Reč POMOLOGIJA nastala je spajanjem latinskih reči pomum — jabuka i logos — nauka, tako da je njeno doslovno i prvobitno značenje — nauka o jabuci. Međutim, ova reč je vremenom dobila i šire značenje, tako da se danas pomologija definiše kao nauka o biološko-privrednim karakteristikama, o klasifikaciji i gajenju sorta svih vrsta voćaka.
Kao što se već iz ove definicije nazire, zadatak je pomologije da svestrano proučava i prikazuje morfološke i fiziološke karakteristike pojedinih sorta voćka po vrstama, a naročito morfološke i organoleptičke osobine plodova, kao i odnose sorta prema agroekološkim i patološkim činiocima. Ovako svestrano poznavanje sorta ima veliki i višestruk značaj. Pre svega, i sam izbor sorta, u sklopu ove ili one vrste voćaka, ne može biti pravilan ako se ne zasniva na poznavanju njihovih morfoloških i fizioloških osobenosti, a naročito na poznavanju morfoloških, fizičkih, biohemijskih i organoleptičkih osobina plodova, s jedne strane, i načina reagovanja pojedinih sorta na agroekološke činioce, s druge strane. Doduše, usavršena savremena agrotehnika i vrlo efikasna sredstva zaštite od bolesti i štetočina omogućuju uspevanje i sorta koje su osetljive prema činiocima sredine, ali se, svakako, obilniji, redovniji i sigumiji prinosi, bolji kvalitet plodova, veća produktivnost rada i jeftinija proizvodnja mogu dobiti samo ako su odabrane sorte čija biološka svojstva odgovaraju agroekološkim činiocima. Usklađivanje biologije, pojedinih vrsta i sorta voćaka s agroekološkim uslovima i tehnologijom proizvodnje predstavlja osnovni uslov za postizanje visoke, kvalitetne i rentabilne proizvodnje voća.
Zavisnost bioloških osobina od ekoloških uslova sredine izražena je u svih vrsta voćaka, a naročito u dugovečnijih, te pojedine sorte manifestuju određene osobine samo u datom ekološkom području. Zato pomološka dela i imaju pretežno regionalno, pa čak i mikroekološko obeležje. Iz ovoga jasno proizlazi da nam strane pomologije ne mogu mnogo koristiti, jer one prikazuju sorte gajene u drukčijim agroekološkim uslovima. Pored toga, u nas postoji i obilje lokalnih domaćih, autohtonih sorta voćaka, koje, razumljivo, nisu obuhvaćene nijednom stranom pomologijom. Sve to govori o neophodnosti sopstvenih proučavanja i izdavanja pomoloških dela, posebno onih opštejugoslovenskog značaja. Međutim, u nas je u prošlosti bilo veoma zanemareno sistematsko izučavanje i pomološko prikazivanje pojedinih vrsta voćaka, samim tim je nedostajao i jedan od osnovnih preduslova za obimnije unapređenje voćarstva, pa je ono, posmatrano u celini, doskora bilo na vrlo niskom stupnju. Ta zaostalost je bila posledica opšte privredne zaostalosti koja je karakterisala našu zemlju sve do revolucije.
Međutim, iako nije bilo nekog sistematskog, planskog i na čvrstoj i širokoj osnovi organizovanog pomološkog proučavanja — naročito u pogledu pomološkog proučavanja i prikazivanja jabuke, a jedino takav rad je mogao uroditi većim i trajnijim rezultatima, ipak je tu i tamo i s vremena na vreme bilo napora da se i na ovovn polju nešto učini. Veću pažnju zasiužuju uglavnom samo napori koji su u ovom pravcu činjeni najpre u Sloveniji i Hrvatskoj. a nešto kasnije i u Srbiji. Tako, na primer, u istoriji Ivana Vajkarda Valvazora (1641—1693) — „Slava Vojvodine Kranjske“ prvi put se nabrajaju imena velikog broja domaćih i stranih sorta jabuka. U Hrvatskoj se opis jabuke daje u prirodopisnim knjigama za gimnazije već 1840. godine, a sedam godina kasnije pojavljuje se u Sloveniji pomološka publikacija „Imena jabolk in hrušek katere na Kranjskem rastejo s pravimi vrtarskimi imeni po slovensko in nemačko“, u kojoj se navode 224 sorte jabuka. U „Naravopisu za porobu gimnazialnih učionicah u Hrvatskoj i Sloveniji“ (Zagreb, 1850) pominju se mnogobrojne „jele“ jabuka, a i medju njima se kao specifična ističe sibirska staklenka. U svom delu ,,Iz bilinskog sveta“ („Matica Hrvatska“, 1885) veliki hrvatski prirodoslovac M. Kišpatić daje opširne podatke i o rasprostranjenju jabuka. U medjuvremenu se u Srbiji 1876. godine-pojavljuje knjiga M. Dj. Milićevića „Kneževina Srbija“, koja, pored ostalog, sadrži i imena većeg broja sorta jabuka gajenih u pojedinim okruzima ondašnje Srbije. U ,,Voćarstvu“ Ivana Pl. Radića (Zagreb, 1898) pominje se 88 sorta jabuka, a u knjizi „Voće i njegova upotreba po najboljim vrelima i vlastitom iskustvu“ (Zagreb, 1905) ovaj autor je pomološki obradio glavne sorte jabuka.
U „Glasniku Srpskog poljoprivrednog društva“ (Beograd, 1899) objavljen je izveštaj voćarske komisije o rasporedu sorta voćaka s opisom sorta jabuka koje su u ono vreme preporučivane kao najbolje i najkorisnije. Godine 1910. u Beogradu je izašla i knjiga Dj. Radića ,,Voćarstvo“ u kojoj je dat kratak opis većeg broja, poglavito domaćih sorta jabuka sa sinonimima čak i na turskom jeziku. Iste godine je u Gracu objavljena knjiga „Deželni okvirni sortiment jabolk in hrušk za Stajersko“koja, pored ostalog, sadrži i pomološki opis 26 sorta jabuka.
Posle prvog svetskog rata pomologijom se dosta bave u Sloveniji, a manje u ostalim krajevima ondašnje Jugoslavije. Tako je M. Humek 1928. godine objavio u Ljubljani knjigu „Sadni izbor za Sloveniju“ koja sadrži opis sa uspelim slikama u boji 20 sorta jabuka. U to vreme je M. Stojanović, spremajuči pomologiju, sistematski pomološki izučavao poglavito domaći, srbijanski i makedonski, sortiment jabuke. Ovaj sposobni vinogradarski i voćarski stručnjak sakupio je obilnu pomološku gradju, ali ga je prerana smrt omela da svoj rad dovrši. U referatu „Domaće i strane sorte jabuka“ na I zemaljskom voćarskom kongresu, u Beogradu, 1933. godine, M. Stojanović je opisao sorte jabuka koje su u ono vreme preporučivane za jugoslovenski sortiment. U ovom periodu se pojavilo više pomoloških publikacija: studija „Jabuka budimka“ od M. Niketića (Valjevo, 1931), zatim radovi M. Josifovića o sortimentu jabuka u slivu Zapadne Morave i Moravice i u Toplici (Beograd, 1933. i 1934), itd.
Posle drugog svetskog rata u Jugoslaviji je, kao što se može videti iz pregleda pomološke literature, koji je dat na kraju uvodnog dela 1 knjige ,,Jugoslovenske pomologije“, izdat niz publikacija pomološkog karaktera. Neke od njih predstavljaju originalne studije, a druge pomološki prikazuju sorte jabuka, pretežno na osnovu strane literature.
Iz svega rečenog može se zaključiti da je dosadašnji rad u oblasti pomologije, a posebno na pomološkom proučavanju i prikazivanju jabuke, naročito do drugog svetskog rata, bio nesistematski i fragmentaran. On se iscrpljivao u izučavanja sortimenta samo nekih, pretežno vrlo ograničenih područja, tako da nije imao širi značaj. Uostalom, taj rad, obavljan u društveno-ekonomskim uslovima kakvi su vladali u našoj zemlji sve do revolucije — nije ni mogao da bude drukčiji. Medjutim, i pored svih nedostataka, on je, nema sumnje, bio koristan i doprineo je plodonosnijem pomološkom radu koji u nas danas teče pod mnogo povoljnijim uslovima nego ikada ranije.
To je i razlog što se posle tolikih decenija postojanja Jugoslavije, tek sada, u uslovima socijalističkog društvenog uređenja pojavljuje jedno pomološko delo opšteg jugoslovenskog značaja. Upravo, ovo je samo početak obavljanja tog velikog i odgovornog posla, jer je ova knjiga o jabuci samo prvi tom ,,Jugoslovenske pomologije“, dok će tomovi u kojima će biti obrađene ostale vrste voćaka ugledati svet tokom nekoliko narednih godina. Prema tome, svi su izgledi da ćemo u dogledno vreme dobiti jedno celovito, bogato ilustrovano i savremeno opremljeno pomološko delo jugoslovenskog značaja. No već i ova prva knjiga „Jugoslovenske pomologije“ nesumnjivo je veliki doprinos upotpunjavanju naše literature uopšte, a posebno vočarske literature. U njoj su svestrano i detaljno prikazana svojstva pojedinih sorta jabuka, i to na osnovu naših iskustava. Ova okolnost je vrlo značajna stoga što nam omogućuje da realnije ocenimo vrednost domaćih i stranih sorta koje se u nas gaje i da na osnovu toga odredimo najpovoljniji sortiment jabuke za svako naše proizvodno područje. Da bi se, pak, ovaj posao obavio još solidnije, naučnije, lakše i sigurnije, najiscrpnije su obrađene sve za privredu važnije sorte jabuka poznate do danas u svetu, od kojih će se, nesumnjivo, i formirati budući jugoslovenski sortiment.
Na kraju želimo da naglasimo da je ova knjiga o jabuci delo kolektivnih napora, kao što će to, uostalom, biti i naredni tomovi „Jugoslovenske pomolagije“. U taj kolektiv ne ubrajamo samo neposredne saradnike i sastavljače čija su imena navedena u knjizi već i stručnjake ranijih generacija, koji su svojim pomološkim radovima posredno doprineli i olakšali pojavu ovog dela, kao i sve one mnogobrojne savremene voćarske stručnjake koji su svojim savetima, sugestijama i moralnom podrškom pružili veliku pomoć izdavaču i redakcionom odboru. Isto tako se zahvaljujemo voćarskim rasadnicima, zavodima i pojedincima koji su mnogo pomogli blagovremenim slanjem plodova raznih sorta jabuka radi izrade slika u boji.
Ovo delo će korisno poslužiti i daljem radu na oplemenjivanju jabuke, a taj rad je posebno važan za unapređenje proizvodnje i poboljšanje kvaliteta ove vrste voća u Jugoslaviji. Sem toga, ono ima i nesumnjiv kulturno-istorijski značajan, jer predstavlja dragocen prilog svestranijem upoznavanju kulturne flore naše zemlje.
Inž. Mihajlo Krstić (urednik)
Sadržaj
PREDGOVOR
POREKLO, ISTORIJA I SADAŠNJE STANJE KULTURE JABUKE
Pregled najvažnijih formi divljih jabuka
Istorija kulture jabuke
Istorija kulture jabuke u Jugoslaviji
Sadašnje stanje i perspektiva kulture jabuke
Rasprostranjenost jabuke u svetu
Rasprostranjenost jabuke u Jugoslaviji
Mere za unapređenje kulture jabuke u Jugoslaviji
Rad na oplemenjivanju jabuke
Izbor i klasifikacija sorta u jugoslovenskoj pomologiji
Prikazivanje sorta
Osnovni podaci o sorti
Morfološka karakteristika
Fiziološke osobine
Osobine pioda
Odnos prentia ekoloških i patoloških činiocima
O osobenosti gajenja jabuka (način uzgoja)
Ocena sorta
Propisi JUS-a o kvalitetu stonih jabuka
Propisi evropskog standarda o kvalitetu stonih jabuka
Važnija pomološka literatura
SORTE PRVE GRUPE
SORTE DRUGE GRUPE
SORTE TREĆE GRUPE
POPIS SORTA JABUKA NAŠIH NAJVEĆIH KOLEKCIONIH ZAVODA
REGISTAR
Poreklo, istorija i sadašnje stanje kulture jabuke
Utvrđivanje porekla pitome jabuke, osim za nauku, značajno je 1 za praksu, jer omogućuje bolji izbor sorta za modeme plantažne zasade, preciznije diferenciranje agrotehnike u skladu s biologijom pojedinih sorta, kao i njihovo efikasnije oplemenjivanje.
Jabuka je poreklom iz severozapadnih predela Azije (poglavito iz pretplaninskih pobrdja Himalaja) i susednih evropskih područja. Ovi predeli Azije i Evrope odlikuju se najvećim bogatstvom formi jabuka i njihovom odgovarajućom naslednom varijabilnošću, a samim tim i najbogatijim fondom naslednih činilaca, gena, koji se u savremenoj biologiji sve više prihvataju kao funkcionalne, a ne samo materijalne jedinice naslednosti.
Po Vavilovu (1937), sve biljke, koje se danas gaje u svetu, nastale su u 12 takozvanih gencentara.
Pitome, pak, voćke potiču iz osam gencentara, a samo jabuka iz pet: kineskog (Malus pumila), mediteranskog (M. sylvestris), centralno-azijskog (M. pumila), bliskoistočnog (M. pumila) i severnoameričkog (M. coronaria). Ovakvo poreklo jabuke objašnjava njen polifiletički karakter i njenu veoma izraženu adaptivnost agroekološkoj sredini, o čemu svedoči i ogromno prostranstvo njenog areala.
Pregled najvažnijih formi divljih jabuka
U toku dugotrajne bioevolucije jabuke, koja je, s obzirom na veoma širok areal rasprostranjenja ove voćke, tekla u vrlo raznovrsnim agroekološkim uslovima, nastale su mnogobrojne forme jabuka: preko 30 vrsta, stotinu i više raznih varijeteta i nekoliko stotina biotipova i ekotipova. I danas se, gotovo u svim listopadnim šumama, na umerenim nadmorskim visinama (600 — 2.000 m) različitih klimatskih područja, a naročito u severnoj hemisferi, pored ostalih biljaka nalaze i divlje jabuke u vidu populacija s mnogo biotipova najrazličitijih osobina. Razume se, nećemo opisivati sve te mnogobrojne forme jabuke, već ćemo se zadržati samo na najznačajnijim.
Malus sylvestris Mill. (šumska divljaka), rodonačelnik najvećeg broja evropskih i američkih pitomih sorta, rasprostranjena je u veoma širokom arealu. Redovan je pratilac listopadnih šuma gotovo svih evropskih zemalja. I u našim listopađnim šumama se nalaze mnogobrojni biotipovi ove divljake. Ima je dosta i na Kavkazu, a nešto manje u planinskim predelima Turske i periferijskim područjima Azije. Najviše je rasprostranjena u nekim krajevima SSSR (voronješka, kurška, poltavska i harkovska oblast), gde je ima toliko da obrazuje prostrane i guste šume. M. sylvestris se ođlikuje širokom i gustom krunom, dok joj je visina između 4 i 12 m. Letorasti su redovno maljavi, a grančice vrlo retko. Kora grana je tamnokafene boje. U nekih varijeteta i biotipova M. sylvestris grančice se završavaju trnolikim izraštajima (štapčicama). Pupoljci su polugoli ili goli, zašiljeno jajasta oblika. Lišće je manje-više jajasta oblika s okruglom ili srcolikom osnovom, dok je vrh lista postepeno ili naglo zašiljen. Ivice lista dvostruko su nazubljene oštrim ili zaobljenim zupcima. Naličje lista je maljavo, dok na licu 1‘ista malja ima samo po nervaturi, i to uglavnom početkom vegetacije. Listovi su obično dugi 3—5 cm, široki 2—4 cm, a peteljka lista je duga oko 1—1,5 cm. Cvast je oblika gronje. Cvetovi su pri otvaranju ružičasti. Delovi tučka su pri osnovi manje ili više srasli. Plod je kupast ili okruglojajast, pri osnovi i vrhu ravan. Ukusa je oporokiselog. Boja pokožice je žuta ili rumena. Koren ove jabuke je relativno plitak. U južnim predelima obrazuju izdanke neki njeni biotipovi.
M. sylvestris ima niz varijeteta koji se, i pored sličnosti, međusobno razlikuju mnogim morfološkim i fiziološkim osobinama. S obzirom na te razlike, svi ovi varijeteti se mogu svrstati u dve grupe: severnu i južnu. Jabuke severne grupe odlikuju se razvijenijom krunom, kraćom vegetacijom i većom otpornošću prema mrazevima. Južnoj grupi pripadaju varijeteti s manje razvijenom krunom, dužom vegetacijom i slabo izraženom otpornošću prema mrazevima. Plodovi jabuke južne grupe nešto su lošijeg kvaliteta od plodova jabuke severne grupe.
Iz južne grupe varijeteta M. sylvestris izdvojena je kao posebna vrsta divljaka — Malus orientalis Uglitz. Najveća razlika između M. sylvestris i M. orientalis je u osobinama plodova, zbog kojih su, uglavnom, i opisane kao posebne vrste.
Areal M. orientalis obuhvata poglavito planinske predele Kavkaza, Krima, srednje Azije, Irana, Turske, Male Azije i istočnog Balkana. Ova vrsta je rodonačelnik većeg broja pitomih sorta jabuka na Kavkazu, zatim bele ruzmarinke, ananasove renete, ontarija i bugarskih sorta (skrinjanke, buhavice, ajvanije i dr.).
Biotipovi M. orientalis razlikuju se otpornošću prema mrazevima i vremenom zrenja plodova.
U istom arealu u kojem je rasprostranjena M. sylvestris nalazi se još jedna vrsta jabuke, rana jabuka — Malus praecox Pall ili Malus pumila Mill. Naziva se i niska jabuka, mada ponekad ispoljava i znatnu bujnost, kad dostiže visinu i do 12 m. Ova vrsta jabuke zastupljena je u svetu s dva varijeteta koji su značajni kao vegetativne podloge. To su: dusen i paradis.
Dusen — Malus pumila var. praecox Pall. je jabuka umerene bujnosti. Izraste do 10 m visine. Ima dosta retku krunu. Skeletne grane su joj prilično jake i razgranate. Kora grančica je tamnokafene boje, ponekad gotovo crne. Rano prorodi. Plodovi sazrevaju rano i slatki su.
Paradis-Malus pumila var. paradisiaca Schn. je jabuka slabije bujnosti, tankih grana i bez tmolikih izraštaja. Lišće joj je eliptično i maljavo, a koren plitak.
Ranoj jabuci M. praecox Pall. slične su: crvenolisna jabuka — Malus Niedzweckiana Dieck i turkmenstanska jabuka — Malus turkmenorum Juz., koje se nalaze u planinskim predelima Turske, Kavkaza, Irana, oko Crnog mora itd.
Maljava jabuka — Malus dasyphilla Borkh. morfološkim i fiziološkim osobinama čini unekoliko prelaz između M. sylvestris i M. pumila. Dostiže visinu od 12—20 m. Na vrhovima grančica ima dosta trnolikih izraštaja. Letorasti, pupoljci i naličje lista su maljavi. Plodovi su krupniji nego u šumske divljake. Areal rasprostranjenja je dosta prostran i obuhvata Kavkaz, Moldaviju, obale Crnog mora, srednju Aziju, Zapadnu Evropu i Balkansko poluostrvo.
Maljavoj jabuci je slična Malus sieversii Idh., čiji se plodovi osetno razlikuju veličinom i bojom pokožice. Rano počinje da rađa. Rasprostranjena je u đivljem stanju u srednjoj Aziji, naročito u zapadnom Tjan-Šanu na visini od 1.200 m.
Sl. 1. Geografska rasprostranjenost rodonačelnika pitomih sorta jabuke.
Izostavljeno iz prikaza
U sevemoameričkom genoentm rasprostranjeno je više vrsta divljih jabuka: M. coronaria, M. rivularis, M. platticarpa, M. bracteata i dr.
Ovakvo obilje divljih formi jabuka, koje ovim prikazom ni približno nismo sve obuhvatili, veoma je važno za selekciju podloga, a često i kao pogodan materijal za oplemenjivanje jabuke. I. V. Mičurin je, na primer, obično koristio divljake, naročito sibirku (Malus baccata) i kitajku (Malus prunifolia), što je i doprinelo njegovom uspehu u stvaranju novih sorta jabuka otpornih i prema veoma niskim temperaturama.
Istorija kulture jabuke
Ljudi su najpre upoznali i koristili divlje jabuke, a onda su ih tokom mnogih vekova postepeno pripitomljavali i menjali njihovu naslednu prirodu prilagođujući je svojim potrebama. Prvi uspeh na tom putu bila je pojava polupitomih sorta1) koje su se kvalitetom plodova već znatno razlikovale od div-ljaka. Docnije, sve jačim uticajem čoveka na poboljšanje agroekoloških uslova, svesnijom selekcijom (pri čemu su korišćeni pozitivni slučajevi modifikacija, vegetativnih ili somotskih mutacija i spontanih ukrštanja) i sve obimnijom primenom kalemljenja ili transplantacije ), stvorene su i rasprostranjene mnoge pitome sorte jabuka. Ali je pravi stvaralački rad na ovom polju počeo mnogo kasnije, primenom veštačkog ukrštanja, hibridizacije, jabuka. )
Polupitomih jabuka ima i danas. One najčešće potiču od spontanih sejanaca koji su privukli pažnju ljudi nešto krupnijim, lepšim i ukusnijim plodovima. Polupitomim jabukama pripadaju i mnoge jabuke koje se susreću u nekim našim krajevima, naročito u području gornjeg toka Drine, pod nazivom „samomiklica“.
O tome da je čovek odavno poznavao jabuku i koristio njene plodove svedoče crteži jabuke na spomenicima starog Egipta, ugljenisani ostaci plodova jabuka iz doba sojenica u Švajcarskoj, često spominjanje jabuke u prastarim mitološkim pričama, kao i u Homerovoj Ilijadi i Odiseja, evolucija naziva jabuke u raznih naroda itd. Na osnovu svega toga smatra se da ljudska zajednica koristi jabuku duže od 5.000 godina. A mnogi spomenuli kulture drevne Kine Persije, Sumerije, Egipta, Grčke i Rima potvrđuju da se jabuka gaji i koristi kao pitoma voćka više od 4.000 godina.
Iz područja Himalaja jabuka je prodirala postupno u Iran, na pobrđa Kavkaza i u predele gornjeg toka reke Tigra, Eufrata i Nila. Nešto docnije — od 4.000. do 2.000. godine pre naše ere — jabuku su gajili stari Persijanci, Jermeni, Dravidi u Indiji, zatim narodi srednje Azije (Kine i dr.).
U Evropi je gajenje jabuka počelo najranije u Staroj Grčkoj, gde je Teofrast još u četvrtom veku pre naše ere u prvom spisu o voćarstvu dao dosta podataka i o jabuci. Iz Stare Grčke kultura jabuke se proširila i na područje Rimske Imperije. Stari rimski pisci (Katon, a docnije Varon, Kolumela i Plinije) u svojim spisima, oko dva veka pre naše ere, pomološki su prikazali 36 sorta jabuka.
Rimljani i njima potonjena germanska, keltska i slovenska plemena proširila su areal jabuke na Apeninsko i Balkansko poluostrvo, srednju i zapadnu Evropu i V. Britaniju. Po M. Kišpatiću, rimski osvajaoi prenose preko Alpa u Galiju najbolje vrste voćaka, a među njima i jabuku kao svoju najstariju voćnu vrstu. Iz Galije jabuka je preneta u V. Britaniju, za čije podneblje Tacit kaže da prija svakoj vrsti voćaka osim vdnovoj lozi i uljioi (maslini). Međutim, na osnovu ovoga ne treba zaključiti da su Rimljani bili jedini pioniri kulture jabuke u srednjoj i severnoj Evropi, jer sam Tacit kaže da su Rimljani i u Nemačkoj našli jabuku koju on naziva — poma agrestia. Očigledno je to bila neka divlja ili poludivlja jabuka. U svakom slučaju je sigurno da su Evropa i Azija od iskona domovina jabuke i kruške. Kao dokaz za ovu tvrdnju Kišpatić navodi da su, kao dobri poznavaoci jabuke, ime ovoj kulturi dali Arijci po svom dolasku u Evropu, što potvrđuje i sličnost imena za ovu voćku u raznih naroda (Aball — Irska, Apfal Apfel — Nemačka, Apple — Anglosaksonci, Apli — Skandinavci, Obolys — Litavci i jabuka — Sloveni).
U srednjem veku se jabuka u Evropi gajila u dosta širokim razmerama. Naročito je bila poznata i cenjena u vladarskim, vlastelinskim i manastirskim posedima, poglavito u doba Luja XIV, koji je po celoj Evropi skupljao najbolje sorte jabuka i starao se da se unaprede. Zaslužuje da se spomene i manastir Chartreux kod Pariza koji je doprineo unapređenju i širenju kulture jabuke. Iz Francuske su mnoge pitome sorte jabuka prenete u druge zemlje i rasprostranjene u njima, a naročito u Holandiji, Nemačkoj i Belgiji.
U Evropi se jabuka počinje nešto brže rasprostranjivati tek od XVII veka. Do tada je bilo opisano svega oko 60 sorta jabuka, a 200 godina docnije A. T. Bogotov (Rusij a) opisao je 600 sorta. Međutim, jabuka je zahvatala srazmerno neznatne površine sve do XIX veka, kada je njeno gajenje naglo uzelo maha, naročito u Evropi i SAD. Tome je naročito doprinela industrijalizacija nekih evropskih i severnoameričkih zemalja koju je pratilo naglo povećanje građskog stanovništva. Od tada proizvodnja jabuke u svetu sve više raste, a naročito tokom poslednjih tridesetak godina, kada je utvrđena hranljiva, zaštitna i dijetetsko-terapeutska vrednost njenih plodova. Danas je poznato oko 10.000 sorta jabuka, a iz godine u godinu se taj broj stalno povećava. Sama kultura jabuke je sada na zavidnom nivou blagodareći uspesima primenjene biologije, oplemenjivanju i usavršavanju pomotehnike i zaštite. Naročito su veliki uspesi u kulturi jabuka ostvarivani u SAD i SSSR, zatim u Italiji, V. Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji, Švedskoj, Danskoj, Švajcarskoj i drugim zemljama.
Kalemljenje je, nesumnjivo, epohalno otkriće od izvanrednog značaja za voćarstvo. Bez njega bi razmnožavanje sorta jabuka praktično bilo nemoguće, jer su morfološko-fiziološke odlike, koje karakterišu pojedine sorte, fliksirane u naslednoj osnovi vegetativnih organa, a ne u semenu. Zbog toga se pri razmnožavanju kalemljenjem verno prenose sortne odlike, dok se pri razmnožavanju semenom dobivaju sejanci od kojih će svaki davati drukčije plodove.
Veštačko ukrštanje (hibridizacija) zasnovano je na otkriću spola u biljaka. Zasluga za ovo pripada Camerariusu (1691). Značajniji uspesi veštačke hibridizacije počeli su da se ostvaruju kad su radovima Kelrojtera (1733—1806), Mendela (1875), Hugo de Frisa, Čermaka i Korensa (1900) razrađene metode veštačke hibridizacije voćaka ii postavljeni temelji nauke o nasleđivanju genetike.
Istorija kulture jabuke u Jugoslaviji
Istorija kulture jabuke u području današnje Jugoslavije, pre no što su ove krajeve naselili Sloveni, nije dobro poznata. No, ipak postoje izvesni znaci koji svedoče o tome da su Sloveni prilikom naseljavanja Balkanskog poluostrva tu već zatekli jabuku. Svi su izgledi da je pitoma jabuka u naše krajeve preneta iz Grčke pred početak naše ere, i to prvo u najjužnije krajeve naše zemlje, koji su bili pod neposrednim uticajem Grka, a odatle je lagano prodirala na sever.
U Makedoniji je, prema tome, pitoma jabuka najpre pustila koren, tako da su je tu i zatekli daleki preci današnjih Makedonaca po dolasku u ove krajeve tokom VII veka. Prodiranje pitomih sorta jabuka iz Grčke produžilo se i kasnije, naročito u IX i X veku, kad je, prema grčkom istoričaru Teofilakru na tome radila slovenska škola Klimenta Ohridskog, u kojoj se, pored ostalog, izučavalo i kalemljenje voćaka, što je i doprinelo razvoju jabučarstva. Docnije, u periodu robovanja pod Turcima, u Makedoniji je, kao i u drugim našim krajevima, nastala opšta stagnacija, pa se to odražavalo i na voćarstvo, iako su se Turci zalagali za širenje nekih sorta jabuka. Oni su preimućstvo davali sortama sa slatkim plodovima, zbog čega turski putopisac A. Čelebija, putujući po zemljama Balkana u XVII veku, i govori o lepim, krupnim, trajašnim i slatkim jabukama Makedonije. Tragovi ovakvog uticaja Turaka zadržali su se i do danas, te mnoge sorte jabuka slatkog ploda nose turska imena.
U Srbiji kultura jabuke ima sličnu predistoriju. U staro vreme su jabuke gajene naročito u dolinama Lima i Ibra, dakle u područjima u kojima se i danas gaje neke dosta dobre domaće sorte (pašinka, krstovačai dr.). U srednjovekovnoj Srbiji kultura jabuka je bila najrazvijenija na vlastelinskim i manastirskim imanjima, a za vreme robovanja pod Turcima je i ova kultura bila zanemarena. Sistematskiji napori u svrhu razvijanja kulture jabuka počeli su, u stvari, tek od polovine XIX veka, kad je osnovana prva poljoprivredna školi u Topčideru (1853), zatim Srpsko poljoprivredno društvo (1869), pa Vinogradarsko-voćarska škola u Bukovu (1891) itd. Značajnu ulogu u unapređenju jabučarstva imali su voćni rasadnici, koji su u Srbiji osetnije počeli da se osnivaju krajem XIX i početkom XX veka. Ipak su ovi rezultati bili skromni zato što su poljoprivredna seljačka gazdinstva bila vrlo sitna i što je jabuka zanemarivana zbog prvenstva koje je davano šljivi.
Ajdare
SINONIMI: Idared.
POREKLO: SAD — poljoprivredna stanica u Moseow-u, država Idaho (nastala ukrštanjem jonatana s Wagener-om 1935, u proizvodnju uvedena 1942. godine). RASPROSTRANJENOST: pošto je novija sorta, rasprostranjena je u manjoj meri u SAD, a u Evropi je ima uglavnom samo u eksperimentalnim zasadima.
VREME BERBE I UPOTREBA PLODOVA: bere se početkom oktobra i za upotrebu je pogodan počev od decembra do maja, stajanjem dobija u kvalitetu. Pogodna je stona sorta, a delom i za industrijsku preradu.
Morfološke karakteristike
DEBLO: pravo, cilindrično, srednje đebljine i visine.
KROSNJA: srednje razvijena, okruglasta, dovoljno retka.
GRANE I GRANČICE: primarne skeletne grane su srednje razvijene i imaju dovoljno veliki ugao grananja; sekundarne i druge skeletne grane su srednje snažne i dobro obrasle; kora sivo-mrka, lenticele slabo izražene, sitne, svetlije. Letorasti srednje razvijeni, nešto tamniji od skeleta, pokriveni nežnim sivim maljama, lenticele vrlo retke i sitne.
PUPOLJCI: lisni i drvni sitni, šiljasti, sivi; cvetni su krupni, kupasti, vrlo maljavi, sivi i slični jonatanovim.
LIŠĆE: sitno ili srednje krupno, izduženog, jajastog, oblika sa slabije izraženim vrhom, ivice nazubljene krupnim oštrim zupcima; boja srebrnasto zelena, peteljka tanka i duga; zalisci mali i vrlo uski.
CVET: srednje krupan. Krunični listići bledoružičasti.
Fiziološke osobine
BUJNOST: srednja (slična jonatanu).
DUŽINA ŽIVOTA: srednja (prosečno 40—50 godina).
CVETANJE: srednje kasno, traje od 10—15 dana.
ODNOSI OPLOĐENJA: diploidna, ima polen dobre klijavosti, pogodni oprašivači su jonatan, delišes ružičasti i zlatni, parmenka, londonski peping.
RODNOST: rana, redovna i dosta obilna.
Karakteristike ploda
VELIČINA: srednje krupan (krupniji od jonatana), prosečna visina 65—75, širina 70—80 mm.
OBLIK: okruglast i nešto spljošten, ne sužava se ka čašici ili peteljci ili se sužava jedva primetno.
PETELJKA. I PETELJKINO UDUBLJENJE: srednje duga i debela, na vrhu zadebljala, drvenasta, prljavozelene boje. Peteljkano udubljenje srednje široko i duboko, obično trouglasto, ponekad slabo prevučeno rđastom prevlakom.
ČASICA: zatvorena, listićd kratki, zeleni, obično pri vrhu povijeni u stranu. ČASIČNO UDUBLJENJE: plitiko, srednje široko, okruženo slabije izraženim rebrima ili bez njih.
POTČASlČNO UDUBLJENJE I JAMICA: udubljenje kratko, levkasto, jamica vrlo duboka, cevasta.
POKOŽICA: čvrsta, tanka, masna, osnovna žućkastozelena boja najvećim delom prekrivena rumenilom, ponekad jedva primetnim tankim prugama, lenticele skoro neprimetne.
SEMENA KUČICA: spljoštenog lukavičastog oblika, poluotvorena; semene komorice zaobljene na oba kraja, srednje velike.
SEME: krupno, pljosnato, malo zašiljeno, kestenjaste boje.
MESO: beličasto, u početku srednje sočno, slatkonakiselo, mirišljavo, aromatično, stajanjem se sočnost i ukus poboljšavaju.
TRANSPORTABILNOST I TRAJAŠNOST PLODOVA: vrlo dobro podnosi transport i manipulaciju, čuva se odlično, pri čuvanju se ne smežurava, postaje sočniji, aromatičniji, ukusniji.
Odnos prema ekološkim i patološkim činiocima
ZEMLJIŠTE: pogoduju mu zemljišta kao i jonatanu, čak može zadovoljavajuće uspevati i na nešto slabijim zemljištima.
KLIMA: relativno otporan prema ograničavajućim činiocima za gajenje jabuka; prema američkim podacima, pogodan za hladnije rejone.
BOLESTI I ŠTETOCINE: prema fuzikladijumu srednje osetljtiv, a prema pepelnici osetljiv kao i jonatan; nije primećena izrazitija osetljivost prema drugim važnijim bolestima.
Osobenosti gajenja
PODLOGE: dobro uspeva na sejancima i na M vegetativnim podlogama; na M XVI razvija se vrlo dobro d redovno rađa.
SISTEM GAJENJA: dosad je gajena u slobodnom porastu. Može se gajiti u obliku poboljšanje piramidalne ili kombinovane američke krune kao i u obliku slobodne palmete s kosim granama.
AGROTEHNIKA: Za redovnu i visoku rodnost treba primenjivati sve agromere; orezivanje pri formiranju oblika treba da je jače, kasnije se uglavnom svodi na proređivanje, a po potrebi i na podmlađivanje.
Opšta ocena
Pošto su joj sve privredno-biološke osobine bolje ili jednake jonatanovim, sa izuzetkom ukusa ploda, koji je, bar u početku upotrebe, slabiji od jonatanovog — mogla bi se u plantažnim zasadima sađiti zajedno s jonatanom u odnosu 1 : 3.
Zlatni delišes
SINONIMI: Golden Delioious — Zolotnoe prevozhodnoe.
POREKLO: SAD (zapadna Virdžinija).
RASPROSTRANJENOST: u svima evropskim zemljama, a naročito u Zapadnoj Evropi, zatim u svima jabučarskim područjima u SAD, u Kanadi, južnoj Africi, Novom Zelandu i nekim krajevima SSSR-a (Ukrajina, Krim, Kavkaz). U Jugoslaviji se posle oslobođenja gaji u sve većoj meri.
VREME BERBE I UPOTREBA PLODOVA: plodovi sazrevaju za berbu od polovine septembra do polovine oktobra, a za upotrebu su pogodni novembra. Pogodna je za stonu upotrebu i preradu.
Morfološke karakteristike
DEBLO: snažno, pravo, s glatkom sivo-žućkastom korom.
KROŠNJA: velika ili umereno velika, širokookrugla s veoma razvijenom vođicom i retko obraslim skeletnim granama.
GRANE I GRANČICE: osnovne grane su umereno razgranate. Imaju glatku koru sivkaste boje. Letorasti su dugački, tanki, s glatkom tamnosivom korom i relativno sitnim lenticelama.
PUPOLJCI: lisni i drvni su sitni, dugi, uski, zašiljeni, maljavi i priljubljeni uz grančice. Cvetovi pupoljci su dosta krupni i, takođe, pri vrhu zašiljeni i maljavi.
LIŠĆE: srednje veličine, izduženo eliptično, sa slabo zaoštrenim vrhom, po ivici široko nazubljeno, tamno i glatko, s dugačkom peteljkom.
CVET: srednje veličine, pretežno beo i pravilan.
Fiziološke osobine
BUJNOST: vrlo izražena, naročito dok su voćke mlađe.
DUŽINA ŽIVOTA: obično oko 60 godina.
CVETANJE: srednje pozno. Traje relativno dugo.
ODNOSI OPLOĐENJA: kao diploidna sorta ima fertilan polen i može služiti kao dobar oprašivač za većinu sorta koje cvetaju u isto vreme, a naročito za delišes, starking i Richared.
RODNOST: redovna i obilna (250—500 kg po stablu, pa i više).
Karakteristike ploda
VELIČINA: srednje krupan ili krupan: 60—90 mm visine i 55—80 mm širine, 120—200 grama težine. Ujednačene veličine.
OBLIK: izduženo konusan s proširenjem pri osnovi i suženjem pri vrhu, gde je i malo rebrast, simetričan je i ujednačen.
PETELJKA I PETELJKINO UDUBLJENJE: peteljka veoma duga (oko 40 mm), tanka, povijena, drvenasta, zelena, na mestu gde je pričvršćena za grančicu nešto je zadebljala. Peteljkino udubljenje dosta duboko i umereno širokokonusno, delimično prekriveno plutastom prevlakom.
ČAŠICA: relativno velika, zatvorena, s dugim i pravim čašičnim listićima, zelene boje.
ČAŠIČNO UDUBLJENJE: relativno malo, uzano i plitko, s neravnom površinom. POTČAŠIČNO UDUBLJENJE: duboko, široko i svetložuto, s vidljivim prašnim koncima.
POKOŽICA: relativno tanka i glatka. U potrošnoj zrelosti zlatnožute boje intenzivnije s prisojne strane. Gusto je prekrivena sivkastim lenticelama, a često i rđastim pegama i prevlakom, naročito ako je prskana koncentrisanijim rastvorima sredstava za zaštitu bilja (bordoskom čorbom i drugim).
SEMENA KUČICA: krupna, oblika lukovice, s neprekidnom osom i s nedovoljno izraženim konturama.
SEME: ovalno, u sredini prošireno, a pri vrhu zaoštreno.
MESO: čvrsto, hrskavo, bledokrem boje, nežno i sočno, slabo nakiselo, s vrlo izraženom, karakterističnom, aromom koja znatno poboljšava kvalitet ploda.
TRANSPORTABILNOST I TRAJAŠNOST PLODOVA: plodovi su pogodni za transport. U hladnijim skladištima mogu se s uspehom čuvati i do maja. Međutim, u običnim skladištima plodovi u toku zime lako prezrevaju, obrašnjave i smrzavaju se.
Odnos prema ekološkim i patološkim činiocima
ZEMLJIŠTE: uspeva na različitim zemljištima, a najbolje na rastresitim, plodnim, umereno vlažnim d slabo kiselim.
KLIMA: dobro se prilagođava različitim klimatskim uslovima. Otporan je prema zimskim mrazevima, vetru, ekstremnoj toploti i atmosferskoj suši. Ali, u vreme suše plodovi ostaju previše sitni.
BOLESTI I ŠTETOČINE: prema jabučnom smotavcu i čađavoj lisnoj pegavosti umereno osetljiva, a prema pepelnici otporna.
Osobenosti gajenja
PODLOGE: uspeva na vegetativnim i generativnim podlogama.
SISTEM GAJENJA: može se uspešno gajiti i na klasičan način, i u špalirima (u obliku baldasarijeve palmete). Pri prekalemljivanju dobro se prima na raznim sortama jabuka.
AGROTEHNIKA: Da bi se osigurali veliki prinosi, koji karakterišu sortu, i da bi plodovi bili dobrog kvaliteta, treba primeniti umerenu rezidbu, proređivanje plodova, navodnjavanje i obilnije đubrenje.
Opšta ocena
Po svojim privredno korisnim osobinama spada u najbolje sorte jabuka u svetu, pa se može preporučiti i za plantažne zasade u svim jugoslovenskim područjima jabuka, a naročito ako je klima prohladna i ako ima uslova za navodnjavanje i obilno đubrenje.