Privredni razvoj zemlje u velikoj meri zavisi od investicija – posebno od ulaganja u osnovne i obrtne fondove u privredi. U svim zemljama, a naročito u nedovoljno razvijenim, kao i u zemljama u razvoju, javIjaju se veće ili manje neusaglašenosti između potreba i stvarnih materijalnih mogućnosti za nova ulaganja. Stoga se, u pravilu, investicije kreditnom politikom i drugim merama usmeravaju u strategijske pravce razvoja. Istovremeno se nastoji da se primene takva tehničko-tehnološka rešenja koja će osigurati što veću efikasnost investicija, što niža ulaganja po jedinici kapaciteta, što brže efektuiranje investicija, itd.

U razdoblju od 1950. do 1970. godine, prema statističkim podacima, ukupne bruto-investicije u Jugoslaviji, posmatrano po cenama iz 1966. godine, iznosile su 406,8 milijardi dinara, od čega na društvenom sektoru 338,8 milijardi dinara ili 83,3%. Pri tome, prema istim izvorima, obim ukupnih investicija je od 1950. do 1970. godine rastao po prosečnoj stopi od 7,1%, s tim što je prosečna godišnja stopa rasta investicija od 1951. do 1960. godine iznosila 8,3%, da bi u razdoblju od 1961. do 1970. godine pala na 5,8%. U odnosu na ostvaren ukupan društveni proizvod, bruto-investicije su u periodu od 1950. do 1970. godine iznosile 28,4%.

Od ukupnih investicija u ovom razdoblju /1950-1970/ na ulaganja u poljoprivredu otpada 43,1 milijarda dinara ili 10,6%, Ulaganja u poljoprivrednu proizvodnju društvenog sektora sa isti period iznose 29,4 milijarde dinara ili 8,7% ukupnih investicija društvenog sektora. Relativno visoko učešće investicija u poljoprivredu uslovljeno je prvenstveno nezadovoljavajućim obimom i strukturom poljoprivredne proizvodnje. Prema statističkim podacima, poljoprivredna proizvodnja je od 1953. do 1970. godine rasla po prosečnoj godišnjoj stopi od 2,9%, s tim da je u razdoblju od 1953. do 1960. godine ostvarena prosečna stopa rasta od 4,1%, a od 1961. do 1970. godine svega 2,2%.

Ishrana Jugoslovena u proseku zadovoljava, kako po energetskoj vrednosti, tako i po količini ukupno utrošenih belančevina. Naime, prema statističkim podacima, u 1971. godini u proseku dnevno potrošena hrana po stanovniku sadržavala je 3.185 kcal i 92 g ukupnih belančevina. Posmatran kroz ove dve komponente prosečan obrok u nas po vrednosti ne zaostaje za potrošnjom hrane koju iskazuju najrazvijenije zemlje Evrope. Međutim, količina hrane životinjskog porekla je nedovoljna, budući da u količini ukupno utrošenih kalorija učestvuju samo s 20,2%, dok je učešće belančevina životinjskog porekla u ukupnim belančevinama 26,1%.

Zbog toga povećanje učešća hrane životinjskog porekla u ishrani našeg stanovništva predstavlja jedan od trajnih i veoma važnih zadataka našeg društva.

Industrijski način proizvodnje jaja i mesa živine ima značajne komparativne prednosti u odnosu na ostale vrste stočne proizvodnje. One se odražavaju na visinu proizvodnje po jedinici kapaciteta, što se u ekonomici eksploatacije objekata ispoljava u nižem opterećenju društvenih sredstava i mogućnošću smanjenja cene koštanja.

Za korisne osobine kokoši, za koju se računa da je domesticirana oko 3200. godine pre n.e i koja je oko 2000. godine pre n.e, preko Kine dospela u Evropu, znalo se davno – znatno ranije od otkrivanja osnovnih zakona genetike i zootehničkih saznanja. Tako, na primer, u pogledu proizvodnje kokoši u Rimskom Carstvu nisu mnogo zaostajale za današnjim prosecima. Prema podacima, već tada se razlikovao veći broj rasa koje su stvorene odgajivačkim merama, a u prvom veku pre n.e. znalo se i za značaj heterozisa. Poznato je da su se stari Rimljani bavili racionalnom ishranom, suzbijanjem bolesti, pa, čak i tovom životinja, a prema pisanju Varona /116-27. godine pre n.e./, pisca prve rimske enciklopedije, „svako ko želi da drži živinu da bi od nje imao koristi mora imati i veliko znanje”. Upravo se računa da su Rimljani prilikom svojih osvajačkih pohoda i doneli kokoš u naše krajeve.

Još pre nove ere živinarstvo se i u Grčkoj razvijalo o čemu piše Platon /427-374. godine pre n.e./, a Aristotel /384-322. godine pre n.e./ u poznatih svojih deset knjiga „lspitivanje životinja“ opisuje i razvoj embriona pileta.

Raspadanjem Zapadnog Rimskog Carstva /476. godine posle n.e./ prekida se uspon u živinarstvu. Tek razvojem industrije ponovo se počelo da radi na unapređenju živinarske proizvodnje.

Organizacija živinarstva na industrijskim osnovama počinje u SAD oko 1940. godine u zapadnoj Evropi oko 1950, a u nas posle 1960. godine.

Od 1960. godine do danas u našoj zemlji izgrađeno je niz objekata za nosilje lakog tipa namenjenih proizvodnji konzumnih jaja. Svakako da bi izgradnji svake farme trebalo da prethode opsežni studijsko-istražni radovi na osnovu kojih tek može da se pristupi izradi odgovarajuće investiciono-tehničke dokumentacije. Međutim u našim uslovima, na žalost, imali smo prilike da se uverimo da je relativno česta pojava da se ovome ne poklanja odgovarajuća pažnja, tako da se nameće utisak da su izrađeni investicioni programi /tehnologija, tehnička dokumentacija, ekonomski računi i dr./ imali više formalni karakter – kao dokument za obezbeđenje sredstava – a manje kao realna osnova planirane proizvodnje i baza za donošenje investicione odluke. Brzo projektovanje i nedovoljna proučenost opštih i lokalnih uslova dovodilo je do nerealno dugog aktivizacionog perioda i nepredviđenih povećanja investicionih troškova. Ovo je od posebne važnosti kada se zna da prolongiranje aktivizacionog perioda investicija, s opšte društvenog stanovišta, između ostalog, ima i određeno inflatorno dejstvo, jer odlaže priliv robnih fondova u vidu proizvoda novih kapaciteta kao protivteže povećanoj i ubrzanoj cirkulaciji novčanih sredstava koja je prouzrokovana investicionom aktivnošću.

Sem toga, brzo projektovanje često je za sobom povlačilo i propuste u tehničko-tehnološkim rešenjima, a ponekad je dovodilo i do promašaja u izboru najpodesnijih rešenja, što se u većoj ili manjoj meri odražavalo i na očekivane proizvodne i ekonomske efekte.

lako je kod naših farmi postojala zajednička osnovna koncepcija zasnovana na principima industrijske proizvodnje, ipak je zbog različitog pristupa nastala osetna heterogenost u izabranim tehničko-tehnološkim rešenjima objekata za nosilje. Ove razlike se uočavaju ne samo kod farmi različitih lokaliteta, već često i kod farmi koje pripadaju istom području s relativno malim međusobnim udaljenostima. Razlike se odnose, kako na primenjeni sistem mehanizacije proizvodnog procesa, tako i na stvorene mikroklimatske prilike proizvodnog ambijenta u odnosu na iste bioekološke karakteristike nosilja. Mada se ova raznolikost zapaža i u zemljama s razvijenijom živinarskom proizvodnjom od naše, nije isključeno da je ona u nas nastala i kao posledica površnih procena različitih uticaja klimatskih faktora izabranog područja i šablonske primene rešenja, bez prethodnih proučavanja lokalnih klimatskih i drugih faktora koji se odnose na odabrani lokalitet.

Skoro da su usamljeni slučajevi da su se projektovana tehničko-građevinska rešenja objekata prethodno testirala radi proveravanja njihovih karakteristika i stvarnih vrednosti u uslovima proizvodnje. Naprotiv, nagla ekspanzija izgradnje farmi pogodovala je primeni i takvih objekata koji ponekad nisu mogli da obezbede neke bitne zoohigijenske i druge uslove značajne za proizvodnju, iako je kakvoća objekata bitan preduslov za stvaranje željenih mikroklimatskih odnosa.

U našoj, a u izvesnoj meri i u stranoj literaturi, ima malo radova u kojima se pokušalo da se ekonomski kvantifikuje uticaj tipa objekta na poslovne rezultate farmi. Budući da u tom smislu nismo našli opširnije naučne rasprave, to nas je podstaklo da detaljnije istražimo ovaj problem. Očekujemo da će rezultati naših istraživanja omogućiti sagledavanje zavisnosti i povezanosti između tipa objekata i poslovanja farmi. Sem toga, za dalje sprovođenje investicione politike u živinarstvu mogu biti korisni, ne samo rezultati, nego i primenjeni postupci u ovim istraživanjima.

SADRŽAJ

1. UVOD

2. OSVRT NA DOSADAŠNJA ISTRAŽIVANJA
3. NAŠA ISTRAŽIVANJA
3.1. Zadatak istraživanja
3.2. Predmet istraživanja

4. METODI RADA

5. REZULTATI ISTRAŽIVANJA
5.1. Lokacija i klimatske prilike
5.2. Objekti, oprema i tehnologija proizvodnje
5.2.1. Opis objekata i opreme
5.2.2. Tehnologija proizvodnje
5.3. Mikroklimatske prilike
5.4. Proizvodni rezultati
5.4.1. Uginuće i izlučenje nosilja
5.4.2. Nosivost i utrošak hrane
5.5. Istraživanje uticaja tipova objekata na poslovanje farmi
5.5.1. Pristupna razmatranja
5.5.2. Kapaciteti farmi i njihovo korišćenje
5.5.2.1. Određivanje maksimalnog kapaciteta
5.5.2.2. Stepen korišćenja kapaciteta
5.5.3. Analiza osnovnih i obrtnih sredstava
5.5.3.1. Vrednost osnovnih i obrtnih sredstava
5.5.3.2. Procenjena korigovana vrednost osnovnih i obrtnih sredstava
5.5.4. Ekonomska analiza ostvarenih rezultata poslovanja
5.5.4.1. Obračunske kalkulacije
5.5.4.2. Razmatranje glavnih troškova
5.5.4.3. Vrednost proizvodnje i finansijski rezultat
5.5.4.4. Efikasnost poslovanja
5.5.4.4.1. Produktivnost
5.5.4.4.2. Ekonomičnost
5.5.4.4.3. Rentabilnost
5.5.5. Razmatranje i procena uticaja tipova objekata na rezultate poslovanja pomoću model-kalkulacija
5.5.5.1. Polazne postavke
5.5.5.2. Proizvodni rezultati
5.5.5.3. Analiza rezultata dobijenih na temelju model-kalkulacija
5.5.5.4. Efikasnost poslovanja na temelju model-kalkulacija
5.6. Razmatranje mogućnosti korišćenja rezultata istraživanja
5.6.1. Ekonomska efektivnost investicija
5.6.2. Predvidjanja proizvodnje jaja u periodu 1971-1985. godine
5.6.3. Razmatranje efekata koji bi se dobili primenom objekata II i IV u izgradnji farmi
5.6.4. Rentabilnost investicija farmi A i B

6. DISKUSIJA

7. ZAKLJUČCI

8. SUMMARY

9. LITERATURA

10. PRILOZI