Odgajivanje, razmnožavanje, selekcija i intenzivno iskorišćavanje domaćih životinja zahteva stvaranje i realizaciju optimalnih uslova ishrane, proizvodnjom dovoljnih količina kvalitetne stočne hrane i adekvatnom ishranom, u cilju optimalnog podmirivanja svakodnevnih potreba u hranljivim materijama kao i njihovog racionalnog i ekonomičnog iskorišćavanja. Optimalni efekti u iskorišćavanju hrane i hranljivih materija mogu se očekivati samo uz primenu naučnih dostignuća, odnosno ako se ishrana zasniva na poznavanju hranljive vrednosti stočne hrane i toka promena kroz koju prolaze sastojci hrane u telu životinja sve do stvaranja finalnog proizvoda, kao i na poznavanju mogućnosti uticaja količine i sastava obroka na tok ovih promena.

S obzirom da na sastav i hranljivu vrednost hraniva utiču brojni faktori, potrebno je da se redovno vrši ispitivanje sastava, kvaliteta i hranljive vrednosti hraniva i ti podaci koriste pri sastavljanju obroka i krmnih smeša. Bez poznavanja sastava, hranljive vrednosti i pogodnosti hraniva koja se svakodnevno koriste u praksi nemoguće je pravilno ih kombinovati u obroku, a to onemogućava da se ishranom podstakne maksimalna produktivnost životinja.

Takođe, naučna saznanja su neophodna za potpunije razumevanje i procenu potreba životinja u hranljivim materijama, za balansiranje obroka i organizaciju ishrane u tehnološkom procesu proizvodnje pojedinih vrsta i kategorija životinja. Ovo tim pre jer privredna vrednost svake životinje zavisi od količine i kvaliteta proizvoda koje daje. Zbog toga ona treba u dnevnom obroku da dobije sve one materije koje će omogućiti dobro zdravlje i funkciju organizma i što potpunije iskorišćavanje njenog proizvodnog potencijala. Otuda ishrana mora biti dobro organizovan proces pomoću kojeg će čovek usmeravati, razvijati i unapređivati stočarsku proizvodnju.

S toga, ovaj Priručnik namenjen je ne samo studentima, već i brojnim stručnjacima u primarnoj proizvodnji, na farmama i zadrugama, u fabrikama i mešaonama stočne hrane, u industriji mesa i mleka, u obrazovnim i naučnim ustanovama, tj. svima koji rade na unapređenju stočarske proizvodnje.

Najlepše se zahvaljujemo recenzentima, prof. dr Kosti Šljivovačkom i prof. dr Vilimanu Koljajiću na uloženom velikom trudu i korisnim sugestijama koje su nam pomogle da Priručnik dobije svoju konačnu formu.

22.01.1999.
Dr Aranžel Pavličević
Dr Goran Grubić
Dr Živan Jokić

Sadržaj

OCENJIVANJE HRANLJIVE VREDNOSTI STOČNE HRANE
OCENA HRANIVA NA OSNOVU HEMIJSKOG SASTAVA
OCENA HRANIVA NA OSNOVU SVARLJIVOSTI
Metode određivanja svarljivosti
Određivanje svarljivosti direktnom metodom
Određivanje svarljivosti indirektnom metodom
Određivanje svarljivosti in vitro metodom
Određivanje svarljivosti semi-laboratorijskom metodom
Primena koeficijenta svarljivosti

OCENA HRANIVA NA OSNOVU PRODUKTIVNOG DEJSTVA
METOD KONTROLNIH ŽIVOTINJA
METOD BILANSA
Određivanje bilansa azota
Određivanje bilansa ugljenika
Određivanje bilansa mineralnih materija
Određivanje bilansa energije

PRAKTIČNE JEDINICE HRANLJIVE VREDNOSTI STOČNE HRANE
Ukupne svarljive hranljive materije
Skrobni ekvivalent
Ječmene hranljive jedinice
Ovsene hranljive jedinice
Međusobno prevođenje hranljivih jedinica

ENERGIJA KAO MERA HRANLJIVE VREDNOSTI STOČNE HRANE
Svarljiva energija
Metabolička energija
Neto energija

FAKTORI KOREKCIJE HRANLJIVE VREDNOSTI SILAŽE I SENA
BALANSIRANJE OBROKA I KRMNIH SMEŠA
Šta je to obrok?
Balansiranje obroka
Balansiranje krmnih smeša

NORMATIVI I OBROCI ZA ISHRANU GOVEDA
NORMIRANJE ISHRANE GOVEDA
Karakteristike obroka za ishranu goveda
Faktori koji utiču na konzumiranje hrane u ishrani goveda
Potrebe goveda za održavanje organizma

NORMATIVI I OBROCI ZA ISHRANU KRAVA U LAKTACIJI
Potrebe u energiji za proizvodnju mleka
Potrebe u proteinima
Procena mogućeg obima konzumiranja hrane
Sastavljanje osnovnog obroka
Sastavljanje dopunskog obroka

NORMATIVI I OBROCI ZA VISOKOSTEONE KRAVE
Obroci u fazi teljenja i normalizacija ishrane
Potrebe krava u vodi

NORMATIVI I OBROCI ZA ISHRANU PODMLATKA GOVEDA
Potrebe teladi u hranljivim materijama
Ishrana teladi tečnom hranom
Ishrana teladi posle odlučenja
Balansiranje krmnih smeša za telad
Obroci za priplodne junice
Obroci za muška priplodna grla
Ishrana radnih grla

NORMATIVI I OBROCI ZA TOV GOVEDA
Kategorije u tovu teladi
Kategorije u tovu junadi
Tov odraslih goveda
Tipovi obroka u tovu goveda
Tov teladi miekom
Tov teladi mlekom i koncentratima
Tov junadi koncentratima i kabastom hranom
Tov junadi na paši
Tov junadi koncentratima

NORMATIVI I OBROCI ZA ISHRANU OVACA
Obroci za ishranu priplodnih ovaca
Obroci za ishranu ovaca u laktaciji
Obroci za ishranu jagnjadi
Obroci za ishranu ovnova
Obroci za ishranu ovaca u tovu
Tov jagnjadi u dojnom periodu
Tov odlučene jagnjadi
Tov odraslih ovaca
Potrebe ovaca u vodi

NORMATIVI ZA ISHRANU KOZA
NORMATIVI I OBROCI ZA ISHRANU KONJA
Uzdržne potrebe konja
Potrebe konja za rad
Potrebe za reprodukciju
Ishrana pastuva
Ishrana ždrebadi
Tehnika ishrane konja
Obroci za radne i priplodne konje

ORGANIZACIJA ZELENOG KONVEJERA
Izračunavanje cene jedne hranljivih jedinica i proteina u hranivima
Uključivanje karbamida (uree) u obroke

OSNOVI BALANSIRANJA OBROKA ZA SVINJE
Izbor hraniva za ishranu svinja

NORMATIVI ISHRANE I OBROCI ZA SVINJE
Izračunavanje utroška hrane prasadi odlučene u različito vreme
Izračunavanje minimalnog sadržaja amino-kiselina u dopunskoj smeši
Potrebe svinja u vodi

NORMATIVI ISHRANE I OBROCI ZA ŽIVINU
NORMATIVI ISHRANE I OBROCI ZA KOKOŠI
NORMATIVI ISHRANE ZA ĆURKE
NORMATIVI ISHRANE I OBROCI ZA GUSKE
NORMATIVI ISHRANE I OBROCI ZA PATKE
NORMATIVI ISHRANE I OBROCI ZA KUNIĆE
NORMATIVI ISHRANE I OBROCI ZA PSE
NORMATIVI ISHRANE I OBROCI ZA MAČKE
ISHRANA DIVLJAČI
NORMATIVI ISHRANE I OBROCI ZA JELENE
NORMATIVI ISHRANE I OBROCI ZA SRNE
NORMATIVI ISHRANE I OBROCI ZA DIVLJE SVINJE
NORMATIVI ISHRANE I OBROCI ZA ZEČEVE
NORMATIVI ISHRANE I OBROCI ZA FAZANE
NORMATIVI ISHRANE I OBROCI ZA JAREBICE
NORMATIVI ISHRANE I OBROCI ZA RIBE
Normativi ishrane i obroci za šarane
Normativi i ishrana pastrmke
USLOVI KVALITETA KRMNIH SMEŠA

PREPORUKE ZA PREŽIVARE U OVSENIM HRANLJIVIM JEDINICAMA (OJ)
Preporuke za goveda
Preporuke za ovce

PREPORUKE ZA GOVEDA MLEČNIH RASA PREMA NRC
Prosečan udeo nerazgradivih proteina u pojedinim hranivima

KONVERZIJA TELESNE MASE U METABOLIČKU MASU
TABLICE HRANLJIVIH VREDNOSTI HRANIVA
Sastav i hranljiva vrednost hraniva koja se koriste u ishrani preživara
Mineralna hraniva
Udeo frakcija hranljivih materija u nekim domaćim hranivima za preživare
Udeo mineralnih materija u nekim domaćim hranivima
Hemijski sastav hraniva za ishranu svinja i živine
Hranljiva vrednost hraniva koja se koriste u ishrani konja

KORIŠĆENE SKRAĆENICE

SPONZORI PRIRUČNIKA

Osnovi balansiranja obroka za svinje

Zahvaljujući naučnim dostignućima u oblasti ishrane svinja danas su detaljno poznate potrebe u hranljivim materijama za pojedine kategorije svinja, tokom životnog ciklusa, kao i način njihovog podmirivanja.

Prilikom sastavljanja obroka, odnosno formulisanja potpunih smeša sva hraniva ili komponente možemo svrstati u sledeće grupe:

1. Osnovna (ugljeno-hidratna) hraniva,
2. Proteinska hraniva (biljnog i animalnog porekla),
3. Mineralna hraniva,
4. Vitaminske dodatke i
5. Aditive

Prilikom izbora hraniva neophodno je voditi računa da su ona pogodna za ishranu određene kategorije svinja i da se međusobno što bolje dopunjuju u pojedinim hranljivim materijama. Pri tome je neophodno reći da uključivanje većeg broja hraniva daje veću verovatnoću da obrok neće biti siromašan u nekom hranljivom sastojku. Manje ukusna hraniva uključuju se u obrok u ograničenim količinama, jer bi u suprotnom to dovelo do opadanja dnevne konzumacije hrane.

Odabrana hraniva ili komponente moraju biti ukusna, bez štetnih toksičnih materija za životinju i čoveka, ne smeju da boje meso niti da daju suviše meku slaninu, a poželjno je da se lako skladište i da im je cena povoljna.

Obrok koji je izbalansiran u pogledu sadržaja svih potrebnih hranljivih materija, odnosno koji najbolje podmiruje potrebe, obično je i najekonomičniji. Ukoliko se hraniva proizvode na sopstvenoj farmi njihova cena će biti manja od onih koja se nabavljaju sa strane. Iz tih razloga, prilikom sastavljanja obroka treba uključiti što je moguće više hraniva iz sopstvene proizvodnje.

S obzirom na anatomsko-fiziološke odlike digestivnog trakta, obroci za svinje, posebno mlađe kategorije ne smeju da sadrže preveliku količinu sirovih vlakana. Pored toga, mlađe kategorije svinja imaju veće zahteve u pogledu svarljivosti i koncentracije pojedinih hranljivih materija, te se najbolja i najkvalitetnija hraniva prvenstveno daju mlađim kategorijama.

Nadalje je neophodno reći da se balansiranje obroka za svinje, kao i druge vrste domaćih životinja danas uglavnom vrši automatski primenom računara, odnosno odgovarajućih programskih paketa. Pri korišćenju računara sastavljanje smeša je daleko brže nego kada se to radi manuelno. Upotreba računara za formulisanje obroka sa najnižom cenom zahteva poznavanje nekih parametara, od kojih su najvažniji:

1. Cena hraniva,
2. Hemijski sastav hraniva,
3. Ograničenja za hraniva i
4. Ograničenja za hranljive materije.

.

1. Cena hraniva, je jedan od najvažnijih parametara pri optimizaciji obroka primenom računara. Iz tih razloga, neophodno je njeno svakodnevno ažuriranje ukoliko se žele ostvariti maksimalni finansijski rezultati. Sigurno, da od cene zavisi koja će hraniva biti uključena u smešu, ako se zna da danas postoji mogućnost korišćenja većeg broja alternativnih hraniva.
2. Hemijski sastav hraniva, je takođe parametar koji može imati velikog uticaja prilikom sastavljanja obroka. Neophodno je raspolagati sa što više podataka o kvalitetu hraniva, s obzirom da vrednosti za hemijski sastav i hranljivu vrednost variraju u dosta širokim granicama. Iz tih razloga je, ukoliko za to postoji mogućnost najbolje koristiti podatke hemijskih analiza sopstvenih hraniva.
3. Ograničenja za hraniva. Ukoliko se u obrok želi uključiti veći broj hraniva nego što je kompjuter odabrao, minimalno učešće nekih hraniva može se forsirati. Na taj način se u velikoj meri može uticati na kvalitet obroka, ali pri tome treba imati u vidu da će cena obroka uvek biti veća, kada se hraniva koja program ne odabere forsiraju u rešenju.
4. Ograničenja za hranljive materije. Svakako da pored ograničenja za hraniva treba dati i određena ograničenja za najvažnije hranljive sastojke u skladu sa postojećim normativima. Naime, ukoliko su data veća ograničenja i ukoliko se koristi manji broj hraniva u toku sastavljanja obroka, cena obroka će biti veća. Nasuprot tome, manja ograničenja i korišćenje većeg broja hraniva daće obrok sa nižom cenom.

Primenom ovakvih programa za sastavljanje obroka gde se kao najvažniji kriterijum uzima cena hraniva mogu se postići određene prednosti, od kojih su najvažnije sledeće:

• vrlo precizno podmirenje potreba životinja uz minimalne troškove u svakom trenutku,
• postupak izračunavanja daleko je brži, u odnosu na manuelni način izračunavanja,
• promena hranljive vrednosti hraniva mnogo brže se može usklađivati sa potrebama životinja, i
• promene cena pojedinih hraniva znatno brže se mogu ažurirati, što omogućava značajne finansijske uštede.

Izbor hraniva za ishranu svinja

U ovom delu će biti govora samo o nekim specifičnostima vezanim za hraniva koja se najčešće koriste u ishrani svinja, kao i njihovom procentualnom učešću u obrocima za pojedine kategorije svinja. Naime, poznato je da na pravilnu ishranu svinja pored preciznog poznavanja potreba u hranljivim materijama za pojedine kategorije svinja, velikog uticaja ima i detaljno poznavanje sastava i hranljive vrednosti hraniva. Sigurno, da pored sastava treba poznavati i druge karakteristike hraniva kao što su: miris, ukus, sadržaj štetnih toksičnih materija, kao i iskoristivost pojedinih hranljivih sastojaka. Sve ovo, napred navedeno omogućava sigurnu ocenu vrednosti nekog hraniva i pruža mogućnost određivanja njegovog procentualno učešća u smešama za pojedine kategorije svinja.

Pored toga, neophodno je napomenuti da način prerade, zatim način i dužina skladištenja, kao i metod konzervisanja, takođe imaju značajnog uticaja na kvalitet i iskoristivost pojedinih hranljivih materija iz hraniva. Obično se hraniva za ishranu svinja dele na:

1. Ugljeno-hidratna ili energetska
2. Proteinska (biljnog i životinjskog porekla) i
3. Mineralna

1. Ugljeno-hidratna ili energetska hraniva. Najpoznatija hraniva iz ove grupe su zrna žitarica od kojih se u ishrani svinja najviše koriste: kukuruz, ječam, pšenica, ovas, raž, tritikale i sirak. Pored toga, iz ove grupe hraniva treba spomenuti tapioku i krompir.

1.1. Kukuruz se u našoj zemlji najčešće koristi kao osnovno energetsko hranivo u ishrani svinja koje se u obroke uključuje u koncentraciji od 60-80%, zavisno od kategorije svinja i zastupijenosti zrna drugih žitarica. Odlikuje se visokim sadržajem lako iskoristivog skroba, niskim sadržajem proteina (u proseku 8,8%) sa izrazitim nedostatkom lizina, kao i niskim sadržajem mineralnih materija.

U ishrani svinja kukuruz se najčešće priprema mlevenjem, a znatno ređe mikronizacijom i ekstrudovanjem. Ovi postupci termičke obrade se koriste samo u slučaju kada je zrno kukuruza namenjeno za ishranu mlađih kategorija svinja.

Konzervisanje kukuruza se može vršiti sušenjem, bilo veštačkim ili prirodnim putem i siliranjem. Silirano zrno kukuruza se najviše koristi u ishrani tovnih i priplodnih svinja.

1.2. Ječam. U poređenju sa kukuruzom ječam sadrži više proteina i sirovih vlakana, ali ima manju energetsku vrednost (12-12,5 MJ/kg SE). Sadržaj proteina u ječmu iznosi od 10-11%, ali su oni loše aminokiselinske strukture sa izrazitim deficitom lizina. Ječam ima široku primenu u tovu svinja, jer zbog nižeg sadržaja energije, odnosno masti, ima povoljan uticaj na kvalitet deponovane masti. Smatra se da procentualno učešće ovog hraniva, u obroku u kojem je osnovni izvor energije kukuruz ne bi trebalo da prelazi 10% u prvoj i 15% u drugoj fazi tova. U ishrani prasadi ječam se može uključiti u smešu u količini do 20%.

1.3. Pšenica. Po svojoj hranljivoj vrednosti slična je kukuruzu, sa nešto većim sadržajem proteina i nešto nižom energetskom vrednošću (za 10%). Sadržaj proteina u pšenici se kreće od 10-14% i u zavisnosti je od sorte pšenice. Naime, tvrde sorte sadrže 2-3% više proteina u poređenju sa mekim sortama.

U obrocima svinja pšenica može u potpunosti zameni kukuruz kao jedino energetsko hranivo pri čemu treba voditi računa o sledećem:

a) Ukoliko se koristi u ishrani pšenica ne sme biti isuviše fino samlevena, jer to može dovesti do zastoja u varenju hrane, čira na želucu i smanjene konzumacije;
b) Korišćenjem tvrdih sorti pšenice sa većim sadržajem proteina neophodno je uključivanje sintetičkih amino-kiselina, pre svega lizina, čime se povećava biološka vrednost i iskoristivost svih proteina u obroku;
c) Iskoristivost i sadržaj nekih vitamina u pšenici je znatno manji nego u kukuruzu. Pšenica sadrži malo karotina, dok je biotin iz pšenice neiskoristiv za svinje.

S obzirom da je pšenica veoma ukusno hranivo toga u prvom redu, ukoliko za to postoji mogućnost, treba koristiti u ishrani mlađih kategorija svinja, posebno odlučene prasadi.

1.4. Ovas ili zob. Značaj ovog hraniva u ishrani svinja je veoma mali. Zbog visokog sadržaja sirovih vlakana (7-10%) ima negativnog uticaja na svarljivost hranljivih materija obroka, što ograničava njegovu primenu u ishrani svinja. Ukoliko se koristi u ishrani podesniji je za ishranu starijih kategorija svinja gde njegovo maksimalno učešće u obroku ne bi trebalo da prelazi 30%. Međutim, Ijušteno zrno ovsa je daleko svarljivije hranivo (17% proteina, 7,2% masti, 2,3% sirove ceiuloze) i može se koristiti kao komponenta pri sastavljanju obroka za mlađe kategorije svinja.

1.5. Raž. Ima slične osobine kao i pšenica. Sadrži oko 12% proteina, 1,5% masti i 2,2% sirovih vlakana. Prisustvo velike količine pentozana u raži smanjuje njegovu energetsku vrednost, kao i iskoristivost drugih hranljivih materija u obroku, posebno amino-kiselina. Ono što je karakteristično za ovo hranivo je i prisustvo veće količine alkil rezorcinola u poređenju sa pšenicom i tritikaleom, te se pri korišćenju raži u ishrani svinja preporučuje dodatak enzima pentozanaze. Obično se koristi u ishrani tovnih svinja gde može da zameni kukuruz ili pšenicu i do 50%, ali se pri tome može očekivati smanjenje proizvodnih rezultata (prirasta i konzumacije hrane). U obrocima prasadi i krmača u laktaciji ne preporučuje se uključivanje raži, dok se u ishrani suprasnih krmača može koristiti najviše 25% ovog hraniva.

1.6. Tritikale, je hranivo nastalo ukrštanjem raži i pšenice. Ima veći sadržaj proteina i lizina u poređenju sa vrstama od kojih je nastalo, i nižu energetsku vrednost od pšenice i kukuruza. Tritikale se može koristiti u ishrani starijih kategorija svinja kao osnovni izvor energije, dok se u obroke prasadi može uključiti do 60% od ukupnog sadržaja žitarica.

1.7. Sirak. Hemijski sastav i hranljiva vrednost ovog hraniva je slična kukuruzu, tako da on može u potpunosti da zameni kukuruz u obroku bez negativnog uticaja na proizvodne rezultate. Pri tome treba voditi računa da se u obroke uključi zrno krmnih sorti, s obzirom da mrko obojene sorte sirka sadrže veću količinu tanina koji ima gorak ukus. Iz tih razloga se mrko obojene sorte sirka u obroke svinja mogu uključiti u ograničenim količinama.

1.8. Tapioka. Po svojoj energetskoj vrednosti tapioka je dosta slična kukuruzu, ali ima mali sadržaj proteina, svega 2-3%. Pored toga, sadržaj mineralnih materija i masti u ovom hranivu je takođe dosta nizak. Za krtole kasave je karakteristično da sadrže dva cianogena glukozida od kojih hidrolizom može nastati hidro-ciano-vodonična kiselina, poznata još pod nazivom “cianid “, koji ukoliko se unese u organizam u većoj količini može dovesti do uginuća i oštećenja respiratornih organa. Korišćenje veće količine ovog hraniva u ishrani svinja podrazumeva njegovu prethodnu obradu (kuvanje, prženje, siliranje i sušenje na suncu). Toksične materije koje zaostaju primenom jednog od navedenih metoda, mogu se uspešno eliminisati povećanjem nivoa metionina iznad potreba u ovoj amino-kiselini. Maksimalno učešće kasave u obroku svinja zavisi od sadržaia sirovog pepela, sirove celuloze i sadržaja glukozida. Ukoliko je sadržaj pepela ispod 2,2%, a sirove celuloze ispod 2,8%, procentualno učešće kasave u smeši može biti i do 60% za svinje u porastu i 75% za svinje u tovu. Ako je sadržaj ovih hranljivih sastojaka iznad 5% onda se učešće kasave za svinje u porastu smanjuje na 20, a u tovu na 40%.

Ukoliko se kasava koristi u brašnastom obliku gde je prisustvo štetnih materija veoma teško utvrditi, prisustvo kasaveu obrocima svinja u porastu i tovu ne bi trebalo da bude veće od 15-20%.

1.9. Krompir se veoma uspešno može koristiti u ishrani svih kategorija svinja (posebno tovnih), jer gotovo 70% suve materije otpada na skrob. Siromašan je u mineralnim materijama, osim kalijumu. Proteini krompira su dobre amino-kiselinske strukture i sadrže dosta lizina.

Ono što je karakteristično za krompir u sirovom stanju je prisustvo otrovne materije “solanina“ koji spada u grupu alkaloid glikozida i može da izazove trovanje sa simptomima gastroenteritisa. Iz tih razloga, sirovi krompir se ne koristi u ishrani svinja. Pored toga, sirovi krompir sadrži i tripsin inhibitor koji smanjuje svarljivost unetih proteina. Da bi se uništile ove štetne materije neophodno je prethodno izvršiti termičku obradu krompira što se postiže kuvanjem ili grejanjem na 100°C.

Suprasnim krmačama se dnevno može davati od 5-7 kg krompira u kombinaciji sa dopunskom smešom. Ista količina krompira se može uključiti u obrok krmača u laktaciji, s tim što učešće dopunske smeše treba da bude daleko veće. Svinje u tovu mogu podmiriti i do 50% potreba u hranljivim materijama ako dnevno konzumiraju od 4-6 kg ovog hraniva.

2. Sporedni proizvodi prehrambene industrije, se takođe mogu koristiti u ishrani svinja ali samo kao deo obroka. Najznačajnija hraniva iz ove grupe su: pšenične mekinje, rezanci šećerne repe i melasa.

2.1. Pšenične mekinje se odlikuju velikim sadržajem sirove celuloze i niskom energetskom vrednošću (svega 9,9 MJ SE/kg). Sadrže oko 15% sirovih proteina loše amino-kiselinske strukture. Bogat su izvor fosfora (oko 1%) čija je iskoristivost dosta niska, s obzirom da je vezan u teško razgradiv kompleks fitata. Zbog izrazito laksativnog dejstva mekinje se uglavnom koriste u ishrani suprasnih krmača koje imaju male zahteve u hranljivim materijama, ali im je potrebno obezbediti fizičku sitost. Smatra se da količina mekinja u obroku ove kategorije svinja ne bi trebala da bude veća od 10-15%. U ishrani prasadi i tovnih svinja mekinje se mogu uključiti u manjoj količini (3-5%).

2.2. Rezanci šećerne repe se takođe mogu koristiti u ishrani svinja. Odlikuju se visokim sadržajem šećera (oko 50%), kao i visokim sadržajem sirove celuloze (20-22%) čija je svarljivost dosta visoka i iznosi oko 85%. Nivo proteina je dosta nizak (7-9%) i loše su biološke vrednosti i svarljivosti (svega 40%). Količina rezanaca u obrocima svinja u porastu i tovu ne bi trebala da bude veća od 10-20%. Isti nivo se preporučuje i za krmače u laktaciji, dok u ishrani suprasnih krmača ova količina može da iznosi i do 45%.

2.3. Melasa. Sadrži 50% šećera i samo 25% vode. Nivo proteina u ovom hranivu se kreće od 7-8%, ali najvećim delom su u neproteinskoj, amidnoj formi. Od mineralnih materija kalcijum je zastupljen u najvećoj količini (4,7%). Upotreba melase u ishrani svinja u većoj količini podrazumeva primenu tečnog sistema ishrane. U ishrani suprasnih krmača i svinja u tovu melasa se može uključiti u obrok u količini do 20%.

U suvom sistemu ishrane melasa se koristi u količini od 2-3%.

3. Pomije. U poslednje vreme u ishrani svinja se sve više koriste otpaci iz velikih kuhinja sa područja društvene i individualne ishrane, koji i ako promenljivog sastava imaju veliku vrednost. Sastav ovog hraniva dosta varira, ali u proseku sadrži 60% vode, 6% proteina, 7% masti, 1% sirovih vlakana, BEM-a 22% i mineralnih materija 3%. S obzirom da se radi o ugljeno-hidratnom hranivu pri korišćenju u ishrani svinja mora se dopuniti, prvenstveno sa proteinskim hranivima.

4. Belančevinasta hraniva. Unose se u obrok kako bi se podmirile potrebe svinja u proteinima i mogu se svrstati u dve grupe: jedna su belančevinasta hraniva biljnog, a druga životinjskog porekla.

4.1. Belančevinasta hraniva biljnog porekla. Iz ove grupe hraniva u ishrani svinja najčešće se koriste: sojina i suncokretova sačma, punomasna soja, sačma uljane repice, arašidova sačma, grašak, bob, pasulj i dehidrirana lucerka.

4.1.1. Sojina sačma je najkvalitetnije hranivo iz ove grupe i najviše se koristi u ishrani svinja kao osnovni izvor proteina. Sadržaj proteina u sojinoj sačmi se kreće od 40-50% (prosečno 44%) i u zavisnosti je od sorte, sadržaja celuloze i nivoa ulja. Proteini soje su visoke biološke vrednosti i svarljivosti. Bogata je u lizinu, a siromašna u amino-kiselinama sa sumporom (metioninu i cistinu). Međutim, ovaj nedostatak se može veoma lako ispraviti uključivanjem u obrok suncokretove sačme.

U ishrani starijih kategorija svinja, posebno tovnih, sojina sačma se može koristiti kao jedini izvor proteina. Međutim, rano zalučena prasad ne mogu koristiti ovo hranivo kao jedini izvor proteina s obzirom da ona sadrži dva antigena, glicinin i beta-konglicinin koji izazivaju alergijske reakcije. Iz tih razloga danas su na bazi soje proizvedena mnoga hraniva od kojih se u ishrani svinja koriste: sojino brašno, koncentrati proteina soje, izolati proteina soje i druga hraniva.

4.1.2. Punomasna soja. Korišćenjem ovog hraniva u obrok se pored kvalitetnih proteina unosi i značajna količina ulja i na taj način izbegavaju mnogi problemi koji mogu nastati kao posledica dodavanja masti u smeše. Punomasna soja se pre upotrebe mora termički obraditi (tostiranjem ili ekstrudiranjem) i kao takva uglavnom se koristi u ishrani prasadi. U zavisnosti od perioda ishrane prasadi ona se može uključiti u smešu u količini od 5-15%.

4.1.3. Suncokretova sačma, spada u grupu proteinskih hraniva koja se u našoj zemlji najviše proizvodi. Sadrži u proseku oko 33% sirovih proteina i dosta sirove celuloze (14-23%). Proteini su loše biološke vrednosti i svarljivosti posebno kada se radi o sačmi sa dosta ljuske.

Prva limitirajuća amino-kiselina u ovom hranivu je lizin, dok se metionin nalazi u višku. Iz tih razloga suncokretovu sačmu je dobro koristiti u kombinaciji sa sojinom sačmom. Smatra se da u obroku starijih kategorlja svinja 1/3 sojine sačme može biti zamenjena sa suncokretovom bez negativnog uticaja na proizvodnju. Danas se proizvodi oplemenjena suncokretova sačma kojoj je u toku prerade odstranjena ljuska i koja ima mnogo veći sadržaj proteina (42-44%) bolje amino-kiselinske strukture. Korišćenjem sačme sa visokim sadržajem proteina mogu se značajno povećati proizvodni rezultati.

4.1.4. Sačma uljane repice. Sadrži u proseku 34% proteina (od 32-38%) i od 12-15% sirovih vlakana. Niže je energetske vrednosti i sadrži više mineralnih materija i vitamina u odnosu na sojinu sačmu. Procentualno učešće ovog hraniva u obroku svinja zavisi od sadržaja štetnih materija u njemu. Naime, sačma uljane repice sadrži eruka kiselinu koja ima štetnog uticaja na vitalne unutrašnje organe izazivajući masnu degeneraciju jetre i oštećenje srčanog mišića. Pored eruka kiseline, u sačmi uljane repice mogu biti prisutni i glukozinolati, osnovni limitirajući faktor upotrebe ovog hraniva u ishrani svinja. Međutim, danas su stvorene takve sorte uljane repice koje sadrže manji procenat ovih štetnih materija, što uz primenu termičke obrade ovog hraniva stvara mogućnost njegove veće primene u ishrani svinja. Procentualno učešće ovog hraniva u ishrani odlučene prasadi i svinja u porastu ne bi trebalo da bude veće od 9, odnosno 6%, jer svako dalje povećanje ima negativnog uticaja na proizvodne rezultate.

4.1.5. Arašidova ili kikirikijeva sačma. U našoj zemlji mnogo manje se koristi u ishrani svinja nego sojina i suncokretova sačma. Bogata je u proteinima (od 42-46%) koji su visoke svarljivosti ali loše biološke vrednosti. Prva limitirajuća amino-kiselina u kikirikijevoj sačmi je lizin, čiji je nivo dva puta niži nego u sojinoj sačmi. Bogata je u fosforu (0,50%), a siromašna u kalcijumu (0,28%) i dobar je izvor nekih vitamina iz grupe B kompleksa. U ishrani svinja ovo hranivo se može koristiti u ograničenim količinama (i do 20%) ali uz obavezno dodavanje sintetičkog lizina.

4.1.6. Grašak, sadrži od 21-30% proteina koji su deficitarni u sumpornim amino-kiselinama, a bogati u lizinu i triptofanu. Sadrži dosta kalijuma, a nedovoljno kalcijuma. Korišćenje graška u ishrani prasadi i krmača ne bi trebalo da bude veće od 15%, dok u ishrani tovnih svinja njegovo učešće može biti i do 30%.

4.1.7. Bob, se takođe može koristiti u ishrani svinja. Sadržaj proteina u bobu varira od 24-30%. Bogat je u lizinu, a siromašan u metioninu i cistinu. Zbog niskog sadržaja masti (oko 1%) i nešto većeg sadržaja celuloze (oko 8%) bob ima nisku energetsku vrednost koja iznosi oko 3200 Kcal SE/kg. Obroci svinja u porastu mogu se dopuniti sa bobom u količini do 15%, dok u obrocima tovnih svinja količina boba ne bi trebala da prelazi 20%.

4.1.8. Dehidrirana lucerka. Sadrži od 15-20% proteina, dobrog amino-kiselinskog sastava ali niske svarljivosti (svega 39%). Pored toga, lucerkino brašno sadrži veoma visok procenat sirove celuloze (20-26%) što joj umanjuje energetsku vrednost koja se kreće od 1300-2000 Kcal ME/kg. U ishrani svinja lucerkino brašno se može uključiti u obrok u količini od 5-15%. U ishrani suprasnih krmača lucerka može da se koristi u svežem stanju i može da zameni znatan deo obroka. Naime, u prvoj polovini suprasnosti 70% potreba u energiji može biti podmireno iz zelene lucerke, dok u poslednjoj trećini upotrebom ovog hraniva može se zadovoljiti 30% potreba u energiji. Smatra se, da jedno odraslo grlo može dnevno da konzumira od 8-10 kg zelene mase.

5. Proteinska hraniva animalnog porekla. Iz ove grupe u ishrani svinja najčešće se koriste: obrano mleko u prahu, surutka u prahu, riblje brašno, mesno i mesno koštano brašno, mesna kaša i krvno brašno.

5.1. Obrano mleko u prahu. Sadrži oko 95% suve materije. Od ukupne količine hranljivih materija 50% otpada na mlečni šećer (laktozu), oko 33% na proteine visoke biološke vrednosti, 8% na pepeo, a svega 1% na masti. Mleko u prahu je bogat izvor visoko iskoristivih mineralnih materija i vitamina, posebno iz grupe B kompleksa. Koristi se isključivo pri sastavljanju smeša za prihranjivanje prasadi na sisi i ishranu zalučene prasadi, gde količina ovog hraniva ne bi trebala da bude veća od 15-20, odnosno 10-15%.

5.2. Surutka u prahu. Sadrži oko 93% suve materije, od čega 70% mlečnog šećera (laktoze). Sadržaj proteina se kreće od 12-13% i oni su izuzetno visokog kvaliteta. Surutka je bogat izvor mineralnih materija i vitamina rastvorljivih u vodi. Velika količina laktoze u ovom hranivu je veoma značajna u ishrani prasadi na sisi, kao i rano zalučene prasadi gde može ući u sastav smeše od 5-15%. Surutka se može koristiti i u svežem stanju, posebno u ishrani tovnih svinja. Međutim, njeno korišćenje na ovakav način podrazumeva postojanje tečnog sistema ishrane.

5.3. Riblje brašno. Sadrži do 10% vode i visok nivo najkvalitetnijih proteina (od 50-70%) zavisno od procentualnog učešća vode, pepela i masti. Proteini su izuzetno bogat izvor lizina (4-6%), a bogati su u cistinu, metioninu i drugim esencijalnim amino-kiseiinama. Sadrži i dosia visok procenat mineralnih materija, posebno kalcijuma (3,5-7%) i fosfora (2,5-4%). S obzirom da je riblje brašno bogat izvor kvalitetnih proteina, prvenstveno ga treba koristiti u ishrani prasadi gde u sastav smeše ulazi u količini do 8%. Kod svinja u prvoj fazi tova i krmača u laktaciji ova količina se kreće od 2-4%.

5.4. Mesno brašno. Hranljiva vrednost ovog hraniva zavisi od kvaliteta osnovnih sirovina od kojih se ono dobija (konfiskata i leševa). Sadrži najmanje 55% sirovih proteina (50-70%) i obično do 10% masti. Ima nešto lošiji amino-kiselinski sastav od ribljeg brašna, s obzirom da ima manje metionina i triptofana a bogat je izvor lizina. Obično se daje u kombinaciji sa belančevinastim hranivima biljnog porekla, s obzirom da ne može dobro da dopunjava belančevine žitarica. Koristi se ugiavnom u ishrani starijih kategorija svinja u ograničenoj količini do 5%.

5.5. Mesno-koštano brašno. Sadržaj proteina u ovom hranivu se kreće od 45-55% i bogato je u mineralnim materijama, posebno kalcijumu i fosforu. Koristi se u ishrani starijih kategorija svinja, i to u količini 2-5%.

5.6. Mesna kaša, je proteinsko hranivo čiji kvalitet dosta varira zavisno od strukture i kvaliteta sirovine od koje je proizvedeno. Pošto se radi o tečnom hranivu njegova upotreba zahteva postojanje tečnog sistema ishrane.

5.7. Krvno brašno. Sadrži do 85% vrlo kvalitetnih proteina čija je svarljivost do 60%. Proteini su bogati u lizinu (oko 7,5%), ali sadrže malo triptofana (oko 1,3%) i oko 3% metionina i cistina. Proteini imaju nižu biološku vrednost od proteina mesnog brašna. Izuzetno mala količina izoleucina u ovom hranivu ograničava njegovo korišćenje u većoj količini. U obrocima prasadi krvno brašno se može upotrebiti u količini do 2%, a u obrocima svinja u porastu i tovu do 5%.

6. Mineralna hraniva. Pored osnovne hrane, svinjama je neophodno obezbediti i odgovarajuće mineralne materije koje se mogu davati direktno ili u formi mineralnih dodataka. Najvažniji mineralni elementi za svinje su: natrijum, hlor, kalcijum, fosfor, gvožđe, bakar, mangan, jod i kobalt. Makroelementi se svinjama obezbeđuju putem odgovarajućih jedinjenja, a mikroelementi preko premiksa mikroelemenata. Od mineralnih hraniva u ishrani svinja najčešće se koristi: stočna so, stočna kreda, dikalcijum i monokalcijum-fosfat i koštano brašno.

6.1. Stočna so. Biljna hraniva koja ulaze u sastav smeša za svinje su deficitarna u natrijumu i hloru, tako da svinje preko njih ne mogu da obezbede dovoljne količine ova dva elementa. Iz tih razloga so je obavezan dodatak smešama za sve kategorije svinja. Stočna so je tehnički čist natrijum-hlorid uz ograničeno prisustvo magnezijumovih i drugih soli, s dodatkom joda u obliku kalijum-jodida, natrijum-jodida i kalcijum-jodida i dozvoljenih sredstava za denaturisanje. Prema obliku stočna so može biti kristalna, mlevena, kamena i briketirana. U ishrani svinja so obično ulazi u sastav kompletnih smeša u količini do 0,5%.

6.2. Stočna kreda. U ishrani svinja kao izvor kalcijuma koristi se veći broj hraniva. Međutim, stočna kreda ipak ima najveći značaj. Dobija se mlevenjem krede, krečnjaka i mermera. Sadrži najmanje 94% kalcijumkarbonata, do 1% magnezijumovih soli i do 1% stranih primesa (pesak, glina). U stočnoj kredi se nalazi 38-40% čistog kalcijuma. Količina stočne krede koja se uključuje u smeše za pojedine kategorije svinja obično iznosi od 0,5-1%.

6.3. Dikalcijum i monokalcijum-fosfat, su fosforna mineralna hraniva koja se najčešće koriste u ishrani svinja. Sadrže od 14-24% fosfora i u obrocima za svinje zastupljeni su u količini od 0,5-1%.

6.4. Koštano brašno, je mineralno hranivo koje istovremeno služi kao izvor i kalcijuma i fosfora. Dobija se mlevenjem sterilizovanih životinjskih kostiju iz kojih je prethodno odstranjena mast i tutkalo. Koštano brašno dobrog kvaliteta obično sadrži 28-32% kalcijuma i 12-14% fosfora. Uključuje se u smeše za svinje u količini od 0,5-1%.