrifuga, a preostaju Ijuske, deo skrobnog i lepka koji sačinjavaju trop. Ovako dobiven trop može se upotrebiti za ishranu kao svež ili se suši u posebnim sušnicama. Pošto trop može da sadrži veću ili manju količinu vode, što zavisi od toga da H, je ceđenjem presovan ili sušen njegova vrednost znatno varira. Jako vodenast sa oko 6-7% suve materije ima 0,9% svarljivih proteina i 8 h. j., sa 25% suve materije, oko 2,9% svarljivih proteina i 31 h. j. a suvi koji sadrži 1$(P3% vode ima 12-23% svarljivih proteina i 100-110 h. j. Pored količine vode na vrednost tropa u velikoj meri utiče i količina Ijusaka koja može prilično varirati a zavisi od načina proizvodnje.
Svež trop lako se kvari i treba ga brzo trošiti. Daje se govedima. Kravama muzarama daje se do 20 kg, a tovnim govedima može i više. Suvi trop takođe je najbolje davati muzarama (do 2 kg) i tovnim govedima (do 3 kg), ali se može davati i ovcama i konjima. Za ishranu svinja i živine obično se ne upotrebljava, jer njegovi proteini za nepreživare imaju nisku vrednost.
Krompirov trop dobiva se pri proizvodnji skroba iz krompira. Svež sadrži mnogo vode, ali može da se presuje ili suši, te hranljiva vrednost zavisi od količine suve materije. On praktično ne sadrži svarljive proteine i mast te je njegova vrednost manja od kukuruznog tropa. HranIjiva vrednost krompirovog tropa kreće se od 16 h. j. za sasvim svež pa do 92 h. j. za suvi. Najbolje se iskoristi ako se daje tovnim govedima, ali se može davati i tovnim svinjama pa i kravama muzarama. Sasvim svež i neoceđen krompirov trop može se davati tovnim govedima u količini do 30 kg, muzarama do 20 kg a svinjama 5-10 kg. Svež trop je neukusan, te ako se daje svinjama treba ga kuvati, lako se kvari i zato se mora odmah trošiti. Ako se raspolaže većim količinama ovog tropa može se silirati u jamama, ali ga treba prethodno presovati, jer sadrži suviše vode.
Suvi trop je tipično ugljeno hidratno hranivo i prema tome pogodan za tov. Daje se tovnim govedima do 3 kg dnevno. Za priplodna gria nije podesan, jer kad se daje suv trop onda se u obroke moraju stavljati veće količine proteinskih koncentrata, a to poskupljuje ishranu.
Sporedni proizvodi industrije alkohola i piva
Prilikom proizvodnje alkohola i piva dobivaju se sledeći sporedni proizvodi koji mogu da posluže kao stočna hrana: džibra, pivski trop, sladne klice i kvasac.
Džibra je ostatak iza destilacije alkohola, a njena vrednost zavisi od sirovina iz kojih se proizvodi alkohol. Za industrijsku proizvodnju alkohola služe sve biljke koje sadrže dosta skroba a najčešće kukuruz i krompir. Pored toga, alkohol se vrlo često proizvodi i iz melase, ali džibra koja ostaje iza melase sadrži dosta soli i nije podesna za stočnu hranu.
Džibra spada u vrlo vodenasta hraniva i sadrži samo 5-9% suve materije. Suva materija uglavnom se sastoji iz ugljenih hidrata, ali ima i 20-25% belančevina, te uz suvu kabastu kranu može da posluži i kao dobar izvor belančevina. Krompirova džibra ima upola manju vrednost od kukuruzne.
Sveža džibra se vrlo brzo kvari i zbog toga se ona odmah troši u neposrednoj blizini fabrika gde se organizuju tovarišta za goveda. Tovna goveda mogu dnevno konzumirati i do 80 I džibre. Ona je vrlo dobra i za krave muzare kojima se može davati dnevno do 35 1, a junadi do 10 I. Džibru može koristiti i radna stoka i to volovi, u istoj količini kao i krave, a konji do najviše 18 1 dnevno, ali ako konji obavljaju teške radove, ne treba im davati džibru. Ovce i svinje u tovu takođe mogu koristiti džibru, ali u sasvim malim količinama (2-3 I). Uz džibru treba davati stočni kreč radi neutralisanja kiselina.
Džibru je najbolje koristiti svežu, ali ako se iz bilo kojih razloga sva proizvedena količina ne može odmah trošiti, višak se može silirati ili, još bolje, sušiti. Siliranje se vrši u jamama ili rovovima, gde jedan deo suvišne vode upije zemlja a drugi deo se odliva nakon taloženja. Ovako zgusnutoj džibri dobro je dodati čiste kulture mlečno-kiselih bakterija. Džibra može i da se meša sa suvim kabastim hranivima i da se s njima silira na uobičajeni način.
Osušena džibra sadrži 10-15% svarljivih proteina i 50-100 h. j. te se može upotrebiti kao koncentrovana hrana za sve vrste životinja, ali je najbolja za tovna goveda i krave muzare. Oni mogu dobivati dnevno do 3 kg suve džibre. Radnim konjima može se davati do polovine obroka koncentrovane hrane a ovcama u tovu do 0.5 kg.
Pri pečenju rakije ostaje džibra od šljiva i komina od g r o ž đ a koje se takođe mogu upotrebiti kao stočna hrana. Ova se hraniva teško vare pa zato imaju i malu hranljivu vrednost. Daju se u malim količinama i to odraslim preživarima i svinjama. Pri hranjenju ovim hranivime treba paziti na zdravstveno stanje grla, i čim se primete bilo kakve promene prekida se dalje davanje ove džibre.
Pivski trop (treber ili kom) sastoji se iz nerastvorenih ostataka ječma, koji preostaju pri proizvodnji piva. Sadrži 75-80% vode, lako se kvari i zbog toga se mora odmah trošiti. Najbolje se koristi ako se daje kravama muzarama, i to do najviše 18 kg dnevno. On u ovom slučaju služi kao dobra sočna hrana te može u obroku zameniti istu količinu silaže ako se daje dobro i zeleno seno a zamenjuje i koncentrate i to u odnosu 4:1. Muzarama se daje uvek posle muže da bi $e sačuvao kvalitet mleka. Jasle i sudovi iz kojih se deli trop moraju se posle svakog hranjenja dobro očistiti. Tovnim govedima daje se do 12 kg a tovnim svinjama do 3 kg pivskog tropa dnevno.
Pivski trop može se i sušiti i tad se dobiva dobro koncentrovano donekle voluminozno hranivo koje je po ukupnoj hranljivoj vrednosti slično mekinjama. Ono je nešto bogatije od mekinja u svarljivim proteinima (14-16%), sadrži oko 6% masti, te je zbog toga naročito pogodno za ishranu krava muzara. Po ukusu je nešto slabije od mekinja. Muzarama se daje u smeši s drugim koncentratima i to u količini od najviše V smeše. Govedima u tovu može se davati do 3 kg, ovcama u tovu do 0,5 kg i radnim konjima do najviše V2 obroka koncentrata. Suvi trop za svinje nije pogodan, jer ga one slabije iskorišćavaju.
Sladne klice spadaju u koncentrovana voluminozna hraniva i u tom pogledu slične su suvom pivskom tropu, ali imaju nešto veću ukupnu hranljivu vrednost. Dobre sladne klice moraju biti svetle boje i bez stranih primesa, a pošto su higroskopne treba ih čuvati na suvom mestu. One u doticaju s vodom bubre i zbog toga se na nekoliko časova pre davanja stoci nakvase ili popare. Sladne klice sađrže izvesne gorke materije i slabog su ukusa, te se daju u smeši s drugim hranivima. Muzarama se daje oko 1 —2 kg a veće količine mogu da utiču na kvalitet mleka. Isto toliko klica se može davati i radnim konjima i volovima, a svinjama i starijem podmlatku govedi i konja 0,51 kg. Bremenitim i sasvim mladim griima ne treba ih davati.
Kvasac
Pivski kvasac je sporedni proizvod industrije piva i može se upotrebiti kao stočna hrana. Međutim, postoje i druge vrste kvasaca kao što su oni iz industrije alkohola, pekarski i mineralni ili stočni kvasac. Svi ovi kvasci mogu se upotrebiti kao stočna hrana i u tom pogledu se međusobno vrlo malo razlikuju. Osobina je svih da sadrže u suvoj materiji mnogo proteina i vitamina, te se svi mikroorganizmi koji su bogati u navedenim materijama a mogu se množiti na ugljeno-hidratnim podlogama i tako koristiti kao hrana svrstavaju pod pojam kvasca. Razlikujemo dve glavne vrste: Saccharomyces i Torula. Kao hrana potrebna za njihovo razmnožavanje služe ugljeni hidrati i mineralne soli iz kojih se one izgrađuju preko sinteze proteina i drugih materija.
U suvoj materiji kvasca nalazi se 40—50% proteina, 15—20% lako svarljivih ugljenih hidrata, masti oko 2% i mineralnih materija 3-8%, od čega više od polovine otpada na fosfornu kiselinu.
Kvasac sadrži sve važne amino-kiseline i to u odnosu u kojem se one nalaze u hranivima životinjskog porekla. On u odnosu na životinjske belančevine ne sadrži dovoljno cistina i metionina, ali ih ima još uvek više nego u biijnim hranivima. Prema tome, kvalitet proteina u kvascu približava se kvalitetu životinjskih belančevina i znatno je bolji od kvaliteta biljnih belančevina. Pored toga, kvasac je bogat u proteinima, te predstavlja izrazito proteinsko hranivo.
Kvasac ne sadrži A i C vitamine, ali je zato bogat izvor vitamina B. U 1 kg suve materije kvasca nalazi se 20—85 mg tiamina dok mekinje koje se smatraju odličnim izvorom ovog vitamina sadrže samo 8 mg. Riboflavina u kvascu ima oko 30 mg. dok jetra, koja je jedan od najboIjih izvora riboflavina, sadrži samo 15 mg. Nikotinske kiseline ima 300-500 mg, pantotenske kiseline preko 100 mg, folne kiseline oko 40 mg, dok lucerka ima 11 mg a žitarice ispod 1 mg. Jedino kvasac nema u odnosu na hraniva životinjskog porekla mnogo vitamina B12. Kvasac je bogat i u vitaminu D, a ako se zrači ultravioletnim zracima može imati 4 puta jače antirahitično dejstvo od ribljeg ulja. Bogat je i u vitaminu E.
Kvasac se može upotrebiti svež ili suv. Kao svež upotrebljava se najčešće pivarski kvasac. On sadrži mnogo vode (oko 85%) i zbog toga se lako kvari a u suvoj materiji ima oko 50% proteina. Daje se kravama muzarama 10—20 kg a svinjama 3—4 kg. Svež kvasac nepreživari slabo iskoriščavaju, jer teško razlažu membrane njegovih ćelija, ali ako se osuši, tad se rasprskavaju ćelije i hranljiva vrednost se znatno povećava. Po pitanju biološke vrednosti proteina iz kvasca postoje različita mišljenja. Jedni pripisuju proteinima kvasca vrlo visoku vrednost, a drugi sasvim prosečnu. Međutim, kvasac se uvek upotrebljava kao dopunsko hranivo i u tom slučaju u pogodnim kombinacijama mogu se dobiti smeše proteina visoke vrednosti. Tako su, naprimer, proteini u žitaricama siromašni u lizinu a kvasac, naprotiv, bogat, te se kombinacija žitarica s kvascom u praksi pokazaia vrlo efikasnom, ali se dobri rezultati postižu kad se on meša i s ostalim hranivima. Kvasac se može davati svim vrstama životinja, ali pošto preživari mogu podmirivati potrebe u B vitaminima u toku varenja, najbolje će se iskoristiti kad se daje svinjama i živini. Daje se u smeši s ostalim koncentratima i to krmačama do 300 gr (suvog), odlučenoj prasadi i nazimadi 50—250 gr a živini 510% obroka. Može se davati govedima i to kravama muzarama ili mladoj teladi koja je rano odlučena po 100 gr dnevno.
Kvasac je vrlo bogato hranivo u proteinima i vitaminima B kompleksa, te je zbog toga uloženo dosta truda da se pronađu načini njegove proizvodnje iz jevtinijih sirovima. U nekim zemljama već postoje posebna industrijska postrojenja koja proizvode tzv. stočni kvasac iz otpadaka drveta, otpadnih voda pri fabrikaciji celuloze kao i drugih materija bogatih u celulozi. Pošto je naša krmna baza siromašna u proteinima, pitanje povećanja proizvodnje kvasca u pivarama i industriji alkohola kao i podizanje fabrika za proizvodnju stočnog kvasca je od prvorazrednog značaja.
Sporedni proizvodi industrije šećera
Pri preradi šećera ostaju sporedni proizvodi koji se mogu upotrebiti za ishranu stoke. To su rezanci i melasa.
Rezanci šećerne repe ostaju iza izluživanja šećera i sveži sadrže vrlo veliku količinu vode (preko 90%). U suvoj materiji rezanaca nalazi se uglavnom neizlužen šećer i drugi lako svarljivi ugljeni hidrati a zatim nešto malo proteina i mineralnih materija. Prema tome su rezanci šećerne repe tipično ugljeno-hidratno hranivo, siromašno u proteinima i mineralnim materijama, a naročito u P. Sveži rezanci zbog velike količine vode iako se kvare i treba ih odmah trošiti, a ako se raspolaže velikim količinama, onda se siliraju. Pošto sadrže dosta vode, dobro je da se pre siliranja ocede presovanjem ili se stavijaju u jame iskopane u zemlji iii pak u posebne bazene iz kojih se može ispuštati višak oceđenog soka. Inače, mogu se silirati u smeši s plevom iii slamom, na isti način kao i druge korenjače. Silirani rezanci imaju manje vode od svežih i ukusniji su, te ih stoka radije jede.
Sveži iii siiirsni rezanci mogu se najboije iskoristiti u tovu govedi i pri ishrani krava muzara. Tovnim volovima može se davati 50-60 kg ovih rezanaca a kravama muzarama 15-40 kg. Pošto su rezanci siromašni u proteinima i P, ostali deo obroka, naročito za krave muzare, treba da sadrži dovoljno ovih materija. Rezanci se u obroku vrlo dobro kombinuju s lucerkinim senom, a nedostatak P može se podmiriti koštanim brašnom. Rezancirna mogu da se tove ovce i svinje i tad se daje do 6 kg rezanaca na 100 kg žive mere. Svinjama treba davati silirane rezance. Rezanci se mogu davati i radnim grilima, i to volovima do 15 kg, a konjima koji ne rade iii obavljaju samo lake posiove 2-4 kg sasvim svežih rezanaca.
Jedan deo rezanaca u fabrikama šećera konzerviše se sušenjem i tako dobiveni suvi rezanci mogu da posluže kao ugljeno-hidratni voluminozni koncentrat, čija je energetska vrednost nešto manja od vrednosti ovsa. Oni sadrže preko 50% bezazotnih ekstraktivnih materija i oko 18-20% sirove celuloze, koja se dosta dobro vari, ali malo svarijivih proteina, masti, fosfora i vitamina. Najviše se upotrebijavaju za ishranu krava i naročito su pogodni za krave visoke mlečnosti koje u odroku dobivaju veću količinu koncentrata koji se lako vare. U obrok se stavlja 3-4 kg suvih rezanaca i u slučaju kad oni treba da povečaju voluminoznost koncentrovanog dela obroka stvarna hranljiva vrednost im je veća, jer povoljno utiču na iskoriščavanje hranljivih materija iz drugih hraniva. Krave i uopšte goveda vole da ih jedu a oni sprečavaju i zatvore. Suvi rezanci lako upijaju vodu i bubre, te se zbog toga pre davanja prelivaju vodom. Oni se mogu davati, ako nisu suviše skupi, još tovnim govedima (do 8 kg), junadima (do 1,5 kg) i ovcama (do 0,5 kg). Svinje nerado jedu suve rezance.
Melasa sadrži oko 55% šećera, ima malo proteina ali u njima dosta amida, oko 7% mineralnih materija, ali malo P i oko 25% vode. Ona ima izgled mrke, guste i lepliive tečnosti i zbog toga je vrlo pogodna kao sastojak za spravljenje briketiranih smeša stočne hrane. Pošto sadrži dosta šećera, upotreljava se još i za proizvodnju aikohola i kvasca. Melasa deluie vrio laksativno i radi toga se daje stoci u ograničenim količinama. Kravama, konjima i radnim voiovima daje se 1-2kg melase, ovcama 100 300 gr, svinjama 0,5-1 kg na svakih 100 kg žive mere, a živini do 5% smeše koncentrata. Stoka se mora postepeno privikavati na melasu i treba stalno paziti, naročito kod radnih grla, da ne dođe do proliva.
Melasa ima 79 h. j. ali u ishrani može imati znatno veću vrednost kad se stoka hrani hranivima slabijeg ukusa. Melasa povećava ukus obroka tako da se uz dodatak melase i ostala hraniva bolje iskorišćavaju. Pre upotrebe ona sa razblaži s vodom, da bi se mogla što bolje mešati s drugim hranivima. Ako se u obroku daju gruba hraniva, kao što su slama, pleva i kukuruzovina, najbolje je da se poprskaju rastvorenom melasom. Vrlo je dobro stavljati melasu u obrok krava visoke mlečnosti, jer ona poboljšava ukus obroka i time utiče na konzumiranje većih količina hrane. Melasa povoljno utiče na fiziološko stanje krava kad se daje nekoliko dana pre i posle teljenja u količini 1-2 kg dnevno.
Hraniva životinjskog porekla
Mleko i sporedni proizvodi pri preradi mleka
Sastav mleka kod raznih vrsta životinja iznet je u normiranju potreba za mlečnost, a o ishrani podmlatka mlekom govoreno je prilikom tretiranja ishrane pojedinih vrsta domaćih životinja. U praksi se jedino kravlje mleko upotrebljava kao hranivo i za druge vrste životinja a ne samo za odgajivanje teladi. Neprerađeno mleko samo se izuzetno upotrebljava za ishranu podmlatka, i to onda kad se drugim hranivima ne mogu podmiriti potrebe. U tom slučaju ono mora biti zdravo, a ako potiče od sumnjivih krava treba ga pre upotrebe prokuvati.
Obrano mleko ostaje iza odvajanja pavlake u proizvodni maslaca. Za razliku od punog mleka, ono sadrži masti samo 0,1-0,3% a nešto malo više belančevine, šećera i mineralnih materija. Zbog odvajanja masti siromašno je u vitaminu A i ima manju energetsku vrednost od punog mleka, ali odnos hranljivih materija iznosi 1:1,6 a kod punog mleka 1:3,9. Obrano mleko spada u najvrednija hraniva, lako se vari a njegove belančevine imaju vrlo visoku vrednost. Ono je odlično hranivo za podmladak i najčešće se upotrebliava za ishranu teladi. prasadi i živine kao i za tov mladih mesnatih svinja. Može se upotrebiti i za druge vrste stoke, ali to nije uobičajeno, jer se njihove potrebe mogu podmiriti i iz jevtinijih hraniva. Obrano mleko ima posebnu vrednost u ishrani živine, pošto pored kvalitetnih belančevina sadrži dosta riboflavina. Obrano mleko služi za zamenu punog u ishrani teladi, a u ishrani drugih vrsta stoke kao dopunsko hranivo kojima se dopunjuje količina i kvalitet proteina. U kombinaciji sa žitaricama može u potpunosti podmirivati potrebe u proteinima kod prasadi i živine. U praksi se pokazati da je korisno dodavati male količine obranog mleka čak i dobro izbalansiranim smešama, jer ono povećava njihovu vrednost. Svinjama se može davati do 5 I. a kokoškama kao piće i tad one troše do 140 gr obranog mleka dnevno po grlu. Najbolji se efekt postiže kad se daju manje količine obranog mleka; a potrebe u proteinima kad se još podmiruju i ribljim ili mesnim brašnom’
Obrano mleko koje služi za ishranu stoke mora biti sveže i zdravo. Daje se stoci odmah posle prerade, a ako potiče od bolesnih krava (Tbc ili bang), ili ako se nabavlja iz mlekara, mora se prethodno pasterizovati. Prokislo mleko ne valja davati stoci, jer može doći do poremećaja u organima za varenje. Ako postoji opasnost da bi obrano mleko do upotrebe moglo da prokisne, najbolje je da se potkiseli sa čistim kulturama za kiseljenje mleka. Tako ukiseijeno vrio povoljno deluje na organe za varenje, ali se životinje moraju postepeno navikavati na kiselo mleko. Kad se na njega priviknu, onda ga treba stalno davati. Nikad ne valja davati čas kiselo mleko čas sveže, jer organi za varenje ne podnose nagle promene, dolazi do poremećaja, a i mleko se mnogo slabije iskorišćava.
Obrano mleko može i da se suši i pušta u prodaju kao mleko u prahu. Tako osušeno sadrži preko 30% svarijivih belančevina, oko 50% šećera, 1,3% Ca i 1,03% P a vode samo 5—6%. Pogodno je za transport, može se dugo čuvati a 1 kg obranog mleka u prahu zamenjuje u ishrani 10 kg svežeg obranog mleka. Neposredno pre upotrebe ono se rastvori, ali se može i suvo stavljati u razne smeše koncentrata za telad, prasad i živinu.
Mlaćenica ostaje posle izdvajanja maslaca iz pavlake i sadrži oko 3,3% svarljivih belančevina, 0,6% masti, 4,5% bezazotnih ekstraktivnih materija i oko 90% vode. Kako se vidi, mlaćenica je po sastavu vrlo slična obranom mleku, ima gotovo istu hranljivu vrednost i prema tome se na sličan način upotrebljava. Daje se teladima umesto punog mleka, ali pošto kod mlade teladi može izazvati proliv, sa zamenom se počinje kasnije nego kad se za zamenu upotrebljava obrano mleko. Mlaćenica se najčešće upotrebljava za ishranu odlučene prasadi, isto tako je dobra i za živinu, a može da posluži i za tov svinja. Važno je da mlaćenica bude sveža, a kada se nabavlja iz mlekara mora biti pasterizovana. Ako se mlaćenica osuši, dobiva se koncentrovano hranivo približno iste hranljive vrednosti kao i obrano mleko u prahu.
Surutka se dobiva pri preradi mleka u sir i za razliku od ostalih sporednih proizvoda mleka siromašnija je u belančevinama. Ona sadrži oko 7% suve materije i samo 0,8% svarljive belančevine. Glavni njen sastojak je mlečni šećer (oko 5%). Količina masti u surutki veoma varira i zavisi od načina prerade, a u Ca i P znatno je siromašnija od obranog mleka. Surutku je najbolje upotrebljavati za ishranu svinja, ali potrebe u proteinima moraju biti podmirene iz drugih hraniva. Jedino u tovu mesnatih svinja, kad se one priviknu da popiju dnevno do 15 kg surutke, nije više potrebno stavljati u smešu koncentrata druga proteinska hraniva. Surutka se može davati i teladima i živini, ali je tada potrebno dodavati i proteinske koncentrate. Za živinu iedino može biti korisna zbog riboflavina. Surutka, kao i ostali proizvodi pri preradi mleka, >nora biti čista, bez ikakvih primesa, a ako se nabavlja iz mlekara treba da je pasterizovana, ili da se pre davanja prokuva.
Sporedni proizvodi pri preradi mesa i ribe
U preradi mesa i ribe ima dosta otpadaka nepodesnih za Ijudsku hranu, koji se mogu vrlo korisno upotrebiti za ishranu stoke. Neki od njih mogu se kuvati i zatim davati stoci, ali takvo iskorišćavanje dolazi u obzir samo ka dse radi o malim količinama i otpacima u domaćinstvu. Otpaci koji se pojavljuju u klanicama i drugim preduzećima koja prerađuju meso i ribu najekonomičnije se iskoriste kada se osuše i u formi brašna prodaju za stočnu hranu. U ovu grupu hraniva spada: mesno brašno, meso-koštano, krvno i riblje brašno.
Mesno brašno dobiva se od otpadaka mesa i konfiskata u klanicama, na taj način što se ti otpaci najpre kuvaju, zatim se odvaja mast, a ostatak se suši, melje i u formi brašna se pušta u prodaju kao mesno brašno. Ovakvo mesno brašno sadrži oko 50% svarJjivih belančevina, oko 9% masti, 6—8% Ca i 3—4% P. Ono je izraziri belančevinasti koncentrat, u kojem je odnos hranljivih materija 1:0,5 a usto belančevine imaju vrlo visoku biološku vrednost. Sastav mesnog brašna može prilično varirati i zavisi od kvaliteta sirovina. Ona siuži kao dopunsko proteinsko hranivo i upotrebljava se uglavnom u ishrani svinja i živine. Mesno brašno nije ukusno i zbog toga se mora mešati s ukusnijim hranivima. Preživarima ga ne treba aavati, jer se za njih potrebe mogu podmiriti i iz jevtinijih hraniva. Pravo mesno brašno se zasad kod nas ne proizvodi.
Meso-koštano brašno dobiva se od otpadaka u kojima se nalaze i kosti ili pak od celih leševa. Sastav ovog brašna veoma varira i zavisi od količine kostiju, rskavica, vezivnog tkiva i dr. Ono može da sadrži oko 40% svarljivih belančevina, ali i preko 30% mineralnih materija. Upotrebljava se na isti način kao i mesno brašno. Brašno proizvedeno od leševa može se upotrebiti za ishranu stoke samo onda kad potiče od prerade sasvim svežih leševa. U leševima koji su pre prerade duže stajali dolazi do razlaganja tkiva i stvaranja otrovnih materija, te je brašno od takvih leševa nepodesno za ishranu stoke.
Krvno brašno dobiva se sušenjem krvi i najbogatije je hranivo u belančevinama. Sadrži oko 80% belančevina, ali je samo 60% svarljivo. Zbog slabije svarljivosti i slabijeg kvaliteta belančevina, a i usled manje količine Ca i P, ono je slabijeg ukusa i po vrednosti zaostaje iza dobrog mesnog brašna Upotrebljava se kao belančevinasti dodatak za spremanje smeša za prasad, živinu i telad koja se rano odlučuju od mleka. U smeše se stavlja u m3lim količinama, jer u većoj količini smanjuje ukus smeša i životinje se teško privikavaju na konzumiranje takvih obroka.
Riblje brašno spravlja se od otpadaka pri preradi riba, a za njegovu izradu upotrebljavaju se i neke vrste celih riba koje nisu podesne za ishranu ljudi. Kvalitet ovog brašna zavisi od vrste ribe odnosno otpadaka kao i od načina proizvodnje. Najkvalitetnije je od otpadaka haringa, kao i ono koje se proizvodi u vakuumu na niskoj temperaturi. Riblje brašno sadrži 48—63% svarljivih belančevina, 5—8 ali nekad i preko 10% masti, 15—25 i više % mineralnih materija a u tome 4—7% Ca i 2—3,5% P. Ako je bilo proizvedeno na niskoj temperaturi ono sadrži dosta vitamina A i D, zatim riboflavina, nikotinshe kiseline i dr. Kad se za izradu ribljeg brašna upotrebljava mnogo glava, onda belančevine imaju manju vrednost, jer se teško vare. Dobro riblje brašno ne sme imati mnogo masti, pošto je tad slabijeg ukusa, a usto svoj ukus u jačoj meri prenosi i na meso, jaja i mleko. Ono takođe ne treba da ima višeod4% kuhinjske soli, pošto ako sadrži velike količine soli, može se upotrebiti samo kao mineralni dodatak obroku, dok upotrebljeno u većoj količini kao belančevinasto hranivo deluje otrovno. Zbog toga je pri nabavci ribljeg brašna važno voditi posebno računa o količini soli koju sadrži.
Riblje brašno je odlično dopunsko hranivo za svinje i živinu, ali se može, ako nije skupo, upotrebiti i za ishranu drugih životinja. Za svinje je bolje od mesnog brašna, a daje se u istoj količini kao i mesno brašno. Živini se stavlja u smeše u količini od 5-10%, a može se upotrebiti za sastavljanje smeša za telad koja se rano odlučuju od mleka, zatim za ishranu krava muzara i ovaca, ali u malim količinama. Dobro riblje brašno — ako se ne daje u suviše velikim količinama — ne utiče nepovoljno na kvalitet stočnih proizvoda.
Pored navedenih hraniva životinjskog porekla mogu se za izradu stočne hrane upotrebiti još meso od školjki, gundelji i dr. a kvalitet ove hrane zavisi od sastava sirovine i načina prerade.
Otpaci ljudske hrane
Otpaci ljudske hrane koji ostaju u domaćinstvima i ugostiteljskim preduzećima mogu vrlo korisno da se upotrebe za ishranu stoke. Njihova hranljiva vrednost zavisi od sastava i količine vode i veoma varira. Kod nas se ovi otpaci najčešće upotrebljavaju za tov svinja i ishranu muznih krava. Po Popovu, 5 kg mešanih otpadaka iz kuhinja koji sadrže 65-85% vode imaju istu vrednost kao i 1 kg ovsa. Otpaci koji se upotrebljavaju za ishranu stoke ne smeju sadržavati nikakvih štetnih primesa i moraju se upotrebljavati sveži. U nekim zemljama ovi se otpaci suše, melju i prodaju kao koncentrovana hrana.
Mineralna hraniva
Većina mineralnih materija koje su potrebne domaćim životinjama nalazi se u hranivima iz kojih se sastavljaju obroci, te se životinje na taj način podmiruju ovim materijama. Međutim, pri sastavljanju obroka za pojedine vrste i kategorije životinja nastojimo u prvom redu zadovoljiti potrebe u energiji i proteinima, pa ako takvi obroci nemaju dovoljno mineralnih materija, onda se one dopunjuju mineralnim hranivima. Od mineralnih hraniva gotovo redovno se upotrebljava kuhinjska so, a zatim vrlo često ona koja sadrže Ca i P, dok se potrebe u ostalim, kao što su J, Mn, Fe, Cu, Co i dr. podmiruju samo u izuzetnim slučajevima koji su ranije objašnjeni.
Kuhinjska so (Na Cll daje se svim vrstama stoke, jer njene sastojke osnovna hraniva ne sadrže u potrebnoj količini. Davati se može ili u krupici iii usitnjena, i to najčešće u smeši s drugim hranivima. Davanje u krupici ima kod izvesnih vrsta životinja preimućstvo, pošto se na taj način omogućava da životinja sama podmiruje svoje potrebe po volji. Ovakav način davanje naročito je pogodan za one životinje koje ne dobivaju usitnjenu hranu. Životinjama koje dobivaju usitnjenu hranu bolje je davati so u smeši, jer se tako bolje raspoređuje, a kad je hrana slabijeg ukusa onda će je stoka bolje jesti ako ja pomešana sa solju.
Potreba posebnog dodavanja zavisi od veličine životinje i njene produktivnosti, a zatim od sastava obroka i izneta je u „Posebnom delu“, gde je objašnjen način ishrane pojedinih vrsta domaćih životinja.
Kalcijum karbonat (CaCO3) upotrebljava se kao mineralni dodatak u onim obrocima u kojima nedostaje Ca ili u onim u kojima ima suviše kiselinskih elemenata, da bi se neutralisala kiselost obroka. Daje se u formi sitno sarnlevenog krečnjaka i tad sadrži još i drugih primesa, zatim u formi stočne krede, a može se za podmirivanje potreba u Ca upotrebiti i ostajali gašeni kreč. Cisti CaCo3 sadrži 56% Ca, ali ga u prirodnom krečnjaku ima manje zbog drugih primesa (oko 38%). Količina krečnjaka koja se daje stoci zavisi od potreba životinja i sastava obroka. On mora biti što sitnije samleven, jer ga tako životinje bolje koriste. Potrebe u Ca mogu se podmiriti još Ijuskama od jaja i to je uobičajeno u ishrani mladih pilića, a zatim se mogu upotrebiti i školjke morskih i rečnih životinja. Kad se u .domaćinstvu ne raspolaže krečnjakom ili nekim drugim mineralnim hranivom, može se za podmirenje potreba u Ca upotrebiti i drveni pepeo. Pošto pepeo sadrži i neke druge materije, pre upotrebe treba ga prosejati i nekoliko puta proprati vodom, kako bi se što više nepotrebnih sastojaka ispralo, a zatim se preostali talog osuši i daje stoci.
Kad pored Ca treba posebno dodavati još i P, upotrebljava se dikalcijum fosfat I koštano brašno. Dikalcijum fosfat koji je pogodan kao mineralni dodatak za ishranu stoke dobiva se iz kostiju kao fosforno-kiseli kreč ili precipitat i on je najpodesniji izvor P za životinje, ili pak iz fosforita. Ne sme da sadrži u većoj meri strane primese a naročito fluor, arsen i dr., jer tad štetno deluje na organizam. Koštano brašno dobiva se iz kostiju pri proizvodnji tutkala. Ono može biti sirovo ili u formi pepela. Važno je da ne sadrži štetne primese i da bude što bolje usitnjene.
Precipitat sadrži oko 21% Ca i 16% P, a koštano brašno 39% Ca i 20% P. Precipitata se daje kravama muzarama do 50 gr a svinjama do 20 gr a koštanog brašna do 100 gr odnosno 50 gr.
Pored navedenih, postoje još razni tzv. mineralni koncentrati proizvedeni u industriji, a njihova vrednost zavisi od njihovog sastava. Ovi preparati redovno su znatno skuplji od uobičajenih mineralnih hraniva, a nemaju bolje dejstvo, i zbog toga ih treba izbegavati. Ponekad se u mineralne smeše dodaju i razni vitamini, ali su takve smeše suviše skupe, a potrebe u vitaminima se mogu jevtinije a često i sigurnije podmirivati dobrim hranivim3.
Industrijske smeše stočne hrane
U novije vreme sve više se razvija industrija stočne hrane koja svojim smešama omogućava stočarima da pravilno i potpuno podmiruju potrebe domaćih životinja u raznim hranljivim materijama i da na taj način povećaju njihovu produktivnost. Potpuno je razumljivo da će samo one smeše biti dobre čija je izrada zasnovana na rezultatima naučnih ispitivanja.
Industrijske smeše mogu biti kompletne i dopunske. Kompletne su one koje sadrže sve hranljive materije u odgovarajućem odnosu i koncentraciji i one mogu biti pogodne za odgajivače koji nemaju mogućnosti da sami proizvode stočnu hranu. Najčešće se ovakve smeše proizvode za ishranu pilića i odrasle živine, a zatim priplodnih i tovnih svinja, ali se mogu proizvoditi i za ostale vrste stoke. Ove smeše, ako su pravilno sastavljene, naročito su pogodne za one odgajivače koji nemaju dovoljno znanja i iskustava u ishrani domaćih životinja.
Mnogo češće se proizvode dopunske smeše koje su sastavljene iz najkoncentrovanijih sastojaka i onih dodataka koji se malo proizvode ili se uopšte ne proizvode u poIjoprivrednim gazdinstvima. Ove smeše se dodaju obrocima sastavljenim iz hraniva koja se proizvode u gazdinstvima, a najefikasnije će biti one od kojih je potrebna što manja količina da bi se obrok mogao i količinski i, kvalitetno kompletirati. Prema tome, za izradu dopunskih smeša potrebno je poznavati pravac stočarske proizvodnje, način ishrane i raspoloživu krmnu bazu u pojedinim reonima i na osnovu toga sastavljati dopunske smeše. Ove smeše moraju biti takve da na najpodesniji način dopunjuju nedostatke krmne baze, jer jedino tad uspešno obezbeđuju visoku, kvalitetnu i rentabilnu proizvodnju.
Industrijske smeše moraju se izrađivati iz sastojaka zdravih i podesnih za ishranu pojedinih vrsta i kategorija stoke, moraju biti ukusne i pogodne za duže čuvanje, i najzad moraju biti garantovanog sastava. U prodaji sastav može biti iznet u „zatvorenoj“ ili „otvorenoj“ formuli. U zatvorenoj formuli, koju često primenjuje privatna industrija, garantuje se količina masti, proteina i sirove celuloze i označavaju sastojci iz kojih je spravljena smeša, ali se ne iznosi u kom odnosu se nalaze pojedini sastojci. Kod otvorenih formula, iznosi se i učešće sastojaka u smeši.
Industrijske smeše proizvode se ili u rasutom stanju i u tom slučaju su najbolje one koje su fino usitnjene, jer se u takvim smešama najbolje očuva sastav ili pak u formi briketa. Briketi umnogome olakšavaju manipulaciju pri hranjenju i pogodni su za one smeše koje se pre upotrebe ne moraju mešati s drugim hranivima. Ponekad se za živinu proizvode smeše u obliku sitnog zrnevlja i one su pogodne zbog toga što onemogućavaju živini da izabire iz smeše samo ukusnije delove, te obezbeđuju kompletnu ishranu, ali su i skuplje od smeša u rasutom stanju.
Pored smeše hrane, industrija proizvodi i razne preparate koji se preporučuju radi boljeg iskorišćavanja hrane i povećavanja produktivnosti stoke. Većina ovih preparata ne pokazuje u ishrani nikakva preimućstva kad se stoka pravilno hrani i zbog toga ih ne treba nabavljati.
U najnovije vreme proizvode se i razni hormonalni preparati, kao što je na pr. jodirani kazein (Thyroprotein), koji može da poveća proizvodnju mleka, naročito u poslednjoj fazi Iaktacije, zatim antibiotici koji mogu da ubrzaju porast mladih životinja. Ovi preparati još nisu dovoljno proučeni, te ako sa njima raspolaže. preporučuje se da se upotrebljavaju u ishrani onih grla koja ne služe za priplodne svrhe.
Pripremanje stočne hrane pred hranjenje
I kabasta i koncentrovana hraniva mogu se neposredno pred hranjenje pripremati na razne načine s ciijem da se što bolje iskoriste. Kada će se i na koji način vršiti posebna priprema hraniva, to zavisi od kvaliteta i vrste hraniva kojima se raspolaže, od vrste i kategorije životinja za koje se vrši priprema, od opreme i od troškova pripremanja. Svako posebno pripremanje hrane vezano je s troškovima i dovodi do poskupljenja ukupnih troškova proizvodnje. Zbog toga je u prvom redu važno da se organizuje proizvodnja takve hrane koju ili uopšte nije potrebno posebno pripremati iii ako se već priprema, onda bar da se za njeno pripremanje mogu upotrebiti najjednostavniji i najjevtiniji načini. Pored toga, važno je nastojati da povećani efekt pripremljene hrane bude barem toliki koliko iznose troškovi pripremanja.
Pripremanje kabaste hrane
Zelena hrana obično se posebno ne priprema. Jedini način na koji se ona može pripremati jeste seckanje i ono se primenjuje u ishrani živine i svinja, a u ishrani drugih vrsta stoke samo kad je potrebno da se uz zelenu hranu bolje iskoristi neko hranivo slabijeg ukusa. U tom slučaju zelena hrana se sasecka da bi se mogla s drugim hranivom bolje pomešati.
Seno, ako je dobro spremljeno, i ako potiče od kvalitetnih trava, životinje dobro koriste i ne treba ga posebno pripremati. Isto tako nema potrebe posebno pripremati ni slamu, ako je dobra, ako se daje u maloj količini i uz dosta kvalitetnog sena. Međutim, kad je seno skbog kvaiiteta, a isto tako i slama, i kada se daju u većoj količini, bolje je da se iseckaju i pomešaju s ukusnijim hranivima, jer će na taj način stoka lakše pojesti predviđene količine ovih hraniva. Slama i seno seckaju se za goveda na dužinu od 3-5 cm a za konje i ovce 1,5-3 cm. Sitnijim seckanjem se ne poboijšava iskorišćavanje hrane, a kod konja prekratka sečka može da izazove čak i kolike. Od kukuruzovine, kad se daje cela, stoka pojede samo Iišće i nežnije delove, a velik deo stabljike ostaje neiskorišćen. Zbog toga, ako želimo da se kukuruzovina potpunije iskoristi, treba ju uvek seckati.
Pored seckanja koje je najjednostavanije, postoje i drugi načini pripremanja grubih kabastih hraniva pomoću kojih se može poboljšati ukus i povećati konzumiranje. Tako naprimer, kvašenje vodom omekšava gruba hraniva i smanjuje prašnjavost, što je važno u ishrani konja, ako se doda još i soli, poboljšava se i ukus. Pri kvašenju, dodaje se samo toliko vode koliko je potrebno da se secka dobro ovlaži a biće ukusnija kad se pospe s nešto prekrupe ili mekinja. Ako se raspolaže stočnom repom ili sličnim hranivom, može se pripremiti ukusna smeša kad se meša sečka repe sa sečkom sena i slame i pospe s nešto usitnjenih koncentrata. Ukus sečke, a time i njeno iskorišćavanje, može se takođe popraviti kada se prelije rastvorenom melasom ili džibrom.
Ukus slame može se poboljšati i brzim siliranjem, tj. kad se ona stavi u kace, bazene ili nepropusne jame, prelije vrućom vodom, dobro ugazi i pokrije. Dobro je ako se tako spremljenoj slami doda još rastvorene melase ili malo prekrupe (3-5 kg na 100 kg slame), jer se time ubrzava vrenje. Ovako pripremljena sečka može se trošiti nakon 2-4 dana, što zavisi od načina spremanja. Za brzo siliranje slame potrebno je više sudova ili jama, pošto se načeta sečka mora isti dan potrošiti. U 1 m3 prostora može se spremiti oko 90 kg sečke, te na osnovu dnevnih potreba možemo lako izračunati koliko je potrebno osigurati prostora pogodnog za ovakav način pripremanja slame.
Iseckana slama može se i zapariti, bilo u posebnim zaparivačima bilo stavljanjem u kace kroz koje se propušta para. Zaparivanjem slama omekša, postaje ukusnija. daje se još topla stoci a dobro je da se pred hranjenje pospe s malo prekrupe ili mekinja. Zaparivanjem se uništavaju plesni i razne gljivice, te zaražena slama postaje manje škodljiva.
Navedeni načini pripremanja grube kabaste hrane u vrloj maloj meri mogu menjati njihovu svarljivost, već uglavnom poboljšavaju njihov ukus i omogućuju veće konzumiranje. Svarljivost slame može se osetno povećati samo pod uticajem hemijskih sredstava koje mogu odvajati inkrustirajuće materije od celuloze i omekšavati zidove ćelija. U tako pripremIjenoj hrani kasnije mikroorganizmi bolje razlažu celulozu i time oslobađaju sadržinu ćelija, te omogućuju da se ona potpunije izloži dejstvu sokova za varenje. Hemijska obrada slame može se izvršiti na više načina. Stariji način koji je preporučio Leman (Lehmann) se sastoji se u tome što se na svakih 100 kg slame doda. 200 I vode i 2-4 kg natrijumovog hidroksida i ta smeša se kuva 6 časova pod pritiskom od 4 − 6 atmosfera. Posle toga se ohladi i može se odmah davati stoci. U novije vreme ovaj način je pojednostavljen, tako da se slama rastvara 6-12 časova sa 1,5-2% rastvorom baze, bez zagrevanja i pritiska, a posle toga se ispire čistom vodom, sve dok se potpuno ne izgube tragovi baze, što se kontroliše lakmusovom hartijom. Svarljivost ovako pripremljene slame povećava se za 30-50%, a u nekim slučajevima i više. U SSSR-u preporučuje se umesto baza upotreba kreča i razrađeno je nekoliko metoda obrade slame, od kojih se najčešće preporučuje ona koju je razradio Kitajev. Po ovoj metodi slama se meša s gustim krečnim mlekom, tako da se na svakih 100 kg slame utroši 6,5-7 kg negašenog odn. 20 — 22 kg gašenog kreča. Obrada traje 3-5 dana i u toku obrade slama potopljena u krečno mleko nekoliko puta se promeša, a zatim vadi i dobro ispere čistom vodom. Daje se govedima do 30 kg vlažne mase a ovcama do 3 kg.
Korenasto-krtolasti plodovi pred hranjenje moraju se dobro očistiti od zemlje, a najbolje je da se operu. Tako očišćeni iseckaju se i daju stoci pomešani sa sečkom, plevom ili koncentratima. Iseckani plodovi moraju se odmah trošiti, pošto ubrzo počinju da tamne, gube sok i kvare se. Za ishranu se mogu upotrebiti samo zdravi plodovi. Krupna repa može se davati neiseckana konjima a ponekad i ostaloj stoci, ali samo kad se daje u maloj količini.
Svinje nerado jedu sirov krompir i zbog toga se on pre davanja kuva ili zaparuje, Zaparivanje se vrši na isti način kako je navedeno kod zaparivanja slame. Zaparen ili kuvan krompir treba odmah trošiti, jer se on brzo kvari, a vodu koja ostaje iza kuvanja krompira treba baciti, pošto ne valja za stoku.
Tikve se seckaju i daju na isti način kao i korenjače. Kad su namenjene za ishranu svinja mogu se i kuvati, a tad je dobro da se odvoji spoljna kora, pošto je svinje teško vare.
Pripremanje koncentrovanih hraniva
Zrnasta hraniva mogu se davati i bez pripremanja, ali se bolje iskorišćavaju kad se samelju. Usitnjavanje je naročito važno u ishrani goveda, podmlatka i starih grla koja imaju slabe zube. Kad zrnasta hraniva služe za sastavljanje raznih smeša, onda se takođe moraju usitniti. Usitnjavanje može biti različito a zavisi od namene hrane, tj kojim će se životinjama davati i u kakvom vidu. Svinje najbolje iskorišćuju zrnevlje kad je samleveno u brašno, preživari sasvim dobro koriste srednju pa i krupnu prekrupu, a za konje, ako se već usitnjava, onda ga treba što krupnije prekrupiti. Živina takođe voli što krupniju prekrupu, ali za spravljanje vlažnih smeša pogodnije je brašno. Brašno je takođe pogodnije i za biološku obradu koncentrovane hrane.
Ponekad se ječam i ovas, a može i drugo zrnevije, prži da bi se sasvim mlada prasad (stara 8—10 dana) što pre i što bolje navikla na uzimanje koncentrovane hrane. Prženo zrnevlje je ukusno, ima prijatan miris i dobro se vari, ali ne sme da bude preprženo. Dobro je kad se zrnevlje pre prženja natopi u vodi, jer tad pri prženju delimično ispuca i lakše se vari.
Koncentrovana hrana može se zaparivati i kuvati i to se primenjuje kad se za ishranu nepreživara upotrebljavaju pasulj, sojine pogače, soja i slična hraniva koja kuvanjem postaju ukusnija, a tad se i njihovi proteini bolje iskorišćavaju. Ostala koncentrovana hraniva se zapanju ili kuvaju samo kad su plesniva i zaražena drugim gljivicama ili ako su gorka (kesten, lupina), pošto se na taj način može odstraniti gorčina i štetno dejstvo gljivica.
Klijanje je takođe jedan način pripreme zrnevlja koji se primenjuje u ishrani mladih pilića, ali može poslužiti i za odraslu živinu i mladu prasad. Ovaj način se primenjuje zimi, kad nema druge zelane hrane i on doprinosi snabdevanju životinja karotinom. Za ovu svrhu najčešće se upotrebljavaju ječam i ovas, ali se mogu upotrebiti i druge žitarice. Zrnevlje se stavlja u veće plitke sudove u sloju debljine 2—3 cm. dobro se nakvasi i drži u toploj prostoriji (18—20° C). Kad izbiju klice, treba voditi računa da imaju dovoljno vlage i svetlosti, kako bi se što bolje razvile. Nakon 6—8 dana klice se dovoljno razviju i ozelene, te se tad usitne i daju pilićima, odrasloj živini ili prasadima.
Uljane pogače i briketi, ako su suviše čvrsti, moraju se pre upotrebe usitniti. Suvi rezanci i sladne klice u vodi jako bubre, pa se pre hranjenia na nekoliko časova natope sa 2 do 3 puta većom količinom vode a tek posle toga daju stoci. U protivnom, ako se daju u većoj količini, nabubre u želucu i mogu izazvati jak nadim i koliku. Melasa se pre upotrebe razblaži vodom, i to tako da se na 1 deo melase doda 5—6 delova vode.
Saharifikacija je način pomoću kojeg se može povećati količina šećera u koncentrovanoj hrani i na taj način ova učiniti ukusnijom. Za saharifikaciju se uzima sitno samleveno hranivo ili smeša bogata u skrobu, stavlja se u sanduke ili bazene u sloju debljine 30—35 cm i prelije vrelom vodom. Na 1 deo hrane dodaje se 1,5—2 dela vode. Posle toga se hrana dobro promeša i pokrije džakovima iii asurama, pa se ostavi da fermentira. Pri saharifikaciji važno je da se postigne i zadrži temperatura od 55—65° C, a proces će biti završen nakon 3—4 daria. Sabrarifikacija se ubrzava ako se posie preivanja vrelom vodom, kad se temperatura smeše spusti na 65°C, doda slad u količini od 2—3% težine hrane, a zatim dobro izmeša. Ovim se postupkom može povećati količina šećera na 8—12% i ovako pripremljena hrana upotrebljava se u tovu svinja, ali se može upotrebiti i za ostaiu stoku. Saharifikovana hrana meša se neposredno pred hranjenje s ostalim delom obroka i to u količini do najviše 50% obroka. Pošto se brzo kvari, treba je pripremiti samo toliko koliko se može potrošiti u toku dana.
Saharomicetizacija je način pripreme pomoću kojeg se neko hranivo ili smeša koncentrata obogaćuje kvascem, tako da se stvore uslovi za razmnožavanje kvasca u samom hranivu. Kvasac se može dobro razvijati ako se u hranivu nalazi dovoljno rastvorljivih ugljenih hidrata, a zatim ono mora sadržavati azotne i mineralne materije. Pored materija koje kvasac koristi za svoje razmnožavanje, potrebna je određena temperatura i prisustvo vazduha. Temperatura hraniva u kojem se razvija kvasac ne sme biti niža od 20° ni viša od 27° C. Pristup vazduha obezbeđuje se mešanjem i ako ima dovoljno vazduha gljivice kvasca se intenzivno razvijaju. U protivnom, stvara se više alkohola a time dolazi do većih gubitaka ugljenih hidrata. U toku saharomicetizacije pojavljuje se i mlečno-kiselo vrenje.
Pod uticajem kvasca povećava se vrednost proteina, hranivo se obogaćuje vitaminima B kompleksa, postaje ukusnije i povoljno utiče na apetit životinje. Zbog toga je obrada hrane s kvascom vrio pogodna za ishranu svinja a posebno za tovne svinje, ali se može primeniti i za ishranu druge stoke.
Postoje uglavnom 2 načina za obradu hrane s kvascem i to pomoću prethodno pripremijene maje i direktan način. Po prvom načinu na 100 kg hraniva uzima se 0,5—1 kg pekarskog kvasca koji se razmuti u vodi. U korito u kojem će se vršiti obrada naspe se 40—50 1 tople vode i doda razmućeni kvasac, a zatim 20 kg hraniva i dobro promeša. Maja se priprema u toploj prostoriji i priprema traje 4 — 6 časova. Kroz to vreme mora se maja svakih 15—20 min. dobro promešati kako bi se omogućio što bolji .pristup vazduha. Nakon toga doliva se maji 110-—150 ! topie vode, izmeša i doda preostalih 80 kg hrane. Ova druga faza obrade traje 3 časa i kroz to vreme se hrana 3—4 puta dobro promeša. Kad se želi da se maja više puta upotrebi, onda se za njeno spremanje uzima 1 kg kvasca i 40 kg hrane i najbolje je ako se hrana prethodno saharificira. Maja se priprema na isti način a nakon 6 časova polovina se upotrebi za obradu 80 kg hrane a drugoj polovini se dodaje 20 kg hrane i ponovo priprema maja. Na ovaj način s 1 kg kvasca može se obraditi oko 1000 kg hrane.
Direktan način obrade sastoji se u tome što se razmućeni kvasac odmah stavlja u 160—200 1 tople vode, zatim se doda čitava količina hrane i svakih pola časa meša. Nakon 6 časova obrada je gotova.
Hrana obrađena s kvascem služi samo za dopunjavanje obroka. Prasadima se daje 20—25%, krmačama nešto više a tovijenicima može i do 50% obroka.
Neki odgajivači pripremaju hranu za svinje na način koji je sličan saharomicetizaciji, ali bez dodavanja kvasca. Oni spremaju maju na taj način što uzmu izvesnu količinu hrane koju razmute u toploj vodi (vode se uzima za 50—100% više od brašna) i ostave 24 časa da sama uskisne. Posle toga, maji se doda voda i hrana u istom odnosu kao i pri spremanju maje, meša se i pusti da uskisne. Od tako pripremljene hrane jedan deo može se ostaviti za maju a ostatak se daje stoci na isti način kao i kod obrade s kvascem. Ovaj način je primitivniji i sporiji a kvalitet hrane zaostaje iza kvaliteta one koja je pripremljena uz dodatak kvasca. Pored toga, važno je voditi računa o tome da maja suviše ne uskisne i zato ju treba menjati svakih 3—5 dana.