Priroda naše zemlje je veoma bogata, ali se još uvek malo koristi sve što ona pruža osobito u pogledu ishrane. U ovome bitnu ulogu ima to što mnogi ne znaju koje su divlje biljke i životinje jestive, kakva im je hranljiva vrednost, gde se mogu naći i na koji način upotrebiti za ishranu. Naš cilj je bio da ovom knjigom pružimo te podatke ljubiteljima prirode i svima koji se mogu naći u situaciji da potraže izvore hrane u divljoj prirodi. Činjenica da je prvo izdanje ove knjige u kratkom roku rasprodato ukazuje da je ona naišla na dobar prijem kod naše javnosti. Tome u prilog govore i brojna pisma upućena autorima. Posebno ,nas raduje što je knjiga zainteresovala omladinu i podstakla njenu aktivnost na upoznavanju i proučavanju mogućnosti koje priroda pruža čoveku, ne samo za rekreaciju, već i za opstanak u surovim uslovima rata. U okviru omladinske organizacije formirana su društva ili sekcije mladih istraživača, koji se bave i istraživanjima rasprostranjenosti i načina upotrebe za jelo divljih biljaka i životinja. Pionir u tom pogledu je Društvo mladih istraživača »Vladimir Mandić – Manda« iz Valjeva, koje već nekoliko godina planski vrši terenska istraživanja, drži seminare na omladinskim radnim akcijama i popularna predavanja za stanovništvo. Članovi ovog društva bili su inicijatori i zajedničkih akcija sa omladincima iz drugih mesta naše zemlje, koje doprinose jačanju bratstva i jedinstva i svojevrsnim pripremama omladine za opštenarodnu odbranu.

Sa naročitim zadovoljstvom ističemo da je materija, koju obraduje ova knjiga, ušla i u nastavne programe nekih naših škola.

Koncepcija i namena drugog izdanja ove knjige ostale su iste, ali je ono dopunjeno u skladu sa novim saznanjima do kojih smo došli u radu na ovim pitanjima i sa predlozima čitalaca. Poglavlje »Jestivo divlje bilje« dopunjeno je novim vrstama. Bolje su sistematizovana i dopunjena poglavlja »Jestive morske životinje« i »Improvizovana sredstva za lov morskih životinja«. Na bazi novijih rezultata ispitivanja revidirana je i dopunjena tablica vitaminskih vrednosti divljeg bilja i unete su tablice
o hemijskom sastavu i kaloričnoj vrednosti divljih biljaka i gljiva.

Najzad, dodano je novo poglavlje »Improvizovan smeštaj u prirodi«, jer smo došli do zaključka da bi za one, koji dobrovoljno ili prinudno odlaze u prirodu, bilo korisno da znaju kako da odaberu mesto za smeštaj i kako da ga urede, koristeći improvizacije stambenih objekata i sanitarnih uređaja od priručnih materijala.

Predajući ovo izdanje javnosti, a naročito našoj omladini i nastavnicima biologije, zahvaljujemo svima na korisnim primedbama i molimo za dalju saradnju i predloge. Posebno se toplo zahvaljujemo svim saradnicima na uloženom trudu da se pripremi ovo novo izdanje.

U Beogradu, jula 1977. god.
Autor
Dr Borivoj Vračarić

Predgovor

Ljudska ishrana divljim biljem i životinjama ima svoje pristalice i svoje protivnike. U prvobitnoj ljudskoj zajednici, kada je čovek tek započeo svoj pohod ka oslobađanju od svemoći prirode, takva ishrana bila je čoveku skoro jedina mogućnost izbora. Otpori su počeli da se javljaju n procesu proizvodnje materijalnih dobara i čovekovog odvajanja od prirode. Njihova podloga leži u navikama, stečenim za vreme obilja, u predrasudama, u čovekovoj iluziji da je nekadašnja svemoć prirode već pretvorio u svoju svemoć nad njom, u sklonosti da brzo zaboravlja pouke koje je sticao prolazeći kroz iskušenja i nedaće tokom svoje ćudljive i paradoksalne istorije. Veliki društveni potresi, ratovi, revolucije, elementarne katastrofe, nerodne godine iznenadno su blagostanje pretvarali u krajnju nemaštinu. Kako su se pojedinci snalazili u toj iznenadnoj nemaštini zavisilo je od njihove motivisanosti i rešenosti da se suprotstave zlu, od njihove snage da se odreknu stečenih navika, kao i od poznavanja prirode.

Misir i Mesopotamija u biblijskim vremenima behu sinonim bogatstva. Pa ipak, kada je jedan nezadovoljnik postojećim poretkom odbegao u pustinju, morao je da jede »skakavce i med divlji«.

Naša davna i nedavna prošlost pune su primera koji pokazuju koliko su bili snažni motivi da se prihvati ovakva ishrana, ali, još i više, da joj se pruži otpor. Ljudi su strahovali od smrti, umirali od gladi, a nisu videli šta im priroda nudi, nisu znali vrednost tih ponuda, ili nisu hteli da ih prihvate. Stvarna oskudica u hrani išla je ruku pod ruku sa neznanjem i predrasudama, a predrasude behu jače i od same smrti. Tako i u našim predelima izumirahu cele porodice za vreme gladnih godina, tako je popuštao inače nesalomljivi moral naših ratnika.

Ocenjujući, dakle, poseban društveni značaj ishrane divljom florom i faunom, a polazeći i od pozitivnih iskustava stečenih za vreme gladi i ratova, grupa naših stručnjaka postavila je preda se zadatak da u ceo ovaj problem unese nešto više naučne svetlosti. Želelo se tačno da sazna: koliki rezervoari i kakve vrste divlje flore i faune se kriju u prirodi naše zemlje; kakva je njihova biološka i hranljiva vrednost; kakve razlike u tom pogledu postoje s obzirom na godišnja doba; kakav je najpodesniji način njihovog pripremanja i konzervisanja na terenu.

Istraživanja su otpočela još 1961. godine u% finansijsku pomoć Komisije za medicinsko naučna istraživanja (KOMNIS) i materijalnu pomoć Intendantske uprave DSNO i Komande Ratne mornarice. Istraživačka grupa (Aćimović, Bogojević, Colić, Gedošev, Ivanišević, Lintner, Lukić, Ljumović, Micković, Podobnik, Radošević, Rajšić, Savić, Starina, Stevanović, Šlajmer, Tucakov, Uvalin, Zović) pod rukovodstvom profesora dr Borivoja Vračarića ispitivala je 22 različita područja, obuhvatajući pri tom nizijski, brdski i planinski pojas i jedno močvarno područje. Ispitivanja su vršena u rano proleće, leto, jesen i, u dva maha, u zimu. Veći deo radova obavljen je na terenu: perlustracija količine i vrsta hrane, analize vitamina u pokretnoj laboratoriji, način pripremanja i konzervisanja, subjektivno ocenjivanje ukusa i fiziološko-psihološkog učinka hrane i dr. Slovenije hemijske analize obavljene su u centralnoj laboratoriji. Paralelna istraživanja jestive divlje flore i faune u 7 područja priobalskog pojasa i 6 ostrva Jadranskog mora izvršila je druga istrašjvačka grupa (Bakić, Bakota, Berović, Corn, Zlatar, Musafija, Škare).

Rezultati ovih sedmogodišnjih istraživanja mogli bi, najkraće da se rezimiraju ovako: prvo, u prirodi naše zemlje sadržano je veliko bogatstvo jestive flore i faune; drugo, dobrom organizacijom rada mogućno je da manje, pa i veće grupe ljudi prikupe u prirodi dovoljno hrane, bilo potrebe »preživljavanja«, u uslovima potpune izolacije, bilo kao dopuna redovnoj ishrani, ako joj nedostaju belančevine, vitaminski i mineralni sastojci. Količine nekih od glavnih vitamina i minerala u prirodi su skoro neograničene, i to u svakom godišnjem dobu; treće, pored fiziološkog učinka, ovim načinom ishrane može da se postigne i nesumnjiv moralno-psihološki učinak, utoliko što se suzbije strah od gladi, a on je, prema iskustvu, ponekad opasniji i od samog gladovanja.

Prema tome, potencijalni korisnik ovih rezultata može da bude celokupno naše stanovništvo, kako u vanrednim (elementarne nesreće, rat) tako i u redovnim prilikama, a naročito one grupe koje se, voljom ili nevoljom, nalaze ili se mogu zadesiti u prisnijem dodiru sa prirodom, kao što su: planinari, izviđači, šumski radnici, omladinske radne brigade, stanovnici planinskih naselja, zbegovi u ratu ili posle elementarnih katastrofa, brodolomci, letači, vojne jedinice i dr.

Ali da bismo zatvorili vrata eventualnim iluzijama i preterano pojednostavljenim gledanjima na ove mogućnosti, valja da se jasno istakne sledeće: preduslov za ovakav način ishrane ne leži samo u pozitivnoj motivaciji, nego, isto toliko, u dobrom poznavanju prirode. Priroda je puna blagodeti, ali i pretnji. Ona može da bude mati, ali i surova maćeha. Sve zavisi od toga u kolikoj meri vladamo naučnim saznanjima o njoj. Upravo takvom cilju treba da posluži i ova knjiga. U njoj su, na način dostupan prosečno obrazovanom čoveku, data sva praktička uputstva o ishrani u prirodi. U verodostojnost ovih ispitivanja ne treba sumnjati, jer su proverena ne samo na »vlastitoj koži« nego i kroz »vlastite stomake« istraživačke grupe, kojoj nije nedostajalo ni naučne ozbiljnosti ni nesebične strasti za ovakav eksperimenat. Međutim, za potpuno ovladavanje ovim uputstvom neće biti dovoljno da se knjiga jedanput pročita, pa niti da se, poput turističkog bedekera, ponese u prirodu. Njen sadržaj treba naučiti! To se, pak, može postići putem škola i kurseva i, pogotovo, putem praktičkog uvežbavanja na terenu. Zato s razlogom očekujemo da će zainteresovane organizacije i ustanove (Planinarski savez, Pokret gorana, Ferijalni savez, Savez izviđača, Podmladak Crvenog krsta, Civilna zaštita, Savez za telesno vaspitanje Partizan i druge) učiniti sve što od njih zavisi kako bi dragoceno iskustvo, sažeto u ovoj knjizi, postalo svojina širokih masa.

Ali, pri svemu tome ne smemo da zaboravimo nešto što je još važnije od sveukupne aktivnosti na obrazovanju masa za korišćenje prirodnih izvora brane. To je zaštita prirode. Priroda je izložena raznim štetnim i razornim uticajima, čiji je pokretač najčešće sam čovek. Stalna ugroženost prirode od čovekove eksploatacije mogla bi još da se poveća ako bi ljudi nekontrolisano i nerazumno krenuli u pohod na prirodne izvore hrane. S izuzetnom pažnjom treba se odnositi, pre svega, prema fauni (ptice, šumski mravi). Zapravo, njihova upotreba za ishranu dozvoljena je samo u vanrednim prilikama rat). Rezerve biljne hrane neuporedivo su veče, praktički su neiscrpne, ukoliko ne bi, iz drugih razloga, nastupili poremećaji u prirodnim odnosima. Stoga je i sloboda u upotrebi divljeg bilja znatno šira.

Ova upozorenja navode nas na zaključak da je neophodno da se, uporedo sa obrazovanjem u pogledu korišćenja prirodnih izvora hrane, sprovodi obrazovanje i vaspitanje korisnika kao čuvara prirode. Samo onaj ko prirodu poštuje, štiti i neguje ima pravo i da se posluži njenim blagom.

Beograd, januar 1968. god.
General-pukovnik dr Gojko Nikoliš, s. r.

Sadržaj

Od autora povodom II izdanja
Predgovor

ISHRANA DIVLJIM BILJEM I ŽIVOTINJAMA

I. UVOD

II. JESTIVO DIVLJE BILJE

Neka pravila za sakupljanje i korišćenje divljih biljaka za jelo
Najčešće vrste jestivih divljih biljaka

III. OTROVNE ILI ŠKODLJIVE BILJKE

IV. GLJIVE (PEČURKE, GOBE)

Jestive gljive
Otrovne gljive
Mere kojima se sprečava trovanje gljivama

V. JESTIVE DIVLJE ŽIVOTINJE

Slatkovodne ribe
Jestive morske životinje
Otrovne morske životinje
Improvizovana sredstva za lov morskih životinja
Ptice
Divljač
Ostale životinjske vrste
Lov ptica i divljači improvizovanim sredstvima

VI. PRIPREMANJE JELA

Opšte napomene
Začini — začinsko bilje
Pripremanje supa
Pripremanje čorbi
Pripremanje variva od povrća
Pripremanje jela od gljiva
Pripremanje jela od nekih divljih biljaka priobalskog područja
Sabiranje morske soli na terenu
Pripremanje jela od riba
Pripremanje jela od vodozemaca, gmizavaca i insekata
Pripremanje jela od glodara
Pripremanje jela od ptica
Pripremanje jela od divljači
Najjednostavniji način pripremanja jela od mesa
Pripremanje jela od nekih divljih životinja priobalskog područja
Pripremanje čajeva i vitaminskih napitaka
Pripremanje hleba
Pripremanje pogače
Pripremanje vatre i ognjišta (ložišta)
Pripremanje sušnice

VII. KONZERVISANJE HRANE

Divlje bilje
Gljive
Meso
Ribe
Hobotnice, lignji, sipe
Trpovi
Puževi

VIII. PRVA POMOĆ PRI TROVANjU DIVLJIM BILJKAMA I ŽIVOTINJAMA

Trovanje divljim biljkama
Trovanja hranom životinjskog porekla
Trovanja pokvarenom, zaraženom i zatrovanom hranom

IX. SNABDEVANJE VODOM

Racionalna potrošnja vode
Opasnost od upotrebe higijenski neispravne vode
Pronalaženje vode
Improvizovanje vodnih objekata
Upotreba atmosferske vode
Dobijanje vode iz biljaka
Dobijanje pitke vode od morske vode
Prečišćavanje vode

X. IMPROVIZOVANI SMEŠTAJ U PRIRODI

— Izbor mesta za stanovanje
— Uređenje logora (kampa)
— Snabdevanje vodom
— Higijenska priprema hrane
— Lična higijena
— Uklanjanje otpadnih materija
— Uređenje bivaka

PRILOZI

INDEKSI

LITERATURA

Uvod

Čovek je oduvek težio i dan-danas teži da što bolje upozna prirodu i mogućnosti koje mu ona pruža. Jedan od osnovnih razloga je i to što iz prirode dobija hranu bez koje ne može da opstane. A priroda je njen ogroman, nepresušni izvor koji je još uvek nedovoljno iskorišćen. Od oko 350000 biljnih vrsta, koje rastu na zemaljskoj kugli, približno jedna trećina može da se jede, a čovek stvarno koristi za jelo jedva oko 600 vrsta. Od oko 2 miliona životinjskih vrsta, jede se oko 50. To znači da ogromno bogatstvo hrane, koje priroda pruža, ostaje neiskorišćeno. Glavni razlozi za ovo su neznanje, ukorenjene navike u ishrani, predrasude, strah od trovanja i gadljivost.

Ukorenjene navike, koje su ne tako retko rđave, često dovode do nepravilne ishrane i ometaju da se ona poboljša primenom već dobro poznatih i priznatih načela ishrane, a time i uvođenjem u ishranu niza kultivisanih i odomaćenih namirnica i jela. Ista stvar je i sa predrasudama. Otuda se u nas još uvek srećemo sa pojavom da jedni ne jedu neke vrste kultivisanog povrća (kelj, mrkvu, spanać i sl.), a drugi ne jedu neke vrste mesa (npr. ovčije). U pogledu korišćenja za jelo divljeg bilja i divljih životinja, stvar je još gora. Na ovo, sem navika i predrasuda, utiču i drugi faktori. U prvom redu to što mnogi ne znaju šta može da se jede od onoga što nam divlja priroda pruža i na koji način može da se pripremi za jelo. Sa neznanjem tesno je povezan i strah od trovanja, koji je često preteran i neopravdan jer je veliki broj jestivih biljaka, a relativno mali otrovnih. Najbolji primer su gljive. Od više stotina vrsta koje se mogu naći u našim šumama i na našim livadama, svega nekoliko ih je otrovno. No, i pored toga, u nas se gljive jedu veoma malo. U nekim krajevima stanovništvo čak sakuplja pojedine vrste gljiva, suši ih i prodaje na pijaci, ali ih ne jede. To što se u nizu slučajeva divlje životinje ne jedu, najčešći je razlog gadljivost. Ovi faktori imaju različit efekat u raznim krajevima naše zemlje i u raznim slojevima stanovništva. Tako se tu i tamo kuvaju jela od mladih kopriva, štavelja ili blitve, pravi sos od kiseljaka, salata od maslačka ili tratinčice, paprikaš od puževa, čorba od kornjača, itd. Međutim, nije retka pojava da se u jednom naselju takva hrana jede, a u susednom ne. Bilo je i slučajeva da su u godinama gladi pojedinci radije umirali od gladi nego da se spasu jedući puževe, žabe, gljive, divlje bilje i sl. Drastične primere je dala glad koja je harala Hercegovinom i Crnom Gorom 1916—1918. godine. Tada su celokupne porodice poumirale od gladi. Ljudi su jeli bezvredne predmete, kao što su hrastova kora, koža od starih opanaka i sl., a zbog neznanja, predrasuda i gadljivosti nisu se prihvatili puževa, žaba ili zelembaća. Zbog toga, da bismo bolje koristili u ishrani sve što nam priroda pruža, neophodno je upoznati se sa vrstama divljih biljaka i životinja koje mogu da se jedu, kao i sa tim gde mogu da se nađu, kako mogu da se razlikuju od otrovnih i neupotrebljivih vrsta, kako se pripremaju za jelo i konzervisanje. Pri tome treba da se ima u vidu da je gradsko stanovništvo najviše odvojeno od prirode i naviknuto da se skoro isključivo koristi kultivisanim biljkama i domaćim životinjama. Seosko stanovništvo je u stalnom kontaktu sa prirodom, bolje je poznaje i lakše koristi, mada još uvek nedovoljno zbog predrasuda i ukorenjenih navika. Najmanje pati od predrasuda i gadljivosti stanovništvo primorskih krajeva, jer je naviklo da se hrani raznim morskim životinjama, divljim salatama i sl.

Potreba da se za ishranu upotrebljavaju divlje biljke i životinje postoji i danas i pored razvijene proizvodnje kultivisanih biljaka i domaćih životinja. U planinskim krajevima ishrana stanovništva je jednolična i siromašna, jer klimatske prilike ne dozvoljavaju da se gaji niz vrsta povrća i voća. Istovremeno, ne jedu se brojne jestive vrste . divljeg bilja i životinja. Radnici koji rade na seči šume, izgradnji puteva i drugim radovima na mestima udaljenim od naselja često mesecima oskudevaju u vitaminskoj hrani, dok svuda oko njih ima divljeg bilja od koga mogu da se pripreme veoma ukusne čorbe, variva, salate ili vitaminski čajevi. Planinari, izviđači i drugi ljubitelji prirode takođe se malo koriste onim što im divlja priroda pruža, već se obično isključivo hrane konzervama. Međutim, još važniji razlog od ovih je taj što u raznim masovnim katastrofama dolazi do oskudice hrane i poremećaja ishrane stanovništva u postradalim područjima. To jasno pokazuju iskustva stečena prilikom poplava ili zemljotresa, a naročito za vreme ratnih katastrofa. Ne treba da se izgubi iz vida ni činjenica da je sada u akciji i međunarodni program iznalaženja novih izvora hrane, da bi se otklonio postojeći deficit u ishrani stanovništva nerazvijenih područja i podmirile sve veće potrebe sveta za hranom.

Cilj ove knjige je da ukaže na mogućnosti da se za ishranu upotrebljavaju one jestive divlje biljke i životinje koje češće i u priličnim količinama mogu da se nađu u našoj zemlji. U zavisnosti od konkretne situacije, mogu da se upotrebljavaju ili kao dopunski izvori hrane za obogaćivanje ishrane vitaminima, belančevinama i drugim sastojcima, ili kao jedini izvori hrane, što može da bude slučaj u vreme masovnih katastrofa. Ne treba smetnuti s uma da jestive divlje biljke i životinje mogu da posluže i kao dobra sirovina prehrambene industrije za proizvodnju konzervi, koncentrata i vitaminskih napitaka.

Jestivo divlje bilje po svojoj nameni i hranljivoj vrednosti može da se svrsta u nekoliko grupa:

Povrćne biljke i salate — to su zeljaste biljke, čiji se listovi ili nežne stabljike upotrebljavaju za pripremanje salata, čorbi i variva.

Hlebne biljke su one čiji koren, krtola, lukovica ili plod, zbog bogatstva u skrobu, mogu da posluže za pripremanje pirea, kaša ili hleba.

Čajne biljke su one čije se lišće ili celokupni nadzemni delovi upotrebljavaju za spremanje čaja ili vitaminskih napitaka.

Začinske biljke služe da se njima poboljša ukus hrane i zamenjuju biber, papriku i druge začine.

Od nekih jestivih divljih biljaka može da se upotrebi za ishranu samo jedan deo (lišće, ili koren, ili plod), a od drugih dva ili više, pa i s vi delovi.

Prehrambena vrednost jestivog divljeg bilja zavisi prvenstveno od dela biljke koji se koristi za ishranu. Lišće je, po pravilu, bogato vitaminima, plodovi šećerima i vitaminima, a krtole, koreni i lukovice su često prava skladišta skroba i drugih šećera. Neki plodovi i semenje su odličan izvor masnoća. Zbog toga, pri korišćenju divljeg bilja za ishranu treba imati u vidu da dovoljno kalorija i šećera može da se dobije iz podzemnih delova (krtole, koreni, lukovice) i plodova, dok lišće i zeljaste stabljike prvenstveni značaj imaju zbog bogatstva u vitaminima. Kalorična i vitaminska vrednost jestivih divljih biljaka prikazana je u prilogu 2 i 3.

Kalorična vrednost lišća i zeljastih delova biljaka je relativno mala, kao što je to slučaj i sa kultivisanim povrćem tipa spanaća, kupusa, kelja i sl. Iz 100 g očišćenih povrćnih biljaka i salata dobija se od 22 do 70 kalorija, zavisno od vrste biljke. Kalorična vrednost podzemnih delova, naročito krtola, znatno je veća i slična je kao kod krompira. Otuda se iz 100 g očišćenih hlebnih biljaka dobija od 34—140 kalorija. Naročito visoku kaloričnu vrednost imaju orasi, lešnici, žir, kestenovi.

U pogledu vitaminske vrednosti na prvom mestu su povrćne biljke i salate kao bogati izvori vitamina C i karotina. Divlje voće je bogato u vitaminu C. Podzemni delovi biljaka ne sadrže karotina, a i vitamina C imaju malo.

Zbog toga, za obogaćivanje ishrane vitaminima prvenstveno treba upotrebljavati povrćne biljke i salate, a za obezbeđenje kalorija hlebne biljke i divlje voće.

Veoma je značajno da su divlje povrćne biljke i salate čak i bogatije u vitaminima nego kultivisane biljke, kako to pokazuje ovo upoređenje sadržaja vitamina C i karotina u 100 g nekih divljih i pitomih biljaka.

Čajne biljke su veoma bogate u vitaminu C, kako to pokazuju podaci o količinama ovog vitamina, koje se sadrže u 100 g pojedinih čajnih biljaka.

Pošto dnevne potrebe čoveka u vitaminu C iznose u proseku 75 mg, a vitamina A 3 mg, to na osnovu napred navedenih podataka može da se zaključi da te potrebe čoveka mogu lako da se podmire sa 100—200 g pojedinih vrsta divljeg bilja, uzimajući u obzir da se vitamini delimično uništavaju prilikom kuvanja.

Pošto bilje tokom starenja postaje sve bogatije celulozom (otuda i manje svarljivo) i sve gorče, to za ishranu treba upotrebljavati prvenstveno mlađe biljke. Najsočnije i najjestivije je mlado bilje u proleće ili novi izbojci, koji izbijaju u jesen. U leto mlade biljke treba tražiti po vlažnim i senovitim mestima, a brati sočnije lišće i mlađe ovrške. Gorčina se donekle uklanja tako što se baca prva voda od kuvanja, kako se to čini i prilikom pripreme spanaća. Neke biljke mogu da se jedu i sirove (salate, voće), čime se obezbeđuje više vitamina i mineralija, koje se delimično gube prilikom kuvanja. Međutim, po pravilu, bilje je mekše, svarljivije i ukusnije kad se kuva.

Iskustvo pokazuje da su jela ukusnija, ako se spremaju od mešavine nekoliko vrsta divljih biljaka nego samo od jedne vrste. Način pripremanja ovih jela praktički je istovetan kao pri pripremanju jela od pitomih biljaka (v. »Pripremanje jela«).

Divlje bilje može da se sačuva za duže vreme (konzerviše) sušenjem na vazduhu, u sušnici pomoću vrućeg vazduha ili samokiseljenjem (v. »Konzervisanje hrane«).

Gljive su, za razliku od jestivog divljeg bilja, dobar izvor belančevina. U 100 g vrganja i pečurki ima 4,2 g, što je više nego i u nizu kultivisanih biljaka. Pošto ove belančevine imaju prilično visoku biološku vrednost, to gljive mogu donekle da zamene namirnice životinjskog porekla (meso, mleko, jaja) i nadoknade njihov nedostatak u ishrani. Ovo je naročito značajno u slučajevima kada se oskudeva u hrani za vreme masovnih katastrofa. Od gljiva mogu da se pripremaju veoma ukusne čorbe, paprikaši, rižoto, pržene gljive i dr. (v. »Pripremanje jela«), One mogu da se konzervišu sušenjem ili mariniranjem (v. Konzervisanje hrane«), Za pripremu jela i konzervisanje treba da se beru mlađe gljive, jer ih organizam lakše vari i bolje iskorišćava. Hranljiva vrednost najčešćih naših gljiva prikazana je u prilogu 4.

Trovanje divljim biljem i gljivama može lako da se spreči, ako se poštuju sledeća pravila:

1. naučiti da se dobro raspoznaju otrovne divlje biljke i otrovne gljive, koje su opisane u ovoj knjizi. Lakše je da se nauči ovih nekoliko vrsta nego da se upoznaju sve vrste jestivih divljih biljaka, kojih je ogroman broj;

2. za ishranu prvenstveno upotrebljavati biljke i gljive navedene u ovoj knjizi, jer je njihova upotrebljivost proverena u praksi. Mogu da se koriste i one vrste koje ovde nisu opisane, ali ih lokalno stanovništvo upotrebljava za ishranu;

3. može da se jede i bilje koje jedu životinje i ptice, jer ono nije otrovno.

Divlje životinje su odlična zamena mesu domaćih životinja. Treba obavezno da se koriste jer su dobar izvor kalorija, masti a naručito biološki puno vrednih belančevina, koje su neophodne za normalan rast, stanje 1 rad organizma. To nam ne pružaju u potrebnoj meri biIjke, te bi samo biljna ishrana ubrzo dovela do pothranjenosti.

U nas se obično jede lovna divljač (zečevi, srne, jeleni, divokoze, divlje svinje), razne ptice (fazani, divlji golubovi, divlje guske i plovke), morske i rečne ribe. Međutim, postoji niz vrsta divljih životinja od kojih mogu da se pripremaju veoma hranljiva i ukusna jela, a u nas se retko jedu ili se uopšte ne jedu. To su: vukovi, lisice, jazavci, ježevi, veverice, puhovi, tekunice, hrčci, razne ptice, kornjače, rakovi, puževi, školjke, žabe, zelembaći, zmije i dr. U mnogim zemljama ove životinjske vrste se rado jedu i predstavljaju poslastice. U nas to nije slučaj zbog predrasuda i gadjjivosti. Međutim, radi obogaćivanja ishrane, a naročito kada je oskudica u hrani, trebalo bi savladati predrasude i gadljivost, te upotrebljavati i ovu veoma ukusnu i hranljivu hranu. Po kaloričnoj vrednosti i sadržaju belančevina u 100 g ravna se sa mesom domaćih životinja, kako se vidi iz ovih podataka za meso pojedinih životinja:

Meso divljih životinja sprema se za jelo na isti način kao i meso domaćih životinja (v. »Pripremanje jela«), Konzerviše se salamurenjem, sušenjem na vazduhu i dimljenjem, kao što se to čini sa ribama i mesom domaćih životinja (v. »Konzervisanje hrane«),

Lov divljih životinja predstavlja problem. Zato se u ovoj knjizi iznosi gde pojedine vrste mogu da se nađu, u koje doba godine i dana, na koji način se love, kako se improvizuju sredstva za lov. Međutim, u lovu i korišćenju divljih životinja mora se pridržavati sledećih pravila:

1. u normalnim uslovima životinje se ne smeju loviti improvizovanim sredstvima (razne vrste zamki, klopki i dr.), a ribe nedozvoljenim sredstvima (eksploziv, trovanje i sl.) Ova sredstva mogu da se upotrebe samo kad je čoveku život ugrožen usled gladi, a ne mogu da se upotrebe vatreno oružje ili druga dozvoljena sredstva;

2. mravlje larve mogu da se upotrebe za ishranu samo u krajnjoj oskudici hrane, jer su mravi veoma korisni za zaštitu šume;

3. meso divljih životinja pre upotrebe mora se obavezno dobro skuvati, ispeći ili ispržiti, da bi se uništili paraziti, kojih u njemu može da bude.

Racionalisanje sa hranom i vodom u uslovima krajnje oskudice vanredno je važno. Treba preduzeti sve mere da se smanje potrebe u hrani i da se najracionalnije upotrebe raspoložive količine hrane.

Potrebe u hrani i vodi mogu da se smanje ako se fizički napori, a time i energetski rashodi, svedu na najmanju meru. Zato u uslovima oskudice u hrani i vodi treba izbegavati sve suvišne i nepotrebne poslove napore. Raspoložive zalihe redovne hrane valja rasporediti na onoliko dana koliko se predviđa da će trajati poremećaj u snabdevanju. Ovim sličinama treba dodavati jestivo divlje bilje i životinje radi dopune. Ako redovne hrane nema, treba se isključivo hraniti onim što pruža divlja priroda. Treba težiti tome da se i u najtežim uslovima svakodnevno jede bar jedan kuvani, topli obed. Ovo je naročito važno zimi.

Oskudica vode zahteva da se preduzmu sledeće mere:

1. da se fizički napori svedu na najmanju meru, da se odmara u hladovini u najtoplije doba dana i da se aktivnost prebaci na hladnije deIove dana (noć, jutro);

2. da se izbegava suva, brašnjasta i jako začinjena hrana, a takođe i meso, jer izazivaju žeđ. Voće i sveže sočno divlje bilje mogu dobro da posluže za gašenje žeđi. Može se nacediti i sok od biljaka;

3. raspoložive zalihe vode treba racionalno koristiti: piti pomalo vremenskim razmacima, ekonomisati sa vodom prilikom pripremanja hrane i pri obavljanju lične higijene. U najtežim uslovima svu raspoloživu vodu valja koristiti samo za piće i za napitke.