U oblasti mikologije, nauke o gljivama, sasvim sigurno ne nedostaju publikacije čiji je cilj da popularišu i pruže širok izbor tekstova i ilustracija iz kojih novajlije mogu da nauče kako da čine svoje prve korake u ovoj složenoj, ali očaravajućoj grani botanike.

U taj okvir, u kojem se potrebe za primerenom literaturom posebno osećaju, nalazi svoje pravo mesto ova knjiga koja, po nekim svojim kvalitetima, predstavlja originalan i dragocen vodič, naročito prilagođen onima koji se „usuđuju da pređu prag“, da sakupljaju i one gljive koje ne spadaju u onaj uzak izbor opšte poznatih i da jedu i druge vrste gljiva.

Iako čvrsto uvereni da ispravna mikološka informacija ne može da prenebregne ozbiljne naučne pripreme, ne možemo da ne uvažavamo ovo izdanje koje nudi čitav niz lako razumljivih poređenja između otrovnih vrsta i onih koje su jestive. Zamisao da se međusobno upoređuju parovi sličnih gljiva (koje se zbog toga lako pobrkaju), jedne jestive, a druge otrovne, pokazala se veoma korisnom i poslužiće onima koji tragaju za pečurkama, konsultujući pri tom ovu knjigu, kao alarmno zvono, prepuštajući drugim publikacijama prevashodno naučni pristup neophodan za produbljena saznanja. (Stoga se navodi Bibliografija kao poseban prilog).

Dati okvir upotpunjuju opisi bitnih karakteristika i originalni crno-beli crteži koji konačno ističu osobenosti svake od prikazanih vrsta.

Valja se ipak pridržavati opštevažećeg pravila: ne dopustite da vas olako ponese oduševljenje, koje bi moglo da vas navede da se pouzdate u predstavu stečenu, na brzinu viđenim slikama, jer za gljive, više no i za šta drugo, važi da „izgled često vara“.

Sve fotografije u ovoj knjizi su veoma dobre i uspešno prikazuju one česte atipičnosti plodišta koje naglašavaju sličnost s odgovarajućim „dvojnicima“, pošto se ne retko sreće u prirodi i predstavlja zamku, iz koje je neophodno izvući se sa sigurnošću, pre no što se upustite u smelu ali i prilično opasnu avanturu.

Renato Tomazi mikotoksikolog, Breša

Sadržaj

Prezentacija
Uvod
Napomene
Simboli
Razlike između jestivih i otrovnih gljiva
Toksikološke tabele
Oblici i izgled gljiva
Rečnik
Bibliografija i izvori ilustracija
Izvori fotografija

Uvod

Ova knjiga je namenjena onima koji pasionirano tragaju za pečurkama i beru ih pre svega iz gastronomskih pobuda. Namera joj je da doprinese sprečavanju mogućih zabuna, naročito među onima koji, poneti oduševljenjem, kreću u potragu za pečurkama i odlaze u šumu bez odgovarajućih priprema, neophodnih za pravilno sakupljanje gljiva, njihovo pouzdano klasifikovanje i spokojno pripremanje za jelo. U čitavom svetu svake godine se doista beleže brojni slučajevi trovanja pečurkama, koji imaju i tragičan ishod. Uzroci različitih, manje ili više ozbiljnih, oblika trovanja veoma su raznovrsni. Možete se otrovati ako pojedete jestivu, ali pokvarenu gljivu, zbog nestalne toksičnosti nekih vrsta, zato što vi neku vrstu ne podnosite, zato što, inače jestive, gljive nisu bile dovoljno kuvane, ili ste vi pojeli preteranu količinu, i, naravno, zato što ste jestive gljive pobrkali s otrovnim gljivama. Ovaj poslednji je, čini se, najozbiljniji uzrok. Valja se prisetiti na ne mali broj slučajeva ljudi i čitavih porodica koje su, ubeđene da su jele blagve, zelene krasnice, ili lipikeu stvari pojele neke vrste slične na izgled, ili po boji, ali po sistematizaciji nimalo srodne. Jedino što može da umiri je činjenica da nisu sve vrste koje greškom pojedemo otrovne… A na pitanje kako je moguće da se i dalje događaju istovetne greške, odgovor je jedostavan: ljudi su i dalje prilično površni i umišljeni, a to, gotovo uvek, kao što smo već kazali, proizlazi iz nedostatka odgovarajućih naučno zasnovanih priprema. Postoji, na primer, i dan danas uverenje da „dobru“ ili „lošu“ gljivu možemo da prepoznamo zahvaljući takozvanoj „probi s belim lukom“ ili sa „srebrnom kašikom“. Znamo, međutim, koliko ljudskih života je izgubljeno zbog takvih i sličnih proba! Pored toga, neki ljudi su uvereni da to što gljiva raste na drvetu, umesto na tlu može da ukaže na njenu jestivost ili otrovnost. Ništa pogrešnije od toga. Poznate vrste, zavodnica (bragara) i jablanovača obe rastu na drvetu: prva je otrovna, a druga jestiva. Konačno, ima ih koji tvrde da su sve gljive upadljivih boja (žute, crvene, narandžaste) otrovne. To uopšte nije tačno: poznata lisičarka, na primer, može da bude veoma jarko obojena, a spada među najviše cenjene jestive gljive.

Danas je, međutim, više verovatno da do greške … gastronomske prirode, dođe zato što prepoznatljive osobine određene gljive, ili ubranih gljiva, nisu dovoljno pažljivo proučene, ili nisu ispravno interpretirane. Kratko poređenje, s nekoliko opisa preuzetih iz knjiga (a da ne govorimo o samoj verodostojnosti slža u boji) najčešće ne omogućava da u potpunosti procenite koje i kakve su prepoznatljive odlike različitih vrsta gljiva, odlike koje samo na osnovu dugotrajnog iskustva, možete da raspoznajete, uprkos „nestalnom izgledu“.

Na isti način, transportovanje svežih gljiva u neprikladnom sudu, ili branje na brzinu (možda zato što je u šumi neki sused … ili konkurent u lovu na gljive) mogu da utiču na to da se neki od dragocenih botaničkih pokazatelja izmene, ili izgube, čime prepoznavanje gljiva koje nameravamo da klasifikujemo postaje otežano ako ne i nemoguće. Na primer, još se nije izgubio veoma loš običaj da se gljive transportuju u posudama bez vazduha i nedovoljno čvrstim (plastične kese i slično), ali i da se seku pri dnu drške. U slučaju čuvenih smrtno otrovnih pupavki na taj način bi u zemlji ostala ovojnica, botanički pokazatelj prvorazredne važnosti. Ali to još nije sve: mnogi neuki sakupljači uzdaju se u mišljenje i znanje prijatelja ili lokalnog „poznavaoca“, ili prvog samozvanog mikologa na kojeg naiđu, gotovo uvek priučenog. Ništa opasnije od toga! Na jednom skupu o trovanju gljivama dokumentovali smo jedan nemio događaj koji se na sreću završio bez tragičnih posledica. Ukratko: čovek je bio na planeti i, pošto se kod prijatelja iz tog kraja malo raspitao o gljivama koje je pronašao, pripremio je za jelo i pojeo, zajedno s rođacima i prijateljima, gljivu Cortinarius limonius, limunovu koprenku, za koju se tek od nedavno smatra da ne mora da bude škodljiva, odnosno da je, u najboljem slučaju, njena toksičnost nestalna. U relevantnim tekstovima, čak i novijeg datuma, Cortinarius limonius se i dalje ubraja u otrovne gljive, sa orelainskim sindromom. Jednom rečju, prijatelj koji je u tom slučaju upitan za savet pobrkao je gljivu o kojoj je reč s dobro poznatom i jestivom gljivom švajcarski prljavac, Gomphidius helveticus (danas poznatijom kao Chroogomphus helveticus).

Sećajući se te epizode i mnogih drugih pokušaćemo ovom prilikom da opišemo, samo u osnovnim crtama, neke od najpoznatijih i najčešćih jestivih vrsta, upoređujući ih s njihovim „bliznakinjama“ koje nisu za jelo ili su otrovne, s namerom da privučemo pažnju strasnih ljubitelja, kako ne bi počinili greške pri raspoznavanju gljiva. Podvlačenje sličnosti između njih, naročito onih koje iz nekog razloga nisu za jelo i onih jestivih, može na izvestan način da pomogne i lekaru, u slučaju da, zbog prirode lečenja otrovanog, mora brzo da sazna koju je gljivu pojeo, kako bi mogao da primeni odgovarajuću terapiju. U stvari, najbolje bi bilo da sazna od samog pacijenta (ako je u stanju da to saopšti) ili od drugih ljudi, koje gljive je otrovani pojeo. To već u dovoljnoj meri može da pomogne lekaru da lakše pretpostavi na koje gljive je otrovani greškom naišao, a time se skraćuje vreme potrebno za ispitivanje i moguće je brzo preći na samo lečenje. U svakom slučaju lekaru bi trebalo da pomaže kompetentan mikolog, jer niko bolje od njega ne može, s botaničke tačke gledišta, da pruži preciznije informacije o materiji koju je otrovani progutao. Stoga je naš savet da one gljive koje vam nisu poznate, ili ste i najmanje nesigurni kako da ih klasifikujete, odnesete na pregled u najbliži higijenski zavod. Neophodno je, dabome, da ih uberete tako da ostanu celovite, dobro očuvane i da ih položite u posudu čvrstih zidova i dobro prozračenu (najbolja je korpa od pruća). U svakom slučaju predlažemo da pre svake upotrebe gljiva u kulinarstvu u frižideru, a ne u zamrzivaču, sačuvaše jedan ili više uzoraka, koji bi, u slučaju trovanja, pružili značajnu (ako ne jedinu) pomoć mikologu, ili lekaru.

Iako smo svesni toga da knjiga koju vam predstavljamo može da bude još bolja, čemu bi i sami čitaoci mogli da doprinesu, smatraćemo da je naš trud dovoljno nagrađen ako ona omogući da se smanji broj, na žalost ne retkih, trovanja do kojih dolazi upravo zato što ponekad lako dođe do zabune pa se jestive gljive pomešaju s otrovnim.