Iako je do danas u našoj zemlji štampano više knjiga o pčelama i pčelarenju, potreba za literaturom iz ove oblasti nije smanjena. Naprotiv, u današnjim uslovima sve više ljudi se opredeljuje za gajenje pčela, kako iz hobija tako i iz zdravstvenih i ekonomskih razloga, pa je i potražnja knjiga iz kojih se može što više naučiti o gajenju pčela iz dana u dan sve veća.

Radi zadovoljenja te potražnje, a imajući u vidu značaj pčelinjih proizvoda (meda, mleča, propolisa, polena, voska i dr.) za život i zdravlje ljudi, s jedne strane, kao i doprinos pčela potpunijem oprašivanju biljaka, a samim tim i povećanju prinosa u poljoprivredi, s druge strane, IRO NOLIT izdaje ovaj KALENDARSKI PČELARSKI PRIRUČNIK, koji je preveden sa bugarskog jezika.

Autor priručnika Ljuben I. RADOJEV je na vrlo pregledan način celokupnu materiju o pčelama i pčelarenju izložio u 12 poglavlja — PO MESECIMA. Ovakav, kalendarski način izlaganja omogućuje čitaocima da se sa životom pčela i organizacijom i tehnikom gajenja upoznaju najprirodnijim redom i da poslove u pčelinjaku obavljaju u pravom trenutku.

Nije suvišno istaći da je ovaj PRIRUCNIK već doživeo dva izdanja u Bugarskoj, što takodje govori o njegovom kvalitetu. Za naše čitaoce iskustva pčelara u Bugarskoj, u kojoj se poklanja velika pažnja razvoj pčelarstva, mogu biti od velike koristi. Autoru dugujemo zahvalnost što je izvršio izvesne dopune u skladu sa najnovijim tekovinama nauke i prakse i dao saglasnost za štampanje na srpskohrvatskom jeziku, a prevodiocima što su knjigu uspešno preveli na naš jezik.

Imajući u vidu sličnost prirodnih uslova u Jugoslaviji i Bugarskoj i potrebu korišćenja iskustava i drugih pčelara u svetu, verujemo da će ovaj PRIRUČNIK naići na lep prijem kod naših čitalaca i pomoći im u težnji da proizvedu što više meda i drugih pčelinjih proizvoda.

Redakcija

Sadržaj

Koristi od pčela
Stanje pčelarstva u svetu
Pčelarstvo u NR Bugarskoj
Kratki podaci o biologiji pčela i pčelinjih društava
Sastav pčelinjeg društva
Razvitak pčela, matica i trutova
Život i aktivnost pčela i pčelinjeg društva
Produktivnost i snaga pčelinjih društava
Oplemenjivački rad
Bolesti, štetočine i trovanja pčela

JANUAR

Kontrolisanje pčelinjih društava preko zime
Spasavanje promrzlih pčela
Obletanje pčela radi pražnjenja
Prihranjivanje pčela preko zime
Snabdevanje inventarom i materijalima
Sistemi dadan-blatovih i poloških košnica
Višekorpusna košnica — košnica nastavljača

FEBRUAR

Kada se i kako vrši pregled pčelinjih društava
Pčelarski dnevnik
Pregled i obletanje u zatvorenoj prostoriji
Fenološki kalendar o cvetanju medonosnih biljaka
Pojenje pčela
Prihranjivanje polenom i belančevinastom hranom krajem zime
Prvi (letimičan, informativni) prolećni pregled

MART

Dodavanje matica sa nukleusom i spajanje osirotelih društava
Prolećno prihranjivanje belančevinastom hranom
Glavni (osnovni) prolećni pregled
Knjiga i zapisnik o glavnom prolećnom pregledu
Sužavanje i utopljavanje gnezda
Prolećno prihranjivanje šećernim sirupom
Grabež kod pčela
Koliko je satova neophodno
Pričvršćivanje voštanih osnova
Škartiranje starih i neupotrebljivih satova
Kako postupiti sa otrutelim društvima rano u proleće
Simptomi slični trutovštini
Nezematoza
Paratif
Voštani moljci
Ose i stršljeni

APRIL

Stimulativno skidanje mednih poklopaca, okretanje i razmeštanje satova
Proširivanje gnezda u dadan-blatovim i pološkim košnicama sa izgrađenim satovima
Proširivanje gnezda i stimulisanje razmeštanjem korpusa u višekorpusnim košnicama
Nabavljanje i prevoz pčelinjih društava
Prebacivanje pčelinjih društava iz vrškara u košnice sa pokretnim saćem
Naseljavanje višekorpusnih košnica rano u proleće
Povećavanje proizvodnje voska
Korišćenje lučenja voska kod pčela
Izgradnja voštanih satova u dadan-blatovim i pološkim košnicama
Korišćenje rama građevnjaka
Šteta od trutova i borba protiv njih
Topljenje voštine
Mere protiv ulaska društava u rojno stanje
Dvokorpusno gajenje pčela
Odgajanje visokokvalitetnih oplemenjenih trutova
Evropska i kisela trulež
Septikemija
Mravi
Trovanja pčela i zaštitne mere
Majska bolest

MAJ

Prirodno rojenje i njegova štetnost
Prekid ranog rojnog stanja — rojenja
Gajenje pčela na više medišta
Prekid rojnog stanja pre glavne paše
Naseljavanje višekorpusnih košnica kasno u proleće
Veštačko rojenje kod višekorpusnih košnica
Pregledi pre medobera i postavljanje medišta i korpusa
Kontrolna košnica i dnevnik pčelinjaka
Pokretno pčelarenje
Korišćenje pomoćnih pčelinjih društava
Specijalne mere za korišćenje glavne paše
Stvaranje uslova za preradu nektara u med
Obezbeđenje zaliha meda i polena za hranu
Mešinasto leglo
Pčelarica (zlatna žuna)
Uholaza

JUN

Formiranje individualnih veštačkih rojevih društava
Stvaranje zbirnih veštačkih rojevih društava
Prekidanje rojenja za vreme glavne paše
Hvatanje i korišćenje rojeva
Korišćenje prirodno odgajenih matica
Uslovi i priprema pčelinjih društava za veštačko odgajanje matica
Načini odgajanja matica u prirodnim ćelijama
Industrijsko odgajanje matica prenošenjem larvi
Korišćenje društva — startera pri industrijskoj proizvodnji matica
Formiranje i korišćenje nukleusa za sparivanje matica
Izolovan punkt za sparivanje matica
Obeležavanje i prenošenje matica
Zamena matica
Način dodavanja matica

JUL

Ograničavanje delatnosti matice u polaganju jaja za vreme glavne paše
Oduzimanje i centrifugiranje satova sa medom
Američka trulež
Paraliza
Melanoza

AVGUST

Mere za razvoj pčelinjih društava posle medobera
Stvaranje pčelinjih društava sa pomoćnim maticama
Veštačko rojenje deobom napola
Spasavanje trutovskih društava u leto i jesen

SEPTEMBAR

Jesenje obezbeđenje pčelinjih društava hranom

OKTOBAR

Jesenji pregled i uzimljavanje pčelinjih društava u dadan-blatovim i pološkim košnicama
Uzimljavanje pčelinjih društava u višekorpusnim košnicama
Uzimljavanje nukleusnih društava sa rezervnim maticama
Spisak i akt o zazimljavanju
Pčelinja vaš—Brauloza
Varooza
Miševi

NOVEMBAR

Određivanje veličine pčelinjaka
Izbor mesta za pčelinjak
Uređivanje pčelinjaka
Raspored košnica u pčelinjaku

DECEMBAR

Priprema ramova sa žicom

PRILOZI

Plan proizvodnje pčelinjaka

Obračuni i isplata zarada u pčelarskim preduzećima

Koristi od pčela

Korist od medonosnih pčela je velika i raznovrsna. One proizvode dragocene i nezamenljive produkte: med, vosak, mleč, polen (cvetni prah), pčelinji otrov i propolis i vrše oprašivanje velikog broja kultivisanih i divljih biljaka.

Med je složen biološki produk biljno-životinjskog porekla. Pčele ga proizvode od Breau i medljike, koje preradjuju i obogaćuju encimima u svojim voljkama i skladiraju u saće. Med sadrži oko 75—80% šećera uglavnom monosaharide (groždjane i voćne). Sadrži isto tako i 32 vrste mineralnih materija i mikroelemenata u vidu soli ili u sastavu organskih jedinjenja, što omogućava da ih organizam lako usvoji. U medu se nalaze i različiti encimi — invertaza, amilaza, dijastaza, maltaza, glikozidaza, kataliza i dr. — zatim vitamini B1, B2, B3, B6, H, K, C, E, provitamini A, PP i drugi, kao i organske kiseline, fitoncidi, različite materije koje odredjuju ukus meda; eterična mirisna ulja, biogenski stimulatori i druge materije. Zahvaljujući bogatom sastavu pčelinji med ima dragocena hranljivo-dijetalna i lekovita svojstva, koja su poznata narodima još iz drevnosti. Moderna medicina je naučno objasnila ta svojstva meda i razjasnila najefikasnije metode za njegovo korišćenje kao hranljivog i lekovitog sredstva

Prirodni pčelinji med (od nektara i medljike) ima visokoefektivno biološko dejstvo, koje stimuliše rastenje i funkcije ljudskog organizma i oduzimanje otrova iz njega. On je nezamenljiva hrana kako za decu tako i za odrasle koji se bave fizičkim i umnim radom, a i za starije i bolestima iznurene organizme. Ne smeju ga uzimati jedino ljudi koji su alergični na njega i koji pate od dijabetisa (šećerne bolesti).

Moderna medicina preporučuje medoterapiju samostalno ili u kombinaciji sa drugim medikamentoznim ili fizioterapeutskim sredstvima pri različitim želudačno-crevnim i plućnim oboljenjima, zatim oboljenjima jetre i žuči, bubrega, srca, krvnih sudova, upale organa za disanje, genitalija i dr. U čistom stanju ili u obliku različitih melema med se koristi takodje i za lečenje rana koje teško zarašćuju, za lečenje čireva, kožnih bclesti i dr., a isto tako i kao kozmetičko sredstvo za takozvane medene maske i medeni krem, za hranjenje kože i uklanjanje bora sa lica.

Vosak pčele proizvode pomoću četiri para voštanih žlezda koje se nalaze sa unutrašnje strane poslednja 4 trbušna člančića. On prolazi kroz sitno izbušena voštana ogledalca na donjoj strani trbuščića i u dodiru sa vazduhom prelazi u tvrde ljuspice, koje pčele koriste za izgradnju saća. Vosak se upotrebljava, pre svega, u samom pčelarstvu, jer je nezamenljiv produkt za izradu voštanih osnova košnica s pokretnim saćem. Zahvaljujući svojim fizičko-hemijskim i tehnološkimsvojstvima, on ima široku primenu i u proizvodnom procesu oko 40 industrijskih grana: u tekstilnoj industriji, u metalurgiji, avioindustriji, u elektrotehničkoj, radiotehničkoj i elektronskoj industriji, u proizvodnji hartije i boja, u hemijskoj proizvodnji, u industriji za obradu drveta, kože, stakla, u optičkoj industriji, industriji lekova, u kozmetici itd.

Matični mleč mlade pčele hraniteljice proizvode u ždrelnim i gornjoviličnim žlezdama, koje su smeštene u glavi. Njime one hrane matične larve. Mleč sadrzi 12 do 18% belančevinastih materija (22 vrste aminokiselina), do 18% šećera, 5 do 6% masti, kao i mineralnih materija, vitamina, globulina, lipoproteida, acetilholina, biopterina, hormonalnih materija, holinesterazu i druge encime. Taj bogati sastav lako usvojivih hranijivih i biološki aktivnih materija predodredjuju dragocena svojstva pčelinjeg mleča kao biostimilatora i lekovitog sredstva. U prirodnom i liofiliziranom (suvom) stanju on se, prema uputstvu lekara, koristi u lečenju anemije, iznemoglosti, slabog apetita, malokrvnosti, psihičkih depresija, nesanice, ateroskleroze, stenokardije, artroze i artritisa, neuralgije, niskog i visokog pritiska i drugih bolesti. Liofilizirani mleč u Bugarskoj se koristi u obliku leka ,,Apitonin“. Proizvodi se i kozmetički krem „Žele rojal“. Prirodni pčelinji mleč se koristi u 2-procentnoj mešavini sa pčelinjim medom i čuva se u frižideru na temperaturi izmedju 0 do 5°.

Polen (cuetni prah) sakupljaju pčele sakupljačice od cvetova biljaka, a koriste ga pčele hraniteljice za dobijanje mleča i za pripremanje kašice, kojom hrane larve, maticu i mlade trutove. Polen je, kao i mleč, bogat hranljivim i biološki aktivnim materijama koje organizam vrlo lako usvaja. Preporučuje se u slučaju raznih anemija i za jačanje organizma posle preležane teške bolesti, kao i za jačanje organizma starijih ljudi. Polen poboljšava apetit, povečava količinu hemoglobina u krvi i jača organizam. Reguliše rad želuca i creva i povoljno deluje u slučaju hroničnog zatvora, dijareje, kolitisa, gastritisa, čira, oboljenja prostate, jetre i bubrega, kod hipertonije, poremečaja živčanog sistema i žlezda sa unutrašnjim lučenjem, bazedove bolesti i drugih. Odrasli uzimaju 2 do 3 puta dnevno po jednu veliku kašiku (15 do 20 grama), a deca po jednu malu kašiku (8 do 10 grama 1/2 sata pre jela u toku jednog ili nekoliko meseci.

Za dobijanje većih količina polena koristi se poseban aparat hvatač polena. Prikupljeni polen se suši u provetrenom prostoru ili u električnim sušarama pomoću infracrvenih zraka na temperaturi do 45°C. Suvi polen (čija vlažnost ne sme biti veća od 15%)pakuje se u polietilenske kese, i pošto se dezinfikuje ugljen-dioksidom, čuva se u frižideru pri temperaturi od 0 do 1°C.

Pčelinji otrov je produkt otrovnih žlezda pčela, on sadrži niz biološki aktivnih materija — peptide, encime, histamin — i druge. On ima lekovito dejstvo u slučaju reumatičnih i reumatoidnih artritisa, bronhijalne astme, senske kijavice, neuralgije, nefritisa, endarteritisa, ateroskleroze udova i drugih bolesti. Lečenje pčelinjim otrovom vrši se kako izlaganjem tela direktnom ubodu pčela tako i posebnim farmaceutskim oblicima, koji sadrže pčelinji otrov — injekcijama, preparatima za jonoforezu, fonoforezu, za balneološko lečenje, ungventima i linimentima. Pčelinji otrov se dobija pomoću posebnog aparata sa slabom neizmeničnom strujom (napona 6—12 V), koji se postavlja ispred ulaza u košnicu. Prolazeći kroz ulaz pčele osete struju i istog trenutka izbacuju otrov na staklene pločice, gde se on potoin isuši.

Propolis (pčelinja smola) je materija koju pčele skupljaju od pupoljaka nekih smolastih biljaka. Neki autori smatraju da ga pčele mogu ekstrahirati u svom crevu od opne polenovih zrnaca kojima se hrane. Propolisom pčele mažu unutrašnjost košnice, zatiskuju pukotine ili sužavaju ulazne otvore, naročito u jesen. Propolis sadrži smolaste materije, eterična ulja, a delom i vosak, zbog čega ima baktericidno, anestetičko i protivupalno dejstvo. Njegova lekovitost je odavno poznata u narodu. Zahvaljujući ogrornnom eksperimentalnom materijalu poslednjih godina naučna inedicina ga preporučujeu obliku vodeno-alkoholnih emulzija, masti i drugih preparata za lečenje rana, koje sporo zarašćuju, za lečenje gnojnog zapaljenja srednjeg uva, hroničnih zapaljenja pluća i bronhijalne astme kod dece, za lečenje čira u želucu, raznih vrsta dermatitisa, žuljeva, erozije grlića materice, nekrobaciloze kod poljoprivrednih životinja, bolesti želuca i creva (dispepsije) kod teladi itd. Propolis se uspešno primenjuje i u stomatologiji. Može se koristiti i u proizvodnji finih lakova i politura za raznovrsne stolarske proizvode i gudačke muzičke instrumente.

Velika je uloga pčela u oprašivanju entomofilnih poljoprivrednih kultura, kod kojih je potrebno oprašivanje tudjim polenom. Tu spadaju skoro sve vrste voćaka, zatim veći deo industrijskih i krmnih kultura, lubenice i dinje, povrće itd. Uloga pčela kao oprašivača je posebno značajna danas pri specijalizaciji i koncentraciji u poljoprivredi, kada pojedine kulture zauzimaju ogromne površine, koje moraju biti oprašene u kratkom periodu njihovog cvetanja. Takodje se mora imatiu vidu da se broj insekata oprašivača znatno smanjuje usled visoke agrotehnike i razoravanja livada i medja (gde se obično nalaze njihova gnezda), kao i usled masovnog korišćenja otrovnih preparata za zaštitu bilja. Čovek gaji medonosne pčele i one se mogu premeštati bliže jednoj ili drugoj kulturi, u zavisnosti od potrebe. S druge strane, za razliku od drugih insekata oprašivača medonosna pčela posećuje duže vremena cvetove samo jedne biljne vrste. Kada se ima u vidu da jedna pčela posećuje dnevno 4—5 hiljada cvetova, pčele jednog jakog pčelinjeg društva mogu posetiti oko 40—60 miliona cvetova. Pri tome sa prašnika cvetova na malje pčela padaju velike količine polena, koji one prenose na tučak drugih cvetova, koji više puta posećuju. Tako dolazi do oprašivanja ukrštanjem, čime se ne samo obezbedjuju veći prinosi već se povećava i kvalitet dobijenog semena i plodova. Biljke koje izrastaju posle setve takvog semena otpornije su, bujnije i rodnije.

Ispitivanja u Bugarskoj i drugim zemljama pokazuju da je oprašivanje pčelama povećalo plodnost raznih voćaka za 60 do 80%, suncokreta za preko 90%; pamuka za 10—25%; zimske repice i esparzete za 250%, lubenica, dinja, tikvi i krastavaca za 6 do 20 puta, povrtarskih semenjača do 150% itd. Utvrdjeno je da je ekonomski efekat oprašivanja pčelama 10—15 puta veći u odnosu na vrednost pčelinjih proizvoda — meda, voska i dr.

Stanje pčelarstva u svetu

Prema zvaničnim statistikama, ukupan broj pčelinjih društava (u košnicama sa pokretnim saćem i u primitivnim) danas u svetu iznosi oko 48 miliona. Medjutim smatra se da skoro isti toliki broj pčelinjih društava nije obuhvaćen tim statistikama, jer žive u divljem stanju ili u primitivnim košnicama u nedostupnim šumama i planinama.

Sa različitim uspehom pčele se gaje u zemljama sa umerenom klimom, u tropskim predelima i hladnim rejonima na krajnjem severu. Najviše pčelinjih društava ima u Evropi, zatim u Americi (Severnoj i Južnoj), Aziji, Africi i Australiji. Broj pčelinjih društava u nekim zemljama sa razvijenim pčelarstvom može se videti iz tabele 1.

Ukupna proizvodnja meda i svetu iznosi oko 891.000 tona, (prema podacima FAO, 1975), od toga se 582.000 tona dobija u prekookeanskim zemljama, 190.000 tona u SSSR i 119.000 tona u ostalim evropskim zemljama.

Klitnatski uslovi . Januar je najhladniji mesec u godini. Prosecne mesečne (normalne) temperature u severnoj Bugarskoj su izmedju — 1,2° (Veliko Trnovo) i —3,2°(Kneža). Na Crnom moru, izuzev u Balčiku (—0,8°) one su pozitivne (do 3,2° — Mičurin) pod uticajem mora. U Trakijskoj ravnici temperature se kreću izmedju 0 i 1°, a u kotlinama do —0,3° (Čirpan) i —0.5° (Kazanluk). U visokim poljima jugozapadne Bugarske su —2° (Sofija) i —3,4° (Samokov), a u dolini Strume od —0,6° (Čustendil) do 2,4° (Sandanski). Apsolutne maksimalne temperature kreću se izmedju 15,6° (u nekim mestima na Crnomorskom primorju), 13,4° (Breznik) i skoro 22° (Elena, Drjanovo). To omogućava da i u januaru pčele izvode obletanja, izuzev u nekim godinama sa dužim zahladjenjem. Apsolutne minimalne temperature su izmedju —17° (u nekim mestima na Crnomorskom primorju) i —38,3° grad Trn.

Vodeni talog u severnoj Bugarskoj potiče pretežno od snega, a u južnoj polovini zemlje — od kiše i snega. U ravničarskim rejonima najviše dana sa snežnim pokrivačem ima u Dobrudži (do 24 dana), a najmanje na Crnomorskom primorju (u nekim mestima manje i od 4 dana), a u planinskim rejonima snežni pokrivač ostaje tokom čitavog meseca.

Vetrovi su slabi i najčešće duvaju sa zapada i severa, izuzev na Crnomorskom primorju i visokim planinama, gde su pretežno jaki.

I u januaru, kao i u decembru, broj sunčanih časova je najmanji u godini.

Stanje pčelinjih društava. U januaru se nastavlja poluaktivno stanje pčelinjih društava u zimskom klubetu (v. str. 447). Pošto utroše nepoklopljeni med, pčele otkrivaju male površine poklopljenog meda sa kojim su u kontaktu. Na taj način med prima vlagu iz vazduha u gnezdu, postaje redji i pogodniji za korišćenje.

1. Podatke o klimatskim uslovima dao je St. Stefanov ,viši naučni saradnik pri Naučnoistraživačkom institutu za hidrolo-giju i meteorologiju u Sofiji, kome izražavamo našu zahvalnost,
2. Temperature su izražene stepenima Celzijusa.

Zimovanje pčela je u tesnoj vezi sa fiziološkim procesima u njihovom debelom crevu. Ukoliko zima odmiče u debelom crevu se gomilaju sve veće količine nesvarenih ostataka hrane, pa mu se povećava zapremina. U toj masi se stvaraju znatne količine vodoničnog oksida, koji je toksičan za pčele. Encim katalaza, koji luče šest rektalnih žlezda debelog creva čine ga bezopasnim, jer katalaza doprinosi raspadanju vodoničnog oksida. To je vrlo važna fiziološka osobina, koja povećava otpornost pčela prema niskim temperaturama.

Prema ispitivanjima A. Tjunina, kada masa u debelom crevu prebaci 43 mg (tj. 46% težine same pčele), nastupa jako uznemirenje posle čega se pojavljuje dijareja u samoj košnici, koja može biti fatalna po život čitavog društva. To se najčešće zapaža kada je zima hladna i dugotrajna, kada pčele nemaju mogućnosti da često izlaze u obletanje i kada su zazimljene hranom lošeg kvaliteta — manovim medom, nezapečaćenim i razvodnjenim sirupom, groždjanim medom itd., protiv čega treba preduzeti odgovarajuće mere još u toku jeseni (vidi str. 400 i 408). Kada se preko zime često uznemiravaju, pčele troše više hrane i đebelo crevo im se pre vremena ispuni, a to prouzrokuje dijareju. Zimovanje može biti nepovoljno i kada je med u saću kristalisao, što se najčešće dogadja ako je med od repice, poljske gorušice i drugih biljaka, i kod medljikovca — manovog meda od četinarskog drveća. U tom slučaju, pošto otvore ćelije, pčele isisavaju tečni med, ali ne uspevaju da rastvore kristalčiće. Tada pčele umiru od gladi, inada u saću ima meda. Treba imati u vidu da zimovanje pčela sa nekvalitetnom hranom slabi njihov organizam i čini ga neotpornim prema nozematozi, paratifu i drugim zaraznim bolestima krajem zime i početkom proleća.

Da bi se blagovremeno oslobodile nagomilanih nesvarenih ostataka hrane u debelom crevu, pčele za obletanje koriste i kratkotrajno otopljavanje vazduha u sunčanim časovima preko zime. Zimsko obletanje ima veliki sanitetski profilaktički značaj, tim pre, što posle izletanja znatan deo iznurenih pčela i pčela koje lako obolevaju ili već zaraženih, ne uspevaju da se vrate u košnicu.

Ukoliko je vreme hladnije, utoliko pčelinje društvo troši više hrane za održavanje optimalne tenperature u klubetu. Pčele slabijih društava ulažu veće fiziološke napore za stvaranje toplote. Tako, na primer, površina na zimskom klubetu, koja ispušta toplotu, u jednom pčelinjem društvu od 15.000 pčela biće sa oko 10% veća od površine u društvu sa 30.000 pčela. Dakle, da bi održavalo potrebnu temperaturu u klubetu, slabije društvo će morati da utroši i relativno veću količinu hrane. Sasvim slaba društva mogu da uginu od hladnoće pri dugotrajnim oštrim zimama. Zbog toga u jesen treba blagovremeno pojačati slabija društva ili ujediniti dva ili tri u jednu košnicu, da bi se bolje grejala. Prema našim ispitivanjima (L.Radojev), količina ostataka u debelom crevu 4.1 1971. pre prvog obletanja radi pražnjenja bila je prosečno 16,3 mg kod domaćih pčela i 15,8 mg kod sive planinske kavkaske rase.

Kad su zime toplije, inlade matice u snažnim društvima počinju da polažu jaja još krajem januara.

Rad pčelara. U toku januara pčelar i dalje pazi da se ne remeti spokojno zimovanje pčelinjih društava. On kontroliše njihovo stanje, jedanput-dvaput ih osluškuje, a ukoliko je potrebno prihranjuje gladne pčele, da ne bi uginule. Ako se desi da su pčele bile neuspešno pripremljene za zimovanje ili napadnute, pa im je zimsko klube rastureno i onesu usled toga premrzle, pčelar je dužan da odmah preduzme mere za njihovo spasavanje. Kad duvaju hladni vetrovi, poletaljke se mogu podići, čime se sprečava prodor hladnoće. Kod slabih društava i rezervnih matica ulazi privremeno mogu biti potpuno zatvoreni.

Pčelar nastavlja rad na obnovi i remontu inventara. Preduzimaju se mere i za blagovremeno snrbdevanje neophodnim novim pčelarskim inventarom i uredjajima. Prosvetna i organizacijska pčelarska aktivnost je u punom jeku. U januaru se održavaju i godišnje konferencije okružnih pčelarskih saveta, koji zatim šalju svoje izveštaje Centralnom pčelarskom savetu.

Januar

Kontrolisanje pčelinjih društava preko zime

Uspešno zimovanje pčelinjih društava je od velikog značaja za život društva i očuvanje vitalnosti pčela za proleće. Zbog toga, nezavisno od rada koji je uložio u pripremanju pčela za pravilno zimovanje, pčelar je dužan da i preko zime kontroliše stanje društva, kako bi sprečio eventualne neprilike i u slučaju potrebe pružio hitnu pomoć pčelama.

Kada su košnice duže vremena zatrpane snegom, koji je „uhvatio koru“ ili kada im je ulaz zaledjen i sprečeno strujanje vazduha pčelinja društva (naročito najjača) mogu da seugušeusled nedostatka vazduha i suvišne vlage. Zbog toga treba otkloniti sneg ili led od ulaza, a same košnice ostaviti pod snežnim pokrivačem, koji ih štiti od hladnog vetra. Donji ulaz košnice može se zapušiti i od tela uginulih pčela, koje treba izvaditi pomoću iskrivljene žice. Ako je uginuće prouzrokovano nekvalitetnom hranom ili oboljenjem od nozemoze, onda se može videti da su trbušići pčela jako naduveni i iz košnice dopire težak miris. U takvom slučaju na prednjem zidu i na poletaljci kao i po snegu ima mnogo tamnih fleka od dijareje (ukoliko su pčele već izlazile na obletanje). Ako ima mnogo kristalića meda, to pokazuje da je med kristalisao. Ukoliko u košnicu udju miševi, od pčela ostanu samo glave, trbušni članci, krila i noge, dok su im grudi pojedene (jer na njima ima mišića).

Sl. 3. Prislušavanje pčelinjih društava u toku zime (orig.)

Izostavljeno iz prikaza

O stanju pčelinjih društava preko zime može se suditi i po zvuku koji pčele odaju kada ih pčelar prisluškuje. Osluškivanje pčela se vrši pomoću obične elastične cevi, čiji se jedan kraj postavlja na ulaz košnice, a drugi na uvo (sl. 3). Ukoliko se čuje spokojan i ravnomeran bodar zvuk, koji se na lako kucanje po košnici združeno pojačava, a zatim postepeno stišava, to znači da je pčelinje društvo u dobrom stanju. Kada se čuje slabi šum, koji podseća na šuškanje suvog lišća i ukoliko pri lakom kucanju po košnici pčele odaju slabi zvuk, to je siguran znak da je saće u košnici prazno i da su pčele gladne. Ukoliko pčele odaju raznoglasan zvuk, sa pojedinim ,,tužnim“ zvucima, verovatnoća je da je društvo osirotelo — ostalo bez matice. Pri jačem uznemirenju, koje je prouzrokovano nekvalitetnorn hranom ili prisustvom miševa, osim navedenih znakova u gnezdu se čuje i uznemiren alarmantan zvuk.

Brojevi nastradalih društava se upisuju da bi im se odmah ili u narednim povoljnim danima pružila pomoć. Ukoliko vreme nije pogodno za otvaranje košnica, složenije manipulacije — pregledi, promena saća sa hranom, davanje matice ili spajanje društva, kao i eventualno obletanje radi pražnjenja pčela, obavljaju se u prostorijama (vidi str. 102).

Spasavanje promrzlih pčela

Kako leti tako i u toku zime temperature tela pčele, kada je u stanju mirovanja, nije stalna, već zavisi od temperature okolnog vazduha. Samo za vreme letenja tempetatura pčele je viša za 4—5° od temperature vazduha. Prema ispitivanjima N. I. Kalabuhova, kada su pčele u mirovanju pri temperaturi od 7 do 9°, one su deliinično ukočene, a na temperaturi od 4—6° potpuno su ukočene; kada je temperatura 2—5°, ukočenost nastupa posle 15—20 minuta. Povećanjem temperature one se aktiviraju. Medonosne pčele ne mogu živeti dugo vremena u stanju anabioze, tj. ne mogu da prezime u ukočenom nepokretnom stanju s? jako smanjenom životnom aktivnošću i da se preko zime ne hrane, kako je to kod nekih insekata (divlje pčele, podzemne pčele, ose) i životinja. To se objašnjava činjenicom da medonosne pčele nisu u stanju da nagomilaju velike količine zalih? hranljivih materija (šećera, masti, belančevina) u specijalne ćelije (tzv. „masno telo“) u svom organizmu. Tako, na primer, doku telu insekata koji padaju u zimsku ukočenost količina masti dostiže preko 28%, u telu pčela masti iznose svega 4— 5%. Zbog toga su se u svom razvitku pčele prilagodile tome da se zimi hrane zalihama, koje su uskladištene u saću. Stoga se u zimskom klubetu one nalaze u poluaktivnom stanju, koje im obezbedjuje neophodnu toplotu.

Ogledi su pokazaii da fiziološki procesi u organizmu pčela zavise od okolne temperature. Tako, na primer, kod pčela, koje su u stanju ukočenosti na temperaturi od 8°, mada one ne mogu da sisaju med, taj proces protiče normalno i šećeri iz medne voljke i creva prelaze u krv i koriste se za održavanje vitalnih funkcija organizma. Ukoliko se temperatura oko pčela smanji do 3°, šećeri iz sistema za varenje već ne mogu preći u krv. Životni procesi tada traju dok pčele koriste zalihe hranljivih materija koje se nalaze u masnom telu organizma. Posle toga nastupa uginuće pčela od gladi, mada u njihovoj voljki i u crevima ima meda. Utvrdjeno je da na temperaturi koja nije niža od 0° ukočene pčele mogu živeti od 4 do 9 dana, pri temperaturi —2° one žive svega dva dana, a pri temperaturi —15° uginu posle 20 minuta.

U slučaju da se preko zime neka košnica prevrne i promrzle pčele rasture po zemlji ili snegu, one mogu biti spasene ako se ubrzo sakupe i ako temperatura nije bila suviše niska. Sakupljene pčele, zajedno sa košnicom i saćem, treba uneti u toplu sobu (15—20°). Pošto se razmrdaju, lako se naprskaju toplim šećernim sirupom. Gnezdo se sredjuje, proverava se da li je matica tu i tek se tada zatvara košnica i iznosi u hodnik prostorije da bi se stvorilo zimsko klube. Posle nekoliko časova košnica se pažljivo prenosi na njeno stalno mesto. U slučaju da se matica izgubila, osirotele pčele se pripajaju nekom slabijem društvu (to se vrši u zatvorenoj prostoriji). Kada je zajedno sa pčelom spasena i matica, treba odmah, čim počne da polaže jaja (u februaru), proveriti da nije usled prehladjivanja slučajno postala trutuša. Takvu maticu treba odmah zameniti.

Obletanje pčela radi pražnjenja

Preko zime, u toplim sunčanim danima, u podne, kada je temperatura vazduha do 12° (u hladovini) pčele izleću oko košnice i vrše prvo masovno obletanje radi pražnienja, kada se oslobadjaju nesvarenih ostataka hrane nagomilanih u debelom crevu. Istovremeno one nastoje da iznesu i leševe uginulih pčela, popadalih na dno košnice, voštane poklopčiće, kristaliće meda i druge otpatke. Po obletanju pčela može se u velikoj meri suditi o tome kako pčelinja društva provode zimu i u kakvom su stanju. Skupno i energično obletanje pokazuje da je društvo dobro provelo zimu. Obratno, slabo obletanje, obletanje pojedinih pčela i zadržavanje pčela ispred ulaza košnice kao i mrke pege od dijareje oko ulaza svedoče o postojanju neke nenormalnosti u pčelinjem društvu, recimo o velikom uginuću, gubitku matice, nekvalitetnoj hrani, gladi itd. Medjutim, neka društva, i pored toga što su dobro prezimela, ne izlaze na obletanje zajedno sa drugim, već ostaju u košnici. Takva društva su još u zimskom mirovanju i kada se lako pokuca po košnici odaju tipičan združen energičan zvuk. Kod takvih društava treba odmah skidati krov i jastuk sa košnice da bi se gnezdo ugrejalo odozgo sunčevim zracima, a to podstiče pčele na obletanje.

Pre nego što počne obletanje, treba očistiti sneg sa poletaljke, a sa ulaza ukloniti pregrade protiv miševa. Ulaze treba potpuno otvoriti i iskrivljenom žicom očistiti ih od leševa i otpadaka, kako bi pčele mogle slobodno da prolaze. Ukoliko u pčelinjaku ima snega, ispred košnica treba razastrti tanak sloj slame, na koju bi pčele sletale, inače neke od njih sleću na sneg i tamo se smrzavaju i uginu. Još bolje je ako se prethodno pčelinjak pospe pepelom iii šljakom, koja se zagreva od sunca i potpomaže brže otapanje snega.

Pčelar treba da prati obletanje pčela pojedinih pčelinjih društava i da unosi u beležnicu brojeve društava koja pokazuju neku neredovnost, da bi im odmah posle obletanja mogao pomoći.

Ako neka društva ne izlaze na obletanje i pri kucanju po košnici ne odaju nikakav zvuk, to znači da su uginule. Ulazi takvih košnica se zatvaraju da ne bi ulazile pčele kradljivice. Pošto prestane obletanje drugih društava, te košnice se otvaraju i podvrgavaju pregledu da bi se utvrdili uzroci uginuća, a to mogu biti glad, hladnoća, osiroćenje, ugušivanje, loša hrana, zarazno oboljenje i sl. (v. str. 62). Posle pregleda pčelar treba da dezinfikuje alatke s kojima je radio. Ukoliko postoji sumnja da je u pitanju zarazna bolest, treba od uginulih ili živih društava uzeti probe (po oko 50 svežih uginulih pčela) i poslati ih na analizu najbližoj veterinarskoj stanici. U propratnom pismu treba opisati stanje odgovarajućih društava. Sa saćem i košnicom pčelar postupa u skladu sa dobijenim odgovorom.

Prihranjivanje pčela preko zime

U zavisnosti od cilja, koji pčelar želi da postigne prihranjivanje može biti dvojako: 1) radi spasavanja od gladi i uginuća; 2) rano podsticajno prihranjivanje (krajem zime). Kada su pčelinja društva pravilno zazimljena, sa dovoljnom količinom kvalitetne hrane, nije potrebno da se prihranjuju i uznemiruju usred zime. Ukoliko su pčelinja društva zazimljena sa malo hrane (5—6 kg), koja je rasturena u više saća ili nije kvalitetna (medljikovac, groždjani med, jako kristalisani med), njih treba obavezno prihraniti još u decembru ili januaru, da ne bi uginula. Preko zime pčele se ne mogu prihranjivati šećernim sirupom, jer one ne mogu da napuste klube i odu do hranilice. Ukoliko se sirup stavi u sat, koji se pri pogodnom vremenu stavlja u gnezdo, pčelega neće moći da prerade i zapečate. Sirup će upiti mnogo vlage, ukiseliće se i izazvaće dijareju kod pčela. IJ takvom slučaju bolje je dati sat sa kvalitetnim medom (ako ima takvih satova), koji je prethodno zagrejan i delimično otpečaćen na onom delu koji će biti kod pčela. U praksi, prihranjivanje preko zime se primenjuje najsigurnije polučvrstom i čvrstom hranom — šećernim testom, šećernim pogačicama, belim slatkom, kristalisanim medom i sitnim šećerom.

Šećerno-medno testo se priprema od 3—4 dela sitnog prosejanog šećera i jednog dela meda. Med treba da je od nektara i da je dobijen iz pčelinjaka u kome nema zaraznih bolesti. Med treba prethodno zagrejati, a ako je kristalisao, topi se u vodenoj kupki (sud sa medom se stavlja u drugi sud sa vodom koji se zagreva na slaboj vatri, temperatura ne sme preći 50°). Šećer se stavlja u široki sud, u čiju sredinu treba napraviti gnezdo i u njega sipati topli med pri čemu se na 1 kg meda prethodno doda 50 gr vode. U početku se meša kašikom, a zatim se čistim rukama dobro mesi dok se ne dobije polutvrdo testo, koje zadržava dobijenu formu. Za velike društvene pčelinjake šećerno testo se priprema pomoću sprave-mešalice testa kakve se koriste u proizvodnji hleba.

Od šećerno-mednog testa se prave male rastanjene pogače teške 0,5—0,8 kg debljine 1—2 cm koje se zatim uvijaju u tanku hartiju, koja se s donje strane izbuši viljuškom. Prihranjivanje se obavlja samo u toplijim danima. Košnica se otvara brzo i na otvoru pokrivača ili ispod njega, ali tačno iznad pčelinjeg klubeta, postavlja se tanka pogača, a zatim se odozgo stavljaju materijali za utopljavanje. Da se pogača ne bi osušila, odozgo je treba pokriti voštanom hartijom ili komadom polietilena. U slučaju većeg broja košnica, da bi se taj posao obavio brzo, potrebna su tri čoveka — jedan skida i postavlja krovove košnice, drugi podiže pokrivač (ili tablu), a treći postavlja hranu. U zavisnosti od potrebe prihranjivanje se može ponoviti još 1—2 puta nakon 15—20 dana.

Kad nema meda šećerne pogače se mogu pripremiti samo od šećera i vode. U emajliranu posudu treba staviti 4—5 delova šećera i jedan deo vode i to kuvati na slaboj vatri uz neprekidno mešanje. Kuvanje traje 30 do 40 minuta, dok se na zidovima suda ne počne stvarati tanka kristalna kora ili kad kap sirupa, spuštena u čašu sa hladnom vodom ostavlja za sobom tanku nit i zadržava u vodi svoj oblik. Gotovi sirup se skida sa vatre i sipa u plitke kutije od kartona (2—3 cm), koje su prethodno nakvašene vodom. Posle kratkog vremena sirup postaje tvrd i pogače se daju pčelinjim društvima na isti način kao i šećerno testo, pri čemu se okreću i ne uvijaju hartijom.

Beloslatko se priprema na isti način: 1 kg šećera treba rastopiti u kilogram vode i kuvati dok se ne zgusne. Jedan ili dva minuta pre nego što se sirup skine s vatre treba dodati kašiku praška za pecivo. Kad se sirup skine s vatre i malo ohladi, treba ga mešati stalno u jednom pravcu, sve dok se ne dobije bela žilava masa. Od nje se prave pogače, koje se uvijaju u izbušenu hartiju i daju pčelinjim društvima.

Kristalisani med se daje kada na brzinu treba spasti od uginuća gladna pčelinja društva, a nemamo pri ruci neko od navedenih hraniva. Med treba da bude iz zdravog pčelinjaka i od nektara. Daje se uvijen u gazu ili u izbušenu hartiju, kao i šećerno testo.

Kada nemamo pri ruci med, prihranjivanje ne može; obaviti sitnim šećerom ili šećerom u kockama. Šećer treba sipati u torbice od gaze, koje se potapaju u toplu vodu da bi se dobro nakvasile, a zatim se stavljaju na okvir iznad klubeta.

Snabdevanje inventarom i materijalima

Dabise rad u pčelinjaku odvijao normalno, on treba da raspolaže neophodnim inventarom i materijalima koji su potrebni za gajenje pčela, za preradu voska, za istresanje meda itd. Pre svega treba imati dovoljan broj dobrih košnica za smeštanje kako osnovnih pčelinjih društava tako i rojeva i nukleusa. Broj neophodnih košnica odredjuje se u zavisnosti od plana proizvodnje pčelinjaka uz povećanje od 10% za premašenje plana za nova pčelinja društva, imajući u vidu i košnice koje su već neupotrebljive i treba ih zameniti. Pri kupovanju košnice treba posebno obratiti pažnju na njihovu izradu i kvalitet materijala, na tačne razmere i pogodnost za pokretno pčelarenje. Okviri i pojedini delovi košnice treba da budu takvi da se uzajamno mogu menjati. Jedan pčelinjak treba da ima košnice istog sistema.

Kada se kupuju dadan-blatove košnice, u zavisnosti od uslova u kojima se radi u pčelinjaku, jedan deo tih košnica treba da bude sa korpusima-nastavcima ili sa po dva medišta. Za pološke košnice, ako je potrebno, treba naknadno nabaviti medišta, a za višekorpusne košnice —medišta ili korpuse-nastavke. Treba izbegavati kupovanje već upotrebljavanih košnica, naročito ako su nepoznatog porekla, jer u njima može biti zaraza. Ukoliko je korišćenje takvih košnica neizbežno, treba ih temeljno očistiti i dezinfikovati, a za to su najpogodniji veliki kazani i s ključalim vodenim rastvorom 3% kaustične sode (5% sode za pranje) ili košnice treba obgoreti benzinskom lampom. Broj ostalog pčelarskog pribora zavisi od veličine pčelinjaka. Tako su pčelinjaku koji ima 50—100 pčelinjih društava potrebni sledeći pribori (tab. 8):

Pčelinjak treba blagovremeno opremiti satnim osnovama, jer se u slučaju zakašnjenja može propustiti momenat gradjenja saća. Količina osnova se odredjuje u zavisnosti od plana proizvodnje pčelinjaka i od broja neophodnih izgradjenih satova za kompletiranje osnovnih društava, rojeva i nukleusa, kao i od broja satova koji će biti škartirani.

Sistemi Dadan-Blatovih i poloških košnica

U Bugarskoj se 94,8% pčelinjih društava gaji u košnicama sa pokretnim saćem i samo 5,2% u primitivnim (vrškarama). Od košnica sa pokretnim saćem zasad se u Bugarskoj najviše koriste dadan-blatove i pološke.

Dadan-blatova kosnica. Pripada vertikalnom sistemu, čiji se obim povećava naviše dodavanjem nastavaka (sl. 4). Ona se sastoji od podnjače sa pokretnim dnom, medišta i krova. Standardna košnica se izradjuje u dve varijante — sa po 10 i 12 ramova u plodištu i u medištu i ima još dve pregradne daske.

TABELA 8. Pribor za pčelinjak sa 50—100 pčelinjih društava

Izostavljeno iz prikaza

• Naziv pribora i broj
• Dimilice 2-3
• Radni kombinezoni 2—4
• Pčelarska kapa 2—4
• Američki noževi 3—6
• Pčelarska četka 2—3
• Prenosno sanduče 2—3
• Radno sanduče 2—3
• Ćelija za leženje matica 40—80
• Ćelija za dodavanje matica 40—80
• Viljuške za otkrivanje satova 2—3
• Sto za otkrivanje satova 1
• Centrifuga za rad 1
• Cediljke za med 2
• Kante za med 50—100
• Decimal za kontrolnu košnicu 1
• Silo ili zabivač klamfica 4—6
• Žica za ramove (u kolutovima) 30—60
• Klamfice za okvire (u paketićima) 10—20
• Daske za montiranje satova 2
• Žvrci 2
• Spiritusne lampe 1—2
• Pčelarski noževi 2—3
• Sunčani topionik za vosak 1—2
• Presa za vosak na vijku 1—2
• Sto za jastuke od slame 1
• Termometar 1
• Higrometar 1
• Serpe (po 50 litara) za sirup 1—2
• Hranilice za košnice 50—10C
• Bočni jastuci od sargije 50—10C
• Pojilica za pčelinjak 1
• Hanemanove rešetke  10—20

Sl. 4. Košnica sistema Dadan-Blat sa 12 okvira (orig.)

Izostavljeno iz prikaza

Plodište je mestou kome pčele stalno žive. U saću plodišta gaji se leglo i gomilahrana neophodna za život i razvitak pčelinjeg društva. Unutrašnje razmere plodišta su 450x450x335 mm, a debljina zidova je 33 mm. Na prednjem i zadnjem zidu iina falceva, na koje naležu ramovi. U donjem kraju prednjeg zida, pri dnu, nalazi se ulazni otvor (leto) košnice. U levom kraju na sredini zida je drugi (gornji) ulazni otvor, koji preko zime koriste pčele ili pomoćno društvo iz iste košnice. Plodišni ramovi su u obliku pravougaonika, niski, široki, spoljne veličine 435/300 mm, a širina letvice je 26 mm. Samo obe bočne letvicesu proširene u gornjem delu do 36,5 mm pri čemu su s jedne strane pljosnate, a s druge oštre, tako da se pri njihovom dodiru obezbedjuje medjusatni razmak od 10,5 mm, a na krajudo zidova — 11 mm. Ramovi mogu biti i sa limenim pregradama. Plodište se pokriva daščicama ili specijalnim jastukom, koji stoji u košnici preko cele godine. Kada je vreme hladno taj jastuk čuva toplotu gnezda, a kada nastanu velike vrućine štiti od suvišne sunčeve toplote i povečanja temperature u gnezdu. Jastuk se puni suvom mahovinom, otpacima konoplje ili sitnom slamom, a to su dobre termoizolacione i higroskopne materije. Na jastuku se nalaze ventilacioni okviri, pokriveni mrežom, koji se, isto kao i otvor na dnu, koriste za provetravanje prilikom pokretnog pčelarenja i kada se pčelinja društva zatvaraju radi zaštite od trovanja prilikom primenjivanja mera za zaštitu bilja.

Medište se stavlja preko plodišta za vreme glavne paše i koristi se za skladiranje meda, koji se potom centrifugira. Njegova veličina je jednaka sa veličinom plodišta — visina je 167 mm, a spoljna veličina njegovih okvira je 435/160 mm. Dadan-blatova košnica ima varijantu sa korpusom-nastavkom umesto medišta. Korpus ima isto toliko plodišnih ramova i koristi se kako za razvoj pčelinjeg društva tako i za skladiranje meda. Košnica je odozgo pokrivena krovom, koji je spolja obložen limom i ravan. Na krovu se, spreda i pozadi, nalaze ventilacioni prorezi. Dobro bi bilo da 20— 30% košnica imaju po dva medišta.

Poloska koštiica se sastoji od plodišta, pokretne podnjače, jastuka i krova (sl. 5). Pološka košnica koja se koristi u Bugarskoj ima 18 plodišnih ramova i dve pregradne daske. Visina i širina pološke košnice je ista kao kod dadan-blatove košnice, a unutrašnja dužina joj je 667 mm. Ulazni otvor je pri dnu, po celoj dužini košnice i reguliše se pokretnim zatvaračima. Osim tog ulaznog otvora, na oba kraja prednjeg zida, po sredini, nalaze se još dva gornja ulazna otvora, koja pčelinje društvo koristi preko zime, a isto tako i pomoćno pčelinje društvo i rezervna matica. Pološka košnica se može kompletirati i medištem.

Sl. 5. Košnica pološka sa 18 okvira (orig.)

Izostavljeno iz prikaza

Obe košnice imaju svoje pozitivne strane, ali i niz nedostataka, pa ni jedna ne odgovara potpuno zahtevima modernog pčelarstva.

Pozitivna strana dadan-blatove košnice je što se njena zapremina prema potrebi za vreme medobera može proširivati, što omogućava bolje sazrevanje nektara. Skladištenje meda u medištima i korpusu olakšava rad pčelara pri centrifugiranju meda. Kada je sa medištem, košnica je lakša i pogodnija za pokretno pčelarenje. S druge strane, relativno ograničeno plodište dadan-blatove košnice ne dozvoljava razvitak jakog pčelinjeg društva, a nije pogodna za korišćenje pomoćne matice. U takvoj košnici pčelinja društva lakše prelaze u rojno stanje, a to stvara posebne teškoće pčelaru i može dovesti do propadanja medobera. Usled različitih razmera plodišni i medišni ramovi se ne mogu uzajamno menjati, a to otežava primenu efektivnije tehnologije u gajenju pčela. Pčelar ima velike teškoće i pri kompletiranju zaliha hrane za zimovanje ako posle centrifugiranja meda iz medišta pčelinja društva ne uspeju da sakupe dovoljno meda u plodište. U takvom slučaju često je potrebno da pčelar prihranjuje pčele u jesen velikim količinama šećera, a to dosta iscrpljuje pčele.

Nedostaci dadan-blatove košnice se mogu u velikoj meri izbeći dodavanjem drugog korpusa-nastavka, ali on je vrlo težak i sam pčelar teško može raditi s njim, pogotovu kada je u pitanju veći broj košnica.

Pološka košnica većim brojem plodišnih satova omogućava neometani razvitak pčelinjeg društva, a pogodnija je i za rad sa pomoćnom maticom. Zbog toga je kod ove vrste košnica rojno stanje redja pojava. Ona je pogodna i za udruživanje pčelinjih društava i rezervnih matica. Može se izgraditi i veći broj satova i odstraniti više starijih ili neupotrebljivih. Rad pčelara je olakšan, jer prilikom pregleda nije primoran da skida medišta ili nastavke, a jednaki ramovi omogućavaju da ostavi neophodne satove s medom za uzimljivanje.

Pološka košnica sa više okvira, mediutim, ima i niz bitnih nedostataka. Za vreme glavne paše matica u njoj nastavlja da polaže jaja po svim satovima, što otežava rad prilikom odabiranja satova za centrifugiranje. Zbog toga se pre glavne paše gnezdo mora preurediti, a maticu treba ograničiti pregradnom daskom ili hanemanovom rešetkom. Velika zapremina košnice u većem delu godine ostaje neiskorišćena, a suvišne satove treba držati u sanducima ili ostavama. Zapremina pološke košnice sa 18 ramova može biti nedovoljna, pogotovo kada se koristi pomoćna matica, kada je veći deo satova zauzet leglom i ostaje malo slobodnih satova za nektar. U tom slučaju trebajvaditi satove sa nedozrelim medom i davati ih drugim, slabijim društvima ili centrifugirati, što nije preporučljivo.

Zbog toga su pčelari često primorani da pološkoj košnici dodaju medište sa 18 ramova, koje je dosta teško, iii dva medišta sa tankim zidovima sa po 9 ramova, ali u tom slučaju košnica postaje vrlo teška za pokretno pčelarenje.

Svi ti nedostaci košnica sistema dadan-blat i poloških ne postoje ako se koristi višekorpusna košnica, koja ima i niz bitnih preimućstava. Zbog toga se ova vrsta košnica mnogo više koristi u zemljama sa najrazvijenijim savremenim pčelarstvom.

Višekorpusna košnica — košnica nastavljača

Višekorpusna košnica sistema Zangstrot-Rut najviše se primenjuje u SAD, Kanadi, latinskoameričkim zemljama, Australiji, Novom Zelandu i u nizu zemalja Azije i Afrike. Poslednjih godina ona se sve više koristi u SSSR-u, Rumuniji, Jugoslaviji, Bugarskoj i drugim socijalističkim zemljama, naročito u društvenom sektoru.

Konstriikcija višekorpusne košnice. Poboljšana vrsta višekorpusne košnice u Oglednoj stanici za pčelarstvo u Sofiji sastoji se od podnjače, tri korpusa-nastavka sa po 10 ramova, pokrivne table, hanemanove rešetke, razdvojne table, pregradne daske, ventilacionog rama s mrežom i krova (sl. 6).

Postolje je posebni deo kako bi se korpusi mogli menjati. Ono je nagnuto i u sredini je izrezan okrugao ventilacioni otvor prečnika 120 mm, koji je odozgo pokriven mrežom, a odozdo se zatvara okruglim drvenim falcovanim poklopcem na šarkama.

Ulaz košnice je spreda po celoj širini poda i zatvara se letvicom, koja ima istu dužinu, a na dvema susednim stranama izrezana su dva proreza (prolaza), visoka 8mm i široka 170, odnosno 55 mm. Kada se položaj letvice promeni, pčele koriste jedan ili drugi ulazni otvor. Na prednjoj ivici poda pričvršćena je na šarkaina poletaljka, koja u podignutom položaju potpuno zatvara donje leto košnice.

Sl. 6. Višekorpusna košnica i njeni delovi

Izostavljeno iz prikaza

1. korpus;
2. krovna tabla;
3. razdvojna tabla za pomoćno društvo;
4. hanemanova rešetka;
5. pregradna daska;
6. ventilacioni ram sa mrežom;
7. poletaljka za pomoćno društvo (orig.)

Da ne bi dodirivala zemlju, košnica se stavlja na kamene ploče ili drvene male panjeve (koji su prethodno namočeni u upotrebljeno mašinsko ulje), tako da bude podignuta na visini 10—15 cm.

Debljina zidova korpusa-nastavka iznosi 25 mm, a spojeni su pravim zupcima (10 mm). Unutrašnje mere korpusa (bez pervaza) su: dužina 450, širina 375, a visina 240 mm. Odozgo na prednjem i zadnjem zidu izrezan je falc, dubok 20 i širok 10 mm. U ove falcove su pričvršćene limene trake, na koje naležu gornje letvice ramova.

Na sva četiri zida spolja u donjem kraju su izrezani falcovi, visoki 17 i duboki 2 mm, u svom gornjem kraju oni su izrezani pod uglom, na koji se pričvršćuju pervazi. Time je košnica zaštićena od prodiranja vode kroz sastave korpusa. Na prednjoj strani korpusa, na 115 m od njegovog gornjeg kraja, nalazi se nagnuto naniže leto, dugačko 100 i visoko 8 mm, ispod koga je na šarkama pričvršćena poletaljka a spreda i pozadi na sredini zidova načinjena su udubljena za hvatanje.

U svaki korpus-nastavak smešta se po 10 ramova, čije su spoljne veličine: dužina 435, a visina 230 mm: Širina gornje letvice je 26, a debljina 18mm.Bočne letvice su dugačke 220, debele 9 i široke u gornjoj trećini 30.5 mm (radi stvaranja takozvanih hofmanovih razrnaka), a u donjem delu — 26 mm. Prilikom kompletiranja korpusa sa 10 okvira, 10 mm ostaju za luft, tj. po 1 mm izmedju pojedinih ramova. Donja letvica ramova je široka 26 mm, debela 9 i dugačka 435 mm; zglobljena je na zupcu sa donjim krajem bočnih letvica.

Kada se ramovi smeste u korpusu ispod ramova do njegove donje ivice ostaje razmak od 5 mm i iznad ramova do gornje ivice ostaje razmak od 5 mm. I\ada su korpusi poredjani jedan iznad drugog, razmak izrnedju ramova susednih korpusa je 10 mm.

Poklopna daska se stavlja iznad gornjeg korpusa i sastoji se od ploče sa pravougaonimramom, koji potpuno odgovara spoljnim veličinama korpusa. Na sredini poklopne daske nalazi se kružni otvor prečnika 90 mm, koji se zatvara drvenim umetkom na falcu i koristi se za prihranjivanje pčelinjih društava.

Hanemanova rešetka se koristi da bi se za vreme glavne paše matica ubacila u donji jedan ili dva korpusa. Ona ulazi u žlebove četiriugaonog rama, čije su strane široke 27 i debele 15 mm. Širina rama se pokriva sa unutrašnjim veličinama korpusa, a dužina je 495 mm, na prednjoj i zadnjoj strani ima falceva dužine 6 mm i širine 10 mm. Postavljena u ramu hanemanova rešetka je udaljena 7 mm od donjeg i 12 mm od gornjih ramova.

Razdvojna tabla služi kao pod za gornji korpus, kada se u njemu odvaja deo pčela, legla i meda za formiranje nukleusa, rezervne matice ili pomoćnog društva. Ona ima iste spoljne veličine, kao i koprus. Odozgo i odozdo, na prednjoj i zadnjoj strani rama, na razmaku od 60 mm, od krajnje ivice, u dijagonalnom položaju, pod uglom, su izrezana dva ulaza visoka 7 i dugačka 100 mm, koja se zatvaraju odgovarajućim pokretnim drvenim umecima (sl. 7). Na obe polovine, u sredini table nalazi se po jedan kružni otvor prečnika 70 mm, koji je odozdo prekriven gustom žičanom mrežom, a odozgo se zatvara pokretnim limenim poklopcem.

Spolja razdvojna tabla je ogradjena pervazima, kao kod korpusa. Pervazi su pričvršćeni ispod nivoa gornjih ulaza na tabli i izrezani su na mestima koja se poklapaju sa donjim otvorima na tabli. Kada se razdvojna tabla koristi za naletanje pčela — letilica iz gornjeg (pomoćnog) društva u donje, pervaze gornjeg korpusa treba izrezati na odgovarajućim mestima, da bi se otvorili gornji ulazni otvori razdvojne table.

Sl. 7. Konstrukcija razdvojne table iz-medju osnovnog i pomoćnog društva (orig.)

Izostavljeno iz prikaza

Pregradna daska. Postoji samo jedna pregradna daska i koristi se za sužavanje gnezda pčelinjeg društva, kada je ono u jednom korpusu i pokazuje slabu vitalnost, ili za razdvajanje korpusa na dva dela, kada se u njemu iznad razdvojne table u jednom korpusu formiraju dva nukleusa ili dve rezervne matice s posebnim ulaznim otvorima. Pregradna daska je debela 14 mm i čvrsto je spojena sa zidovima, postoljem i poklopnom tablom. Na svom donjem kraju ima pokretnu letvicu, visoku 8 mm, koja se skida kad pčele treba da predju iza daske. Gornja letvica na dasci je na oba kraja izrezana u širini 15 i dubini 5 mm, da bi na njoj mogla čvrsto da legne poklopna daska.

Ventilacioni ramse koristi prilikom prevoza košnice (sa pčelama) ili kada zatvaramo pčele radi zaštite od trovanja. Sastoji se od četiriugaonog rama, koji potpuno edgovara spoljnim veličinama korpusa, debljina njegovih zidova iznosi 20, a širina 30 mm. Preko rama je zategnuta gusta žičana mreža. Odozgo na obe dugačke strane rama, za samu mrežu, pričvršćene su dve letvice, dugačke 530, široke 25 i visoke 20 mm, na oba kraja letvica na 15 mm dužine su izrezani falcovi, dubine od 10 mm, na kojirna leži krov prilikom prevoza.

Krov košnice pokriva korpus, dužina mu je 535, širina 458, a visina 110 mm, dok debljina zidova iznosi 15 mm .Na prednjoj i zadnjoj strani ima po dva ventilaciona proreza, dugačka 220 i široka 3 mm. Unutra, na sve četiti strane, na razmaku od 43 mm od tavana, pričvršćene su letve, debljine 17 i širine 25 mm. Preko ovih letava krov se spaja sa poklopnom daskom korpusa. Radi veće čvrstine krova u uglovima izmedju tavana i letvica postavljene su drvene potpore veličine 43/40/25 mm. Odozgo krov je obložen pocinkovanim limom, koji se spušta niz bočne strane za 20 mm. Ispod lima se stavlja karton ili nekoliko slojeva hartije, radi toplotne i zvučne izolacije.

Za krajeve sa slabijom pašom višekorpusna košnica umesto trećeg nastavka može imati medište sa 10 dadan-blatovih ramova, koji se koriste ne samo za medober, već i kao nastavak za hranu pri uzimljavanju.

Preimućstva visekorpusne košnice. U poredjenju sa košnicama sistema dadan-blat i pološkom, višekorpusna košnica ima niz preimućstava, i to:

1. Njena se zapremina povećava vertikalno i to podseća na prirodna boravišta pčela — šupljine u stablima drveća.
2. U korpusu se stvaraju bolji uslovi u odnosu na temperaturu, jer topao vazduh kao lakši širi se u debljem sloju u gornjem delu gnezda i bolje obuhvata satove i u širinu i u visinu. Preko zime i naročito u proleće ako je košnica sa dva korpusa, ispod pčelinjeg klubeta ima dovoljno slobodnog prostora (tzv. „vazdušni jastuk“), gde se stvoreni ugijendioksid spušta i izlazi kroz ulazni otvor, a temperatura pridošlog hladnog vazduha se ublažuje.
3. Prilikom zazimljavanja pčelinjih društava u košnicama sa dva korpusa zalihe hrane su razmeštene u pravcu kretanja pčelinjeg klubeta (naviše), gde je toplije. Na taj način i preko zime i u proleće pčele su uvek u dodiru sa hranom.
4. Polaganje jaja od strane matice i gajenje veće količine legla lakše se stimuliše u višekorpusnim košnicama češćim menjanjem mesta korpusa u proleće do glavne paše, a isto tako i u jesen.
5. U višekorpusnim košnicama za razvitak pčelinjeg društva ili medober zapremina se povećava postavljanjem rezervnih korpusa u zavisnosti od potreba i stoga ako se pravilno postupa, pčelinja društva ne ulaze u rojno stanje.
6. U višekorpusniin košnicama novi satovi se grade brzo i kvalitetno, jer se korpus sa voštanim osnovama stavlja u najtopliji deo gnezda, gde ima najviše pčela koje proizvode vosak. Pošto su ramovi niski, satovi se grade dodole sa ćelijama pčela radilica, ne iskrivljuju se i s obzirom na to da im je težina rnanja ne rastežu se u gornjem kraju i retko se kidaju. Kod višekorpusnih košnica svake godine se gradi po jedan korpus sa novim satovima, a stari i neupotrebljivi satovi posle medobera se odstranjuju. Gradnja satova je kvalitetna, te je gajenje trutova minimalno.
7. Usled povoljnijih uslova za polaganje jaja pčelinja društva u višekorpusnim košnicama se brže i bolje razvijaju, aktivnija su i radnija.
8. U oba korpusa, koji se ostavljaju pčelinjem društvu posle glavne paše ima dovoljno mesta za gomilanje zaliha hrane za zimu i proleće u gornjem a jednim delom i u donjem korpusu, a takodje i za gajenje jesenjeg i proletnjeg legla.
9. Rad na gajenju pčelinjih društava olakšan je, jer su ramovi i korpusi u višekorpusnim košnicama jednaki i mogu se uzajamno zamenjivati, jedan čovek radi sa čitavim korpusima, a ne sa pojedinim okvirima, kao što je to kod dadan-blatovih i poloških košnica. U višekorpusnim košnicama pregledi su jednostavniji, i u toku godine ne obavlja se više od 2 do 3 pregleda. Stoga je i utrošak rada znatno manji, pa pčelar umesto da se stara o 100 do 140 pčelinjih društava u dadanblatovim ili pološkim košnicama, može da gaji 200 do 250 društava u višekorpusnim košnicama. Ukoliko su pojedini teži radni procesi mehanizovani njihov broj može biti i veći.
10. U pogledu eksploatacije višekorpusna košnica je univerzalna, jer je pogodna za sve uslove—kakoza siromašniju tako i za bogatiju pašu. U prvom slučaju će se raditi sa manjim brojem korpusa, a u drugom sa većim. Osim toga, višekorpusna košnica olakšava rad pčelara u gajenju matica; korišćenje posebnih nukleusa i 7-okvirnih košnica za parenje i zimovanje matice postaje suvišno, jer se u tu svrhu mogu koristiti korpusi osnovnih pčelinjih društava. Uz to vrlo je efikasno i korišćenje pomoćne matice, koja se ostavlja da polaže jaja u gornjem korpusu.
11. Kao rezultat boljeg razvitka i veće produktivnosti pčelinjih društava u višekorpusnim košnicama, kao i veće produktivnosti rada, smanjuje se i rroizvodna cena i povećavaju se produktivnost i rentabilnost pčelarstva.

Ispitivanje višekorpusnih košnica koje je izvršeno u Oglednoj stanici za pčelarstvo u Sofiji (L. Radojev) pokazuje da su pčelinja društva, koja su u njima odgajena za glavnu pašu imala 18% više legla, dala su 19% više meda i izgradila su po 6 satova više u poredjenju sa društvima, koja su bila odgajena u dadanblatovim košnicama. Još je bolji efekat u višekorpusnim košnicama sa pomoćnim maticama, čije su pčele korišćene za naletanje u osnovna društva za vreme glavne paše i na taj način je dobijeno 48% više meda. Rezultati ispitivanja višekorpusnih košnica u praksi u Bugarskoj pokazuju da je u višekorpusnim košnicama dobijeno od 4 do 20 kg više meda u poredjenju sa količinom meda dobijenom u dadan-blatovim košnicama.

1. U dadan-blatovim košnicama usled nedovoljno dobre izolacije, leglo u donjem kraju satova je češće izloženo prehladjivanju, a to uzrokuje i oboljenja od kisele i evropske truleži.
2. Kada je žitna jaka i dugačka, pčele u dadan-blatovim i pološkim košnicama ponekad nisu u stanju da se primaknu ka satovima sa medom i uginu od gladi, mada je u košnici bilo hrane.

Mada je izrada i korišćenje višekorpusnih košnica u Bugarskoj počela pre desetak godina, sada njihov broj u zemlji iznosi preko 70.000.