Ishrana domaćih životinja. Deo 1

U savremenim zbivanjima, stočarska proizvodnja će moći da odgovori zadatku koji se od nje očekuje samo onda ako se izvrši adekvatna organizacija rada i obezbede uslovi proizvodnje, slični onima u modernoj industriji.

Da bi se to postiglo moraju se menjati, ukoliko to već nije učinjeno, ranije koncepcije o unapređenju pomenute proizvodnje. Pri tome bi trebalo poći od postavke da visoku proizvodnju mogu dati samo one životinje koje poseduju što veći genetsko-konstitucijski potencijal i kojima su istovremeno pruženi optimalni životni uslovi koji će omogućiti da njihove nasledne osnove dođu do maksimalnog izražaja.

Među životnim uslovima od kojih zavisi visoka animalna proizvodnja, najznačajniju ulogu igra ishrana domaćih životinja. Njen zadatak moći će se ostvariti ako onaj koji ju primenjuje ima potrebno znanje:

— u poznavanju opštih zakonitosti koje se odigravaju sa hranljivim materijama u organizmu životinje od momenta unošenja hrane u digestivni trakt pa njihove transformacije u animalne proizvode, odnosno do ekskrecije nesvarenog dela i nepotrebnih kataboličkih proizvoda;
— u poznavan”! specifičnih zahteva u pogledu kvaliteta i kvantiteta, odnosno potreba hranljivih i dodatnih materija kod ishrane pojedinih vrsta i kategorija domaćih životinja;
— u poznavanju stočnih hraniva, njihove uloge i vrednosti u odnosu na proizvodnju i zdravstveno stanje životinja.

Nauka o ishrani domaćih životinja zahteva solidno znanje iz raznih disciplina kao što su: anatomija i fiziologija, endokrinologija, bakteriologija, hemija, genetika, fizika, matematika itd. Među ovim disciplinama najvažniju ulogu igra fiziološka hemija koja omogućava poznavanje životnih procesa koji se odigravaju u organizmu kao i zakonitosti kojima su oni podvrgnuti.

U ovoj publikaciji (I. deo) obrađeni su osnovni principi nauke o ishrani domaćih životinja, kao što su varenje hrane, hranljive i dodatne materije i njihov metabolizam, određivanje vrednosti hraniva i utvrđivanje potreba stoke za njihove bazične životne procese, za reprodukciju, laktaciju, porast, tov i rad.

Publikacija je napisana u prvom redu za stočarske stručnjake, kako one koji rade na proizvodnim farmama, tako i one koji rade u fabrikama stočne hrane ili u institutima. Istovremeno će u podjednakoj meri moći da posluži za spremanje ispita studentima poljoprivrednih i veterinarskih fakulteta i viših poljoprivrednih škola. Jedni i drugi treba da raspolažu s potrebnim znanjem iz osnova nauke o ishrani domaćih životinja.

U ovom delu nije obuhvaćena nauka o poznavanju stočnih hraniva i tehnološki procesi ishrane pojedinih vrsta za koje treba dati odgovarajuće publikacije u kojima takođe oskudevamo. Ni normativi potreba nisu obuhvaćeni, kao ni hemijski sastav i opšta hranljiva vrednost hraniva, jer postoji odgovarajuća publikacija (Tome-Obradović-Stošić: Norme i tablice ishrane stoke. Beograd, 1967).

Kod sastavljanja ove publikacije obilno sam koristio sledeću literaturu: Maynard, L. A. & Loosl, J. K. „Animal nutrition“, 1962; Popov, I. S. „Kormlenije selskohozjastveni životnih, 1957; dela u izdanju Hock-a, A. „Vergleichende Ernahrungslehre des Menschen und seiner Haustiere“, 1966; Guyton, A. G. „Medicinska fiziologija“, 1965; Orth, A. und Kaufmann, W. „Die Verdaung im Pansen und ihre Bedeutung fiir die Fiitterung der Wiederkauer“, 1961; Kirchgessner, M. und Friesecke, H.: ,,Wirckstoffe in der praktischen Tierernahrung“, 1066; Nehring, K.: „Lehrbuch der Tierernahrung“, 1955 i Nikolić, B.: „Biohemija“, 1963. Druge autore čije sam podatke koristio naveo sam u odgovarajućem mestu u knjizi, čime sam hteo da skratim nepotrebno ponavljanje.

Kod pisanja sam koristio svoje dugogodišnje iskustvo, stručno, nastavničko i naučno na području ishrane domaćih životinja i to sa pozicija agronoma nutriciste (Nutritio dolazi od italijanske reči i znači hranjenje).

Pokrajinski fond za finansiranje naučnih delatnosti APV omogućio je štampanje ove knjige njenim delimičnim finansiranjem na čemu sam posebno zahvalan.

Stručnu recenziju rukopisa izvršili su dr Slobodan Živković, vanredan profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i dr Miloš Kosanović, viši naučni saradnik Instituta za stočarstvo iz Novog Sada, pa im Ovom prilikom zahvaljujem.

Na kraju želim da zahvalim svojoj supruzi Aleksandri-Sasi i kćerki Tamari, koje su mi pomogle pri sređivanju strane Literature, stilizovanju rukopisa i njegovom prepisivanju kao crtanju grafikona.

Novi Sad, 1. oktobra 1968.

Prof. dr Dušan V. Vukavić

Sadržaj

1. Uvod

— Živi i mrtvi svet
— Povezanost stočarske i ratarske proizvodnje
— Kruženje materije i energije
— Biljka
— Hemijski sastav biljnog i životinjskog organizma
— Upliv hrane na životinjski organizam i proizvodnju

2. Digestvan trakt i varenje hrane

— Digestivni trakt
— Upliv digestivnog trakta na varenje hrane
— Fermenti i encimi

3. Hranljive materije i njihov metabolizam

— Hranljive materije
— O metabolizmu uopšte
— Neorganska jedinjenja
— Voda i njen metabolizam
— Mineralna jedinjenja (elementi) i njihov metabolizam
— Osnovna uloga mineralnih materija
— Esencijalni makro-elementi
— Kalcijum i fosfor
— Magnezijum
— Kalijum, natrijum i hlor
— Sumpor
— Mikroelementi
— Mangan
— Gvožđe
— Bakar
— Kobalt
— Jod
Cink
— Fluor
— Selen
— Molibden
— Brom
— Barijum i stroncijum
— Neesencijalni mikroelementi
— Nitrati
— Organske materije
— Ugljenični hidrati
— Oligosaharidi
— Disaharidi
— Trisaharidi
— Polisaharidi
— Određivanje C hidrata za nutritivne potrebe
— Sirova vlakna i njihov uticaj na svarljivost
— Varenje, apsorpcija, metabolizam i biološka vrednost C hidrata
— Lipidi
— Proteini
— Aminokiseline
— Vitamini
— Vitamin A i karotin
— Vitamin D
— Vitamin E
— Vitamin K
— Vitamin B kompleksa
— Vitamin C
— Antivitamini
— Antibiotici i druge materije kao stimulatori porasta i iskorišćavanja hrane

4. Ishrambeni eksperimenti

5. Ocenjivanje hranljive vrednosti stočnih hraniva

— Skrobne jedinice
— Neto energija kao merilo hranljive vrednosti
— Frapsov način određivanja vrednosti hrane za živinu
— Ječmene jedinice
— Ovsene ili zobene jedinice
— Leroy-ev način izračunavanja energetskih vrednosti hraniva i obroka
— Predlog Nehring—Schiemann-a za ocenjivanje hraniva na bazi energetske vrednosti

6. Potrebe i normiranje ishrane domaćih životinja

— Uzdržne potrebe
— Ishrana i reprodukcija domaćih životinja
— Potrebe laktirajućih životinja
— Ishrana životinja u porastu
— Ishrana domaćih životinja u tovu
— Potrebe radnih životinja

1. Uvod

1.1. Živi i mrtvi svet. Priroda se sastoji od živog i mrtvog sveta. Živi svet je u pravilu izgrađen pretežno od organskih materija, koje su nosioci životnih procesa: izgradnje (anabolizma) i razgradnje (katabolizma). Životni procesi su svojstveni samo živim bićima. Mrtvi svet se sastoji u pravilu od neorganskih jedinjenja, koja, sama po sebi nisu nosioci životnih procesa. lako sama bit života, koja počiva na materijalističkoj osnovi, nije još uvek do kraja objašnjena, ipak ju možemo pratiti pomoću naših ćutila i tehničkih pomagala.

Živi svet čine dve velike skupine a to su: biljni (flora) i životinjski svet (fauna) bez obzira da li se radi o jednoćeličnim ili najsloženijim organizmima. Živi svet je ponikao u određenom momentu i pod određenim uslovima iz mrtvog sveta, od neorganskih jedinjenja rastvorenih u vodi. I kad se reši pitanje uslova pod kojima je ponikao živi svet, biće rešeno i pitanje biti života. lako se danas izučavaju odvojeno biljni i životinjski svet, a ovi opet odvojeno od mrtvog, ipak ih u krajnjoj liniji mogućno posmatrati kao jednu, nedeljivu celinu.

Za odvijanje životnih procesa živa, bića troše izvesnu energiju koju dobiju ili od sunca (zeleno bilje) ili razgradnjom organskih materija (životinje) unetih u organizam. Konkretno, domaće životinje podmiruju svoje energetske i druge potrebe uglavnom hranivima biljnog porekla. Ukoliko konzumirana hrana bolje i potpunije podmiruje njihove potrebe, utoliko će im procesi teći normalnije, proizvodnja će biti veća, zdravstveno stanje bolje i obratno. Da li će biljna hrana biti potpunija ili ne zavisi u prvom redu od plodnosti zemljišta sa koga je ona dobijena, o broju sunčanih sati, o sposobnosti biljke da akumulira više ili manje sunčane energije itd.

Potpuno je razumljivo da odvijanje životnih procesa u organizmu ne zavisi samo od spoljašnjih faktora (činilaca) nego i od unutrašnjih. Naime, poznato je da ima životinja koje uz optimalnu ishranu i dr. spoljašnje faktore daju malu proizvodnju, kao i takvih koje daju veću proizvodnju, makar i kroz kraći vremenski period, zahvaljujući sposobnosti da mogu mobilizovati svoje telesne rezerve. Razlog ovim pojavama treba tražiti u unutrašnjim faktorima, među kojima najvažniju ulogu igraju nasleđene osnove. Samo tamo gde su obe grupe faktora prisutne u optimalnim vrednostima dobiće se visoka proizvodnja. Van svake je sumnje na nasleđene osnove s jedne strane i ishrana s druge strane igraju odlučujuću ulogu. Među njima postoji osnovna razlika u tome što se na promenu nasleđa može vrlo teško da utiče, dotle je ishrana u rukama stočara. Ukoliko stočar bolje poznaje i vlada s naukom o ishrani domaćih životinja, utoliko će on moći bolje da utiče, ne samo na kvantitet, kvalitet i ekonomičnost proizvodnje, nego i na razvitak nasleđenih osnova. To nije ni malo lako ni jednostavno zbog toga što je nauka o ishrani domaćih životinja sinteza čitavog niza drugih disciplina kao što su: hemija, fiziologija, endokrinologija, citologija, genetika, bakteriologija, fizika, matematika itd.

1.2. Povezanost stočarske i ratarske proizvodnje. Kao što je poznato celokupna poljoprivreda trebalo bi da u prvom redu obezbedi Ijude potrebnom hranom, a zatim da proizvede sirovine za poljoprivredne industrije čije finalne proizvode koristi čovek. To se može postići samo onda ako su najvažnije poljoprivredne grane: ratarstvo i stočarstvo, na potrebnoj visini, ako su ekonomične i ako u svojim tehnološkim procesima ne zaostaju iza industrije. Često se može čuti mišljenje, nažalost i od stručnjaka, da ove dve grane mogu da postoje potpuno samostalno, pošto one navodno ne čine nikakvu celinu. Takva stanovišta u sadanjem momentu su neodrživa, naročito ako imamo pred očima njihovu osnovnu ulogu, a to je obezbeđenje Ijudi s potrebnom hranom biljnog i animalnog porekla. Da ove dve grane čine jednu celinu može se videti iz sledećeg:

— Ishrana domaćih životinja počiva uglavnom na biljnoj hrani. U toku varenja i metaboličkih procesa životinje koriste jedan deo za svoje potrebe (oko 30%), a veći deo obogaćen mikrobima i prepariran, vraća zemljištu (fekalije i urin) ili atmosferi (CO2). Tako vraćene materije koristi ratarsko bilje. Zaoravanje slama možda je korisno za neke države koje raspolažu s velikim površinama, pa se svake godine mogu ostavljati kao parlog iscrpene površine (to je neminovno kod dvopolnog plodoreda), ali nije preporučljivo za naše uslove.
— Prema ispitivanjima Timirjazevske akademije nauka (cit. po I. S. P o p o v u, 1957) °d ukupnih ratarskih proizvoda, čovek može direktno da koristi za svoju ishranu oko 1/3—1/5. Ostali deo (3/4 do 4/5) ostao bi neiskorišten, da nema domaćih životinja koje transformišu nepodesne delove, koji inače imaju malu hranidbenu vrednost, u proizvode visoke biološke vrednosti (mleko, meso, jaja). Na taj način dobija se u SSSR još „jedna žetva“ godišnje. Kada ne bi bilo domaćih životinja ta druga žetva bi bila izgubljena. Tu činjenicu zaborave ponekad ratarski stručnjaci.
— Uza svu mehanizaciju još uvek se stočnom sprežnom snagom obrađuju velike oranične površine. Bez nje bi znatne površine ostale neobrađene. Ako tome dodamo nepodesne terenske prilike za primenu mehanizacije, kao i loše vremenske koje često puta u proleće onemogućavaju obradu pomoću traktora, ili naše loše saobraćajne prilike, onda je potpuno jasno da mi još uvek trebalo i radnu stoku. U SSSR-u mnogi sovhoi i kolhozi drže u rezervi izvestan broj radnih konja baš za takve prilike.
— I u zemljama s najjačom mehanizacijom, koriste se izvestan broj konja za rad, zatim dolaze potrebe armije kao i potrebe sporta i rekreacije.
— Povezanost stočarske i ratarske proizvodnje još bolje će se videti iz sledećeg poglavlja s kruženjem energije i neuništivosti materije.

1.3. Kruženje materije i energije. Da bi živi svet mogao da opstane, on treba za svoje životne procese odgovarajuće hranljive materije i energiju. Biljni, zeleni svet prima hranljive materije iz zemlje i atmosfere. Životinjski svet, pri tome mislimo na domaće životinje, dobija potrebne hranljive materije i energiju iz biljne hrane, kiseonik potreban za oksidativne procese iz atmosfere.

Zeleno bilje uzima svojim korenovim sistemom, iz zemjišta na kome raste, otopljene mineralne elemente (razne soli), a iz atmosfere prima preko lista CO2 (ugljen dioksid) i sunčano svetlo (energiju). U hlorofilu lista, koji ima jaku apsorpcionu sposobnost (hlorofilne apsorpcione trake) za sunčano svetlo, vrši se fotosinteza C-hidrata iz primljenog CO2 i vode, a oslobađa se kiseonik (O) koji odlazi u atmosferu zajedno s nešto vode koja se izlučuje u obliku vodene pare. Iz C-hidrata, kao osnovnih organskih supstanca i mineralnih elemenata (nitrata) putem transformacije biljka izgrađuje svoje proteine i druge materije. Zeleno bilje, koje služi za ishranu domaćim životinjama, ne može da direktno asimilira atmosferski azot, njemu su potrebni nitrati koje uzima iz zemlje. Izuzetak čine leguminoze koje indirektno koriste atmosferski azot zahvaljujući simbiozi sa azotnim bakterijama (B. racikola) koje žive na njihovom korenju.

Životinje, pa prema tome i domaće, nemaju sposobnost da iz neorganskih materija sintetizuju svoja organska jedinjenja. One nemaju sposobnost fotosinteze.

Domaće životinje herbivore (travojedi) kao što se preživari (goveče, ovca, koza) i konji hrane se uglavnom biljnom hranom. Osnovni deo njihovog obroka čine kabasta biljna hraniva (paša, trava, seno, silaža, slame itd.) koji se dopunjuje sa koncentratima (zrnevlje žitarica, uljane pogače i uljane prekrupe itd.) ako je to potrebno. Kod ostalih vrsta osnovni deo obroka čine koncentrati. Kao što se iz ovog vidi biljna masa je osnovna i glavna hrana svima vrstama domaćih životinja. To znači da je biljka posrednik između zemlje i atmosfere s jedne strane i životinje s druge strane.

Da bi životinja mogla da iskoristi konzumiranu biljnu hranu ona je varenjem mora da razloži na jednostavne hranljive materije podesne za apsorpciju. Nesvareni deo izbacuje se iz organizma kao (feces izmet, balega). Apsorbovani deo služi organizmu za razne ciljeve. Sporedni produkti oksidacije (sagorevanja) izbacuju se uglavnom sa urinom i gasovima, a manje sa fecesom iz tela. U obliku fecesa i urina životinja vraća zemlji oko 70—80% od količine konzumiranih hranljivih materija. Preostalih 20—30 trebalo bi da vrati čovek kao konzument hrane animalnog porekla.

Kao što se iz ovoga vidi energija i materija nalazi se u stalnom kruženju. Iz atmosfere i hidrosfere, odnosno iz zemljišta dolazi u biljku; iz biljke dolaze u životinju, koja ih vraća u zemljište, atmosferu i hidrosferu. Ovo kruženje prikazano je u sledećoj šemi:

Šema 1. Šematski prikaz veze između mrtve i žive prirode

Izostavljeno iz prikaza

Međutim, ne kruži ista materija i energija. Nikad jedan te isti protein ne dolazi u organizmu dva puta. Slično je i sa energijom. Biljka prima svetlosnu energiju od sunca i transformiše je u hemijsku potencijalnu, a ova opet prelazi u toplotnu.

1.4. Biljka. Korisno je da stočar poznaje i osnovne fiziološke i hemijske procese koje se u njoj odigravaju, jer će samo tako moći uočiti razlike između biljke i životinje i njihovu međusobnu povezanost.

Voda. Bilje upija vodu uglavnom iz hidrosfere korenovim sistemom, a manje iz atmosfere (listom). Ona joj služi kao sastavni deo organizma, ili se jedini s CO2 i daje C-hidrate. Jedan deo vode može se vratiti u atmosferu.

Mineralni elementi dolaze u stvari u obliku raznih soli, koje koren može upiti samo onda ako se nalaze otopljeni u obliku jona. Iz korena oni se transportuju sve do ćelija gde se koriste u odgovarajuće svrhe.

Ugljični hidrati (C-hidrati). Kao što je spomenuto sintezu organskih materija iz neorganskih jedinjenja ima samo zeleno bilje. Ova sinteza (fotosinteza) vrši se u hlorofilu iz CO2 i vode posredstvom svetlosti energije. Hemijska reakcija teče ovako:

n CO2 + voda + svet. energija » C-hidrat + O (CH2) n

Kod ove fotosinteze dobiju se monosaharidi (trioze, tetroze, pentoze i heksoze) i oligosaharidi (disaharidi, trisaharidi i polisaharidi).

U toku ove reakcije prvo se razgradi CO2 koji s vodom daje triozu (C3H8O3), a oslobađa se kiseonik. Od trioze se izgrađuju nešto složeniji, ali još uvek jednostavni monosaharidi (glukoza, fruktoza) od kojih se dobiju oligosaharidi (saharoza, maltoza), već prema tome koliko se molekula jednostavnih monosaharida kondenzuje. Tako na pr. po jedan molekul glukoze i fruktoze daju saharozu; dva molekula glukoze daju maltozu. Ako se kondenzuje više molekula glukoze dobiće se skrob. Raznovrsna vezivanja većeg broja molekula glukoze daju celulozu, itd.

Jedinjenja, C-hidrati biljke neobično su važna kao izvor energije, kao materijal za sintezu masti ili ulja, a delovi njihovog C lanca mogu se uklapati u proteinski molekul.

Celuloza služi biljci kao strukturni materijal koja mu daje čvrstinu. Ona je više ili manje inkrustrirana ligninom i drugim materijalima. Količina ovih materija zavisi ne samo od sorte biljaka, nego isto tako i od faze njihovog razvitka. Ukoliko je bilje mlađe ima ih manje i obratno.

U toku ovih procesa svetlosna sunčana energija transformiše se u hemijsku energiju, koja se može osloboditi kad je to potrebno i kad su ispunjeni određeni uslovi.

Masti, ulja. Bez obzira kako ih nazivali oni su iste hemijske strukture. Sastoje se od istih elemenata kao i C-hidrati, ali sadrži oko 2, 3 puta više energije od iste težinske količine C-hidrata.

Masti nastaju jedinjenjem 1 molekula glicerina i 3 molekula masnih kiselina. Pošto ima preko 20 raznih masnih kiselina to je moguć vrlo veliki broj kombinacija između glicerina s jedne strane i masnih kiselina s druge strane. S ovim brojnim kombinacijama vezana su i različita svojstva masti. Prema tome, masti treba da smatramo mešavinom triglicerida.

U biljci mast nastaje iz glukoze, kao izvornog materijala. Kod tog procesa dolazi prvo do oksidacije glukoze, pri čemu se oslobađa energija potrebna za sintezu masnih kiselina. I glicerin se dobija od C-hidrata. Reakcija o kojima je reč teče ovako:

C-hidrat + kiseonik → CO2 + H2O + energija
C-hidrat + energija → masne kiseline → mast
C-hidrat → glicerin

Kao što se vidi iz gornje šeme C-hidrati pod uticajem energije bivaju redukovani na masne kiseline, a drugi daju glicerin. Sjedinjavanjem glicerina i masnih kiselina nastaće masti ili ulja.

Proteini. Azot koji služi biljci za izgradnju proteina ona dobija iz zemlje u obliku nitrata. Ova jedinjenja se redukuju preko nitrita sve do amonijaka od koga se dobiju amino kiseline. Potrebna energija za ove reakcije dobije se oksidacijom C-hidrata. Potpuno je razumljivo da se za sintezu ovih kiselina koriste i neki produkti dobijeni kod oksidacije C-hidrata. Kod izgradnje proteina sudeluje oko 30 aminokiselina. Njihovim raznovrsnim kombinacijama moguća je sinteza raznih proteina. Ako tome dodamo činjenicu da molekul proteina sadrži na stotine molekula aminokiselina koje su međusobno povezane različitim kombinacijama permutiranih (premeštenib) peptidnih veza, onda vidimo da proteini jedne biljke lucerke nisu istovetni s onima susedne, izrasle inače pod istim uslovima.

Sinteza proteina u zelenom bilju prikazana je u sledećoj šemi:

C-hidrat + kiseonik → CO2 + H2O + energija
Nitrat + energija → Nitrit
Nitrit + energija → Amonijak → Aminokiseline
C-hidrat → Razne org. kiseline → Protein

Proteini služe biljci u prvom redu za izgradnju fermenata a višak deponuje.

Biljka sintetizuje i nukleoproteine. To su jedinjenja običnih, jednostavnih proteina i nukleinskih kiselina. Nukleoproteini se nalaze uglavnom u hromozomima ćeličnih jedara.

Biljka sintetizuje iz amonijaka — asparagin i druga azotna jedinjenja koja nisu pravi proteini. Sva ta jedinjenja od amonijaka pa do slobodnih aminokiselina nazivaju se zajedničkim imenom a m i d i (od italijanske reči amida). U biljci ima najviše asparagina i glutamina. Ukoliko je biljka mlađa ima ih više. To znači da se oni transformišu u složenija azotna jedinjenja, sve do proteina.

Hemijski sastav biljnog i životinjskog organizma. Polazeći od postavke da su materija i energija neuništive, da one mogu preći iz jednog u drugi adekvatan oblik, kao i činjenicu da iz ničega ne mogu da nastanu, onda je jasno da građu i funkciju životinjskog i biljnog organizma treba posmatrati s materalističke pozicije. To znači da svi životni procesi koji se odigravaju u živim bićima jesu posledica pruženja materije i energije i da oni mogu da postoje tako dugo dok postoje i ta kretanja. Za ova kretanja moraju postojati određeni uslovi.

Osnovni procesi jesu asimilacija i disimilacija. Kod biljke dominira asimilacija, a kod životinje disimilacija. Životinja mora najpre da razloži hranu, odnosno hranIjive materije u digestivnom traktu na jednostavne komponente, da ih zatim apsorbuje i transportuje na određena mesta gde od njih izgrađuje svoja specifična organska jedinjenja (proteine, masti, glukozu, glikogen itd.). Kod biljke je to obratno. Ona iz jednostavnih organskih jedinjenja sintetizuje svoje organske materije, koje prema potrebi može da razgradi (disimilacija), ali uvek u manjem obimu u odnosu na asimilate.

Pošto je materija neuništiva, to onda jasno proizilazi da biljka i životinja mogu da izgrade svoje organizme, da daju proizvode samo onda, ako imaju na raspoloženju potrebne elemente, potrebne hranljive materije.

Hemija poznaje preko 100 elemenata, ali za životne procese su neophodni: ugljenik, kiseonik, vodonik, azot, sumpor, fosfor, kalijum, natrijum, hlor, gvožđe, bakar, kobalt, mangan, magnezijum, cink, jod i još neki mikroelementi. Prva četiri elementa (C, H, O i N) nazivaju se organogenim, jer služe kao osnovni materijal za izgradnju molekula onih organskih jedinjenja koja izgrađuju najvažnije delove organizma. Na pomenuta četiri elementa otpada oko 98,5% ukupne težine organizma, a samo 1,5% na sve ostale. U pogledu zastupljenosti pomenuta četiri elementa postoji velika sličnost u sastavu biljnog i životinjskog sveta, ali i karakteristične razlike. Prema I. S. P o p o v u (1957) prosečan sastav suve materije biljke i životinje u odnosu na pomenuta četiri elementa i ukupnu količinu mineralnih materija prikazan je u tab. 1.

Tab. 1 Zastupljenost organogenih elemenata kod biljke i životinja u %

Izostavljeno iz prikaza

Vrsta organizma C
Biljni 45,0
Životinjski (bik) 63,0
Vrsta organizma O
Biljni 42,0
Životinjski (bik) 13,8
Vrsta organizma H
Biljni 6,5
Životinjski (bik) 9,4
Vrsta organizma N
Biljni 1,5
Životinjski (bik) 5,0
Vrsta organizma Miner. materije
Biljni 5,0
Životinjski (bik) 8,8

Ako uporedimo sastav biljnog i životinjskog organizma kako su prikazani u tab. 1. onda možemo videti pored sličnoti i razliku. Tako biljni organizam sadrži jedino više kiseonika (za nešto preko 3 puta), dok životinjski sadrži više od svih ostalih elemenata, pa i mineralnih materija.

Iz organogenih i drugih elemenata, odnosno iz odgovarajućih jedinjenja i biljka i životinja sintetizuju svoje proteine, masti, C-hidrate itd. U odnosu na sintetizovane organske materije glavna razlika između biljnog i životinjskog organizma leži u tome što prvi sadrži sirova vlakna (celulozu, lignin i dr.) a drugi ih u opšte nema.

Analize pepela pokazale su da je on kod oba živa sveta kvalitativno približno isti, ali se kvantitativno razlikuju. To se može videti iz podataka iznetih u tab. 2.

Tab. 2. Sastav pepela biljnog i životinjskog organizma u %

Izostavljeno iz prikaza

Vrsta organizma Ca
Trava, prosečno 0,35
Poluugojeni vo 1/55
Vrsta organizma P
Trava, prosečno 0,06
Poluugojeni vo 0,83
Vrsta organizma K
Trava, prosečno 0,55
Poluugojeni vo 0,17
Vrsta organizma Na
Trava, prosečno 0,33
Poluugojeni vo 0,11
Vrsta organizma Svega min. mater.
Trava, prosečno 1,1
Poluugojeni vo 4,6

Iz podataka tab. 2. može da se vidi da pepeo biljaka sadrži oko tri puta više kalijuma i natrijuma, ali zato mnogo manje kaicijuma, fosfora kao i ukupnu količinu mineralnih materija u odonsu na životinju. Detaljnije analize, naročito u pogledu sadržaja mikroelemenata, pokazuju da ih životinjski organizam sadrži brojčano manje, nego biljni. Ovo dolazi od tuda što je organizam prvih daleko selektivniji, od drugog, pa se u pravilu oslobađa (izlučivanjem preko fecesa i urina) nepotrebnih elemenata. Biljni organizam nema to selektivnu sposobnost i mogućnost. Ovo je važno radi toga, jer ako se radi o materijama koje su toksične za životinju, a ne i za biljku može doći do štetnih posledica, pa i uginuća životinja. Njihova selektivna sposobnost ipak je ograničena.

U pogledu hemijskog sastava organskih materija postoji između njih velika sličnost ali i značajna razlika. No ove razlike su isto tako velike između životinja raznih vrsta. To se može videti iz podataka iznetih u tab. 3. (po M a y n a r d-u i L o o s l i-u, 1962).

Tab. 3. Sastav tela raznih vrsta stoke u % (bez sadržaja dig. trakta)

Izostavljeno iz prikaza

Vrsta životinja Voda
Goveče 55
Svinjče 58
Ovca 60
Kokoš 56
Konj 60
Vrsta životinja Protein
Goveče 17
Svinjče 15
Ovca 16
Kokoš 21
Konj 17
Vrsta životinja Mast
Goveče 25
Svinjče 24
Ovca 20
Kokoš 19
Konj 17
Vrsta životinja Min. mater.
Goveče 4,6
Svinjče 2,8
Ovca 3,4
Kokoš 3,2
Konj 4,5

Iako se ove razlike kreću od 0,2—11.0% ipak su one manje od onih koje se javIjaju kod pojedikih kategorija unutar jedne te iste rase. Ovo najbolje ilustruju podaci izneti u tab. 4.

Tab. 4. Sastav organizma goveda u raznim dobima uzrasta u %

Izostavljeno iz prikaza

Doba gocečeta Voda
Embrio do 6 meseci 85,0
Tele kod rođenja 74,0
June od 6 meseci 64,0
June od 11 meseci 62,0
June od 26 meseci 62,0
Goveče od 48 meseci 53/3
Doba gocečeta Mast
Embrio do 6 meseci 2,4
Tele kod rođenja 3,5
June od 6 meseci 0,4
June od 11 meseci 14,6
June od 26 meseci 14,4
Goveče od 48 meseci 23,7
Doba gocečeta Protein
Embrio do 6 meseci 10,5
Tele kod rođenja 17,8
June od 6 meseci 19,3
June od 11 meseci 18,4
June od 26 meseci 18,6
Goveče od 48 meseci 18,8
Doba gocečeta Pepeo
Embrio do 6 meseci 1,8
Tele kod rođenja 4,4
June od 6 meseci 4,9
June od 11 meseci 4,7
June od 26 meseci 5,1
Goveče od 48 meseci 5,0

Iz podataka u tab. 4. vidimo da se razlike između pojedinih kategorija, naročito u odnosu na sadržaj vode i masti kreću od oko 3—32%.

Slični podaci dobijeni su i kod hemijske analize bilja u raznim fazama razvitka. Ukoliko je biljka starija te razlike su manje između pojedinih vrsta, nego unutar jedne te iste ali u raznim fazama razvitka. To se vidi iz podataka tab. 5.

Tab. 5 Hemijski sastav bilja u %

Izostavljeno iz prikaza

Vrsta bilja i faza razvitka Voda
Kukuruz zeleni 76,0
Kukuruzovina i klipovi 12,0
Ovas, zeleni 73,4
Lucerka, vrlo mlada 81,1
Lucerka, pred cvetanje 76,0
Lucerka, u cvetu 76,0
Lucerka, posle cvetanja 70,2
Vrsta bilja i faza razvitka Protein
Kukuruz zeleni 2,0
Kukuruzovina i klipovi 5,2
Ovas, zeleni 2,6
Lucerka, vrlo mlada 5,6
Lucerka, pred cvetanje 4,5
Lucerka, u cvetu 3,9
Lucerka, posle cvetanja 2
Vrsta bilja i faza razvitka Mast
Kukuruz zeleni 0,6
Kukuruzovina i klipovi 1,5
Ovas, zeleni 0,8
Lucerka, vrlo mlada 0,8
Lucerka, pred cvetanje 0,8
Lucerka, u cvetu 0,8
Lucerka, posle cvetanja 0,6,8
Vrsta bilja i faza razvitka Vlakna
Kukuruz zeleni 5,6
Kukuruzovina i klipovi 76,0
Ovas, zeleni 7,5
Lucerka, vrlo mlada 4,4
Lucerka, pred cvetanje 6,8
Lucerka, u cvetu 7,8
Lucerka, posle cvetanja 12,8
Vrsta bilja i faza razvitka Bez azot. mater.
Kukuruz zeleni 18,5
Kukuruzovina i klipovi 76,0
Ovas, zeleni 13,7
Lucerka, vrlo mlada 6,2
Lucerka, pred cvetanje 9,6
Lucerka, u cvetu 9,3
Lucerka, posle cvetanja 11,3
Vrsta bilja i faza razvitka Pepeo
Kukuruz zeleni 1,3
Kukuruzovina i klipovi 5,1
Ovas, zeleni 2,0
Lucerka, vrlo mlada 1,9
Lucerka, pred cvetanje 2,3
Lucerka, u cvetu 2,2
Lucerka, posle cvetanja 2,2

Iz podataka iznetih u tab. 4. i 5. vidi se da biljni i životinjski organizam sadrži najveći % vode u najranijem dobu. Ukoliko su organizmi stariji smanjuje se % vode, a povećava suva materija. Kod bilja, suva materija se povećava na račun sirovih vlakana, a kod životinja na račun masti i donekle proteina.

Ne postoje samo znatne razlike između pojedinih vrsta životinja i kategorija unutar vrsta, odnosno unutar sorti kod bilja, nego i između pojedinih delova jednog te istog organizma. To se može videti iz podataka iznetih u sledećim tabelama.

Tab. 6. Hem. sastav pojedinih delova životinjskog organizma %

Izostavljeno iz prikaza

Delovi tela Voda
Meso, krtina 75,0
Mast 2,5
Krv 91,0
Delovi tela Mast
Meso, krtina 1,5
Mast 93,0
Krv 0,5
Delovi tela Protein
Meso, krtina 21,3
Mast 4,0
Krv 0,6
Delovi tela Pepeo
Meso, krtina 1,2
Mast 0,5
Krv 0,8
Delovi tela Ostalo
Meso, krtina 1,0
Mast —
Krv 0,1

Najviše vode sadrži krv, pa krto meso, a najmanje mast.

Tab. 7. Hem. sastav biljnih delova u %

Izostavljeno iz prikaza

Deo organizma Voda
Lucerkin list 91,5
Lucerkina stabljika 91,5
Ceo struk lucerke 91,5
Zob, zrno 13,3
Zob, slama 13,3
šećerna repa 84,5
šećerna repa glave i list 84,5
Deo organizma Protein
Lucerkin list 2,4
Lucerkina stabljika 1,0
Ceo struk lucerke 1,3
Zob, zrno 9,4
Zob, slama 5,5
šećerna repa 2,3
šećerna repa glave i list 2,0
Deo organizma Mast
Lucerkin list 0,4
Lucerkina stabljika 1,2
Ceo struk lucerke 1,7
Zob, zrno 2,1
Zob, slama 1,4
šećerna repa 0,4
šećerna repa glave i list 0,2
Deo organizma Vlakna
Lucerkin list 1,4
Lucerkina stabljika 3,5
Ceo struk lucerke 2,6
Zob, zrno 3,9
Zob, slama 36,0
šećerna repa 1,6
šećerna repa glave i list 2,3
Deo organizma Bez azot. mat.
Lucerkin list 4,2
Lucerkina stabljika 3,2
Ceo struk lucerke 3,2
Zob, zrno 67,8
Zob, slama 53,4
šećerna repa 7,6
šećerna repa glave i list 10,0
Deo organizma Pepeo
Lucerkin list 1,1
Lucerkina stabljika 0,6
Ceo struk lucerke 0,7
Zob, zrno 2,5
Zob, slama 5,3
šećerna repa 4,8
šećerna repa glave i list 1,0

Podaci izneti u tab. 7. govore da u svim biljnim plodovima ima podjednak % vode, ali da su ostali hemijski sastojci različiti.

Iz napred iznetih podataka jasno proizilazi da doba bilja i životinja igra važnu ulogu u njihovom sastavu. Dakako, da na sastav utiču i dr. faktori. Pošto se životinje uglavnom hrane biljnom hranom, to je korisno da poznajemo one faktore o kojima zavisi njihova količina i kvalitet. Ti faktori se mogu grupisati u nekoliko grupa:

Uslovi gajenja biljaka. Ovamo spada zemljište, klima i agrotehnika. Ukoliko je zemljište plodnije daće veće i kvalitetnije prinose. Odgovarajućom agrotehnikom, a naročito đubrenjem, navodnjavanjem i plodoredom može se uveliko uticati ne samo na visinu prinosa, nego na hemiski sastav i biološku vrednost proizvoda. Isto tako su važni, izbor podesne sorte, kvalitet semena, meliracioni zahvati itd. Ništa manje nije uloga klime, kako u pogledu količine padavine i njihove raspodele, naročito u vegetacionom pogledu, tako isto i u pogledu broja sunčanih sati.

Stadij vegetacije u kome je biljna masa ubrana ili pokošena, o čemu je već bilo reči.

Način spremanja i uskladištenja proizvedene biljne mase. Kao što je poznato savremena proizvodnja mesa i mleka zahteva industrijski tehnološki proces, koji se odvija u staji, uveliko se razlikuje od onih ranijih. Domaće životinje treba obezbediti s dovoljnim količinama kvalitetne hrane kako za vreme leta (period vegetacije), tako i za vreme zime (vegetacija miruje). Zimi se koristi konzervisana i uskladištena hrana. Njihov kvalitet zavisi u velikoj meri o tehnološkim procesima konzervisanja, o mestu i načinu uskladištenja. Loši tehnološki procesi mogu imati za posledicu velike gubitke, naročito u hranljivoj vrednosti koji često puta dosegnu 50%, pa i više. To će se nepovoljno odraziti ne samo na visinu i ekonomičnost proizvodnje nego i na zdravstveno stanje životinja.

1.6 Upliv hrane na životinjski organizam i proizvodnju. Morfološka i fiziološka svojstva svake životinje posmatrane s biološkog aspekta jesu rezultanta delovanja unutarnjih i spoljašnih faktora. Od momenta oplodnje pa do potpunog razvitka u svakoj jedinki odigravaju se borbe suprotnosti. Na ishod te borbe u velikoj meri uplivišu faktori sredine u kojoj se nalazi životinja. Od svih faktora najznačajniju ulogu ima ishrana.

Primenjujući odgovarajuće oplemenjivačke zahvate odgajivač nastoji da upliviše na nasleđene osnove. Nuticista (od ital. reči nutritio = hranjenje), ishranar teži da podesnom ishranom omogući da se razviju one osnove kojima teži i oplemenjivač. Ukoliko je organizam mlađi, a nasleđene su osnove manje konzervativne, utoliko će spoljašni faktori, u prvom redu ishrana, dati pozitivnije rezultate. Međutim, ishranom izazvane promene ili njome podstaknut razvitak ove ili one osobine, u pravilu ne menjaju naslednu osnovu. Na taj način izazvane promene nisu ništa drugo nego nenasledne modifikacije. Ukoliko bi se primenom nekih dodatnih materija kao što su možda neka hemijska sredstva ili radioaktivne supstance uspelo izazvati nasledne modifikacije došlo bi se do mutacija. Za sada mi još nismo u mogućnosti da planski uplivišemo na pojavu mutacija prema unapred postavljenom cilju. Suviše se malo zna o nosiocima nasleđa, o genima ili bolje rečeno o konstitucijskoj strukturi molekula dezoksiribonukleinskih kiselina (DNA) koje čine osnov gena. Onim časom kad se bude uspelo uticati na određenu promenu u molekulu DNA i na njihovu kombinaciju u genu, tada će se moći uplivisati i na nasleđe.

Za sada, ishranom domaćih životinja možemo uglavnom uplivisati na njihove morfološke i fiziološke pojave i tako uticati na tip i proizvodnju. Radi toga je korisno da se što bolje upoznamo s uticajem hrane na životinju i njenu proizvodnju, i da tako odmah u početku zagledamo njeno značenje u vezi s unapređenjem stočarstva.

Hrana upliviše na dva načina na životinjski organizam i to: direktno na digestivan trakt i indirektno na oblik tela i proizvodnju.

Direktar upliv hrane. Prvi ogled sa direktnim uplivom hrane izvršio je J. Hunter na galebu (Laridae). Kao što je poznato galeb je mesožder, pa je radi toga i karakter sluzokože njegovog želuca isti kao i kod drugih mesojeda (karnivora). Uhvaćene galebove hranio je kukuruzom, umesto ribom ili drugim mesom. Posle izvesnog vremena njihov želudac se adaptirao na takvu ishranu, pa mu je sluzokoža bila slična kao i kod drugih plica, zrnojeda-granivora. Sa domaćim životinjama prve oglede je izveo M. VVilckens. On je ispitivao upliv hrane na digestivan trakt teladi. Jedno tele hranjeno je intenzivno, uglavnom mlekom, a drugo ekstenzivno sa malo mleka, ali puno voluminozne hrane. Posle 44 dana zaklano je intenzivno hranjeno tele, a ono ekstenzivno istom posle 63 dana, pošto je istom tada dostiglo težinu onog prvog. Zapremina prva 3 dela želuca prema sirištu iznosila je kod intenzivno hranjenog teleta 6430 : 5025 cm3 ili praktički 1:1. Kod ekstenzivno hranjenog teleta taj odnos je bio 15000 : 7800 ili praktički 2 :

1. Slične oglede sproveo je Č i r v i n s k i sa jagnjadima. Intenzivno hranjena jagnjad, pretežno s koncentratima imala je za 33—38 puta duža creva od dužine tela, dok je kod ekstenzivno hranjene jagnjadi, pretežno s voluminoznim hranivima, ta dužina bila veća za 44—51 put. Poznavanje direktnog upliva hrane na digestivan trakt životinja važan je radi toga, kako bi od najranijeg doba životinje primenili adekvatnu ishranu i time doprineli jačem ili slabijem razvitku tog organa, već prema tome da li će ishrana tih životinja počivati na koncentratima ili kabastim hranivima.

Indirektan upliv utiče na oblik tela, a time na tip životinje, kao i na njenu proizvodnju. Da od ishrane zavisi u velikoj meri i zdravstveno stanje potpuno je razumljivo. Indirektan upliv ima daleko veći značaj od direktnog. To će najbolje da ilustruje nekoliko primera iznetih iz obavljenih ogleda, statističkih podataka i zapažanja iz prakse. Tako se kao klasičan primer u literaturi navodi ogled izvršen s jednojajnim muškim blizancima hereford rase na Missouri-skoj oglednoj stanici. Jedno grlo hranjeno je od najranije mladosti intenzivno a drugo ekstenzivno. Nakon 2 godine prvo je merilo 720 kg, a drugo svega 250 kg, što znači da je prvo bilo teže za 470 kg. Još interesantniji su grupni ogledi sa svinjama (Middle white-rase), koje je izveo Mc. Meekan pod rukovođenjem J. Hammond-a, o ćemu će biti docnije reči.

Čini nam se da neće biti na odmet, ako navedemo neke statističke podatke 0 mlečnosti krava. Pred nekih 10—12 godina na većini društvenih poljoprivrednih imanja kretala se mlečnost po furažnoj kravi od 1.500—2.500 kg mleka u jednoj laktaciji. Danas, na znatnom broju istih imanja i sa istim genetskim materijalom (Verušić, Kamendin, Ruma, Vukovar, Čoka, itd.) mlečnost se kreće od 3.500—4.500 kg i više zahvaljujući uglavnom poboljšanoj ishrani. Na tim imanjima se danas više ne vodi u tolikoj meri bitka za povećanje proizvodnje nego za e konomičnu proizvodnju, Nažalost, ima dosta imanja gde još uvek nije ni izdaleka -Jskorišten proizvodni kapacitet goveda, bez obzira što su uvezene mlečne rase, kao sto je na pr. istočno-frizijska. Posledica je to neadekvatne ishrane.

Slično je i sa nosivosti kokošaka. I dok je prosečna nosivost po 1. kokoški u narodnom živinarstvu oko 70—80 jaja godišnje, dotle mi imamo farmi (na pr. „Agrokoka“, kod Zagreba) gde prosečna nosivost dostiže oko 240 komada jaja godišnje i više. Van svake je sumnje da kod tako visoke nosivosti pored ishrane igra isto tako važnu ulogu i genetska osnova.

Proizvodnost domaćih životinja obuhtata i reprodukciju. Ako analiziramo statističke podatke o plodnosti kod raznih vrsta domaćih životinja, onda sa prosečnim vrednostima ni u kom slučaju ne možež da budemo zadovoljni. Tako na većini društvenih poljoprivrednih dobara pJodnost krava ne prelazi 80%. Još lošije je stanje kod privatnih gajača gde se ona spušta i na 60%. Istina, uzrok tome može biti nepravilno građeni genitalni organi, razne zarazne bolesti. Međutim, isto je tako sigurno da je tome uveliko kriva ne samo deficitarna nego i suficitarna, dakle neadekvatna ishrana plotkinja.

Ishrana i zdravlje. Kao što je poznato bolesti domaćih životinja možemo grupisati u dve grupe: uzgojne i infektivne. Teško je utvrditi koje od njih nanose stočarstvu veće štete, zbog toga što je ponekad nemoguće utvrditi da li je neka bolest uzgojna ili infektivna.

Neke infektivne bolesti su posledica deficitarne ishrane koja je narušila biološku ravnotežu u organizmu i njegovu otpornost. Ponekad tome može biti uzrok i nezdrava hrana. Van svake je sumnje da to nije uvek slučaj, jer širenje neke infekcije, kao što su na pr. slinavka, šap, antraks itd. nisu posledica deficitarne ishrane, već zaraze.

Deficitarna ishrana mnogo je češći uzrok raznim uzgojnim bolestima kao što su: alimentarna anemija prasadi, rahitis kod podmlatka, osteoporozis kod odraslih životinja, acetonurija kod muzara, polinevritisi kod živine itd. Deficitarna i preobilna ishrana mogu da budu posledica slabije plodnosti zemljišta, ne popunjavanja deficita u prvom slučaju, odnosno predoziranjem u drugom slučaju. Forsiranjem visokoproduktivnih sorata bilja i životinja, kao i stajskog načina držanja pitanje deficitarne ishrane se iz dana u dan sve više pogoršava, sve su češća i raznovrsnija obolenja, skraćuje se životni vek domaćih životinja. Ako tome dodamo obilnu mineralizaciju zemljišta i upotrebu drugih hemijskih sredstava, tada se stanje još više pogoršava.

Zbog svega toga pred sve poljoprivredne stručnjake postavlja se ozbiljan i odgovoran zadatak da proizvode što više i ekonomičnije, ali bez štetnih posledica po zdravlje i proizvodnju domaćih životinja.

7. Potrebe i normiranje ishrane domaćih životinja

Zdravstveno stanje i proizvodnja domaćih životinja zavisi od mnogih faktora, između kojih, najznačajniju ulogu igra nasleđena osnova (reagovanje na spoljašnje nadražaje), a zatim ishrana. Ako zdrava životinja dobije potrebne količine hranIjivih i dopunskih materija u optimalnim količinama, onda, ne samo što će se normalno odvijati svi biohemijski procesi u njenom organizmu, već će i njena proizvodnja postići maksimalne vrednosti, koje joj obezbeđuju nasleđem osnove.

Hranljive materije koje čine hranu životinje, bivaju razgrađene u digestivnom traktu i apsorbovane od njegove sluzokože, odakle se putem krvi transportuju po celom organizmu.

Prvenstvena uloga apsorbovanih materija služi za podmirenje osnovnih životnih procesa (rad srca, pluća, nervnog sistema, digestivnog trakta, za sekreciju žlezda itd.), a samo višak preko toga može da se koristi za potrebe proizvodnje. Ukoliko životinja ne dobije potrebne količine o kojima je reč, tada će proizvodnja opasti, životinja može da mršavi i da joj oslabi otpornost protiv raznih bolesti. U slučaju da dobije više hrane, nego što su njene potrebe, onda će ona gomilati rezervne materije (mast). Ni jedan od ovih ekstremnih slučajeva, tj. nedovoljna (deficitarna) ili preobilna (suficitarna) ishrana, nisu dobre. Da bi ishrana domaćih životinja bila na potrebnoj visini, nije dovoljno da raspolažemo potrebnim hranivirna i da poznajemo njihov sastav i vrednost, već je istovremeno neophodno da poznajemo potrebe domaćih životinja raznih vrsta i kategorija za različitu visinu proizvodnje.

Potrebe domaćih životinja iskazuju se u različitim hranljivim jedinicama (skrobne, ječmene, ovsene), energetskim vrednostima (USM, SE, ME, NE ili PE), hranIjivim materijama (proteini ,masti, celuloza i dr.), mineralnim elementima (Ca, P, Zn, Fe itd.) i najzad u dodatnim ili biogenim i drugim supstancama (vitamini, hormoni, fermenti, antibiotici, antioksidanti, emulgatori i dr.). Sve to zajedno treba da obezbedi punu biološku vrednost obroka, jer od toga zavisi zdravlje i proizvodnja životinja.

Pri sastavljanju i određivanju obroka razlikujemo minimalne potrebe, ispod kojih ne smemo da idemo, ako ne želimo da eventualno proizvodnja počne da opada, jer hraniva jako variraju, kako u energetskoj vrednosti, tako i u sastavu. Maksimalne vrednosti takođe nisu pogodne, jer dovode do gojenja, rasturanja hrane i poskupljenja proizvodnje. Prema tome, najpovoljnije su optimalne vrednosti, jer one obezbeđuju maksimalnu proizvodnju i dobro zdravstveno stanje.

Kao što je naglašeno, iz hranljivih i dodatnih materija obroka, životinja podmiruje svoje osnovne životne procese, svoje osnovne (bazne) ili još bolje rečeno svoje uzdržne potrebe, a od viška daje izvesnu proizvodnju. Radi toga je neophodno da stručnjaci i studenti poznaju uzdržne i proizvodne potrebe domaćih životinja, jer su na njihovoj osnovi izrađene preporuke i normativi (standardi) koji se danas koriste kod sastavljanja njihovog obroka.

Minimalne i uzdržne potrebe. — Pre nego što pređemo na utvrđivanje minimalnih i uzdržnih potreba, neophodno je prethodno raščistiti pojmove, kao što su gladni katabolizam, bazalni metabolizam i uzdržne potrebe.

Gladni katabolizam, odnosno gladni metabolizam jeste onaj minimalni promet energije i materija, kod koga se osnovni životni procesi odigravaju na račun telesne biomase i rezervi masti. To se može utvrditi kod potpunog mirovanja i gladovanja organizma (digestivni trakt treba da je potpuno ispražnjen). Prema tome, rad unutarnjih organa, održavanje najosnovnijeg tonusa muskulature i Itemperature tela, odvija se na račun katabolizma telesnih tkiva i masti. Registracijom razvijene telesne toplote i utvrđivanjem endogenih ekskreta, može da se utvrdi koliko je razgrađeno tkiva i masti, na osnovu čega se onda utvrđuju minimalne potrebe kod potpunog gladovanja.

Bazalni ili osnovni metabolizam je nešto veći od gladnog metabolizma, od apsolutnog minimuma, ali manji od uzdržnih potreba. Bazalne, osnovne potrebe, u punom smislu te reči, mogu se utvrditi, ako su ispunjeni bazalni uslovi. Pod ovirn poslednjim pojmom podrazumevamo potpuno mirovanje postignuto posle 12 časovnognog gladovanja (u digestivnom traktu se nalazi hranljivih materija, koje organizam koristi), smirenost nervnog sistema, odmorenost organizma; spoljna temperatura kod koje se ispitivanje vrši, kreće se od 17—3i°C ili prosečno 25°C, itd. Kod čoveka to je moguće lako postići, a kod domaćih životinja vrlo teško, naročito u pogledu potpunog mirovanja, nenapregnutosti muskulature, potpune smirenosti. Zbog toga podaci o bazalnom metalbolizmu nisu potpuno pouzdani pokazatelji, već imaju više orijentacioni karakter.

Za izračunavanje bazalnog metabolizma ranije se koristila površina tela, koja se izračnavala na osnovu formule, koju je postavio K. M e e h. Ona se može koristiti ako je poznata živa vaga. Ova formula glasi:

Izostavljeno iz prikaza

gde je P = površina u dcm2, T = živa vaga, a k = konstanta koja je različita za razne životinje. Tako kod čoveka iznosi 12,3; kod kunića 12,0; kod psa 11,2; kod konja 9—10; kod ovce 8,1—12; kod svinjčeta 9; kod kokoši 9,5—10,5; kod pacova 9,1 itd.

Za izračunavanje bazalnog metabolizma danas se koristi težina organizma, uz odgovarajuću konstantu za prosečnu toplotnu vrednost, koja je utvrđena na osnovu mnogobrojnih ogleda životinja raznih težina (od 0,02—4,000 kg, odnosno od težine miša do težine slona) ,od S. B r o d y-a i M. K1 e i b e r-a. Ova formula glasi:

Izostavljeno iz prikaza

Kod čega je BM = bazalni metabolizam u kcalorijama, 70 = koeficijent prosečne toplotne vrednosti, T = živa vaga životinje. Ako se u ovu formulu uvrsti težina krave od 500 kg, onda se dobije da je njen dnevni bazalni metabolizam = 7.309 kcal.

Bazalni metabolizam zavisi uglavnom od težine životinje, odnosno od intenziteta njenih osnovnih životnih procesa, čije su relativne vrednosti utoliko veće, ukoliko je životinja manja i obratno. Doduše, bazalni metabolizam nije konstantna vrednost ni kod jedne te iste životinje, jer njen tonus muskulature nije uvek isti, niti je pak funkcija njenih endokrinih žlezda ista. Funkcije životinjskog organizma stoje pod uticajem raznih faktora, koji se ne mogu uvek evidentirati. Usled toga se i odstupanja od opšte pravilnosti ne mogu da objasne. Ta odstupanja mogu biti značajna. Tako se npr. F. G. Benedict i E. G. Ritzmann (1935) utvrdili da ta odstupanja mogu da iznose kod preživara 30—80%, iako nisu nastupile značajnije promene u živoj vazi.

Da bazalni metabolizam zavisi od težine životinja, dok je više ili manje konstantan u odnosu na istu površinu tela kod raznih vrsta, možemo videti iz podataka iznetih u tab. 107.

Tab. 107. Bazalni metabolizam kod raznih vrsta (po S t e u b e r-u)

Izostavljeno iz prikaza

Iz podataka prednje tabele možemo uočiti sledeće pravilnosti:

— bazalni metabolizam po 1 m2 telesne površine praktički je isti kod svih vrsta domaćih životinja; on iznosi oko 1000 kcal;
— bazalni metabolizam je utoliko veći, ukoliko je manja živa vaga životinja i obratno, jer je proporcionalan težini (Rubner).

Gornja dva zaključka proizilaze iz činjenice, što proizvodnja telesne toplote, zavisi od veličine životinje. Ukoliko je životinja manja utoliko je veće njeno izžarivanje u okolinu u kojoj se nalazi.

Gladni i bazalni metabolizam služe nam za utvrđivanje minimalnog energetskog prometa u organizmu životinje. Izračunavanje bazalnog metabolizma moguće je na osnovu napred spomenutih formula koje počivaju na proporcionalnom odnosu prema težini. Međutim, pošto je azot kao osnovna komponenta proteinskog molekula isto tako važan u vezi s održavanjem telesne biomase, to su naučnici došli na pomisao da verovatno postoji slična pravilnost između endogenog azota i telesne težine.

Studije E. F. T e r r o i n e-a i H. S o r g-M a ll e r-a izvršene na pacovima, pticama, kunićima i svinjama, pokazali su da se po 1 kaloriji utrošene energije troši oko 2,3—2,9 mg azota. S. B r o d y i saradnici dokazali su da se endogeni azot nalazi u približno istom odnosu prema telesnoj težini kao i bazalni metabolizam. Na osnovu svojih istraživanja došli su do formule za izračunavanje endogenog azota. Ta formula glasi:

Izostavljeno iz prikaza

gde je EN = endogeni azot u mg (miligramima), a T = živa vaga životinje.

Problem potreba mineralnih elemenata, bilo da se radi o gladnom ili bazalnom metabolizmu, teško je utvrditi zbog toga, što se neki elementi delimično reapsorbuju u organizmu umesto da budu iz njega izlučeni. Takav je npr. slučaj s gvožđem eritrocita. Posle raspadanja crvenih krvnih zrnaca, jedan deo gvožđa koristi se ponovo za izgradnju hemoglobina, a jedan se izlučuje. Prema tome, izlučeni endogeni deo nije siguran pokazatelj minimalnih potreba mineralnih materija, u onom smislu, kao što je to slučaj s endogenim azotom.

7.1 Uzdržne potrebe

Pojam minimalnih potreba kod gladnog katabolizma ili bazalnog metabolizma ima veliki značaj kod teoretske, fundamentalne ishrane i odgovarajućih istraživanja. Za praktičnu ishranu ima veći značaj uzdržna potreba, iako se u savremenom stočarstvu takva ishrana retko primenjuje. Izuzetak čini radna stoka u periodu mirovanja (zimi) kao i odrasla jalova ženska grla. Međutim, s obzirom na pravilnost iskorišćavanja energije i hranljivih materija u organizmu, po kojoj životinja prvo podmiruje svoje potrebe, a samo višak iznad toga koristi za proizvodnju, to je potrebno da se pozabavimo pitanjem uzdržnih potreba.

Kao što je poznato, termin uzdržne potrebe u savremenom stočarstvu ne bi trebalo da dolazi do izražaja. On doduše označava minimalne vrednosti, ali se one koriste kod malo vrsta kad se sastavlja obrok (goveče), a daleko više kad se ispituje uticaj raznih faktora koji utiču na iskorišćavanje hraniva i eokomičnost obroka.

Pod uzdržnim potrebama, u odnosu na energetsku vrednost, hranljivih i dodatnih materija, podrazumevamo one količine, koje su neophodne da omoguće odvijanje osnovnih životnih procesa, a da pri tome životinja ne daje skoro nikakvu proizvodnju, niti gubi u težini.

Prema tome, uzdržne potrebe u hranljivim i drugim materijama treba da su tolike da održe normalan ishranbeni bilans u organizmu životinje koji ne proizvodi, ali je spreman na proizvodnju čim se poveća količina tih materija u obroku. Ishranbene količine treba da obezbede, ne samo kvantitetne količine, nego isto tako i njihove kvalitetne, biološke vrednosti.

Uzdržne potrebe treba da obezbede rad unutarnjih organa (za krvotok, disanje, varenje itd.), za održavanje tonusa muskulature potrebne za izvesne pokrete, za održavanje konstantne toplote tela i dr. Hranljive materije koje služe kao izvor pomenutih energetskih potreba treba da posluže u najneophodnijem obimu kao gradivne supstance, koje služe kao zamena dotrajalog tkiva; za neophodne sastavne delove hormona i fermenata i najzad za svakodnevni porast dlake, rogova, papaka i sl. Uzdržne potrebe mogu da se odrede na razne načine, kao što su bilansni ogledi, naučno-praktični ogledi i najzad računiskim putem, koristeći pri tome odgovarajuće formule i konstante utvrđene u ishranuenim ogledima.

Bilansni ogledi izvršeni na osnovu direktnog ili indirektnog metoda daju najpreciznije podatke o uzdržnim i bazalnim potrebama. Negativna im je strana što se izvode s malim brojem varijanata, koje se ne nalaze u prirodnim uslovima držanja i što zbog toga takvi ogledi traju relativno kratko vreme. Tako npr. držanje u respiracionim komorama ili respiracionim kalorimetrima za krupne životinje ne traje duže od 24—48 časova bez prekida. Sigurno je da će mikroklimatski uslovi i ambijent uticati na rezultate istraživanja, bez obzira da li se ispituju uzdržne ili proizvodne potrebe.

Naučno-praktični ogledi, kojima se želi utvrditi uzdržna potreba životinja u hranljivim materijama, slični su u svojoj osnovi bilansnim ogledima sprovedenim u respiracionim ili sličnim uređajima. Kod njih se količina hranljivih materija, odnosno obroka povećava ili smanjuje dotle, dok se ne dobije konstantna težina životinje (konstantna živa vaga). Ovaj način je manje tačan, ali mogućnost iskorišćavanja većeg broja životinja i duže trajanje ogleda u prirodnim uslovima držanja, omogućuje korekciju manje tačnosti.

Danas se obično kombinuju oba ova načina. Naime, u naučno-praktičnim uslovima proveravaju se rezultati dobijeni u respiracionim komorama.

Pošto uzdržne ili bazalne potrebe zavise od čitavog niza faktora, što znači da su to varijabilne vrednosti, kod njihovog određivanja treba voditi računa da su one tolike, da mogu podmiriti i ekstremne slučajeve u praktičnim uslovima držanja.

Uzdržne potrebe mogu da se određuju ili izračunavaju na raznim nivoima, na bazi USM (TDN), SE, ME i NE. Kod svake od ovih vrednosti, utvrđeno je koliko otpada na uzdržne potrebe. Tako su npr. H. H. M i t c h e 11 i saradnici, utvrdili, da od ukupne neto energije, otpada u proseku oko 50% za uzdržne potrebe, dok se ostalih 50% koristi za proizvodnju. Ako se uzdržne potrebe izračunavaju na bazi ME, onda treba obuhvatiti i sve gubitke, koji su vezani za utvrđivanje te vrednosti. Do sličnih rezultata došli su S. B r o d y i saradnici. Oni su utvrdili da je kod određivanja uzdržnih potreba neophodno udvostručiti vrednosti bazalnog metabolizma izraženog u TDN. Oni predlažu sledeću formulu za izračunavanje SE potrebne za uzdržne potrebe:

SE = 2 × 70 T 3/4 ili SE = 140 T3/4

kod čega je SE = svarljiva energija, a T = težina životinje. Za preračunavanje SE u TDN predložili su da je 1 funta SE = 1814 kcalorija.

Kanadski savet za ishranu predložio je sledeću formulu za izračunavanje uzdržnih potreba (UP) izraženih u kcalorijama:

UP/kcal = 93 TO,75

W. N. G a r e 11 i i saradnici (1959) izvršili su brojne (grupne) oglede s govedima i ovcama, uz potrebne oglede svarljivosti i klanjem kontrolnih životinja na početku i svršetku ogleda, što je omogućilo autorima da dobiju dnevne uzdržne potrebe u raznim vrednostima, kao što su USM, SE, ME i NE, izražene u termama. Za ta izračunavanja mogu da se koriste sledeće formule:

USM = 0,036 T3/4

SE = 76 T3/4

ME = 62 T3/4

NE = 32 T3/4

Na osnovu ovih formula, kao i izvršenih ogleda, pomenuti autori izradili su tab. 108. uzdržnih potreba.

Tab. 108. Neke uzdržne potrebe (po Garrett-u i saradnicima)

Izostavljeno iz prikaza

Metod ispitivanja
Vrsta životinja
Težina QI
USM termi
ME termi
NE termi
Glasni metabolizam
Sve vrste konj kokoš
Krava muzara
Energetski bilans
Bik
Ovca
Konj
Živa vaga
Krava muzara
Ovca
June u tovu
Živa vaga-klana težina
Ovca
Svinjče

* 1b = 1 libra.

U Evropi se za izračunavanje uzdržnih potreba koristi od uvek R u b n e r-ova prva ove vrste u svetu tzv. formula, koja glasi:

(Ui = poznata uzdržna hrana, U2 = nepoznata uzdržana hrana, Ti = težina životinje za koju je uzdržna hrana utvrđena u ogledu, T2 = težina životinje za koju se utvrđuje uzdržna hrana).

Bez obzira o kome se načinu radi, dobijene vrednosti imaju orijentacioni karakter, one su varijabilne, jer zavise od mnogobrojnih faktora, o kojima će biti reči na kraju ovog poglavlja.

Uzdržne proteinske potrebe zavise od njihove biološke vrednosti, odnosno od njihovog aminokiselinskog sastava, kao i od doba životinje (porast, završen porast), odnosno od proizvodnje (proteini mleka, jajeta). Da bi životinjski organizam mogao da vrši neophodnu sintezu biomase dotrajalih ćelija, tkiva, da bi mogao da sintetizuje proteinske komponente hormona i fermenata, on uzima iz mešavine aminokiselina, koje su u njega dospele posle varenja proteina, one koje su neophodne dok se druge pretežno dezaminiraju i eventualno koriste u druge svrhe, ali to znači ipak izvestan gubitak u azotnom kompleksu. Prema tome, ukoliko je bolji kvalitet proteina, utoliko njega manje treba da podmiri uzdržne potrebe životinje. Kvalitet proteina je važniji kod nepreživara, nego kod preživara. Van svake je sunje da ta količina zavisi od čitavog niza drugih faktora, kako onih koji se od

Izostavljeno iz prikaza

gde je P = dnevna potreba proteina u gramima, a T = živa vaga u kg. Ipak, tako dobijena vrednost ne može da zadovolji potrebe životinje u praktičnim uslovima držanja. Prema D. B. S m u t s-u vrednost dobijenu na osnovu ove formule treba udvostručiti ,ako se radi o podmirenju uzdržnih potreba.

Na osnovu svojih studija, B. A. du T o i i D. B. Smuts predlažu sledeću opštu formulu, koja glasi:

Izostavljeno iz prikaza

Hegsted je porigovao Brody-evu formulu za izračunavanje uzdržnih proteinskih potreba. Ta formula glasi:

Izostavljeno iz prikaza

a Kanadski savet za ishranu takođe je modifikovao Brody-evu formulu i predložio da se za izračunavanje uzdržnih proteinskih potreba koristi sledeća:

Izostavljeno iz prikaza

(P = dnevna potreba proteina u gramima, T = težina životinje u kg. Od navedenih faktora je 1,4 varijabilan, i on se koristi kod karnivora i omnivora, međutim kod herbivora nepreživara, treba upotrebiti 1,6, a kod herbivora preživara 1,8. Ostali faktori se u pravilu ne menjaju, izuzev 92, koji je koeficijent svarljivosti za protein. Brojka 1000 služi za preračunavanje miligrama u grame).

Pored napred spomenutih formula koje se koriste za izračunavanje uzdržnih potreba u proteinima, mogu da se koriste i drugi načini, kao što je bilans azota ili različiti nivoi proteina u naučno-praktičnim ishranbenim ogledima.

Kod azotnog bilansa ne treba koristiti gladni katabolizam na osnovu koga dolazimo do apsOlutnog azotnog minimuma, već ona količina, koja se dobije kod uspostavljanja azotne ravnoteže (životinja miruje i ne proizvodi). Na osnovu podataka o azotnoj ravnoteži, utvrđeno je da životinja treba 600 g sirovog, odnosno 500 g svarljivog proteina na 1000 kg žive vage. Navedene vrednosti su orijentacionog karaktera, a zavise u prvom redu od biološke vrednosti proteina.

Ishranbeni grupni ogledi takođe mogu dati zadovoljavajuće rezultate. Ovo utoliko više, što se ispitivanja vrše u praktičnim ušlovima držanja i što se koristi mnogo veći broj varijanata u grupi. Kao što je napomenuto, kod ovog načina grupe dobijaju različite nivoe proteina u obroku. Prema tome ovaj nivo, odnosno ona količina proteina, koja određuje održavanje konstantne težine, dobro zdravstveno stanje itd. podmiruje uzdržne potrebe. Radi veće sigumosti, vrše se i probna klanja životinja, analizira se stanje njihovog tkiva, kako bi se sa sigurnošću ustanovilo, da eventualna konstantna težina nije dobijena na račun povećanja nivoa vode, a smanjenja količine masti ili proteina tela. Ispitivanja ove vrste provedena u SAD i u Evropi, pokazala su da je za uzdržne potrebe dovoljno 600 gr proteina dnevno na 1000 kg žive vage.

Uzdržne, mineralne i vitaminske potrebe. — Ovo je isto tako važan problem, kao što je slučaj s energijom i proteinima.

Napred je napomenuto (poglavlje o mineralnim elementima) da su mineralni elementi, bez obzira da li se radi o onima koji dolaze u makro ili mikro količinama, neophodni za osnovne životne procese, za uzdržne potrebe kod svih životinjskih vrsta. Međutim, njihove uzdržne potrebe teško je utvrditi običnim bilansnim metodom, pošto se oni posle apsorbovanja izlučuju iz organizma ili se ponovo reapsorbuju itd. Tako se i kod potpunog gladovanja neki mineralni elementi izlučuju iz organizma. Iz toga proizilazi da je teško obuhvatiti u ispitivanjima elektrolitički mehanizam tela, pa da se onda na bazi bilansih ogleda, uvrdi uzdržana potreba. Ima još jedna poteškoća, a to je potpuno dijetalna hrana u odnosu na pojedine mineralne elemente. Kao i njihov međusobni odnos, pri kome može doći do jače ili slabije retencije. Primena markiranih elemenata, odnosno mineralnih materija, može kod tih ispitivanja doprineti boljem razjašnjenju ovog problema.

Problem uzdržnih potreba vitamina još je komplikovaniji, iako je jasno da su oni kao biokatalizatori nophodni za održavanje osnovnih životnih funkcija. Za sada ne raspolažemo s dovoljno podataka o uzdržnim vitaminskim potrebama.

Zaključak koji se može izvesti po pitanju uzdržnih mineralnih i vitaminskih potreba kod domaćih životinja jeste, da pitanje uzdržnih vrednoisti treba rešavati zajedno s proizvodnim potrebama.

Faktori od kojih zavise uzdržne potrebe. — Već je napred napomenuto da uzdržne potrebe domaćih životinja nisu konstantne vrednosti, kako one koje se odnose na energiju, tako i one koje se odnose na hranljive, dodatne i druge materije obroka. Te potrebe zavise od raznih faktora, koje možemo grupisati u dve grupe, i to: vezane za životinju i vezane za klimatske faktore. Pošto tih faktora ima više, to ćemo se ove ograničiti samo na one najvažnije.

Veličina životinje, njena težina i površina tela. — O ovom faktoru već je bilo govora. Iz raznih podataka proizilazi da, ukoliko je životinja veća, tj. ima veću živu vagu i površinu tela, treba apsolutno i veće količine uzdržne hrane. Međutim, relativne vrednosti nemaju takvu pravilnost. Ukoliko je životinja manja, ona treba po 1 kg žive vage relativno veću količinu energije i hranljivih materija, nego veća, teža životinja. To dolazi otuda što manje životinje imaju intenzivniji metabolizam, intenzivniji su kod njih oksidacioni, dakle biološki procesi. Usled toga je potpuno pravilno da se uzdržne potrebe životinja određuju na bazi njihove telesne težine. Statističkom obradom rezultata dobijenih u ishranbenim ogledima sa domaćim životinjama, utvrđeno je da je njihova potreba u energiji proporcionalna njihovoj živoj vagi na stepen 0,66—0,75. Na osnovu ove praviinosti postavio je R u b n e r napred spomenutu formulu za izračunavanje uzdržnih potreba domaćih životinja.

Mišićna delatnost je drugi faktor vezan za samu životinju. — Naime, kod ispitivanja bazalnog metabolizma ili uzdržnih potreba, nemoguće je dovesti životinju u takvo stanje u kome bi njena mišićna delatnost, njen tonus muskulature bio potpuno smiren, izuzev upotrebe narkotika. U normalnim uslovima, životinja ustaje, leže, pokreće glavu, maše repom itd., pri čemu se pojačava tonus muskulature, pojačava mišićna delatnost. Prema I. S. P o p o v-u životinja koja stoji troši za oko 15% više energije, nego kada leži. To je i razlog da su za tov podesnije mirnije životinje, nego nemirne, življe. Slično je i sa rezultatima tova. On je uvek povoljnija u staji ili tamo gde je ograničeno kretanje, nego tov kod slobodnog načina držanja.

Uticaj vrste, tipa i individualnost. — Ukoliko postoji veća razlika u građi organizma, tkiva i ćelija, utoliko je veća razlika u intenzitetu njihovog metaboiizma, njihovog temperamenta, utoliko će biti veća razlika u uzdržnim potrebama. Tako npr. konj proizvodi za 24 časa 11,5 kcal po 1 kg žive vage, svinjče 19,1 kcal, a kokoš oko 71,0 kcalorija (H. H. Dukses). Ili drugi primeri u vezi s rasama: utvrđeno je (Armsby) da junad tovnih rasa troše za oko 15% manje energije po 1 kg žive vage, nego junad mlečnih rasa. Prema ispitivanjima B e n e d i c t-a i R i t z m a n n-a engleski punokrvnjak u treningu treba za oko 37% više energije za uzdržne potrebe, nego konj hladnokrvnog tipa (peršeron, ardenac). Isto tako postoje velike razlike između pojedinih individua, jer teško je pronaći unutar iste rase, tipa itd. dve potpuno biološki istovetne jedinke, izuzev jednojajnih blizanaca.

Uticaj kondicije na uzdržne potrebe. — Prema P o p 0 v-u ukoliko se životinje nalaze u boljoj kondiciji, treba im više uzdržne hrane nego onim slabijim. Ovo dolazi otuda, što su kod životinja bolje kondicije, intenzivniji oksidacioni procesi u ćelijama; žlezde s unutarnjom sekrecijom, kao i one koje luče fermente trebaju više aminokiselina za sintezu svojih produkata, pojačan je rad vegotativnog nervnog sistema itd. Kod životinja koje se nalaze u slaboj kondiciji, sve je to obratno. To potvrđuju i ogledi s volovima. Tako su dobro utovljeni volovi trošili za oko 16—17% više uzdržne hrane, nego mršavi (P o p o v).

Upliv mikroklimatskih faktora. — Od mikroklimatskih faktora na veličinu uzdržnih potreba utiču u prvom redu temperatura, a zatim vlaga. Jedna od bioloških karakteristika domaćih životinja, jeste konstantnost telesne temperature, koja ne zavisi od temperature okoline, zahvaljujući termoregulacionom mehanizmu. Ove temperature se kreću (prema I. Đuričić-u) u proseku od 38,0 (konj) do 42,5 (ptice). Međutim, usled biohemijskim procesa koji se odigravaju u organizmu, kako onih u vezi s radom raznih organa (muskulature, srca, digestivnog trakta itd.), tako i onih u vezi s oksidacionim procesima katabolizma, koji se odigravaju u ćelijama, razvija se toplota. Višak nastale toplote termoregulacioni sistem otklanja na razne načine: zračenjem u okolinu, kondukcijom i isparavanjem. Ukoliko je temperatura viša, a vazduh vlažniji, ižarivanje je teže. U slučaju kada je temperatura okoJine niža od temperature tela, ižarivanje je brže, a da bi telo zadržalo konstantnu toplotu, termoregulacioni sistem će pojačati oksidacione procese s jedne strane, doprineti sužavanju povrsinskih krvnih sudova i njihovo povlačenje u dublje slojeve kože.

Upliv klimatskih faktora nekog reona utiče na mikroklimu ambijenta u kome se nalazi životinja. Od ovih faktora, najveći uticaj ima temperatura i vlažnost vazduha.

U organizmu domaće životinje stalno se odigravaju metabolički oksidativni procesi i gotovo uvek njena toplota se odaje okolini u kojoj se nalazi. Organizam je usled toga prisiljen da stalno održava ravnotežu između primitka i izdatka toplote. Ako je proizvodnja telesne toplote veća, onda organizam mora više toplote da odaje. Isti je slučaj i kad je viša temperatura okoline u kojoj životinja živi i obratno. Proizvodnja telesne toplote vrši se na bazi fizičkih i hemijskih procesa, a odavanje putem zračenja, kondukcijom i isparavanjem. Oko 2/3 telesne toplote nastaje radom muskulature, a 1/3 radom ostalih organa.

— Fizička termoregulacija u cilju sprečavanja odavanja toplote postiže se na razne načine, kao vazokonstrikcijom (sužavanjem krvnih sudova), skupljanjem tela, većom i gušćom dlakom i perjem, pojačanim slojem potkožnog masnog tkiva (slanina). Fizičko odavanje toplote može se ubrzati vazodilatacijom (proširenjem krvnih sudova), ispružanjem tela, mitarenjem i linjanjem, isparavanjem vode preko kože i ubrzanim disanjem.
— Hemijska termoregulacija vrši se na osnovu pojačanog ili oslabljenog intenziteta oksidativnih procesa u organizmu. Kod niskih temperatura pojačava se rad muskulature (drhtanje), a samim tim i njeni metabolički procesi. I druga tkiva služe za pojačanu hemijsku regulaciju toplote. Ovamo na prvo mesto dolazi jetra, odnosno njene ćelije koje inervira vegetativni sistem.

Celokupnim regulatomim sistemom upravlja nervni ststem i hormoni. lako ovaj mehanizam nije dovoljno proučen, ipak se može zaključiti da periferni sistem prenosi nadražaje spoljne sredine na centralni nervni sistem, koji onda uključuje nervna vlakna, a ona zajedno sa hormonima pojačavaju ili slabe biohemijske procese u ćelijama.

Bez obzira čiji su rezultat rada pojačani oksidativni procesi u organizmu, oni imaju za posledicu utrošak veće količine hranljivih materija, dakle veća je potreba u uzdržnoj hrani. Ispitivanja koja su provedena u pravcu pronalaženja optimalne temperature okoline u kojoj životinja troši najekonomičnije uzdržnu hranu, u odnosu na taj faktor pokazala su, da se ta zona nalazi između 18°C do 2o°C. Kritična donja granica kreće se od 6°C do 10°C. Ako temperatura padne ispod kritične granice, to će kod svinjčeta doći do pojačanog metabolizma za oko 4%, a kod govečeta za oko 2,5% po svakom stepenu C. Na tu donju kritičnu granicu u veli’koj meri utiče telesni pokrivač (gustina i dužina d’lake i perja) i vlažnost vazduha ambijenta u kome se životinja nalazi, kao i ukoliko je vlažnija prostirka, odnosno patos na kome ona leži. U vezi s prekoračenjem toplote ambijenta preko granice pomenute zone, goveče je osetljivije nego svinjče, a to znači više pojačan bazalni metabolizam i relativno veća potrošnja uzdržne hrane.

Upliv godišnjeg doba. — Van svake je sumnje da su i osnovni životni procesi vezani za godišnje doba isto tako, kao što je npr. polni nagon divljih životinja i rađanje njihovih potomaka. lako je čovek domestikacionim zahvatima kroz dugi vremenski period mnogo toga izmenio kod domaćih životinja, ipak su klimatski faktori, kao što su svetlost, temperatura, vlaga vazduha itd., imali i imaju i danas uticaja na intenzitet osnovnih životnih procesa, na metabilizam. Najverovatnije taj uticaj se vrši preko nervnog sistema.

Opiti koji su provedeni u tom pravcu u SSSR pokazali su da je u proleće i u jesen intenzivniji metabolizam kod goveda za oko 16% u odnosu da zimu i leto (P o p o v).

Ostali faktori. — Pored pobrojanih faktora koji utiču na količinu potrebnih hranljivih materija, ima i drugih poznatih i nepoznatih. Tako ima dosta unutarnjih reakcija koje se odigravaju u organizmu, čiji uzrok nije dovoljno ispitan. Neke od njih su vezane uz rad nervnog sistema, endokrinih žlezda i dr., a na neke opet utiče spoljna sredina. Tako npr. kada životinje promene mesto svog boravka, one na tu promenu često puta energično reaguju, Naglo zalučivanje teladi, može dovesti do smanjenja mlečnosti, pa i do potpunog prestanka sekrecije mleka kod krava, njihov metabolizam je usporeniji. Isto tako je zapaženo da je metabolizam ovaca, koje su držane u ispustima bio veći, od metabolizma onih, koje su držane u ovčarnicima. Još jači metabolizam je zapažen kod životinja koje se drže na pašnjacima, kako usled kretanja, boljeg snabdevanja organizma kiseonikom, tako i zbog veće biološke i stimulativne vrednosti materija koje sadrži paša.

Uzbudljivost nervnog sistema, a samim tim pojačana funkcija žlezda s unutrašnjim lučenjem, doprineće povećanom metabolizmu. To je zapaženo kod životinja kad se drže odvojeno od stada, čopora ili jata, kod životinja koje se drže u neprirodnim uslovima, kod ženskih grla za vreme polnog žara, doprinosi pojačanom metabolizmu itd.

Razne bolesti mogu da utiču na metabolizam daleko više, nego bilo koji drugi faktor. Sve dok je životanja zdrava, bazalni metabolizam nije toliko podvrgnut varijabilnosti kao za vreme bolesti, kada može da se neobično stiša ili pojača. Kod zdrave životinje bazalni metabolizam retko će da koleba više nego 5—15%. Međutim, za vreme bolesti ta kolebanja idu daleko van pomenutih granica.

Usled varijabilnosti uzdržnih potreba domaćih životinja, njihova ishrana mora biti dovoljna da podmiri u dovoljnim količinama metaboličke promene, koje su vezane s osnovnim životnim procesima, ako želimo da im sačuvamo dobru kondiciju, zdravlje i sposobnost organizma da s pojačanom ishranom odgovori potrebnom proizvodnjom. Kod uzdržnog obroka treba da postoji ravnoteža organskih materija (proteina, masti i C-hidrata) s jedne strane i mineralno vitaminskih potreba s druge strane, kako bi metabolički sistemi u organizmu imali na raspoloženju potrebne materije.

7.2. Ishrana i reprodukcija domaćih životinja

Normalna reprodukcija jeste fiziološka osnova od koje zavisi u prvom redu kvantitativno, a zatim i kvalitativno unapređenje stočarstva neke države, pokrajine ili dobra. Ova fiziološka pojava zavisi od nasleđa (uniparne i multiparne vrste), zdravstvenog stanja, pravilnosti građe reproduktivnih oragana i najzad ishrane. Ukoliko je plodnost veća, utoliko ćemo imati više stočnih proizvoda, a sama proizvodnja biće ekonomičnija i obratno.

Prema tome, postavljaju se vrlo odgovorni zadaci pred radnicima na farmama ili individualnim proizvođačima, kao i pred stočarskim i veterinarskim stručnjacima, onima koji rade na terenu i u odgovarajućim ustanovama. Stočarski stručnjaci koji se bave selekcijom, opleminjivanjem i genetikom, treba da se staraju o genetskoj strani, veterinarski o zdravstvenom stanju, a nutristi o ishrani domaćih životinja kao o osnovnim faktorima od kojih zavisi reprodukcija, kako je to napred naglašeno.

Problematika potreba domaćih životinja za normalnu reprodukciju slabo je proučena, jer je stavljena na dnevni red tek poslednjih nekoliko decenija, kao i zbog ranijeg pogrešnog stanovišta da fiziološka funkcija zavisi isključivo od nasleđa. Isto tako dugo je smatrano da glavnu krivicu slabe fertilnosti treba tražiti u abnormalnoj građi reproduktivnih organa ili u njihovom bolesnom stanju. Međutim, ispitivanja koja su vršena poslednjih decenija, pokazala su da to nije uvek tako. Neosporna je činjenica da veliki broj sterilnih, odnosno jalovih grla jeste posledica nepravilne građe ili bolesnog stanja reproduktivnih organa, ali isto tako je utvrđeno da isto toliko krivice, ako ne i više, leži u nepravilnoj, deficitarnoj ishrani i neprirodnom načinu držanja domaćih životinja. Ako uzmemo pretpostavku da se za priplod ostavljaju grla koja potiču od najboljih roditelja (na društvenom sektoru seleksija se vrši na progenom testu), da se sve više vrši potreban veterinarski pregled, naročito muških grla koja se koriste za veštačko osemenjivanje, onda glavni uzrok slaboj fertilnosti većem % ugibanja i slabijem potomstvu, treba tražiti u nepotpunoj i deficitamoj ishrani priplodnih životinja.

Ukoliko želimo da što bolje rešimo režim ishrane u vezi s reprodukcijom, onda je razumljivo da moramo poznavati sve one faktore od kojih zavisi reprodukcija. To je potrebno još iz razloga, što se ishranom može uticati na razvitak nasleđenih osobina potomstva i na kvalitet it h potomaka. Ukol’iko se ranije interveniše s adekvatnom ishranom kod muških i kod ženskih životinja, utoliko će biti veći uticaj na heritabilitet (modifikaciju svojstava).

Pogrešno je bilo ranije mišljenje da gravidne životinje treba adekvatno hraniti posle utvrđene oplodnje ili najkasnije od druge polovine gravidnosti dalje. Ishranom se daleko više može uticati na kvalitet polnih ćelija (ovogenezu i spermatogenezu) pre oplodnje, kada su polne ćelije u izgradnji iz ribo, odnosno iz oksiribonukleinske kiselina, koje čine ćelijsko jedro. Pri tome se one ređaju u određenoj kombinaciji karakterističnoj za pojedine vrste u molekulu gena, tom nosiocu nasledne jedinice. Svaka promena u toj kombiniaciji izaziva nasledne modifikacije. Nažalost, o svesnom uticaju na modifikaciju ili mutacije pomoću odgovarajućih hranljivih materija u unapred određenom pravcu, neznamo skoro ništa. Daleko je više poznato o uticaju hranIjivih materija na razvitak embrija, fetusa za vreme uteralnog razvitka, a još više na porast mladunca u postuteralnom životu. Zbog toga je korisno i potrebno da poznajemo uticaj ishrane na fertilitet, na uteralni razvitak fetusa i postuteralni razvitak podmlatka.

Fertilitet i polni organi. — Pored genetske osnove karakteristične za pojedine vrste domaćih životinja (multiparne i uniparne vrste), najveći uticaj na fertilitet ima građa i funkcija polnih organa, kao i oni fa’ktori koji na to uplivišu. Razvitak polnih organa, muških i ženskih, počinje za vreme uteralnog života. Njihov pun razvitak, fiziološka polna dozrelost različita je za razne vrste, a zavisi još od ishrane, klimatskih prilika itd. lako ovaj razvitak stimulišu i njime upravljaju hormoni hipofize, koji kontrolišu porast životinja, ipak je jača sekrecija gonadotropnih hormona, pa se polni organi brže razvijaju i ranije postižu svoj konačni oblik, nego što je to slučaj s telesnim razvitkom. To je razlog, što polove moramo razdvajati u vreme kad nastupi njihova fiziološka polna dozrelost. Ako se to ne učini, doći će do oplodnje znatno ranije, nego što je nastupila fizička zrelost, što će se negativno odraziti na definitivni razvitak ženskih grla, jer organizam majke daje prioritet razvitku ploda i laktaciji. Po završetku polne zrelosti hipofiza luči više onih hormona, koji kontrolišu telesni porast.

Kod reproduktivne funkcije priplodnjaka razlikujemo tri faze: spermatogenezu, izbacivanje sperme i hormonalno upravljanje seksualnim funkcijama. Ove tri faze su karakteristika seksualne zrelosti.

Spermatogeneza se odigrava u semenim kanalićima testisa, gde se nalaze polne ćelije u raznom stadijumu razvitka (primarni, sekundarni spermatozoidi i zreli spermiji).

Izbačeno seme sadrži, pored spermija, još i razne tečnosti, koje imaju alkalni karakter i na taj način neutralizuju aciditet spermija, tako da ejakulat ima pH oko 6,5.

Fertilitet priplodnjaka zavisi od: pravilnosti građe seksualnih organa, zdravstvenog stanja životinja, od uniformnosti spermija i njihove razređenosti, pošto od toga zavisi njihova pokretljivost, od brojnosti spermija u 1 ml ejakulata itd. Kvantit i kvalitet spermija i sperme u velikoj meri zavise od ishrane. Ukoliko u obroci priplodnjaka bili obilniji i kvalitetniji u odnosu na protene, mineralne elemente i vitamine, utoliko je bila pravilnija i usklađenija funkcija gonadotropnih i seksualnih hormona, utoliko je dobijeno više i kvalitetnije sperme. To potvrđuju i sledeći podaci iz tab. 109. u vezi s uticajem ishrane na fertilitet bikova (prema S m i r n o v-u, U g r j u m o v-u i L a p t e v-u).

Tab. 109. Uticaj ishrane na fertilitet bikova

Izostavljeno iz prikaza

Obroci
Količina ejakulata u 1 cm3
Seno + zob 2,3
Seno + mešavina koncentrata 2,4
Seno + koncentrati + obrano mleko + krvno brašno 3,9
Obroci
Miliona spermatozoida u 1 cm3
Seno + zob 1,8
Seno + mešavina koncentrata 2,1
Seno + koncentrati + obrano mleko + krvno brašno 3,5
Obroci
Miliona spermatozoida u ejakulatu
Seno + zob 3,7
Seno + mešavina koncentrata 4,8
Seno + koncentrati + obrano mleko + krvno brašno 13,8

Loša ili deficitama ishrana (delimična ili poitpuna) može da smanji delimično ili potpuno proizvodnju sperme i da pogorša kvalitet spermija, naročito njihovu ujednačenost i virulentnost. Deficitarna ishrana utiče negativno na dva načina, i to na proizvodnju gonadotropnih (FSH, LH i LTH) i seksualnih (testosteron i androgeni) hormona, kao i na samu izgradnju spernija i semenske tečnosti. Nažalost, potrebe priplodnjaka za reprodukciju nisu dovoljno ispitane. Nesumnjivo da one koje postoje bazirane su na povećanju uzdržnih potreba prema količini izlučene sperme, njenog hamijskog sastava. Te vrednosti treba koristiti samo kao orijentacione. Daleko su značajniji podaci dobijeni u praktičnim usloivma držanja i stečenog iskustva.

Ovogeneza. — Postanak jajnih čelija počinje još za vreme uteralnog života, kada se u parenhimu ovarija izgrade primarne ili pra ćelije. Posle rođenja nastavlja se rast i transformacija ženskih polnih ćelija, ali pola’ko, sve do polne dozrelosti, kada prvo jaje postaje zrelo i sposobno za oplodnju. Kod uniparnih životinja razvije se i dozri u pravilu samo jedna, a kod multipamih veći broj ćelija. Dozrelost jajne ćelije manifestuje se polnim žarom (estrusom) i u njegovoj vrhunskoj tačci ženka dozvoljava skok. To je najpovoljnije vreme i za veštačko osemenjivanje, gde se ono primenjuje. U folikulu na mestu is’tisnutog jajeta, formira se žuto telo (korpus luteum), koje je dobilo ime po svojoj žutoj boji. Žuto telo luči dve vrste hormona. Jedni sprečavaju lučenje gonadotropnih hormona u hippfizi, zbog čijeg nedostatka ne mogu dozrevati sledeće jajne ćelije. Drugi imaju za cilj da doprinesu implantaciji oplođene jajne ćelije, cigote.

Ukoliko ne dođe do oplodnje, žuto telo degeneriše, prestaje lučiti hormone, što potstiče hipofizu da ponovo počne sekreciju gonadotropnih hormona, nastaje novi seksualni ciklus. Trajanje celog polnog ciklusa (od estrusa do estrusa) je različito kod raznih vrsta. Tako se kod krave ponavlja svakih 17—23 dana, a polni žar traje 12 do 36 časova; kod kobila svakih 18—28 dana (polni žar traje 7—9 dana); kod ovaca, koza i krmača svake 3 nedelje (polni žar traje 1—2 dana. Prvi polni žar (estrus) javlja se kod junica sa 6—9, kod omica sa 8—12, kod dviski sa 8—12, kod nazimica sa 3—6 meseci, što zavisi od genetskih oso’bina, ishrane klime i druigih faktora.

Seksualni ciklus kod plotkinja zavisi od gonadotropnih hormona koje luči hipofiza i od seksualnih hormona, koji stoje u vezi s funkcijom ženskih polnih organa. Za funkciju ovarija, neophodni su sledeći gonadotropni hormoni FSH (hormon stimulator folikula), LH (hormon luteinizacije) i LTH (luteotropni hormon). Ženske seksualne hormone (progesteron i estrogene) luči ovarij u ono vreme kad nema oplodnje.

Pored ovarijalnih promena u genitalijama, vrše se takođe promene za vreme estrusa u epitelnoj sluzokoži vagine. Na ove promene u velikoj meri utiče ishrana, kako je to utvrđeno kod praćenja polnog ciklusa na ženkama pacova i zamoraca.

Fetalni razvitak, porast — Nije dovoljno da žensko grlo bude oplođeno, već treba obezbediti uslove da se plod normalno razvije i da plotkinja donese na svet zdravo i vitalno potomstvo. Radi toga je potrebno da poznajemo biološki proces fatalnog razvitka ploda i potrebe gravidnih životinja.

Ako se oplodi jajna ćelija, onda nastaje doba gravidnosti (ždrebnost, steonost, suprasnost itd.). Od oplodnje jajne ćelije tzv. cigote nastaje embrio, a kasnije fetus. Paralelno s njihovim porastom, razvija se kod sisira placenta, fetalne membrane uz istovremeno povećanje uterusa.

Jedan od važnih problema jeste poznavanje razvitka embrija tj. fetusa, kao i hemijskih promena koje se pri tome odigravaju. Posle ovulacije, jajna ćelija se istisne u peritonalnu šupljinu, odakle dospeva u jajovod. U to vreme ona se u pravilu oplodi, ako su prisutni spermiji. Oplođena jajna ćelija putuje kroz jajovod u uterus, gde se implantuje. Do tog momenta ona se hrani materijama koje sadrže sekreti uteralnih žlezda. Uz sam proces implantacije razvija se i placenta, preko koje embrio prima hranljive materije iz krvi majke i predaje CO2, koji se dobije u embrionalnom, odnosno fetalnom metabolizmu. Ova razmena se odigrava u kapilamoj mreži placente. Iz primljenih gotovih supstanci, plod sintetizuje svoje ćelije, tkiva.

Razvitak (zigote, embrija i fetusa) ploda teče brzo, iako je u početku težinski neznatan, već prema tome o kome se stadijumu razvitka radi (stadijum klice od 2—34 dana, stadijum organogeneze od 23—28 ili od 35—60 dana, stadijum ploda ili fetusa od 39—114 ili 284 dana. Ove manje cifre se odnose na svinje, veće na goveče, dok se vrednosti za ovce nalaze u sredini. O fetalnom razvitku možemo najlakše zaključiti na osnovu podataka dobijenih naučno-istraživačkim ispitivanjima izvršenim kod raznih vrsta domaćih životinja (klanjem gravidnih grla, merenjima ploda u pojedinim vremenskim razdobljiva, njegovom hemijskom analizom itd.). U tab. 110. prikazan je fetalni težinski razvitak kod govečeta.

Tab. 110. Razvitak fetusa govečeta

Izostavljeno iz prikaza

Slično teče fetalni razvitak i kod drugih vrsta domaćih životinja. U tab. 111. prikazan je razvitak kod svinjčeta.

Tab. 111. Razvitak fetusa kod svinjčeta (Po V. N. Tihonov-u)

Izostavljeno iz prikaza

Doba fetusa dana
45
60
75
90
105
Prosečna težina g
26
126
303
629
962
Dužina trupa mm
78
126
163
208
241
Visina grebena mm
45
81
112
154
172

Brojke iz tab. 110. i 111. pokazuju da se najveći prirast fetusa postiže u drugoj polovini gravidnosti, kada se postiže preko 80% od konačne težine mladunčeta kod porođaja. Još intenzivniji je porast u poslednjoj trećini gravidnosti kad se postigne 55—75% od konačne težine itd.

Kod ovaca na kraju prve 1/2 gravidnosti težina fetusa iznosi 9%, a na kraju 1/2 postiže do 80% konačne težine kod porođaja. Ostalih 20% otpada na placentu, fetalne omotače i dr. Konačna težina kod porođaja iznosi kod ždrebadi 40—60 kg, kod teladi 2050 kg, prasadi 1,2—1,5 kg, jagnjadi 4—5 kg.

Paralelno s promenama težine fetusa menja se i njegov hemijski sastav. Količina suve materije (proteina, masti i mineralnih materija) se povećava, a voda smanjuje. U tab. 112. prikazane su hemijske promene u fetusu govečeta (prema I. S. P o p o v-u).

Tab. 112. Hemijske promene u fetusu govečeta

Izostavljeno iz prikaza

Doba fetusa, dana
Težina kg
185 5,9
223 12,1
Kod porođaja 28,6
Doba fetusa, dana
Vode %
185 84,8
223 78,7
Kod porođaja 74,2
Doba fetusa, dana
Suve materije %
185 15,2
223 21,3
Kod porođaja 25,8
Doba fetusa, dana
Proteina %
185 10,5
223 12,6
Kod porođaja 17,1
Doba fetusa, dana
Masti %
185 2,6
223 2,6
Kod porođaja 3,4

Gornji podaci nam u isto vreme pokazuju kako treba povećavati obrok krave pa da ona podmiri svoje uzdržne potrebe za izgradnju rezervi za narednu laktaciju.

Podaci u grafikonu br. 112. još bolje ilustruju promene u sastavu fetusa svinjčeta, a samim tim i potrebe krmače u suprasnom periodu.

Iz tih pdataka se vidi da preko jedne polovine energetske vrednosti fetusa i njegovog sadržaja proteina nastaje u poslednjoj trećini gravidnosti. Slično kao što se povćava količina proteina, povećava se količina masti i mineralnih materija.

Prosečno trajanje gravidnosti je za svaku vrstu, odnosno rasu podjednako i to se smatra normalnim (kod kobile 11, krave 9, ovce 5 i krmače 4 meseca manje 7 dana).

Čim je porođaj završen i placentra izbačena, isčezava žuto telo, a time i njegovi hormoni, koij su inhibirali gonadotropne hormone hipofize, koji posle toga ponovo počinju da se luče, a time otpočinje sledeći polni ciklus.

Ishranbene potrebe plotkinja. — Ishranbeni faktori igraju isto tako važnu ulogu u vezi s fiziološkim zbivanjima, koja su povezana sa seksualnim životom i reproduktivnim procesima, kao i genetska osnova. Ukoliko neke supstance delimično ili potpuno nedostaju u ishrani plotkinja, to će se onda negativno odraziti na funkciju žlezda s unutrašnjim lučenjem, čija se biološka ravnoteža remeti, na uteralni razvitak ploda, trajanje gravidnosti i najzad na zdravstveno stanje plotkinje.

Usled gravidnosti nastaju u organizmu ženke krupne promene, naročito pred kraj toga stanja. Povećava se živa vaga i menja se izgled tela. U prvoj polovini gravidnosti promene prvoplotkinja odigravaju se na račun povećanja njenog organizma, bilo da ona nije završila svoj porast ili da dopunjuje svoje rezerve. U drugoj polovini gravidnosti te promene (težina i oblik tela) idu na račun povećanja fetusa, placente, fetalnih membrana i uterusa, proširuje se mreža krvnih sudova itd. Posledica toga jeste da su u normalnim uslovima gravidne plotkinje neposredno pred porođaj teže za oko 15—20% pa i više u odnosu na odgovarajuća jalova grla. Paralelno s povećanjem težine menja se i oblik trbuha, čiji obim biva sve veći i postepeno se spušta na niže. Ako se uporede žive vage gravidnih i jalovih krava, kako je to prikazano u grafikonu br. 9. (po I. S. P o p o v-u) možemo videti da je težina kod jalovih kobila bila manje više konstantna, dok kod gravidnih nije bilo tako. U prvoj trećini gravidnosti težina gravidnih ne razlikuje se od težine jalovih kobila. U drugoj trećini povećava se težina gravidnih, da bi u poslednjoj trećini poprimila vrlo jak uspon. Ovo povećanje ide prvenstveno na račun povećanja fetusa, a onda na račun uterusa plotkinje. Kao što se vidi, to povećanje težine ne teče ravnomerno u celom periodu gravidnosti. Ovo omogućava da se poboljša kondicija gravidnih životinja u prvoj i drugoj trećini gravidnosti, ukoliko je popustila, kao i da se omogući istovremeno normalan prirast ploda i rađanje zdravog i vitalnog potomstva.

Grafikon 9. Kretanje žive vage jalovih i gravidnih kobila

Izostavljeno iz prikaza

Plan ishrane. — Kao što je poznato, od adekvatne ishrane životinja zavisi njihov razvitak u mladosti, pojava fiziološke i polne i telesne dozrelosti, njihova upotreba u priplodne svrhe, njihov fertilitet itd. Ukoliko su životinje pothranjene, mršave, to se može odraziti nepovoljno na njihovo zdravstveno stanje, na seksualni život (životinje često ostaju neplodne, naročito ako je usled defidtarne ishrane došlo do trajnog oštećenja u seksualnim organima ili žlezdama s unutrašnjim lučenjem), može da ugine fetus, da dođe do pobačaja ili do rađanja slabog potomstva, itd. Kod muških grla može da dođe do smanjene količine elakulata, male količine spermija slabije virulentnosti, ometanja normalne spermatogeneze itd. Uticaj pothranjenosti može da se odražava i kasnije u postuteralnom životu (kasnija pojava fiziološke polne dozrelosti kod sisara, a kod ptica smanjena nosivost), kako je to utvrdio L. E. C a s i d a (1959). U nekim slučajevima utvrđeno je da je oslabljena sekrecija žlezda >s unutrašnjim lučenjem. Tako npr. deficit u esencijalnhn masnim kiselinama umanjuje proizvodnju muških i ženskih polnih hormona, a deficit u vitaminu A može da izazove keratinizaciju epitela u testisu i ovariju. Deficit u manganu može da izazove atrofiju testisa, deficit narušava normalan metabolizam, doprinosi narušavanju zdravlja priplodnih životinja, što se neminovno odražava negativno na njihovu plodnost.

Deficitarna ishrana došla je naročito do izražaja u pogledu umanjenog fertiliteta kod domaćih životinja za vreme prvog i drugog svetskog rata i za vreme prvih posleratnih godina u svim državama koje su ratovale. U tim godinama nije bio redak slučaj da je jalovost porasla od 10—25% Pre ra^a na 40—50% i više za vreme rata i prvih 5 posleratnih godina. Estrus se ili nije javljao, ili je bio prekratak i nedovoljno izražen, često je dolazilo do pobačaja i mrtvorođenog podmlatka, a živi je bio slabije vitalnosti i neotporan protiv bolesti.

I preobilna ishrana priplodnih grla, kakav ej često pulta slučaj sa izloženim materijalom, naročito ako je uz to ograničeno kretanje, može da dovede do hipofunkcije hipofize, do masne degeneracije ovarijuma, što ometa razvitak folikula i nepravilnog estrusa iil njegovog izostanka. Uterus i jajnici mogu da budu urasli u mast, pa jaje ne može da uđe u jajovod, što dovodi do jaiovosti plotkinja. Ugojeni priplodnjaci postaju tromi, bezvoljni za skok, što se nepovoljno odražava na njihovo polno iskorišćavanje, a time i na plodnost. Peobilna ishrana 40—50% preko normativa doprinosi ranijoj polnoj dozrelosti, ali je životni vek takvih životinja kraći. Isto tako, takva ishrana doprinosi većem broju dozrelih jajašaca, ali i većem broju uginulih zametaka. Prevođenje ugojenih životinja na smanjene obroke uvođenjem pašnjačkog načina držanja, često puta je dalo pozitivne rezultate, pa je tako popravljen njihov fertilitet.

Iz napred izloženog jasno proizilazi da priplodni materijal treba da dobije adekvatne obroke svojirn potrebama. Te potrebe treba poznavati, a sama ishrana treba da se izvodi prema napred utvrđenom planu.

Iako životinje oba pola zahtevaju odgovarajuću ishranu, ipak je potreba ženskih grla veća (razvitak ploda u celini, izgradnja potrebnih rezervi i dr.). Ukoliko njihova ishrana nije adekvatna, onda će organizam trošiti svoje rezerve. To se može dozvoliti ako postoji obilje rezervi i kroz kraće vreme, naročito kada organizam nije u stanju da preradi potrebnu količinu hranljivih materija i obezbedi celokupnu njegovu potrebu, koja je naročito velika u poslednjoj četvrtini gravidnosti. Adekvatna ishrana u toj četvrtini odraziće se povoljno na razvitak i životnu sposobnost ploda, kao i na mlečnost majke posle poroda. Ako u toj četvrtini ishrana nije adekvatna, trošiće se rezerve iz majčinog organizma, može se nepovoljno odraziti na razvitak ploda i sigurno nepovoljno na formiranje ili obnovu sekretornih ćelija vimena, a samim tim na sekreciju mleka koja predstoji.

Radi ilustracije delovanja adekvatne i neadekvatne ishrane navodimo rezultate dobijene u ergelama u SSSR (cit. I. S. P o p o v), koji su izneti u tab. 113.

Tab. 113. Uticaj ishrane na dužinu ždrebnosti, plodnost kobila i težinu ždrebeta

Izostavljeno iz prikaza

Obrok kobile
Trajanje ždrebnosti dana
Adekvatan obrok 333
Neadekvatan obrok 252
Obrok kobile
Plodnost kobila u %
Adekvatan obrok 82
Neadekvatan obrok 56
Obrok kobile
Težina ždrebeta kg
Adekvatan obrok 69
Neadekvatan obrok 48

Iz podataka tab. 113. vidimo da je na neadekvatnim obrocima, ždrebnost bila duža za 19 dana (oko 6%), slabija plodnost za 24%, a ždrebad su bila lakša za 21 kg (oko 47%). To znači, da je vrlo važno da priplodne životinje budu uvek u dobroj priplodnoj kondiciji.

Daleko potpuniji sliku 0 promenama koje se odigravaju u organizmu gravidne životinje mogu dati podaci o metabolizmu koji se odigrava u tom periodu. O tim primenama zaključuje se na osnovu podataka hemijske analize embrija odnosno fetusa u raznim stadijima gravidnosti, zatim na osnovu respiracionih ogleda, ispitivanja bazalnog metabolizma itd. Radi što bolje ilustracije, navodimo podatke o kretanju metabolizma i žive vage u tab. 114.

Tab. 114. Izmene u prometu energije i žive vage gravidnih životinja (po P o p o v-u)

Izostavljeno iz prikaza

M e s e c i gravidnosti
Porođaj
Metabolizam %
Živa vaga %

Ova ispitivanja su pokazala da je u poslednjoj četvrtini gravidnosti povećan metabolizam za 20—40%, a živa vaga od 15—20%.

Na osnovu prikupljenih podataka, za vreme gravidnosti promet materija se povećava za 11—14%, što se dovodi u vezu sa intenzivnijom delatnosti nekih žlezda sa unutarnjom sekrecijom (tireoidea, hipofizija), zatim pojačanim metabolizmom ploda. Kod multiparnih životinja, intenzitet metabolizma je veći, nego kod uniparnih.

Kod sastavljanja obroka ili mešavine koje gravidna životinja koristi, treba obezbediti odgovarajuću količinu energije, kvalitetnih proteina, mineralnih materija, vitamina i eventualno drugih dodatnih supstanca.

Energetske potrebe. — Od energetske vrednosti obroka zavisi da li će priplodne životinje biti u dobroj priplodnoj kondiciji ili ne. Ako obrok nema potrebnu energetsku vrednost, životinje će mršaviti. Ukoliko sadrži znatno više energije, životinje će se gojiti, jer će višak energije deponovati u obliku masti. Tako su ogledi s pacovima koje su izveli S. A. A s d e ll i M F. Crowell-ova, pokazali da kod deficitarne ishrane dolazi do zaostajanja u porastu, zadržavanja otvaranja vagine, do kasnije pojave estrusa, a polni ciklusi su neredovni.

Kad su obroci pojačani u odnosu na energetsku vrednost, zapažene negativne pojave deficitarne ishrane nisu se pojavile, a porast životinja bio je normalan. Iz ovog se može zaključiti da telesni razvitak i seksualna aktivnost idu paralelno.

Gravidne ženke treba da svojim obrokom podmire uzdržne i reproduktivne potrebe, a ukoliko je to mlada životinja koja se nalazi još u porastu onda i energiju za svakodnevni sopstveni porast ili popravku kondicije mršavih grla i najzad za izgradnju neophodnih rezervi za narednu laktaciju. Kod odraslih životinja otpada potreba za sopstveni dalji porast.

O uzdržnim potrebama, standardima i njihovom određivanju bilo je ranije reči. U reproduktivne potrebe spada energija neophodna za porast tkiva fetusa, placente, fetalnih membrana i povećanje uterusa. Određivanje reproduktivnih potreba vršeno je na osnovu klanja kontrolnih životinja neke vrste i rase u toku celog gravidnog perioda u određeno vreme, npr. mesečno kod krupnih s dužom gravidnosti i nedeljno kod onih s kraćom. Energetske potrebe obezbeđuju hranljive materije koje sadrži obrok. Potrebne materije utvrđuju se na bazi hemijske analize ploda, čemu treba dodati odgovarajuće vrednosti za varenje i iskorišćavanje hrane. Radi bolje ilustracije navodimo rezultate koje je dobio H. H. Mitchell i saradnici, a koji su navedeni u tab. 115.

Tab. 115. Utvrđene dnevne vrednosti prirasta: težine, energije i hemijskog sastava ploda kod zamoraca

Izostavljeno iz prikaza

Nedelja gravid.
Težina ploda
Bruto energija kcal.
Sirovi protein g
Pepeo g
Kalcijum g
Fosfor g
Gvožđe g

Iz prednje tabele se vidi da je deponovano malo energije u prvoj trećini gravidnosti, više u drugoj trećini, a najviše u poslednjoj trećini. Iz toga proizilazi da, ukoliko odrniče gravidnost, utoliko plotkinja treba više energije za reproduktivne potrebe.

Ispitujući reproduktivne potrebe ovaca A r m s b y je utvrdio da ovca koja meri 200 Ib treba 1,9 termi uzdržne hrane. U odnosu na te potrebe, ta ovca treba za reprodukciju u prvoj polovini gradivosti 6%, a u poslednjoj 15% od uzdržnih potreba, za koliko treba povećati dnevne obroke ovaca, bez obzira o kojim se vrednostima radi (TDN, SE, NE itd.) a koje obezbeđuju potrebe reprodukcije. Svakako, ukoliko se radi o mladim plotkinjama, onda one treba da dobiju odgovarajući dodatak za njihov dnevni porast, a još nešto više za deponovanje izvesnih rezervi, neophodnih za narednu laktaciju. Potpuno je razumljivo da u praktičnim uslovima držanja treba korigovati podatke ranijeg načina izračunavanja potreba gravidnih životinja, jer na njih deluju i drugi faktori koji otpadaju u eksperimentalnim uslovima držanja i ishrane. Ta korektura se vrši na osnovu naučno praktičnih ogleda. Da navedemo nekoliko primera: u praktičnim uslovima držanja temperatura i vlaga vazduha utiču na metabolizam, koji time može biti pojačan ili oslabljen; posle završene laktacije, organizam životinje je omršavio, pa ga treba obilnijom ishranom dovesti u dobru priplodnu kondiciju itd.

Grafikon 10. Kretanje energije i proteina u plodu krmače u raznim nedeljama gravidnosti (po Mitchell-u, Carroll-u, i Hunt-u)

Izostavljeno iz prikaza

Potreba gravidnih životinja u proteinima — zavisi od razvitka embrija, odnosno fetusa. Radi toga je potrebno ispitivanje njegovog razvitka (žive vage, dimenzije, organa, hemijskog sastava) kod različitih režima ishrane majki. O težinskom porastu bilo je ranije reči, a razvitak goveđeg fetusa prikazan je u tab. br. 10. Između organskih hranljivih materija najviše utiče na razvitak fetusa količina i biološka vrednost proteina. To je razumljivo, jer su ne samo svi meki delovi organizma fetusa, preračunati na suvu materiju, pretežno izgrađeni od proteina, nego je to slučaj i sa placentom, fetalnim opnama, povećanim uterusom i vimenom itd. Sve ovo utvrđeno je u ogledima kako s eksperimentalnim životinjama kao što je pacov, tako i sa domaćim životinjama. Ukoliko gravidna životinja ne dobija adekvatnu količinu proteina, može doći do resorbovanja ploda, do preranog porođaja, do ugibanja fetusa i rađanja mrtvih ili za život manje vitalnog podmlatka, kao što su dokazale studije M. M. N e l s o n-ove i H. M. Ewans-a. J. H. Leatham je utvrdio da oskudna ishrana u pogledu proteina smanjuje funkciju gonadotropnih hormona hipofize, što se negativno odražava na porast testisa, a u vezi s tim lučeno je manje testosterona i dato manje sperme. Posledica svega toga bila je smanjena sposobnost oplodnje.

Vrlo često se događa, naročito na privatnom se’ktoru, da priplodne životinje ne dobiju adekvatnu količinu proteina ni za uzdržnu potrebu. Prema tome, takvi obroci, ne samo što ne obezbeđuju normalan fertilitet, nego dolazi do trošenja telesnih rezervi, razgrađuje se mišićno tkivo da bi se odvijali osnovni životni procesi i obezbedio makar i slabiji porast fetusa, ako je došlo do oplodnje.

Kod ishrane gravidnih ženki, pored kvantiteta, vrlo je važan i kvalitet proteina u drugoj polovini gravidnosti kod svih vrsta, a naročito kod krmača. Potrebne količine proteina za gravidne životinje koje su prikazane u raznim normativima, dobijene su il’i hemijskom analizom fetusa, ili poznavanjem njegovog toka razvitka i hemijskog sastava kod rođenja. O prvom je bilo ranije govora, pa ćemo za drugi dati jedan primer. Uz pretpostavku da tele kod rođenja ima 40 kg žive vage i da njegov organizam sadrži 25% suve materije od koje otpada 75% na telesne proteine, onda će na suvu materiju otpasti 10 kg, a na proteine dolazi 7,5 kg. Iz tab. 115. vidi se da oko 80% celokupnog telesnog porasta nastaje u poslednjoj trećini steonosti, te je za poslednjih 90 daina izgrađeno oko 6 kg telesnih proteina. To znači da je dnevno izgrađeno (6000 g : 90 dana) 66,6 g telesnih proteina u poslednjoj trećini gravidnosti. Kada bi se proteini obroka koristili sa 100% za izgradnju fetusa, onda bi na ovakav način izračunate vrednosti potpuno podmirile potrebe za njegovu reprodukciju. Tu nisu uračunate ostale potrebe, kao što su izgradnja placente, povećan uterus i vime itd. Pošto to nije slučaj, onda treba izvršiti odgovarajuću korekciju tako dobijenih vrednosti, na taj način što im se dodaju odgovarajući gubici, koji su u vezi sa varenjem i iskorišćavanjem hrane. Dakako da tu ima izvesnih otstupanja, o kojima moramo voditi računa, a naročito o činjenici da su potrebe plotkinje utoliko veće, ukoliko se gravidnost bliži kraju. Kod izrade savremenih standarda, odnosno preporuka, vođeno je računa o svim tim zahtevima. Ipak, u praktičnim uslovima ishrane ne treba zaboraviti da su i ovi standardi prosečne vrednosti i služe kao orijentacija, pošto iskorišćavanje hrane u velikoj meri zavisi od individualnosti životinja, o čemu treba voditi računa. Preporuke NRC-a za gravidne odrasle krave veće su za 0,6—0,9% od uzdržnih potreba proteina. Kod ovaca to povećanje iznosi oko 0,3%.

Potrebe u Ca i P. — Ispitivanja u vezi s porastom fetusa, pokazala su da je za njihov porast i razvitak svih organa isto tako važna mineralna kao i proteinska ishrana. Taj značaj je zapažen u mnogim krajevima sveta gde vlada oskudica npr. u kalcijumu i fosforu. Slabiji fertilitet priplodnog materijala, razvitak kostura fetusa, pojava fetalnog rahitisa i drugih smetnji, nanose u tim krajevima velike štete stočarstvu. Zapažanja koja je izvršio Theiler u Africi pokazuju da su krave koje su uz pašu dobijale koštano brašno, dale za oko 80% težu telad, kao i da je njihova živa vaga bila veća za oko 50% od kontrolne grupe krava i njihovog potomstva (bez koštanog brašna). Docnija ispitivanja u drugim krajevima sveta pokazala su da nedostatak fosfora remeti funkciju hipofize i polnih organa, usled čega je estrus neredovan ili potpuno izostao. U pravilu manjak Ca i P je vezan i uz druge deficitarne supstance u hrani priplodnih životinja.

Od nedostatka Ca i P pate sve životinjske vrste, ali ipak je to jače izraženo kod multiparnih. Kod njih je zapažen veći broj uginulih fetusa, kao i nedovoljan tonus muskulature vagine, usled čega slabe porođajni trudovi, tako da može lako doći do uginuća fetusa kod samog porođaja. Deficit Ca i P u ishrani ne dolazi do trenutnog izražaja zbog telesnih rezervi kojima raspolaže plotkinja, a naročito ako te rezerve nisu ranije utrošene.

Ako je ishrana majki za vreme gravidnosti neadekvatna u pogledu Ca i P, mogu nastati razne štetne posledice. Jedna od njih je u vezi s nedovoljno razvijenim skeletom uz eventualnu pojavu rahitisa, a sdruge strane organizam majke troši svoje rezerve, da bi koliko toliko obezbedio izgradnju fetusa. Na taj način kostur majke tnože, ne samo da osiromaši, nego da bude i trajno oštećen, naročito ako su povučene rezerve iz kompaktnog dela kostiju. Ovo stanje može pogoršati deficit u vitaminu D ili suviše velike količine P. Ozbiljan deficit u Ca i P može imati za posledicu osteomalaciju i osteoporozis, o čemu je ranije bilo govora. No time nije završeno s posledicama deficitame ishrane pomenutim mineralnim elementima. Ona će se naročito osetiti u narednoj laktaciji. Međutim, ukoliko je deficitarna ishrana potrajala kraće vreme, a da nisu taknute rezerve kompaktnih kostiju, stanje se može brzo popraviti, ako se životinje stave na adekvatnu ishranu u pogledu ovih elemenata. Ovo utoliko više, što plotkinje mogu za vreme gravidnosti da reteniraju daleko više Ca i P nego inače.

Razvitak fetusa na deficitamim obrocima odražava se, kao što je rečeno, na razvitak kostura. Kosti su tanje, slabije čvrstine, jer su specifično lakše.

Kao i kod proteina, tako i potrebe Ca i P utvrđuju se na isti ili vrlo sličan način. Ovi zahtevi su toliki da podmire uzdržne i reproduktivne potrebe; kod mladih životinja koje još nisu završile svoj porast još i za dalji razvitak njihovih kostura, a ukoliko su odrasle plotkinje ranije načele svoje rezerve, da ih nadoknade do sledećeg porođaja. Međutim, kod utvrđivanja uzdržnih potrebe, postoji znatna poteškoća, jer ni malo nije lako utvrditi količinu reteniranog Ca i drugih mineralnih elemenata koji se izbacuju iz organizma pretežno preko digestivnog trakta. Kod takvih elemenata skoro nije moguće utvrditi njihovu svarljivost, tj. količinu apsorbovanog dela, bez primene radioakltivnog 45-Ca, izuzev slučaja ako nam je poznata količina endogenog. Zbog toga se kod ovakvih elemenata, pa prema tome i za Ca, govoriti o njihovom iskorišćavanju, o njihovoj retenciji od strane ove ili one životinje. Ta sposobnost je vrlo niska i zavisi od drugih faktora. Tako npr. na siromašnijim obrocima plotkinje koriste višesitruko bolje Ca (Ewans), nego na obilnim. Ipak to treba izbegavati, jer se ne može utvrditi kada će životinja početi da troši svoje rezerve.

Sl. 26. Neizgrađeni humerus teleta prvotelkinje hranjene neadekvatnim količinama Ca (po L. A. Maynard-u i J. K. Loosli-u)

Izostavljeno iz prikaza

Najsigurniji podaci u vezi s potrebama gravidnih životinja, dobijeni su na bazi analize fetusa u raznim vremenskim periodima njihovog uteralnog razvitka. Pošto je taj razvitak, ili bolje rečeno deponovanje u drugoj polovini gravidnosti, to savremene preporuke daju dve količinske vrednosti, za prvu i za drugu polovinu.

Potrebe u vitaminu D — usko su povezane s potrebama Ca i P, jer od pomenutog biokatalizaitora zavisi asimilacija ova dva mineralna elementa. To su dokazale studije s laboratoirijskim (pacovi) i domaćim životinjama. Ali, vitamin D igra ne samo ulogu stimulatora boljeg apsorbovanjia Ca i P, već isto tako vrši uspostavljanje međusobnog pravilnog odnosa. U pogledu osetljivosti na deficitarnost u ishrani vitamonom D, najosetljivija je živina, ćurke i svinje, a najmanje su osetljivi preživari, u prvom redu zbog načina držanja i karakterističnih hraniva.

Da li je neophodno da vitamin D bude prisutan u hrani životinja zavisi od vrste, ali još više oid načina držanja. Životinje koje se svakodnevno kreću na sunčanom svetlu najmanje po 1/2 sata, koje u svojim obrocima dobiju dovoljne količine provitamina, ne treba da u hrani dobiju ovaj vitamin, kako su to dokazali brojni ogledi sprovedeni širom sveta. Međutim, kod savremenog držanja proizvodne stoke koja je koncenitrisana u većem broju na jednom mestu, kod primene stajskog načina držania, obroci gravidnih životinja neizostavno treba da sadrže potrebne količine vitamina D, a naročito živine i svinja. U tom cilju postoje dosta široko razrađene preporuke, kako one u Evropi, tako i one van nje. U pravilu danas se najviše koriste normativi NRC-a, DLG-a i SSSR-a.

Potrebe u gvožđu — Pojava alimentame anemije u prvom redu kod prasadi prvih dana njihovog postulteralnog života, ukazala je na važnost problema, pa su naučnici to pitanje počeli ozbiljno da proučavaju. Ovo utoliko više, što je alimentarna anemija zapažena i kod drugih vrsta domaćih životinja.

Ispitivanja koja su u tom pogledu bila izvršena, ukazala su na činjenicu da podmladak često puta nema potrebne rezerve, a snabdevanje majčinim mlekom ne može to da reši. Ovo utoliko više, što organizam i plotkinja ne može da deponuje neograničene količine. Međutim, ako j ishrana i u pogledu gvožđa adekvatna, onda se problem obezbeđenja fetusa dovoljnim količinama gvožđa preko organizma majke ne postavlja u tako oštroj meri, iako se prihranjivanje ovim elementom u postuteralnom životu obavlja kako treba.

U vezi s deponovanjem gvožđa kod gravidnih životinja važi lista pravilnost kao i sa drugim materijama, a ta je da se u drugoj polovini gravidnosti deponuje više nego dvostruka količina u odnosu na prvu. To potvrđuju ogledi M i t c h e l l-a s krmačama. Ove životinje su poslednje nedelje suprasnosti deponovale oko 12,3 mg Fe, a kroz ceo period u proseku oko 5,5 mg nedeljno. Ako se ove količine uporede s onim uzdržnim, onda se može videti da su prve za 2—3 puta veće od drugih. Tako velika razlika počiva na činjenici, što se Fe iz hemoglobina dotrajalih eritrocita koristi za resintezu novog hemoglobina, odnosno novih eritrocita. To nikako ne znači da se izvestan deo endogenog Fe ne izbacuje iz organizma. Baš nasuprot, Fe se izbacuje i uzdržna hrana treba da sadrži u sebi neophodne, uzdržne potrebe gvožđa, ali su one ipak manje od reproduktivnih potreba, naročito kod multiparnih životinja, kao što je svinjče.

U slučaju deficitarne ishrane sa Fe, organizam majke koristi svoje rezerve deponovane u jetri i slezini za potrebe fetusa. Ako je deficit mali, a rezerve dovoljne, može se dogoditi da se fetus rađa s normalnom količinom Fe. Međutim, ako je deficit veći i trajniji, a rezerve manje, onda će se fetus roditi s manje deponovanom količinom, što ‘lako može dovesti do pojave anemije. Ta deficitarna ishrana odraziće se negativno i na organizam majke, pa će se Fe u hemoglobinu njenih eritrocita sniziti.

U praktični muslovima držanja i kod normalne ishrane prirodnim hranivima, zatim držanjem plotkinja u što prirodnijim uslovima obično će biti podmirene potrebe životinja. Prirodna i kvalitetna stočna hrana sadrži u pravilu dovoljne količine Fe. Ipak to nije dovoljno ako životinja ne poseduje adekvatan kapacitet za deponovanje ovog elementa.

Potrebe u jodu — U reonima gde vlada gušavost kod Ijudi, može se ista zapaziti i kod domaćih životinja, u prvom redu kod podmlatka. U periodu gravidnosti plotkinje treba da dobiju skoro dva puta više joda od jalovih grla. Ovo se zaključuje na osnovu pojačanog mctabolizma. Međutim, danas je sve ređa pojava gušavosti i u onim reonima gde je zemljište deficitarno u jodu. To je postignuto na taj način, što so za Ijudsku i stočnu ishranu, ukoliko se ne radi o morskoj soli, mora biti jodirana (so treba da sadrži 0,0076% kalijum ili natrijum jodida). Koiličina soli od 0,5% u svakom dnevnom obroku (po količini suve materije) dovoljna je da podmiri potrebe životinja. Posto je metabolizam gravidnih životinja različit kodraznih vrsta, to je preporukama predviđena razna količina jodirane soli. U reonima gde vlada gušavost, odnosno gde je zemljište deficitarno u jodu, dnevne preporuke i treba povećati za oko 25% od mormalnih količina.

Ostali mineralni dementi — Prema savremenom stanju literature za sada ne raspolažemo informacijama, da li su i koliko i drugi elementi potrebni kod gravidnih životinja. Međutim, mogao bi se slobodno izvesti zaključak da su kod gravidnih životinja potrebni svi oni mineralni elementi, kao i kod životinja u porastu.

Vitamin A i njegova potreba kod reprodukcije — Uloga vitamina A vrlo je velika za svaku životinju, u svakom stadijumu i periodu njenog porasta, njenih životnih procesa, pa prema tome i za reprodukciju.

Vitamin A je vitamin epitelnog tkiva, a seksualni organi oba pola sadrže mnogo toga tkiva. U slučaju deficitarne ishrane može lako da dođe do degeneracije (keratinizacije) klicinog epitela, ne samo u fetusu i ovariju, nego i u -svim ostalim delovima polnih organa. Usled toga može doći do poremećaja u spermatogenezi, do nepravilnog estrusa, slabije fertilnosti, a ukoliko dođe do oplodnje, česti su abortusi, rađanje mrtvog fetusa i za život slabije vitailnog podmlatka. Kod krava i krmača zapažena je pojava zaostajanja posteljice, a može se stvoriti predispozicija za zarazni pobačaj. Kod podmlatka od majki na deficitarnim obrocima, zapaženi su i prolivi, jer je možda za vreme uteralnog života došlo do keratinizacije epitelnog tkiva u digestivnom traktu, ili je do toga došlo uskoro po rođenju. Keratinizirani epitel puca, a pukotine naseljavaju patogene klice i ako tome još dodamo nedostatak imuniteta, onda je jasno da može lako da nastupi proliv. Nešto slično je u vezi za izostankom polnog žara kod krava visoke produkdje mleka, koje su preko zirne dobijale >seno i koncentrovanu hranu, bez specijalnog dodaitka vitamina. Čim su krave u proleće počele dobijati zelenu hranu, bogatu u karotinu, ubrzo je polni ciklus kod njih bio normalizovan.

I kod krmača se javljaju slične negativne posledice kad je njihova ishrana bila deficitama u vitaminu A. Prema informacijama J. H. H u g e s-a kod tih krmača je zapaženo prerano prašenje i donošenje na svet slabe ili mrtvorođene prasadi. R. F. M u ll e r je zapazio kod ovaca slične pojave kao i kod knmača, uz simptome noćnog slepila kod majki (65% od ukupnog broja plotkinja), kao i ugibanje jagnjadi 24 časa posle porođaja.

Kod držanja domaćih životinja u prirodnim uslovima i na kvalitetnim obrocima (leti zelena hrana uz koncentrate, a zimi silaža uz koncentrate), nema opasnosti da će doći do deficitame ishrane u pogledu vitamina A. Ako tome dodaimo sposobnost domaćih životinja da deponuju ovu supstancu, onda u takvim uslovima ishrane neće doći do deficitame ishrane u pogledu ovog vitamina. Međutim, sasvim je druga situacija kod ishrane priplodnih životinja samo koncentrovanim hranivima, uz stajski način držanja, npr. na živinarskim i svinjarskim farmama. U tim slučajevima obavezno treba dodavati vitamin A u svakodnevne obroke. Odgovarajuće količine koje treba da sadrže obroci raznih vrsta date su preporukama, normativima, koje su izradile nadležne ustanove raznih zemaija. Kod dodavanja vitamina A u obrok priplodnih životinja, ne treba preterivati, jer može doći do hipervitaminoze, a sam fetus neće moći da deponuje veće količine, jer placenta ima ograničen kapacitet transfera svih materija, pa i ove. lako je deponovanje vitamina A u organizmu ograničeno ipak će ishrana plotkinja s nešto većim količinama imati pozitivan uticaj na taj način, što će ga one deponovati u svojoj jetri, odakle će posle preko mleka biti obezbeđen njihov podmladak.

Sl. 27. Fetusi izvađeni post-mortem iz uterusa krmače uginule 81. dana suprasnosti čiji su obroci bili dejicitarni u vitaminu A (po L. A. Maynard-u i Loosli-u)

Izostavljeno iz prikaza

Vitamin E — Naučnici koji su ispitivali ulogu i potrebe vitamina E u poslednje vreme su izmenili svoje mišljenje u vezi s ishranom domaćih životinja. Naime, ogledi koji su provedeni na pacovima pokazali su da deficitama ishrana izaziva reproduktivne smetnje kod oba pola. Međutim, ogledi sprovedeni na domaćim životinjama, nisu dali iste rezultate (T. W. Gulickson i saradnici, 1949). lako su priplodna goveda hranjena kroz četiri generacije obrocima deficitarnim u vitaminu E, ipak nisu bile zapažene nikakve reproduktivne smetnje. Ni kod kunića nisu bile zapažene štetne po’sledice. Prema informacijama koje je objavio G. W. Salisbur (1944) u vezi s rezultatima veštačkog osemenjivanja krava spernom bika, čiji je obrok bio deficitaran u ovoj supstanci i onog koji je dobijao vitamin E u obliku ulja iz pšeničnih klica, nisu zapažene nikakve razlike. Veštački je bilo osemenjeno preko 8.000 krava. Dakako da ima obaveštenja i o suprotnom delovanju, naročito u informacijama koje su dobijene na osnovu praktičkih zapažanja.

F. B. Adamstone, J. L. K r i d e r i M. J. J a m e s (1949) proveli su ispitivanja sa zamorcima. Njihovi rezultati pokazuju da su deficitarni obroci imali negativnog uticaja na reprodukciju (smanjen fertilitet, povećan broj mrtvorođene prasadi) i na rođeno potomstvo (distrofika mišićnih vlakanaca, nedostatak koordinacije kretanja).

Ispitivanja koja su vršena s govedima i ovcama, pokazala su da placenta kod njihovih fetusa ima veću transfernu sposobnost prema vitaminu E, zbog čega je u njihovoj jetri i u krvi potomaka utvrđena veća količina ove materije. Zbog toga stručnjaci predlažu da se kod ishrane priplodnih domaćih životinja vodi računa o njiihovom redovnom snabdevanju ovim vitaminom. Na taj način sigurno će se izbeći eventualne negativne posledice koje bi mogla da izazove deficitarna ishrana, kako u vezi fertiliteta, tako i u pogledu „bele mišićne bolesti“ (-vvhite muscle disease) kod teladi i jagnjadi, kako pominju L. A. Maynarđ i J. K. Loosli (1962).

Vitamini B kompleksa — Ovo je najbrojnija grupa raznih materija, kao što je to napred rečeno (poglavlje o vitaminima). lako njihovo pitanje nije dovoljno osvetljeno sa aspekta fertiliteta, ipak se može zaključiti po njihovom značaju u porastu i metabolizmu, da i u pogledu reprodukcije igraju važnu ulogu. Kod toga treba naročito obratiti pažnju u poslednjoj četvrtini gravidnosti, kad je metabolizam kod gravidnih životinja i najveći, kako bi se omogućilo da ih fetus u tom periodu deponuje što više. Pri dodavanju preparata vitamina B kompleksa, u prvom. redu treba coditi računa o tiaminu, riboflavinu, nijacinu, pantotenskoj kiselini i vitaminu B12, kako ne bi došlo do njihovog deficita kod eventualne neadekvatne ishrane priplodnih životinja.

Da bi pitanje obezbeđivanja obroka priplodnih životinja bilo što bolje, naročito neprežlvara i ptica, koji žive u stajskim uslovima i hrane se pretežno koncentrovanim mešavinama, treba koristiti preporuke, kao što su npr. one, koje daje NRC ili DLG ili SSSR. Te preporuke za potrebe same reprodukcije nisu zasebno izdvojene, već su sadržane u zajedničkim i za druge potrebe.

Proizvodnja jaja kod priplodnih kokošaka i kokošaka nosilja. — Dok sisari rađaju žive mlade, dotle to nije slučaj sa pticama, među koje spada i kokoš, kao i druge vrste domaće živine. Kako druge vrste (ćurke, guske i plovke) igraju neznatnu ulogu u obezbeđenju Ijudi jajima za konzum i mesom, to ćemo se ovde uglavnom pozabaviti ishranom kokoši u vezi s njihovom nosivosti, jer je preko nje izražen njihov fertilitet.

Pošto kokoši ne rađaju žive mlade, već nose jaja u kojima se kod priplodnih grla nalazi zametak, to njihova ishrana mora biti tako izvođena da dobiju sve neophodne hranljive i dodatne materije, kako bi ih jaje imalo u dovoljnim količinama za razvitak embrija, do momenta dok se pile ne izvali iz jajeta plus neophodnih rezervi za još 24 časa preko toga. Potpuno je razumljivo da se izleganje može izvršiti samo uz određene uslove, kao što su odgovarajuća temperatura, Vlaga i okretanje. Ishrana priplodnih kokoši mora biti adekvatna da se dobije što više oplođenih jaja sa što većom inkubacionom sposobnosti iz kojih će se izleći što snažniji pilići, koji će biti u stanju da u momentu izleganja razbiju kljunom Ijusku jajeta i da se znanje što pre izvuku na suvo mesto.

Formiranje jajeta kod kokoši (isto kao i kod druge vrste živine) odigrava se u ovarijumu i u jajovodu. Razlika između nosilja i priplodnih kokoši sastoji se u tome, što kod onih prvih jaja nisu oplođena a kod drugih jesu, ako je bilo sperme. Oplodnja jajeta vrši se u jajovodu. Razvitak jajeta počinje u ovariju. U svakom folikulu izgradi se po jedno žumance. Kad je proces sazrevanja jajeta gotov, folikul pukne, a žumance koga omotava membrana, ispada i zatim dospeva u jajovod. U jajovodu se omota belancetom, zatim dvema opnama i najzad Ijuskom. Kad je Ijuska izgrađena, završena je i poslednja faza njegove izgradnje. Jaje se sastoji, grubo rečeno, od žumanceta (31%), belanceta (59%) i od Ijuske (10%). Ceo proces oko izgradnje jajeta traje oko 24 časa, a pojedinih faza (izgradnja Ijuske, opni, belanceta itd. traje po nekoliko sati). Kod kokoši funkcioniše samo jedan jajnik. Kada bi funkcionisao i drugi nosivost bi bila veća.

Da bi se iz oplođenog jajeta izleglo pile, treba ga staviti pod kvočku ili u inkubator. Izleganje traje kod kokošijih jaja 21 dan, a kod guske 28 dana.

Ishranbene potrebe za proizvodnju jaja. — Kod određivanja potreba kokoši, treba postupiti slično kao što se radi kod određivanja potreba za krave muzare. Nosivost se određuje na bazi snesenog broja jaja za 360 dana, a označuje se u % od maksimalne nosivosti (360 jaja = 100%, ako kokoš daje godišnje 180 jaja, onda se njena nosivost označava sa 50%). Potreba kokoši nosilje ili priplodne kokoši određuje se na bazi ukupne godišnje nosivosti, ukupne jajne mase i sastava sadržaja standardnog kokošijeg jajeta od 58 g.

Tab. 116. Sastav standardnog kokošijeg jajeta (58 g) (po E. Crasemann u-u)

Izostavljeno iz prikaza

Celo jaje
Ljuska
Membrane
Težina i hem. sastav
Sadržaj jajeta
Belance Žumance
Ukupna težina g
Voda g
Organ. materije g
proteina g
mast g
C-hidrati g
Mineral. mater. g
Mineral. mater. %

Ako uzmemo u obzir ukupnu količinu suve materije i nosivost od 300 jaja godišnje, tada možemo videti da ona sadrže 4 puta više suve materije, nego ceo organizam kokoši. Još karakterističniju sliku o potrebama kokoši i prometu materija pružaju nam podaci o mineralnom sastavu prosečnog jajeta, koji je prikazan u tabeli 117.

Tab. 117. Mineralni sastav standardnog kokošijeg jajeta (58 g)

Izostavljeno iz prikaza

Vrsta mineralnih elemenata
Ljuska jajeta
Žumance
Belance
a) Makroelementi u g
Kalijum
Natrijum
Kalcijum
Magnezijum
Fosfor
Sumpor tragovi
Hlor
b) Mikroelementi u mg
Gvožđe tragovi
Bakar
Mangan
Jod
Alumiruijum
Arsen
Brom
Molibden
Silicijum
Titan
Vanadijum
Cink
Uran tragovi

Uz pretpostavku da organizam leghron kokoši, koja meri 2 kg žive vage, sadrži 100—50 g mineralnih materija tada će ona u toku jedne godine, a uz nosivost od 250—300 kom. jaja standardne težine 58 g izlučiti u njima oko 677—812 g mineralnih materija. To znači da je ona izlučila 8—12 puta više nego što sadrži njen organizam a to ukazuje na činjenicu da se u organizmu kokoši odigrava vrlo intenzivan metabolizam. Potpuno je razumljivo da će neadekvatni obroci imati nepovoljno delovanje na nosivost, težinu jajeta, njegovu inkubacionu sposobnost, kao i na zdravlje samih životinja, ukoliko ne podmire svoje velike potrebe.

Ishranbene potrebe u energiji, hranljivim i dodatnim materijama određuju se na osnovu uzdržnih potreba s jedne strane i količine snesenih jaja ili bolje rečeno mase i njenog sastava. One prve se određuju za vreme mirovanja ovarija, a ove druge za vreme njegove aktivnosti za vreme nosivosti.

Kod određivanja potreba, neophodno je voditi računa, ne samo o količini hranIjivih i dodatnih materija, nego i 0 njihovom kvalitetu. Od toga zavisi zdravlje kokoši, inkubaciona sposobnost jajeta, virulentnost pileta, a!ko se radi o jajima za nasad, a kod konzumnih jaja i ishrana Ijudi.

Energetske potrebe izračnavaju se za živinu u kalorijama. Uzdržne potrebe izračunavaju se na osnovu bazalnog metabolizma (BM) po formuli

BM = k × T2/3

(k = konstanta, koja kod kokoške iznosi 118 kcal., a kod pileta od 100 g = 12 kcal., T = težina).

Produktivna, odnosno neto energija izračnava se na bazi kaloričke vrednosti sadržane u jajetu. Ta vrednost prema Crasemann-u iznosi oko 14—15% od bruto energije obrbka ili oko 18% od SE ili oko 19% od ME itd.

Potrebe u proteinima pored kvaliteta treba da imaju vrlo visoku biološku vrednost. To se može zaključiti iz kvaliteta proteina kokošijeg jajeta, čija se biološka vrednost nalazi na vrhu skale, neznatno ispod 100% vrednosti. Da bi se proteini hrane mogli što bolje koristiti između njih i energetske vrednosti obroka mora da bude što pravilniji odnol. Drugi važan faktor u ishrani kokošaka, kao i ostale živine, jesu mineralni elementi. Između ovih elemenafta u jajetu su najviše zastupljeni Ca i P. Standardno jaje sadrži oko 2,25% Ca i oko 0,14% P. Skoro sav Ca nalazi se u Ijusci jajeta (oko 2,21%) u obliiku CaCO.i. Fosfor se uglavnom nalazi u žumancetu (oko 0,11%) kombinovan s proteinima koji se tu nalaze. Za vreme nosivosti metabblizam Ca je vrlo intenzivan. On je dvostruko toliki, koliki je kod pileta u porastu i mnogo puta relativno veći nego kod drugih vrsta domaćih životinja. Ako su obroci kokoši deficitarne u Ca, to će njen organizam morati da troši svoje rezerve, koje su relativno male. Posledica takve ishrane je tanja Ijuska jajeta, degradacija kostura i sniženje nivoa Ca u krvnom serumu. Što se tiče fosfora, iako ga treba znatno manje u odnosu na Ca, ipak su njegove relativne potrebe (npr. na 1 kg žive vage) veće od potreba sisara. Kod formuliranja obroka kokoši, treba paziti između ostalog i na međusbbni odnos koji treba da postoji između ova dva elementa, možda kao onaj koji je u jajetu. No i kod najbolje sastavljene mešavine, kokoš nije u stanju da apsorbuje potrebne količine Ca za vreme najintenzivnijeg perioda nosivosti. Zbog toga organizam vrši izvesne pozajmice iz kostura za potrebe jajeta i čini pauze u periodu nosivosti. Da bi to moglo biti izvršno bez štetnih posledica po organizam i po kvalitet jajeta, kokoš mora da ima dovoljno rezerve nakupljene u periodu pauziranja i da njena hrana sadrži dovoljne količine u podesnom obliku za apsorbovanje. Učinjene pozajmice organizam bi u pravilu trebao da vrati u periodu sledeće pauze.

Treći vrlo važan elemenat u ishrani kokošaka svakako jeste Fe, jer od njegove količine zavisi izgradnja hemoglobina. To dolazi otuda što se u svakom jajetu iznosi iz organizma oko 2,5 mg. Ako kokoš ne bi mogla da nadoknadi izlučene količine novim primanjima iz hrane, može kod nje da dođe do sniženja hemoglobina, a u nepovoljnom slučaju može doći do anemije.

Iako mangana ima malo, kako u organizmu tako i u jajetu, ipak time nije uma njen njegov značaj. Ovo dolazi otuda, što od njega zavisi u velikoj meri čvrstina Ijuske, a s ovim je spojena mogućnost pileta da Ijusku prokljuvi i da se ispili.

Pitanje potreba raznih vitamina određuje se na bazi potreba porasta pilića, čiji porast do momenta izleganja zavisi od njihovih rezervi u jajetu, a važni su i u konzumnim jajima u vezi sa ishranom Ijudi. Od njih najvažniju ulogu imaju vitamini A, D, E, K i B-kompIksa (riboflavin, pantetonska i folna kosilena, B12). Ove potrebe se iskazuju u svim normativima zajedno, a ne odvojeno (uzdržne + produktivne odnosno reproduktivne potrebe) zajedno sa potrebama drugih materija (proteina i mineralnih elemenata), a izražene su u % ili u težinskim merama (gramima).

Upliv hraniva na sastav i inkubaciona svojstva jaja. — Prirodna hrana koju kokoška dobije u pravilu obezbeđuje njene potrebe u energiji, proteinima, mineralnim materijama, izuzev joda i mangana i nešto vitamina. Deficitarne materije treba nadopuniti odgovarajućim dodacima. Ovo je važno zbog toga, što je utvrđeno da hranIjive materije raznih hraniva utiču na veličinu ,boju, ukus i inkubaciona svojstva jajeta. Tako je opšte poznata stvar da jaja kokošaka koje se slobodno drže, imaju leti žuće žumance, nego zirni. Na savremenim farmama, a u vezi sa zahtevima tržišta u pogledu konzumnih jaja, .to se ne sme dozvoliti. Boja žumanca leti i zimi treba da je podjednaka. To se postiže ishranom istim hranivima preko cele godine ili dodavanjem specijalnih materija koje će doprineti intenzivnijoj boji žumanceta. Isto tako je zapaženo da je % izleganja pilića veći iz proletnjih i letnjih jaja, nego iz zimskih. Ovakva zapažanja praktičara potvrđena su brojnim ogledima. Oni su dokazali da se ishranom može uticati na veličinu, inkubacionu sposobnost, boju i druge osobine jajeta, pa prema tome i na sam razvitak embrija i njegovu životnu sposobnost.

Kod sastavljanja mešavina za živinu, neophodno je potrebno izabrati što kvalitetnija hraniva, koja imaju visoku biološku vrednost proteina, potrebne mineralne elemente u podesnom obliku u odnosu na apsorpciju i obilje raznih vitamina.

7.5. Potrebe laktirajućih životinja

Uopšte. — Od velikog broja hraniva animalnog porekla, naročito mesto i značenje pripada mleku. Ono igra veliku ulogu i ishrani Ijudi i podmlatka laktirajućih životinja. Napred je napomenuto da mleko zauzima drugo mesto po biološkoj vrednosti proteina i bogatstvu u vitaminima i mineralnim materijama.

Kad se govori o mleku, onda se kod nas u prvom redu misli na kravlje, pa prema tome kad smo stavili u naslov „potrebe laktirajućih životinja“, moglo bi se poći istim putem, a to nije pravilno. lako za ishranu Ijudi pretežno koristimo kravIje mleko, a u neznatnim količinama ovčije, ipak ne treba smetnuti s uma da laktirajuće životinje svih drugih vrsta treba da obezbede što veću količinu kvalitetnog mleka, neophodnog za njihovo potomstvo, kome je ono, duže ili kraće vreme, glavno hranivo. Toj svrsi je prirroda i namenila mleko, ali savremeni čovek ga pretežno koristi za svoju ishranu i druge potrebe. Kod nas se za ishranu koristi kravlje, manje ovčije, a vrlo malo bivolje mleko. U nekim krajevima Azije koriste Ijudi za ishranu kobilje, pa i kamilje mleko, itd. Zbog svega toga, bez obzira da li se radi o proizvodnji mleka za ishranu Ijudi, podmlatka ili i jednog i drugog, mi moramo kod laktirajućih životinja stvoriti takav režim ishrane, koji će omogućiti da njihove nasleđene osnove dođu do svog punog izražaja. To će ujedno doprineti da proizvodnja mleka bude i ekonomičnija, što je važno za svaku robu koja ddlazi na tržište, pa to važi i za mleko.

Da bi se potrebe laktirajućih životinja mogle što bolje odrediti, da bismo mogli ispuniti sve one uslove na koje čovek može da deluje, pOtrebno je poznavanje svih onih faktora od kojih zavisi kvantitet i kvalitet mleka. Ukoliko se ovi faktori bolje sinhronizuju, utoliko će mlečnost doći do boljeg izražaja. Kao što je poznato, mlečnost zavisi od dveju grupa faktora, a to su unutrašnji i spoljašnji. Pošto u obe grupe ima čitav niz faktora, a polje rada kojim se mi bavimo jeste ishrana, to ćemo se pozabaviti samo onim, što je s pomenutim delokrugom najuže povezano. Ukoliko su laktirajućoj životinji bili pruženi bolji uslovi, kako za vreme gravidnosti, tako i nakon porođaja, to će njene individualne i nasleđene osnovi moći da dođu do potpunijeg izražaja. Ako pretpostavimo da nasleđu i ishrani pripadaju podjednake zasluge u pogledu kvantiteta i kvaliteta mleka, onda već samo to znanje čini mnogo, a to znači da je za podbacivanje u proizvodnji mleka u prvom redu odgovorna neadekvatna ishrana. Ako bismo uzeli kao tačnu pretpostavku nekih stručnjaka i naučnika da ishrani pripada veća uloga, prema kojoj se ulozi ishrane pripisuje daleko više od 50%, onda je jasno kako velika odgovornost pada na naučnike i stručnjake koji se bave ispitivanjem potreba i vrše praktičnu ishranu laktirajućih životinja.

O potrebama laktirajućih životinja, samo za proizvodnju mleka, možemo da zaključujemo iz visine i kvaliteta proizvedenog mleka. Ako uzmemo da krava muzara od 550—600 kg žive vage proizvede oko 5.000 kg mleka u jednoj laktaciji, onda to znači da je ona u tom mleku izlučila za 1,5—2 puta više organske materije nego što sadrži njeno telo, a rekorderke 4—5 puta više. Istočno-frizijska ovca koja daje oko 1.000 kg mleka u jenoj laktaciji, izlučiće u tom mleku 5—6 puta više organske materije, od one koju sadrži njen organizam. Laktirajuća kobila izlučiće za 4—5 meseci laktacije skoro is-to toliko organske materije koliko i krava. lako za krmače nemamo tačnih podataka, sigurno da i one luče znatne količine rrdeka i da ne zaostaju mnogo iza drugih laktirajućih životinja.

Kao što je napred naglašeno kvantitet i kvalitet mleka zavisi od nasleđenih osnova, koje se ne mogu lako menjati, a nikako ne kod odraslih životinja. Međutim, pošto ishrana može u velikoj meri da utiče, kako na kvantitet, tako isto i na kvalitet, to ovom problemu treba pokloniti punu pažnju. Prema tome, ako ishranom želimo da utičemo na količinu i sastav mleka kod laktirajućih životinja, onda je potrebno da poznajemo kako pojedine hranljive materije i pojedina hraniva, naročito osnovna, utiču ne samo na količinu, tako i na sastavne delove mleka. Zbog toga je neophodno poznavanje biohemijskih promena koje se odigravaju sa hranljivim materijama, kao i tok fizioloških funkcija u organizmu.

Sastav mleka. — Mleko se izgrađuje u mlečnoj žlezdi od onih materija koje sa hranom ulaze u organizam, dakle od hranljivih materija. Te materije dolaze u mlečnu žlezdu putem krvi. Ranije se mislilo da jednostavno prelaze kao gotove supstance, tj. kao gotova mlečni proteini (kazein, albumin, globulin), mlečni šećer (laktoza) i mlečna mast. U pravilu to nije tačno. lako sekrecija i izgradnja sastojaka mleka nije potpuno jasna, ipak znamo da je vezana za materinstvo, kao i to da se sastavni delovi mleka izgrađuju u radnim ćelijama mlečnih žlezda. Da je to tako, možemo se uveriti ako uporedimo sastavne delove krvne plazme i mleka. Prema podacima I. S. P o p o v-a (1957) uporedne analize prikazane su u tab. 118.

Tab. 118. Upoređenje sastava seruma i kravljeg mleka u %

Izostavljeno iz prikaza

Sastojak
U krvnom serumu %
Voda 91,00
Glukoza 0,05
Serum albumin 3,20
Serum globulin 4,40
Aminokiseline 0,003
Neutralna mast 0,06
Fosfolipidi 0,14
Holesterin 0,09
Kalcijum 0,009
Fosfor 0,011
Natrijum 0,34
Kalijum 0,03
Hlor 0,35
Limunska kiselina u tragovima
Sastojak
U mleku %
Voda 87,00
Laktoza 4-90
Mlečni albumin 0,52
Serum globulin 0,20
Kazein 2,9
Neutralna mast 3/7
Fosfolipidi 0,10
Holesterin u tragovima
Kalcijum 0,12
Fosfor 0,10
Natrijum 0,05
Kaljum 0,15
Hlor 0,11
Limunska kiselina 0,20

Iz podataka iznetih u prednjoj tabeli vidimo očite razlike. Tako kravlje mleko sadrži 10 puta više masti i C-hidrata od krvne plazme, ali ima oko dva puta manje proteina. Isto tako postoje veće ili manje razlike u sadržaju drugih materija pa i mineralnih kao i kiselina. Dalje, pada u oči da u krvi uopšte nema kazeina i laktoze, a ni mlečni albumin i globulin se ne podudaraju po hemijskoj konstituciji sa serum-albuminom i globulinom. Prema tome, ove organske materije sintetizuju radne ćelije vimena. Mineralne materije, vitamini i verovatno druge dodatne supstance, prelaze direktno iz krvi u mleko.

Količina i sastav mleka zavise u prvom redu od vrste odnosno rase domaćih životinja kao i od faze laktacije, ali se i na jedno i na dugo može neobično mnogo uticati ishranom laktirajućih životinja, kako je to malopre naglašeno. Koliki je značaj vrste i rase, odnosno nasleđa, može se videti iz podataka iznetih u tab. 119.

Tab. 119. Sastav mleka kod raznih vrsta i rasa đomaćih životinja

Izostavljeno iz prikaza

Vrsta i rasa
Vode
Proteina
Mlečne masti
Laktoze u %
Mineralnih. mat.
C i P
Kcal.
Kobila
Nizinsko goveče
Brdsko goveče
Ovca
Krmača
Mačka
Kuja

Podaci iz prednje tabele potvrđuju napred navedeno tvrđenje, o različitom sastavu mleka kod pojedinih vrsta i rasa. Te razlike ukazuju i na potrebu odgovarajuće ishrane. Jer, ukoliko laktirajuća životinja luči više organskih materija u mleku, ona treba da dobije i adekvatnu ishranu, koja će pomdiriti u potpunosti njene potrebe. To nije uvek moguće, niti je lako, pa i onda kada su nam poznate u potpunosti potrebe i kad raspolažemo adekvatnim hranivima i hranljivim materijama. Takav slučaj je čest na početku laktacije i naročito kod onih životinja koje luče velike količine mleka. Zbog toga je potrebno podešavati ishranu u jednom razumnom periodu pred porođaj, kako bi životinja mogla, ne samo da se odmori i da obnovi dotrajale ćelije i tkiva, naročito u mlečnoj žlezdi, nego i da stvori rezerve za narednu laktaciju. Rezerve o kojima je reč služe u cilju njihove mobilizacije, kad su one potrebne za izgradnju većih količina mleka, ako organizam nije u stanju, da u prvo vreme po porođaju, preradi potrebne količine hrane, niti da iskoristi u dovoljnoj meri njene hranljive materije, pa ne može da podmiri.

Kod proizvodnje mleka, krava mora imati, ne samo dovoljne količine hranljivih materija za uzdržne i proizvodne potrebe, nego mora biti i dobrog zdravlja, jer napori koje čine njeni organi (srce, pluća itd.) su zaista vrlo veliki. Ovo se vidi iz sledećeg podatka. Za izgradnju 1 kg mleka, kroz vime treba da proteče oko 500—600 kg krvi. To znači, da kroz vime krave koja daje dnevno 20 kg mleka, mora da proteče oko 10000—12.000 kg krvi, od čega se koristi za samu izgradnju jedva 0,2%. Iz ovoga se vidi kako veliki napor treba da učini samo srce, da bi za 24 časa potisnulo tako ogromnu količinu tečnosti. Ako se tome dodaju potrebe za održanje osnovnih životnih funkcija na odgovarajućoj visini, onda jasno proizilazi da to može izdržati organizam odličnog zdravstvenog stanja. Možda je baš taj ogroman napor organizma krava rekorderki jedan od glavnih uzroka njihovog kratkog životnog veka.

Da bi se mogle izgraditi velike količine mleka, kao što ih daju krave visokih produkcija, pored napred rečenog (nasleđe, zdravstveno stanje, ishrana), životinja mora da raspolaže dovoljno prostranim, elastičnim vimenom, u koje mogu da stanu velike količine mleka, koje nastaju između dve susedne muže, kao i visokim radnim potencijalom njegovim alveola. Mlečna žlezda je u pravilu paran organ (leva i desna polovina). Njihov broj je različit kod pojedinih vrsta. Razvitak potiče daleko u ranom dobu embrionalnog života (mlečne pruge, mlečne bradavice, čvorići, a onda sise, kanali, dakle osnov žlezde). Pri porođaju ima rudimentaran oblik. Sledeći jači razvitak pada u doba puberteta, a sa prvim porođajem vime je uglavnom izgrađeno, iako ne u svojoj punoj veličini. To se postiže posle drugog ili trećeg porođaja. Mlečna žlezda nema druge funkcije, osim sekrecije mleka. Ukoliko bi se ona otstranila operativnim putem, to se ne bi odrazilo štetno po samu životinju. Svaki estrus posle puberteta izaziva podstrek za razvitak žlezdanih kanalića (duktus-a) i eventualno radnih ćehja. Ako se za vreme estrusa pritisne sisa, lako mogu da se istisnu kapi vode, što je dokaz da su sekretome ćelije počele da se formiraju. Ukoliko je došlo do oplodnje, tada pred kraj gravidnosti dolazi do povećanja vimena, zbog povećanja sekretornih ćelija, alveola, kanalića. Posle porođaja to povećanje je još više pojačano, počela je laktacija koja traje do narednog zasušenja. Kad laktirajuća životinja zasuši, mlečna žlezda se skuplja, uvene, jer se smanjuje sloj radnih ćelija, alveole, kanalići, ona se sprema za odmor.

Hormoni i sekrecija mleka. — Kao što je poznato, rad, odnosno sekrecija mlečne žlezde usko je povezana s funkcijom uterusa, sa materinstvom. Za vreme gravidnosti, mlečna žlezda, vime se povećava i njegovo tkivo se sprema za sekreciju. Na taj razvitak deluju estrogeni koje luči placenta uz manju stimulaciju hormona koje luči adenohipoifiza. Delovanje ovih hormona doprinosi razvitku primitivnog sistema režnjića i alveola. Međutim, istovremeno delovanjem progesterona (proizvod žutog tela, a neznatno nadbubrežne žlezde) pojačava se porast režnjića, alveole se pune proizvodima sekretornih ćelija. Naime, pred kraj gravidnosti mlečna žlezda je spremna za sekreciju, što se može zapaziti po neznatnim količinama sekreta (oko nekoliko miligrama) koji se svakodnevno izlučuju iz sisa. Ova tečnost je u početku bistra, a yatim poprima sve više žutu boju, koja dođe do svog punog izražaja s porođajem, luči se „kolostrum ili mlezivo“. Jaču sekreciju ove tečnosti za vreme gravidnosti sprečava estrogen, a možda i progesteron.

Odmah posle porođaja prestaje lučenje estrogena i progesterona (čije lučenje je uglavnom vezano za placentu, zatim za žotu telo, a samo neznatno za nadbubrežnu žlezdu), pa prestaje njihovo inhibitorno delovanje na adenohipofizu, koja sada luči odgovarajuće količine laktogenog hormona, prolaktina, kaji nije ništa drugo, nego luteotropni hormon. Ovaj hormon stimuliše rad alveola i mleko koje nastaje u radnom sloju, izlučuje se u alveolarnu šupljinu i u kanalić, sa kojim je ona povezana. Da bi se izgrađeno mleko moglo istisnuti iz alveola i kanalića, potreban je odgovauajući neurogeni refleks, koji izaziva hormon oksitocin. Kad mladunče počne da sisa, a slično delovanje izaziva muža (ručna), dolazi do nadražaja, koga osetilni (enzormi) nervni sistem prenosi do hipotalamusa, dolazi do lučenja oksitocina i nešto vazopresina. Izlučeni oksitocin u prvom redu dospeva krvlju do mioepitenlih ćelija koje okružuju alveolu. Ove ćelije se pod uticajem ovog hormona kontrahiraju. Kontrakcijom se istiskuje mleko iz alveola u kanaliće i dalje. U roku od oko 50 sekundi, računajući od početka nadražaja, laktirajuća životinja „spusti mleko“, ono počne da teče. Ukoliko se dogodi da neki psihički momenat (zalučivanje mladunčeta) poremeti lučenje oksitocina, onda može
da se smanji sekrecija mleka, da prestane ili da do nje ne dođe. Prestanak sekrecije mleka može se postići, ako se laktirajuća životinja ne muze nekoliko dana (najviše 14). Na tom principu, uz ostale mere (smanjivanje laktogenih hraniva) počiva zasušivanje krava i drugih laktirajućih životinja. Naime, prestankom sisanja gubi se nadražaj pa adenohipofiza prestaje da luči prolaktin. Za sada nije poznat mehanizam pomoću koga nervni impulsi izazivaju lučenje laktogenog hormona.

Pored laktogenog hormona (prolaktina) i oksitocina, postoje i drugi koji deluju na laktaciju, kao što su sekreti tireoidee, polnih žlezda itd.

Kao što je poznato, tiroksin, proizvod tireoidee, utiče na metabolizam. Ukoliko se luči više tiroksina, metabolizam će biti intenzivniji i obratno. Količina izlučenog tiroksina stoji u vezi sa količinom joda, odnosno jodida, koji ulaze s hranom u krv. Pošto je prirodni tiroksin skup, činjeni su i čine se pokušaji sa komercijalnim supstancama koje sadrže jod, odnosno jodide, čija ekskrecija iz organizma teče znatno sporije, nego što je slučaj s neorganskim jodom. U tu svrhu se koriste različiti jodirani proteini. Između ovih preparata najčešće se koristi jodirani kazein. Metodiku proizvodnje jodiranog kazeina otkrili su E. P. R e i n e c k e i C. W. Turner (1942). Američki naučnici koji su prvi počeli da primenjuju ovaj i druge jodirane proteine, uspeli su da pojačaju proizvodnju mleka i povise količinu masti kod krava osrednji’h mlečnosti. Da bi se sprečio gubitak žive vage usled pojačanog metabolizma, bilo je potrebno povećati obrok, ponekad i za 25%. Pored povećanog metabolizma, zapaženi su nepovoljni efekti, kao promena u telesnoj temperaturi, preosetljivost životinja i dr. Do sličnih rezultata došao je Engleskoj L. K. B l a x t e r. On je u svojim ogledima dobio povećane količine mleka za 35%, masti u mleku za 54%. Rad srca bio je brži za 30%, ubrzano disanje za 34%, ali je istovremeno došlo do gubitka u živoj težini za 9%. I. J. W. Thomas (1954) došao je u svojim ogledima (gde je davac po 15 g jodiranog kazeina dnevno) do sličnih rezultata. U praktičnim uslovima ishrane zapaženo je efikasnije delovanje samo u toku laktacije i kod kontinuiranog davanja kazeina (Swanson, Tennessee, Thomas, More, Beltsville i dr. Postoji sumnja da primena jodiranog kazeina ili sličnih preparata u ishrani laktirajućih životinja kroz nekoliko laktacija, dovodi do opadanja mlečnosti i oplodnje. S obzirom na mali broj ispitivanja i slučajeva, ne može se doneti definitivan zaključak. Ipak kod primene ovakvih preparata, treba biti oprezan, životinje moraju da budu pod stalnom kontrolom, uz obavezno povećani obrok, koji neće dozvoliti da one gube u težini.

Da bi se pod-stakla sekrecija i povećala proizvodnja u Holandiji je De F r em e r y vršio oglede sa kozama. On je mazao vimena jalovih koza sintetskim estrogenom, estradiol-benzoatom i uspeo da poveća vime. F o 11 e y i saradnici u Engleskoj utvrdili su da diethil-stilbestol izaziva ne samo povećanje vimena, nego i sekreciju mleka. I izveštaji drugih naučnika obaveštavaju o mogućnosti sekrecije mleka pomoću sintetskih estrogena, koji su davani putem injekcija, mazanjem vimena ili jednim i drugim. J. Hammond i F. T. Day (1944) obaveštavaju da je mnogo prostije implantiranje pod kožu tableta stilbestrola ili heksestrola. Ovu preporuku doneli su na osnovu ogleda koje su izvršili sa 140 jalovih krava i junica. Tretman je potpuno uspeo. Životinje su u toku od 40—64 nedelja laktacije, bez materinstva, dale od 2,600 do 6.000 libri mleka. U daljem praćenju polnog života ovih krava utvrđeno je da ih je 70% bilo kasnije oplođeno, da su otelile normalnu telad, a njihova laktacija je bila uredna. Kod tretiranja jalovih krava i junica sintetskim estrogenom, bila je zapažena pojava ninfomanije.

Sekrecija mleka. — Sekrecija mleka ne teče podjednako u toku cele laktacije (= lučenje mleka od porođaja pa do zasušenja). Normalna količina mleka nije najveća odmah posle porođaja. Ona raste i kod krave dostiže u pravilu posle 1—2 meseca maksimalne vrednosti. Cilj treba da bude da se maksimalne vrednosti zadrže što duže. Nažalost, to nije moguće postići za duži vremenski period. Obično posle mesec dana, nekad kraće, nekad duže, što zavisi od rase, individualnosti i ishrane, mlečnost počinje da opada. Ovo opadanje ne teče ravnomerno ili po nekom napred određenom ključu. Ima i mnogo faktora koji deluju inhibirajuće na proizvodnju mleka, a među njima najznačajniju ulogu igra nova gravidnost.

Povećanje mlečnosti u toku laktacije ne teče paralelno sa količinom unete hrane. Obično je mlečnost veća, naročito kod visokoproduktivnih grla, nego što im ma kakva hrana može da obezbedi potrebne materije. Nekad životinja nije u stanju da konzumira onoliko hranljivih materija u obroku koliko ih izlučuje u mleku, a nekad organizam nije u stanju da preradi potrebnu količinu hrane. Dakako da ima slučajeva kad su obroci deficitarni. Međutim, bez obzira koji je tome razlog, laktirajuća životinja daće u izlučenom mleku više, nego što je primila preko svog obroka. Ona troši svoje rezerve. Ukoliko su one veće, utoliko je to bolje za samu životinju i utoliko će biti veća proizvodnja, ali samo do granica koje su određene naslednim osnovama. Mehanizam mobilizacije rezervnih materija, ako i uzrok impulsa za tu mobilizaciju za sada nije objašnjen. Potpuno je razumljivo da te rezerve nisu neograničene, kao ni da će negativan bilans u ishrani moći duže da proizvodi maksimalne količine mleka. Svakako da te rezerve zavise od ishrane u periodu gravidnosti, a naročito u zasušenom periodu. Čim se te rezerve približe kraju, mlečnost će početi da opada, sve do onog momenta dok se ne uspostavi uravnoteženi bilans između primitka hranljivih materija i onih izlučenih u mleku. Kada se to postiglo, zavisi u prvom redu od ishrane, kojim će tempom ići dalje opadanje laktacije. Ovo prirodno opadnje mlečnosti nije za sada moguće sprečiti nikakvom ishranom ili drugim merama, kojima čovek raspolaže. Dužina laktacije zavisi od raznih faktora, prvenstveno onih malopre spomenutih, ali isto tako od eventualne nove gravidnosti i želje čoveka. Tako npr. kod krave muzare koja ostane jalova iz nekih razloga, laktacija može da traje i 2—3 godine. Tamo gde je normalan servis period, krava se zasušuje oko 4—8 nedelja pred naredno telenje. To se čini kako bi ona stvorila potrebne rezerve, da bi se plod što bolje razvio i najzad da se sama životinja odmori i pripremi za narednu laktaciju. Kod normalnih uslova, ukoliko je zasušeni priod bio duži, biće u pravilu veća mlečnost u narednoj laktaciji. Krave s malim količinama mleka, zatim ovce i krmače, obično se same zasuše, čim se odbije njihov podmladak, jer prestanak nadražaja i sekrecije mleka, neminovno dovodi do zasušenja, čemu doprinosi i visoka gravidnost, kao i drugi faktori (individualnost, ishrana, slaba kondicija itd.).

Kretanje laktacione krivulje koza i ovaca slične su onim kod krava. I tu postoji uspon, maksimum i pad količine mleka, koji završava zasušenim periodom. Kod ovaca i koza, izuzimajući istočno-frizijsku i sansku, glavni uzroci zasušenja su prestanak sekrecije, koja počiva na nasleđu. Kod pomenutih vrsta i rasa, tome može da doprinese i gravidnost.

Prinos mleka u pojedinim laktacijama u toku životnog veka laktirajućih grla, nije jednak. U pravilu, posle prvog porođaja proizvodnja mleka je najniža iz više razloga, kao što su nezavršeni porast same laktirajuće životinje, nepotpuno razvijeno vime, organi za varenje itd. Posle prve laktacije, proizvodnja mleka raste iz godine u godinu, od laktacije do laktacije, da bi se sa 3—5 porođaja (zrelost), postigla maksimalna proizvodnja. U kojoj će laktaicji po redu biti postignuta najveća mlečnost, zavisi u prvom redu od ranozrelosti rase, a onda od individualnosti. Kod simentalske rase, to se postiže posle petog, a kod pinegavske, posle šestog telenja (D. Vukavić, 1932). Posle toga proizvodnja mleka počinje da opada, isto tako kao što opadaju druge fiziološke funkcije.

Mlečnost različitih vrsta. — Razne vrste sisara, u vezi s proizvodnjom mleka, razlikuju se ne samo po količini, nego i po njegovom hemijskom sastavu. U tab. 120. izneti su podaci za nekoliko vrsta i samo za manji broj njegovih komponenata.

Tab. 120. Sastav mleka raznih vrsta u % (po M a y n a r d-u, 1944)

Izostavljeno iz prikaza

Vrsta
Voda
Protein
Mast
Laktoza
Pepeo
C i P
Kcal
Krava
Ovca
Koza
Kobila
Krmača
Kuja

Ispušteni su neki makro i svi mikro elementi, kao i vitamini. To su prosečno podaci za vrste. Međutim, sastav mleka zavisi i od drugih faktora, kao što je rasa, individualnost, ishrana, laktacija, itd. Usled toga otstupanja od gornjih vrednosti mogu biti vrlo značajna.

Poznavanje prosečnog sastava i energetske vrednosti mleka ima višestruki značaj. Ovi podaci nam mogu poslužiti kao putokaz kod sastavljanja obroka, pružaju orijentaciju, šta treba uraditi kad ishrane mladunaca jedne vrste treba da počiva na mleku druge vrste, itd. Tako npr. iz gornjih podataka može se zaključiti, da od svih navedenih vrsta, kuja i krmača iziskuju najkoncentrovaniji obrok. Ovca je od toga izuzeta, jer njen visok % masti i kalorička vrednost mleka zavise, kao i kod drugih preživara, od kabastih hraniva, u prvom redu sena.

Slično kao što varira sastav i energetska vrednost između pojedinih vrsta, isto tako mogu da postoje varijacije između rasa unutar jedne vrste. Naročito se to može uočiti kod govečeta. Kod ove vrste izrazite su razlike između nizinskih (crnog i crveno-šarenog i brtskih (sivo-smeđe), kao i između ovih i onih s otoka Jersey i Gernsey, itd.

Sekrecija sastojaka mleka. — Napred je bilo govora o sekreciji mleka uopšte i o nekim faktorima koji utiču na tu sekreciju. Pošto se neki sastojci mleka sintetizuju u mlečnoj žlezdi, a drugi prelaze direktno iz krvi u mleko preko odgovarajućih membrana, to je potrebno u interesu što boljeg poznavanja potreba laktirajućih životinja da proučimo sekreciju najvažnijih organskih sastojaka, kao i sam mehanizam sekrecije.

Kad ne bi bilo mnogobrojnih faktora koji utiču na sastav mleka, on bi bio konstantan u toku cele laktacije. Međutim, to nije tako, i neki sastojci variraju, u prvom redu mast, pepeo i donekle protein. Tako je poznato da s povećanjem količina mleka opada masnoća, protein i pepeo, a kad količina mleka u laktaciji počne da opada, onda se količina pomenutih sastojaka povećava. To je kod normalnog toka lakticaje. Međutim, razne bolesti životinje ili mlečnih žlezda može da izmeni to kretanje. I ishranom se može uticati na sastav mleka u jačem ili slabijem obimu, već prema tome da li je ishrana bila potpunija ili manje potpuna. Od sastojaka hrane najveći uticaj imaju sirova vlakanca kod preživara, manje proteini, masti i mineralne materije.

Mehanizam sekrecije mleka — nije dovoljno proučen. Postoje razne hipoteze, ali nijedna nije takva da bi se mogla prihvatiti kao zadovoljavajuća. Sekrecija mleka posle porođaja je kontinuirani proces. Ona je rezultat delovanja radnih ćelija alveola, u kojima nastaju granule, njihovo otapanje i prolaženje u šupljine alveola i kanalića i intermedijarnog pritiska koji nastaje u vimenu između dve muže. Ukoliko je pritisak mleka veći, manja je i sekrecija i obratno. Da bi se moglo zapaziti signifikantnije opadanje sekrecije, treba da prođe oko 12 sati. U praksi se to koristi u dva suprotna delovanja. Tako se kod zapaljenja vimena ne vrši izmuzivanje vimena do kraja, da bi se povećanim pritiskom smanjila sekrecija mleka ili kada se vrši zasušivanje životinja. I drugi obratan slučaj, kada se češćim dnevnim mužama želi povećati sekrecija mleka, jer se takvim postupkom smanjuje pritisak u vimenu (G. H. S c h m i d t, 1960). Da li će se krave musti češće puta dnevno, zavisi od odnosa između troškova muže i vrednosti viška izmuženog mleka.

Kad mladunče počne da sisa ili počinje akt prirodne ili veštačke muže, ne nastupa u istom momentu i sekrecija mleka. Tek onda kad se nadražaj prenese na talamus i počne lučenje oksitociona, kome treba oko 30 sekundi da dospe kroz krv do vimena i da potstakne na kontrakciju mioepitelne ćelije, počne sekrecija. Govorimo „krava je spustila mleko“.

Metod ispitivanja sekrecije mleka. — Kod ovih ispitivanja, mnogi naučnici vrše analizu krvi pre njenog ulaska i posle izlaska. Ovim metodom mogu se dobiti interesantni podaci o razlici u sastavu krvi, ali ne oni koji bi nam govorili o kvantitativnim odnosima između sastojaka krvi i mleka. To dolazi otuda što nerviranja laktirajuće životinje kod uzimanja krvi mogu uticati na sastav, ukoliko se ne izvrši anestezija i što ima i drugih izlaznih i ulaznih puteva telesnih tečnosti, kao što je limfa, koji ovim metodom nisu obuhvaćeni. Ovo je slučaj s organskim materijama. Neorganske supstance, kao što je Ca mogu analizom krvi da se tačno utvrde.

Drugi način se sastoji u uzimanju uzorka tkiva vimena, koje se onda tretira ,,in vitro“ i tako proučava sekrecija. Van svake je sumnje da tako krupne promene moraju i kod tkiva da izazovu znatne poremećaje u funkcionisanju.

Najnovija isptivanja baziraju svoju delatnost na radioaktivnim izotopima, koji se injiciraju u krv ili su koristi perfuzija (natapanje tkiva, tj. ubrizganje markirane materije u tkivo vimena). Drugi način (perfuzija) je podesniji, jer omogućuje da markirane supstance ulaze direktno u tkivo, što ne mora biti slučaj s injiciranim, koje krvni metabolizam može upraviti drugim putem (npr. u jetru), a ne onim kojim želimo. Ovim načinom može se lakše pratiti put neke gradivne supstance mleka, ali se ne može utvrditi, koliko je sama žlezda sudelovala pri transformaciji.

Sekrecija laktoze. — Početkom ovog veka izvršili su M. K a u f m a n n i H. M a g n e (1906) komparativno ispitivanje krvi muzare uzete iz vratne vene (v. jugularis) i vene vimena (v. mamaria), pa su našli da krv vimena sadrži za 18% manje glukoze kod laktirajućih grla. Kod zasušenih grla sadržaj glukoze uzete iz vratne vene i vene vimena bio je isti. Na osnovu toga oni su doneli zaključak da mlečna žlezda koristi glukozu krvi za sintezu laktoze. Kasnije je F o a, koristeći perfuzioni metod, po.tvrdio zaklujčak K a u f m a n n-a i M a g n e-a Upotreba markirane glukoze (C. D i m a n t i saradnici, 1953, i čitav niz drugih naučnika) koja je bila injicirana u krv ili je korišćena perfuzija, dokazano je da je glukoza glavni izvorni materijal za izgradnju laktoze. Organizam može za njenu sintezu da koristi druga jedinjenja kao propionate, butirate i bikarbonate, ali ih prethodno transformiše u glukozu, iz koje onda mlečna žlezda može da izgradi laktozu. (F. H. Malpress, 1958). Ovo važi za sve vrste.

Sekrecija masti. — Mlečnu mast sintetizuju epitelne ćelije alveola iz masnih kiselina koje su sastavni deo hrane ili su dobijene iz organskih materija, koje se u metaboličkim procesima transformišu u pomenute kiseline. (Grafikon 12). Da se mlečna mast sintetizuje u mlečnoj žlezdi kao dokaz služe podaci izneti u tab. 118. Naime, ako se izvrši komparativna analiza masti mleka i krvi, onda se može konstatovati u prvom slučaju (mleka), da su to trigliceridi nižih masnih kiselina, u prvom redu sirćetne, dok su u drugom slučaju (krv) to uglavnom fosfatidi, a manje trigliceridi; a trigliceridi i fosfatidi se razlikuju. Tako kod prvih dominiraju niže masne kiseline, a kod onih drugi više nezasićene masne kiseline (F1 a 11 e r, 1935; D e u t s c h, 1958; Smith i Jack, 1959; M a 11 s s o n, 1961/62; Badings 1962; Smith i Low 17,1962). Ispitivanja su vršena da se utvrdi, koje se materije krvne plazme koriste za izgradnju mlečniih masti. Ispitivanja koja su vršili W, Lintzel (1934) sa kozama i L. A. Maynard i saradnici, 1940 sa kravama pokazala su da životinje koristi tragliceride krvi, a ne fosfatide za sintezu mlečne masti.

Šema 12. Uticaj ishrane različitog intenziteta na oblik tela svinjčeta

Izostavljeno iz prikaza

Zapažanja koja su učinjena s laktirajućim preživarima, postakla su mnoge istriživače, da ispituju mogućnosa i drugih izvora za sintezu mlečne masti. Tako su Bloch i Rittenberg (1945) pokrenuli mogućnost sinteze mlečne masti i masnih kiselina iz acetata koji nastaju za vreme metaboličkih procesa u organizmu. Direktan dokaz toj tvrdnji pružile su studije F o ll e y-a i P o p j a k-a (1950) u Engleskoj, koji su tretirali mlečnu žlezdu ,,in vitro“. K l e i b e r-ovi radovi s markiranim izotopima potvrdili su da acetati služe za sintezu masnih kiselina od buterne do palmitinske. To su potvrdiil i drugi istraživači, kao R. F. G 1 a s c o c k (1958). Ove transformacije mogu da vrše samo preživari, a ne i nepreživari, koji za sintezu masti moraju da koriste glukozu krvi. To je potpuno obrnuto u odnosu na preživare, koji jedva da koriste glukozu (Baloain i saradnici 1954, P e wtersi i saradnici 1957, Wood i sar. 1958, Folley i Mc M a u g h t, 1961 itd.).

Biosinteza masnih kiselina je uglavnom danas razjašnjena (L y n e n 1955 i 1959) One nastaju kao rezultat reversibilnih reakcija uz sukcesivno dodavanje acetata preko acetil Co-A, pri čemu mogu nastati masne kiseline pravog ili krivog lanca u molekulu. LJ ovom poslednjem slučaju moraju biti u molekulu ugrađene propionska i mravlja kiselina. Opširnije o sintezi masti i masnih kiselina bilo je govora u ranijem poglavlju o lipidima.

Ovde ćemo napomenuti samo toliko, da se za sintezu masti koriste niže masne kiseline kratkog lanca (od 4—16), koje potiču iz krvi. U obzir dolaze u prvom redu sirćetna, mravlja, propionska, buterna i možda nešto viših masnih kiselina (S h a w i K n o d t, 1941, C o w i e i saradnici, 1951, P 0 p j a k i saradnici 1951, Kleiber i saradnici, 1952, 1953. i 1954, 1956; Lauryssens i sarad. 1957, 1959. i 1960, itd.).

Variranje sadržaja masti u mleku. — Među najvažnije sastavne delove mleka spada mast. Zbog toga je važno da poznajemo njena variranja, faktore koji na to utiču, kao i eventualnu mogućnost uticaja na tu varijaciju. Napred je bilo napomenuto da ona varira u zavisnosti od rase. Tako ona iznosi u proseku kod shorthoma oko 3,6%; kod crno i crveno-šarenog govečeta oko 3,8—3,9%; kod simentalca oko 3,9%; kod sivo-smeđeg oko 3,9—4,1%; kod guernsey-skog oko 4,5—4,9%; kod jersey-skog oko 5,0—6,1% itd. Znači, selekcijom i raznim gajačkim metodama postoji mogućnost povećanja masnoće mleka. No, ipak daleko više variranje zavisi od individualnosti, od muže do muže, od građe četvrti vimena, od faze u kojoj se laktacija nalazi, itd. Kao što se vidi, varijacija ima puno, a verovatno i uzoraka, ali je teško naći odgovarajuće objašnjenje za to.

Tako je utvrđeno da postoji negativna korelacija između količine mleka i masnoće. Da li je po sredi smanjenje pritiska u vimenu, ili nešto drugo, za sada je teško dati odgovor. Do povećane masnoće mleka dolazi i onda kad opada njegova količina, usled oskudne ishrane. Slično je i sa uticajem godišnjeg doba. Zimi je % masti u pravilu veći, a leti niži. Verovatno da je temperatura uzrok ovim promenama. Kao što je poznato, krave teže podnose toplotu, nego zimu. Temperatura preko gornje granice neutralne zone izaziva usporenu proizvodnju, a ona iznad 3o°C izaziva opadanje proizvodnje. Međutim, obilje kvalitetne zelene hrane, koje u pravilu ima u izobilju leti, stimuliše proizvodnju mleka, ali dolazi do opadanja masnoće. Ogledi, koji su vršeni u cilju da se utvrdi uzrok (L. A. M a y n a r d i saradnici, 1962) utvrdili su da povećana proizvodnja mleka odgovara povećanim količinama hranljivih materija u krvi, izuzev lipida, usled čega ne dolazi do povećanog % masti u mleku.

Sekrecija proteina. — Pored naslednih upliva i ishrana može da utiče kako na ukupan sadržaj N u mleku, tako i na pojedine njegove frakcije. U prvom redu utiču proteini, odnosno azotni kompleks hrane. Obrok koji nema dovoljne količine proteina, imaće za posledicu opadanje i sadržaja proteina mleka, i obratno, kod većeg nivoa, sadržaj proteina raste. I nivo C-hridrata, naročito kod preživara utiče na sadržaj azota u mleku, ali njihov uticaj nije toliki kao kod azotnog kompleksa.

Sve ovo je naročito jako izraženo kod preživara, usled toga što se kod njih u rumenu odigravaju značajni biohemijski procesi, kako u vezi s razgradnjom, tako i u vezi s mikrobiološkom sintezom proteina iz azotnih materija. I tako oni mogu da koriste za sintezu proteina neproteinska azotna jedinjenja, dok nepreživari to ne mogu. Nepreživari moraju dobiti potrebne količine bioloških punovrednih proteina ili bar odgovarajuću količinu esencijalnih aminokiselina.

Ako uporedimo sadržaj masti i proteina u mleku, onda se može videti da proteini ne variraju tako jako kao mast (E. Azarme, 1938; G. L. Bailay, 1952; R. Jarrige, 1956; G. Comberg i saradnici, 1959, R. E. Erb i saradnici, 1963). Tako je kod 1500 krava zrotein varirao od 2,71—3,70%, dok je mast varirala od 3,0—5,0% (M. Kirchgessner i saradnici, 1965). Sve to ukazuje na činjenicu da se možda osnova za protein nasleđuje odvojeno od one za mast (F. K i e r m e i e r i A. P r o b s t, 1962).

Sinteza mlečnih proteina (kazeina, laktoglobulina i laktoalbumina) moguća je jedino u mlečnoj žlezdi iz esencijalnih i neesencijalnih aminokiselina. Ovo su dokazali ogledi na živim životinjama, kao i veštačko držanoj (in vitro) mlečnoj žlezdi (S. J. Folley saradnici 1956; B. L. Larson i saradnici 1957; J. M. Barry, 1958 i 1961. Sama sinteza mlečnih proteina iz aminokiselina teče čitavim nizom reakcija koej nisu dovoljno proučene. Potrebna energija uzima se od metaboličke energije koju obezbeđuju u prvom redu C-hidrati.

Količina proteina u mleku zavisi u prvom redu od nasleđenih osnova. Međutim, mogući su i drugi uticaji, kao što je zdravlje, uslovi držanja, doba životinje, faza laktacije, kao i ishrana.

Sekrecija mineralnih materija u mleku. — Oni mineralni elementi od kojih zavisi porast i zdravlje domaćih životinja igraju isto tako važnu ulogu i u proizvodnji mleka. Analizom mleka nađeno je u njemu preko 30 elemenata, koji u njega dolaze iz krvne plazme. Kompariranjem sadržaja mineralnih elemenata u plazmi i mleku, može se utvrditi da ih u ovom poslednjem ima znatno više. Tako mleko sadrži oko 13 puta više Ca, 10 puta više P, i 5 puta više Na, ali samo 1/7 K i 1/3 Cl u odnosu na plazmu. (L. A. M a y n a r d, 1962). Biohemija selektivnog delovanja mlečne žlezde nije dovoljno proučena.

Mineralne materije malo variraju u mleku (E. B. Forbes, 1935). Ispitivanja ovog autora nisu mogla da potvrde da bi ishrana delovala efikasnije na sadržaj Ca, P i Fe. Međutim, ishranom se može malo povećati sadržaj Zn, Cu, Co i J.

Da li mineralni elementi utiču pozitivno ili negativno na masnoću, mišljenja i rezultati istraživanja su vrlo različiti. Tako npr. J. Krženecky (1940) došao je do zaključka, da povećanim količinama Mg, Ca i P raste % masti u mleku. A. H a n s s o n, 1948, a K. B r e i m e r, 1949, dobili su različite rezultate sa Ca i P. G. G o n d o s i g. C o n s t a t i n e s c u, 1959, nisu mogli utvrditi da bi kuhinjska so delovala na povećanje % masti. L. R o w a 1 a n, 1950 dobio je negativno delovanje na Mg isto kao iS. Bartelet, 1951. Dodavanjem mikroelemenata (Co, Fe, Cu, Mn, J) bila je slična situacija, iako postoji tendenca da ti elementi indirektno mogu da povećaju % masti u mleku na taj način, što stimulišu aktivnost mikroba u rumenu koji prerađuje celulozu (M. I. Vsyakikh i saradnici, 1955; K. S. O b e n k o, 1957; K. D. Skerman i saradnici 1961; E. M. Buevich, 1962; J. Rudometkin, 1962; C. C. Chamberlain i saradnici, 1962).

Vitamini mleka. — Sadržaj vitamina u mleku zavisi od čitavog niza faktora. Tako npr. na sadržaj vitamina A i E, utiče se uveliko ishranom. U pogledu vitamina K, C i B dominiraju nasleđene osnove, a zatim ishrana. Na sadržaj vitamina D ishrana malo utiče, ali puno način držanja.

Uticaj ishrane je daleko značajniji kod vitamina topivih u mastima, nego kod onih topivih u vodi, naročito slabo utiče kod onih, koje sintetizuju mikrooirganizmi u digestivnom traktu.

Od svih vitamina u mleku, najveću pažnju treba posvetiti vitaminu A, odnosno karotinu. Glavni izvor za sve laktirajuće životinje jeste kvalitetna zelena i dehidrirana lucerka, u mnogo manjoj meri druga hraniva, kao što je mrkva, iako ona sadrži više karotina. Naime, ne treba zaboraviti da je karotin biljni, a vitamin A animalni proizvod. Koliko će mleko sadržati vitamina A i karotina, zavisi od vrste i rase (genetska osnova), a na drugom mestu od ishrane. Žuta boja mleka i butera može biti obeležje većeg sadržaja karotina, ali ne i vitamina.

Količina vitamina D zavisi u prvom redu od načina držanja (sunce), a u drugom od ishrane (provitamin D). Međutim, količina vitamina B zavisi od genetskih osnova (preživari, nepreživari).

Vitamini mleka dospevaju u njega istim putem, kao i mineralne materije.

Sekrecija pigmenta (boja). — Svima nama je poznato da letnje mleko i buter imaju žuću boju, nego zimsko, iako je dobijeno od istih krava. Ta boja potiče od raznih karotinoida, među kojima najvažniju ulogu igra karotin, provitamin A. Znamo da imamo razne boje. Jedne su topive u mastima (karotinoidi), a druge u vodi (hlorofil). Kada one dospeju u organizam mogu da pretrpe potpunu razgradnju, kao što je slučaj s hlorofiloim i ksantofilom ili pak da ostanu sačuvane i kao takve apsorbovane, kao što je slučaj s karotinom. Karotin iz krvi dolazi u mleko, ukoliko nije transformisan u vitamin A.

Kolostrum, mlezivo. — Prvo mleko koje luči laktirajuća životinja od porođaja pa do nekih 6—7 dana (negde više, negde manje) naziva se kolostrum ili mlezivo. Ono se razlikuje po boji, sadržaju hranljivih materija, po ulozi koju treba da odigra u organizmu mladunčeta itd. od normalnog mleka iste vrste. Odmah posle telenja kolostrum ima najviše suve materije, a najmanje vode, pa je njegova hranljiva, laksativna i imunološka vrednost najveća. Svakog sata, a pogotovu svakog dana, njegova biološka 1 imunološka vrednost se sve više smanjuje, menja i približava normalnom mleku. To je i razlog da mladunče dobije prvi kolostrum.

Radi ilustracije donosimo u tab. 121. podatke 0 sastavu polostruma (prema I. S. P 0 p o v-u, 1957) kod crvene ukrajinske rase.

Tab. 121. Sastav kolostruma od rođenja do desetog dana u %

Izostavljeno iz prikaza

Vreme porođaja
Suva materija
Protein
Mast
Laktoza
Pepeo
Kiselost po Terner-u
4 časa po telenju
8 časova po telenju
12 po telenju
24 časa po telenju
5 dana po telenju
10 dana po telenju

Kao što se iz prednje tabele vidi, kolostrum sadrži najviše proteina i masti. Od ukupne količine proteina, najveći deo otpada na globulin i albumin, dok kazeina i nema, što je u potpunoj suprotnosti s normalnim mlekom. Ovo je potpuno i razumljivo. Mladunče kad dođe na svet, ne poseduje aktivan imunitet protiv uzročnika raznih oboljenja, u prvom redu crevnih. Laktoglobulin mleziva sadrži antitela, koja mu prvih dana života obezbeđuju pasivan imunitet. Ta antitela su razlog da se tele u pravilu neće inficirati s TBC ili brucelozom, kao što je slučaj ako pije kolostrum bolesnih majki. Veća količina organskih matenja i njihova lakša svarljivost, obezbeđuje mladunčetu potrebnu energiju i gradivne materije za intenzivan porast. Mineralne materije svojim laksativnim dejstvom omogućuju da se iz creva otstrani mekonijum, nakupljen za vreme uteralnog razvitka. Ukoliko mladunče postaje čvršće i sposobnije da koristi hranu manje vrednosti, utoliko se brže menja sastav sekreta mlečne žlezde.

Sastav mleziva menja se vrlo brzo i u odnosu na sadržaj vitamina. Tako su npr. T. S. S u ll o n i saradnici, 1947. našli da prvi kolostrum krava držanih na kvalitetnoj paši sadrži 10 puta više karotina, 6 puta više vitamina A i 3 puta više riboflavina u odnosu na onaj koji se dobije posle dvadesete muže. I u vitaminu D kolostrum je bogatiji od normalnog mleka dobijenog pod istim uslovima. Razumljivo je da se na sadržaj vitamina može delovati sa prirodnim hranivima, ako ih ova sadrže, kao i raznim vitaminskim dodacima.

Adekvatna ishrana životinja za vreme zasušenog perioda ima velikog uticaja na deponovanje rezervi različitih vitamina, mineralnih kao i organskih materija, što će se pozitivno odraziti na biološku vrednost kolostruma, pa 0 tome treba povesti računa.

Abnormalni sastojci mleka. — U mleko mogu da uđu razni sastojci, koji su ili produkt metabolizma (urea) ili su dospeli u njega kao lekovi, različiti premiksi (antibiotici, hormoni) itd. To dokazuje da membrana ili nije savršen filter ili da postoji mogućnost da one uđu i drugim putevima, kao što su zidovi mnogobrojnih kanala (limfnih i mlečnih), koji se nalaze u vimenu. Dakako ako se u mleku nađu veće količine, onda bi one mogle nepovoljno delovati na ukus i miris, kao i na fiziološke funkcije mladunčeta. Srećom, u pravilu to se ne događa. Međutim, mnogi mirisi mogu dospeti u mleko bilo kroz organizam, ako se u hrani nalaze materije koje ga imaju, ili ako ga mleko upije iz sredine u kojoj se nalazi.

Da li će više ili manje od tih abnormalnih sastojaka dospeti u mleko zavisi, ne samo od hrane koju laktirajuća životinja dobija, nego i od sposobnosti membrana vimena da sprečavaju njihov prolaz. Kod zdravog vimena efikasnost ovih membrana je mnogo bolja, nego kod onog koje je pretrpelo neko oboljenje (mastitis). Membrane takvih vimena su više propustljive, a samom vimenu je opala njegova funkcionalnost u pogledu proizvodnje. Usled toga treba poduzeti potrebne mere, koje će u prvom redu delovati preventivno u sprečavanju mastitisa, a u krajnjoj liniji poduzeti i odgovarajuću terapiju.

Potrebe laktirajućih životinja. — Hrana je izvor odakle se podmiruju celokupne potrebe laktirajućih životinja (uzdržne, reproduktivne i produktivne). Ukoliko je njihova hrana deficitarna, bilo u energiji, hranljivim ili gradivnim kao i dodatnim materijama, to se može nepovoljno odraziti, ne samo na zdravstveno stanje životinje, nego i na proizvodnju. Da se to ne bi dogodilo, potrebno je poznavati njihove potrebe.

Potrebe u energiji. — Laktirajuća životinja treba pored uzdržnih potreba da podmiri i potrebe za sekreciju mleka, tj. da uz one prve dobije adekvatnu količinu hranljivih i drugih materija, koje izluči u mleku. To znači, da uzdržnim potrebama treba dodatak za mleko i za procese koji su uz tu sekreciju povezani. Da bismo znali koliko životinja luči, treba vršiti kontrolu i analizu namuženog mleka. To nije lako i jednostavno kod svih vrsta (krmača, kunić). Kod ovih poslednjih se vrši procena na bazi postignutog prirasta kod podmlatka ili njihovim merenjem pre i posle sisanja. Utvrđivanje količine mleka i njegov sastav mora da se vrši periodski u toku čitavog laktacionog perioda, zbog toga što se obe ove vrednosti menjaju. To se može videti iz tab. 122.

Tab. 122. Sastav mleka u vezi s % masti (prema A. C. D a h 1 b e r g-u)

Izostavljeno iz prikaza

Mast %
3,0
3,5
4,0
4,5
5,0
5,5
6,0
Protein %
2,7
2,9
3,1
3,3
3,5
3,7
3,9
Laktoza %
4,90
4,80
4,87
4,85
4,83
4,82
4,81
Pepeo %
0,67
0,68
0,70
0,72
0,74
0,75
0,76
Ukupno suve mat.
11,27
11,97
12,67
13,37
14,07
14,77
15,47
Energija Kcal/100 g
62
68
73
79
85
91
96

Iz podataka gornje tabele vidimo da sa porastom % masti u mleku raste % proteina i pepela, dok količina laktoze ostaje ista, nepromenjena. Sa povećanim % masti i proteina, raste i % suve materije, povećava se kalorička vrednost mleka. Prema tome, ako se povećava % masti i proteina, a % laktoze ostaje konstantan, onda treba u obroku da se poveća i energetska vrednost.

U cilju međusobnog upoređivanja proizvodnih vrednosti laktirajućih životinja, kao i radi lakšeg izračunavanja energetskih potreba, moramo poznavati, pored količine mleka, njegov % masti. U tu svrhu, a prema međunarodnim sporazumima, preračunava se proizvedena količina mleka krave na mleko sa 4% masti. Da bi se to preračunavanje moglo izvršiti, koristi s formula (Frederiksen-ova ili W. L. G a i n e s-a), koja glasi

4% mleko = 0,4 M+ 15 . F

(M = težina mleka; F = % masti u mleku). Praktična primena ove formule vidi se iz sledećih primera. Krava koja daje 100 kg sa 5% masti odgovara mlečnosti krave od 115 kg mleka sa 4%. Ili krava sa 100 kg mleka sa 3% masti, odgovara mlečnosti krave od 85 kg sa 4% masti. Ovako izračnate mlečnosti mogu se uporediti i njihova razlika iznosi 30 kg, što se pre obračunavanja nije moglo utvrditi.

Kod izračunavanja prosečnih energetskih potreba koristi se sastav mleka sa 4% masti i proizvedena količina.

Proračunavanje energetskih potreba za proizvodnju mleka, vrši se na razne načine, pomoću bilansnih ogleda, ishranbenih grupnih ogleda i na bazi poznavanja količine i energetske vrednosti namužene količine mleka.

Kod izračunavanja metabolizma na bazi bilansnih ogleda, pošlo se od potreba zasušenih krava. Na taj način dobijenim vrednostima dodavana je različita količina energetskih izvora, pa je utvrđivano, koji nivo obezbeđuje bilansnu ravnotežu. Razlika između ovih poslednjih i onih prvih vrednosti (uzdržne potrebe) dala je podatke o potrebama laktirajuće životinje izvesne mlečnosti. Tako u dobijenoj vrednosti sadržana je i energija utrošena za one procese koji su vezani za tu proizvodnju. Među prvim naučnicima koji su utvrđivali potrebe laktirajućih životinja bio je O. Kellner (1909). Ovim problemom mnogo se bavio u Evropi H. Mollgard (1929). U Americi ova problematika opširno je ispitivana na Institutu za ishranu domaćih životinja države Pensylvania (E. B. Forbes i M. K r i s s, 1931), pri čemu su za donošenje definitivnih vrednosti korišćeni radovi K e 11 n e r-a, M o 11g a r d-a itd., pored rezultata sopstvenih istraživanja.

K e ll n e r je u svojim bilansnim ogledima utvrdio da za proizvod 1 kg mleka od 4% masti (ukupne kaloričke vrednosti 754) treba oko 270 g skrobnih jedinica. Mollgard, koji je uveo pojam „mlečna jedinica“ (MJ) i utvrdio da ona iznosi 1000 Kalorija. Za mleko takve kaloričke vrednosti, tj. za 1 MJ potrebno je 360 g skrobnih jedinica. Prema tome, za mleko koje ima 754 kcal, trebaće 263 g skrobnih jedinica. Armsby je na osnovu svojih ogleda dobio, da za istu kaloričku vrednost (754), treba 203 g skrobnih jedinica, odnosno 0,484 termi.

F o r b e s i K r i s s izvršili su određivanje potreba na bazi metaboličke energije mleka različite masnoće (% masti). U svojim ogledima oni su utvrdili da se od metaboličke energije koristi 69,3% za proizvodnju. Pri svom obračunu koristili su faktor 1616, da bi izračunali metaboličku energiju iz ukupne svarene energije. Tako su npr. dobili da je za proizvdnju mleka koja sadrži 3% masti, potrebno 0,251 ib TDN, za ono sa 4% masti treba 0,30 i do TDN, itd.

Međutim, u praktičnim uslovima tako dobijene vrednosti nisu u potpunosti zadovoljavale praksu, od onog momenta kad ih je ona počela da koristi radi izračunavanja energetskih potreba. Da bi se taj manjak otklonio, vršeni su mnogi grupni ogledi u praktičnim uslovima držanja, u prvom redu s kravama muzarama. Ako se radi o izračunavanju ukupne energetske potrebe (uzdržne, proizvodne itd.), onda je neophodna što tačnija evidencija energetske vrednosti konzumiranog obroka (utvrđena direktno sagorevanjem u kalorimetru ili izračunavanjem na bazi izvršene hemijske analize) i kaloričke vrednosti namuženog mleka. Ukoliko se pak radi o utvrđivanju proizvodnih potreba samo za mleko, onda je neophodna potreba poznavanje uzdržnih potreba, koje se moraju oduzeti od utvrđenih ukupnih potreba.

N. H a n s s o n, I. S. P o p o v i čitav niz drugih naučnika izračunavali su ukupne potrebe za razne količine mleka različite masnoće. Na osnovu analize ogromnog broja krava (100.000), koju je izvršio H a n s o n n, došao je do zaključka da je za proizvodnju 1 kg mleka s 4% masti (754 kcal) dovoljno 260 g skrobnih jedinica. Prema preporukama Svesaveznog instituta za stočarstvo SSSR, za proizvodnju 1 kg mleka od 4% masti ukupne potrebe (uzdržne i proizvodne po 1 kg mleka kreću se, već prema mlečnosti) od 1,3—0,7 kg zobenih jedinica ( = 0,78 do 0,42 skrobnih jedinica) za kravu od 500 kg žive vage. Ako se izvrši oduzimanje uzdržnih potreba, onda je za proizvodnju 1 ‘kg mleka sa 4% masti potrebno 0,5—0,55 kg zobenih jedinica ili 0,30—0,33 kg skrobnih jedinica.

Energetske potrebe laktirajućih životinja za proizvodnju mleka, mogu da se izračunavaju na osnovu poznavanja količina i njegove energetske vrednosti, koja se može izračunati bilo spaljivanjem u kalorimetru ili poznavanjem hemijskog sastava. U ovom poslednjem slučaju vrši se izraučnavanje na osnovu poznavanja kaloričkih vrednosti pojedinih komponenata mleka. Npr. ako mleko sadrži 4% masti, 3,4% proteina i 4,7% laktoze, a kalorička vrednost masti 9,241 kcal; proteina = 5,826 i laktoze 3,952, tada izračunavanje teče ovako:

40 g masti × 9,241 kcal = 369 kcalorija

34 g proteina × 5,826 kcal = 198 kcalorija
47 g laktoze × 3,952 kcal = 186 kcalorija

Ukupno = 753 kcalorija

Uzmemo li Mollgard-ove rezultate kao osnov tj. da se za 1 MJ (1.000 kcalorija) treba 360 skrobnih gram-jedinica ili 600 gram-zobenih jedinica tada za proizvodnju 1 kg mleka, koje ima 753 kcal, krava treba da dobije 270 skrobnih gram-jedinica ili 450 zobenih gram jedinica.

Uloga masti hrane u proizvodnji mleka. — Pošto mast ima najveću kaloričku vredonst, to se s pravom postavilo pitanje kakvu ona ulogu igra i u kojoj meri može da utiče na % masti u mleku. U pogledu ovog pitanja imamo manje podataka nego onih u vezi sa ulogom C-hidrata. Rezultati kojima raspolažemo dosta su protivurečni. Ako se izuzmu ekstremni slučajevi, kao što je npr. dijetalni obrok (ekstrahirana mast) u odnosu na obrok koji je relativno bogat u mastima, onda će se doći do zaključka, da mast hrane nema nekog bitnijeg uticaja na mlečnost krava, čiji se obroci kreću unutar ova dva ekstrema (K. Nehring, 1955). Ukoliko su ipak registrovani neki uticaji, onda to može da bude rezultata delovanja većih količina vitamina topivih u masti, možda veće svarljivosti ili pak nekog trećeg faktora, kao što je slučaj s neuzbalansiranim obrocima.

Kod uloge masti u ishrani laktirajućih životinja, svakako da treba odvojeno posmatrati njihov značaj kod preživara, na koje se uglavnom odnosi prednji stav, od nepreživara, kao što su svinje. Međutim, za sada nema raspoloživih podataka 0 ispitivanju ovog problema.

Potpuno je razumljivo da svaki obrok za svaku vrstu laktirajućih životinja treba da dobije bar minimalnu količinu masti, kako bi na taj način podmirile i svoje potrebe u esencijalnim masnim kiselinama i vitaminima topivim u mastima. Na 100 kg žive vage ona iznosi oko 70—80 g.

O njenom uticaju na kvalitet mlečnih masti bilo je govora u poglavlju o mastima.

Potrebe u proteinima. — Protein, iako sastavni deo mleka, nema većeg uticaja na količinu iste materije u mleku. Izuzetak se može naći i kod mladih laktirajućih, kao i kod životinja slabe kondicije. Međutim, njegov se uticaj oseća na količinu mleka i % masti. To se može videti iz sledećih podataka, koje je dobio M 0 11 g a r d (cit. K. Nehring, 1955), a prikazani su u tab. 123.

Tab. 123. Uticaj visine N u obrocima na mlečnost krava

Izostavljeno iz prikaza

Količina svarenog N g N bilans g
141 + 5,7
103 + 8,2
71 — 1,8
Količina svarenog N g Količina mleka kg
141 10,5
103 9,5
71 9,5
Količina svarenog N g Mast %
141 3,2
103 3,5
71 2,9
Količina svarenog N g Energetski bilans Cal
141 — 1503
103 — 401
71 + 3136

Veća energetska vrednost u trećem slučaju posledica je povećanja energetske vrednosti obroka, koja nije uticala na povećanje količine proteina i masti. Međutim, iskorišćavanje proteina u obroku zavisi od njegovog nivoa u obroku. Viši nivo slabije iskorišćavanje, niži nivo, bolje iskorišćavanje. To ne treba bukvalno shvatiti i ići ka niskim ili minimalnim količinama, već optimalno, jer uz bolje iskorišćavanje nižih količina opada mlečnost, kako je to utvrdio T. L. H a e c k e r, 1914. Podaci iz radova F r i e s-a, B r a m a n-a i K r i s s-a, izneti u tab. 124 daju u tom pogledu izvesno uputstvo.

Tab. 124. Nivo proteina i njegovo iskorišćavanje u proizvodnji mleka

Izostavljeno iz prikaza

Period
Količina mleka kg
Primitak stvar. N u g
Za uzdrž. potrebe g
Preostali N za mleko
N bilans g
Količina N u mleku g ili %

Minimalna količina proteina potrebna za proizvodnju mleka to je ona, koja je izlučena u mleku + jedan višak koji zahtevaju sekretorni procesi u vezi s tom proizvodnjom. Ako ovoj količini dodamo uzdržne potrebe i opet jedan manji dodatak, onda ćemo dobiti neto količine, koje bi trebalo da obrok sadrži, kada bi se one iskorišćavale 100%. Pošto to nije slučaj, onda napred izračunatim količinama treba dodati ona količinu koja se gubi prilikom varenja i drugih metaboličkih procesa.

Iz ovih poslednjih napomena vidimo da neto količina zavisi, pored ostalog, i od biološke vrednosti proteina. Ukoliko je ona veća, potrebe su niže za istu količinu i obratno. Biološka vrednost proteina je daleko važnije pitanje kod nepreživara, naročito kod svinja, nego kod preživara.

H a e c k e r-ove dugotrajne studije bazirane su na uzdržnim potrebama, tj. za koliko % treba te uzdržne potrebe povećati pa da se dobije odgovarajući dodatak. Na osnovu tih ispitivanja došao je do zaključka, da uzdržnu potrebu krave od 1000 1b žive vage, koja iznosi 0,7 1b svarljivog proteina, treba povećati za 138%. Tako povećana količina bila je dovoljna, po njegovom mišljenju, za uzdržne potrebe i proizvodnju mleka. Kod izrade standarda za praksu, preporučio je da se uzdržne količine proteina povećaju od 138—175% pa da podmire i proizvodne potrebe u praktičnim uslovima držanja i ishrane. On je bio protiv da to povećanje bude niže od 138%.

E. S. Harrison i E. S. Savage (1933) davali isu grupama krava muzara obroke s različitim % proteina, koji je iznosio 12, 16, 20 i 24%. Rezultati su pokazali da je obrok sa 16% proteina bio adekvatan, pošto je podmirio celokupne potrebe krave. Taj % je odgovarao povećanju uzdržnog proteina (0,7 1b) za 128. Obrok sa 12% nije bio adekvatan, jer su količine mleka i masti bile snižene. Pošto između nivoa proteina od 16, 20 i 24 nije bio signifikantnih razlika, to bi uzimanje višeg nivoa od 16% bilo necelishodno. Obrok sa 16% proteina pretstavljao je povećanje za 128%, od 20% za 150%, a onaj od 24% za 175% uzdržnog proteina.

Pored grupnih, vršeni su i bilansni ogledi da bi se što tačnije odredile proteinske potrebe i proverile ranije H a e c k e r-ove i druge preporuke. Ta ispitivanja su potvrdila, da u slučaju negativnog bilansa, proizvodnja se odvija delimično na telesnim proteinima, kao što je bio slučaj sa kravama u ogledima Harrison-a i Savage-a, koje su dobijale 12% u obroku. Međutim, kada je bilans bio suviše pozitivan, preko onih količina izlučenih u mleku, to je ukazivalo, da se suviše proteina razgrađuje, a neazotni deo koristi za popravak kondicije, odnosno za gojenje. Potpuno je razumljivo da se oba ova suprotna slučaja mogu zapaziti samo posle dužeg vremena.

Potrebne količine proteina za sekreciju mleka treba uskladiti s proizvodnjom, sadržajem masti i sa energetskim potrebama. To se može sagledati iz rezultata Mollgardovdh ogleda (1929), koji su prikazani u tab. 125.

Tab. 125. Potrebe za proizvodnju mleka

Izostavljeno iz prikaza

Mast u mleku %
Kal. vred. mleka kcal
MJ
NK*F
Skrobnih jedinica g
Svarljivog proteina g

* (NKF = Neto kalorička vrednost kod proizvodnje masti. To je ona vrednost, koja u tovu daje 837 kalorija deponovane u masti, a 1000 kalorija deponovanih u mleku).

Proteinske potrebe za praksu. — Na bazi mnogobrojnih studija objavljenih širom sveta, naučni saveti pojedinih država na svojim sastancima utvrdili su potrebe laktirajućih životinja. Tako je npr. Naučni istraživački savet (NRC) u SAD doneo preporuke, da se za laktirajuće krave uzdržne potrebe proteina od 0,6 1b povećaju za 135%. Naučni savet svesaveznog stočarskog instituta u Moskvi predložio je da se po svakoj zobenoj jedinici uzdržnih i proizvodnih potreba treba dati 100 do 120 g proteina. DLG (Nemačko poljoprivredno društvo) preporučuje prosečno 50 g svarljivog ili 55 g sirovog proteina za 1 kg mleka, itd. Bez obzira koje će se vrednosti primeniti, njih treba smatrati orijentacionim, koje mogu biti od dragocene pomoći praktičnom iskustvu, koje se ne sme zanemariti. Ovo je naročito važno tamo, gde se često puta moraju da koriste u ishrani ili hraniva s visokim nivoom proteina, kao i tamo gde se koriste ona s niskim sadržajem. U takvim slučajevima, praktična iskustva biće vrlo korisna kod sastavljanja adekvatnih obroka u svakom pogledu.

Mineralne potrebe. — U prednjim izlaganjima napomenuto je da se kod analize mleka mogu u njegovom sastavu naći oko 30 mineralnih elemenata. Međutim, bilo što svi od njih nemaju podjednaku važnost ili retko pak dolazi do njihovog deficita, potrebno je da kod laktirajućih životinja, vodirno brigu svega o nekoliko od njih, kao što su Ca, P, Na, C1 i Fe, ali i od ovih prvenstveno staranje treba pokloniti Ca, P i Na i CL

Prvi putokaz o potrebama ovog ili onog elementa pruža s jedne strane mleko, a s druge hrana koju laktirajuća životinja konzumira. Analizom je utvrđeno da količina mineralnih elemenata koleba od 0,4—1,2% što zavisi u prvom redu od nasleđa (vrsta, rasa, individualnost, ishrana, itd.). Kod toga treba imati na umu da analiza mineralnih elemenata dobijena iz pepela spaljenog mleka ne daje vemu sliku sastava, jer se kod tog procesa događaju izvesne promene (isparavanjem u atmosferu). Mineralni sastav mleka prikazan je u tab. 126.

Tab. 126. Sastav mineralnih elemenata u 1 litru mleka raznih vrsta (Po I. S. P o p o v-u, 1957)

Izostavljeno iz prikaza

K g
Krava 1,48
Krmača o,79
Ovca 0,81
Kobila 0,87
Na g
Krava 0,72
Krmača 0,58
Ovca 0,64
Kobila 0,10
Cl g
Krava 1,37
Krmača 0,56
Ovca 1,30
Kobila 0,31
Fe g
Krava 0,01
Krmača 0,03
Ovca 0,03
Kobila 0,01
Ca g
Krava 1,19
Krmača 1,77
Ovca 1,74
Kobila 0,88
Mg g
Krava 0,14
Krmača 0,10
Ovca 0,09
Kobila 0,08
P g
Krava 0,8 4
Krmača 1,36
Ovca 1,29
Kobila 0,58

Iz podataka iznetih u tab. 126. vidimo da među pomenutim elementima dominira K, Cl, Ca, P i Na. Od ukupne količine pepela, na soli Ca i P otpada oko 50%.

Količina mineralnih materija koje izlučuju laktirajuće životinje zavisi u prvom redu od količine mleka, a zatim od telesnih rezervi i sadržaja obroka. Tako npr. krava muzara koja daje u jednoj laktaciji 5.000 kg mleka, izlučuje ukupno oko 35 kg mineralnih soli; kobila izlučuje u toku svoje laktacije oko 12 kg; krmača kada doji prasad 2 meseca oko 2,25 kg, itd. Uzmemo li da od tih količina otpada oko 50% na Ca i P, onda njih krava izlučuje oko 17,5 kg, kobila oko 6 kg, krmača oko 1,1 kg. Ukoliko su mlečnosti veće, biće povećane i ove količine. Logično bi bilo da vodimo utoliko više računa o onim elementima koji su količinski najzastupljeniji. U pravilu je to tako s izuzetkom kalijuma, koga biljna hraniva sadrže obično ne samo u dovoljnim količinama, nego često i previše, tako da se mora dodatavi antagonistički elemenat.

Naučnici koji su se bavili proučavanjem metabolizma Ca i P (F. B. Fo rbe s i F. M. Beegle, 1918) utvrdili su da prirodnu i signifikantnu jedinicu čini godišnji ciklus i laktacije. Posmatrajući količinu izlučenog mleka i ovih elemenata, ustanovljeno je da je i kod normalnih količina u pravilu nemoguće da životinja u potpunosti podmiri svoje potrebe iz hrane u prvom periodu laktacije. Ukoliko se radi o visokim proizvodnjama, onda je to još potenciranije, pa dolazi do mobilisanja rezervi mineralnih elemenata iz njihovih depoa, već prema tome o kojima se radi. Tako npr. glavni depoi Ca i P nalaze se u skeletu. Čim se uspostavi bilans materija, mobilizacija prestaje, a zatim dolazi do vraćanja i popunjavanja ispražnjenih depot, bez obzira što s opadanjem količina mleka posle 3—4 meseca, količine Ca i P rastu. Taj porast Ca i P nije adekvatan umanjenoj izlučenoj količini, već je manji. To popunjavanje dolazi do svog punog izražaja za vreme zasušenog perioda. I povlačenje mineralnih elemenata iz njihovih rezervi i vraćanje, jesu normalne pojave sve dotle, dok to nije štetno po zdravlje same životinje. Prema tome, npr. negativan Ca i P bilans ne znači da će proizvodnja opasti ili da će se u većoj meri sniziti njihov nivo u mleku. Pošto laktirajuće životinje imaju sposobnost nagomilavanja mineralnih elemenata, što zavisi od ishrane, onđa je potpuno razumljivo da je vrlo korisno poznavanje bilansa materija u različitim ishranbenim uslovima. Doduše, sam bilansni metod ne daje tačne podatke o iskorišćavanju, nego o retenciji Ca i P. Dobijeni podaci su orijentacione prirode.

Ciklus metabolizma Ca i P sličan je kod svih laktirajućih životinja (krave, kobile, krmače, ovce), s tom razlikom, što dužina laktacije nije ista. Ona je u pravilu najduža kod krava, a najkraća kod krmača, naročito kod savremenog odgajivanja prasadi (rano zalučivanje). Između njih takođe postoji razlika u izlučenim količinama po 1 kg mleka. Mleko krmače sadrži više Ca i P, nego mleko krave, ali zato ona daje i znatno manje količine mleka.

Deficit u Ca i P imaće svoje štetne posledice ako su obroci za vreme laktacije krajnje deficitami i ako životinje nemaju dovoljne rezerve, pa se povuku rezerve i iz kompaktnog dela kostiju. Odatle uzete rezerve se ne mogu nadoknaditi, kosti postaju porozne i lako lomljive. Potpuno je razumljivo da će i njihovi mladunci trpeti štetu zbog ishrane mlekom siromašnom u Ca i P.

Od oba elementa, (Ca i P) na sekreciju mleka ima većeg uticaja P. U vezi s ovim, prva zapažanja i oglede izvršili su u Južnoj Africi A. Theiler, H. H. Green i P. J. du Toit (1924). Grupa krava koja je u hrani dobijala koštano brašno dala je za 40% više mleka u odnosu na kontrolnu grupu. Do istih zaključaka došli su u SAD C. H. E c k 1 e s i saradnici (1932), pošto su uspeli da kod krava, koje su u hrani dobile adekvatne količine P, povećaju proizvodnju mleka za 50—146%. U isto vreme oni su izračunali da su farme u oblastima, čije su zemIjišta deficitame u P, gubile godišnje u proizvodnji mleka oko 250.000 dolara. Pozitivno delovanje P treba tražiti u njegovom stimulativnom delovanju na apetit životinja, koje su zbog toga konzumirale radije i više hrane, pa je i proizvodnja zbog toga bila veća.

Da bi se postigao pozitivan bilans Ca i P čine se pokušaji sa liberalnom ishranom. Neki naučnici koji su držali krave na liberalnoj ishrani sa Ca i P, bilo da su ih dobijale u prirodnim hranivima ili u obliku mineralnih mešavina, postigli su pozitivan bilans i kod dnevnih količna od 27—36 kg mleka. To može da bude tako, ali van svake je sumnje da su takvi slučajevi retki i da ih za sada ne treba generalisati.

Potrebe u Ca i P. — One se određuju na razne načine. O bilansnom metodu bilo je napred govora. Zatim se koristi hemijska analiza mleka, krvne plazme i kostiju da bi se utvrdilo njihovo stanje i najzad vrše se ishranbeni ogledi s različitim nivoima sa Ca i P u obrosima. Međutim, polaznu tačku čine izlučene količine u mleku. Prema ispitivanjima, mleko sadrži oko 1,1—1,2 g Ca u 1 kg. Od te količine 2/3 su u topivom obliku (G. S. S a r z a n a, 1936; E. E r 1 i n g, 1937; Anantakrishnan, 1946; T. A. Nickerson, 1960, itd.). Količina P nalazi se ispod 1 g/kg mleka (T. A. Nickerson, 1960). Od ukupne količine P oko 36% nalazi se u organskim, a oko 64% u neorganskim jedinjenjima. Od organski vezanog fosfora oko 21% je topivo u kiselinama, a preostali 15% nije. Od neorganski vezanog P, oko 34% je topivo u kiselinama, a oko 30% je netopivo. Zbog tako složene problematike, dobijeni rezultati u pogledu potreba, dosta odudaraju jedni od drugih. Među prvima imamo V e r m o n t-ove rezultate, koji pokazuju da je dovoljno 45 g Ca i 60 g P za kravu muzaru, čija mlečnost iznosi oko 5.000 kg u jednoj laktaciji. Forbes je u svojim ogledima dobio niže cifre. On je utvrdio da su 39 g Ca i 33 g P adekvatni za približno istu mlečnost. E. B. M e i g s (1935) u svojim ogledima je došao do zaključka do količine od 25 g Ca nije bila adekvatna kod više uzastopnih laktacija muzara, koje su dale po nešto manje od 3.000 kg mleka. S druge strane imamo sasvirn suprotne podatke od M e i g s-ovih. Tako su E. B. H a r t i saradnici (1932) utvrdili da su bile dovoljne dnevne količine Ca od 25—28 g kroz četiri laktacije za mlečnost koja se kretala od 4.500—5.000 kg mleka. Taj zaključak je potvrdila i analiza kostiju ovih krava, koje su bile potpuno normalne. Ova poslednja ispitivanja su pokazala da su Vermonto-ove vrednosti malo preobilne.

Međutim, vrednosti dobijene na ovaj način, bilo je dosta teško primemti na mlečnosti drugih vrsta. Usled toga se prešlo na utvrđivanje potreba, bilo po jedinici mleka, bilo na osnovu procentualne zastupljenosti Ca i P.

Po svemu sudeći, izgleda da bi najpodesniji način bio na bazi proizvodnje mleka. Kao što je poznato mleko sadrži oko 0,5% Ca i 0,4% forfora. Prema utvrđenoj količini namuženog mleka, može se lako izračunati, koliko je životinja izlučila ovih elemenata. Ako se toj ukupnoj količini doda uzdržna potreba, kao i ona neophodna za životne procese i podeli s količinom namuženog mleka, dobiće se neto količina po 1 kg. Ako se opet tako utvrđene količine preračunaju na suvu materiju obroka, onda se mogu dobiti vrednosti izražene u %. Tako je C. H o f f m a n (1933) došao do zaključka da je potreban dodatak od 0,75 g Ca na 1 funtu mleka za uzdržnu potrebu. Docnije je ova cifra povećana na 0,95 g, kako bi se time nadoknadili gubici u vezi s metabolizmom i varenjem. Na taj način dobijena vrednost dodavala se onoj za uzdržne potrebe, koja iznosi 8 g kalcijuma.

Koristeći ovakva istraživanja NRC preporučuje da krave muzare treba da dobiju po svakoj funti mleka 1—1,1 g Ca i 1 g P ili 0,3% Ca i 0,25% P od suve materije mleka. U SSSR normativi iznose 2,5—3,0 g Ca i 2—3 g P na 1 kg namuženog mleka. Upoređenjem ovih vrednosti, vidimo da su one približno podjednake.

Za sada nema naučno obrađenih vrednosti, koje su potrebne drugim laktirajućim životinjama (ovcama, krmačama, kobilama), iako kao orijentacija mogu poslužiti vrednosti utvrđene kod krava muzara, ipak je neophodno da se ove količine povećaju kod onih vrsta koje u izlučenom mleku imaju više Ca i P, kao što je slučaj s krmačinim i ovčijim mlekom. Ovo povećanje bi trebalo da iznosi oko 50%. O potrebnim količinama ovih i drugih mineralnih elemenata bilo je ranije reči u odgovarajućem poglavlju.

Odnos između Ca i P u mleku je više ili manje konstantan (kod kravljeg mleka iznosi 1,2 :1), a ukoliko ima kolebanja, ona se kreću u uskim granicama (M. Kirchgessner, 1965), već prema tome u kojoj se fazi nalazi laktacija. Prema A. M. Hartman-u i E. B. Meigs-u (1931) i A. VVesterlund-u (1950), u periodu kolostruma on iznosi 1,1 :1. Pred kraj laktacije taj odnos je 1,5—1,7 :1 (W. Lenkeit i saradnici, 1959). Prema tome, i u hrani laktirajućih životinja treba da je što stalniji odnos između Ca i P. Jer, ukoliko se dogodi da se iz bilo kojih razloga ne može iz skeleta mobilisati odgovarajuća količina Ca, kojim bi se održala ravnoteža u krvi, to će se višak fosfora izlučiti iz organizma.

Ostali mineralni elementi. — Od ovih na prvo mesto dolazi kuhinjska so koja podmiruje potrebe laktirajućih životinja u Na i Cl. Ako one ne dobiju potrebne količine, mlečnost će opasti, ne samo zbog toga što njeno dodavanje hrani poboljšava ukus, pa životinje konzumiraju veće količine, već i zato što se svakodnevno s mlekom izlučuje toliko soli, koliko i Ca i P zajedno. Količina Na iznosi u 1 kg mlake od 0,35—0,89 g i CI od 0,62—1,76 g (J. A. Padua, 1963; M. Kirchg e s s n e r, 1955, 1957; F. Kiermeier i saradnici 1961, 1963). Njihov sadržaj u mleku ne zavisi od količine u hrani, kako su to utvrdili citirani naučnici, ali ipak treba po svakom kg mleka dodati u obrok muzare oko 2 g pored onih za uzdržne potrebe, ili 1% od količine zrnatog obroka. Davanjem soli ,,ad libitum“ preporučuje se tamo gde laktirajuća životinja dobija pretežno kabastu hranu, kao i onim životinjama koje osećaju veću potrebu za njom.

Količina magnezijuma u kravljem mleku kreće se od 50—130 mg/kg od čega se 2/3 nalaze u otopljenom obliku (I. S. Verma i H. H. Sommer, 1950), a 1/3 u frakcijama mlečnih proteina (T. G. A 1 e x a n d e r, 1956). Njegova količina je najveća u kolostrumu, ali već posle 3 dana sadržaj se normalizuje (S t e f f e n, 1931; O. F. Garrett i saradnici, 1940; G. Comberg i saradnici, 1963). Kako obezbediti laktirajuće životinje potrebnim količinama ovog elementa nije dovoljno poznato, jer sa povećanim dozama, ne postiže se povećanje u mleku (E. B. Forbes, 1935; J. W. Groenewald, 1935).

Iako mleko sadrži znatne količine kalijuma, od 0,31—1,99 g/kg, dakle više nego kalcijuma, ipak ga ne treba dodavati. To dolazi otuda što je ovaj elemenat esencijalan za biljku pa se zemljišta redovno njim đubre, tako da ga životinja dobija u suficitu. Sigurno je da je i taj suficit razlog što životinje trebaju veće količine Na, koji je sa K antagonističan par (J. M. Barry i saradnici 1953; F. Kiermeier i saradnici 1963).

Na zemljištima deficitarnim u pogledu Cu i Co proizvodi se stočna hrana koja ne može da obezbedi životinje ovim elementima. U takvim slučajevima sigurno treba pružiti laktirajućim životinjama ove elemente, kao i otkloniti njihov deficit. Pitanje potreba Cu i Co je slabo proučeno, jer u svetu ima malo deficitarnih reona. Ukoliko se utvrdi da posboje, onda potrebe laktirajućih životinja treba rešavati slično, kao i kod životinja u porastu, ili na bazi izlučenih količina u mleku. U kravIjem mleku izlučuje se po jednom kilogramu oko 0,2—2,3 mcg Co i oko 0,1—0,2 mg Cu. Ovo kolebanje zavisi u prvom redu od faze laktacije. U fazi kolostruma i pred kraj laktacije, količine su veće od ovih navedenih. Najveći deo kobalta je vezan za vitamin B12.

U mleku se svakodnevno izlučuje i gvožđe u prosečnim količinama od 0,1—0,67 mg/kg. Oko 50% ukupnog gvožđa nalazi se vezano za globulin mleka, a ostatak za globulin masti (K. H. Schafer, 1955; C. tT. H e r a 1 d, 1957; T. Imamura i saradnici, 1962). I ove količine kolebaju prema fazama laktacije. Pored značajne uloge gvožđa u ishrani mladunaca sisara, one doprinose svojom prisutnošću i malo većoj postojanosti mleka od kvarenja (R. N. D a v i s, 1933; C. H. W h i t n a h, 1936; A. G. I r z e r o 11, 1942).

U mleku ima i drugih mikroelemenata kao što su Zn, B, Pb, Chr, Mn, Al, Fl, Br, J, ali njihova uloga nije dovoljno poznata, izuzev uloge joda. Jod dolazi u mleku najviše u obliku neorganskih jodida, a manji deo je vezan za proteine mleka (H. E. Magee, 1928; G. K. Lunde i saradnici, 1936; Van Middlesvvorth i saradnici, 1953; E. P. R e i n e k e, 1961). I njegove količine zavise od faze laktacije. Kolostrum sadrži 3 puta veće količine nego normalno mleko. (M. Miethke i saradnici 1932; M. Kirchgessner, 1955 i 1957). Ispitivanja koja su izvedena kod peroralnog tretiranja laktirajućih životinja preparatima joda, pokazala su osetno povećanje njegovog sadržaja u mleku (J. B. Orr i sar. 1926; C. M. Hanford i saradnici, 1934; W. T. B i n n e r t s, 1954; G. Kolomičeva i saradnici 1963. i dr.). Ovo povećanje je postignuto u prvom redu sa hranivima bogatijim u jodu (morska trava i list šećerne repe). Iz prirodnih hraniva jod se bolje iskorišćava nego iz neorganskih jedinjenja, kao što je npr. kalijum jodid. Ako se koriste neorganska jedinjenja tada njih treba više (tri puta više u odnosu na sadržaj joda u prirodnim hranivima). Od prirodnih hraniva naročito se pokazala lucerka proizvedena na zemljištu đubrenom kalijum jodidom. Hraniva s takvih zemljišta treba koristiti onda, ako su ona inače deficitarna u jodu. Na taj način sprečava se gušavost kod mladunaca, (prasad, telad, ždrebad). Pojava gušavosti može se sprečiti jodiranom kuhinjskom soli, kao i primenom tiroksin preparata, koji se daju „peroralno“.

Na kraju treba ponovo skrenuti pažnju, da potrebe nekih makro i većine mikroelemenata nisu ni iz daleka dovoljno proučene. Mnoge nedaće koje su zapažene, kao što su raznaoboljenja, posledica su deficitarne ishrane mineralnim elementima. Deficitarna ishrana zapaža se naročito od onog momenta otkako se vodi borba za visoke prinose ratarskih kultura, a u isto se vreme zanemaruje ona zakonitost, koja zahteva da se zemljištu vrati sve ono, što je od njega oduzeto. A’ko se o tome ne vodi dovoljno računa, doćiće do poremećaja biološke ravnoteže u zemljištu, u bilju i najzad kod životinja koje konzumiraju deficitamu hranu. Na kraju, to ima nesumnjivo isto ako negativno delovanje i na čoveka, bilo da konzumira deficitarnu ibljnu ili animalnu hranu.

Vitamini u ishrani laktirajućih životinja. — Vitamini igraju važnu ulogu u ishrani laktirajućih životinja iz više razloga. Pored njihove uloge za odvijanje osnovnih životnih procesa i održavanja zdravstvenog stanja, oni su neophodni za samu sekreciju, ali i kao sastavni delovi mleka, čime povećavaju njegovu biološku vrednost, što je neobično značajno za sva živa bića, koja ga koriste za ishranu.

Sadržaj vitamina u mleku zavisi od čitavog niza faktora. Tako npr. količina vitamina A i E zavisi u prvom redu od ishrane. lako je sadržaj vitamina K, C i B kompleksa uslovljen naslednom osnovom (preživari), ipak se na njega može uticati pogodnom ishranom. To znači, da ishrana igra važnu ulogu kod laktirajućih životinja, ali ona je ipak veća za vitamine topive u mastima, izuzev vitamina K, nego kod onih topivih u vodi. Naime, poznato je da sadržaj vitamina B-kompleksa, zatim vitamina C i K zavisi od delatnosti mikroba u digestivnom traktu, koji je naročito opsežan i intenzivan u rumenu. Ove vitamine sintetizuju mikrobi, pa je usled toga njihova prisutnost u hrani skoro beznačajna, izuzev nekih ekstremnih slubčajeva. što se tiče vitamina D, njegov sadržaj zavisi u prvom redu od načina držanja, koji omogućuje organizmu da ga pod uticajem direktnih sunčanih zrakova sintetizuje. Ukratko, vitamine A, E i D životinja treba da dobije u obliku odgovarajućih provitamina, a ponekad i samih vitamina. Ima dosta radova, ne samo o vitaminima koji se nalaze u mleku, nego i o faktorima koji na to utiču (S. K. K o n, 1951; I. G. Macy i saradnici 1953; Y. Anagama, 1959; E. R. Ling, 1961, itd.).

Važnost vitamina A — Hrana biljnog porekla kojom se uglavnom hrane domaće životinje, ne sadrži vitamin A, nego njegov provitamin-karatin. Vitamin A je prolzvod životinjskog porekla. Ovo je potrebno da se zna zbog toga, što različite vrste domaćih životinja imaju raznu sposobnost konvertiranja karotina u vitamin A. Tako npr. svinje, koze i ovce imaju veću sposobnost od govečeta.

Apsorbovani karotin izlučuje se iz organizma životinje delimično u obliku karotina, a delimično u obliku vitamina A. Prema tome, u mleku se nalazi i jedna i druga supstanca, što zavisi od nasleđa (rasa) i od hrane. Da li preovladava jedna ili druga materija, može kao pokazatelj da nam u izvesnoj meri posluži boja mleka ili butera. Ukoliko su ovi proizvodi žući, može biti da dominira karotin, kao što je slučaj s letnjim mlekom i buterom, što je posledica ishrane zelenom hranom bogatom u karotinu, pa životinjski organizam nije u stanju da prema višku karotina poveća i svoj konvertabilni kapacitet. Sama boja mleka i butera nije odlučujući faktor o sadržaju vitamina A. Tako je npr. kod krava jersy-ske i gernsey-ske rase žuće od onog sivo-smeđi alpskih rasa, čiji su proizvodi opet jače obojeni od proizvoda krava nizinskih rasa (crno i crveno-šareno). Međutim, iako su mleko i buter nizinskih rasa najslabije žuto obojeni, analize su pokazale, da oni zaista najmanje sadrže karotina, ali imaju znatno više vitamina A, nego sivo-smeđe ili pomenute ostrvske rase. Znači, količina karotina u mleku zavisi potpuno od njegovog sadržaja u hranivima, a vitamina A pored toga, još i od sposobnosti laktirajuće životinje da ga konvertira iz karotina.

Kao prirodni izvor karotina služi zeleno bilje (paša, trava, leguminoze) silaže od istog bilja, kao i dehidrirana zelena hraniva. Ukoliko se ta hraniva koriste u ranijoj fazi razvitka, ukoliko imaju više lista, sadržaće više karotina, Te količine mogu da se kreću od 40—200 mg pa i više u 1 kg sveže mase. Sadržaj karotina u konzervisanom zelenom bilju (sušenje, siliranje) zavisi od faze razvitka u doba kosidbe, od tehnologije konzervisanja, načina uskladištenja i dužine čuvanja.

Domaće životinje imaju dosta nisku sposobnost da iskorišćavaju karotin iz hrane. Može se uzeti, na osnovu izvršenih ispitivanja, da ta sposobnost iznosi nešto preko 10%. Od te količine laktirajuća životinja jedan deo izlučuje u mleku, a drugi deponuje u organizmu. Ispitivanja su pokazala da ona više deponuje vitamina A, ako ga dobije u hrani (krmače), nego korotina (H. J. D e u el, 1941; K. L. B 1 a x t e r, 1946; M. G. K a I y a n a k r i s h n a n, 1951 itd.). Kod njihovog doziranja koje se kretalo od 0,7—4,2 milivna IJ vitamina A, dobilo se u mleku od 47—531 IJ vitamina A u 1 g mleka, a sa visokim dozama karotina postiknuto je bilo najviše 24—50 IJ/g. Inače se prema ispitivanjima A. C. D o r a b u s h − a u tržnom mleku nalazi oko 3,1 mcg karotina i 7,2 mcg vitamina A, a to je 5—24 IJ vitamina (1 IJ = 0,6 mcg karotina ili 0,3 mcg vitamina A po svakom gramu mlečne masti). Upoređenjem sadržaja karotina i vitamina u tržnom mleku i onog napred, koje je dobijeno bogatim dodavanjem ovih supstanaca, u obroke vidi se kako se ishranom može uticati na njihov sadržaj u mleku, odnosno u mlečnoj masti (buteru). Isto tako rečito govori bilten Ministarstva poljoprivrede SAD, koje je objavilo rezultate rada 20 eksperimentalnih stanica. Prema tim podacima, zimsko mleko je sadrlo prosečno 11,160, a letnje 17,955 U P° jednom kvartu (0,95 litara) mleka sa 4% masti.

Potrebe laktirajuće životinje u vitaminu A zavise uglavnom od količine izlučenog mleka, a kod onih životinja čije mleko ne služi za ishranu Ijudi, toliko koliko je potrebno za uteralni razvitak fetusa i za odgajivanje njihovog potomstva. Ovo je važno, jer novorođenče dolazi sa vrlo malim rezervama na svet, pa su mu potrebne znatnije količine, naročito prvih dana postuteralnog života, za njegov porast. Za to se postarala sama priroda, što se može videti iz podataka iznetih u tab. 127.

Tab. 127. Sadržaj vitamina i korotina u mleku (prema K. M. Narayanan-u)

Izostavljeno iz prikaza

Muža po redu posle letenja
Vitamin A
IJ/g
I muža 11,60
II muža 7,76
III muža 4,30
IV muža 3,26
V muža 2,14
Laktacioni prosek 0,69
Muža po redu posle letenja
Nerotin IJ/g
I muža 14,00
II muža 8,47
III muža 4,45
IV muža 3,00
V muža 1,32
Laktacioni prosek

Ako aktacione životinje dobiju odgovarajuća prirodna hraniva, o kojima je ranije bilo reči, ili se ona dopunjuju sa odgovarajućim vitaminskim dodacima, podmladak će se normalno razvijati. Međutim, tamo gde je hrana loša i laktirajuća životinja ne dobija adekvatnu količinu vitamina, njene rezerve, kao i rezerve mladunčeta, brzo će se iscrpeti, što će se štetno odraziti na njihov porast i zdravlje. U takvom slučaju se neophodni vitaminski dodaci. Oni neće povećati sekreciju mleka, ali će obogatiti njegov sadržaj, što će doprineti povoljnom uticaju na porast i zdravlje mladunčeta, kao i Ijudi koji konzumiraju mleko i mlečne proizvode. Potrebe laktirajućih životinja u pogledu vitamina A, odnosno njegovog provitamina, najbolje su proučene u odnosu na druge vitamine. U tom pogledu mi danas raspolažemo s prilično pouzdanim preporukama, kako onim koje nam daje NRC, DLG ili Svesavezni stočarski istitut SSSR.

Vitamin D i njegova uloga u laktaciji. — Intenzitet metabolizma mineralnih materija, u prvom redu Ca i P, za vreme laktacije zavisi od prisutnosti vitamina D. Ako uzmemo da je on stimulator izgradnje i okoštavanja kostura, onda se može videti koliko je velika njegov značak kod sekrecije mleka.

Još 1918 godine E. B. Forbes i saradnici, objavili su opsežnu studiju o metabolizmu mineralnih materija kod krava muzara, pa su tom prilikom proučavali i ulogu vitamina D. Oni su na osnovu tih studija došli do zaključka da se negativan bilans Ca i P kod visokih mlečnosti ne može otkloniti sarno dodavanjem ovih elemenata ako je eliminisan vitamin D. Povećavanjem vitamina D, bilo preko odgovarajućih hraniva ili drugojačije, brzo je uspostavljena ravnoteža, izuzimajući početak laktacije, kada to nije moguće postići ni dodavanjem Ca i P ni vitamina D.

Vitamin D. U kravljem mleku nalazimo vitamin D2, koji nastaje iz biljnog ergosterina, a Ds iz 7-dehidroholesterina, pod uticajem ultraljubičastih zrakova. Količina vitamina Ds ne zavisi od ishrane. To potvrđuju istraživanja K. G ii n t h e r-a i W. L e n k e i t-a, 1962, koji su kravama muzarama davali u toku 4—12 meseci od 8.000—16.000 IJ vitamina Ds, što je ostalo bez ikakvog uticaja na njegovu količinu u mleku. Međutim, ,s vitaminom Ds stvar je suprotna. Prema ispitivanjima C. G. Wallis-a, 1939) količina vitamina Da kolebala je proporcionalno količini ergosterina u hrani. Pomenuti autor W a 11 i s zamenio je, kravama muzarama držanim na suncu, seno sa melasom šećerne repe, tako da je obrok praktički bio bez vitamina D, ali ipak nije došlo do deficiratnosti ove supstance u mleku. Međutim, to ne znači da vitamin D može da zameni kalcijum i fosfor što dokazuju ogledi L. I. H a r t − a i sar. koji su kravama davali vitamin D, ali obroci deficitarni u C i P dali su nezadovoljavajući bilans. Interesantni su ogledi J. W. H i b b s − a i W. D. P o u n d e n − a, koji su davanjem visokih doza vitamina D (30 imliona IJ dnevno) na 3—7 dana pred i 1 dan po telenju, uspeli da spreče mlečnu groznicu, koja se javlja kao posledica neadekvatne ishrane sa Ca i P na kraju gravidnosti.

Količina vitamina D koja se izlučuje s mlekom, svakako je jedna od osnova na kojima počiva određivanje potreba laktirajućih životinja. Kravlje mleko sadrži relativno manje količine ovog vitamina; one se kreću od o do 100 IJ/kg. Retko prelaze cifru od 100 IJ/kg (H E. Bechtel i saradnici, 1936; C. E n g e 1, 1955; K. G. Unther i saradnici, 1962 itd.). Kao što je napred napomenuto, ta količina zavisi od godišnjeg doba, načina držanja i ishrane, kao i od sadržaja ma-sti u mleku (pod istim uslovima masnije mleko više vitamina D). Prema tome, potrebno je poznavanje tih faktora, jer samo tako možemo da njima upravljamo. Ovo je važno zbog toga, što ni jedno mleko proizvedeno iz prirodnih hraniva, bez drugih faktora (držanja na sunčanom svetlu ili dodavanjem vitaminskih koncentrata), ne sadrži dovoljno vitamina za normalan porast mladunčeta, iako tu postoje značajnija variranja u zavisnosti i od rase (nasleđa). Tako je mleko jersey-skih i gernsey-skih krava sadržalo 4,8—43,5 USP jedinica, a mleko holštajnskih krava 5,1—28,7 pomenutih jedinica. Ali kad su krave držane na sunčanom svetlu, na istoj hrani, mleko je sadržalo dovoljne količine vitamina D, a metabolizam Ca i P bio je na potrebnoj visini (H. E. Bechtel i saradnici, 1938). Jedino dodavanje visokih doza vitaminskih preparata, moglo je u izvesnoj meri da zameni delovanje direktnog sunčanog svetla, ali nikad potpuno (J. E. Campion, 1937).

Da bi se ishrana Ijudi, a naročito dece, obezbedila potrebnim količinama vitamina D i na uobičajenim obrocima, kako leti, tako i zimi, otpočela je proizvodnja vitaminiziranog mleka. To je obično mleko koje se u toku tehnološkog procesa izlaže delovanju ultraljubičastih zrakova, koje je u stanju da obezbedi potrebe deteta u ovoj isupstainci. Takvo mleko sadrži obično oko 400 IJ po jednom kvartu (M a y n a r d i Loosli, 1962). Skoro ista tolika količina vitamina D može se postići, ako laktirajuće životinje dobiju u svojoj hrani označeni pivarski ili drugi kvasac.

Potrebe krava muzara, prema NRC standardima iznose oko 60 IJ po 1 funti hrane ili oko 135 IJ po 1 kg.

Vitamin E i njegova uloga. — U mleku dolazi u obliku — tokoferola. Zbog svog antioksidantskog delovanja on doprinosi stabilizaciji masti u mleku (V. N. K r ukovsky i saradnici, 1949; H. Hvidsten i saradnici, 1952, F. B r o w n, 1952 i 1953). Količine ovog vitamina kreću se od 0,2—1,15 mg/kg mleka (K. H. VVagner, 1952; S. K. Kon i saradnici, 1957), a prema M a y n a r d-u u 1 g masti ima 20-35 mg-

Količina vitamina E zavisi u velikoj meri od genetskih osnova. Tako su Krukovsky i F. Whiting (1948) utvrdili da je mleko jersey i gernsey krava bogatije u ovom vitaminu, nego ono sivo-smeđih. Unutar rase postoje značajne varijacije pod uplivom individualnih genetskih osnova. Ipak, i pored genetskih osnova, ne sme se zanemariti uticaj ishrane. Od prirodnih izvora najbogatije je zeleno bilje, koje ga sadrži više u proleće, nego u jesen (F. B r o w n, 1953). U prvom slučaju su utvrđene količine od 220—350 mg/kg, a u drugom od 9—29 mg/kg. K. M. N a ray anan (1952) i K. L. B 1 ax t e r (1953) su utvrdili da količina vitaimna E u mleku koleba proporcionalno količini u hrani.

Pored antioksidantskog delovanja, on ima i druga fiziološka. Tako je utvrđena u nekim krajevima SAD mišićna distrofija kod jaganjaca, koja se inače može izazvati u dijetalnim o’brocima, bez vitamina E, kao i sa nedovoljnim količinama. Ponekad se može zapaziti mišićna inkoordinacija kod prasadi, čije majke nisu imale dovoljne količine ovog vitamina.

Ispitivanjem delovanja nivoa vitamina E u hrani krave na sadržaj istog u mleku, utvrđene su dve stvari. U jednom slučaju neki tokoferoli doprinose smanjenju njegove količine u mleku, kao što je slučaj s nekim ribljim uljima, koja u tom slučaju imaju antagonistička dejstva (V. N. Kruko vsky i saradnici, 1949; F. W h i t i n g, 1949; H. Hvidsten i saradnici, 1952). Međutim, u isto vreme je zapaženo da neki tokoferoii, kao što su oni iz nekih leguminoza deluju stimulativno na količinu vitamina E u mleku (Krukovsky, 1949 i H v i d s t e n, 1952-b).

Količina tokoferola zavisi i od stadijuma u kome se laktacija nalazi. Najviše ga ima u kolostrumu, a zatim opada. Ovaj pad je jači tamo gde životinje dobiju u hrani više vitamina E i obratno. To se može videti iz podataka iznetih u tab. 128. (prema D. B. P a r r i s h-u, 1947).

Tab. 128. Sadržaj tokoferola u kolostrtimu prema redu muže

Izostavljeno iz prikaza

i iznosi preko 10 puta, u odnosu na 15/16 mužb po redu. Nažalo-st, ispitivanja nisu vršena posle 15/16 muže da bi mogao pratiti uticaj tokoferola hrane na njegov sadržaj u mleku.

Pitanje potrebnih količina vitamina E u ishrani laktirajućih životinja, nije ni izdaleka proučeno. To je stvar daljih studija.

Vitamin B-kompleksa i njihova uloga u laktaciji. — U toku laktacionog perioda povećan je metabolizam u organizmu. Posto na njega u velikoj meri utiču vitamini iz grupe B, to proizlazi da i o nekima od njih treba voditi računa. Ovaj problem je delikatniji kod nepreživara, nego kod preživara. Naime, zbog biosinteze ovih vitamina u rumenu, njihov sadržaj u hrani ima drugostepeni značaj (Mc E 1 r o y i saradnici, 1939, 1940. i 1941; M. I. W e g n e r i saradnici, 1940. i 1941), iako se ne isključuje mogućnost i njenog delovanja u manjem obimu. Takav slučaj da se odnosi na riboflavin, pantotensku kiselinu i vitamin B12. Kod nepreživara vitamini ovog kompleksa igraju važniju ulogu. Količina ovih vitamina prikazana je u tab. 129 (prema 5. K. K o n-u i saradnicima, 1954).

Tab. 129. Sadržaj vitamina B-kompleksa u mleku krave mg/100 ml

Izostavljeno iz prikaza

Vitamin mg/100 ml
Tiamin 35-40
Riboflavin 150—170
Niacin 80—00
Pantotenska kiselina 300—400
Vitamin b12 0,3-0,4
Vitamin mg/100 ml
Vitamin Be 50 do 60
Biotin 2 do 3
Holin 13.000 do 15.000
Inozitol 13.000 do 18.000
Folna kiselina 0,1 do 0,4

Vitamin B1 ili tiamin. — Njegov sadržaj u mleku krave koleba u priličnim granicama od 0,10—1,00. Najviše ga ima u kolostrumu. Prema R. W. L u e c k e-u količine se kreću od 0,85—1,22 mg/kg mleka, a posle perioda kolostruma njegova količina opada. Ishrana igra manju ulogu. Kod mleka nepreživara količina tiamina u velikoj meri zavisi od njegovog sadržaja u hrani. Da bi se izbegla deficitarnost, NRC standardi preporučuju da krmače dobiju dnevno 0,5 mg po 1 funti hrane. Te količine ne treba značajnije povećavati, jer kad se postigne određeni nivo, svako dalje dodavanje je bespredmetno. Prirodna hraniva imaju mali uticaj na sadržaj vitamina Bi u mleku. Pasterizacijom mleka, može se uništiti 10—20% i više, ali dobrom tehnologijom mogu se ovi gubici sniziti i svesti na razumnu meru. Mleko nije bogat izvor vitamina Bi u Ijudskoj ishrani.

Vitamin B2 ili riboflavin (laktoflavin). — Njegova problematika je slična onoj tiamina. Koncentracija ovog vitamina u mleku je veća od Bi i kreće se u dosta širokim granicama, od 0,53 (R. J. W i 11 i a m s i saradnici, 1942) do 3,0 mg/kg mleka (D. B. Hand i saradnici 1939). Njegov veći sadržaj nalazi se u slobodnom obliku, a manji kao nukleidne komponente (Y. F u n a i, 1955; V. V. M o d i i saradnici, 1956; T. W. Nagasavva i saradnici, 1961. a i b, itd.). Njegova koncentracija zavisi od nasleđenih osnova (D. B. Hand i saradnici, 1939; D. R. Theophilus i saradnici, 1945; M. E. Gregory i saradnici, 1958, itd.), od faze u kojoj se nalazi laktacija, kada ga kolostrum sadrži oko 6,8 pa i više mg/kg (M. M. K r a m e r, 1939; A. H. Van Landingham i saradnici, 1949; F. K. K i e r m e i e r i saradnici, 1961, itd.). Posle prve nedelje laktacije, koncentracija se konsoliduje, a zatim se neznatno menja u zavisnosti od ishrane (D. R. Theophilus i saradnici, 1945; R. R. V e n k e t e s w a r a i saradnici, 1951; T. W. N a g a s a w a, 1961-b, itd. Sintezinriboflavina u rumenu doprinosi prisustvo lako svarljivih C-hidrata, međutim, kabasta hraniva je otežavaju (C. H. Hunt i saradnici, 1941; H. R. C e n r a d i sargadnici, 1954). Nejasan je u-ticaj proteina na sintezu riiboflavina u rumenu. Tako su npr. A. L. P o p e 1 saradnici dobili su negativne rezultate kod upotrebe sojine uljane prekrupe, dok suC. B uzias sy i saradnici, 1960. dobili negativne korelacije između sinteze riboflavina i nivoa proteina u obroku.

Na količinu riboiflavina može imati negativnog uticaja s-unčano svetlo. Tako flaširano mleko na direktnom sunčanom svetlu gubi za 2 sata oko 3/4 od koncentracije koju je ranije imalo (M a y n a r d i sar.). Dobro tretirano konzumno mleko koje se zaštićuje od direktnog sunčanog svetla, podmiruje u potpunosti potrebe čoveka.

Nikotinska kiselina dolazi u malim koncentracijama od 0,19 do 1,20 (R. J. VVilliams i saradnici, 1942). Ona zavi-si više od delovanja mikroba, nego od genetskih osnova ili ishrane. U pravilu kod preživara ne dolazi do deficita, a pošto ona ne utiče na sekreciju mleka (A. E. Terri, 1951), to o njenoj prisutnosti nije potrebno voditi veću brigu.

Vitamin B6 ili piridoksin — takođe d-olazi u malirn koncentracijama u mleku, a kreće se od 0,17 (M. E. G r e g o r y i saradnici 1958) do 0,95 mg/kg mleka (A. Z. H 0 d s o n, 1944). U toku laktacije menja se koncentracija ovog vltamina tako, što je njegova količina najveća u početku laktacije, a čim se mleko normalizuje posle porođaja, snizi se i njegov nivo do napred -spomenute granice. Pošto ga u mleku ima malo, a sama hrana nema nekog uticaja na njegovu koncentraciju u mleku, on ne pretstavlja neki problem u ishrani laktirajućih životinja, izuzev u manjem obimu kod ishrane krmača.

Pantotenska kiselina. — Njena koncentracija nadmašuje dosad pobrojane vitamine kompleksa B, a iznosi od 1,7 (R. J. VVilliams, 1942) do 6,1 mg/kg mleka (I. A. Kruglova, 1961). Na početku laktacije (period kolostruma) njegova je koncentracija najveća, pa se posle nekoliko dana spusti s granice normalnog sadržaja (J. M. Lavvrence i saradnici, 1946; M. E. G r e g 0 y i saradnici, 1958). Uticag godišnjeg doba je neznatan, a uticaj hraniva je nesiguran, jer ima različitih rezultata.

Folna kiselina — dolazi u neznatnoj koncentraciji, koja se kreće slično kao i kod drugih pomenutih vitamina ovog kompleksa. Nije se za sada moglo utvrditi da bi ishrana imala većeg uticaja na pomenutu koncentraciju.

Vitamin B12. Ima puno radova koji se bave ispitivanjem koncentracije ovog vitamina u kravljem mleku. Ona se kreće od 0,2 (R. K a r 1 i n i saradnici, 1960-b) do 14,5 mcg/kg (V. N u r m i k k e i saradnici, 1956), izuzev perioda kolostruma, njegova je koncentracija dosta s-tabilna. Ishrana m-ože da utiče u izvesnim slučajevima. Preživari nisu zavis-ni od sadržaja vitamina B12 u hrani, zahvaljujući biosintezi u rumenu, ali -uz jeda-n uslov, da mikrobi ima-j-u na raspolaganju Co (A. E. Harper i saradnici, 1951; M. W. O’Halleran i saradnici, 1961), koji čini centrailni deo njegovo-g molekula. Kod nepreživara je to potpuno suprotno. Tako krmače treba da ga dobiju, naročito u uslovima stajskog držanja. Njegova prisutnost je neobično važna, kako za samu laktiraju-ću životinju, tako isto i za njeno potomstvo u mlečnom periodu, ishrane. Deficitamo mleko, ukoliko je ono jedina hrana, može izazvati ozbiljne poremećaje zdravstvenog stanja.

Holin. — Njegova ko-ncentra-cija u kravljem mleku kreće se od 130 (S. K. K o n i saradnici, 1949) do 280 mg/kg (E. K a h a n e, 1945). O njegovoj ulozi u pogledu sekrecije mleka, nije skoro niš-ta poznato, pa ni potrebe nisu ispitivane.

Vitamin C (askorbinska kiselina). — Nalazi se u svim ćelijama biljnog sveta, pa ga životinje dobijaju iz svoje hrane, ali od nje nisu zavisne, jer ga mogu same d sintetizuju. Prema tome, njegova koncentracija koja zav-isi od ishrane, kreće se u granicama od o, — (K. H. W a g n e r, 1952) do 28 mg/kg mleka (L. O p 1 e t aI o v a, 1961). Najveća koncentracija nađena je u koiostrumu. Koncentracija u konzumnom mleku zavisi od tehnologije pasterizacije, kad može da izgubi i 3/4 od svog sadržaja vitamina C. Direktno sunčano svetlo pojačaće tu destrukciju. Mleko u prahu sadrži i do 12 puta više askorbinske kiseline, nego pasterizovano mleko. Radi toga treba primeniti što savršeniju tehnologiju, kako bi se ti gubici sveli na što nižu meru.

Zbog nemogućnosti sinteze, njegove potrebe nisu izučavane u vezi sa sekrecijom mleka.

Neidentifikovani faktori laktacije. — Potpuno je razumljivo, da još uvek postoji čitav niz neidentifikovanih faktora, koji utiču na laktaciju, kako onih koji su uslovIjeni nasleđem (unutrašnji faktori), tako i onih koji su vezani za spoljašnju sredinu (spoljašnji faktori). Prema tome, s toga aspekta treba rešavati pitanje neidentifikovanih faktora, u vezi sa ishranom laktirajućih životinja.

7.4. Ishrana životinja u porastu

Opšte napomene. — Celokupno staranje o podmlatku životinja od momenta porođaja pa do otprilike završetka glavnog porasta (do fizičke zrelosti) nazivamo odgajivanje. Uspešno odgajivanje ima veliki značaj, kako u pogledu unapređenja stočarstva i podizanja nacionalnog dohotka, tako i u pogledu obezbeđenja Ijudi hranom animalnog porekla.

Poznata je činjenica da celokupna svojstva neke životinje, pa prema tome i ekonomska, zaviise od nasleđa, koje daje osnovne granice najviše i najniže proizvodnje, kao i od spoljnih faktora, od čijeg delovanja zavisi u kom će stepenu doći do izražaja nasledne osnove.

Razvitak i porast nije jedno te isto. Pod porastom podrazumevamo povećanje mase ćelije (epitelne, nervne, mišićne, vezivne itd.), dakle celog organizma životinje, što se evidentira pomoću vage (živa težina) i dužinskim merama (promene dimenzija tela). Razvitak obuhvata sve one biološke i biohemijske promene, koje se zbivaju u pojedinim stadijumima razvitka, kao što su: embrionalni (morula, blastula, gastrula itd.) juvenilni (dečji) stadij, pubertet, puna zrelost, klimakterijum i menopauza, starost.

Kod porasta razlikujemo njegove različite periode. To zavisi u izvesnoj meri od nasleđa, ali postoji i uticaj spoljašnjih faktora, među kojima dominantna uloga pripada ishrani.

Ontogeneza (individualnog) razvitka i porasta svake jedinke počinje sa oplodnjom i završava se fizičkom zrelosti. Ovaj period možemo podeliti na dva podperioda i to uteralni i postuteralni porast i razvitak. Oni se međusobno bitno razlikuju. Za vreme uretalnog perioda vrši se deoba ćelija, brojčano povećanje ćelija, diferenciranje ćelija, formiranje klicinih listova, tih osnova raznih delova tela i organa, čiji porast teče do definitivnog oblika. U postuteralnom periodu vrši se povećanje dimenzija ćelija, a s tim u vezi povećanje pojedinih tkiva, organa, dakle celog tela, kao za potrebe regeneracije, obnove dotrajalih ćelija. Porast i razvitak zavisi u prvom redu od funkcionisanja žlezda sa unutrašnjim lučenjem. Njihova funkcija, harmoničnost i ravnoteža njihovih sekrecija, a pogotovu izgradnja celokupnog tela, zavise sigurno 75% od raspoložive energije, organskih i mineralnih materija, vitamina itd. U svakom organizmu treba da vlada odgovarajuća biološka ravnoteža. Čim se poremeti ta ravnoteža, onda može lako da dođe do poremećaja u anatomsko-morfološkoj izgradnji i u funkcionisanju organa. Pošto ishrana zauzima centralno mesto u porastu i razvitku domaćih životinja, onda je jasno da se tom području naučno-istraživačke i praktične delatnosti treba da posveti izuzetna pažnja.

O ishrani u gravidnom periodu bilo je reči o poglavlju o reprodukciji. U ovom poglavlju govorićemo o ishrani podmlatka od rođenja pa do početka dobijanja prvih proizvoda. Da bi ta proizvodnja mogla biti na što većoj visini, podmladak treba hraniti adekvatnim količinama hranljivih materija. Uticajem hrane mogu doći do maksimalnog izražaja nasleđene osnove za odnosnu proizvodnju. Pošto je proizvodnja glavni razlog držanja domaćih životinja, to zbog toga treba ishranu podmlatka u ovom periodu smatrati kao pripremu za željenu proizvodnju, koja nije ništa drugo nego rezultanta delovanja više faktora.

Biološke karakteristike. — lako nije lako definisati razvitak i porast životinja, ipak se na osnovu zapažanja može zaključiti da su to kvalitativne promene koje se odigravaju u vezi s prometom materija, na osnovu kojih dolazi do izmena u sastavu i težini, kao i u obliku tela.

U fazi porasta domaćih životinja razlikujemo nekoliko etapa i kritičnih perioda. Prvi kritični period pada odmah posle porođaja. Mlada životnja treba da se adaptira na nove životne uslove (disanje, temperaturu i dr.). Ovi periodi se međusobno razlikuju po potrebama u hranljivim materijama, po različitim metaboličkim procesima, već prema ambijentu u kome se životinje nalaze, po karakteristikama pojedinih vrsta, ali i po individualnoj varijabilnosti. Tako npr. kod sisara razlikujemo prvi kritični period koji pada u ishrani mlezivom, drug period posle odbijanja od mleka u kome životinje prelaze na normalna hraniva odraslih životinja. Među faktorima koji utiču na razvitak nasleđenih osobina, značajnih za neku vrstu, ishranbeni režim je onaj koji to omogućuje. Ukoliko taj režim nije adekvatan, ukoliko dolazi do izvesnih deficitarnosti kroz duže vreme, onda se sigurno neće dostići maksimalne vrednosti. No u isto vreme treba da nam bude jasno, da se maksimalne vrednosti fiksirane nasleđenim osnovama ne mogu prevazići ni sa kakvom ishranom ili delovanjem nekog drugog spoljašnjeg faktora, kao i obratno. Konkretno, u ovom slučaju to znači da je pastignuti porast organizma rezultanta sadejstva nasleđenih osnova i svih onih spoIjašnjih faktora od kojih zavisi njihova realizacija. Ukoliko se bolje i sinhronizovanije odvijaju životni procesi, kako oni poznati, tako i nepoznati, porast će biti potpuniji i od životinje možemo očekivati bolju realizaciju proizvodnje.

Kao što je napomenuto, kod životinja u porastu neobično je živ metabolizam, koji u normalnim uslovima ima sve karaktere dotične vrste. Međutim, kod svih vrsta zajednička mora biti jedna ‘Stvar, a to je da kod porasta dominiraju procesi asimilacije nad procesima disimilacije. Ukoliko je porast intenzivniji, veći, utoliko je jače izražena asimilacija, veći je pozitivan blans i obratno. Ukoiiko se životinja približava završetku svog porasta, procesi asimilacije i disimilacije se sve više izjednačuju. Kod mladih životinja u porastu, povećanje dimenzija ćelija, tkiva, organa, dakle celog organizma, moguće je samo onda kada je pozitivan bilans materija.

Kakav je postignut porast i kakav je bio intenzitet, može da se zaključi iz postignute žive vage i dimenzija tela. Pošto porast nije podjednak u celoj svojoj fazi, to životinje treba obezbediti adekvatnom ishranom. Zbog toga je potrebno poznavati tok intenziteta porasta, koji se izražava, kako je napomenuto, u apsolutnim i relativnirn vrednostima (na neku jedinicu žive vage ili u % za težinu, ili dužinskim vrednostima za dimenzije tela). Ukoliko je životinja mlađa, intenzitet porasta kod iste rase i tipa je veći u apsolutnim i relativnim vrednostima. Međutim, ako uporedimo porast kod raznih vrsta domaćih životinja, onda se može zapaziti, da je on utoliko intenzivniji, ukoliko životinja pripada manjoj vrsti, kraćeg životnog veka, ali življeg prometa materija. Ovo se može videti iz podataka tabele 130.

Tab. 130. Odnos između doba i porasta (po. Brody-u i saradnicima)

Izostavljeno iz prikaza

U % od konačne žive težine
10% 30% 50% 80% 98%
Vrsta životinje
Postignuto za meseci
Holštajnsko goveče
Džerzejsko goveče
Suffolk ovca
Gvinejsko svinjče
Beli pacov, mužjak
Beli miš, mužjak

Ove podatke treba posmatrati samo kao orijentacione vrednosti, a služe radi ilustracije onog što je rečeno u vezi sa rasom, veličinom životinje i porastom.

Pravi porast zavisi od povećanja strukturnog tkiva ili biomase, kao što je koštano i meka tkiva (epitelno, nervno, mišićno, vezivno). Deponovanje masti u organizmu, ne ulazi u porast, izuzev ukoliko se ne radi o ćelijskoj masti. Biomasu čine proteini, mineralni elementi i voda.

U toku razvitka i porasta ne odigravaju se promene koje su samo u vezi s brojčanim povećanjem (hiperplazija) i s veličinom ćelije (hipertrofija), nego isto tako i sa njihovim sastavom, strukturom, funkcijom i prometom materija, bez obzira o kojoj se vrsti ćelija radi (permanentne, stabilne ili labilne).

Za vreme embrionalnog, odnosno fetalnog života, ćelije stoje pod uticajem intrauteralne ishrane. Radi toga u praksi adekvatnom ishranom majke nastoji se da se obezbede ćelije potrebnim hranljivim materijama, a da se ne smanjuju rezerve plotkinje, kako bi se dobio što kvalitetniji podmladak. Jer, ukoliko je fetalni razvitak bio uspešniji i mladunče će u pravilu biti sposobnije za život i docnije za proizvodnju. Međutim, problem ishrane mladunaca odmah posle rođenja nije isti kod svih vrsta. Kod nekih vrsta mladunci se rađaju slepi i nemoćni da se kreću (mačići, štenad), neki uz to i bez dlake (pacovi), pa se majka mora starati da ih nahrani (podoji). Kod drugih nekih vrsta mladunci brzo posle porođaja ustaju i sami traže sisu (ždrebe, tele, jagnje, prase). Ni kod jedne vrste porast ne teče jednolično. Intenzitet porasta teče naizmenično: ubrzano — usporeno. U svakom takvorn periodu postoje različite oscilacije na više ili na niže. Zbog toga se on ne može izraziti matematičkiim putem. Ovi periodi zavise od dugovečnosti vrste, odnosno rase. Kod goveda izgleda da ti periodi iznose po 3 meseca (D. Vukavić).

Porast organizma i njegovih delova i organa ne teče podjednako. Jedni se delovi brže razvijaju i pre završe svoj porast (npr. porast u visinu), a drugi sporije (porast u dužinu) i kasnije završavaju. Slično je sa organima. Nervi i kostur razvijaju se ranije nego muskulatura, itd. Slično je i sa žlezdama. Timus koji igra važnu ulogu u metabolizmu podmlatka iščezava u pravilu s pojavom puberteta, dok se polne u isto vreme jače razvijaju. Mlečne žlezde, čiji početak ide od najranijeg embrionalnog razvitka, jače se razvijaju za vreme pubertta, pa onda u drugoj polovini gravidnosti, a naročito pred porođaj.

Veličina porasta utvrđuje se na razne načine, ali najvažniji su živa težina i hemijski sastav prirasta. Ovo je potrebno zbog toga, da bismo mogli videti da li je ishrana adekvatna, kako životinje ishorišćavaju hranu, kakve su njihove potrebe u energiji, hranljivim materijama itd.

Kao što je rečeno, prirasti se mogu iskazati ukupno za duži vremenski period ili za jedan dan, zatim u apsolutnim i relativnim vrednostima. lako su ovi podaci korisni za praktične uslove držanja i služe kao kontrola sprovedene ishrane, ipak nam ne pružaju dovoljno elemenata da bismo utvrdili kvalitet prirasta, tj. koliko je izgrađeno proteinskih materija, koliko je deponovanje masti i dr. Kvalitet prirasta može se utvrditi bilansnim ogledima i probnim klanjem. Na osnovu ovih podataka s jedne strane i iskorišćavanja hrane s druge strane, dobiće se podaci o potrebama podmlatka u pojedinim periodima njihovog porasta. I još jedan koristan podatak dobićemo iz veličine prirasta i porasta životinja a to je da li on teče normalno ili je došlo do zaostajanja (zakržljavanje), odnosno do tovljenja.

Pojam normalan porast teško je definisati iz više razloga, već prema tome sa kog se aspekta on posmatra, ali svakako da je jedan od najvažnijih, njegova varijabilnost kao posledica moderne ishrane i podizanja genetskih vrednosti primenom veštačkog osemenjivanja spermom priplodnjaka koji su progeno testirani. Inače se pod pojmom „normalan porast“ podrazumevaju vrednosti koje su nešto malo iznad standardnih proseka za neku rasu, kako po živoj težini, tako i po obliku i dimenzijama tela. Usled’ velikog uticaja ishrane i drugih faktora na varijabilnost pojam porasta se ne sme kruto tretirati. Van svake je sumnje da savremena ishrana može delovati direktno na težinu i oblik tela, ali i indirektno preko žlezda s unutrašnjim mučenjem. Među njima najvažniju ulogu igraju adenohipofize, tireoidea i poilne žlezde, odnosno njihovi hormoni. Između pomenutih žlezda najviše se može uticati na sekreciju tireoideje, pomoću sredstava koji je stimulišu ili inhibiraju. Stimulatori funkcije jesu razni tdreoproteini (npr. jodirani kazein). Njegovim dodavanjem pojačava se metabolizam, ali istovremeno raste potreba životinja u hranljivim materijama. Dodavanjem inhidirajućih materija, kao što je tireouracil ili operativnim odstranjivanjem jedncg dela tireoidee, smanjiće se metabolizam usled čega dolazi do gomilanja masti u organizmu. Zbog toga se inhibirajuća sredstva mogu koristiti kod životinja u tovu (svinje, živina, goveda). Kao što je u ranijim poglavljima o dodatnim materijama bilo o tome reči, sva ova sredstva (stimulativna i inhibirajuća) treba koristiti s potrebnim oprezom i pod nadzorom stručnjaka.

Ukoliko je ishrana podmlatka deficitarna u bilo kojoj esencijalnoj supstanci (hranljivim materijama, mineralnim elementima, vitaminima) ili ih dobija u oskudnim količinama, može lako doći do usporenog porasta ili do zakržljanja. Prvi slučaj nastupa ako je deficitarna ishrana bila kratkotrajnija, a drugi kada je dugotrajnija. Obe ove modifikacije su nenaslednog karaktera. Karakteristika jedne i druge modifikacije manifestuje se na različite načine, već prema tome šta nedostaje njegovoj ishrani. Ako nedostaju proteini usporiće se ili zaustaviti porast mesa; kod nedostatka Ca biće usporen ili zaustavljen porast skeleta. Druge neke materije, ukoliko su u deficitu, mogu negativno da utiču na apsorbovanje neke druge materije, na sekreciju žlezda koje luče sokove za varenje, mogu da smanje apetiti itd., što će sigurno usporiti iii zaustaviti porast, a rnože dovesti i do zakržljanja.

Usporen porast ili zakržljanje manifestuje se ili zaustavljanjem u porastu celog organizma ili pojedinih njegovih delova ili u promeni hemijskog -sastava organizma, ili u jednom, drugom i trećem. U pogledu ovih pojava vršena su mnogobrojna ispitivanja (H. J. VVaters — 1910, T. B. Osborne i L. B. Mendel — 1915, E. F. Liskun, Cirvin ski itd.), koja su išla za tim da se utvrdi veličina zaostajanja, uzroci, posledice, mogućnost nadoknađivanja zaostalog i dr. Deficitarna ishrana svakako zaustavlja porast bilo u kom pravcu (smanjen prirast, smanjen porast nekih dimenzija tela, kao što je širina, dubina). Ako je defiaitarna ishrana dugotrajnija, menja se sastav tkiva: brzo opada količina masti (i do 809’6), a povećava se sadržaj vode (i do 80%); mišićna i koštana tkiva mogu znatno da otstupe od normalnog porasta, ali njihov sastav ne varira tako jako, kao onog (vezivnog) koje sadrži mast. Mnogobrojna ispitivanja su pokazala da se usporen porast može docnijom obilnijom ishranom nadoknaditi, tako da te životinje mogu u celokupnoj svojoj konformaciji da dostignu normalno hranjene i razvijeneživotinje. Ta ispitivanja su pokazala da je to moguće postići samo tamo, gde .deficitama ishrana nije dugo trajala, tj. ako nije došlo do zakržljanja. Naime, ćelije koje su zaostale u svom porastu, mogu da poprime normalnu veličinu samo u dobu porasta. Međutim, ako su one „zakržljale“, a porast je završen ili je pri kraju, onda to nije više moguće. Zakržljale životinje mogu da povećaju svoju živu vagu, a donekle i oblik tela, ali samo na račun deponovanja masti, ukoliko im se ishrana poboljša. Ogledi s domaćim i laboratorijskirn životinjama, a naročito s jednojajnim blizancima, pokazali su, ukoliko je otklonjena deficitarna ishrana u ranijem periodu porasta, da je efekat popravljene ishrane bio veći, nego je to učinjeno docnije.

Ispitivanje životnog veka i proizvodnje kod životinje čije porast bio zaustavljen za vreme njenog razvitka i posle nadoknađen u većoj ili manjoj meri, pokazalo je da se takve životinje odlikuju nešto dužim životnim vekom (Mc C a y i saradnici, B. N. Berg i H. S. S i m o n s, 1960). U pogledu proizvodnje takvih životinja, ispitivanja su pokazala da one ne zaostaju u pogledu kvantiteta, ali se mogu razlikovati u pogledu kvaliteta proizvoda. Ovo važi u slučaju ako obroci nisu bili niži od 20—50% u odnosu na standardne kroz kraće vreme. Ukoliko je zapažena niža proizvodnja kod laktirajuoih životinja, to se ispoljava samo u prvoj laktaciji. Međutim, obilna ishrana sa obrocima visoke energetske vrednosti pokazala je negativno, depresivno delovanje i na proizvodnju mleka i na životni vek plotkinja, kako je to utvrdio B r e i r e m sa Cornel univerziteta.

Savremeni način ishrane domaćih životinja omogućio je visoku proizvodnju uz smanjeni utrošak hrane. Tako se danas mogu da dobiju brojleri sa 8 nedelja za 50% teži, nego pre 25 godina. Danas se može proizvesti 1 kg žive vage kod mesnatih svinja sa 2,9—3,2 kg ječmenih jedinica, a pre 25 godina trošeno je 5—6 kg. Usled tako velikog uticaja ishrane M. F. I v a n 0 v smatra ,,da hrana i ishrana irnaju veći upliv na organizam životinje, nego rasa i poreklo“.

Uticaj hrane na porast i kvalitet proizvodnje. — Sa aspekta proizvodnje, mi težimo, ne samo da ona bude što intenzivnija i ekonomičnija, već da se od njen dobiju što kvalitetniji finalni proizvodi.

Kao što je rečeno, nivo ishrane uveliko menja živu vagu, oblik i tip životinja u porastu. Ako nam je poznata zakonitost razvitka i porasta mladih životinja, tada možemo u vrlo jakoj meri uticati načinom ishrane (ad libitum, semi ad libitum ili normalnom), sastavom obroka (nivo i međusobni odnos pojedinih hranljivih materija, mineralnih elemenata i vitamina) na usporavanje ili ubrzavanje porasta; možemo u velikoj meri uticati na promenu u obliku organizma, kao i na njegov sastav. Ako je i’shrana obilna u toku celog porasta;dobićemo krupnije životinje, kraćih nogu, ali zato dubokog, širokog i zaobljenog tela, kraće i šire glave. Kod oskudnije ishrane zapazićemo oibratne karakteristike: sitnije životinje, dužih i tanjih nogu, uskih i plitkih grudi, duže ali uže glave, a ceo organizam slabo obrastao muskulaturom, mršav. Uticaj hrane na trajanje porasta i sastav tela može se najbolje zapaziti iz podataka koje je dobio McMeekan sa Novog Zelanda, a pod rukovođenjem J. C. Hammond-a, u ogledima sa svinjama. Ovi rezultati prikazani su u tab. 131. (cit. po I. S. Popov-u).

Tab. 131. Uticaj ishrane na sastav tela svinja u periodu porasta

Izostavljeno iz prikaza

Grupa
Način ishrane
prvih 14 nedelja
I Obilno
II Utnereno
III Obilno
IV Umereno
Grupa
Način ishrane do kraja
I Obilno
II Umereno
III Umereno
IV Obilno
Doba u danima
Težina kg
U % klane težine
mast , meso, kosti, koža

Iz podataka iznetih u tab. 131. vidi se kako se može uticati na trajanje porasta i sastav tela različitim intenzitetom ishrane. Sve četiri grupe svinja držane su u ogledu, dok nisu postigle 90 kg žive težine. Najmanje vremena (180 dana) trebalo je I grupi (obilno — obilno) a najviše II grupi (300 dana) na umerenim obrocima. Ostale dvema grupama III i IV trebalo je podjednako po 240 dana, bez obzira, da li su u početku bile hranjene obilno, a na kraju umereno ili obratno. Najviše mesa, najteže kosti i kožu, ali i najmanje masti dala je II grupa. Iza II grupe sledi III grupa, pa onda I grupa. Najviše masti, ali i najmanje mesa, najlakše kosti i kožu, imala je IV grupa. Prema tome, vidimo da obilna ishrana skraćuje period porasta, ali se dobija više masti, za čim se danas ne teži. Još je gori slučaj ako se životinje u početku porasta hrane umereno, čime je omogućena izgradnja mišićnog i vezivnog tkiva, i udarena osnova većeg deponovanja masti, ako je ishrana bila obilna u drugoj polovini porasta. U cilju što bolje ilustracije McMeekan-ovih ogleda, donosimo šemu (datu po H a m m 0 n d-u) 12.

Iz priložene šeme vide se različiti tipovi, kao rezultat različitih načina ishrane. Prema morfološkim karakteristikama, vide se četiri tipa svinja. Grupa I (obilno— obilno) bila je izrazito englesko mesnato svinjče (pork pig). Grupa II (umereno— umereno) nosila je rakateristike pašnog svinjčeta. Svinje grupe III (obilno—umereno) ličile su na dansko bekonsko svinjče, jer umerena ishrana u drugoj polovini tova, sprečila je suvišno gomilanje masti. I najzad IV grupa (umereno—obilno) potseća po tipu na mangolicu, jer je oskudnija ishrana u prvoj polovini tova ograničila razvitak muskulature, a obilna u drugoj doprinela je gomilanju masti, što je inače karakteristika masnog tova.

Ovo ima vrlo veliki značaj za praksu u proizvodnji svinjskog mesa. Usmerenom, odnosno ograničenom ishranom belih mesnatih svinja možemo postići prvoklasan bekon, ali ne i obilnom, pogotovo, ako je ona obilna u drugoj polovini tova.

Pošto se tu pokazuju dve suprotnosti, kvalitet bekna i dužina tova, što poskupIjuje proizvodnju, naučnici i stočarski stručnjaci pokušali su da ih koriguju primenom „razređenih“ obroka. Pod tim pojmom podrazumevaju se obroci, koji u svom sastavu sadrže više sirovih vlakanaca. E. W. Crampton i saradnici (1954) u eksperimentima sa svinjama hranjenih ad libitum, dobili su duže polutke sa više mesa, bekon je bio kvalitetniji. Međutim, ispitivanja koja je sproveo u inostranstvu J. L u c a s i saradnici, a kod nas D. V u k a v i ć i saradnici (1961), nisu mogli da potvrde ispravnost C r a m p t o n-ovih zaključaka primenom razređenih obroka u bekonskom tovu. Jedino obročna ishrana (normirana), koja počiva na tipičnim hranivima, dala je najbolje rezultate (kvalitetne polutke, skraćeno vreme tova i njegovu ekonomičnost.

Uticaj porasta na hemijski sastav organizma. — Da bismo imali što jasniju pretstavu o potrebama životinja u porastu, korisno je da se prethodno upoznamo sa zbivanjima koja utiču na hemijske promene u telu. U vezi s ovim izvršena su brojna ispitivanja na laboratorijskim i domaćim životinjama od strane biohemičara, fiziologa i nutricista.

Ta ispitivanja su pokazala da se u organizmima životinja odigravaju krupne fizičke i hemijske promene. Ona su pokazala da organizam u mlađem dobu ima više vode, a manje suve materije, nego u kasnijem periodu porasta. Povećanje suve materije je posledica povećanja proteinskih materija, masti i mineralnih elemenata (u prvom redu Ca). Sa porastom se smanjuju hidrofilne koloidne čestice, a povećava se količina gela. Isto tako se smanjuje ćelijska masa, a povećava međućelijska.

Da bi se došlo do podataka o fizičko-hemijskim promenama, kao što je rečeno, vrše se ili klanja životinja raznih vrsta u određenom dobu uzrasta ili se vrše odgovarajući bilansni ogledi. Radi što boljeg uvida u hemijske promene organizma, vezane sa porastom, iznosimo podatke za goveče (po I. S. P o p o v-u).

Tab. 132. Promene hemijskog sastava tela u dobu porasta

Izostavljeno iz prikaza

Materije Fetus od 6 meseci
Voda % 85,0
Mast % 2,4
Protein % 10,5
Pepeo % 1,8
Materije Kod rođenja
Voda % 74,0
Mast % 3,5
Protein % 17,8
Pepeo % 4,4
Materije Sa 6 meseci
Voda % 64,0
Mast % 10,4
Protein % 19,3
Pepeo % 4,9
Materije Sa 11 meseci
Voda % 62,0
Mast % 14,6
Protein % 18,4
Pepeo % 4,7
Materije Sa 26 meseci
Voda % 62,0
Mast % 14,4
Protein % 18,6
Pepeo % 5,1
Materije Sa 48 meseci
Voda % 53,0
Mast % 23,7
Protein % 18,8
Pepeo % 5,0

Karakteristika svakog porasta jeste povećanje biomase (proteina i mineralnih elemenata), ali samo do određenog nivoa. Iz ranijih podataka o uteralnom porastu podmlatka, kao i podmlatka iz prednje tabele, prodzilazi brzo povećanje proteina i pepela (mineralnih elemenata) za vreme fatalnog i u prvim periodima postuteralnog života, pa sve do završetka puberteta. Od tada, pa do kraja života, procentualne količine proteina i pepela, odnosno mineralnih materija, ostaju konstantne kod adekvatne ishrane. Sasvim drugojačije stoji pitanje masti i vode. Mast se stalno povećava, naročito kod životinja u tovu, na račun vode koja se smanjuje. Iz godišnjih podataka vidimo, da je kod rođenja % vode bio 74, su bile na dijetalnim obrocima bez N. Dobijeni bilans je bio apsolutni azotni minimum. Kod utvrđivanja BVP proteina, koristio je, prema G. G e r h a r d t-u (1965), sledeću formulu

BVP = 100 × N urina na dijeti + N bilans + 1 / Dodati N — N izmeta + 1

Na ovaj je način Thomas utvrdio:

— koliko je razgrađeno telesnih proteina i
— koliko je od 100 g nekog proteina, koji je kasnije dodat, izgrađeno telesnih proteina.

Dobijena brojka označila je kolika je BVP. Iz formule proizilazi, da je autor, pošto je utvrdio apsolutni minimum, morao dodati odgovarajuću količinu proteina, čiju je vrednost ispitivao, pa da dobije određeni porast, pošto se radilo o mladim životinjama. U svojim ispitivanjima T h o m a s je nailazio na dve pOteškoće, slično kao i drugi istraživači. Prva je bila u tome, što su životinje nerado konzumirale dijetalnu hranu bez azota, i druge zbog određivanja endogene količine azota. Radi toga je u oba slučaja uzeo za njihovu vrednost 1 gram.

Kao što je napred rečeno, kod utvrđivanja BVP, može da se koristi jednostavni ili složeni metod i da se za svaki primeni odgovarajuća formula.

Za jednostavni metod koriste se vrednosti dobijene uobičajenim ispitivanjem azotnog bilansa, koje se uključuju u sledeću formulu:

BVP = 100 × Uneti N — (N fekalija + N urina) / Uneti N — N fekalija

Dobijena cifra pokazuje u stvari neto vrednost proteina potrebnog za porast. Naime, ovom formulom se to ne može da utvrdi, zbog toga što nivo proteina treba da bude adekvatan planiranom porastu. On ne sme biti manji, jer može lako doći do razgradnje telesnih proteina, niti preveliki, jer se onda višak neazotnog dela proteina može lako da koristi kao izvor energije ili sirovina za sintezu telesne masti.

Složeni ili bolje rečeno Thomas — Mitchel 1-ov metod koristi se za složene operacije tj. za utvrđivanje BVP za porast ali i za uzdržne potrebe. Kod ovog načina treba da se raspolaže, pored podataka o bilansu azota, kao i u prethodnom slučaju, još i podacima za vrednosti endogenog i metaboličkog azota. Pod endogenim N, podrazumeva se ona količina, koja se nalazi u urinu kod dijetalne ishrane bez N, a pod metaboličkim (MN), ona koja se nalazi u fekalijama pod istim uslovima (dijetalna ishrana). Ovo smo naveli da ne bi došlo do nerazumevanja. Naime, oba termina koriste se u američkoj stručnoj literaturi, a u nemačkoj je uobičajen samo endogeni azto (EN).

Da bi mogao izvršiti kombinovanja ispitivanja vrednosti proteina za uzdržne potrebe i porast H. H. M i t c h e 11 (1932) modifikovao je Thomasov metod i formulu, koja glasi:

BVP = 100 × Uneti N — (N fekalija — met. N) — (N urina — end. N) / Uneti N — (N fekalija —metabolički N)

Vidimo da se kod ovog metoda koriste podaci o metaboličkoj i endogenoj vrednosti N. Iz brojitelja ove formule vidimo, da od ukupno unetog N, treba oduzeti N fekalija, umanjenih za metabolički N i N urina, umanjen za endogeni N. Kod imenitelja treba od unetog N, oduzeti N fekalija i metabolički N.

Da bi se utvrdio endogeni i metabolički N, treba vršiti odgovarajuće bilansne oglede kod dijetalne ishrane (bez N) ili treba raspolagati odgovarajućim vrednostima, dobijenim statističkim matematičkim metodom. Kod direktnog načina utvrđivanja endogenog i metaboličkog N, treba otkloniti negativnu stranu, a to je slabo konzumiranje hrane usled proteinske deficitarnosti. To se otklanja na taj način, što se u obroke oglednih životinja dodaju manje količine proteina jajeta ili m’leka, koji se koriste skoro sa 100%. Postoje i statističko-matematički načini u raznim varijantama. Jedni koriste T i t u s-ov metod interpolacije (vidi N. W. Titu s, The nitrogen metabolism of steers on rations containing alfaalfa as the source of the nitrogen. J. Agr. Research, 34; 49—58, 1927), ili neki drugi, kao što je npr. A. Columbusa (1950, 1954. i 1955), koji polazi od konstantnosti nekih vrednosti, kao što su endogeni i metabolički N. Svoje zaključke on bazira na čitavom nizu istraživačkih radova, koji su se odvijali u dva pravca:

U pravcu ispitivanja odnosa između endogenog i metaboličkog azota prema suvoj materiji obroka, teže Mitchelova ispitivanja. On je utvrdio da se u 100 g suve materije hrane izlučuje u obliku endogenog i metaboličkog N (kod dijetalne ishrane) 0,23 g. Međutim, čitav niz autora nije ‘to prihvatio, jer su njihova istraživanja pokazala, da hrana i hranljive materije nisu siguran oslonac. Tako su M. Z a u s c h (1954, 1961. i 1962), H. Zeler, Zagami i Terreine (1914, 1937) utvrdili da se povećanim nivoom masti izlučuje više azota u urinu; D. J. Petrović (1938), E. Mangeld i G. Behm (1955) došli su do sličnih zaključaka, ako je obrok sadržao više sirovih vlakanaca; F. E. Terroine (1937), M. Z a u s c h (1954) zapazili su različite količine izlučenog urinskog N, kada su se menjale količine mineralnih materija u obroku i najzad, varijavilnos u količini izlučenog N, potvrdila su istraživanja B. M. Forbes-a (1954i 1955)/ kada su u obroku menjane količine delotvornih materija.

— U pravcu istraživanja odnosa, tj. korelacije između endogenog i metaboličkog azota s jedne strane, i veličine telesne mase (površine tela i žive vage). Tako je H. S c h i f t a n (1932), koji je ponovio M i t s c h e ll-ove oglede, utvrdio da se na 1 m2 površine tela izlučuje 1,72 g endogenog N. D. B. Sm u t s je našao da se na svaku 1 kcal bazalnih potreba izlučuje 2 g endogenog N. Opsežna ispitivanja koja su u tom pravcu provedena (G. Gerhardt, 1955/ A. Hennig 1959. i dr.) utvrdili su da, iako ne postoji siguma konstantnost između količine endogenog i metaboličkog azota, te varijacije ipak nisu uticale na BPV, koja je ostala ista. Na osnovu pomenutih i sopstvenih istraživanja A. Columbus je na bazi utvrđenih korelaoionih odnosa postavio sledeću jednačinu za istraživanje endogenog (urinskog N) (EUN) za svinje:

EUN = 0,216 × T 0,581

(T = živa vaga svinjčeta). Slično kao što je dobijena jednačina za izračunavanje EUN, može se izračunati MFN (metabolički fekalni azot), pa je dobio da on iznosi 1 gram.

U cilju utvrđivanja uzdržnih potreba N (UN), smatra se da se one mogu i-zračunati, ako se saberu vrednosti endogenog i metaboličkog N

UN = EUN + MFN

Prema tome, računskim putem se mogu izračunati uzdržne azotne potrebe slično kao što se tnogu izračunati EUN i MFN. Radi pojednostavljenja ovih izračunavanja A. Columbus (1950) postavio je sledeću jednačinu za izračunavanje uzdržnih azotnih potreba za svanje:

UN = 0,292 × T0,667

Ovakve jednačine, koje svakako znače pojednoetavljenje izračunavanja BVP za uzdržne potrebe, nisu podesne za sve vrste, naročito ne za preživare, izuzev njihovog najranijeg životnog doba — mlečnog perioda. Ovo zbog toga, što na BVP u velikoj meri utiču delovanja mikroorganizama u rumenu preživara.

Radi lakšeg izračunavanja BVP za uzdržne potrebe, predloženo je da se izračunavanja vrše, ako se koriste opšte jednačine, vrednosti izražene na 1 kg žive vage. Kod toga se mogu koristiti, a na osnovu prerade, koju je izvršio G. Gerhardt (1965), sledeće jednačine:

za pacove: UN/ŽV 0,67 / kg = 216,12 mg N (A. Columbus, 1954)

za svinje: UN/ŽV 0,67 / kg = 292 mg N (A. Columbus, 1950)

za živinu: UN/ŽV 0,67 / kg = 509 mg N (H. VVetterau, 1954)

Prosečna vrednost dobijena za sve tri vrste iznosi 272 mg N. Ova vrednost se ne slaže sa onom koju su izračunali D. S. M i 11 e r i P. R. P a y n e (1963) koristeći za izložitelj cifru 0,63, koju je postavio S. Brody, a ne 0,67, koju je koristio A. C o 1 u m b u s. Miller i Payne po istoj formuli koristili su za izložitelj 0,63 pa su dobili:

UN/ŽV 0,63 / kg = 250 mg N.

Koja je od ovih dveju cifara (da li 272 ili 250, odnosno 0,67 ili 0,63) ispravnija, nije potpuno razjašnjeno. Prema mišljenju J. K i e 1 a n e w s k i-a, za sada izgleda da je podesnija oifra 0,67 kao izložitelj, odnosno UN u iznosu 272 mg.

Iz dosadašnjeg izlaganja izlazi da je za određivanje BVP neophodno poznavati količinu uzdržnih potreba N (UN = ENU + MNF), kao i onih koje su retenirane. Ova količina zavisi od kvaliteta proteina, zatim od kaloričke vrednosti obroka i njegovog sadržaja suve materije (masti, sirovih vlakanaca, mineralnih i biogenih materija). Pored kvaliteta proteina za određivanje njegove biološke vrednosti, koristi se i poznavanje odnosa između konzumiranog i reteniranog N. Znači, postoje mnogobrojni faktori, koji utiču na biološku vrednost proteina, od kojih su neki važniji, a i sada su, da se utvrde pravilnosti u odnosima, ako postoje, kako bi se došlo do nekih standarda, konstanta, koje bi omogućile što tačnije izračunavanje BVP, pa čak možda i bez izvođenja ogleda. U tom smislu postoji čitav niz, obično vrlo komplikovanih formula, ali ipak svi ti metodi zahtevaju u najmanju ruku najjednostavnije bilansne oglede, koji omogućuju utvrđivanje količine N u fekalijama i N u urinu. Za onog koji želi da ovo pitanje bolje prouči, između ostalih, može da koristi rad Gerhardt-a, Die Bewertung der Eiweissqualitat von Nahrung und Futtermitteln, Jedna, 1965.

Iako se relativno dugo radi na problematici kvaliteta proteina, ipak se najviše radova odnosi na kvalitete proteina, koji se nalaze u sastavu hrane za Ijude. lako je to tako, ipak i ti podaoi mogu da pruže izvesnu s’liku, uvid u vrednost raznih proteina. Radi toga donosimo odgovarajuće podatke u sledećoj tabeli 142.

Tab. 142. BVP za Ijudsku ishranu u % (po H. H. Mitchell-u)

Izostavljeno iz prikaza

Hrana BVP
Celo jaje 94
Mleko 85
Belance jajeta 83
Goveđa džigerica 77
Goveđe srce 74
Goveđi mišići 69
Hrana BVP
Pšenica u zrnu 67
Paradajz 67
Oljušten ovas 65
Kukuruz, zrno 60
Pšenično brašno 52
Pasulj kuvan 38

Iz znatnih razlika koje se mogu videti, možemo zaključiti da poznavanje BVP ima veliku važnost za ishranu, naročito životinja u porastu. U ciiju orijentacionog određivanja BVP nekog hraniva, to možemo da učinimo ako poznajemo sadanju njegovu svarljivost i u ogledima ranije utvrđenu biološku vrednost. Iz podataka gornje tabele i svarijivosti za neki protein, može se izračunaiti njegova neto, odnosno BV. Npr. svarljivost mleka je 97, onda se njegova neto vrednost dobije, ako BV (ranije utvrđenu), pomnožimo sa koeficijentom svarljivosti (sada utvrđenom)

85 × 0,97 = 82 (neto vrednost proteina).

Znači, ukoliko je svarljivost veća, utoliko će biti više apsorbovanog i reteniranog, pa će mu i vrednost biti veća. Da li je to tako, može se utvrditi jedino preko ogleda i na osnovu visine prirasta.

Ishranbeni ogledi kao način određivanja vrednosti proteina. — Pored bilansa azota, može se i vrednost, odnosno efikasnost proteina u vezi s uzdržnim potrebama, utvrđivati potnoću naučno-praktičnih ogleda, kao što su grupni, periodski i sl. Kod takvih oheda upotrebljavaju se različiti proteini s nekim standardnim, na bazi postignutog prirasta i utrošenih količina hraniva. Za ovu vrstu ogleda u pravilu se koristi metodologija koju su razradili T. B. O s b o r n, L. B. M e n d e 1 i E. L. Ferry (1919) i drugi naučnici. Radi boljeg razumevanja navodimo u tab. 143. podatke koje je dobio T. S. G. Jones i Divine u ogledima sa mladim pacovima

Tab. 143. Kompariranje porasta kod pacova. Vrednost proteina

Izostavljeno iz prikaza

Izvor proteina Dnevno konzumirane hrane u g
Patentno brašno 278
Pšenično brašno, celo 342
Kikirikijevo brašno 419
Pamučno brašno 455
Sojino brašno 408
Obrano mleko u prahu 560
Izvor proteina Dnevni prirast u g
Patentno brašno 19
Pšenično brašno, celo 36
Kikirikijevo brašno 75
Pamučno brašno 85
Sojino brašno 87
Obrano mleko u prahu 141
Izvor proteina Dnevni prirast po 1 g konzum. proteina u g
Patentno brašno 0,75
Pšenično brašno, celo 1,15
Kikirikijevo brašno 1,95
Pamučno brašno 2,00
Sojino brašno 2,35
Obrano mleko u prahu 2,78

Rezultat, odnosno efikasnost, najbolje se vidi ako uporedimo postignute rezultate koji su dobijeni od i g konzumiranog proteina. Iz gornjih podataka vidimo da su najefikasniji bili proteini iz obranog mleka u prahu, a najmanje efikasni oni, iz patentnog brašna.

Kod ovih ispitivanja vrlo je korisno, ako su nadopunjeni sa rezultatima analiza klaničnih vrednosti, tj. analizom prirasta životinja u raznim periodima njihovog porasta.

Međutim, u vezi određivanja vrednosti proteina za porast na osnovu ishranbenih ogleda, mišljenja se razilaze, da li kod toga primeniti „ograničenu ishranu“ ili isharnu ,,ad libitum“. Do tah nesporazuma dolazi najviše, što se ne polazi od jedinstvenog gledišta ,,što se želi i šta je moguće postići na ovaj ili onaj način“. Fundamentalna istraživanja moraju počivati na tačno poznatim faktoriima i prema tome kod njih ima mesto ograničene, tačno poznata količina konzumiranih proteina (M i t c h e 11 i dr.).

Ocenjivanje vrednosti proteina na osnovu njihovog aminokiselinskog sastava. — Ovaj način svakako je jedan od najvažnijih za ocenu BVP, o čemu je bilo već ranije govora. Ukoliko proteini sadrže veći broj esenoijalnih aminokiselina, ukoliko su one količinski zastupljene, a uz to je što povoljniji njihov međusobni odnos, utoliko je BVP veća. Kod ovakvog načina određivanja BVP, nađeni aminokiselinski sastav hemiskom analizom, upoređuje se onda sa proteinima jajeta. Ukoliko se akavak sastav obroka potpunije slaže sa sastavom proteina jajeta, utoliko je BVP veća i obratno. Na taj način se dolazi do esecijalnog aminokiselinskog indeksa (EAKI). Poznavanje ovog indeksa omogućuje fabrikama stočne hrane i stočarima da nadopune u pravilnoj meri deficitarne materije. Ovo je moguće samo u tom slučaju, ako se protein, odnosno aminokiseline koje služe za nadopunu deficitarnosti apsorbuju i iskorišćavaju kao one u nedeficitarnom hranivu. Ukoliko to nije slučaj, onda obroci ili mešavine, nisu dovoljno dopunjeni. Primer za ovo mogu da pruže hraniva, koja su bila podvrgnuta višoj temperaituri. Njihovi proteini su oštećeni, pa im je BV manja, a samim tim snižena i efikasnost delovanja.

Napred je izneto nekoliko načina određivanja BVP. Svaki od njih ima svoje dobre i loše strane. Međutim, ako se vrednosti dobijene na više načina poklapaju, onda je dobijeni rezultat stvaran. Ukoliko to nije slučaj, tada se ogledi moraju ponoviti, ukoliko se stabističkim metodom ne može utvrditi vrednost rezultata jednog od navedenih ogleda. Zbog toga se ne može reći koji je od pomenutih načina najbolji. Ovo utoliko pre, što su dobijeni rezultati po jednom metodu podesniji za nauku, a drugi su podesniji za praksu ili obratno.

Upoređivanje proteina raznih hraniva. — BVP utvrđena na jednoj vrsti, ne mora da bude podesna za drugu vrstu. Prema tome, proteini jednog te istog hraniva imaju razičitu biološku efikasnost u ishrani pojedinih vrsta. Da bi se dobili što bolji podaci, neophodni su brojni ogledi s različitim hranivima i mešavinama, s različitim nivoom proteina, koji upoređeni s rezultatima dobijenim na standardnim hranivima, kao što su ona animalnog porekla, jesu najbolji putokaz u tom pravcu. Ni jedni te isti proteini kod iste vrste, ne moraju imati uvek isto delovanje. Tako npr. proteini nezagrevanog sojinog brašna imaju manju vrednost, nego oni gde je ono bilo prethodno zagrevano. Ili, proteini mekinja imaju veću biološku vrednost nego proteini endosperma, iako potiču iz istog zrna. Poznavanjem nedostataka u aminokiselinskom sastavu jednog hraniva može se isti ukloniti viškom koje sadrži neko drugo podesno hranivo. Pri tome ne treba zaboraviti da BVP ne zaviisi samo od aminokiselinskog sastava, nego i od drugih faktora, kao što su neke biogene materije. Tako je poslednjih godina dokazano da je biološka vrednost biljnih proteina znatno veća, ako se u obroku nalazi vitamin B12. Dodavanjem ovog poslednjeg, uz još neke druge supstance (npr. antibiotike) biljni proteini imaju skoro isto delovanje kao i animalni u ishrani nepreživara (svinja i živine.

Dopunsko delovanje proteina. — Kao što je napred spomenuto, BVP zavisi od raznih faktora, između ostalih, od kombinacija aminokiselinskog sastava, njihovog međuscbnog odnosa itd. To je i razlog što jedni te isiti proteini u raznim kombinacijama pokazuju veće bioiloško delovanje od onog što se očekuje, ono je veće. To se može videti iz rezultata M i t c h e 11-ovih ogleda kod ispitivanja biološke vrednosti proteina raznih hraniva i njihovih kombinacija. Tako npr. u tim ogledima BVP kukuruza bila je 61, a proteina mleka 85. Međutim, kod kombinacije ovih hraniva u odnosu 3 dela proteina kukuruza i jednog dela proteina mleka on nije dobio očekivanu biološku vrednost od 67, nego veću, ona je iznosila 76. Očekivana BVP vidi se iz sledeće šeme:

3 dela proteina kukuruza × 61 BVP = 183 BVP

1 deo proteina mleka × 85 BVP = 85 BVP

Ukupna BVP = 268
BVP proteina mešavine = 268 : 4 = 67

Provedeni ogledi pokazali su, kao što je rečeno, da proteini te mešavine imaju BVP = 76, a ne 67. Razlika između očekivane i ostvarene, a to je (76—67) = 9. Ova brojka 9 označava dopunsko delovanje dobijeno kod ovakve kombinacije. I mnogi drugi autori došli su takođe do dopunskog delovanja mešavine proteina, ali samo tamo, kad su učinjene takve kombinacije u pogledu aminokiselinskog sastava u kome su se međusobno dopunjavale. Ako to nije bio slučaj, dopunsko delovanje je izostalo. Tako su npr. H e r t i 5 t e e n b o c k dobili slično dopunsko delovanje kod su kombinovali kukuruz i lucerku, kukuruz i klanične otpatke. Ova dopunska delovanja zapažena su naročito tamo, gde su kombinovana biljna i animalna hraniva (B. H e g e s t e d, 1947), zatim neka animalna hraniva (krvno brašno) s drugim animalnim hranivima (ribljim brašnom) ili razna biljna hraniva (gramineje i leguminoze) itd. Dopunsko delovanje, koje zapaženo uglavnom kod monogastičnih životinjia, nije moglo biti konstatovano kod preživara. Razlog leži u tome, što mikrobi buraga vrše transformaciju proteina biljnog porekla. Na taj način se dobiju mikrobski proteini, čija biološka vrednost iznosi oko 60. Međutim, ta vrednost varira i zavisi od sastava i brojnosti mikroba. Ispitivanja W. C. E 11 i s a (1956) 1 drugih pokazala su, da se BKV kreće od 54—83. Prva vrednost je dobijena kad je želatin bio jedini protein, a druga kod krvnog brašna. Sve to pokazuje da biološka vrednost proteina sigurno zavisi od njihovog izvora, ali mikrobi u rumenu onemogućavaju, da se utvrdi BVP onakvih kakvi ustvari jesu, jer vrše njihovu transformaciju.

Pored mogućnosti da mikrobi promene biološku vrednost proteina, postoji i opasnot od delovanja temperature, što se događa ako se hrana kuva, pari i slično tretira, kao što je slučaj kod granuliranih ili peletiranja pomoću toplote. O mogućnosti oštećenja proteina hrane pomoću veće toplote, treba uvek voditi računa kod ovakvog načina pripreme. Tako npr. kod primene sušenja vrućim vazduhom gubici u BV su veći nego kod sušenja parenjem. To se vidi iz podataka iznetih u tab. 144. (cit. Maynard i Loosli, 1962).

Tab. 144. Uticaj raznog načina susenja ribljeg brašna na BVP

Izostavljeno iz prikaza

Način tretiranja
Svarljivost u %
Sušenje ribljeg brašna vrućim vazduhom 62
Sušenje ribljeg brašna parom 73
Način tretiranja
BVP
Sušenje ribljeg brašna vrućim vazduhom 71
Sušenje ribljeg brašna parom 77

Iz podataka iznetih u prednjoj tabeli vidi se, da je sušenjem ribljeg brašna parom, ne samo povećana njegova svarljivost, već je i BVP veća. Slična zapažanja su učinjena kod sušenja mleka i sporednih mlečnih proizvoda, kod uljanih prekrupa dobijenih putem ekstrakcije i ekspeliranjem.

Razlog umanjene svarljivosti i BVP treba tražiti u prvom redu u osetljivosti aminokiselina na višu temperaturu. Tako su ispitivanja pokazala da su naročito osetljive sledeće aminokiseline: lizin, arginin, triptofan i histidin. Tako oštećene supstance sporije se i teže vare. Glavni razlog izgleda da treba, prema Maynard-u i Loosli-u, tražiti u njihovom razaranju i onda u blokiranju amino grupa, pa su time smanjeni hidrolitički procesi, kao odgovarajući biohemijski procesi u vezi s formiranjem i delovanjem fermenata. Sve ovo može konačno da bude povezano sa suviše kratkim vremenom delovanja fermenata, kome su izvrgnuti proteini u digestivnom traktu, a to smanjuje njihovo varenje i apsorpciju. Zbog toga je neobično važno da se kod tretiranja različitih hraniva toplotom, vodi računa o dužini trajanja tog postupka, kao i o visini upotrebljene temperature.

Pored nepovoljnog delovanja većih temperatura na stvarljivost i BVP, one mogu da imaju u nekim slučajevima i pozitivno delovanje (ovde nećemo govoriti 0 njihovom negativnom delovanju na patogene i druge mikrobe), kao što je slučaj sa semenjem nekih leguminoza (soja, kikiriki). Usled delovanja veće temperature BV njihovih proteina se povećava, u odnosu na netretirana hraniva. Ovo se objašnjava time, što neko semenje leguminoza sadrži antifermente, koji inhibiraju delovanje tripsina, usled čega se smanjuje varenje proteina, a time apscrpcija aminokiselina. No pored antifermenata, neke leguminoze mogu da sadrže u svojim plodovima (zrno) toksične materije, kao što je „sojin“ u soji (I. E. Liener, 1953). Viša temperatura vrši detoksikaciju, isto onako, kao što se to događa sa glukonapinom repice, sinalbinom slačice, gosipolom u pamučnom brašnu itd. Sve ove toksične materije inaktiviše viša temperatura. Međutim, kod ovog treba imati u vidu, da pomenute inhibitorske i toksične materije nemaju podjednako delovanje kod svih vrsta domaćih životinja. Tako npr. BVP sirove soje kod preživara je ista, kao i one tretirane toplotom, ali to nije slučaj s pilićima. Oni ne treba da dobiju sirovu soju.

Utvrđivanje BVP nije prosta stvar. Ovo utoliko više, što se egzaktna ispitivanja vrše na laboratorijskim životinjama, u prvom redu na pacovu, a u poslednje vreme i sa mikrobima. Dobijeni rezultati ne mogu se odmah primeniti na druge vrste i za sva hraniva, čija je BVP ispitivana. Ima hraniva kod kojih se biološka vrednost utvrđena na pacovima skoro u potpunosti poklapa s onim, dobijenim na svinjama (B. H. S c h n e i d e r, 1932), psu i čoveku. Ovo je u prvom redu slučaj s hranivima animalnog porekla, kao i onda ako se radi o dijetalnoj ishrani. I tu se mogu uo&ti manje razlike, ali se one mogu da zanemare u odnosu na većinu rezultata, koji se poklapaju. Ova sličnost se objašnjava time, što sve pomenute vrste spadaju u sisare, čije sa građe i funkcije digestivnog trakta uveliko podudaraju. Ipak i u takvim slučajevima, rezultate dobijenih na pacovima treba proveriti u ishranbenim ogledima, s onom vrstom domaćih životinja u čijoj ishrani treba da se koristi neko hranivo ili mešavina.

Drugojačije stoji stvar s pticama, u prvom redu s njihovim podmilatkom (pilići, ćurići itd.). Ptice se razlikuju uveliko, ne samo po građi i po funkciji dilestivnog trakta, nego i po iskorišćavanju hranljivih materija. Zbog toga je potrebno, da se BVP, kao i drugi ishranbeni problemi, treba da proučavaju na pticama. To ne znači da se u svojoj osnovi rezultati dobijeni na pacovima ili s mikrobima, ne mogu da primene na njih, ali uvek posle prethodne provere, bez obzira da li se radi o hranivima animalnog ili vegetabilnog porekla.

Zbog većih ili manjih razlika u biologiji pojedinih vrsta, nemaju svi proteini jednaku BV ni unutar pojedinih vrsta. Potrebe u proteinima i njihova biološka vrednost za pojedine kategorije i vrste, može biti više ili manje različita. Te razlike mogu se uočiti i iz podataka, koji su prikazani u sledećoj tabeli 145.

Tab. 145. BVP kod mladih i starih pacova i kod čoveka (po M i t c h e ll-u i J. R. B e a d 1 e s-u, 1950)

Izostavljeno iz prikaza

Vrsta proteina
Pacovi u porastu
Kikirikijeva uljana prekrupa 54
Albumin jajeta 97
Mišići govečeta 76
Pšenični gluten 40
Kazein 69
Vrsta proteina
Odrasli pacovi
Kikirikijeva uljana prekrupa 46
Albumin jajeta 94
Mišići govečeta 69
Pšenični gluten 65
Kazein 51
Vrsta proteina
Odrastao čovek
Kikirikijeva uljana prekrupa 56
Albumin jajeta 91
Mišići govečeta 67
Pšenični gluten 42
Kazein 56

Iz ovih podataka proizilazi prilična razlika, ne samo između pojedinih vrsta, nego i kategorija. Ukoliko je biološka vrednost proteina veća, tj. ukoliko više sadrže neophodniih aminokiselina, utoliko je manja razlika i obratno. Isto tako zapažaju se veće razlike u proteinima ako ne potiču od cele biljke i celog semena ili celog organizma. Te značajnije razlike, kao što je slučaj s pšeničnim glutenom, treba tražiti u većoj deficitarnosti neke od esencijalnih aminokiselina, a naročito onih koje sadrže sumpor i koje su neophodne ne samo za uzdržne potrebe, nego i za porast.

Faktori od kojih zavisi proteinska potreba za porast. — U svim ishrambenim standardima u potrebama za porast u pravilu su uključene i uzdržne potrebe. Uzdržne potrebe zavise u prvom redu od žive vage, a one za porast od količine proteina u prirastu. Sa starošću se one prve postepeno stabilizuju, ostaju konstantne, a ove druge se smanjuju, sve dok sa završenim porastom ne ostanu samo ove prve. Potrebe su predviđene u dnevnim količinama. One su utoliko već, ukoliko su veće količine telesnih proteina, koji se svakodnevno sintetizuju i ukoliko je veća živa vaga. One su izražene na razne načine. U SAD u preporukama NRC izražene su u % od suve materije obroka, na osnovu žive vage i dnevnog prirasta; u preporukama SSSR one se određuju na osnovu zobenih jedinica; u zapadnoevropskim državama u pravilu na bazi žive vage i prirasta. Standardi ili preporuke izrađeni su na osnovu laboratorijskih i aplikativnih ogleda, na osnovu mnogih hemijskih analiza prirasta i provere dobijenih rezultata u praksi. Ta ispitivanja nisu završena, na njima se dalje radi. Dobijene cifre pretstavljaju prosečnu vrednost orijentacione prirode i putokaz su praktičnoj ishrani, koju treba prilagoditi određenim uslovima.

Pored same životinje i njenog uticaja na visinu proteinskih potreba, one zavise od biološke vrednosti proteina i svega onoga što deluje povoljno ili nepiovoljno na tu BVP. Ukoliko obrok sadrži suviše visok rdvo proteina, njihova BV se umanjuje. Slično je i sa nesrazmernom kaloričkom vrednosti obroka i njegovim sadržajem mineralnih materija i vitamina.

Proteinske potrebe za porast vune. — Bez obzira da li se radi o podmlatku ili o odraslim ovcama, sve životinje imaju stalnu potrebu u proteinima, koji su neophodni za porast vune, jer ona stalno raste, zavisno od rase, životnog doba i drugih unutrašnjih i spoljašnjih faktora.

Kod određivanja potreba ovaca za izgradnju vune, polazi se uvek od njene kolioine i sastava. Ima ovaca koje kod nas naju ispod i kg, a ima ih koje daju u proseku i preko 5 kg vune i više. Jagnjad, šiljezad i drugi podmladak, koij raste, daju manje količine vune, u odnosu na odrasle. No bez obzira o kojoj se kategoriji radi, porast vune zavisi pored doba, još i od druga dva osnovna faktora, a to su nasleđe i ishrana. U ovom poglavlju govorićemo samo o uticaju ishrane.

Kod određivanja potreba u proteinima, kao osnovnoj materiji vune, pored proizvedenih količina, koje zavise u velikoj meri od nasleđa i individualnosti životinja, važno je poznavanj sastava vune. Prema I. S. P o p o v-u (1957) merino vuna se sastoji od oko:

30% čistih vunskih niti
33% masnog znoja topivog u vodi
9% masnog znoja netopivog u vodi
27% nečistoće i
11% ostalog.

Vuna očišćena u laboratoriji od svih nečistoća sadrži oko 14% nevunskih materija (10—12% vode, 1,5% masti i 0,5% mineralnih materija) i oko 86% proteinskih materija. Proteinske materije čine keratini. Ovi keratini se sastoje od čitavog niza aminokiselina, među kojima dominira cistin (ima ga 10 puta više nego u mišićima i zbog toga treba o njemu voditi naročito računa u ishrani ovaca) i tirozin. Obe ove aminokiseline sadrže sumpor. Pored cistina i tirozina, u proteinima vune dolaze i druge aminokiseline, kao što su: histidin, lizin, arginin, triptofan, fenilalanin i glikokol, ali u manjim količinama u odnosu na prve dve. Cistin i tirozin mogu u izvesnoj mri da zamen metionin, koji takođe sadrži sumpor. On služi kao donator (davalac) metilne grupe (CHs) i sulfohidrilne grupe (SH), koje služe za izgradnju proteinskog molekula, u prvom redu preko cistina. Od metionina se može da dobije oistin, ali od ovog poslednjeg ne može da nastane onaj prvi.

Pošto vuna sadrži znatne količine sumpora, to za snabdevanje životinja ovim elementom služe u prvom redu one aminokiseline koje sadrže sumpor u svom molekulu, a možda i druga organska i neorganska jedinjenja. Dakako da pri tome veliku ulogu igra mikrobiološki rad u rumenu ovih životinja.

Prema podacima I. S. P o p o v a (1957) deficitama ishrana ovaca može da umanji proizvodnju vune za oko 20—25% i da smanji fizička svojstva za oko 20%. Kako vuna raste preko cele godine i kako je glavna sirovinska materija za njenu izgradnju protein, to je neophodno da ovce obezbedimo istim kroz to vreme. Za određivanje proizvodnih potreba, moramo poznavati ukupnu količinu vune, koju ovca daje u toku jedne godine, sastav vune, u ovom slučaju, u odnosu na protein. Ako ukrpnu koiičinu vune, dobijenu kod jednogodišnjeg šišanja podelimo sa 365 dana, onda se dobija dnevni prirast. Tako ovca koja daje godišnje oko 5 kg neprane vunez ima dnevni prirast oko 14—15 g ili oko 4—4,5 g čistih vunskih vlakanaca. Ova vlakanca sadrže oko 3,5—4,0 g proteina. To znači da bi ovca trebalo da dabije u takvom slučaju, pored uzdržnih potreba, u svakodnevnom obroku još po 3,5—4 g proteina, kada bi ih koristila 100%. Međutim, pošto to nije slučaj, ovu količinu bi trebalo povećati za onoliko, koliko je iskorišćavanej proteina niže od 100%. U konkretnom slučaju trebalo bi da ovca dobije za proizvodnju 14—15 g vune dnevno, oko 4,2—6 g svarljivih proteina. Tako izračunate vrednosti treba proveriti u odgovarajućim ogledima.

Pored potrebe za porast vune, pomladak treba potrebne količine hranljivih i dodatnih materija za povećanje svoje biomase.

Potrebe mineralnih materija. — Pored potreba za održavanje osnovnih životnih funkcija, mlade životinje trebaju adekvatne količine minerainih elemenata za porast tkiva, u prvom redu koštanog. O ovim elementima bilo je govora u ranijem poglavlju 0 mineralnim materijama.

Iako se mineralne matenije nalaze u sklopu svih telesnih tkiva, ipak ih najviše ima u kosturu. Prema brojnim ispitivanjima može se utvrditi da na mineralne materije u organizmu podmlatka otpada oko 3—4%, a u samim kostima ima ih oko 26%. Od miineralnih elemenata koji se nalaze u sastavu koštanog pepela na Ca otpada oko 36%, a na P oko 17%. Zbog tako velike količine Ca i P, koji se nalaze kao strukturni materijal kostiju ili kao rezervne materije, daleko prevazilaze ostale elemente. Zbog toga je potrebno da se njihove potrebe kod podmlatka rasmotre odvojeno od drugih elemenata, ali u zajednici s njihovim katalizatorom, sa vitaminom D. To ne umanjuje značaj drugih elemenata.

Kalcijum, fosfor i vitamin D. — Ispitivanja koja se vrše, odnose se ne samo na utvrđivanje njihove potrebe, nego isto tako i njihove uloge, međusobnog odnosa i povezanosti u organizmu. Potpuno je razumljivo da to nije istovetno kod svih vrsta, kod kojih postoje različite potrebe i među tim supstancama moraju da vladajur različiti odnosi. Ovo dolazi otuda, što na njihovo iskorišćavanje deluju različiti faktori, unutrašnji i spoljašnji. Nije dovoljno da smo upoznati sa potrebama jednog elementa, već ih treba da poznajemo i za druge, pa najzad i za vitamin D. Istina, ispitivanja se mogu vršiti samo sa jednim, ali isto tako treba vršiti i kombinovanija ispitivanja. Poteškoća leži u torne, što se domaće životinje u praktičnim uslovima hrane u pravilu prirodnim hranivima, koja sadrže sad veće, sad manje količine Ca, P kao i vitamina D. U takvim uslovima prosto nije moguće isključiti delovanje jednog od njih. To znači, da minimalne vrednosti utvrđene na taj način treba povećati u praktičnim uslovima ishrane.

Retenirani Ca i P služe u prvom redu za izgradnju kostura, kao i za potrebe mekog tkiva, a višak će se deponovati u njima ili će se izbaciti iz organizma. Od oba ova elementa Ca dominira u izgradnji kostura, a P u izgradnji rnekog tkiva. Van svake je sumnje da se uloga Ca i P ovim ne ograničava, jer oni ne samo da utiču na porast, kako je to napomenuto, nego i na apetit, zdravstveno stanje itd. Zbog toga je vrlo važno da znamo kolike su potrebe podmlatka raznih vrsta u najvažnijim periodima njihovog porasta, zatim kojim metodima se to može da utvrdi i kojim merama da izmeri.

Kao što će se iz daljeg izlaganja videti, kod određivanja potreba Ca i P koriste se skoro isti metodi kao što je to slučaj kod određivanja energetskih i proteinskih potreba. Dok se rezultat delovanja energetskog i proteinskog sadržaja obroka može sagledati na osnovu povećanja žive vage i dimenzija tela, dotle to nije slučaj za Ca, P i druge elemente. Nepravilna, a naročito deficitarna ishrana u pogledu Ca, P i vitamina D može se manifestovati preko raznih bolesnih pojava (rahitis). Ako takvo stanje nastupi, onda je obično kasno, jer su se odigrale takve promene u anatomsko-histološkoj strukturi, koje se u pravilu ne mogu više korigovati. Znači, od adekvatnih količina ovih elemenata se kod nekih vrsta vitaminski dodaci mogu davati životinjama kao zasebne mešavine. S praktičkog stanovišta čini nam se da to komplikuje stvar. Pored naučnih ustanova, koje su se bavile problematikom potreba podmlatka, po tom pitanju su mnogo učinile fabrike stočne hrane, kako bi proizvele što kvalitetnije mešavine, na što ih je prisiljavala međusobna konkurencija. Ispitivanja na oba sektora utvrdila su da naročitu pažnju treba posvetiti tijaminu, nikotinamidu, triptofanu, pantotenskoj kiselini i nijacinu. Kod sastavljanja obroka ili mešavina, potrebno je poznavanje hraniva i njihov sadržaj ovog vitamina. Ako to znamo, onda se deficiti mogu otkloniti, usaglašavajući ihi preporukama koje je razradio NRC. Tako npr. ako podmladak dobija dovoljne količine animalnih hraniva, nije potreban vitamin B12. Međutim, ako su mešavine sastavljene od biljnih hraniva, a proteini od biljnih proteina, onda je uz antibiotike neophodno dodavanje i vitamina B12.

Vitaminske mešavine ili vitaminski premiksi. — U cilju što jednostavnijed sastavljanja obroka ili kompletnih mešavina za podmladak (prestartera, startera, finišera) proizvode se vitaminski premiksi za pojedine vrste. U ovim premiksima u pravilu se nalaze potrebne količine vitamina A, D i B kompleksa.

Kratak pregled osnovnih karakteristika u ishrani podmlatka. Novorođene (sisari) i izležene (ptice) životinje, koje su se normalno razvile za vreme embrionalnog, odnosno fetalnog života, irnaju dobru sposobnost da se brzo adaptiraju novim životnim uslovima. Taj uspeh zavisi u prvom redu od nasleđenih osnova, a zatim od ishrane i držanja.

Za vreme uteralnog života plod sisara dobija hranljive materije i kiseonik iz krvi majke, a ptice iz rezervi u jajetu. Sa porođajem prestaje veza ishrane između ploda i majke putem krvi i mladunče mora da stavi u pogon mehanizam za disanje, termoregu’laciju, varenje, nervni sistem itd., što neminovno vodi do pojačanog metabolizma. Ta adaptacija nastupa kod ptica onim momentom čim ptiče prokljuvi Ijusku i čim se ispili iz jajeta. Dakako da između podmlatka sisara i ptica od prvog momenta samostalnog života postoje velike razlike, naročito u pogledu ishrane. Tako na pr. mladunče sisara upućeno je u pravilu prvih dana na mleko majke, a ptiče može već od prvog dana da konzumira i zrnatu ili sličnu hranu. Pomenuti intenzivan metabolizam organizma ima velike potrebe za gradivnim i funkcionalnim materijama. Pošto prvih dana postembrionalnog života organi za varenje ne funkcionišu kao kod životinja iste vrste koja je završila svoj porast, to treba voditi računa o ishrani. U to vreme hrana mora biti koncentrovanija, lakše .svarljiva i biološki puno vredna. Tim zahtevima najbolje odgovara mleko majke (mlezivo i normalno mleko). Ono je bogato punovrednim proteinima, mineralnim materijama i vitaminima, a sadrži imunogene i laksativne supstance. Hranljive materije mleka lako se vaire i dobro iskorišćavaju.

U savremenom stočarstvu sve više se skraćuje period sisanja iz više razloga kao što su: ušteda u mleku (krave muzare) i povećanje plodnosti (krmače) a koristi se zamena mleka, odnosno prestarteri. Ovi prestarteri treba da su po sastavu i biološkoj vrednosti što sličniji normalnom mleku, kako u pogledu proteina, tako isto mineralnih materija i vitamina. Pošto mladunčad u početku postuteralnog života ne raspolaže s potrebnim aktivnim imunitetom, to ova hraniva treba da sadrže i zaštitne materije, naročito tamo gde su lošiji zoohigijenski uslovi.

Pošto su prestarteri skupe hranive mešavine, to njihovu upotrebu i treba svesti na što je moguće kraći vremenski period i što pre koristiti jednostavnije i jevtinije mešavine (startere i grovere) kao i kabasta hraniva kod herbivora. Čim je digestivan trakt podmlatka adaptiran u tolikoj meri da koristi najmanje sa 80% normalna hraniva ili mešavine kao i odrasle životinje iste vrste, treba ih koristiti koliko je moguće više. Pri tome treba voditi računa da porast, kako kod remontnog tako i tovnog materijala teče normalno i da se što pre okonča. Kod toga treba imati na umu da ishrana bude što ekonomičnija.

7.7. Ishrana domaćih životinja u tovu

Tov ima za cilj da se poveća količina mesa u telu životinja koje su namenjene klanju i da se popravi njegov kvalitet. Ovo je važno .zbog toga, što meso kao hrana igra veoma važnu ulogu u ishrani Ijudi. Kvalitetnije meso, pored veće kaloričke vrednosti, bogato je u lako svarljivim i punovrednim proteinima, gvožđu, fosforu i vitaminima (naročito tiaminu, riboflavinu i nikotinskoj kiselini).

Meso u širem smislu reči delimo na krtinu, a to je uglavnom muskulatura i na mast. Mast se nalazi u ćelijama vezivnog tkiva, koji sadrži, već prema stanju utovljenosti, 76—93% masti, a samo oko 2—4% proteina. Krtina ili pravo meso, sastoji se pretežno od mišićnog tkiva. Pored mišićnih vlakanaca u njemu se nalaze krvni i limfni sudovi, nervi i druge proteinske materije. U krtini se na’laze manje količine masti, oko 1—6% a raspoređena je između pojedinih mišićnih niti ili mišićnih snopića. To su rezervne masti.

Odnos između krtog mesa i masti u organizmu životinje jako varira i zavisi od vrste, doba i stepena ugojenosti. U sledećoj tabeli prikazan je sastav mesa pojedinih vrsta u vezi njegove kaloričke vrednosti.

Tab. 148. Sadržaj proteina, mineralnih materija i vitamina u mesu različitih vrsta (po Popovu)

Izostavljeno iz prikaza

U mesu od 1000 Kalorija bilo je
Proteina
Ca P
Vitamin A IJ
Vitamin D IJ
Tiamina mg
Riboflavina mg
Nikotinske kiseline mg
Meso prema vrstama životinja
Meso kokoši
Meso govečeta
Meso ovce
Meso svinjčeta
Mleko

Porast i tov. — Za proizvodnju mesa (u širem smislu reči) koriste se dva životna procesa, porast i tovljenje. Za vreme porasta, koji je svojstven samo mladim životinjama, o čemu je bilo reči u odgovarajućem poglavlju, izgrađuje se u prvom redu biomasa, čija je najznačajnija komponenta mišićno tkivo, a ukoliko je ishrana obilnija, onda se deponuje i mast. Ovaj poslednji proces u stvari je pravo tovljenje. Oba ova procesa teško je odvojiti jedan od drugoga kod mladih životinja, iako se odgovarajućom ishranom može forsirati pojačana izgradnja mišićnog tkiva ili jače deponovanje masti. Kod potpuno odraslih životinja u tovu, ne može se povećati muskulatura, već se kod tovljenja uglavnom deponuje mast.

Sposobnost životinja da višak hranljivih materija transformišu u maist zavisi od regulatornog mehanizma tela, koji je uslovljen nasleđem, životnim dobom i spoljnim faktorima. Ćelije (fibrociti) vezivnog tkiva služe kao osnova gde se deponuje mast. Pošto je mast odložena u fibrocitima, oni postaju masne ćelije. Glavni siastavni deo masnog vezivnog tkiva kod utovljenih životinja čini mast 76—93%, dok na protein otpada svega 2—4%. Konstitucijsku sposobnost tkiva da deponuje mast reguliše centralni nervni sistem, kao i funkcija endokrinih žlezda (tireoidea, hipofiza, polne žlezde, itd.). laiko se deponovana mast nalazi po celom organizmu, ipak svaka vrsta domaćih životinja ima svoje karakteristične mesne depoe, kao što je npr. potkožno tkivo kod svinjčeta (slanina), okolina bubrega i grudne kosti kod preživara itd.

Rezervna mast u depoima nalazi se u dinamičnom stanju. Ona se staino obnavlja na račun masti transformisanih iz organskih materija da bi se nadoknadio mobiliisani deo, koji je utrošen u organizmu za njegove potrebe. Kod obilne ishrane ovo kretanje masti ne prestaje ali je utrošak manji od deponovanja, zbog čega se količina rezervne masti stalno povećava. Kod nedovoljne ishrane trošenje masti iz depoi je veće od sinteze, pa se radi toga rezerva smanjuje.

Danas u savremenom i intenzivnom stočarstvu sve više dominira tov mladih životinja, pri čemu se koriste oba životna procesa, porast i tovljenje, a retko se primenjuje tov odraslih životinja. Ovo poslednje vrše individualni tovljači, a na društvenom sektoru se tove odrasla grla samo onda, kad se izluče iz priploda a nalaze se u lošoj kondiciji.

Prednosti tova mladih životinja su višestruke, jer se dobija ukusnije i kvalitetnije meso, troši se manja količina hrane za jedinicu prirasta, tov se brže završava, pa je u pravilu ekonomičniji, u prirastu ima više krtine nego masti, pa je zbog toga zdravije, itd.

Promene u telu životinja u tovu. — Bez obzira koja se vrsta životinja tovi, u njihovim organizmima odigravaju se promene koje su zajedničke svima -njima, kao što su hemijski sastav, raspored masti, povećanje količine masti, povećanje klane težine i povećanje % mesa podesnog za jelo.

Promene u hemijskom sastavu organizma. Kod tova mladih životinja povećava se količina proteina i masti, a snizuje količina vode. Ko

Grafikon 13. Promene u sastavu organizma mladog svinjčeta u tovu

Izostavljeno iz prikaza

Iz ovog grafikona se vidi kako se tokom tova smanjuje sadržaj vode od 60 i više °/o na 35% i manje, prvenstveno na račun masti. Istovremeno je, što je potpuno razumljivo, porasla kalorička vrednost od 2800 na 5800 kgcalorija i više.

Promene u rasporedu masti. Rezervna mast se nagomilava u potkožnom tkivu, trbušnoj duplji i između mišićnih vlakana. Pošto je mast različito raspoređena u organizmu, to je različita kalorička vrednost pojedinih delova tela. Kod mršavih životinja ta razlika je neznatna, a kod utovljenih ona je znatna, što se može videti iz sledećih podataka iznetih u tabeli 149.

Tab. 140. Količina masti u % mehanički odvojena od raznih delova tela mršavih i ugojenih životinja

Izostavljeno iz prikaza

Stepen ugojenosti Vrat
Mršava životinja 4
Utovljena životinja 35
Stepen ugojenosti Grudi
Mršava životinja 4
Utovljena životinja 37
Stepen ugojenosti Bok
Mršava životinja 6
Utovljena životinja 48
Stepen ugojenosti File
Mršava životinja 8
Utovljena životinja 44
Stepen ugojenosti Nadimljena šunka
Mršava životinja 4
Utovljena životinja 20

Promene u sadržaju masti u mišićnom tkivu. Za vreme tova pored deponovanja masti na karakterističnim mestima za tu vrstu, mast se odlaže u većem ili manjem % između mišićnih vlakanaca i mišićnih snopića. Usled toga, meso ima u preseku marmoriran izgled, a u isto vreme poboljšan mu je ukus, sočnost i hranljivost.

Mast mišićnog tkiva upliviše na njegovu boju i zbijenost mišićnih vlakanaca, doprinosi njegovoj sposobnosti čuvanja na niskim temperaturama kao i podesnosti za izradu konzervi. Premasna i prekrta mesa nisu podesna za izradu konzervi, niti daju lepo pečenje.

Povećanje težine. Tovljenjem se povećava ne samo živa težina, nego i klana, a smanjuje kalo. Ukoliko je životinja bolje utovljena, utoliko je klana težina veća, a kalo manji. To se može videti i iz podataka iznetih u sledećoj tabeli.

Živa vaga kg
Mršavo june 450
Posle 5 meseca tova 540
Povećanje u % 20
Klana težina %
Mršavo june 45
Posle 5 meseca tova 54
Povećanje u % —
Težina tela sa lojem kg
Mršavo june 202
Posle 5 meseca tova 292
Povećanje u % 45

Tab. 150. Rezultati tova junadi

Izostavljeno iz prikaza

Iz prednje tabele se vidi da se tovom povećava klana težina, dobija se u kvalitetu.

Povećanje % masti podesnog za jelo. Na grafikonu br. 14. prikazano je povećanje u % mesa podesnog za jelo, mršavog mesa, loja i kostiju. Ovi podaci odnose se na polutku utovljenog jednogodišnjeg juneta.

Grafikon 14. Promena u pogledu kvaliteta raznih vrsta mesa utovljenog jednogodišnjeg svinjčeta

Izostavljeno iz prikaza

Potrebe životinja u tovu. — Kod tova mladih životinja zadatak se sastoji u tome da se istovremeno postigne odgovarajući porast i utovljenost životinje. O potrebama životinja u porastu govoreno je u odgovarajućem poglavlju. Međutim, pošto se radi i o procesu tovljenja, onda treba povećati kako opštu hranljivu vrednost obroka, tako i njegov sadržaj u hranljivim materijama. Ovo povećanje je različito, već prema tome o kojoj vrsti tova se radi. Ukoliko je tov intenzivniji, utoliko su potrebe veće i obratno.

Kod tova odraslih životinja cilj se sastoji u tome, da se dobiju što veće količine masti i da se popravi uopšte kvalitet mesa potrebnog za jelo. Veličina tih potreba zavisi od sposobnosti životinje da višak hranljivih materija transformiše u mast pošto je podmirila svoje uzdržne potrebe. U praksi se ta sposobnost meri prirastom i njegovim sastavom.

Sastav prirasta životinja u tovu. U cilju utvrđivanja sastava prirasta životinja koje se tove primenjuje se metod klanja kontrolnih životinja ili bilans materija. Na osnovu takvog ispitivanja utvrđuje se prosečan prirast i njegov sastav.

Kod tova mladih životinja veličina prirasta i njegov sastav se menja prema njihovom životnom dobu i stepenu ugojenosti. U cilju što bolje ilustracije promena koje se odigravaju u toku tova iznosimo podatke (po Popovu) rezultata tova muškog podmlatka goveda.

Sastav prirasta
Doba
Do 2 meseca
Od 3—6 meseci
Od 9 do 19 meseci
Od 24 do 3+ meseci
Od 40 do 43 reeseci
Voda
Mast
Protein
Kalorija u 1 kg

Tah. 151. Sastav prirasta muškog podmlatka goveda

Izostavljeno iz prikaza

Kod teleta do 2 meseca prirast se sastoji najvećim delom iz vode (60—70%), dok na proteine i mast otpada oko 33%. Posle toga naglo se povećava sadržaj proteina i masti, a opada količina vode. Sa povećanjem organskih materija, u prvom redu masti, povećava se kalorička vrednost prirasta. Međutim, ta kalorička vrednost kod tova junadi retko prelazi 5000 kcal/kg, dok kod tova odraslih goveda kalorička vrednost može da pređe 8500 kcal/kg.

Prosečan sastav prirasta odraslih životinja pojedinih vrsta domaćih životinja prikazan je u sledećoj tabeli:

Vrsta životinja Voda %
Pepeo %
Protein %
Mast %
Kalorična vrednost 1 kg prirasta
Goveče
Ovca
Svinja

Tab. 152. Prosečan sastav prirasta odraslih životinja u tovu (po Popovu)

Izostavljeno iz prikaza

Kao što se vidi iz podataka iznetih u prednjoj tabeli, oko 2/4 do 3/4 prirasta otpada na mast. Od ukupne količine organskih materija prirasta oko 90% čini mast, a 6—7% proteini. lako na proteine otpada mali %, ipak treba količinu uzdržnih potreba u toj materiji povećati, jer se oni troše za ižgradnju proteinskih delova novih masnih ćelija za obnovu dotrajalog epidermnog tkiva, kao i za potrebe izgradnje proteinskog dela hormona, fermenata i drugih materija.

Izvori za izgradnju masti. O izvorima za izgradnju proteina i masti bilo je reči u poglavlju o ishrani životinja u porastu. Te potrebe odnosile su se uglavnom na remontni podmladak. Kod podmlatka u tovu razlika postoji samo u većim količinama. Kod tova odraslih životinja nije tako. Proteinske potrebe su neznatno veće od uzdržnih, a energetske, ili bolje rečeno njenih osnovnih izvora, a to su C-hidrati i masti, su velike.

Mnogobrojni ogledi pokazali -su da mast kod životinja u tovu nastaje od proteina, masti i C-hidrata hrane. Među njima najvažniju ulogu igraju C-hidrati.

Do pre nekih 80 godina naučnicima nije bilo jasno iz kojih izvora organizam sintetizuje telesne masti. Godine 1883. dokazao je N. P. Čirvinski da se za sintizu masti mogu uspešno koristiti C-hidrati uz proteine i masti hraniva. Da to dokaže imenovani se služio metodom kontrolnih životinja. Oglede je vršio sa svinjama. Na početku i po završetku ogleda zaklao je izvestan broj životinja da bi ustanovio početno i konačno stanje hemijskog sastava životinja. Na osnovu tog sastava izračunao je koliko je u organizmu sintetizovano proteina i masti. U pripremnom periodu ogleda svinje su dobijale ječam, a u oglednom skrob i šećer. Na osnovu hemijskog sastava organizma izračunao je koliko je u njemu izgrađeno proteina i masti. Ove količine prikazane su u sledećoj tabeli:

Tab. 153. Hemijski sastav organizma prasadi (prema Popovu)

Izostavljeno iz prikaza

Prase br. 1
Prase br. 2
Proteina i masti
Telo posle tova
Telo pre tova
Za vreme tova izgrađeno
Svareno iz obroka
Sintetizovana mast
Iz svarenog proteina izgrađeno
Iz produkata razgrađenih proteina izgrađeno masti
Izgrađeno iz C-hidrata

Podaci izneti u prednjoj tabeli pokazuju da je od proteina i masti hrane dobijeno 60—50% -telesnih ma-sti, dok je preostalih 40—50% moglo nastati samo iz C-hidrata. Pravilnost koja je utvrđena na svinjama u pogledu transformisanja u telesne masti, važe i za druge vrste domaćih životinja.

Pre nego što je utvrđeno da o-d C-hidrata hrane mogu da nastanu telesne masti, pitanje i-skorišćavanja proteina u istu svrhu bilo je predmet dugih istraživanja. Tako se u to vreme smatralo da telesne masti m-ogu nastati samo iz proteina i masti hrane, pa je stara praksa na tome i počivala. Potpuno je razumljivo da je to izazvalo z-načajne gubitke u tovu životinja za ona imanja koja su se pridržavala toga mišljenja.

Docnije, takvo stanovište bilo je podvrgnuto oštroj kritici čitavog niza fiziologa koji su ukazivali na nedostatke takvog tvrđenja. Nova istraživanja koja su bila provedena da bi se raščistilo to pitanje potvrdila su netačnost onog prvog stanovišta. Među istraživačima koji su radili na tome problemu vidno mesto pripada E. A. B o gdanov-u. On je postavio šemu ogleda, slično kao i Čirvinski. U tovu, prasad je dobijala obroke vrlo bogate u proteinima (mesno brašno + kazein), ali je od njih mogla izgraditi samo 20% telesnih masti.

Da masti mogu nastati i iz proteina hrane dokazali su i biohemičari, ali se oni moraju prethodno razgraditi na aminokiseline i ove dezaminirati. Njihov azotni deo izbacuje se iz organizma preko bubrega, a neazotni deo transformiše se u šećere od kojih se sintetizuje telesna mast. No, iiako od proteina hrane mogu nastati telesne masti, ove materije u tom pogledu nemaju preimućstva nad C-hidraitima. Tako je utvrđeno da se od ukupne količine skroba koristi oko 56%, a od lepka 48% (za oko 8% manje za izgradnju masti).

Isto tako treba istaći da ne postoji sumnja u to da od masti hrane mogu nastati telesne masti. Ogledi sa govečetom i svinjama pokazali su da se od 100 g svarljivih masti u prvom slučaju dobija oko 60 g, a u drugom slučaju od 90—95 g telesnih masti. Iz ovog se vidi da kod preživara mast hrane ima manji značaj, nego kod svinja i drugih monograstričnih životinja u pogledu izgradnje telesne masti. Međutim, iako je to tako, ipak se u tovu svih vrsta domaćih životinja, kako podmladka, tako i odraslih, koriste u prvom redu hraniva bogata u C-hidratima, jer su ona jeftinija od masti.

Količina masti koja se može sintetizovati u telu domaćih životinja iz različitih hranJjivih materija prikazana je u sledećoj tabeli:

Tab. 154. Iz 100 g svarljivih materija dobija se masti u gramima (prema Popovu)

Izostavljeno iz prikaza

Vrste životinja
Skrob
Celuloza šećer
Protein
Mast
Goveče
Svinjče
Ovca
Kunić
Kokoš

Upliv masti hrane na kvalitet telesnih masti. — Masti koje se od njenih razlikuju po hemijskom sastavuu fizičkim svojstvima. U tab. 155 prikazana su svojstva masti različitih domaćih životinja.

Tab. 155. Svojstva masta domaćih životinja

Izostavljeno iz prikaza

Vrste masti
Temperatura topljenja
Temperatura očvršćavanja
Broj saponifikacije
Jodni broj
Goveđi loj
Ovčiji loj
Svinjska mast
Guščija mast

Kod manjih količina masti u hrani, životinjski organizam ih potpuno transformiše u sopstvene masti, koje su karakteristične za tu vrstu. Kod životinja sa jednostavnim želucem ta transformacija počinje već posle apsorbovanja u ćdijama crevnog epitela i produžava se sve dok se masti ne deponuju. Pri tome se odabiraju jedne masne kisthne, koje će ostati od drugih, koje će oksidisati. Transformacija masti hrane kod preživara počinje u buragu gde se vrši prvo hidroliza nezasićenih masnih kiselina (oleinske, linolenske i linolne) i izgrađuje stearinska kiselina. Hidrolizi su podvrgnute i s’obodne masne kiseline i njihovi trigliceridi. One masne kiseline koje apsorbuje epitel buraga neprekidno se transformišu, sve do mesta deponovanja.

Ukoliko životinja dobije sa hranom veće količine masti, njen organizam nije u stanju da transformiše celokupnu količinu u svoje specifične masti, pošto je njegovo delovanje u tom pogledu ograničeno. U takvom slučaju masti hrane zadrže svoje karakteristike i u organizmu životinje, pa time negativno utiču na kvalitet životinjskih masti. To dokazuju ogledi izvršeni sa prasadimi hranjenih lanenim uljem, gcveđim lojem i kokosovom masti. U prvom slučaju mast je bila tamnije boje, niske tačke topljenja i visokog jodnog broja, slično kao što ima i laneno ulje. U drugom slučaju svinjska mast je ličila na goveđi loj po boji, ukusu i tvrdoći. U trećem slučaju, prasad hranzena kokosovom masti dala je slaninu sa svim karakteristikama svinj.ske masti. Razlog leži u tome, što je kokosova mast po svom hemijskom sastavu najsličnija svinjskoj masti, dok ostale (laneno ulje i goveđi loj) nisu imalc sve neophodne masne kiseline za sintezu tipične svinjske masti.

Sl. 32. Pod uticajem hrane svinjska mast je čvrsta, polučvrsta i uliasta (po O. G. Hankins-u, 1928)

Izostavljeno iz prikaza

Slično kao što masti deluju na svojstva životinjskih masti, deluju i masti hrane na kvalitet telesnih proteina i masti. Tipičan primer za ovo može da nam pruži ječam i kukuruz kao osnovna hraniva u tovu svinja za proizvodnju bekona. Poznato je da ječam daje najkva’litetniji bekon. Međutim, u reonima kukuruza koji daje daleko veće prinose po jedinioi površine, tovljači nastoje da ga koriste koliko je god moguće više, jer time mogu da dobiju ekonomičniji obrok. Dakako da se postavilo pitanje kako kukuruz utiče na kvalitet bekona. U tu svrhu provedeni su odgovarajući ogledi i kod nas. Prema ispitivanjima D. V u k o v i ć-a sastav obroka u odnosu na ječam i kukuruz prikazan je u sledećoj tabeli:

Tab. 156. Sastav hrane u oglednom periodu po grupama. u %

Izostavljeno iz prikaza

Hranivo
Dc-punska mešavina
Osnovna hraniva:
Ječmena prekrupa
Kukuruzna prekrupa

Iz podataka prednje tabele se vidi da je razlika u ishrani između pojedinih grupa b-ila samo u osnovnim hranivlma; ječmu 1 kukuruzu čije su se količine kretale od io, odnosno 15% do 85%. Rezultat delovanja tako sastavljenog obroka na kvalitet bekona prikazan je u tabeli 157.

Tab. 157. Uticaj ječmene i kukuruzne prekrupe na kvalitet bekona

Izostavljeno iz prikaza

Iz podataka iznetih u tabeli 157 vidi se da je kvalitet bekona utvrđen na bazi debijine slanine i hemijskih odnosno fizičkih pokazatela, utoliko bolje ukoliko je obrok sadržao više ječmene prekrupe, odnosno utoliko lošiji ukoliko je u njemu bilo više kukuruzne prekrupe. Na osnovu ovih pokazatelja I i II grupa dale su Ei klasu, i IV grupa spadaju u h klasu; V i VI grupa spadaju u II2 klasu i konačno VII grupa da’a je III4 klasu bekona. Iz ovih podataka se može zaključiti da ukoliko na kukuruz otpada preko 45 ili 50% od ukupne količine obroka onda će se dobiti bekon slabijeg kvaliteta, ukoliko se istovremeno ne koristi neko korekturno hranivo.

Međutim u toku goveda, baš zbog toga kukuruz ima povoljno delovanje na kvalitet loja, koji postaje mekaniji. On je kod njihovog tova korekturno hranivo kabastih hraniva koja daju čvršću konzistenciju loja.

Proteini u ishrani životinja u tovu. — Potrebe u proteinima kod ovih životinja zavisi od njihove sposobnosti iskorišćavanja ovih materija. Ta sposobnost usko je vezana za doba životinja i genetsku osnovu.

Mlade životinje u porastu koje se tove treba da dobiju u obroku približno isto toliko proteina kao i one koje su namenjene za remont. Međutim, odrasle životinje normalne kondicije ne mogu da izgrađuju proteine u cilju porasta, već samo u cilju obnove dotrajalog tkiva i ćelija. One se nalaze i kod obilne ishrane proteina, što se može videti iz podataka iznetih u tabeli 158. Ovi podaci su dobijeni u bilansnim ogledima sa odraslim ovcama.

Tab 158. Bilans azota kod odraslih ovaca

Izostavljeno iz prikaza

Svarenog N u hrani (u g)
Izbačeno u mokraći (u g)

Iz podataka gornje tabele vidi se da ukoliko je dato više proteina, utoliko je više izbačeno azota putem mokraće. Ukoliko odrasle životinje irnaju s’labiju kondiciju, one će u početku tova trošiti više proteina, kako bi povećale količine mišićnih niti ukoliko su one bile istanjene za vreme ranije oskudne ishrane. Ovo traje dotle, dok oiganizam ne postigne azotnu ravnotežu. Od tog momenta potrebe životinje u proteirnima jedva su nešto manje veće od uzdržanih.

Količina proteina kod životinja u tovu ne zavisi samo od izgrađene biomase, nego isto tako i od njihovog odnosa prema energetskoj vrednosti obroka. Kod podjednakog odnosa između proteina i ostalih hranljivih materija, izgrađena količina proteina biće manja od one kada obrok ima veću energetsku vrednost.

Kao što je napred naglašeno, proteini služe, ako se nalaze u višku, i za izgradnju telesnih masti, ali u tom slučaju oni nemaju nikakvog preimućstva pred bezazotnim materijama. Tako je u ogledu sa svinjama utvrđeno da su one izgradile istu količinu masti kod proteinskog odnosa 1:2:4, kao i kad je on iznosio 1 :12—14. Slični rezultati eu dobijeni i kod tova odraslih volova. Oni su kod proteinskog odnosa 1 : 4 izgražavali po 219,7 telesnih masti od 1 kg svarljivih materija, a kod proteinskog odnosa 1 :10—11 dobijena je praktički ista količina u iznosu od 217,1 g. Ovi podaci govore jasno da odraslim životinjama u tovu ne treba davati mnogo proteina za izgradnju masti. O tome treba voditi utoliko više računa što se vitamini skupe i deficitarne hranlljive materije. Pored toga zapaženo je da obrok koji sadrži prevelike količine proteina preko optimalnih doza smanjuje apetit.

Kod tova rriladih životinja potrebe u proteinima su mnogo veće, jer kod njih teče paralelno tov i porast. Ako nema dovoljno proteina u obroku, porast slabi, muskulatura ne dostiže pun razvitak, pa je telo životinja siromašno u mesu. Podmladak treba da dobije optimalne doze proteina, jer samo on obezbeđuje normalnu izgradnju musikullature, dakle pun porast.

Količina proteina za tov podmlatka i odraslih životinja određuje se na bazi količine prirasta u proteinima. Preporuke na osnovu kojih se sastavlja obrok prikazane su ili u °/o suve materije obroka ili u količinama prema hranljivim jedinicama ili prema dobu u težini životinja.

Količine v.itamina i mineralnih materija kod životinja u tovu iste su kao kod remontnog podm’Iatka odraslih vrsta, ako se radi o mladirn grlima, a kod odraslih, magnetno su veće od uzdržanih potreba (do 5%).

7.8. Potrebe u ishrani radnih životinja

Kod nas, naročito na privatnom sektoru, još se uvek u znatnoj meri koriste radne životinje (konj, magarac, mula, mazga, goveče i bivo) za obavljenje poljoprivrednih radova, tegljenje ili nošenje tereta itd. Ukoliko se u zapadnoj i srednjoj Evropi koriste domaće životinje za rad, upotrebljavaju se jedino konji. Kod nas se koriste konji i goveda, ali se sve više zapaža tendenca da se poslednja vrsta zameni prvom. To je i neophodno, jer goveče treba da služi ili za proizvodnju mleka (krave) ili za tov (telad i junad). Međutim, i na privatnom sektoru, naročito u ravničarskim krajeviima mehanizacija (traktor) potiskuje i konje. Tako izgleda da nije daleko dan, kad će i kod privatnika mašina potisnuti konja kao radnu životinju, isto onako kao što je to učinjeno na društvenomsektoru. To se zaključuje iz stanja u državama, kao što je na pr. SAD gde je traktor potpuno zamenio konja, pa se on tamo koristi uglavnom za sportske i rekreativne potrebe, a malo za rad.

Prema napred izloženom proizilazi da u ovom poglav’lju treba u prvom redu obraditi potrebe radnih konja, pošto su potrebe goveda obrađene ranije. Potrebe obrade ovog poglavlja nameće se iz sledećih razloga:

— zbog nedovoljne mehanizacije, u prvom redu traktora, kao zbog visoke cene usluga, privatnici će još dugo koristiti konja kao radnu životinju;
— još uvek ima terena, kao i poslova koji se mogu da izvrše jedino pomoću kopitara;
— rekreativne potrebe i sportske priredbe omiljene su kod našeg naroda i one će zahtevati da se i kod najjače mehanizacije ipak drže konji;
— konačno, Armija treba još uvek jahaćeg i tovarnog konja, naročito za brdsko-planinske terene i kod loših wremenskih prilika;

Prema tome neopodno je da poznajemo potrebe radnih konja, bez koji rad oni obavljaju, kako bi njihovu ishranu postavili na što bolju osnovu vodeći pri tome račun da ona bude što ekonomičnija. Jer dobro organizovanom i izvedenom ishranom može se, kao što je to dokazano, da uštedi 10—20% u hrani. Ovo je važno danas kad brojno stanje konja iznosi preko 1 milion grla.

Kao što je poznato rad pojačava promet materija, jer su pojačani oksidativni procesi u organizmu. Vučna snaga, a samim tim i rad koji konj obavlja zavisi s jedne strane od veličine i karaktera rada, a s druge strane od njegove težine, razvitka muskulature, izdržljivosti i drugih individualnih osobina. Ukoliko je rad napregnutiji utofliko je metabolizam intenzivniji, pa organizam zahteva veću količinu hranljivih materija. Samo pravilna ishrana može da podmiri sve potrebe radne životinje. U cilju što racionalnije i pravilnije ishrane kod različitog intenziteta i različite dužine rada, treba ga (rad) znati izmeriti, treba poznavati hranljive materije, koje su glavni izvor dinamičke energije koju razvija muskulatura, i konačno kako ih životinja koristi.

Merenje rada. — Veličina rada može se odrediti na osnovu poznavanja sile koju konj razvija i prevaljenog puta. Sila se izražava u kilogrametrima (kgm), a put se meri u metrima (m). U tom cilju može da se koristi sledeća formuia:

R = s × p

(R = rad, s = sila koju životinja razvija, p = pređeni put u metrima).

Za jedinicu rada pored kgm uzima se i konjska snaga (KS, ili HP ili PS). Sila koju životinja razvija utvrđuje se pomoću dinamometra ili dinamografa. Ova naprava se stavlja između životinje i tereta. Tako dobijena vrednost pomnoži se s pređenim putem koji se izmeri metrom. Na bazi takvih ispitivanja utvrđeno je aa vučna sila konja za vreme desetčasovnog radnog dana iznosi od 1/8 do 1/10 njegove žive vage (težine). Prema tome vučna sila konja od 500 kg iznosi od 40—50 kg. Ovaj podatak može da nam posluži ako želimo da izračunamo veličinu rada, a nemamo pri ruci dinamometar ili dinamograf. Tako je to kod desetčasovnog radnog dana. Međutim, u kratkim vremenskim intervalima dobro izvežban konj može da razvije i deset puta veću silu, odnosno da obavi deset puta veći rad, od onog, izvršenog u istom vremenskom razmaku kod desetčasovnog radnog dana. To znači da on može da razvije silu ravnu njegovoj težini. Na osnovu prethodnog primera, to bi značilo da može razviti silu od 500 kg. lako ima malo životinja koje to mogu da izvrše, ipak u proseku ovo prevazilazi ekvivalentnu mašinu ili motor. Ovo dolazi od tuda što konj bolje koristi raspoloživu energiju i što raspolaže s rezervnom silom, a motor ili mašina ne.

Faktori koji utiču na veličinu obavljenog rada. — Među ovim faktorima najznačajniju ulogu igra težina životinje, jer o njoj zavisi u prvom redu teret koji može da povuče. To je u apsotnim vrednostima. Relativne vrednosti izračunate na određenu težinu opada sa povećanom težinom.

Dalje, rad zavisi o temperamentu konja. Životinje mirnog temperamenta su podesnije od onih s nervoznim, koje su nepodesne za rad. Konji treba da su dobro izvežbani, istrenirani i da se stalno upotrebljavaju za rad. Neuvežbani konji loše obavljaju rad, naročito ako s njima upravlja nekvalifikovano osoblje. Životinje s bolje razvijenom muskulaturom u kojoj se transformiše akumulirana hemijska energija u dinamičku. Za rad su sposobnije one životinje koje imaju jače razvijene organe za disanje i krvotok, jer to omogućuje intenzivnije oksidativne procese, intenzivniji metabolizam.

Radna sposobnost konja i drugih radnih životinja zavisi i od radne opreme (ham, homot, jaram, sedlo, samar, uzde, obične osovine ili kugel-lageri itd.). Loša orma ili rad po kiši bez pokrivača često puta su uzrokom ozleda onih delova tela na koja se naslanja radni pribor. Radna sposobnost ozleđenih životinja je manja. Isto tako je važno redovno potkivanje i orezivanje kopita i papaka.

Kod prevoza od naročitog značaja je put. Tako npr. po ravnom asfaltu konj treba silu od 11—22 kg za vuču tereta od 1 tone, a na poljskom putu treba od 35-100 kg.

Radni učinak zavisi dalje od brzine kretanja konja. Njegov učinak je najefikasniji kod brzine od 3—4 km/sat. Kod kretanja od 6—10 km (kas) troši dva puta veću silu nego kod kretanja hodom.

Nagib puta je takođe vrlo Važan kod prevožnja tereta. Uz brdo, pored tereta, nosi i svoje telo. Tako kod nagiba od 10% trebaće tri puta veću silu nego po ravnom putu istog kvaliteta. Nešto slično je kod spusta niz brdo, naročito onda ako su slabe kočnice ili ih uopšte nema.

Određivanje energetskih potreba radnih životinja. — Opsežna ispitivanja radne sposobnosti konja, o njegovim potrebama za rad, o faktorima koji na to utiču itd. izvršeni su najviše u Nemačkoj i SAD. Na osnovu tih ispitivanja počiva savremena ishrana konja. Uza sve to u znatnoj meri se koriste rezultati dobijeni na drugim vrstama, naročito što se tiče potreba u pogledu vitamina i mineralnih mikromaterija.

Kao što je poznato rad se deli na stvaran i koristan rad. Pod korisnim radom podrazumeva se onaj koji je potreban za vučenje ili nošenje nekog tereta. Ako se korisnom radu doda rad potreban za pokretanje sopstvenog tela onda se dobije stvaran rad koji životinja obavlja. Prema izvršenim ispitivanjima utvrđeno je da se za pokretanje tela upotrebljava oko 1/4 do 1/3 korisnog rada.

Osnova za izračunavanje potreba radnog konja služi metabolička energija. Zuntz i saradnici su utvrdili pomoću indirektne kalorimetrije da je za 1.000 kgm rada potrebno 7.519 gcal metaboličke energije. Od ite energije 1/3 ili 2.342 gcal. troši se za proizvodnju dinamičke energije, a preostalih 5.177 gcal (ili 2/3) za varenje i iskorišćavanje hrane. Na pr. ako 1 g skroba daje 3,96 kcal. tada će se od njega dobiti sledeća dinamička energija:

3,96 × 1/3 × 425 = 550 kgm.

uz pretpostavku da se od 1 kcal. dobije 425 kgm rada.

Ako nam je poznata sila koju konj razvija, brzina kretanja i dužina radnog dana, tada se može izračunati stvaran rad koji životinja vrši. Na pr. sila iznosi 70 kg (to je 70.000 g), dužina radnog dana iznosi 8 sati a kretanje je 4 km/sat. Rad iznosi:

70.000 × 8 × 4 = 2,240.000 kgm. stvarnog rada.

Podelimo li ovu vrednost sa 425 kgm onda ćemo dobiti.

2,240.00 : 425 = 5.270 kcal. NE za 8 časovni rad.

Ako pretpostavimo da je NE 50% od ME, odnosno 23% od bruto energije obroka, tada ME iznosi zaokruženo 10.000 kcal., a BE oko 20.000 kcal. Podelimo vrednost BE (20.000 kcal) sa 8 sati koliko iznosi radni dan, je za 1 radni sat potrebno oko 2.500 kcal. BE obroka.

Drugi način izračunavanja energetskih potreba radnih životinja vrši se na osnovu podataka o količini dinamičke energije koju razvija 1 zobena jedinica. Prema ispitivanjima utvrđeno je da 1 kg zobene jedinice daje 320.000 kgm stvarnog rada i životne procese koji su snjim u vezi. Uzmemo li istu veličinu rada (2,240.000 kgm) i podelimo to sa 320.000 dobićemo:

2,240.000 : 320.000 = 7 zobenih jedinica

čija ME iznosi (1.416 × 7) = 9.912 kcal. ili zaokruženo 10.000 kcalorija što se poklapa s prvim primerom. Prema tome BE iznosi oko 20.000 kcal.

Ovako dobijene vrednosti odnose se na stvaran rad i životne funkcije za određeno radno vreme (8 sati) tj. za 1/3 dana, ali ne za ostale 2/3 dana (16 sati). Za taj period dana treba izvršiti odgovarajuću dopunu. Uz pretpostavku da pored 8 časova rada konj treba oko 8 časova odmora ležeći i 8 časova odrnora stojeći. Ispitivanja su pokazala da konj od 500 kg žive vage treba kod ležanja oko 500 kcal/sat, a kod stajanja 750 kgm/sat. Ukupne potrebe konja za 24 sata dobiće se ovako:

8 sati odmora ležanjem × 500 kcal. = 4.000 kcal.
8 sati odmora stajanjem × 750 kcal. = 6.000 kcal.
8 sati rada (s = 70 kg) × 2500 kcal. = 20.000 kcal.

Ukupna potreba za 24 sata iznosi 30.000 kcal BE obroka

Iz prednjeg izlaganja proizilazi da dnevne potrebe konja zavise od njegove žive težine, silu koju treba da razvija, kao i veličine rada koji će obaviti kroz stanovito vreme. Prema tome rad se u SSSR deli na tri kategorije: lagan, srednji i težak rad. U nemačkoj se deli na 4 kategorije: lagan, srednji, težak i vlo težak rad. Ovde ćemo uzeti prvu klasifikaciju, jer je jednostavnija. U tab. 159. prikazana je pomenuta klasifikacija.

Tab. 159. Klasifikacija rada

Izostavljeno iz prikaza

Na osnovu ovakve klasifikacije u SSSR su razrađeni sledeći normativi za podmirenje energetskih potreba za svakih 100.000 kgm rada:

Kod prevoza tereta po blatnjavim drumovima trebalo bi navedene norme povećati za 10%, a po raskaljanim seoskim i poljskim putevima od 10—20% i više.

Potpuno je razumljivo da pomenute preporuke treba smatrati samo orijentacionim vrednostima. Ovo je potrebno radi toga, što prikupljeni i obrađeni podaci pokazuju da utrošak energije za jedan te isti rad varira u zavisnosti od rase, individualnosti, treninga, stepena naprezanja i uvežbanosti konja da vrši određeni rad.

Izvori energije za rad muskulature. — Muskulatura sadrži prosečno oko 72—78% vode i 22—28% suve materije, od čega otpada oko 16—20% na proteine, 0,4% na C-hidrate, oko 1,—% na masti i oko 1,— do 1,5% na mineralne materije. U početku, kod proučavanja izvora za rad muskulature naučnici su bazirali svoja istraživanja na pomenutom sastavu. Pošto je utvrđeno da su proteini glavni organski sastavni deo muskulature, to su zaključivali da bi oni trebalo da budu i glavni izvori energije za rad muskulature. Međutim, kasniji ogledi sprovedeni u tom pravcu, kao što su bilansni ogledi, nisu potvrdili tu pretpostavku. Ta istraživanja su pokazala da radne životinje, za razvijanje dinamičke energije, koriste u prvom redu C-hidrate, zatim masti i na kraju proteine. S aspekta biohemijskih procesa koji se odigravaju u organizmu to je potpuno i razumljivo. Da bi se proteini koristili kao izvor dinamičke energije u organizmu je potrebno daleko više hemijskih reakcija nego što je slučaj npr. sa C-hidratima. Za nutriciste su od interesa razultati dobijeni u bilansnim ogledima, koji su vršeni kod različitog intenziteta rada i različitog sastava obroka, koji je u jednom slučaju bio bogat u proteinima, a u drugom slučaju nije. Rezultati o kojima je reč prikazani su u tab. 160.

Tab. 160 Azotni bilans kod raznog intenziteta rada i sastava obroka (prema I. S. Popovu)

Izostavljeno iz prikaza

Iz gornjih podataka se vidi da je obrok bogat u proteinima podmirio samo potrebe za lagan rad, ali čim je rad bio utrostručen (drugi period) konj je trošio svoje rezerve, gubio je u težini, trošio je svoju muskulaturu, što se može zaključiti iz veće količine azota izlučenog u mokraći. Međutim, kad je rad bio ponovo sveden na lagan oblik, količina azota izlučenog u mokraći opet je bila kao i u prvom periodu prvog ogleda. U drugom periodu drugog ogleda (obrok s niskim sadržajem proteina) kod utrostručenog rada takođe je morao trošiti svoje rezerve, ali su one išle na račun masti, a ne proteina (muskulature) što se zaključuje iz činjenice azotnog bilansa koji je bio približno isti kao u prvom i trećem periodu drugog ogleda kada je obrok podmirivao potrebe radnog ‘konja.

Manjak adekvatne količine energije izazvaće kod konja gubitak u težini, kod laktirajućih grla opadaće mlečnost, konji se brzo zamaraju u radu, ako se koriste za tu svrhu.

Potrebe u proteinima. — U planinsko-brdskim krajevima gde ishrana radnih životinja počiva uglavnom na livadskom senu, protein je takvom obroku u pravilu limitirajući faktor. Ovo dolazi od tuda što su gramineu u pravilu siromašne u proteinima. Ako tome dodamo loš način sušenja onda je to još više pogoršalo kvantitet i kvalitet proteina. Uz livadsko seno u narodu se koristi zrnevlje žitarica za ishranu konja. Na taj se način popravlja energetska vrednost obroka, ali ne i proteinska. Radi toga takve obroke treba nadopuniti proteinskim hranivima, kao što su proteinski koncentrati. Međutim, ako su leguminozna sena osnovni deo obroka, onda nisu potrebni pomenuti koncentrati. Njihove potrebe će podmiriti ovas ili slično hranivo. Izuzete su mlade, gravidne i laktirajuće životinje.

Potrebe u proteinima se određuju ne samo na osnovu količine već i na osnovu njehove biološke vrednosti, tj. aminokiselinskog sastava. Neke aminokiseline, pa prema tome i proteini mogu se sintetizovati u cekumu. Međutim, tako sintetizovane supstance slabije se koriste, jer se cekum nalazi iza tankog creva gde se nalazi ne samo glavno mesto razgradnje proteina, nedo i glavno apsorpciono područje aminokiselina. Za sada nije poznato koliko se aminokiselina apsorbuje u cekumu. Radi toga je potrebno, da kod sastavljanja obroka radnih konja moramo voditi brigu o njegovom aminokiselinskom sastavu tj. o biološkoj vrednosti proteina.

Količine potrebnih proteina u obroku konja određuje se na osnovu bilansnih i naučn praktičnih ogleda, dakako kod različitog intenziteta rada. Za bilansne oglede potrebna je specijalna oprema, kako ona koju životinja nosi na sebi radi utvrđivanja gosnog metabolizma, tako i ona pomoću koje se postiže različito naprezanje da bi se izvršio rad raznog intenziteta (tapkalo). Kod naučno-praktičnih ogleda koristi se grupni oledi (oni se koriste i kod određivanja energetske, vitaminske i mineralne potrebe) pri čemu svi levi konji u zapregama čine jednu grupu s određenim nivoom proteina u obroku, a svi desni s drugim.

Na osnovu takvih ispitivanja određene su potrebe radnih životinja u proteinima. One su u SSSR povezane s količinom zobenih jedinica. Na i kg zobenih jedinica obrok treba da sadrži oko 80 g svarljivih, odnosno od 100—120 g sirovih proteina. Američke NRC preporuke predviđaju proteinske potrebe u % suve materije obroka. U Nemačkoj se one određuju na osnovu energetskih potreba. U tom cilju predlažu da proteinski odnos prema skrobnim jedinicama treba da iznosi 1 : 5—10. Prve cifre (1 : 5) se odnose na proteinske potrebe kod teškog rada.. a poslednja (1 :10) za lagan rad. Ukoliko se životinja zamara i mršavi kod rada treba proteinski obrok suziti, tj. povećati nivo proteina.

Potrebe u mineralnim materijama. — Radna životinja podmiruje svoje potrebe u prvom redu iz biljnih hraniva koje sačinjavaju njen obrok, a zatim iz mineralnih koje ga dopunjavaju. Da li će obrok biti potpuniji u pogledu ovih materija zavisi o plodnosti zemljišta u njihovom pogledu. Obrok konja treba da sadrži ne samo dovoljne količine mineralnih elemenata, već između određenih mineralnih elemenata, koji su međusobno u vezi ili međusobno utiču jedan na drugi, treba da postoji što pravilniji odnos. Tako npr. odnos između Ca i P treba da je kao 1 :1, a kod životinja koje se nalaze još -u porastu, a koriste se za rad, kao i kod gravidnih i laktirajućih kobila taj odnos treba dabude 1,5 : 1. Ta dva elementa u prvom redu određuju kiselinsko baznu ravnotežu.

Potrebe radnih životinja određuju se na bazi bilansnih i naučno-praktičnih ogleda. Nažalost, iako konj spada među domaće životinje koje su najranije stupile u zavnsnost čoveka, ipak za njih nema onoliko direktno dobijenih podataka kako o makro, tako još veši o mikroelementima. U praksi se koriste različite preporuke bilo da su dobijene u ogledima s konjima ili se primenjuju preporuke dobijene na drugim vrstama.

Potrebe u kalcijumu i fosforu. — Normativi SSSR preporučuju 4—5 g Ca i 4—5 g P na 1 kg zobenih jedinica. Preporuke NRC kreću se od 0,18—0,66% Ca i od 0,18—0,47% P od suve materije obroka.

Potrebe u kuhinjskoj soli. — So se može dati konjima ,,ad libitum“ ili prema preporukama. U prvom slučaju se koristi kamena so (krupica), a u drugom kristalna so, jodirana ili ne. Pošto se znojenjem luče znatne količine to postoje različite preporuke, već prema intenzitetu rada i težini grla i temperaturi okoline. U SSSR preporučuju za lagan rad od 5—7 g, za srednji rad 7—9 g i za težak rad od 8—10 g na 100 kg žive vage. Količine koje su predviđene u NRC preporukama kreću se od 0,5—1,0% od kolioine koncentrata.

Potrebe nekih mikroelemenata. — Pitanje joda dolazi u obzir samo u krajevima gde se pojavljuje gušavost kod Ijudi. Međutim, pošto se kod nas za ishranu Ijudi i životinja koristi uglavnom jodirana so (0,007% kalijum jodida), što je dovoljno, pa je tako ova potreba skinuta s dnevnog reda. U pogledu kobalta konji nisu toliko osetljivi kao neke druge domaće životinje, pošto njegove potrebe podmiruje 0,05 ppm. Ukoliko konji dobijaju lucerkino seno (koren lucerke prodire i 9 m duboko u zemlju) sigurno neće postojati deficit u kobaltu. U krajevima gde je utvrđena njegova deficitarnost u zemlji, tamo treba životinjama dodavati u hranu vitamin B12 ili kobalt sulfata u mešavini s kuhinjskom soli (28 g kobalt sulfata na 45 kg kuhinjske soli). Pitanje deficita u bakru javlja se u pravilu tamo gde postoji deficit kobalta. Dnevna količina je dovoljna, ako se u hranu doda 8 ppm bakarnog sulfata. Kod ovog doziranja trebalo bi voditi račun o prisutnosti molibdena. Ukoliko u zemljištu ima molibdena, tada prednju količinu sulfata bakra treba povećati za oko 5 pura, pošto onaj prvi blo’kira delovanje, odnosno iskorišćavanje ovog drugog (Cu). I o gvožđu treba vodiit račun. Preporuke NRC predlažu da se na 1 kg hrane dodaje oko 40 mg sulfata gvožđa (zelena galica). Trkaći konji treba da dobiju veće količine, oko 60—100 mg na 1 kg hrane. Potrebe u pogledu mangana, nisu ispitivane direktno na konju, već je preračunata adekvatna količina dobijena u ogledima sa svinjama na one prve. Slično kao što je pitanje mangana, stoji i pitanje cinka, za koji je utvrđeno da je potreban kod svih životinja, a naročito kod nepreživara. Preračunata količina od oko 50 mg sulfata oinka na 1 kg hrane izgleda da u potpunosti podmiruje potrebe konja. Za ostale mikroelemente izgleda da ne postoji potreba da ih dodajemo, jer ih verovatno sadrže prirodna hraniva u dovoljnim količinama.

Potrebe u vitaminima. — Nema dovoljno eksperimentalnih podataka o potrebama konja u pojedinim vitaminima, pa prema tome neznamo pouzdano koje vitamine i u kojim količinama ih treba dodavati. Preporuke koje se danas koriste u ishrani radnih životinja dobijene su na drugirn vrstama, a onda preračunate na konje.

Vitamin A je neophodan. Njegov manjak šteti reprodukciji, izaziva nervnu degeneraciju, noćno slepilo, pucanje i krunjenje kopita, predispoziciju za infekciju respiratornih i digestivnih puteva itd. Da bi se otklonio deficit treba ga dodavati u obliku sintetskog vitamina A ukoliko ga obrok ne sadrži u dovoljnim količinama. Preporuke SSSR preporučuju 10—15 mg karotina na 1 kg zobene jedinice. NRC preporuke predviđaju 700—1100 IJ na 1 kg hrane, kao minimalnu količinu. Radi toga se ova poslednja vrednost može mirne duše povećati za 25%. Niže brojke su namonjene laganijim konjima, a veće težim. Vitamin D je drugi koji je neophodan u ishrani, jer o njemu zavisi u prvom redu apsorpcija i asimilacija mineralnih materija, naročito kalcijuma i fosfora. Pošto većina karakterističnih hraniva ne sadrže dovoljne količine, to životinje treba držati što više napolju ili im dodavati odgovarajuće supstance. Preporuke NRC predviđaju oko 600 IJ na 100 kg žive vage. Vitamin E i njegova uloga u ishrani konja nije dovoljno ispitana. Radi toga ne postoje preporuke nadležnih ustanova. Univerzitet u državi Washington, koji ima ergelu konja preporučuje oko 2000 IJa-tokoferola na 1 kg hrane kad se grla nalaze u intenzivnom iskorišćavanju. Podaci u literaturi koji tretiraju potrebe konja u pogledu vitamina C su često kontradiktorni. Ovo dolazi od tuda što prirodna hraniva sadrže različite količine i što ga sintetizuju mikroorganizmi u digestivnom traktu sad više sad manje. Potrebe konja određene su na bazi potreba utvrđenih kod Ijudi. Izgleda da potrebe od 1—1,5 mg askorbinske kiseline na 1 kg žive vage mogu da podmire njegove potrebe u slučaju kad se primeti da je došlo do defioita vitamina C. Potrebe vitamina B-kompleksa nisu dovoljno proučene kod domaćih životinja u opšte, pa prema tome ni kod konja. lako zrnevlje žitarica, koje se redovno koristi za ishranu konja, sadrži značajne količine ovih vitamina, kao i činjenica da mikroorganizmi u digestivnom traktu konja sintetizuje ove materije, ipak je zapaženo kao korisno ako se dodaju životinjama koje rade teške poslove, gde se one jače naprežu. NRC preporuke predlažu da se konjima daje 5 mg tiamina, 4 mg riboflavina, 5 mg nijacina i 0,012 mg vitamina B12, a pantotenove kiseline 11 mg na 1 kg hrane. O ostalim vitaminima kompleksa B nema dovoljno informacija.

Tehnologija hrane

Ishrana domaćih životinja. Deo 1

Sadržaj

1. Uvod

7. Potrebe i normiranje ishrane domaćih životinja

7.1 Uzdržne potrebe

7.2. Ishrana i reprodukcija domaćih životinja

7.5. Potrebe laktirajućih životinja

7.4. Ishrana životinja u porastu

7.7. Ishrana domaćih životinja u tovu

Napišite komentar

Registrujte se