Krmne biljke – proizvodnja stočne hrane na oranicama i travnjacima

Osnovni uslov za dalji razvitak stočarstva i dobijanje sve većih količina mesa i drugih stočnih proizvoda leži u bržem povećanju i pojevtinjenju proizvodnje stočne hrane na oraničnim površinama i prirodnim travnjacima.

Za povećanje prinosa krmnih biljaka po hektaru (gajenih pojedinačno ili u smešama), a time i ukupne proizvodnje, nužno je modernizovati procese proizvodnje izborom odgovarajućih vrsta i sorta krmnih biljaka, mehanizacijom, usavršavanjem tehnologije, navodnjavanjem i dr. Od posebnog je značaja i intenzivnije iskorišćavanje prirodnih travnjaka (livada i pašnjaka) u brdskim i planinskim rejonima.

Proizvodnji kabaste stočne hrane do sada nije poklanjana dovoljna pažnja. Zbog malih ulaganja u ovu proizvodnju i prinosi su vrlo niski, što predstavlja dvostruku štetu. Prvo, poskupljuje proizvodnju stočne hrane (a prema tome i stočnih proizvoda), i drugo, smanjuje površine koje bi (da su prinosi po hektaru veći) mogle da se koriste za proizvodnju pšenice i kukuruza. Mnogobrojne analize pokazuju da je pored niskih prinosa, u većini slučajeva, i kvalitet proizvedene hrane slab. Poseban problem je veća ili manja nestašica stočne hrane u zimskom periodu. Pored toga, sve veći broj stoke na poljoprivrednim gazdinstvima zahteva poseban sistem planiranja, proizvodnje i iskoriščavanja krmnih biljaka. Težnja je da se i zelena hrana koristi što je moguće duže. To često predstavlja problem, naročito u uslovima suvog ratarenja. Međutim, izborom odgovarajućih krmnih biljaka, primenom savremene agrotehnike i blagovremenim iskorišćavanjem pravilno se rešava i ovaj problem. U uslovima navodnjavanja neprekidna proizvodnja i iskorišćavanje mogu sa uspehom da se obezbede u toku 200 i više dana.

Otuda, ukoliko se dobro poznaju osobine pojedinih krmnih biIjaka i prema tome primene odgovarajuća agrotehnika i iskorišćavanje, dobiće se sa jedinice površine visoki prinosi zelene mase ili sena, odnosno hranljivih materija.

Želja nam je da i ova knjiga doprinese ostvarenju tog cilja — racionalnoj proizvodnji dovoljnih količina kvalitetne stočne hrane.

Sadržaj

NAJZNAČAJNIJE GRUPE I VRSTE KRMNIH BILJAKA

POZNAVANJE I GAJENJE POJEDINIH KRMNIH BILJAKA
Leguminoze
Višegodišnje leguminoze
Lucerke
Crvena detelina
Bela detelina
Švedska detelina
Žuti zvezdan
Esparzeta
Kokotac
Dunjica
Srednja detelina
Jagodasta detelina
Belodun
Jednogodišnje leguminoze
Maljava grahorica
Panonska grahorica
Obična grahorica
Stočni grašak
Inkarnatska detelina
Persijska detelina
Palermska detelina
Aleksandrijska detelina

Sastrica
Seradela
Urov
Lupine
Soja
Konjski bob
Vigna
Vlataste trave
Jednogodišnje vlataste trave
Ježevica
Mačji rep
Livadski vijuk
Bezosni vlasen
Francuski ljulj
Lisičji rep
Italijanski ljulj
Engleski ljulj
Prava livadarka
Bela rosulja
Crveni vijuk
Žuti ovsik
Barski vijuk
Bekmanija
Trstika
Barska livadarka
Jednogodišnje vlataste trave

Kukuruz
Ovas
Ozima raž
Ječam
Sirak
Sudanska trava
Korenasto-krtolaste biljke
Stočna repa
Šećerna repa
Stočna mrkva
Breskva
Repa ugarnjača
Čičoka
Krompir
Ostale biljke za stočnu hranu
Repice
Bela slačica
Suncokret
Stočni kelj
Tikve
Krmni slez

PROIZVODNJA STOČNE HRANE NA VEŠTAČKIM TRAVNJACIMA

Smeše višegodišnjih krmnih biljaka
Osnovni principi sastavljanja travno-leguminoznih smeša
Izbor vrsta za travno-leguminozne smeše
Broj vrsta u travno-leguminoznim smešama
Proračun sastava smeša
Tipovi travno-leguminoznih smeša
Zasnivanje veštačkih travnjaka
Nega veštačkih travnjaka
Obezbeđenje prinosa na veštačkim travnjacima na duže vreme
Sprečavanje starenja ledine
Smeše jednogodišnjih krmnih biljaka
Prednost gajenja jednogodišnjih krmnih biljaka u smešama
Osnovni princip sastavljanja smeša

PROIZVODNJA STOČNE HRANE NA PRIRODNIM TRAVNJACIMA

Značaj i stanje prirodnih travnjaka
Sastav travnog pokrivača prirodnih travnjaka
Rasprostranjenje pojedinih vrsta u zavisnosti od uslova
Karakteristika pojedinih grupa biljnih vrsta na prirodnim travnjacima
Promene u travnom pokrivaču prirodnih travnjaka
Promene u sastavu travnog pokrivača pod uticajem načina iskorišćavanja
Popravka prirodnih travnjaka
Odvodnjavanje kao mera popravke travnjaka
Navodnjavanje kao mera popravke travnjaka
Čišćenje i planiranje — ravnanje kao mera popravke travnjaka
Đubrenje kao mera popravke travnjaka
Površinska obrada zemljišta kao mera popravke travnjaka
Površinska obrada na dubljim zemljištima i ravnim položajima
Površinska obrada na dubljim zemljištima i većim nagibima
Površinska obrada na plićim zemljištima i većim nagibima
Površinska obrada na vrlo plitkim, peskovitim i kamenitim zemljištima
Površinska obrada na travnjacima tvrdače
Osnovna popravka — obnova prirodnih travnjaka
Ubrzano zatravljivanje
Ubrzano zatravljivanje na nagibima
Ubrzano zatravljivanje ravnih površina
Ubrzano zatravljivanje periodično plavnih terena
Osnovni princip pravilnog korišćenja zasejanih smeša na plavnim terenima
Ubrzano zatravljivanje semenskih parcela
Nega prirodnih travnjaka
Površinska obrada travnjaka
Podsejavanje
Suzbijanje indiferentnih, štetnih i otrovnih vrsta
Redovna nega travnjaka
Određivanje poljoprivredne vrednosti travnjaka — livada i pašnjaka
Određivanje produktivnosti travnjaka

ORGANIZACIJA PROIZVODNJE I ISKORIŠĆAVANJE KRMNIH BILJAKA

Osnovni problemi proizvodnje krmnih biljaka
Planiranje proizvodnje stočne hrane
Planiranje proizvodnje u sistemu veštačkog zelenog konvejera
Trajanje korišćenja krmnih kultura za zelenu hranu
Planiranje prinosa i upotrebe
Zeleni konvejer u uslovima suvog ratarenja
Zeleni konvejer u uslovima navodnjavanja
Paša kao izvor stočne hrane u ravnicama
Planiranje proizvodnje stočne hrane u planinskom području
Projekat Poljoprivrednog dobra „Vlasina”
Farma na Kopaoniku Zemljoradničke zadruge iz Brusa
Uslovi za ekonomičnu proizvodnju stočne hrane
Ulaganje u proizvodnju stočne hrane
Problem semena
Primena planirane agrotehnike i đubrenja
Spremanje — proizvodnja sena
Proizvodnja zelenog — običnog sena
Proizvodnja vitaminsko-proteinskog sena
Proizvodnja sena od lišća
Proizvodnja mrkog sena
Čuvanje sena
Određivanje kvaliteta sena
Iskorišćavanje pašnjaka
Određivanje prinosa pašnjaka
Sistemi iskorišćavanja pašnjaka
Tehnika iskorišćavanja pašnjaka
Višegodišnji plan za iskorišćavanje pašnjaka
Obezbeđenje pravilnog korišćenja pašnjaka

LITERATURA

Najznačajnije grupe i vrste krmnih biljaka

Krmne biljke koje se gaje na oranicama, veštačkim i prirodnim travnjacima radi proizvodnje stočne hrane mogu se podeliti na četiri grupe: leguminoze, vlataste trave, korenasto-krtolaste biljke i ostale biljke za stočnu hranu.

Leguminoze

Biljke iz ove grupe spadaju u porodicu leptirnjača (Papillionaceae). To je najznačajnija grupa, jer su jednogodišnje i višegodišnje leguminoze najvažnije među svim ostalim krmnim kulturama kako po svojim kvalitetima tako i po visokim prinosima. Biljke ove grupe imaju i najveći agrotehnički značaj u pogledu pozitivnog uticaja na plodnost, i strukturu zemljišta.

U višegodišnje leguminoze koje su uvedene u kulturu spadaju vrste iz roda lucerki, detelina, zvezdan, esparzeta, kokotac i belodun.

U jednogodišnje leguminoze spadaju vrste iz roda grahorica, grašak, soja, urov, detelina, seradela, sastrica i lupina.

Vlataste trave

Pripadaju porodici trava (Gramineae). Značajne su po visokim prinosima i dobrom kvalitetu. Višegodišnje vrste se manje gaje u čistoj kulturi a više u smešama sa višegodišnjim leguminozama. U pogledu hranljive vrednosti su nešto manje značajne od leguminoza.

Od višegodišnjih trava najviše su u kulturi rasprostranjene: mačji rep, livadski vijuk, francuski ljulj, engleski ljulj, prava livadarka, bezosni vlasen i druge.

Od jednogodišnjih trava gaje se: kukuruz, sirak, proso, sudanska trava, muhar, italijansko proso i druge. Ove vrste imaju veliki značaj, jer se njihovim gajenjem mogu ostvariti velike količine stočne hrane u vrlo kratkom roku, u vremenu od 2 do 3 meseca, pošto većina njih daje veoma visoke prinose. Sem toga, gajenjem ovih vrsta obezbeđuju se i raznolika hraniva za ishranu stoke.

Većina vrsta jednogodišnjih vlatastih trava veoma je otporna prema suši, te zbog te svoje osobine daje visoke prinose i u suvim predelima.

U pogledu agrotehničkog značaja, vrste iz porodice trave dolaze na prvo mesto po svom uticaju na obrazovanje strukture zemljišta. Dok se ranije ovaj uticaj pripisivao samo višegodišnjim vrstama iz ove porodice, danas je utvrđeno da ovom sposobnošću raspolažu u velikoj meri i jednogodišnje vrste.

Korenasto-krtolaste biljke

Značaj biljaka ove grupe sastoji se.u proizvodnji sočnih hraniva. U ovu grupu spadaju: stočna repa, mrkva, stočni paškanat, čičoka i druge. Gaje se.kao okopavine, te imaju odgovarajuće mesto i značaj u plodoredima. Sve ove kulture odlikuju se visokim prinosima.

Ostale biljke za stočnu hranu

U ovu grupu spadaju vrste biljaka različitih botaničkih porodica: repice, repe ugarnjače, broskva, tikve, stočni kelj i druge.

U našoj zemlji krmne biljke se gaje na površini od 766.000 ha. Podaci o rasprostranjenosti pojedinih kultura dati su u tabeli.

Površina pod krmnim biljkama u SFRJ (prema statističkim podacima za 1963. g.).

Kultura
Površina u ha
Lucerka 271.000
Crvena detelina 230.000
Grahorica 38.000
Stočni grašak 7.850
Stočna repa 33.600
Kukuruz za krrnu 71.000
Muhar 4.680
Ostalo krmno bilje 109.870
Ukupno. 766.000
Kultura
U % ukupne površine pod krmnim biljkama
Lucerka 35,4
Crvena detelina 30,0
Grahorica 5,1
Stočni grašak 1,0
Stočna repa 4,3
Kukuruz za krrnu 9,3
Muhar 0,6
Ostalo krmno bilje 14,3
Ukupno. 100,00

Iz navedenih podataka u tabeli vidi se da je broj krmnih kultura veoma ograničen. Najviše su rasprostranjene lucerka i crvena detelina, dok ostale kulture zauzimaju neznatne površine.

Proizvodnja kabaste stočne hrane na veštačkim travnjacima

Smeše višegodišnjih krmnih biljaka

Za proizvodnju kvalitetnih kabastih hraniva, pored prirodnih travnjaka i krmnih kultura, koriste se sejani tzv. veštački travnjaci. Oni se zasnivaju bilo na oraničnim površinama bilo na površinama razoranih prirodnih travnjaka setvom travno-leguminoznih smeša u koje se uvode višegodišnje vrste iz porodice leguminoza i vlatastih trava.

Veštački travnjaci imaju znatno preimućstvo nad prirodnim. Uvođenjem veštačkih travnjaka u odgovarajuće plodorede mogućno je postići mnogo veće prinose. Osim toga, na veštačkim travnjacima dobija se i stočna hrana veće hranljive vrednosti nego na prirodnim travnjacima na kojima sastav travnog pokrivača različitih biljnih zajednica čine, pored najboljih vrsta, i vrste slabijeg kvaliteta, kao i veoma loše vrste.

Veštački travnjaci imaju takođe i preimućstvo nad gajenjem krmnih biljaka u čistoj kulturi. Ova preimućstva sastoje se na prvom mestu u postizanju većih prinosa nego pri gajenju pojedinih vrsta, i osiguranju stabilnih prinosa, naročito u nepovoljnim godinama u periodu iskorišćavanja višegodišnjih biljaka. Sem toga, travno-leguminoznim smešama teže se šire biljne bolesti, a lakše se suzbijaju korovi. Seno travno-leguminoznih smeša lakše se sprema a dobija se kvalitetnija stočna hrana, potpunije hranivo s boljom izbalansiranošću pojedinih hranljivih materija.

Preimućstvo travno-leguminoznih smeša pokazalo se i pri ispitivanjima u našoj zemlji.

Veštački travnjaci su od velikog značaja za obnavljanje strukture i povećanje plodnosti zemljišta, zbog čega se prinosi njivskih kultura koje se gaje posle travno-leguminoznih smeša u znatnoj meri povećavaju.

Osnovni principi sastavljanja travno-leguminoznih smeša

Za osnivanje veštačkih travnjaka koristi se oko 20 vrsta iz porodice vlatastih trava i leguminoza. Ove vrste znatno se među sobom razlikuju u pogledu uslova uspevanja, dužine života, brzine razvoja i drugih bioloških osobina. Radi njihovog pravilnog izbora za travno-leguminozne smeše neophodno je poznavanje karakterističnih osobina pojedinih vrsta.

Izbor vrsta za travno-leguminozne smeše

Pri izboru vrsta za sastav travno-leguminoznih smeša uzimaju se u obzir sledeći momenti:

Prirodni uslovi sredine (zahtevi pojedinih vrsta u pogledu reakcije zemljišta, klimatskih uslova, režima ishrane, vazdušnog režima i drugih agroekoloških uslova).
Poljoprivredna svojstva pojedinih vrsta (visina prinosa, hranljiva vrednost, otpornost prema bolestima i štetočinama, dinamika razvoja u toku vegetacionog perioda itd.).
Biološka svojstva vrsta (dužina života, sposobnost obnavljanja, razmnožavanje itd.).
Odnosi između pojedinih vrsta (snaga konkurencije između pojedinih vrsta, niske i višoke vrste itd.).
Dužina iskorišćavanja travnjaka (problem stalnosti pojedinih vrsta u smešama i održavanje produktivnosti pri različitom trajanju veštačkog travnjaka).
Ekonomski cilj travnjaka (smeša pašnjačkog tipa, smeša za dobiljanje sena, kombinovano iskorišćavanje travnjaka.

Prirodni ušlovi sredine

Zahtevi pojedinih vrsta u pogledu klimatskih uslova veoma su različiti. Zbog toga se pri izboru vrsta vođi računa o temperaturnim uslovima, količini atmosferskog taloga, dužini .vegetacionog perioaa, uslovima prezimljavanja, dužini održavanja .snežnog pokrivača itd. Podaci o zahtevima’ većeg broja vrsta u pogledu .izvesnih klimatskih faktora, izneti su ranije i oni treba da posluže kao polazna tačka. Velikom sposobnošću prilagođavanja različitim klimatskim uslovima, naročito u pogledu vlage, odlikuju se bela rosulja, bezosni jasen, livadski vijukr prava livadarka i bela đdetelina.

Uspevanjem na zemljištima vrlo različite plodnosti odlikuju se bela rosulja -i bela detelina.

Na peskovitim zemljištima dobro uspevaju livadski vijuk i bezosni vlasen, a na težim glinovitim, mačji rep, ježevica i bela rosulja.

Vlažna i hladna zemljišta podnosi „ladino” detelina (zahvaljujući svom relativno plitkom korenovom sistemu), hibridna detelina, lisičji rep i bela rosulja.

Na zaslanjenim zemljištima u smeše se uvode vrste koje pođnose suvišak ‘soli u zemljištu, kao što su: bekmanija, kokotac, pirevina i lucerka.

Veštački travnjak na oglednom polju Instituta za stočarstvo u Zemun-Polju

Loše podnese kiselu reakciju zemljišta bezosni vlasen i prava livadarka. Manje osetljiv prema reakciji zemljišta je mačj-irep. Većom tolerancijom prema kiselosti zemljišta od leguminoza odlukuju se žuti zvezdan i hibridna detelina, dok ostale vrste traže neutralnu ili slabo kiselu reakciju zemljišta.

Na plavljenim terenima .najduže potapanje prolećnim vodama podnosi trstika. Ona izdržava pod vodom 40 do 50 dana, a isto tako i bekmanija, barska livadarka, .lisičji i mačji rep. Potapanje od 20 do 25 dana dobro podnosi bela rosulja, prava livadarka i livadski vijuk. Sve vrste leguminoza teško podnose duže potapanje, sem hibridne deteline koja može da izdrži pod vodom do 40 dana.

Poljoprivredna svojstva vrsta

Prema visini prinosa višegodišnje. vlataste trave se dele na sledeće grupe:

a) Vrste visokih prinosa: francuski ljulj, ježevica, livadski vijuk, italijanski ljulj, mačji.rep i bezosni vlasen.
a) Vrste srednjih prinosa: bela rosulja, crveni vijuk, engleski ljulj, prava livadarka i žuti ovsik.

U trave niskih prinosa spađaju mnoge vrste koje ne dolaze u obzir za setvu, kao što su: mirisavka, ovčji vijuk, vrste iz roda smilica itd. Ove vrste koriste se za setvu samo u izuzetnim slučajevima, pri zatravljivanju veoma erodiranih terena, pokretnog peska itd.

Sve leguminoze koje dolaze u obzir za zasnivanje veštačkih travnjaka su vrste visokih prinosa.

Prema vremenu dostizanja pune produktivnosti, višegođišnie vlataste trave i leguminoze mogu se podeliti u sledeće grupe:

a) Punu produktivnost dostižu u drugoj godini života; engleski ljulj, ježevica, livađski vijuk, francuski ljulj, italijanski ljulj, crvena, bela i švedska detelina.
b) Punu produktivnost dostižu u trećoj godini života; mačji rep, ježevica, livadski vijuk, lisičji rep, bezosni vlasen i lucerka.
c) Punu produktivnost dostižu u četvrtoj godini života: mačji rep, prava livadarka, žuti zvezđan, bezosni vlasen i amerikanska pirevina.

Biološka svojstva vrsta

Prema dužini života, biljke za zasnivanje veštačkih travnjaka đele se na vrste kratkog trajanja života (žive 2 do 3 godine), vrste srednjeg trajanja života (žive 3 do 5 godina) i dugogodišnje vrste (žive 7 do 10 i više godina).

Sem dužine života, u obzir se uzima i razlika u vremenu dospevanja pojedinih vrsta. U rane vrste spadaju ježevica, lisičji rep, italijanski i francuski ljulj, a u pozne mačji rep i bela rosulja. Livađski vijuk i žuti ovsik su vrste srednjeg dospevanja.

Odnosi između pojedinih vrsta

Kod velikog broja vrsta u jednoj smeši postoji opasnost ugušivanja slabijih vrsta od strane jačih. Prema tome, travno-leguminozne smeše treba da budu sastavljene od takvih vrsta i u takvoj proporciji da se omogući njihov razvoj u smeši.

Pojedine vrste višegodišnjih vlatastih trava i leguminoza u pogledu snage konkurencije J. C a p u t a đeli prema sledećoj skali: (3) — Vrlo jak konkurent. Potpuno ugušuje druge vrste.

(2) — Jak konkurent. Jako ugušuje druge vrste.
(1) — Slab konkurent. Slabo ugušuje druge vrste.
(— 1) — Druge vrste je slabo ugušuju.
(— 2) — Druge vrste je mnogo ugušuju.
(— 3) — Druge vrste je potpuno ugušuju.

Snaga konkurencije je individualna karakteristika i navedena skala odgovara snazi konkurencije jedne vrste prema drugoj. Stoga bi za svaku vrstu bili potrebni podaci o snazi konkurencije prema drugim vrstama. Da bi se izbegle veoma obimne tablice koje bi sadržale podatke o snazi konkurencije svake vrste prema svim drugim vrstama, J. Caputa je ustanovio tzv. „indeks” konkurencije na osnovu čega se može utvrditi snaga konkurencije jedne vrste prema drugoj.

Indeks konkurencije nekih leguminoza i višegodišnjih vlatostih trava

Vrsta Indeks konkurencije
Esparzeta 2
Žuti zvezdan 2
Dunjica 1
Lucerka 4
Bela detelina 1
Hibridna detelina 1
Crvena detelina 3
Bela rosulja 1
Žuti ovsik 1
Petlova kresta 1
Vrsta Indeks i konkurencije
Ježevica 2
Livadski vijuk 1
Crveni vijuk 1
Mačji rep 1
Francuski ljulj 3
Prava livadarka 1
Engleski ljulj 3
Italijanski ljulj 4
Lisičji rep 2

Pomoću indeksa utvrđuje se snaga konkurencije jedne vrste prema drugoj, na taj način što se od indeksa vrste kojoj se određuje snaga konkurencije oduzme indeks druge vrste.

Na primer, da bi se ustanovila snaga konkurencije crvene deteline prema mačjem repu, postupa se na sledeći način:

indeks konkurencije crvene deteline 3 — (minus)
indeks konkurencije mačjeg repa 1 — (minus)

Prema tome, snaga konkurencije deteline prema mačjem repu iznosi +2, što znači da crvena detelina jako ugušuje mačji rep. Nasuprot tome, odnos konkurencije

mačjeg repa prema crvenoj detelini je sledeći:
Indeks konkurencije mačjeg repa 1 — (minus)
Indeks konkurencije crvene deteline 3 — (minus)

Znači, snaga konkurencije mačjeg repa prema crvenoj detelini je —2, tj. mačji rep biva jako ugušen od crvene deteline.

E. Klapp deli vrste višegodišnjih vlatastih trava i leguminoza u tri grupe, i to: I grupa — vrlo jaki konkurenti koji jako ugušuju vrste iz II i III grupe; II grupa — u zavisnosti od uslova, vrste ove grupe potiskuju druge vrste ili druge vrste potiskuju njih; III grupa — ovde spadaju vrste koje druge jače vrste ugušuju u smeši.

Snagu konkurencije pojedinih vrsta prema drugim vrstama treba, međutim, posmatrati i u zavisnosti od uslova staništa. Tako npr. mačji rep sa slabom snagom konkurencije u visokim planinskim predelima potiskuje u velikom stepenu druge vrste u smešama sa većom snagom konkurencije.

U vezi sa snagom konkurencije pojedinih vrsta, smatra se da je veoma pogrešno u travno-leguminozne smeše uvoditi veliki broj vrsta koje spadaju u više bioloških grupa. Dovoljno je da se jednoj vrsti iz porodice leguminoza, .koja služi kao baza travno-leguminoznih smeša, dodaju dve ili tri vrste iz porodice višegodišnjih vlatastih trava čiji razvoj odgovara razvoju odabrane leguminoze.

Za sastav travno-leguminozne smeše najpogodnije je izabrati vrste kod kojih u snazi konkurencije nema većih razlika. J. Caputa ne preporučuje smeše vrsta s indeksom konkurencije 4 s vrstama čiji je indeks konkurencije označen sa 1. Sem toga, smatra se, kao potpuno nekorisno, uvođenje niskih vrsta u smeše u kojima dominiraju vrlo visoke vrste, jer će ih ove ugušiti.

U travno-leguminozne smeše za veštačke travnjake kratkog trajanja uvode se vrste s brzim i jakim razvojem, da bi se potpuno iskoristila njihova produktivnost. Stoga se kratkoročne smeše sastavljaju od visokih vrsta višegodišnjih vlatastih trava rastresitog bokora koje daju pun prinos u narednoj godini posle setve. Suprotno, u travnjacima namenjenim za dugotrajno iskorišćavanje treba svesti na najmanju meru, pa čak i eliminisati, vrste s jakom snagom konkurencije.

Dužina iskorišćavanja travnjaka

U zavisnost od dužine iskorišćavanja travnjaka razlikuju se:

smeša kratkog trajanja — iskorišćavanje 2 godine;
smeša srednjeg trajanja — iskorišćavanje 3 do 5 godina;
drugotrajne smeše — iskorišćavanje 5 do 7 i više godina.

Kratkoročne smeše se sastavljaju od vrsta s brzim i jakim porastom koje svoju punu produktivnost đostižu;u narednoj godini posle setve, kao što su: crvena detelina, italijanski i francuski ljulj i dr. v
U smeše srednjeg trajanja uvode se visoke vrste rastresitog bokora koje mogu da osiguraju punu produktivnost travnjaka u toku 4 do 5 godina. Rizomne vrste se obično ne uvode u ovakve smeše zbog opasnosti od zakorovljavanja zemljišta. Od rizomnih vrsta se u smeše srednjeg trajanja uvode jedino bezosni vlasen i lisičji rep, za koje se u literaturi navodi da ne zakorovljavaju zemljište, a veoma su pogodne za specifične uslove nekih rejona (bezosni vlašen je veoma otporan prema suši a lisičji rep daje veoma dobro rezultate na vlažnim i hladnim zemljištima).

U dugogodišnje smeše se uvode vrste sa rastresitim bokorom i nzomne vrste. Vrste s rizomima, zbog svog dugog života, osiguravaju dugo trajanje travnjaka i visoke prinose u toku 6 do 7 pa i više godina. U ovakvim smešama učešće vrsta s jakom snagomkonkurencije svođi se na najmanju meru. U travno-leguminoznim smešama veoma dugog trajanja rizomne vrste treba da budu zastupljene u većem procentu nego vrste rastresitog bokora. S dužinom iskorišćavanja povećava se i procent njihovog učešća. Tako se u smeše, čiji period iskorišćavanja treba da iznosi 7 do 8 godina, rizomne trave uvode sa 40 do 50%, a u smešama veoma dugog trajanja učešće rozomnih trava se povećava i do 70%.

Ranije se smatralo da prema dužini trajanja travnjaka mora da se menja procentualno učešće leguminoza u sastavu smeša, pa su u kratkoročne smeše uvođene leguminoze sa 50% i više procenata, u smeše srednjeg trajanja sa 25%, a u dugogodišnje smeše sa 10% do najviše 15%.

Međutim, uvođenjem u smeše dugogodišnjih leguminoza, kao što su žuti zvezdan, esparzeta, plava i žuta lucerka, i dr. ove razlike u učešću leguminoza u smešama različite dužine trajanja više se ne preporučuju. Danas se u smeše srednjeg trajanja uvode odgovarajuće vrste leguminoza s više od 50%, a u dugotrajnim smešama na ove vrste dolazi 40 do 50%. Dugogodišnje smeše, s malim učešćem leguminoza, primenjuju se jedino u krajevima ili na zemljištima na kojima navedene vrste ne uspevaju. Obraća se jedino požnja da se u takve smeše ne uvode vrste leguminoza s jakom snagom konkurencije, da ove ne bi sprečavale razviće višegodišnjih vlatastih trava u prvim godinama.

Pitanje učešća leguminoza i izbora vrsta za dugogodišnje smeše nema danas većeg značaja, jer se smatra da se osnivanje travnjaka dugog trajanja ne rentira sem u izuzetnim naročito povoljnim uslovima. Veštački travnjaci srednjeg trajanja (od 4 do najviše 7 godina) smatraju se kudikamo povoljnijim jer se uprošćava sastav travnih smeša, nije potrebno uvođenje niskih trava u smeše pašnjačkog tipa, a takođe se uprošćava proizvodnja semena višegodišnjih vlatastih trava čiji se broj svodi na minimalan iznos. Sem toga, omogućen je veći izbor vrsta iz porodice leguminoza. Naročito je značajno to što otpada problem promene smeša pod uticajem kosidbe ili ispaše, jer u toku 5 do 7 godina ove promene ne mogu da budu izražene u toj meri da bi dovele do snižavanja prinosa.

Stoga se osnivanje dugogodišnjih travnjaka sve manje primenjuje u praksi. Dugogodišnji travnjaci se osnivaju u izuzetnim uslovima — na strmim nagibima, osušenim močvarnim zemljištima itd.

Međutim, u nekim zemljama i dalje se daje prednost dugogodišnjim veštačkim travnjacima koji se pogodnim načinom nege održavaju niz godina u stanju visoke prođuktivnosti.

Ekonomski cilj travnjaka

Među višegodišnjim vlatastim travama i leguminozama postaje vrste koje dobro podnose ispašu ili stalnu kosidbu, dok neke vrlo brzo propadaju i iščezavaju iz travnog pokrivača. Izvesne vrste se, međutim, indiferentno odnose prema kosidbi i ispaši.

Reakciju višegodišnjih vlatastih trava i leguminoza na pašnjačko i livadsko iskorišćavanje treba posmatrati i u zavisnosti od uslova staništa. Na primer, prema podacima A. M i n i n e, lisičji rep u smešama znatno bolje podnosi ispašu na dobro osušenim zemljištima nego na suvim zemljištima s povremenim suviškom vlaženja, dok bezosni vlasen bolje uspeva na vlažnijim nego na suvim zemljištima. Neke vrste su u smešama manje postojane prema ispaši nego u čistoj kulturi (lisičji rep).

Pri sastavljanju smeša za livadsko iskorišćavanje u njih se uvode vrste koje jednovremeno dospevaju za kosidbu. Suprotno, pri pašnjačkom iskorišćavanju neophodan je neprekidan porast travne mase u periodu ispaše. Stoga se smeše pašnjačkog tipa sastavljaju od ranih, srednjih i poznih vrsta koje dobro podnose ispašu. Neke autori preporučuju dve različite smeše za ispašu — jednu sastavljenu od vrsta s ranim dospevanjem, a drugu od srednjih i poznih vrsta.

Broj vrsta u travno-leguminoznim smešama

Ranije su se primenjivale veoma složene smeše, sastavljene od 7 do 8 i više vrsta. Uvođenjem većeg broja vrsta težilo se da se obezbede dobri prinosi travnjaka pri različitim vremenskim uslovima, kao što su suše, poplave itd. Zbog toga su smeše obavezno sastavljane od vrsta koje pripadaju velikom broju bioloških grupa (kserofitin, hidrofitin itd.) Jednovremeno su uvođene vrste rastresitog bokora, rizomne vrste pa čak i vrste zbijenog bokora, visoke i niske trave i td.

Međutim, novijim ispitivanjima je dokazano da smeše sastavljene od 4 do 5 vrsta, pa čak i od dve do tri vrste, po prinosu nimalo ne zaostaju od složenih smeša nego ih i prevazilaze.

Prema najnovijim podacima, za travnjake koji se iskorišćavaju 1 do 2 godine dovoljno je da smeša bude sastavljena od 2 ili 3 vrste. Isti se broj koristi ili se broj vrsta povećava na 3 ili 4 kod travnjaka srednjeg trajanja. U dugogodišnje travne smeše uvodi se najviše 6 ili izuzetno 7 ili 8 vrsta.

Broj vrsta u jednoj smeši zavisi i od načina iskorišćavanja travnjaka. Sastav livadskih i pašnjačkih smeša može da bude s malim brojem vrsta. Kod kombinovanog iskorišćavanja — za kosidbu i ispašu — u smeše se uvodi veći broj vrsta, ali ni takve smeše ne smeju da sadrže više od 6 do 8 vrsta.

Koliko vrsta treba da sačinjava travno-leguminozne smeše na prvom mestu zavisi od toga da li postoje selekcionisane sorte ili tipovi ili varijeteti pojedinih vrsta čija je kulturna vrednost poznata i određena. U zemljama u kojima je mnogo rađeno na selekciji višegodišnjih vlatastih trava i leguminoza i koje raspolažu ispitanim varijetetima i sortama, prilagođenim određenim klimatskim, zemljišnim i drugim uslovima, broj vrsta se i za travnjake dužeg trajanja svodi na dve, a najviše na tri vrste. U nedostatku selekcionisanih sorta i varijeteta broj vrsta za smeše se povećava u granicama napred navedenih normi.

Da bi se na travnjaku osigurala neprekidna proizvodnja, umesto velikog broja vrsta uvodi se više varijeteta iste vrste koji se razlikuju po vremenu stizanja, a koji u toku celog vegetacionog perioda osiguravaju visoke prinose travnjaka.

Kao pravilo može da se usvoji da za veštačke travnjake treba obrazovati relativno jednostavne smeše, a da se nastoji da se veliki broj vrsta zameni sa više varijeteta iste vrste ili da se seju dve smeše istog sastava od kojih su u jednoj zastupijeni varijeteti ili sorte ranijeg a u drugoj poznijeg dospevanja.

Više vrsta uvode se u smeše u krajevima u kojima pojedine kulture nisu potpuno sigurne. Na primer, usled povremenih suša, jakih golomrazica ili nekih drugih uzroka kod crvene deteline nastupa znatno proređivanje. Stoga se u smešu, pored crvene deteline, uvodi žuti zvezdan ili hibridna detelina ili plava lucerka. U takvoj smeši osnovna leguminoza je crvena detelina, ali u slučaju njenog uginuća ili proređivanja druge otpornije komponente osiguravaju učešće leguminoza u travnoj masi. Isto tako, u smeše u kojima je glavna leguminoza lucerka uvodi se esparzeta ili žuti zvezdan, radi osiguranja prinosa u godinama nepovoljnim za lucerku.

U rejonima u kojima višegodišnje vlataste trave slabije uspevaju, pored osnovne vrste vlatastih trava uvode se u proste smeše jedna ili dve vrste koje treba da osiguraju prinos u nepovoljnim godinama za osnovnu vrstu. Tako se u smešu lucerke s engleskim ljuljem uvodi ježevica ili se u smešu lucerke sa žitnjakom uvodi bezosni vlasen itd.

Proračun sastava smeše

Pri sastavljenju travno-leguminozne smeše neophodno je pojedine vrste uvesti u takvim srazmerama koje će osigurati dobar sklop travnjaka i maksimalne prinose. Nemački livadar S t e b 1 e r prvi je uveo u praksu izračunavanje sastava smeša na osnovu određivanja procentualnog iznosa površina koju jedna vrsta treba da zauzme na zasejanom travnjaku. To znači da će jedna vrsta ako se uvodi u smešu sa 20% zauzeti na travnjaku 20°% površine zemljišta. Zbir procentualnog učešća svih vrsta u smeši treba da iznosi 100%, tj. posejana smeša će zauzeti celokupnu površinu travnjaka.

Za izračunavanje količine semena za setvu veštačkog travnjaka najviše je primenjivan metod Streckera. Prema ovom metodu količina semena jedne vrste izračunava se na osnovu određenog procenta kojim se uvodi u smešu. Potrebna količina predstavlja isti procenat od potrebne količine semena za jedan hektar pri setvi u čistoj kuituri. Ako se, na primer, u smešu uvodi 20% livadskog vijuka, to znači da će se upotrebiti 20% količine semena potrebne za setvu u čistoj kulturi. Prema ovom metodu ustanovljeno je na prvom mestu procentualno učešće pojedinih vrsta u smeši. Na osnovu ustanovljenog procenta određuje se količina semena koja odgovara tom procentu. Sem.toga, na izračunatu količinu semena svake vrste, koja se uvodi u smešu, dodaje se izvesna količina semena radi obezbeđenja ravnomernog razvoja vrste u jednakim uslovima, pri nepovoljnom uticaju jačih vrsta na slabije itd. Taj dodatak za kratkoročne smeše iznosi 25%, za smeše srednjeg trajanja 50%, a za dugotrajne smeše 75—100% norme semena za čistu setvu.

Ovakav način izračunavanja ustanovljen je iz razloga što veličina, oblik i apsolutna težina semena pojedinih vrsta višegodišnjih vlatastih trava i leguminoza nisu jednake. Stoga jedna ista težinska količina semena pojedinih vrsta daje potpuno različiti broj biljaka u smeši.

Nedostatak Streckerovog načina izračunavanja količine semena je u tome što su po njemu potrebne veoma velike količine semena za setvu veštačkih travnjaka. Količina semena je naročito velika za dugogodišnje smeše kod kojih se količine semena za svaku vrstu udvostručuju. Sem toga, ne vodi se računa o snazi konkurencije pojedinih vrsta, tako da je osnovna količina jedne vrste uvek ista, bez obzira na snagu konkurencije vrste u smeši.

J. Caputa je razradio metod izračunavanja semena koji se sastoji u sledećem:

Osnovna količina semena za setvu u čistoj kulturi varira prema snazi konkurencije sastavnih vrsta smeše. Za pojedine vrste uvedene su različite količine semena u zavisnosti od toga kakvom snagom konkurencije raspolažu druge vrste u smeši. Na primer, ako se smeša sastoji od crvene deteline (indeks konkurencije 3) i mačjeg repa (indeks konkurencije 1) neophodno je upotrebiti onu količinu semena ove dve vrste koja odgovara njihovoj snazi konkurencije. U protivnom, ne može se postići harmoničan razvoj obe vrste u smeši jer će mačji rep biti ugušen od crvene deteline. Stoga se osnovna količina semena menja i prilagođava snazi konkurencije crvene deteline i mačjeg repa.

Naredna tabela sadrži nekoliko kolona:

U koloni ,,A” označen je indeks konkurencije pojedinih vrsta na osnovu koje se izračunava snaga konkurencije.

U koloni ,,B” dati su podaci o količini semena potrebnog za setvu pojedinih vrsta u čistoj kulturi. Ovi podaci mogu se upotrebiti za izračunavanje količine semena za smešu pod uslovom da sve vrste imaju isti indeks konkurencije.

Količina semena za zasejavanje vestačkih travnjaka

Vrsta
Indeks konkurencije A
Esparzeta 2
Žuti zvezdan 2
Lupina 1
Lucerka 4
Bela detelina 1
Švedska detelina 1
Crvena detelina 3
Bela rosulja 1
Žuti ovsik 1
Petlova kresta 1
Ježevica 2
Livadski vijuk 1
Crveni vijuk 1
Mačji rep 1
Francuski ljulj 3
Prava livadarka 1
Engleski ljulj 3
Italijanski ljulj 4
Lisičji rep 2
Vrsta
Čista setva B
Esparzeta 280
Žuti zvezdan 21,5
Lupina 32
Lucerka 16
Bela detelina 10
Švedska detelina 17
Crvena detelina 21
Bela rosulja 10
Žuti ovsik 21
Petlova kresta 19
Ježevica 27,5
Livadski vijuk 57
Crveni vijuk 41
Mačji rep 11
Francuski ljulj 57
Prava livadarka 16
Engleski ljulj 27,5
Italijanski ljulj 20
Lisičji rep 31
Osnovna količina za smeše kg/ha
Vrsta indeks konkurencije C
Esparzeta 210
Žuti zvezdan 16
Lupina 32
Lucerka 8
Bela detelina 10
Švedska detelina 17
Crvena detelina 10,5
Bela rosulja 10
Žuti ovsik 21
Petlova kresta 19
Ježevica 20,5
Livadski vijuk 57
Crveni vijuk 41
Mačji rep 11
Francuski ljulj 28,5
Prava livadarka 16
Engleski ljulj 14
Italijanski ljulj 10
Lisičji rep 23
Osnovna količina za smeše kg/ha
Vrsta indeks konkurencije D
Esparzeta 280
Žuti zvezdan 21,5
Lupina 40
Lucerka 8
Bela detelina 12,5
Švedska detelina 21
Crvena detelina 15,5
Bela rosulja 12,5
Žuti ovsik 26
Petlova kresta 23
Ježevica 27,5
Livadski vijuk 71
Crveni vijuk 51
Mačji rep 14
Francuski ljulj 43
Prava livadarka 20
Engleski ljulj 20,5
Italijanski ljulj 10
Lisičji rep 31
Osnovna količina za smeše kg/ha
Vrsta indeks konkurencije E
Esparzeta 350
Žuti zvezdan 27
Lupina 48
Lucerka 12
Bela detelina 15
Švedska detelina 25,5
Crvena detelina 21
Bela rosulja 15
Žuti ovsik 31
Petlova kresta 27,5
Ježevica 34
Livadski vijuk 85
Crveni vijuk 61
Mačji rep 17
Francuski ljulj 57
Prava livadarka 24
Engleski ljulj 27,5
Italijanski ljulj 15
Lisičji rep 39
Osnovna količina za smeše kg/ha
Vrsta indeks konkurencije F
Esparzeta 420
Žuti zvezdan 32
Lupina 56
Lucerka 16
Bela detelina 20
Švedska detelina 34
Crvena detelina 26
Bela rosulja 20
Žuti ovsik 42
Petlova kresta 38
Ježevica 42
Livadski vijuk 114
Crveni vijuk 82
Mačji rep 22
Francuski ljulj 71
Prava livadarka 32
Engleski ljulj 34
Italijanski ljulj 20
Lisičji rep 46

U kolonama ,,C”, ,,D”, ,,E” i ,,F” navedeni su podaci osnovnih količina za izračunavanje količine semena pojedinih vrsta koje imaju različit indeks konkurencije. Da bi se dobila količina semena ,,A” u smeši s vrstom ,,B”, treba uzeti osnovnu količinu za vrstu ,,A” pod indeksom konkurencije vrste ,,B”; suprotno, da bi se izračunala količina semena vrste ,,B” za istu smešu, koriste se podaci o osnovnoj količini označeni u indeksu konkurencije vrste „A”.

Da bi se na osnovu ove tabele izračunala potrebna količina za smešu sastavljenu od crvene deteline (indeks 3) i mačjeg repa (indeks 1), treba za crvenu detelinu naći broj koji se nalazi pod indeksom konkurencije mačjeg repa u koloni ,,B”. Za mačji rep se uzima kao osnovna količina broj u koloni ,,E” koji odgovara indeksu konkurencije crvene deteline. Osnovna količina semena francuskog ljulja (indeks 3) za smešu sa žutim ovsikom (indeks 1) iznosi 28,5 kg po 1 ha; za smešu sa žutim zvezdanom (indeks 2) osnovna količina je 43 kg/ha; za smešu sa crvenom detelinom (indeks 3) je 57 kg/ha; za smešu s lucerkom (indeks 4) osnovna količina iznosi 71 kg/ha.

Kada se smeša sastavlja od vrsta koje imaju tri različita indeksa konkurencije treba uzeti osnovnu količinu semena u koloni koja odgovara vrsti srednjeg indeksa konkurencije.

Na osnovu ove metode mogućno je da se favorizuju slabe vrste u smeši i da se spreči nadmoćnost vrste s jakom snagom konkurencije. Na taj način se podešavaju povoljni uslovi za sve vrste u jednoj smeši i osigurava formiranje harmoničnog travnjaka. Dobra strana ovog metoda je i velika ušteda u semenu, jer nisu potrebni dodaci semena koji su kod metoda Streckera udvostručavali setvene norme pojedinih vrsta.

Količina semena za zasejavanje veštačkih travnjaka koje preporučuje E. Klapp

Vrsta Čistoća
u %
Francuski ljulj 87
Ježevica 91
Italijanski ljulj 96
Engleski Ijulj 96
Lisičji rep 72
Bezosni vlasen 92
Žuti ovsik 72
Bela rosulja 90
Petlova kresta 95
Livadski vijuk 95
Crveni vijuk 92
Mačji rep 95
Barska livadarka 91
Prava livadarka 91
Crvena detelina 96
Dunjica 94
Žuti zvezdan 95
Švedska detelina 95
Bela detelina 95
Vrsta Klijavost
Francuski ljulj 77
Ježevica 85
Italijanski ljulj 90
Engleski Ijulj 90
Lisičji rep 70
Bezosni vlasen 85
Žuti ovsik 70
Bela rosulja 87
Petlova kresta 90
Livadski vijuk 90
Crveni vijuk 97
Mačji rep 88
Barska livadarka 87
Prava livadarka 86
Crvena detelina 87
Dunjica 82
Žuti zvezdan 81
Švedska detelina 87
Bela detelina 87
Vrsta Snaga
konkurencije
Francuski ljulj I
Ježevica I
Italijanski ljulj I
Engleski Ijulj I
Lisičji rep II
Bezosni vlasen II
Žuti ovsik II
Bela rosulja III
Petlova kresta III
Livadski vijuk III
Crveni vijuk III
Mačji rep III
Barska livadarka III
Prava livadarka III
Crvena detelina I
Dunjica II
Žuti zvezdan III
Švedska detelina III
Bela detelina III
Vrsta Količina semena u kg/ha
A, B, V,
Francuski ljulj 50,
Ježevica 20,
Italijanski ljulj 20,
Engleski Ijulj 30,
Lisičji rep 29, 33,
Bezosni vlasen 41, 47,
Žuti ovsik 23, 27,
Bela rosulja 7, 9, 12,
Petlova kresta 30, 26, 33,
Livadski vijuk 45, 60, 75,
Crveni vijuk 25, 33, 41, 25,
Mačji rep 12, 16, 20,
Barska livadarka 15, 20, 25,
Prava livadarka 15, 20, 25, 20,
Crvena detelina 20
Dunjica 23, 27,
Žuti zvezdan 20, 26, 33,
Švedska detelina 15, 20, 25,
Bela detelina 12, 16, 20,

Vrste sa snagom konkurencije u tabeli označene sa I su konkurenti koji jako ugušuju vrste sa vrednošću II i III.

Vrste sa vrednošću II predstavljaju vrste koje u zavisnosti od uslova ili potiskuju druge vrste ili bivaju potiskivane od drugih vrsta.

Vrste sa vrednošću III predstavljaju vrste koje u smeši bivaju potisnute od jakih vrsta.

Kolona ,,A” sadrži podatke o količinama za izračunavanje potrebnog semena za smeše sastavljene od vrsta samo od grupe III.

Kolona ,,V” sadrži podatke o osnovnim količinama za izračunavanje potrebnog semena za smeše sastavljene od vrsta od grupe I i III.

Kolona ,,B” sadrži podatke o osnovnim količinama za izračunavanje potrebnog semena za smeše sastavljene od vrsta iz grupa II i III.

Da bi se, na primer, izračunala količina semena za smešu crvene deteline koja spada u grupu I mačjeg repa s vrednošću III osnovna količina semena mačjeg repa iznosiće 20 kg/ha. Kod smeše mačjeg repa i žutog zvezdana koji spadaju u grupu III osnovna količina mačjeg repa iznosi 12 kg/ha.

Osnovna količina žutog zvezdana za smešu s mačjem repom iznosi 20 kg/ha (kolona ,,A”). Za smešu s bezosnim vlasenom s vrednošću II osnovna količina žutog zvezdana će iznositi 26 kg (kolona ,,B”). Za smešu žutog zvezdana s ježevicom ili engleskim ljuljem osnovna količina iznosi 33 kg (kolona ,,V”).

Na osnovu prednjeg načina izračunavanja ukupna količina semena za setvu travno-leguminozne smeše iznosi 30—40 kg. Međutim, najnovijim radovima S. P. S m e 1 o v a, J. P. Minine, H. Guyera iJ. Capute utvrđeno je da su ove norme semena previše visoke i da postoji mogućnost znatnog smanjivanja norme semena za setvu što ima veliki značaj za osnivanje veštačkih travnjaka zbog vrlo visokih cena semena vlatastih trava i leguminoza. J. Caputa je ispitivao smeše sastavljene na bazi normalnih količina semena i smeše u kojima je količina semena svih komponenata umanjena za 50%. Razlika u prinosu se javlja samo u godini setve, dok se narednih godina prinosi izjednačavaju. Isto tako, u ovim ogledima se smanjivanje količine semena nije odrazilo na učešće pojedinih vrsta u sastavu travnog pokrivača.

J. P. M i n i n a preporučuje smanjenje količine semena za setvu smeša na ukupno 22 do 25 kg po 1 ha. U ogledima je pri setvi od 3.330 semenki na 1 m2 niklo 750, a u zimu je ušlo 100 biljaka; pri setvi 1.660 semenki (50%) niklo je 310 biljaka, a u zimu je ušlo 250 biljaka. U toku đaljeg perioda pri različitim normama setve ujednači se broj biljaka i broj izdanaka te se i prinosi izjednačavaju.

U našim ogledima u Zemun Polju zabeležena je ista pojava izjednačavanja prinosa smeše sa različitim količinama semena i različitog sastava pri setvi. Ova je pojava zabeležena u smešama žutog zvezdana i lucerke s višegodišnjim vlatastim travama.

Rezultati ispitivanja H. G u y e r a (Švajcarska) takođe pokazuju da količina upotrebljenog semena nije faktor koji određuje učešće pojedinih vrsta u smeši. Travnjaci dobijeni setvom smeše u kojoj je crvena detelina uvedena sa 3 ili 4,5 kg, u mreži sprovedenih ogleda u svim rejonima Švajcarske, imali su isto učešće crvene deteline kao i pri setvi 11,5 kg ove kulture u smešama po 1 ha. Količina crvene đeteline, po ovom autoru, u uslovima Švajcarske (sa povoljnim uslovima uspevanja za ovu vrstu) može da se smanji na 2 kg po 1 ha a da se osigura isto učešća u sastavu travnog pokrivača.

Podaci S. P. Smelova pokazuju da pri gušćoj setvi generativni izdaci višegodišnjih vlatastih trava sadrže znatno manje proteina od izdanaka biljaka travnjaka sa retkom setvom. Količina sirovih proteina u lišću generativnih izdanaka mačjeg repa pri površini za jednu biljku 5×5 cm iznosila je 7,5% pri površini od 15X15—10,37% i pri 25X25—13,56% apsolutno suve materije. Prema tome pri određivanju količine semena za setvu por.ed očekivanih prinosa mora se voditi računa i o kvalitetu stočne hrane koja se proizvođi

Tipovi travno-leguminoznih smesa

U travno-leguminoznim smešama osnovu predstavljalju vrste iz porodica leguminoza, ‘kojima se đodaju višegodišnje vlataste trave.

Od leguminoza za sastav smeša dolazi u obžir 6 vrsta i to: ervena detelina, švedska detelina,’ bela detelina, lucerka (plava i žuta), esparzeta i žuti zvezdan.

U povoljnim uslovima zatravljivanja u smeše se uvodi jedna vrsta iz porodice leguminoza i jedna ili najviše tri vrste vlatastih trava, radi izbegavanja unutrašnjih protivurečnostiu smeši.

U težim uslovima zatravljivanja u smeše se pored glavne vrste iz porodice leguminoze uvodi još jedna ili dve vrste takođe iz ove porodice, koje imaju ulogu da osiguraju učešće leguminoza u smeši, u slučajevima nepovoljnih uslova za osnovnu vrstu. Tako se, pored crvene deteline kao glavne leguminoze, u smeše u vlažnijim predelima uvodi švedska detelina, a .u suvljim predelima žuti zvezdan.

Tipovi smeša s crvenom detelinom. — Smeše u kojima je crvena detelina osnovna leguminoza odgovaraju krajevima s hladnijom klimom i obiljem vlage.

Savezni institut za stočna hraniva u Lenjingradu daje sledeće smeše:

— za šumsko-stepsku zonu na razoranim travnjacima: crvena detelina 6—8 kg/ha, mačji rep 5—6 kg/ha, livadski vijuk 6—7 kg/ha i bezosni vlasen 8—10 kg/ha.
— za visoke predele Kavkaza: crvena đetelina 6—8 kg/ha mačji rep 6—8 kg/ha i bezosni vlasen 8—20 kg/ha;
— za šumska zemljišta posle seče šuma: crvena detelina, mačji rep i livadski vijuk u količinama 6—8 kg/ha od svake vrste.

J. C a p u t a preporučuje sledeću smešu za bogata, neutralna ili slabo kisela zemljišta: crvena detelina 9,5 kg, francuski ljulj 0,5 kg, ježevica 7 kg’, ili crvena detelina 10 kg, ježevica 4 kg i livadski vijuk 10 kg po hektaru.

U Švajcarskoj su u upotrebi sledeće smeše crvene đeteline koje se smatraju standardnim za srednje teška i teška zemljišta: crvena detelina 12 kg, ježevica 4 kg, mačji rep 4 kg i livadski vijuk 12 kg po hektaru ili crvena detelina 11 kg, ječevica 4 kg, francuski ljulj 7,5 kg i italijanski Ijulj 40 kg po hektaru. J. P. M i n i n a preporučuje sleđeću smešu: crvena detelina 6 kg, mačji rep 6 kg, livadski vijuk 7 kg i bezonski vlasen 6 kg po hektaru. Smeša crvene deteline i mačjeg repa

Ogledna stanica u Ilinoisu (SAD) preporučuje smešu sledećeg sastava: crvena detelina 1 kg, ladino bela detelina 1 kg, ježevica 5 kg, prava livadarka 4,5 kg i bela rosulja 3,5 kg po hektaru.

Tipovi smeša sa švedskom detelinom. — Na vlažnim zemljištima u uslovima hladne i vlažne klime i na plavljenim položajima u smeše se uvodi švedska detelina kao osnovna leguminoza.

J. Caputa preporučuje za švajcarske prilike: švedska detelina 8 kg, mačji rep 2,5 kg, livadski vijuk 11,5 kg i bela rosulja 0,5 kg po hektaru.

Savezni institut za stočna hraniva u Lenjingradu za niske travnjake na rečnim terasama primenjuje sledeće smeše: švedska detelina 4—6 kg, livađski vijuk 8—10 kg, bezosni vlasen 5—6 kg, bela rosulja 4—5 kg ili — švedska đetelina 4—6 kg, mačji rep 4—5 kg, livadski vijuk 5—6 kg, lisičji rep 6—8 kg po hektaru.

Smeša lucerke i bezosnog vlasena

Tip smeše vlatastih trava sa žutim zvezdanom

Ogledna stanica u Ilinoisu (SAD) preporučuje sledeći sastav smeša za siromašna zemljišta: švedska detelina 2,5 kg, bela rosulja 8 kg, mačji rep 8 kg; ili — švedska detelina 3,5 kg, mačji rep 7 kg, bela rosulja 5,5 kg, prava livadarka 6,7 kg po hektaru.

Za bogata zemljišta ista stanica daje sledeći sastav smeša: barski vijuk 5,5 kg, mačji rep 4 kg, švedska detelina 2,2 kg, ladino detelina 2,2 kg po hektaru.

U slučaju ekstremne vlažnosti zemljišta koristi se trstika u čistoj kulturi. Na srednje vlažnim zemljitšima koristi se švedska detelina i ladino detelina.

Tipovi smeša s esparzetom. — Smeše u kojima je osnovna leguminoza esparzeta odgovaraju plitkim, krečnim i siromašnim zemljištima ili zemljištima srednje plodnosti.

J. C a p u t a za švajcarske uslove daje ovu smešu: esparzeta 175 kg, francuski ljulj 13 kg, ježevica 7 kg po hektaru.

Savezni institut za stočna hraniva u Lenjingradu primenjuje:

— za zonu stepa na černozemima: esparzeta 25—30 kg, lucerka plava i hibridna 3—4 kg, pirevina 5—6 kg, žitnjak 4—5 kg i bezosni vlasen 8—10 kg po hektaru;
— za šumsko-stepsku zonu na razoranim stepama: esparzeta 40—50 kg, livađski vijuk 6—7 kg, bezosni vlasen 8—10 kg po hektaru;
— za srednje azijske planine: esparzeta 40—50 kg, ježevica 8—10 kg, bezosni vlasen 10—12 kg po hektaru.

J. A. Premina (SSSR) đaje sleđeći sastav smeša: esparzeta 60 kg, bezosni vlasen 10 kg, engleski Ijulj 6 kg ili esparzeta 50 kg i bezosni vlasen 8 kg po hektaru.

Tipovi smeša sa lucerkom. — Smeše u kojima kao osnovna leguminoza služi lucerka odgovaraju dubokim i plodnim zemljištima u uslovima tople i relativno suve klime. Trajanje ovih smeša iznosi obično 5—6 godina, a u vrlo povoljnim uslovima i do 15 godina.

U smeše sa lucerkom obično se uvodi francuski ljulj, ježevica, žitnjaci i bezosni vlasen. Ove se smeše prvenstveno iskorišćavaju za kosidbu, ali se u novije vreme, naročito u SAD, upotrebljavaju i za ispašu, jer se pri pravilnom iskorišćavanju sprečava brzo izumiranje lucerke u uslovima ispaše.

Savezni institut za stočna hraniva u Lenjingradu daje sledeći sastav smeša sa lucerkom:

— za šumsko-stepsku zonu: lucerka 6—7 kg, livađski vijuk 6—7 kg, bezosni vlasen 8—10 kg po hektaru;
— za černozeme: lucerka 5—6 kg, pirevina 8—10 kg, žitnjak 8—10 kg po hektaru.
— za visoke predele Kavkaza: lucerka 6—-7 kg, žitnjak 8—10 kg, bezosni vlasen 10—12 kg po hektaru.

Tipovi smeša sa žutim zvezdanom. —Travno leguminozne smeše u kojima je žuti zvezdan osnovna leguminoza veoma su značajne, jer omogućavaju veće učešće leguminoza pri zasnivanju travnjaka za dugogodišnje iskorišćavanje. Sem toga, žuti zvezdan daje dobre rezultate i na siromašnom zemljištu lošije strukture, pa čak i na teškim zbijenim zemljištima, gde druge vrste leguminoze teško uspevaju. Takođe daje dobre rezultate i na zemljištima s povećanom kiselom reakcijom. Ne podnosi jedino jako vlažna i ekstremno kisela zemljišta, dok veoma dobro podnosi sušu a dobro uspeva i u rejonima veće vlažnosti.

U ogledima Instituta za stočarstvo u Zemun Polju, u planinskim krajevima Srbije (Dimitrovgrad, Sjenica), smeše žutog zvezdana su dale veoma povoljne rezultate na siromašnim oranicama i zemljištima veće kiselosti. Od većeg broja ispitivanih smeša najveći prinos postignut je sa smešom sledećeg sastava: žuti zvezdan 9 kg, mačji rep 7,5 kg, livadski vijuk 15 kg i engleski ljulj 9 kg po hektaru. Prosečni prinos ove smeše iznosio je 112,3 mc/ha-

U smešama sa žutim zvezdanom uvode se različite vrste. U uslovima tople i suve klime u smeše za žutim zvezdanom uvode se ježevica, francuski ljulj i bezosni vlasen (vrste koje su otporne prema suši). U uslovima srednjeg vlaženja, sa žutim zvezdanom sa seju vrste s umerenim zahtevima u pogleđu vlage: livadski vijuk, mačji rep i prava livadarka. U ovakvim uslovima doiazi u obzir još i ježevica, francuski ljulj i bezosni vlasen, koji pored otpomosti prema suši dobro uspevaju i u krajevima umerene vlažnosti.

Žuti zvezdan pored kosidbe veoma dobro podnosi i ispašu, te se u velikoj meri koristi za travno-leguminozne smeše pašnjačkog’ tipa.

Za kombinovano iskorišćavanje (ispašu i kosidbu). J.Caputa preporučuje sledeću smešu: žuti zvezdan 8 kg, prava livadarka 2 kg i crveni vijuk 5 kg po hektaru.

Za plitka, siromašna zemljišta E. B r o w e n preporučuje: žuti zvezdan 5—10 kg, prava livadarka 1—3 kg, mačji rep 3 kg po hektaru.

Tipovi smeše sa belom detelinom. — Bela detelina se uvodi u smeše obično u manjem procentu sa žutim zvezdanom i crvenom detelinom, i to naročito u smeše pašnjačkog tipa.

Francusko udruženje za stočnu hranu preporučuje sledeće smeše: za dobra i sveža zemljišta — bela detelina 1,5—2 kg i engleski ljulj 20 kg; za suvlja zemljišta dobrog kvaliteta — bela detelina 1,5—2 kg i ježevica 15 kg; za vlažna zemljitša ili zemljišta plavljena u toku zime — bela detelina 1,5—2 kg i livadski vijuk 25 kg, a za teška zemljišta — bela detelina 1—2 kg i vijuk 25 kg po hektaru.

E. B r o w e n preporučuje za plitka siromašna zemljišta sledeću smešu: bela detelina 1,5 kg i ježevica 10—15 kg ili bela detelina (ladino) 1,5 kg i mačji rep 5—10 kg po hektaru. Za duboka plodna zemljšta: bela detelna (lađino) 1,5 kg i bezonski vlasen 10 kg po hektaru.

Tip smeše vlatastih trava sa belom detelinom

Kada zemljište jako varira u tipu, plodnosti i fizičkim osobinama, onda se u travno-leguminozne smeše uvode smeše koje imaju široku amplitudu prilagođavanja različltim uslovima sredine kao što su: žuti zvezdan, bela detelina, ježevica, bela rosulja i bezonski vlasen.

Zasnivanje veštačkih travnjaka

Mesto u plodoredu

Veštački travnjaci mogu se zasnivati u okviru plodoreda različitog tipa i različite namene, kao i u zavisnosti od potreba i karaktera proizvodnje na gazdinstvu. Veštački travnjaci mogu biti sastavni delovi njivskih, krmnih i livadsko-pašnjačkih plodoreda-

U njivske plodorede se uvode kratkoročne smeše s trajanjem od najviše tri godine. U krmnim plodoredima dužina trajanja travnog polja iznosi od 5—6 godina. Stoga se u njima koriste smeše srednjeg trajanja. U livadsko-pašnjačkim plodoredima trajanje travnog polja je dugogodišnje.

Višegodišnje vlataste trave i travno leguminozne smeše mogu se vratiti na isto polje ranije nego leguminoze. Ako u smešama preovlađuju višegodišnje vlataste trave, onda se smeše mogu sejati odmah posle razoravanja travnog polja. U novije vreme smatra se da setva njivskih kultura posle razoravanja travnjaka ne samo što nije potrebna već je i veoma štetna. U zemljištu se pod travnim poljem formira odgovarajuća mikroflora, koja za vreme gajenja njivskih kultura izumire. Pri ponovnoj setvi smeša potreban je duži vremenski period za ponovni razvitak mikroflore travnjaka. Usled toga, prinos travnjaka može da bude znatno umanjen. U travnom polju krmnog plodoređa koji se iskorišćava 4—5 godina, pri novoj setvi smeša na razoranom travnjaku nagomilavanje organskih materija nije toliko veliko da bi moglo da onemogući razvoj višegodišnjih vlatastih trava i leguminoza.

Najbolje prethodne kulture za travnjake u plodoredu su đubrene okopavine.

Žita nisu povoljni pređusevi, jer suviše isušuju zemljište, a setva travno-leguminoznih smeša zahteva povoljnu vlažnost zemljišta.

Obrada zemljišta

Za setvu travno-leguminoznih smeša neophodna je odlična priprema zemljišta. Obrađeno zemljište mora da bude slegnuto a površinski sloj rastresit, bez većih i tvrđih grudvica.

Dubina oranja, gde za to ima uslova, treba da iznosi najmanje 25 cm.

Đubrenje

Ranije se smatralo da sistem đubrenja veštačkih travnjaka obuhvata đubrenje prethodnih kultura kada se primenjivao stajnjak i đubrenje pred setvu smeša kada su se rasturala veštačka đubriva. Međutim, danas se smatra neophodnim za postizanje visokih prinosa đubrenje stajnjakom u godini osnivanja travnjaka i u tu svrhu se rastura 40.000 do 60.000 kg stajnjaka po hektaru. Stajnjak ima višestruki povoljan uticaj na veštačkim travnjacima, te je pitanje manje ili više ekonomičnog iskorišćavanja azota iz ovog đubriva izgubilo značaj. Primena stajnjaka na veštačkim travnjacima, kao i na prirodnim, mora se na prvom mestu posmatrati sa gledišta povoljnog uticaja stajnjaka na fizičke, mikrobiološke, hemijske i biohemijske osobine zemljišta, a tek na drugo mesto dolazi obezbeđenje hranljivih elemenata za biljke.

Đubrenje stajnjakom nije đovoljno za obezbeđenje uspešne setve travno-leguminoznih smeša. Prvo vreme posle nicanja je najkritičniji period za vlataste trave i leguminoze. Stoga u to vreme zemljište mora da sadrži velike količine lako pristupačnih hranljivih materija. U tom cilju primenjuje se i đubrenje veštačkim đubrivima.

U prvim fazama razvića travno-leguminozne smeše najveći značaj ima obilna ishrana biljaka fosforom. Zbog toga se pre setve unose lako rastvorljiva fosforna đubriva u većim količinama. Lako pristupačna kalijumova đubriva takođe su neophodna za razvoj biljaka travno-leguminozne smeše. Kalijumova đubriva se takođe rasturaju u većim količinama.

Sem đubrenja sa P i K pri setvi višegodišnjih vlatastih trava primenjuje se i đubrenje sa azotom. Azotna đubriva se u godini setve rasturaju u manjim količinama, od 30 do 60 kg N po 1 ha. Azotna đubriva naročito povoljno utiču u slučaju velikog siromaštva zemljišta u ovom elementu, kao i na zemljištima koja nisu odavno đubrena stajnjakom.

Đubrenje krečom primenjuje se samo na ekstremno kiselim zemljištima. Ranije se kreču pridavala velika važnost, ali je dokazano da su potrebe trava u pogledu krtica mnogo manje ako je zemljište obezbeđeno ostalim hranljivim elementima. Puna norma kreča iznosi 3.000 do 4.000 kg po 1 ha.

Najpovoljniji način đubrenja pri setvi travno-leguminoznih smeša je površinsko unošenje đubriva, što bliže korenovima biljaka, izbegavajući mešanje sa celokupnim zemljištem oraničnog sloja. U tu svrhu se organska i veštačka đubriva mešaju i rasturaju površinski i zatrpavaju kultivatorima na dubinu od 2,5 do 3 sm. Za ovu svrhu konstruisane su i sejalice koje pored semena unose i đubriva na navedenu dubinu (ispod posejanog semena).

Vreme setve

U našoj zemlji setva travno-leguminoznih smeša može da se obavlja u proleće i u jesen.

Za višegodišnje vlataste trave ozimog tipa povoljnije vreme za setvu je jesen, jer posejane u proleće često stradaju od nedostatka vlage, napada štetočina i ugušivanja od korova.

Međutim, leguminozama bolje odgovara prolećna setva. U našim uslovima leguminoze se mogu sejati u jesen, ali jesenja setva znatno favorizuje razvitak višegodišnjih vlatastih trava. Stoga će travnjak pri setvi iste smeše u jesen ili u proleće biti različitog sastava. Pri jesenjoj setvi u travnjaku će preovlađivati vlataste trave, a pri prolećnoj setvi leguminoze.

Za višegodišnje vlataste trave jarog tipa povoljnije vreme setve je rano proleće.

U vrlo izražene ozime tipove višegodišnjih viatastih trava spadaju: bezosni vlasen i prava livadarka.

Radi osiguranja predviđenog sastava travnjaka, u jesen se norma semena za setvu kod leguminoza povećava za 15—20%, a kod višegodišnjih vlatastih trava se smanjuje za 10—15%.

Setva u proleće treba da bude obavljena što ranije i u što kraćem roku. Ne treba se plašiti poznih prolećnih mrazeva, jer većina višegodišnjih vlatastih trava i leguminoza mogu da ih podnesu.

Jesenja setva se takođe obavlja što je moguće ranije. Rana setva u jesen je neophodna da bi mlade biljke pre nastupanja mrazeva mogle da ojačaju, da razviju svoj korenov sistem kao i da se obavi nagomilavanje plastičnih rezervnih materija, neophodnih za prezimljavanje biljaka. Ranom setvom se biljkama obezbeđuje potreban vremenski period tihog i lepog vremena u toku jeseni u kome se odigrava proces kaljenja biljaka.

U krajevima u kojima je jesen duga i bez jakih mrazeva, kao što je u našoj zemlji, setvu u jesen treba pretpostaviti prolećnoj. Pri jesenjoj setvi se u prvoj godini pre svega može dobiti pun prinos travno-leguminozne smeše. Sem toga, travno-leguminozne smeše manje stradaju od korova.

U našoj zemlji vreme jesenje setve travno-leguminoznih smeša pada krajem avgusta ili u prve dane septembra. Izgledi za uspešnu setvu se naglo smanjuju ako se vreme setve produži do sredine ili kraja septembra. Smatra se da biljke dostignu odgovarajući razvoj za dobro prezimljavanje ako je od vremena nicanja do prvih jesenjih mrazeva obezbeđen vremenski period od najmanje 40—60 dana.

Travno-leguminozne smeše se seju i u toku leta, i to posle ranih kultura — grahorice, ozime raži za zelenu hranu i ranog povrća, ali samo na zemljištima obezbeđenim vlagom u vreme setve, dakle samo u uslovima navodnjavanja. Letnja setva je naročito podesna za smeše u kojima preovlađuju vrste izrazito ozimog tipa.

Priprema zemljišta za setvu i setva

Zemljište za setvu travno-leguminoznih smeša priprema se na isti način kao i za setvu lucerke, i sastoji se od drljanja i kultivisanja. Pre setve je obavezno valjanje radi sabijanja zemljišta, osiguranja ravnomerne dubine setve, i neposrednog kontakta sitnog semena sa zemljišnim česticama. Prema američkim podacima gornji sloj zemljišta treba valjanjem da bude tako sabijen da prelaz koja preko njive ostavi slab trag točkova. Đubriva i kreč, ako se primenjuju, unose se pre sabijanja zemljišta.

Travno-leguminozne smeše mogu se sejati ili kao čist usev ili pod tzv. zaštitne kulture, koje imaju najveći značaj sa ekonomske tačke gledišta, jer nadoknađuju male prinose smeše u godini setve, naročito kada se setva obavlja u proleće. S gledišta proizvodnje stočne hrane zaštitni usev nije potreban, sem radi odbrane od korova, izmrzavanja, jakih vetrova i žege i dr. ako je primenjena prolećna setva smeše. Pri blagovremenoj jesenjoj setvi zaštitni usev nije neophodan, osim iz pomenutih ekonomskih razloga.

Pored navedenih koristi, setva travno-legumoniznih smeša pod zaštitne kulture ima i svoje loše strane.

Pored žita, kao zaštitni usev za travno-leguminozne smeše mogu služiti stočni grašak i grahorica, koje nanose manje štete od žita. Međutim, upotreba ovih kultura kao zaštitnih useva veoma je otežana zbog opasnosti od poleganja, koje za vrlo kratko vreme može prouzrokovati izumiranje posejanih vrsta u smeši. Iz istih razloga travno-leguminozne smeše ne smeju se sejati pod jednogodišnje leguminoze, a naročito kada je kultura namenjena za proizvodnju semena. Pripreme zemljišta za setvu smeše trava na PD „Vlasina”

U slučaju suše, zaštitni usev se mora odmah pokositi radi sprečavanja isušivanja zemljiša i izumiranja izniklih biljaka. U SAD primenjuje se laka ispaša zaštitne kulture u cilju sprečavanja konkurencije između zaštitne kulture i nežnih biljaka višegodišnjih vlatastih trava i leguminoza. S ispašom se počinje čim zaštitna kultura dovoljno odraste da je mogućno napasanje stoke. Pri tom se vodi računa o tome da se ispaša obavlja samo u toku suvog vremena. U cilju borbe protiv korova ispaša se primenjuje i pri setvi bez zaštitne kulture.

U aridnim oblastima, kao što su najsuvlji predeli u našoj zemlji, smeše se ne mogu sejati pod zaštitne kulture na uobičajeni način, jer one sigurno uništavaju sve vrste u smeši. Za takve oblasti Uralska ogledna stanica preporučuje setvu zaštitne kulture u redove na razmaku od 30 cm. Između redova zaštitne kulture, pri ovom načinu setve, seju se leguminoze s višegodišnjim travama na istorn rastojanju. Setva se vrši specijalno konstruisanim sejalicama u više navrata.

U stepskoj zoni (SSSR) preporučuje se setva smeša pod suncokret. Pri žetvi suncokreta skidaju se samo glavice a stabljike se ostavljaju radi zadržavanja snega. U proleće stabla se uklanjaju sečenjem do površine zemljišta. Kod nas ovo se može primeniti u Vojvodini i drugim krajevima gde vladaju jači vetrovi i suva proleća.

U vlažnijim krajevima primenjuje se međuredna setva zaštitne kulture i smeša s običnim rastojanjem redova. Utvrđeno je da zaštitna kultura pri ovom načinu setve u mnogo manjoj meri štetno deluje na smešu.

Setva bez zaštitnog useva mogućna je samo na nezakorovljenim zemljištima i na zemljištu koje je u vreme setve i nicanja dobro obezbeđeno vlagom, ako se setva obavlja u proleće. Pri jesenjoj setvi zaštitni usev nije neophodan.

Setva smeše izvodi se ručno ili mašinskim putem. Ručna setva se ne preporučuje usled poznatih nedostataka, koji naročito dolaze do izražaja pri setvi kulture sa sitnim semenom.

Kao najpovoljniji način setve smatra se kombinovana (ručna i mašinska) bez zaštitnog useva. Na taj način, vrste sa krupnim semenom seju se u uske redove, a vrste sa sitnim semenom, koje traže plitku setvu, seju se ručno (omaške) u međuredovima.

U nekim krajevima navedeni metod treba da bude zamenjen setvom u naizmenične uske redove tako da se vrste sa krupnim i sitnim semenom seju odvojeno u naizmenične redove.

U ogledima J. C a p u t e takođe se pokazalo da za neke vrste ima veoma veliki značaj način setve i u vezi s tim raspored biljaka na parceli. Tako, na primer, livadski vijuk koji spada u grupu vrsta sa slabom snagom konkurencije reaguje na način setve. Razvoj ove vrste biva u znatnoj meri favorizovan setvom u redove, a što je naročito izraženo u prvom otkosu. Međutim, procenat učešća u ovim ogledima je niži pri setvi u redove nego u sastavu travnjaka sejanog omaške. U pogledu crvene deteline pokazalo se da način setve u uslovima Švajcarske nema uticaja na iznos ove vrste u sastavu travnog pokrivača isto kao i količina semena.

H. G. Chaverraje ustanovio da se setvom lucerke u redove na razmaku od 25 cm a ježevice omaške eliminišu antagonistički odnosi između navedenih vrsta. Kod smeša lucerke i ljuljeva isto se postiže setvom u naizmenične redove istog razmaka.

Gustina travnjaka i smanjivanje konkurencije između pojedinih vrsta odražava se u povećanju produktivnosti svake vrste, u ujednačenim prinosima u toku više godina i u povoljnom sastavu travnog pokrivača. Stoga je povoljan raspored biljaka jedan od najvažnijih faktora pri osnivanju veštačkih travnjaka, kojim se reguliše međusobni odnos biljaka u željenom pravcu i obezbeđuju povoljni rezultati, u proizvodnji na ovim površinama.

Setva pod zaštitnu kulturu izvodi se na više načina s različitim varijantama razmeštaja semena zaštitne kulture i komponenata smeše. Institut za ratarstvo Jugoistoka (SSSR) preporučuje u rejonima nepostojane vlažnosti setvu u naizmeničnim redovima, tj. uskorednu setvu smeše u međuredovima zaštitne kulture. Primenjuje se i varijanta koja se sastoji u posebnoj setvi višegodišnjih vlatastih trava i leguminoza u međuredovima zaštitne kulture, na taj način što se naizmenično seju trave u jednom i leguminoze u drugom redu. Ovakav način setve izvodi se specijalno konstruisanim sejalicama ili setvom u više navrata.

U vlažnim rejonima preporučuje se kombinovana setva koja se sastoji u tome što se zaštitna kultura seje u pantljikama s rastojanjem od 30 cm između pojedinih pantljika i sa 15 cm između redova zaštitne kulture. U prostorima između pantljika seju se leguminoze a u međuredovima višegodišnje vlataste trave u uskim redovima.

Za obavljanje mašinske setve može se osposobiti obična sejalica za žita, s tim da se podesi odgovarajuća dubina setve. Setva se u tom slučaju mora obavili u dva navrata: prvo se seje zaštitna kultura a u drugom seme smeše. S ekonomskog gledišta povoljniji je način setve s dve sejalice koje idu jedna za drugom (povezane), tako da prva seje zaštitnu kulturu a druga seme trava i leguminoza. Druga sejalica može se podesiti da seje posebno seme višegodišnjih trava i leguminoza iz naizmeničnih lula.

Kombinovana setva bez zaštitnog useva izvodi se na taj način što se iz prve sejalice ili iz prvog sanduka kod specijalnih sejalica seju vrste s krupnim semenom na dubinu od 2 do 3 cm. Sitno seme se seje iz druge tesno priljubljene sejalice ili drugog sanduka omaške kroz lule izvađene iz raonika.

Sitno seme so zatrpava zupčastim valjcima.

Dubina setve. — Optimalna dubina setve s krupnim semenom varira u granicama od 2 do 4 sm. Vrste sitnog semena seju se na dubinu od 0,5 do 1 cm.

Suviše duboka a i suviše plitka setva smeša imaju veoma štetne posledice.

Pri većoj dubini setve biljke su u toku nicanja primorane da obrazuju dugačko koleno nad semenom, na čije se obrazovanje troše velike količine rezervnih plastičnih materija iz semena. Usled toga je ishrana biljaka slabija. Čvor bokorenja pojedinih vrsta višegodišnjih vlatastih trava obrazuje se nezavisno od dubine setve na približno istom rastojanju od površine zemljišta. Prema tome, formiranje čvorova bokorenja, sekundarnih korenova i pupoljaka zakašnjava pri dubokoj setvi. Iz duboko posejanog semena biljke niču kasnije, a zatim deo ugine dok još ne izađe na površinu.

Kad je setva previše plitka, seme pada u površinski sloj zemljišta koji se brzo suši. Zbog nedostatka vlage nicanje je neravnomerno a i veliki deo izniklih biljaka ugine, jer koren ne uspeva da dopre do dubljih vlažnijih slojeva zemljišta. Zbog toga setva smeša zahteva veoma pažljivo pokrivanje semena na optimalnu dubinu za pojedine vrste smeša.

Posle setve vrši se obavezno valjanje, bez obzira na to koji je način setve primenjen, i to srednje zupčastim valjcima.

Nega veštačkih travnjaka

Zbog formiranja velike vegetativne mase višegodišnje vlataste trave i leguminoze imaju znatne potrebe za hranljivim elementima.

Prema podacima P. Romaševai M. Af anasjeve, travno-leguminozne smeše sadrže prosečno: N — 1,5 do 2%; K2O — 1,5 do 2% i P2O5 — 0,4 do 0,5% apsolutno suve materije. Otuda se za 100 mc sena sa veštačkog travnjaka iz zemljišta crpe azota 150 do 200 kg; kalijum 150 do 200 kg; i fosfora 30 do 50 kg. Navedene količine variraju u zavisnosti od ostalih uslova i od sastava travnjaka.

Naročito su velike potrebe za hranljivim elementima na veštačkim pašnjacima koji se iskorišćavaju u ranim fazama razvića travno-leguminozne smeše, kad se travni pokrivač odlukuje visokim sadržajem azota, fosfora, kalijuma i drugih hranljivih elemenata.

Potrebe za đubrivima u toku iskorišćavanja veštačkog travnjaka različite su, u zavisnosti od sastava travnog pokrivača. Ranije se smatralo da se pri većem učešću leguminoza u smeši potrebe u azotnim đubrivima smanjuju, te prihranjivanje azotnim đubrivima nije čak ni potrebno, jer leguminoze obezbeđuju potrebne količine za obrazovanje travne mase.

Međutim, danas se smatra da „glavni ključ” za postizanje visokih prinosa na veštačkim travnjacima predstavlja đubrenje azotnim đubrivima. Za dobijanje visokih prinosa travne mase neophodna je količina od oko 300 kg čistog N po 1 ha. Pošto rezerve pristupačnog N u zemljištu u oblastima umerene klimatske zone retko prelazi 50 kg po 1 ha, razlika neophodna za postizanje visokih prinosa mora se nadoknaditi.

Mnogobrojnim ogledima je utvrđeno da se uporedo sa povećavanjem doza N đubriva povećava i prinos travnjaka tako da je prinos skoro proporcionalan s primenjenim količinama N đubriva. Ovo se isto odnosi i na prinos azotnih materija u travnoj masi ko ja se povećava proporcionalno s povećanjem doza N po jedinici površine.

Veoma je značajno da đubrenje azotom može u velikom stepenu da poboljša hranljvu vrednost travne mase višegodišnjih vlatastih trava. Ovakav uticaj azota ima najveći značaj u krajevima u kojima su uslovi za uspevanje leguminoze nepovoljni ili manje povoljni te se travnjaci osnivaju setvom smeša višegodišnjih vlatastih trava ili jedne vrste trava. Podaci dobijeni u SAD (K. M. Barth, J. B. Waskho, L. F. Mariott i dr.) pokazuju da trave đubrene sa 100 do 150 kg N po 1 ha daju prosečno isto toliko suve materije sa jedinice površine kao leguminoze ili travno-leguminozne smeše. Proučavnje hranljive vrednosti mase prema podacima J. S h alupa i B. Poultona (SAD) pokazuje da se đubrenjem postiže ista pa i veća hranljiya vrednost nego kod lucerke, u svarljivim belančevinama i svarljivoj energiji.

Ranija ograničena upotreba azotnih đubriva za prihranjivanje veštačkih travnjaka povezana je s pojavom potiskivanja leguminoza iz sastava travnog pokrivača. Ustanovljeno je da azotna đubriva potenciraju u veiikoj meri razvoj višegodišnjih vlatastih trava koje prema leguminozama raspolažu preimućstvom u pogledu tempa usisavanja kalijuma iz zemljišta i đubriva.

Prema P. I. R o m a š e v u, nepovoljan uticaj N đubriva na sastav travnog pokrivača veštačkih travnjaka može da se otkloni obrazovanjem povoljnih uslova za razviće leguminoza putem pravilne ishrane kalijumom i fosforom. Đubrenjem dozama kalijuma i fosfora dovoljnim i za trave i za leguminoze obustavlja se ispadadanje leguminoza iz sastava travnog pokrivača. Za održavanje učešća leguminoza neophodno je takođe poboljšanje i održavanje povoljnih uslova vlažnosti zemljišta.

Nepovoljan uticaj đubrenja azotom, prema P. Romaševu, umanjuje se takođe setvom travno-leguminoznih smeša u redove, i to naizmeničnom setvom leguminoza i višegodišnjih vlatastih trava u zasebnim redovima. Ovakvim načinom setve stalnost leguminoza u travno-leguminoznim smešama znatno se povećava. Nepovoljno dejstvo azotnih đubriva na potiskivanje leguminoza umanjuje se i mešanjem azotnih đubriva sa istom količinom kreča.

Suprotno pojavi potiskivanja leguminoza u oblastima u kojima su uslovi za uspevanje vrsta iz ove porodice, a naročito vrsta sa dubokim korenovim sistemom kao što su lucerka i žuti zvezdan, povoljniji, dešava se potiskivanje i postepeno eliminisanje trava iz sastava travnog pokrivača. Azotna đubriva u takvim uslovima ublažuju ugnjetavanje i povećavaju učešće vrsta iz ove porodice.

U literaturi se nalaze mnogobrojni podaci o uticaju prihranjivanja na prinose veštačkih travnjaka. U ogledima Instituta za melioraciju Belorusije, na veštačkom pašnjaku unošenjem 120 kg CaO i 45 kg P2O5 povećan je prinos za 367% (izražen u senu). Ogledi M. S. Atanasijeve na teškim zemljištima pokazali su da odgovarajući način đubrenja znatno povećava produktivnost veštačkih travnjaka, ubrzava porast trava u toku vegetacionog perioda i pruža u izvesnoj meri mogućnost da se na veštačkim pašnjacima izbegne letnja depresija u prinosu. Sistematsko prihranjivanje preovlađivanjem elementa koji je u zemljištu u najvećoj meri deficitaran daje mogućnost da se na veštačkom travnjaku u toku čitavog perioda iskorišćavanja održava prinos na istoj visini i da se postignu visoki prinosi sena, često veći od 100 mc/ha. Pri tom se prinos povećava sve više s povećanjem elementa koji je u najvećem nedostatku u zemljištu.

Ako se prihranjivanje u toku iskorišćavanja veštačkih travnjaka ne vrši, njihov prinos se znatno snižava.

Sem prihranjivanja veštačkim đubrivima, primenjuje se i rasturanje stajnjaka u količini od 10.000 kg/ha svake treće godine za dugogodišnje travnjake. Rasturanjem stajnjaka trajanje veštačkog travnjaka može da se produži na 10 do 12 godina, uz stabilne prinose.

Način prihranjivanja i ostale mere nege iste su kao i na prirodnim travnjacima (vidi str. 219. i dalje).

Obezbeđenje prinosa na veštačkim travnjacima na duže vreme

Doskora je vladalo mišljenje da se visoki prinosi sa veštačkih travnjaka mogu obezbediti najviše u toku 3-—5 godina.

Mnogi autori i danas su protivnici podizanja veštačkih travnjaka, navodeći kao glavni razlog baš opadanje prinosa na veštačkim travnjacima 3—5 godina posle njihovog osnivanja.

S druge strane u poslednje vreme se javljaju stručnjaci koji tvrde da se visoki prinosi sa veštačkih travnjaka mogu da ostvare i duže vreme, pa čak i preko 20 godina iskorišćavanja. Do ovih rezultata su došli stručnjaci Estonije, Letonije i Litvanije. Smelov navodi da ima takvih podataka i u Nemačkoj, gde se veštački travnjaci koriste preko 50 godina sa prosečnim godišnjim prinosom više od 300 mc/ha zelene mase. Po njemu, osnovni uslov za dobijanje visokih prinosa sa veštačkih travnjaka jeste obezbeđenje optimalnih uslova za bokorenje iz godine u godinu. Ovo se postiže na prvom mestu obilnim đubrenjem i pravilnim iskorišćavanjem. Time se normalno razvija korenov sistem i obezbeđuju rezerve hranljivih materija za prezimljavanje čvora bokorenja i kratkih izdanaka obrazovanih u toku leta i jeseni. Nagomilane rezerve materije troše organi vlatastih trava koji prezimljavaju, u toku zime i narednog proleća za porast sve do početka asimilacije.

Sprečavanje starenja ledine

Pod starenjem ledine podrazumeva se brže nagomilavanje mrtvih organskih materija u zemljištu u odnosu na njihovu mineralizaciju od strane aerobnih mikroorganizama. Posledice ovoga su nepovoljni uslovi za razvoj trava i drugih vrsta (leguminoza i dr.), naročito stvaranjem anaerobnih uslova u zemljištu. Zbog toga vrlo brzo iz smeša ili travnog pokrivača ispadaju kvalitetne vrste, a njih zamenjuju manje kvalitetne i niskoproduktivne biljke.

Po starom učenju, ovaj proces je neminovan kako na prirodnim tako i na veštačkim travnjacima. Zbog toga je V: R. ViIjams preporučivao povremeno preoravanje travnjaka radi stvaranja aerobnih uslova kroz gajenje jednogodišnjih kultura i ponovno sejanje travno-leguminoznih smeša.

Naizmeničnim iskorišćavanjem travnjaka za ispašu i kosidbu sprečava se nagomilavanje organskih materija u zemljištu, jer se intenzivnim ispasivanjem smanjuje razvoj korenovog sistema. Površinsko đubrenje stainjakom i krečom gde ima uslova, naročito na kiselim zemliištima, aktivira se rad aerobnih mikroorganizama, prvenstveno bakterija. Primena mineralnih đubriva takođe vrlo povoljno utiče na rad zemljišnih mikroorganizama. Đubrenje mineralnim đubrivama se mora obavezno primenjivati, bez obzira na primenu stajnjaka.

Periodično samopodsejavane je važna mera za sprečavanje starenja ledina. Time se obezbeđuje pojava novih, vitalnih izdanaka, koji će produžiti intenzivno bokorenje.

Smeše jednogodišnjih krmnih biljaka

Načini gajenja jednogodišnjih krmnih biljaka

Po načinu kako se gaje krmne biljke na oranicama ili bolje rečeno po tome koliko zauzimaju jednu površinu — mogu se podeliti na: krmne biljke kao glavni usev i krmne biljke koje se gaje kao međuusev.

Kada se u toku jedne sezone na jednoj površini gaji samo jedan usev, onda njega nazivamo glavnim usevom. Ovakav način proizvodnje stočne hrane treba izbegavati koliko god je moguće, jer poskupljuje proizvodnju stočne hrane i komplikuje ishranu stoke.

Međuusevi su čisti usevi ili smeše više useva koji se gaje između dva glavna useva u vremenskom periodu između žetve predhodnog useva i setve narednog, da zemljište ne bi ostalo neiskorišćeno. Time se postiže da se u dve godine na istoj površini gaje tri kulture u uslovima suvog ratarenja, ođnosno i do pet uz primenu navodnjavanja.

Prema periodu vegetacije, razlikuju se ozimi, naknadni (sekundarni) i postrni međuusevi. Ozimi se seju u jesen a koriste u toku narednog proleća. Naknadni se seju posle ozimih međuuseva i koriste u istoj godini. Postrni se seju posle strnih žita u prvom redu posle raznih ozimih žita i koriste se do početka zime.

Značaj međuuseva je u tome što oni daju velike količine vrlo dobre pa čak i ođlične, stočne hrane, a da ta proizvodnja ne ide na štetu drugih useva.

Međuusevi daju stočnu hranu u kritičnim. periodima za ishranu stoke: a — u rano proleće (ozimi međuusevi: repice, raž, ozimi stočni grašak, ozime grahorice, persijska i inkarnatska detelina); b — u toku leta, kada vegetacija na oranicama i travnjacima zataji od suše (glavni usevi i naknađni međuusevi: jara grahorica, aleksandrijska đetelina, šećerna repa, sudanska trava, kukuruz, suncokret) i u — kasnoj jeseni i početkom zime (naknadni i postrni međuusevi: stočni kelj, kupus, suncokret, ugarnjača itd.).

Prednost gajenja jednogodišnjih krmnih biljaka u smešama

Jedan od važnih faktora koji utiču na visinu prinosa zelene mase i hranljivih materija u njoj jeste gajenje jednogodišnjih useva u smešama. Pored takozvanih „obaveznih” smeša, maljava grahorica ili ozimi grašak + raž, obična grahorica + ovas itd, gde su ozima raž ili ovas potporni usevi, u poslednje vreme se sve više gaje u smešama i oni usevi koji se inače mogu sejati i sami.

Smeše mogu biti proste — sastavljene od 2 komponente, obična grahorica + ovas ili kukuruz + soja i složene, kao što je landsberska smeša sastavljena od maljave grahorice, inkarnatske deteline i italijanskog ljulja. Istraživanja izvršena u poslednje vreme pokazuju da u različitim uslovima složene smeše daju sigurnije prinose od prostih, a da dobro zasejane smeše daju u odnosu na čiste useve skoro uvek veće i sigurnije prinose.

Polazeći od napred izloženih činjenica, mnogi stručnjaci su u poslednje vreme posvetili veliku pažnju ispitivanju raznih mogućnosti za dobijanje maksimalnih prinosa po jedinici površine sa raznim smešama. Dobijeni rezultati. su pokazali da smeše imaju višestruku prednosti nad čistim usevima. Neke od tih prednosti izneće se i ovde.

Poboljšanje kvaliteta

Skoro svi jednogodišnji neleguminozni usevi sadrže znatno manje proteina od leguminoza. Kod nekih od njih (ozima raž i suncokret) odnos između energetskog dela i proteina je tako nepovoljan da za normalnu ishranu stoke treba dodavati hraniva koja sadrže dosta proteina. Ovo dodavanje se može izbeći gajenjem ovih useva u smeši sa leguminozama.

Istraživanja vršena u ovom pravcu su pokazala da sadržaj proteina u leguminozama kada se gaje u smeši ne opada, dok se njihov postotak u drugoj komponenti povećava. Primera za ovu konstataciju ima bezbroj. Ovde će se navesti nekoliko najvažnijih. U ogledu sa smešama ovsa i lupine pokazalo je da je ovas van smeše u vazdušno suvoj masi imao 8,72% proteina a u smeši — 11,12%. Ista situacija je bila i sa vestervoldskim ljuljom. U suvoj masi čistog useva bilo je 9,1% proteina prema 11,93 do 15,0% u raznim smešama. Slični rezultati su dobijeni sa sudanskom travom, sirkom, suncokretom i drugim usevima kada su gajeni u smešama sa jednogodišnjim leguminozama. Jedan kilogram smeše suncokreta i grahorice ima i do 40% proteina više nego sam suncokret.

Ista i slična ispitivanja su pokazala da se u ovakvim slučajevima sa jedinice površine dobije znatno više proteina, u čemu u većini slučajeva oskudevaju mnoga kabasta hraniva. Pored toga, u ovakvim smešama ima skoro uvek više fosfor – kalcijuma.

Dalja ispitivanja vršena sa smešama pokazala su da je svarljivost proteina u toliko veća ukoliko je njihova procentualna zastupljenost veća. Ovaj je zapažen kako kod jednogodišnjih tako i kod višegodišnjih useva. Povećanje sadržaja proteina može se postići i sa povećanim dozama azotnih đubriva. Utvrđeno je takođe da je svarljivost proteina u smeši veća nego kada se komponente gaje odvojeno.

Povećanje prinosa

Mnoge jednogodišnje krmne biljke imaju sposobnost da regenerišu posle kosidbe ili ispaše. Brzina regeneracije, kao i broj otkosa ili ciklusa napasivanja koji se mogu dobiti od jednog useva, jeste biološka osobina određene vrste i sorte, ali ta umnogome zavisi i od primenjenih agrotehničkih mera i klimatskih uslova. Kod svih onih useva koji mogu da daju otavu treba tu njihovu biološku sposobnost iskoristiti do maksimuma. Time će se postići visoki prinosi i bez suvišnih obrada zemljišta i setve, što uvek poskupljuje proizvodnju stočne hrane.

Razni jednogodišnji krmni usevi imaju različitu moć regeneracije. Pravilnim izborom komponenata za smešu — mogu se potpuno iskoristiti sve mogućnosti svake od njih, čime se osigurava dobijanje maksimalnih prinosa po jedinici površine.

Jedna od vrlo interesatnih kombinacija jeste smeša obične grahorice, ovsa i vestervoldskog ljulja.

Istraživanja sa ovom smešim vršio je u Sovjetskom Savezu A. S. Mitrofanov. Ovaj autor je ispitivao mogućnost dobijanja

visokih prinosa obične grahorice i komponenata koje se gaje sa njom. Sa običnom smešom grahorice i ovsa postigao je prinos od 311,7 mc zelene mase po hektaru. U daljim svojim radovima zasejao je smešu od 150 kg/ha obične grahorice i 80 kg/ha ovsa. Odmah posle setve smeše, omaške je zasejano još 30 kg/ha semena vestervoldskog ljulja. Vestervoldski ljulj je zadrljan lakom drljačom, pa je posle toga cela površina povaljana glatkim valjkom. Radi dobijanja što potpunijih rezultata ogled je košen u različito vreme uz različito đubrenje. Svaka kombinacija je bila podeljena na dva dela. Jedan deo je bio đubren samo pre setve, a drugi je dobio 30 kg/ha azota iz amonijačne šalitre, i to posle prva dva otkosa. Rezultati ovog ogleda prikazani su u narednoj tabeli.

Prinos zelene mase smeše grahorica + ovas + vestervoldski ljulj (u mc/ha)

Vreme kosidbe smeše i rasturanja azotnih đubriva Prvi otkos
Početak cvetanja grahorice 248,7
Posle svakog otkosa rasturan azot 248,7
Cvetanje grahorice 274,1
Posle svakog otkosa rasturan azot 274,1
Pojava prvih mahuna 286,4
Posle svakog otkosa rasturan azot 286,4
Vreme kosidbe smeše i rasturanja azotnih đubriva Drugi otkos
Početak cvetanja grahorice 86,0
Posle svakog otkosa rasturan azot 209,2
Cvetanje grahorice 76,5
Posle svakog otkosa rasturan azot 168,9
Pojava prvih mahuna 25,1
Posle svakog otkosa rasturan azot 40,7
Vreme kosidbe smeše i rasturanja azotnih đubriva Treći otkos
Početak cvetanja grahorice 32,5
Posle svakog otkosa rasturan azot 119,3
Cvetanje grahorice 24,7
Posle svakog otkosa rasturan azot 114,5
Pojava prvih mahuna 19,3
Posle svakog otkosa rasturan azot 93,7
Vreme kosidbe smeše i rasturanja azotnih đubriva Ukupno
Početak cvetanja grahorice 367,2
Posle svakog otkosa rasturan azot 577,2
Cvetanje grahorice 375,3
Posle svakog otkosa rasturan azot 577,1
Pojava prvih mahuna 330,8
Posle svakog otkosa rasturan azot 420,8
Vreme kosidbe smeše i rasturanja azotnih đubriva U %
Početak cvetanja grahorice 100,0
Posle svakog otkosa rasturan azot 157,8
Cvetanje grahorice 100,0
Posle svakog otkosa rasturan azot 148,4
Pojava prvih mahuna 100,0
Posle svakog otkosa rasturan azot 127,0

Dok je prosta smeša grahorice i ovsa dala prosečno za 2 godine 7,38 mc/ha proteina, dotle su varijante đubrene azotom dale: kod kosidbe u početku cvetanja — 11,08 mc/ha, kod kosidbe u punom cvetu 11,83 mc/ha i kod kosidbe sa pojavom prvih mahuna 10,88 mc/ha proteina.

U prvom otkosu dominirali su grahorica i ovas a u grupa dva vestervoldski Ijulj. Prema tome, koristeći sposobnost vestervoldskog ljulja da daje otavu, povećan je prinos zelene mase, kada je kosidba obavljena do punog cvetanja, i za preko 50%, i dobijeno je u svim slučajevima preko 50% proteina više nego sa prostom smešom (grahorica i ovas).

Interesantno je ovde napomenuti da je vestervolđski ljulj đubren azotom sadržano u suvoj materiji u drugom otkosu 12,87% a u trećem 21,81% prema 8,75 odnosno 14,37% na neđubrenim površinama.

Sirak, sudanska trava i afrikansko proso seju se često u smešama sa sojom, vignom, sastricom ili nekom drugom jednogodišnjom leguminozom. U prvom otkosu smeši je određeni procenat leguminoza, koje svojim prisustvom povećavaju sadržaj proteina u jednogodišnjim travama. U drugom otkosu u većini slučajeva nema leguminoza. Pravilnim izborom smeša mogu se povećati. prinosi zelene mase i hranljivih materija i preko 40%.

Utvrđeno je, takođe, da jednogodišnje trave brže regenerišu kada se seju u smeši sa leguminozama. Za dobijanje većih prinosa u drugom otkosu — moraju se posle kosidbe prvog rasturiti azotna đubriva.

Dobru moć regeneracije imaju sve jednogodišnje deteline, maljava grahorica i kao što je izneto — vestervoldski ljulj. Ozime leguminoze sejane u smeši sa italijanskim ljuljom mogu u narednoj godini da daju 2—4 otkosa. Persijskoj, inkarnatskoj i palermskoj detelini dodaje se izvestan procenat italijanskog ljulja. U celoj Evropi poznata je landsberška smeša, sastavljana od maljave grahorice, inkarnatske deteline i italijanskog ljulja. Soštarić — Pis a č i ć preporučuju za uslove Hrvatske sledeće norme semena za landsberšku smešu: inkarnatske deteline 20 kg/ha, maljave grahorice 35 kg/ha i italijanskog ljulja 15 kg/ha. U našim uslovima (uz navodnjavanje) i u inostranstvu sa ovom smešom dobijen je jedan otkos u jesen i dva u narednoj godini.

Sastavljanje smeša od komponenata od kojih neke ili sve brzo regenerišu, dajući pri tom visoke prinose, treba naročito koristiti u uslovima navodnjavanja ili u krajevima gde ima dosta vlage. Na taj način se navodnjavanjem i prihranjivanjem sa azotom mogu ostvariti rekordni prinosi u relativno kratkom vremenu. Istaknuto je već da se sa pojedinim ozimim i naknadnim međuusevima ili njihovih smešama mogu ostvariti prinosi i 600—700 mc/ha zelene mase.

Stabilni prinosi

Jedna od veoma važnih osobina smeša jednogodišnjih krmnih kultura jeste mogućnost pravljenja takvih kombinacija, koje osiguravaju stabilne prinose u različitim klimatskim uslovima.

U Nemačkoj se pridaje veliki značaj maljavoj grahorici u landsberškoj smeši. Ona bolje izdržava niske temperature od inkarnatske deteline. Svojim prisustvom na parceli ona donekle štiti od. mrazeva inkarnatsku detelinu, a ukoliko i dođe do njenog izmrzavanja maljava grahorica ostaje da donekle ublaži posledicu mrazeva. Slična situacija je sa smešom uljane repice i ozime raži. U ovoj smeši ozima raž ima istu ulogu kao i maljava grahorica u landsberškoj smeši.

Sirak, sudanska trava i suncokret su otporni na sušu i njihovo učešće u smešama osigurava visoke prinose i u sušnim godinama.

Smešama se osiguravaju stabilni prinosi i u slučaju napada bolesti i štetočina na pojedine komponente. U ovakvim slučajevima stabilnije prinose daju složene smeše. Ukoliko bolest ili štetočina napadne jednu od komponenti, ostale će dati određen prinos koji će biti u svakom slučaju veći nego da je sejana samo napadnuta komponenta.

Korišćenje zelene mase u različito vreme

Setvom krajem leta smeše od 100 kg ozime raži, 30 kg jarog ovsa, 30 kg jare grahorice (ili 50 kg stočnog graška) i 50 kg maljave grahorice dobija se do zime visok prinos zelene mase. U toj masi najvećim delom su zastupljeni ovas i jara grahorica, dok će ozima raž sa maljavom grahoricom dati odgovarajući prinos u narednoj godini. Smeša suncokreta, grahorice i ovsa (ZZ „Prvi maj” — Paraćin)

Agrotehnički značaj smeša

Uz primenu odgovarajućih mera, sa smešama jednogodišnjih krmnih biljaka može se, pored visokih prinosa, umnogome da utiče na fizičke i hemijske osobine zemljišta na kome se te smeše gaje. Smeše jednogodišnjih useva, uz pravilno đubrenje, ostavljaju u zemljištu više organske materije nego što se razloži za njihove potrebe. Stajnjak dobijen od. stoke koja se hrani masom proizvedenom na određenoj površini vraća se najvećim delom baš na te površine. Sve ovo poboljšava fizičke i hemijske osobine zemljišta a time i njegovu plodnost. U ovom pogledu najveći značaj imaju smeše leguminoza i trava.

Najveći deo smeša se seje uskoredo, a raste vrlo brzo, te onemogućava razvoj korova. Gusti usevi, takođe, sprečavaju neoovoljno dejstvo kiše i zalivanja na zemljište. Kod smeša koje se okopavaju to se postiže prašenjem i okopavanjem.

Osnovni princip sastavljanja smeša

Zakonitosti i teoretske osnove setve i iskorišćavanja smeša jednogodišnjih krmnih biljaka naročito su opširno obradili E l s u k o v i Tjutjunikov (1959). Kako oni navode, još je Darvin, razmatrajući problematiku konkurentske borbe kod setve smeša, ukazivao na to da se na određenoj površini može smestiti utoliko više individua ukoliko su one međusobno manje srodne. Ogledima je utvrđeno da konkurentska borba unutar iste vrste dovodi znatno pre do smanjenja prinosa nego što je to bio slučaj kod 2 različite vrste. To bi praktično značilo: dok se maksimalan prinos mase sa jedinice površine može postići sa x individua vrste A, x + 1 biljka vrste A dovodi do sniženja prinosa mase, a x biljaka vrste A + y biljaka vrste B može dovesti do povećanja prinosa mase.

Prinos zelene mase zavisi od težinskog odnosa komponenata i po pravilu je u toliko veći ukoliko veći deo otpada na komponentu koja daje veći prinos. U većini slučajeva je to trava ili neka druga visoka vrsta (suncokret napr.), ali može biti i leguminoza. Na primer:

Smeša Odnos komponenti po broju zrna (u milionima na ha)
Sudanska trava + 1,0 : 2,5
obična grahorica 2,0 : 1,2
4,0 :0,5
Suncokret + obična grahorica 0,2 :2,5
0,5 : 1,2
1,0 :0,5
Vestervoldski ljulj + 1,7: 2,5
obična grahorica 3,5 : 1,2
7,0 : 1,5
Smeša Prinos zelene mase u %
Sudanska trava + 100,0
obična grahorica 155,3
246,8
Suncokret + obična grahorica 100,0
150,0
180,0
Vestervoldski ljulj + 100,0
obična grahorica 88,4
69,7

To pokazuje da je u navedenim primerima jara grahorica u smeši sa sudanskom travom i suncokretom komponenta sa manjim prinosom, a u slučaju sa vestervoldskim ljuljom komponenta sa većim prinosom zelene mase.

Po pravilu zastupljenija komponenta u smeši treba da bude ona koja daje veći prinos mase. Ako je komponenta koja daje veći prinos hranljivih sastojaka (hranljivih jedinica i proteina) slabija po prinosu mase, smanjenje ukupnog prinosa mase može ići sve dotle dokle god ne uzrokuje i smanjenje prinosa hranljivih sastojaka.

Način setve ima prema pomenutim autorima znatan uticaj na prinos mase. Sto su biljke ravnomernije raspoređene po setvenoj površini, to je po pravilu veći prinos mase. To pokazuje ovaj primer:

Smeša Setva u redove (razmak u cm)
Sudanska trava 5 + 15
obična grahorica 45
Smeša Odnos komponenti po broju biljaka na m2
Sudanska trava 250 : 250 + 250 : 250
obična grahorica 250 : 250
Smeša Prinos zelene mase u kg/m2
Sudanska trava 6,5 + 4,8
obična grahorica 4,5

Setva komponenata pomešanih u istim redovima obično ima veći prinos mase od setve pojedinih komponenti u naizmenične redove. Na primer:

Smeša i odnos komponenti po količini biljaka na 1 m2
Sudanska trava 375 :125
+ obična 250 :250
grahorica 125 : 375
Prinos zelene mase u kg/m2 kod setve u redove na 15 cm
Smeša
Setva obe komponente u iste redove
Sudanska trava 6,08
+ obična 4,76
grahorica 4,16
Prinos zelene mase u kg/m2 kod setve u redove na 15 cm
Smeša
Naizmenična setva
Sudanska trava 4,37
+ obična 3,48
grahorica 2,98

U prilog setve obe komponente u iste redove govori i to da je u većini slučajeva takva setvu lakše izvesti, kao i da kod žetve ima manje komplikacija. Međutim, da bi se moglo čvrsto ostati na ovim stavovima, treba izvršiti još proveravanja raznih načina setve kukuruza i sirka u raznim smešama, naročito u glavnoj i naknadnoj setvi. Ovo se prvenstveno odnosi na smeše sa jednogodišnjim leguminozama, jer mali broj vrsta iz ove grupe biljaka može da dostigne visinu kukuruza i sirka. Pored toga ovo pitanje nameće različita krupnoća semena pa prema tome i dubina setve.

Primeri smeša jednogodišnjih krmnih biljaka

U svetu i u nas ispitano je i provereno niz smeša jednogodišnjih useva za stočnu hranu. Svaka od tih smeša u određenim uslovima daje visoke prinose kako zelene mase tako i hranljivih jedinica i proteina.

Smeša suncokreta

Jedna od najuspelijih smeša suncokreta jeste njegova setva sa običnom grahoricom.

Razni autori su postigli maksimalne prinose u određenim ekološkim uslovima sa različitim odnosom semena suncokreta i grahorice. Obično se norma semena suncokreta kretala između 20 i 30 kilograma po hektaru. Međutim, količina semena grahorice je u različitim uslovima bila vrlo različita, počevši od 60 kg pa do 120 kg’ po hektaru. Pa ipak, u poslednje vreme se sve više preporučuje 120 kg semena grahorice za jedan hektar u smeši sa suncokretom.

Postizanje punog uspeha zavisi mnogo i od vremena setve. U slučaju da se setva obavi jednovremeno, postoji opasnost da grahorica omete suncokret u porastu. Stoga je mnogo bolje da se prvo poseje suncokret na rastojanju između redova od 40 cm. Čim suncokret nikne (2—3 nedelje posle njegove setve) upravo na pravac njegovih redova seje se grahorica. Time se postiže ravnomeran porast obe komponente u smeši.

Ukoliko se uspe da odnos izniklih biljaka bude 3:1 u korist grahorice ) dobiće se homogena smeša koja će dati visoke prinose zelene mase, i preko 6 vagona po hektaru, u kojoj će biti i do 40% više proteina u odnosu na isti prinos čistog suncokreta.

Na peskovitim zemljištima suncokret se može sejati u smeši sa graškom, sa normom semena 20 kg/ha suncokreta i 120 do 150 kg/ha graška. Smeša suncokreta i graška daje veće prinose u postrnoj setvi.

Suncokret se može sejati i u složenim smešama. Jedna od njih je: 11 kg suncokreta, 80 kg grahorice, 30 kg lupine i 80 kg ovsa na hektar.

U naknadnoj i postrnoj setvi, naročito u uslovima navodnjavanja, suncokret može da se seje u smeši sa sojom i vignom. J. Ćiž e k je ispitao sledeće smeše: suncokret 20 kg/ha, soja 40 kg/ha, a u drugoj kombinaciji (umesto soje) vigna 30 kg/ha. Smeša sa sojom dala je u postrnoj setvi (bez navodnjavanja) 226,7 mc/ha zelene mase a smeša sa vignom 200,5 mc/ha.

Za slana zemljišta dobra je smeša suncokreta i kokoca. U ovom slučaju upotrebljava se 25—30 kg suncokreta i 15 do 25 kg kokoca po hektaru.

Smeše lupina

Lupine se mogu sejati u smeši sa mnogim jednogodišnjim usevima, najčešće sa strnim žitima, ali se mogu dobiti visoki prinosi i sa drugim usevima.

Jedna od uspelih jeste smeša lupine i ovsa. U ovom slučaju obično se uzima žuta lupina. Ovas sejan u smeši sa lupinom bolje koristi fosfor na kiselim zemljištima nego kad se seje sam. Pod dejstvom lupine u ovsu se povećava sadržaj proteina i do 50%.

Postizanje visokih prinosa omogućava se pravilnim odnosom semena. Veći prinosi se dobijaju kada u smeši ima više biljaka lupine.

Ostala strna žita nisu podesna za smešu sa lupinama. Ječam, jer brže raste, a pšenica zbog njenih velikih zahteva prema zemljištu.

Lupine se mogu sejati i u drugom kombinacijama. Tako se one u proleće usejavaju u ozimu raž. Nešto višom kosidbom (8—10 cm) pokosi se raž u određeno vreme za zeleno, posle čega se lupine slobodno razvijaju. Druga varijanta smeše lupina i raži jeste postrna setva lupina, s tim da se nešto kasnije u njih useje raž. Do jeseni lupine narastu 70—80c i iskoriste se sa nešto zelene mase raži, koja se posle žetve lupina normalno razvija, a koristi se za zelenu hranu naredne godine.

Još dve kombinacije smeše lupina: 1) lupina 100—120 kg/ha i suncokret 5—7 kg/ha i 2) lupina 60—80 kg/ha, obična grahorica 40—50 kg/ha (ili grašak 60—70 kg/ha) i ovas 80—100 kg/ha.

Skoro u svim navedenim kombinacijama mogu se ostvariti prinosi od preko 4 vagona zelene mase po hektaru, koja se može dati stoci u zelenom stanju ili silirati bez opasnosti od kvara. Manji prinosi lupina (do 200 mc/ha zelene mase) dobijaju se kada se ove usejavaju u raž ili seju postrno.

Smeše jednogodišnjih detelina

Jedna od ovih — landsberška smeša poznata je širom sveta. Prema klimatskim prilikama i nameni, norma semena pojedinih komponenti je: 30—50 kg maljave grahorice, 10—20 kg inkamatske deteline i 10—20 kg po hektaru italijanskog ljulja. U krajevima gde su zime surovije više se koristi maljava grahorica a manje inkarnatska detelina. Za proizvodnju sena povećava se norma semena italijanskog ljulja.

Inkarnatska detelina može se sejati i u drugim smešama. Na primer: 20—25 kg/ha inkarnatske deteline i 80—100 kg/ha ozime raži; ili 25—30 kg inkarnatske deteline i 15—20 kg italijanskog Ijulja.

Persijska i palermska detelina seju se u sličnim smešama kao i inkarnatska detelina.

Setva smeša ozimih jednogođišnjih leguminoza sa raži obavlja se kada se planira samo jedan otkos, a sa italijanskim ljuljom kada se planira dobijanje dva ili tri odkosa u narednoj godini.

Jedna od najčešćih smeša aleksandrijske deteline jeste: 20 kg/ha semena aleksanđrijske deteline i 12 kg/ha semena vestervoldskog ljulja. Obe komponente ove smeše imaju približno isti ritam razvoja, što omogućava da se sa ovom smešom dobije više ujednačenih otkosa.

Smeše sudanske trave

Dobrim izborom komponenti mogu se sa smešama u kojima dominira sudanska trava ostvariti prinosi od preko 6 vagona zelene mase po hektaru, koji su po kvalitetu bolji od čistoguseva sudanske trave. Visoki prinosi se postižu sa smešama sudanske trave i raznim jednogodišnjim leguminozama. Mnogobrojna istraživanja su pokazala da sudanska trava gajena u smeši sa jednogodišnjim leguminoza ima više proteina no njen čist usev. Pored toga, svarljivost svih hranljivih sastojaka je veća.

Jedna od najpoznatijih jeste smeša sudanske trave i soje. Ova smeša je veoma raširena u SSSR-u, SAD, Švajcarskoj, Italiji i drugim zemljama. Kao što je već istaknuto, najveći prinosi se dobijaju kada se obe komponente u smeši seju u iste redove. Setvom na ovaj način smanjuje se i procenat korova u smeši.

U uslovima gde ima dosta vlage ili se može primeniti navodnjavanje, smeša sudanske trave i soje seje se uskoredo. U tom slučaju upotrebljava se 12—20 kg semena sudanske trave i 50—70 kg soje po hektaru.

Za suve rejone bolja je širokoreda setva sa rastojanjem između redova 30—60 sm, a sa normom semena 12 kg/ha sudanske trave i 30 kg/ha soje.

Za smeše sa sudanskom travom najbolje odgovaraju one sorte soje koje imaju visoka stabla, kao što su lincoln i hawkeye.

Smeše soje i sudanske trave mogu da se koriste za pašu, zelenu hranu, seno i silažu.

Sudanska trava seje se još u smeši sa običnom grahoricom, vignom i lupinama.

U SAD, pored smeše sa sojom i vignom, seju se i složene smeše. Jedna od njih je sastavljena od sudanske trave, sirka, soje i vigne. Po američkim normama odnos biljaka sudanske trave i leguminoze treba da bude 5 : 1. Stoga preporučuju 10—12 kg semena suđanske trave i 45—60 kg semena jednogodišnjih leguminoza.

U Švajcarskoj seje se smeša od 30 kg sudanske trave i 25 kg semena aleksandrijske deteline po jednom hektaru.

Smeša sirka

Smeše sirka i jednogodišnjih leguminoza su veoma raširene u Italiji, Sovjetskom Savezu i SAD. Prema itaiijanskim podacima, kod njih su postignuti prinosi od 15 vagona zelene mase od smeše hibridnog sirka i vigne.

U SAD i SSSR-u jedna od najčešćih komponenti sirku jeste soja. Obično se upotrebljava 12—15 kg/ha sirka i 40—• 50 kg/ha semena soje. I u ovom slučaju seju se visoke sorte soje lincoln i hawkeye. U SAD se seje smeša od 30 kg/ha sirka i 65 kg/ha vigne. U ovom slučaju setva se obavlja uskoređo.

Č i ž e k je u ogledima dobio sa naknadnom setvom smeše sirka i soje 420,5 mc zelene mase, a sa smešom sirka i vigne 462,4 mc zelene mase po hektaru. U postrnoj setvi veći prinos je dala smeša sirka i vigne — 106,3 mc/ha zelene mase.

Na sličnim principima zasnivaju se smeše afrikanskog prosa sa sojom ili vignom.

Smeše kukuruza

Smeše kukuruza su najčešće ispitivane u našim uslovima. Ispitivanja su išla u dva pravca. Prvo, izučavane su razne varijante združene setve kukuruza, sa sojom najčešće. Broj redova pojedinih komponenti bio je vrlo različit. Većinom su sejana 4 reda kukuruza i 2 reda soje ili je odnos redova bio 2 : 1. Ređe je sejan red kukuruza i red soje. Radi lakše setve na većim površinama, posle dva prolaza sejalice sa kukuruzom išla je jedna sejalica sa sojom. Ovakvim kombinacijama ostvareni su prinosi do 500 mc/ha zelene mase (PK „Beograd”).

Setvom kukuruza i sirka (30 + 10 kg/ha) u istom redu Cižek je ostvario visoki prinos zelene mase po hektaru — 591,6 mc, i to u naknadnoj setvi. Na isti način seje se kukuruz u smeši sa sojom, vignom, lupinom ili nekom drugom jednogodišnjom leguminozom. U Svajcarskoj su dobijeni bolji rezultati sa smešom kukuruza i boba sejanog mesto soje. Zbog različite krupnoće semena setva je obavljena u naizmenične redove. Na hektaru je bilo 60.000 biljaka kukuruza i 120.000 do 150.000 biljaka boba. Sa ovom smešom dobijano je i preko 6 vagona zelene mase po hektaru.

Za naknadnu ili postrnu setvu koristi smeša od 15 kg kukuruza, 8 kg suncokreta i 15 kg soje po hektaru. Kod ove smeše ne sme se povećati norma semena suncokreta, jer bi mogao lako da uguši ostale komponente u smeši.

U Čehoslovačkoj seju smešu kukuruza i stočnog kelja a u SSSR smešu kukuruza i krmnog sleza i smešu sastavljenu od kukuruza i sudanske trave.

Ostale varijante smeša

U napred iznetim smešama navedeni su najvažniji načini setve jednogodišnjih krmnih kultura. Međutim, u različitim zemljama broj smeša je vrlo veliki. Ovde će se izneti neke od njih koje bi se mogle koristiti i u našim uslovima.

Sirak + sastrica Pšenica + grašak
ili + soja ili + grahorica
Sirak + pšenica + seradela
Sirak + granorica
Sirak + lupina
Sirak + konjski bob
Sudanska trava + sastrica Ovas + sastrica
ili + konjski bob ili + soja
Sudanska trava + grašak ovas + konjski bob
Sudanska trava + persijska detelina ovas + seradela
Sudanska trava + ovas + sastrica
Muhar ili italijansko proso + sastrica Vestervoldski ljulj + grahorica
ili + soja ili + sastrica
Muhar ili italijansko proso + grahorica Vestervoldski ljulj + ovas + grahorica
Muhar ili italijansko proso + lupina Vestervoldski ljulj + grahorica+sudanska trava
Muhar ili italijansko proso + konjski bob Vestervoldski ljulj + grahorica + pajza
Muhar ili italijansko proso + grašak Vestervoldski ljulj + sastrica + sudanska trava
Muhar ili italijansko proso Vestervoldski ljulj + ovas + seradela
Muhar ili italijansko proso Vestervoldski ljulj + seradela
Afrikansko proso + soja + sastrica
Proso ili
Osima raž + panonska grahorica proso
ili + uljana repica proso
Afrikansko proso + soja + sastrica + kokotac
Proso ili
Proso + sudanska trava
Osima raž + panonska grahorica + muhar
ili + uljana repica + grahorica
Proso + grašak

Većina smeša jednogodišnjih krmnih kultura je nova stvar za naše uslove, te ih treba proveriti pre nego što se da proporuka za gajenje na većim površinama. Ovo proveravanje treba da izvrše stručne službe poljoprivrednih dobara ili zemljoradničkih zadruga uz saradnju poljoprivrednih stanica.

Proizvodnja stočne hrane na prirodnim travnjacima

Značaj i stanje prirodnih travnjaka

Prirodni travnjaci u našoj zemlji predstavljaju glavnu bazu za proizvodnju kabaste stočne hrane.

U nizijskom delu države prirodni pašnjaci zauzimaju male površine i stoga nemaju veću ulogu u ishrani stoke. Međutim, u bregovitom i planinskom delu površine prirodnih travnjaka predstavljaju glavnu krmnu bazu.

Rasprostranjenost prirodnih livada i pašnjaka SFRJ u 1955. god.

Rejon
Površina u ha livada
Nizijski 174.930
Bregoviti 812.730
Planinski 672.800
Kraški 141.580
Suptropski 30.340
Ukupno: 1,832.380
Rejon
Površina u ha pašnjaka
Nizijski 326.770
Bregoviti 741.800
Planinski 1,693.130
Kraški 1,372.160
Suptropski 507.780
Ukupno: 4,711.165

U nizijskom delu zemlje prirodni pašnjaci su rasprostranjeni uglavnom na plavljenim položajima i zemljištima s visokim nivoom vode, na kojima ni obrada ni iskorišćavanje zemljišta za gajenje ratarskih kultura nisu mogućni. Zbog preterane vlažnosti zemljišta na kojima su rasprostranjeni najveći deo prirodnih travnjaka u nizijskom delu odlikuje se lošim sastavom travnog pokrivača. Produktivnost livada u nizijskom rejonu (prosečno za 20 godina iznosi 15,4 mc/ha sena.

U bregovitom i planinskom delu zastupljene su različite biljne zajednice u zavisnosti od uslova staništa, načina iskorišćavanja i drugih faktora. Stoga pojedine travne površine imaju različitu poljoprivrednu vrednost. Ipak je mogućno, na osnovu sprovedenih ispitivanja, dati sledeću opštu ocenu ovih prirodnih travnjaka kod nas:

Većina travnjaka su u velikoj meri degradirani i predstavljaju veoma iscrpljene površine.
Veliki deo travnjaka zahvaćen je intenzivnim procesima erozije, naročito na krasu, kao što su pašnjaci na Hercegovačkom kršu, na Pešterskoj visoravni i planini Giljevi, Dinarskim planinama itd. Jako krševiti travnjaci su zastupljeni i na silikatnim podlogama serpentinama, kao npr. na Zlatiboru itd.
U travnom pokrivaču preovlađuju niske, slabo prinosne vrste srednjeg ili lošeg kvaliteta, uz prosečno veoma malo učešće vrsta iz porodice leguminoza. U najvećoj meri su zastupljene vrste iz ostalih porodica, koje na primer na zlatiborskim pašnjacima čine 62% ukupne zelene mase po 1 ha dok na travnjacima u Sjeničkom polju na ove vrste otpada 32,5% (S. Ocokoljić i D. Colić).
Produktivnost travnjaka je vrlo niska i u bregovitom delu Srbije iznosi na pašnjacima 5,2 mc/ha, a na livadama 14,4 mc/ha (takođe prema dvadesetogodišnjem proseku prinosa).
Sve travne površine neracionalno se i preterano koriste. Pašnjaci su preopterećeni stokom, a prirodne livade, pored kosidbe, koriste se za ispašu u proleće posle kosidbe.

Stanje prirodnih livada povoljnije je nego pašnjaka, jer su prirodne livade rasprostranjene na blažim nagibima i dubljim zemljištima dok pašnjaci zauzimaju plića i siromašnija zemljišta, na strmijim padinama brdovitih i planinskih predela.

Degradacija travnjaka je najdalje otišla na pašnjacima zajednica tipa Nardetum strictae — tvrdače. Ovaj tip pašnjaka zauzima velike površine u SFRJ i SR Srbiji, u predelima visokih planina (Kopaonik, Stara planina, Strešer, Besna kobila, Šar-planina, itd.).

Sastav travnog pokrivaca prirodnih travnjaka

Travni pokrivač prirodnih travnjaka sačinjava veliki broj vrsta iz različitih botaničkih porodica, pošto floristički sastav travnjaka zavisi od ekoloških, klimatskih, zemljišnih i drugih prilika koje vladaju na određenom prostoru na kome se travnjak nalazi.

Rasprostranjenje pojedinih vrsta u zavisnosti od uslova staništa

Rasprostranjenje pojedinih vrsta najviše zavisi od sledećih faktora: a) klima — količina atmosferskih taloga i njihov raspored u toku godine i pojedinim periodima vegetacije, količine svetlosti toplotni uslovi itd.; b) geološka podloga, koja služi kao osnov za obrazovanje zemljišta; c) reljef, koji uporedo s klimom i geološkom podlogom određuje uslove vlažnosti i obezbeđenje vodom; d) zemljište, koje ima najveći uticaj na sastav travnog pokrivača i prinos travnjaka; e) vodni režim, koji sa zemljištem ima veliki uticaj na rasprostranjenje pojedinih vrsta i biljnih formacija (vrsta vlažnih i suvih staništa itd.).

Odnos pojedinih vrsta prema vlazi

U pogledu potreba za vlagom, biljne vrste se dele na tri osnovne grupe: kserofiti — vrste koje koriste neznatne količine vlage iz zemljišta; mezofiti — vrste s umerenim zahtevima prema vlazi; hidrofiti — vrste koje se razvijaju u uslovima veće vlažnosti.

1. Kserofitne vrste su rasprostranjene u oblastima sa suvom klimom. Sem toga, ove vrste se razvijaju i u oblastima umereno vlažne klime, na suvim staništima, kao npr. na kamenjarima visokih predela, na vrlo plitkim zemljištima lošeg vodnog režima, na pesku itd.

Blagodareći dubokom i moćnom korenovom sistemu i visokom osmotskom pritisku, kserofitne vrste su sposobne da koriste i neznatne količine vlage iz zemljišta. U našoj zemlji one su rasprostranjene naročito na kraškim kamenjarima, zatim na suvim staništima u planinskim pređelima i na nizijskim pašnjacima suvih istočnih oblasti. Tipični predstavnici su: Festuca sulcata — tipac, Stipa vrste — kovilje, Poa bulbosa — lukovičasta livadarka, Teucrium montanum — planinski dubočac, Tymus vrste — majčina dušica itd.

2. Vrste s umerenim zahtevima u pogledu vlage rasprostranjene su u oblastima s dovoljnim količinama atmosferskim taloga, na staništima s povoljnim uslovima vlažnosti. U mezofite spada najveći broj vrsta koje se nalaze na prirodnim travnjacima kao i vrste leguminoza i višegodišnjih trava koje su uvedene u kulturu.

Međutim, između vrsta koje spadaju u grupu mezofita postoje znatne razlike u odnosu na zahteve u pogledu vlage, tako da se ova grupa deli na:

Vrste suvih staništa

Bromus inermis
— bezosni vlasen
Bromus erectus
— uspravni vlasen
Koeleria gracilis
— nežna smilica
Sesleria coerulea
— šarena šašika
Cvnodon dactylon — zubača
Poa compressa
— spljoštena livadarka
Festuca ovina
— ovčiji vijuk
Brachypodium pinnatum
— pasjača
Trifolium montanum
— brdska detelina
Trifolium arvense
— zečja detelina
Dorycnium herbaceum
Anthylis vulneraria
— vučja detelina
Hyppocrepis comosa
Potentilla hirta
— petolista
Salvia pratensis
— kadulja
Centaurea Tacca
— ostrižek
Centaurea scabiosa
— kozja brada
Knautia arvensis
— Afodra metlašica
Scleranthus perennis

Vrste umereno vlažnih staništa

Festuca pratensis
— livadski vijuk
Dactylis glomerata
— ježevica
Poa pratensis
— prava livadarka
Anthoxanthum odoratum
— mirisavka
Phleum pratense
— mačji rep
Cynosurus cristatus
— petlova kresta
Festuca rubra
— crveni vijuk
Trifolium pratense
— crvena detelina
Trifolium repens
Lotus corniculatus
— žuti zvezdan
Lathvrus pratensis
— žuti graor
Taraxacum officinale
— maslačak
Achillea millefolium
— hajdučka trava

Vrste vlažnih staništa

Agrostis alba
— bela rosulja
Festuca arundinacea
— barski vijuk
Molinia coerulea
— beskoljenka
Poa trivialis
— obična livadarka
Alopecurus pratensis
— lisičji rep
Trifolium hybridum
— švedska detelina
Ranunculus acer
— gorocvet
Thalictrum flavum
Cardamine pratensis
— livadska skakavica
Polygonum bistorta
— želudnjak
Geum rivale
— zečija stopa
Carex gracillis
— oštrika
Achillea ptarmica
— rebrac
Cirsium palustre
— barska palamiđa
Equisetum palustre
— rastavić

Vrste na staništima promenljive vlažnosti

Bromus racemosus
— grozdasti glasen
Holcus lanatus
— maljava medunica
Molinia coerulea
— beskoljenka
Alopecurus pratensis
— lisičji rep
Festuca arundinacea
— barski vijuk
Nardus stricta
— tvrdača
Festuca pratensis
— livadski vijuk
Deschampsia caespitosa
— visoki bus
Sanguisorba officinalis
— jarča trava
Galium boreale
— primah
Stachys offcinalis
— čistac
Silaum silaus
— Thalictrum flavum
Succisa pratensis
— piskavac
Alectorolophus minor
— mali zvečac
i druge vrste

Vrste na periodično plavljenim stdništima

Agrostis alba — bela rosulja
Agrostis stolonifera
Phalaris arundinacea — trstika
Alopecurus geniculatus — sivi lisičji rep
Poa palustris — barska livadarka
Trifolium hybridum — švedska deteiina
Trifolium repens — bela detelina
Heleocharis palustris

3. U grupu vrsta koje se razvijaju na preterano vlažnim i mokrim staništima spadaju vrste iz porodice Juncaceae i Cyperaceae i neke vrste iz porodice Gramineae koje su prilagođene životu na zabarenim zemljištima sa stalnim suviškom vlage ili životu u vodi. Od višegodišnjih vlatastih trava u ovu grupu spadaju:

Phragmites communis — trska
Phalaris arundinacea — trstika
Cata-brosa aquatica — slatka trava
Glyceria fluitans — pačja trava
Glyceria aquatica — barska trava

Odnos pojedinih vrsta prema reakciji zemljišta

Vrste na kiselim zemljiitima

Nardus stricta
— tvrdača
Deschampsia caespitosa
— visoki bus
Anthoxanthu.m odoratum
— mirisavka
Agrostis vulgaris
— obična rosulja
Genista sagitalis
Genista tinctoria
Pteridium aquilinum
— paprat
Rumex acetosella
— mali kiseljak Potentilla tormentilla
— petolist
Calluna tmigaris — vres
Arnica montana — Vaccinium vrste —
— borovnica

Vrste na umereno kiselim zemljištima

Aira caryophilacea —
Apera spica venti
— stršac Setaria viridis
— zelena muharika
Agrostis vulgaris
— obična rosuija
Glyceria fluitans
— pačja trava Hypocheris radicata
— svinjski koren
Leontodon vrste
— gološej
Alchemilla vulgaris
— sitna rosanica
i druge vrste

Vrsta na slabo kiselim zemljištimd do umerene reakcije

Festuca pratensis — livadski vijuk
Agrostis vulgaris — obična rosulja
Poa pratensis — prava livadardka
Bromus inermis — bezosni vlasen
Phleum pratense — mačji rep
Festuca rubra — crveni vijuk
Agrostis alba — bela rosulja
i druge vrste
Trifolium repens — bela detelina
Trifolium pratense — crvena detelina
Trifolium hybridum — švedska detelina
Lathvrus pratensis — žuti graor
Vicia sativa — grahorica
Delphynium consolida — žavornjak
Knautia arvensis — modra metlašica
Salvia pratensis — kadulja
Thymus serpyllum — majčina dušica
Taraxacum officinale — maslačak

Vrste na neutrdlnim zemljištimd bogdtim krečom

Brachypodium pinnatum
— pasjača
Koeleria vallesiaca
— dolinska smilica
Koeleria pyramidata
— obična smilica
Stipa vrste
— kovilje
Bromus erectus
— uspravni vlasen
i druge vrste
Sesleria coerulea
— šarena šašika
Medicago falcata
— žuta lucerka
Lathyrus aphaca
— ptičji graor
Anthyllis vrste
— vučja detelina
Melilotus officinalis
— žuti kokotac
Lathyrus tuberosus
— crveni graor Hyppocrepis comosa
Genista sericea
Genista radiata

Vrste na zaslanjenim zemljištima

Agropyrum junceum
— pirevina
Agrostis alba maritima
Alocpecurus utriculatus
— sitan lisičji rep
Hordeum maritimum
— i druge vrste
Alopecurus bulbosus
— lukovičasti lisič. rep
Glycyrrhiza glabra
Festuca rubra litoralis
— crveni vijuk
Tragus racemosus
Atropis distans
Catabrosa aquatica
— slatka trava
Elymus arenarius
— ječmika

Odnos vrsta prema plodnosti zemljišta

Prema zahtevima u pogledu plodnosti zemljišta, vrste na prirodnim travnjacima dele se na sledeće grupe:

Vrste na vrlo siromašnim zemljištima

Agrostis canina
— pasja rosulja
Molinia coerulea
— beskoljenka
Anthoxanthum odoratum
— mirisavka
Nardus stricta
— tvrdača
Deschampsia flexuosa
— visoki bus
Sesleria coerulea
— šarena šašika
i druge vrste
Festuca ovina
— ovčiji vijuk
Trifolium arvense
— zečija detelina
Trifolium montanum
— brdska detelina
Antnyllis vrste
— vučja detelina
Vaccinium vrste
— borovnica
Filipendula hexapetala
— medunika
Genista vrste
Calluna vulgaris
— vres
Arnica montana
Potentilla tormentilla
— petolist

Vrste od siromašnim i srednje plodnim zemljištima

Cynosurus cristatus
— petlova kresta
Agrostis vulgaris
— obična rosulja
Agrostis alba
— bela rosulja
Festuca rubra fallax
— crveni vijuk
Briza media
— zvečac
Deschampsia caespitosa
— visoki bus
Festuca ovina
— ovčiji vijuk
i druge vrste
Medicago falcata
— žuta lucerka
Onobrychis viciaefolia
— esparzeta
Centaurea Jacea
— oštrak
Galium verum
— ivanjsko cveće
Tragopogon pratensis
— jarčja brada

Vrste koje na plodnim zemljištima daju visoke prinose

Sve visoke vrste iz porođice vlatastih trava i vrste iz roda Trifolium — deteline, uvedene u kulturu.

Odnos vrsta prema sadržaju fosfora i kalijuma u zemljištu

Na zemljištima siromašnim u P

Agrostis vulgaris
— obična rosulja
Campanula rotundifolia
— zvončić
Chrysanthemum leucan-
themum — divlja rada
i druge vrste
Colchicum autumnale
— mrazovac
Deschampsia caespitosa
— visoki bus
Hieracium pilosella — runjavina
Hypochoeris radicata
— svinjski koren

Na zemljištimd bogatim u P

Agropyrum repens
— pirevina
Alopecurus pratensis
— lisičji rep
Geranium pratense — ilja
Poa annua — godišnja
livadarka
i druge vrste
Capsella bursa pastoris
— pastirka torbica
Poa trivialis
— obična livadarka
Sanguisorba officinalis
— jarča trava Stellaria media
— ptičja trava

Na zemljištima siromdšnim u K

Festuca rubra
— crveni vijuk
Deschampsia caespitosa
— visoki bus
Nardus stricta
— tvrdača
i druge vrste
Alchemilla vulgaris
— sitna rosanica
Anthoxanthum odoratum
— mirisavka
Hypochoeris radicata
— svinjski koren
Chrysanthemum leucanthemum
— divlja rada
Sanguisorba officinalis
— jarča trava

Na zemljištima bogatim u K

Poa annua
— godišnja livadarka
Poa trivialis
— obična livadarka
Bromus erectus
— uspravni vlasen
Phalaris arundinacea
— trstika
Dactylis glomerata
— ježevica
Medicago lupulina
— dunjica
Potentilla verna
— sitan petolist
Viola hirta
— runjava ljubičica
Galium palustre
— barski primak

Odnos vrsta prema načiriu iskorišćavanja

U vezi sa načinom iskorišćavanja, vrste na travnjacima dele se na dve osnovne grupe, i to:

Vrste koje su rasprostranjene na livadama. — U ovu grupu spadaju visoke vrste višegodišnjih vlatastih trava livadskog tipa, kao što su npr. mačji rep, lisičji rep, ježevica, francuski ljulj, livadski vijuk, bezosni vlasen i dr. Ovde spada i veliki broj leguminoza od kojih su najčešće: crvena i švedska detelina, ptičja grahorica, grahor, obična grahorica. Zatim veliki broj vrsta drugih porodica kao što su npr.: različak, bokvica, ljutići, mrazovac i druge vrste. Neke od navedenih vrsta nestaju potpuno, pri pašnjačkom iskorišćavanju, dok izvestan broj podnosi umerenu ispašu.

Vrste koje su rasprostranjene na prirodnim pasnjacima. — Pri umerenoj ispaši na pašnjacima preovlađuju vrste livadskog tipa — mačji rep, livadski vijuk, ježevica, bezosni vlasen i dr.

Na pašnjacima na kojima se sprovodi intenzivna ispaša razvijaju se vrste pašnjačkog tipa, kao što su prava livadarka, crveni vijuk, tvrdača, bela detelina, žuti zvezdan i dr. Pri jakoj ispaši veoma se šire niske vrste koje obrazuju rozetu lišća pri zemlji, kao što su: maslačak, bokvica, crnj, krasuljak, kao i druge vrste koje su rasprostranjene na preterano iskorišćavanim pašnjacima —• mala mlečika, petolist, palamida, žabljaci, vres i dr.

U travnom pokrivaču pašnjaka, na kojima se stalno sprovodi preterana ispaša i koji su jako opterećeni stokom, pojavljuju se jednogodišnje vrste: pastirska torbica, godišnja livadarka, ptičja heljda, bodljikavci, palamida, bodalj i dr.

Karakteristika pojedinih grupa biljnih vrsta na prirodnim travnjacima

Najvažniji elemenat za određivanje stanja i poljoprivredne vrednosti prirodnih travnjaka jeste utvrđivanje sastava travnog pokrivača.

Travni pokrivač prirodnih travnjaka čine zeljaste biljke i tu su u najvećoj meri zastupljene višegodišnje vrste. Karakteristika višegodišnjih zeljastih biljaka je njihovo vegetativno obnavljanje, tj. izumiranje nadzemnih delova i obrazovanje novih izdanaka svake godine u toku trajanja života biljaka.

Zeljaste biljke na prirodnim travnjacima zastupljene su vrstama iz različitih botaničkih porodica. Prema značaju i ulozi na travnjacima vrste različitih porodica se dele na tri osnovne grupe, i to:

1. višegodišnje vlataste trave — porodica Gramineae
2. leguminoze — porodica Leguminosae
3. ostale vrste — različite botaničke porodice.

Najveći značaj na prirodnim ‘travnjacima po rasprostranjenju imaju višegodišnje vlataste trave, koje su najviše zastupljene i čine osnovu sastava travnog pokrivača. Stoga učešće vrsta višegodišnjih trava služi kao merilo za određivanje kvaliteta poljoprivredne vrednosti travnjaka.

Porodica Gramineae obuhvata veliki broj rodova (oko 3.000), ali u našoj flori značajnu ulogu ima samo oko 30 rodova trava od kojih su u sastavu prirodnih travnjaka najviše zastupljeni: vijuci, vlaseni, pirevine, livadarke, lisičji rep, mačji rep, rosulje, ježevica i dr.

Vrste višegodišnjih vlatastih trava, koje čine sastav travnog pokrivača prirodnih travnjaka, znatno se međusobom razlikuju u pogledu karakterističnih osobina, te postoji više različitih podela trava, kao na primer prema biološkim svojstvima, zahtevima u pogledu uslova uspevanja, poljoprivrednim osobinama itd.

Za određivanje poljoprivredne vrednosti travnjaka najveći značaj ima podela vrsta prema poljoprivređnim osobinama. Ova podela obuhvata kao najvažnije osobine produktivnost pojedinih vrsta i njihovu hranljivu vrednost jer od ovih osobina zavisi prinos travnjaka i hranljiva vrednost proizvedene stoene hrane.

Prema produktivnosti višegodišnje vlataSte trave se dele na sledeće grupe:

Trave visokih prinosa: mačji rep, livadski vijuk, lisičji rep, francuski ljulj, italijanski ljulj, ježevica i bezosni vlasen. Srednji prinos navedenih vrsta izražen u senu iznosi 50 do 60 mc dok maksimalni prinosi dostižu 100 do 120 mc po ha. Stoga učešće ovih vrsta u sastavu travnog pokrivača osigurava visoke prinose travnjaka.
Trave srednjih prinosa: bela rosulja, crveni vijuk, engleski Ijulj, prava livadarka, žuiti ovsik, pirevina, petlova kresta. Srednji prinos c-vih vrsta iznosi 20 do 25 mc a maksimalni retko dostiže 35 do 40 mc/ha. Većom produktivnošću se u okviru ove grupe odlikuje prava livadarka i engleski ljulj sa srednjim prinosom od 40 do 50 mc/ha ali se ne mogu uvrstiti u visokoprinosne vrste jer su maksimalni prinosi ovih vrsta mnogo niži od navedenih maksimalnih prinosa prve grupe vrsta.
Trave niskih prinosa: lukovičasta livadarka, mirisavka, sve sitne vrste iz roda vijuka, kao što su ovčji vijuk, tipac, oštri vijuk, Festuca varia, veoma rasprostranjena vrsta tvrdača, zatim vrste iz rodova smilice, šašike, zvečca itd. Srednji prinos ovih vrsta je mali i iznosi od 2 do 5 mc po 1 ha.

Prema hranljivoj vrednosti višegodišnje vlataste trave se dele na 5 grupa, i to:

Trave odličnog kvaliteta: ježevica, livadski vijuk mačji rep. itaiijanski ljulj, prava livadarka, žuti ovsik, lisičji rep. U 100 kg sena navedenih vrsta sadrži se prosečno 51 hranljivih jeđinica i 3,7 kg svarljivih belančevina.
Trave vrlo d.obrog kvaliteta: bela rosulja, lukovičasta livadarka, engleski Ijulj, francuski ljulj, obična livadarka, barska livadarka, šumska livadarka, sploštena livadarka, brazdičasti vijuk, bekmanija, bezosni vlasen, pirevina, sibirski žitnjak, širokoklasni i uskoklasni žitnjak. Sadržaj hranljivih materija u 100 kg sena ove grupe iznosi 45,6 hranljivih jedinica i 2,5 svarljivih belančevina prosečno.
Trave dobrog kvaliteta: petlova kresta, obična rosulja, mirisavka, uspravni vlasen, oranični vlasen, maljavi vlasen, zubača, Festuca vallesiaca, pasja trava, penasta pasjača, pasjača, zvečac, mali bus, vrste iz roda smilica, pasja rosulja, kovilje. Sadržaj hranljivih jedinica i svarljivih belančevina je različit i varira od 0,9 do 2,1 kg svarljivih belančevina i 34 do 43 hranljivih jedinica u 100 kg sena.
Trave slabog kvaliteta: dantonija, strčac, pačja trava, tvrdača, slatka trava, maljava medunika, trska, vrste iz rodova smilica, šašuljica, trozupke, ječmika, trstika i druge vrste. Hranljiva vrednost ove grupe je slabo ispitana i ima veoma malo podataka o sadržaju svarljivih belančevina i hranljivih jedinica.
Trave lošeg kvaliteta: visoki bus, beskoljenka, meka medunica, vrste iz roda smilica, tvrdača i drugih vrsta.

Ove vrste stoka ne jede pa su izvesne čak i štetne za zdravlje stoke, kao na primer meka i maljava medunica (sadrži silicijumovu kiselinu), beskoljenka (sumnjiva vrsta na otrovnost) itd.

Većina metoda određivanja kvaliteta travnog pokrivača deli višegodišnje vlataste trave na tri grupe, i to: trave vrlo dobrog kvaliteta u koje ulaze najkvalitetnije vrste iz grupe trava odličnog kvaliteta, trave srednjeg kvaliteta u koje ulaze vrlo dobre i dobre trave i trave slabog kvaliteta koje obuhvataju vrste slabog i lošeg kvaliteta.

Druga grupa po značaju i sastavu travnog pokrivača jesu leguminoze. Manji značaj ove grupe proizilizi iz njihove manje zastupljenosti i učešća na prirodnim travnjacima od višegodišnjih vlatastih trava. Međutim, leguminoze obuhvataju veliki broj vrsta s visokom hranljivom vrednošću — vrste iz roda Trifolium, Medicago, Astragalus, Lotus, Anthylis, Lathyrus itd. Pri određivanju poljoprivredne vrednosti travnjaka vrste iz ovih rodova se svrstavaju u jednu grupu, mada ima značajnih razlika između pojedinih vrsta kako u pogledu produktivnosti tako i u pogledu hranljive vrednosti. Kvalitet travnog pokrivača se ceni po visini učešća ove grupe uporedo sa učešćem višegodišnjih vlatastih trava.

Međutim, u porodicu leguminoza spada veliki broj loših, štetnih pa čak i otrovnih vrsta, kao npr. Coronilla varia — gorka trava, Gallega officinalis — žeravnjak, Oxytropis glabra, Trifolium strićtum itd., koje se s poljoprivrednog gledišta pri oceni kvaliteta travnog pokrivača uvršćuju u grupu ostalih vrsta a ne u grupu leguminoza.

U grupu ostalih vrsta spadaju vrste iz mnogobrojnih botaničkih porodica. Ranije su se smatrale nepoželjnim u sastavu travnog pokrivača prirodnih travnjaka i nazivale se korovima. Međutim, kako među njima postoje vrste koje stoka koristi za ishranu pa čak i vrste visoke hranljive vrednosti, to se sa poljoprivrednog gledišta ova grupa deli na sledeće kategorije:

a) Vrste koje stoka jede. — Među vrstama raznih porodica ima mnogo biljaka visoke hranljive vrednosti kao što su: hajdučka trava, bokvica, kim, maslačak, jarčja trava, blatarica, svinjski koren, krasuljak, maljavi goliček, sitna rosanica i druge vrste. Navedene vrste po hranljivoj vrednosti ne zaostaju iza vlatastih trava i leguminoza pa ih po sadržaju belančevina i mineralnih soli izvesne čak i premašuju.

Naročito veliki značaj ove vrste imaju na pašnjacima pošto ih stoka vrlo rado jede, dok su na livadama manje značajne jer se kod današnjeg načina spremanja sena obično jako troše i pretvaraju u trinje.

Vrednost navedenih vrsta zasniva se ne samo na visokom sadržaju belančevina i mineralnih materija nego i na bogatstvu u aromatičnim materijama usled čega imaju mnogostruko korisno delovanje na stoku. Hajdučka trava ima značajnu ulogu kod kataralnih oboljenja creva, Heracleum sphonđilium — blatarica, podstiče apetit, kiseljak (ako je u manjoj meri zastupljen) ima uticaja na poboljšanje varenja, Alchemilla vulgaris — sitna rosanica, deluje povoljno na lučenje mleka, kim — deluje protiv naduna, Sanguisorba officinalis — jarčja trava, protiv proliva i krvarenja itd.

Najveću hranljivu vrednost u ovoj grupi imaju vrste koje su rasprostranjene u predelima visokih planina i oblastima sa suvom klimom.

Srednji kvalitet u grupi ostalih vrsta imaju želudnjak — Potygonum bistorta, ivanjsko cveće — Galium verum, poponac — Gonvolvulus arvensis, i druge vrste.

Vrste slabog kvaliteta koje stoka jede pređstavljene su na prirodnim travnjacima sa sledećim travama: majčina dušica, razne vrste iz roda petolista, runjavina, verenica, ptičja trava, pasji luk, itd. Ove trave su beznačajne hranljive vrednosti a sem toga daju veoma malu masu na pašnjacima i livadama.

b) Vrste koje stoka ne jede. — Ove vrste imaju lošu hranljivu vrednost. Kako ih stoka ne jede predstavljaju balast u senu i na pašnjacima. Ovde spadaju: ranilist, kostreš, crna čekinjuša, različak, bela rada, prilepak, karanfili, bedrinac, divlji broć, veliki i mali zvečak, lincura vrste, Genista vrste, Syphythum officinale, veliki_ gavez i druge vrste.

c) Otrovne i štetne vrste. — Otrovnim biljkama se smatraju biljke koje kod stoke izazivaju poremećaje zdravlja, a mogu da prouzrokuju i smrt životinja. Na pašnjacima i livadama rasprostranjene su mnogobrojne otrovne vrste ili vrste sumnjive na otrovnost. Najveći deo slučajeva trovanja na pašnjacima ili putem sena se ne završava smrću te se takva trovanja retko registruju pa se može pretpostaviti da su češći nego što bi se to moglo zaključiti prema postojećim podacima.

Trovanje životinja naStaje usled sadržaja otrovnih materija u koje spadaju razni alkaloidi, glikozidi, saponini, organske kiseline, otrovni albumini, neka eterna ulja, bojene i smolaste materije. Neke vrste sadrže više otrovnih materija iz različitih navedenih grupa jedinjenja.

Alkaloide najviše sadrže vrste iz sledećih porodica: ljutići, makovi, ljiljani, leptiraste biljke, pomoćnice. Najbogatije glikozidima su vrste iz porodice krstašica: ruže, skrofularije. Saponini su nađeni kod porodica karanfila, rastavića ljiljana.

Organske kiseline sadrže lišajevi, paprati, kiseljaci, mlecike itd. Eterična ulja sadrže mnoge vrste iz porodice Compositae. Smolne materije su zastupljene kod vrsta u porodici Umbeliferra itd.

Biljke koje sadrže otrovne alkaloide izazivaju najviše oboljenja centralnog nervnog sistema. U ovu grupu spadaju najotrovnije biljke na prirodnim travnjacima: bunika, datula, velebilje, rastavići, zmijino mleko, makovi, kukuta, čemerika, mrazovac, vučja jabučica, žavornjak, lupine, dragoijub i druge vrste.

Glikozidi i saponini štetno deluju na srce. U ovu grupu spadaju đurđevak, krstač, kukurek, gorocvet, naprstak i druge vrste. Na organe disanja štetno deluju: beli ugar, livadska grahorica, kravlja trava. Na organe varenja: poponac, kukolj i druge vrste.

Eterna ulja deluju nepovoljno u isto vreme na centralni nervni sistem, srce i organe za varenje. Ove matenje sadrže kopitnjak, vratić i dr.

Biljke koje sadrže alkaloide ne gube svoje otrovno svojstvo u toku sušenja a sadržaj glikozida se pri sušenju trava jako smanjuje, te biljke koje sadrže glikozide stoka može u senu da jede bez štete. Stoga se ovakve biljke pri određivanju vrednosti sena ne računaju kao otrovne.

Sadržaj eternih ulja se smanjuje u toku sušenja trave ali se ipak zadržava u đosta velikim količinama. Stoga se biljke koje sadrže ova ulja smatraju otrovnim i u senu.

Štetne biljke umanjuju vrednost stočnih proizvoda. Najčešće su na prirodnim travnjacima sledeće štetne biljke:

Biljke koje boje mleko: divlji lukovi, mlečika, ivanjsko cveće, vučja jabučica, prisadnik — crnivč, pačje gnezdo, nezaboravak i druge vrste.

Vrste koje daju neprirodan miris i ukus mleku: divlji lukovi, slačica, titrica, povratić, trska, zatim vrste iz rodova Thiaspi, Cardamine itd.

Umanjuju kvalitet kože, krzna i vune različite vrste bodljikavca.

Mehaničke povrede organima za varenje nanose — kovilje, divlji ovas, popino prase, divlji ječam, različak i druge vrste.

Kvalitet travnog pokrivača određen je učešćem grupe vrsta koje se pojavljuju na travnjacima i može biti povoljan, srednji i nepovoljan — slab.

Povoljan sastav travnog pokrivača — leguminoze 25—30% i višegodišnje vlataste trave 50—60%. Od ukupnog procenta vlatastih trava, visoke vrste odličnog i dobrog kvaliteta treba da budu zastupljene sa 10—20%, a ostale vrste sa 25—30%. Od toga vrste koje stoka jede treba da budu zastupljene sa 15—20%, a vrste koje stoka ne jede sa najviše 10%.

Nepovoljan — slab kvalitet travnjaka. — Učešće leguminoza i višegodišnjih vlatastih trava ispod navedenog za srednji sastav. Loš kavalitet travnjaka je ako preovlađuju loše vrste trava, naročito koje stoka ne jede.

Promene u travnom pokrivaču prirodnih trava jaka

U toku vremena travni pokrivač prirodnih travnjaka podleže stalnim većim ili manjim promenama, koje nastaju usled menjanja životnih uslova sredine ili izmene načina iskorišćavanja travnjaka i mogu biti privremene ili stalne.

Privremene promene posledica su variranja klimatskih uslova u pojedinim godinama. Tako, na primer, u sušnim godinama s obiljem taloga razvijaju se vrste koje zahtevaju više vlage. U godinama s kratkotrajnim poplavama preovladaju vrste višegodišnjih vlatastih trava rastresitog bokora i leguminoze, a pri dugotrajnom plavljenju vrste koje obrazuju rizome.

Stalne promene nastaju takođe usled izmene životnih prilika na travnjaku. Pri đubljim izmenama nastupa nestajanje postojećih biljnih zajednica a na travnjaku ih smenjuju zajednice kojima novi uslovi više odgovaraju. Slabije promene ne dovode do smanjivanja biljne zajednice, već izazivaju ispadanje nekih vrsta.

Glavni uzroci dubljih promena su sledeći: 1) delovanje samog biljnog pokrivača na promenu uslova u zemljištu; i 2) uticaj određenog načina iskorišćavanja na travni pokrivač i zemljište.

Promene koje nastaju usled uticaja travnog pokrivača na zemIjišne uslove razradio je Viljams. Promene koje se odigravaju u zemljištu ovaj autor naziva „procesom zaledinavanja”.

Proces obrazovanja ledine rezultat je izumiranja nadzemnih i podzemnih organa višegodišnjih vlatastih trava posle obustavljanja vegetacije, i izaziva duboke promene žiyotnih uslova za biljke, usled čega se odigrava smenjivanje postojećih biljnih zajednica i potpuna izmena sastava travnog pokrivača.

Izmene travnog pokrivača usled procesa zaledinavanja travnjaka, prema Viljamsu, određuju put razvića prirodnih travnjaka koji se odigrava u tri stadijuma.

Prvobitni stadijum razvića prirodnog travnjaka karakteriše se preovlađivanjem vrsta višegodišnjih vlatastih trava koje se bokore iz pupoljaka na podzemnim stablima-rizomima.

Uporedo sa nagomilavanjem organskih materija u zemljištu i pogoršavanjem aeracije zemljišta, vrste višegodišnjih vlatastih trava koje obrazuju rizome iščezavanju iz sastava travnog pokrivača a poljavljuju se vrste rastresitog bokora. Ove vrste se bokore iz čvorova bokorenja koji se nalaze blizu površine zemljišta i imaju manje zahteve u pogledu aeracije zemljišta.

U stadijumu trava rastresitog bokora, na površinama koje se kose, preovlađuju: ježevica, mačji rep, livadski vijuk, obična livadarka, barska livadarka itd.

Na pašnjacima u ovom stadijumu travnjak osvajaju trave rastresitog bokora s rizomima: prava livadarka, crveni vijuk, lisičji rep i druge vrste. Sem ovih vrsta zastupljene su u velikoj meri od vrsta rastresitog bokora: petlova kresta i obična rosulja.

Travnjak može da se nalazi duže vreme u ovom stadijumu razvitka. Pošto su vrs’te rastresitog bokora u većini. slučajeva dobrog kvaliteta i visoke produktivnosti, travnjak u ovorn stadijumu razvitka ima visoku poljoprivrednu vrednost.

U toku daljeg odigravanja procesa obrazovanja ledine pogoršavaju se stalno uslovi aeracije a time i razlaganje organskih materija. Usled sve slabije mineralizacije organskih materija režim ishrane vrsta rastresitog bokora se pogoršava. Biljke u sve većoj meri gladaju, jer ove vrste nisu u stanju da koriste elemente hrane u organskim oblicima. Kao rezultat pogoršavanja zemljišnih uslova, vrste rastresitog bokora iščezavaju, a njihovo mesto zauzimaju vrste zbijenog bokora.

U poslednje vreme neke postavke teorije V. R. Viljamsa o stadijumnom razviću travnjaka pretrpele su ozbiljnu kritiku, kao što je npr. postavka da šuma, usled prirodnih procesa promena zemljišnih uslova, ustupa svoje mesto travnjačkim formacijama. Međutim , ovakva smena šumskih i travnjačkih formacija se u prirodi ne događa, ukoliko šume nisu uništene od strane čoveka, najezdom insekata, napadom biljnih bolesti itd. Zatim, na mestu seče šuma ne dolazi do izražaja stadijum trava koje se bokore rizomima, već se naseljavaju vrste različitog tipa bokorenja. Vazdušni kanaii u korenovima dokazani su i kod vrsta rastresitog bokora, kao kod livadskog vijuka, kod koje vrste su u velikoj meri zastupljeni, dok ih kod nekih vrsta trava zbijenog bokora nema — Festuca sulcata, tipac, Calmagrotis — šašuljice sp. i drugih vrsta. Cvor bokorenja nekih vrsta zbijenog bokora nalazi se ispod površine zemljišta kao kod vrsta rastresitog bokora itd.

Promene u sastavu travnog pokrivača pod uticajem načina iskorišćavanja

Uticaj ispaše. — Promene u sastavu travnog pokrivača pri ispaši stoke događaju se kao posledica direktnog uticaja ispaše na travni pokrivač, zbog neprekidnog oštećivanja i odgrizanja biljaka od strane stoke. Sem toga, pod uticajem ispaše menjaju se i zemljišni uslovi na travnjaku, što takođe dovodi do promene u travnom pokrivaču. Uticaj ispaše na promenu zemljišnih uslova sastoje se u sledećem:

— Pri ispaši iz zemljišta se crpu velike količine hranljivih materija, što vodi opadanju plodnosti zemljišta.

Gaženjem se površina travnjaka mnogo sabija, usled Čega umanjuje propustljivost zemljišta za vazduh, toplotu i vodu. Naročito su štetne posledice gaženja kada se ispaša sprovodi dok je zemljište nedovoljno prosušeno, zbog čega površina zemljišta postaje džombasta, s dubokim rupama u kojima je travni pokrivač uništen. Vlažnost zemljišta na ovakvoj površini postaje vrlo neravnomerna.

— Pri ispaši travnjak se neravnomerno đubri i usled toga nastaje neravnomerna ishrana biljaka.

— Jako gaženje pri ispaši oštećuje i uništava travni pokrivač, što na strmijim terenima dovodi do spiranja i donošenja zemljišta.

Direktan uticaj ispaše na travni pokrivač sastoji se u mehaničkom proređivanju biljaka i udaljavanju osnovnih organa lišća i stabla. Stoka na pašnjaku bira i pase najkvalitetnije biljke, a ostavlja korove koji se usled toga brzo šire.

Uticaj ispaše na promenu sastava travnog pokrivača zavisi od intenziteta ispaše. Umerena ispaša smatra se kao povoljna za travni pokrivač, jer s gledišta ishrane Stoke nastupaju korisne promene (uništavaju se korovi, zemljište se umereno đubri itd.). Međutim, preterana ispaša vodi velikim promenama sastava travnog pokrivača u negativnom pravcu.

Uticaj preterane ispaše je različit u različitim krajevima. Naročito je preterana ispaša opasna u toplim i suvim krajevima na pašnjacima s kamenitom podlogom. Preterana ispaša -u ovim krajevima dovodi dosta brzo do potpunog ogolićavanja kamenite podloge i pretvaranja travnjaka u goli krš i kamenjar.

U vlažnijim krajevima, pod uticajem preterane ispaše, iz travnog pokrivača nestaju visoke vrste višegodišnjih vlatastih trava, a isto tako i sve manje otporne leguminoze. Na travnjaku se šire vrste s velikim masom prizemnog lišća, na primer crveni vijuk, prava livadarka, bela rosulja i vrste koje obrazuju prizemnu rozetu lišća — maslačak, hajdučka trava i druge vrste. Dalja preterana ispaša utiče da u travnjaku preovlađuju vrste zbijenog bokora.

Uticaj kosidbe. — Kosidba travnjaka ima manji uticaj na sastav travnog pokrivača nego ispaša. Ona utiče direktno na travni pokrivač i izaziva promene u učešću pojedinih vrsta, dok promene u zemljišnim uslovima ne izaziva. Uticaj kosidbe ogleda su u sledećem:

— Kosidba sprečava širenje drveća, grmlja i žbunova.
— Umanjuje se učešće vrsta koje se razmnožavaju semenom, naročito pri ranoj kosidbi, a šire se vrste s dugačkim rizomima kao što su veronika, veliki kiseljak, povratič i dr. Ove vrste, zahvaljujući svom brzom porastu, donose seme pre kosidbe livada, te stoga obično imaju znatno učešće u sastavu travnog pokrivača.
— Umanjuje se učešće niskih trava usled potiskivanja od strane visokih vrsta.
— Umanjuje se učešće kasnih vrsta višegodišnjih vlatastih trava a šire se vrste koje ranije dospevaju. Isto tako izdvajaju se ranije forme pojedinih vrsta koje uspevaju da donesu seme pre kosidbe livada.
— Dugotrajno iskorišćavanje travnjaka kosidbom vodi iščezavanju kvalttetnih visokih vrsta višegodišnjih vlatastih trava, a nestaje većina leguminoza. Mesto njih, šire se vrste iz grupe ostalih vrsta, i to vrste s ranim dospevanjem — maslačak, ljutići i druge, kao i pozne vrste koje donose seme posle prvog pa čak i drugog oticosa. U ovakve vrste spadaju božji cvet, ivanjsko cveće, blatarica i druge vrste.

Usled dugogodišnjeg iskorišćavanja livada kosidbom javlja se proređivanje i opadanje kvaliteta travnog pokrivača i u vezi s tim stalno snižavanje prinosa.

Popravka prirodnih travnjaka

Popravka prirodnih travnjaka obuhvata različite mere za podizanje produktivnosti i poboljšanje kvaliteta travnog pokrivača. U zavisnosti od postojećih uslova, stanja travnog pokrivača i stadijuma razvića travnjaka primenjuje se površinska popravka travnjaka ili se pristupa uništavanju postojećeg radi zasnivanja veštačkog travnjaka.

Pod površinskom popravkom podrazumevaju se mere kojima se ne uništava potpuno postojeći travni pokrivač. Popravka se primenjuje na travnjacima, na kojima se prema sastavu travnog pokrivača i stadijumu razvića, stanju zemljišta i drugim faktorima može oceniti efikasan uticaj površinskih mera za podizanje produktivnosti i poboljšanje sastava travnog pokrivača.

Osnovna popravka se vrši potpunim uništavanjem postojećeg travnog pokrivača razoravanjem travnjaka na kojima primenom površinskih mera nije mogućno postići veće rezultate.

Površinska popravka prirodnih travnjaka sastoji se u primeni različitih postupaka na površini postojećeg travnog kompleksa i obuhvata sledeće mere: poboljšanje vodno-vazdušnog režima; povećanje produktivne površine travnjaka; poboljšanje režima ishrane biljaka; redovna nega travnjaka i pravilno iskorišćavanje travnjaka.

Odvodnjavanje kao mera popravke travnjaka

Odvodnjavanje se primenjuje na površinama koje su stalno pod vodom (zabareni delovi rečnih dolina, poplavni i niski tereni koje plave površinske ili podzemne vode s oklonih viših položaja) i na površinama s privremenim suviškom vlage (u vreme poplava većih i manjih reka, izliva reka iz korita, zadržavanja površinskih voda u depresijama itd.).

U zavisnosti od uzroka zabarenosti pojedinih površina i vremena zadržavanja voda, primenjuju se različiti sistemi odvodnjavanja.

Najmanje radove zahteva odvodnjavanje nizijskih zabarenih travnjaka koje plave površinske ili podzemne vode s viših predela a koje se vrši hvatanjem i odvođenjem voda koje se slivaju niz nagibe, kao i regulisanjem i uređenjem bujičnih tokova u višim predelima.

U slučaju plavljenja terena usled visokog nivoa podzemnih voda neophodna je izgradnja mreže kanala, usisivača, sabirača i glavnih kanala, a pri stalno visokom nivou primenjuje se kombinovano odvodnjavanje kanalima, sabiračima i pokrivenom drenažom. Drenaža se postavlja na dubinu prosečno od 0,8 do 1 m na livadama, a 1 do 1,2 m na pašnjacima ili se primenjuje sama zatvorena drenaža koja se naročito preporučuje na pašnjacima jer ne ometa ispašu.

Za livade i pašnjake koji su periodično pod vodom. dovoljna je retka mreža odvodnih kanala sprovedenih pod oštrim uglom na nagib terena između kojih se plugom uzoravaju prema potrebi brazde koje odvode površinske vode.

Sistem kanala za odvodnjavanje
Poprečni presek otvorenog kalana za odvodnjavanje

Na glinastim zemljištima umesto pokrivenih ili otkrivenih kanala preporučuje se krtična drenaža, koja se zasniva drenažnim plugom ili specijalnom mašinom koja u zemljštu pravi hodnike slične hodnicima krtice. Hodnici se prave na dubini od 50 do 80 cm, s rastojanjem između hodnika 3 do 5 m. Ova drenaža se održava 3 do 5 godina, a posle tog vremena se obnavlja.

Odvodnjavanje rečnih dolina koje su stalno poplavljene zahteva niz hidrotehničkih radova na regulaciji korita reke, podizanju nasipa itd. Pri većim količinama vode u proleće, izrađuju se rezervoari na mestima gde voda najviše nadire koji u toku leta mogu da se koriste u svrhu navodnjavanja. Obale se takođe osiguravaju nasipima na pojedinim delovima reke radi odbrane od poplave.

Posle isušivanja travni pokrivač se menja i posle 2 do 3 godine površinu travnjaka obrašćuju biljne zajednice veće poljoprivredne vrednosti. Najbrži način popravke isušenih površina je razoravanje i osnivanje veštačkih travnjaka.

Međutim, postoji znatna mogućnost popravke travnjaka stalnim ili privremenim suviškom vode i bez izgradnje skupih hidrotehničkih postrojenja, naročito kada zemljište nije duboko pod vodom. U takvim slučajevima vrlo povoljne rezultate daje tzv. biološko odvodnjavanje. Biološko odvodnjavanje se sprovodi sadnjom drveća koje troši znatne količine vode, a zatim đubrenjem i čestom kosidbom nepoželjnih vrsta koje se razvijaju na preterano mokrim staništima. Na ovaj način se razvija odličan travnjak, što dovodi do sve većeg utroška vode. Stalnim intenzivnim đubrenjem i podešavanjem takve vrste, kao što su barska trava, pačja trava, trstika, lisičji rep, švedska detelina i druge vrste, razvijaju se na ovakvim staništima kada su obezbeđene hranljivim materijama. Navedene vrste podnose ranu ispašu mnogo bolje nego krupne vrste šaševa koje se na taj način suzbijaju, ali ne podnose ispašu niti sabijanje zemljišta, te treba izbegavati voženje sena ili drugih tereta preko ovakvih travnjaka. Takođe su prve tri navedene vrste osetljive na ispašu stoke dok lisičji rep podnosi ispašu bolje.

Navodnjavanje kao mera popravke travnjaka

U uslovima aridne i semiaridne klime i na suvim staništima primenjuje se navodnjavanje travnjaka radi povećanja količine vlage u zemljištu.
Da li u nekom kraju postoji potreba za navodnjavanjem kao i ekonomičnost navodnjavanja određuje se prema B. J a n e s u i J. J. Braun (SAD) na sledeći način: u krajevima u kojima su klimatski uslovi pogodni za uspevanje lucerke, što se određuje na osnovu prosečnih prinosa ove kulture, navodnjavanje prirodnih travnjaka je efikasna mera povećanja prinosa i verovatno je da će biti ekonomična. Navodnjavani pašnjak npr. davaće veće prinose od lucerke i biće ekonomičniji, jer se ušteđuju troškovi oko kosidbe i prevoza stočne hrane. Prema navedenim autorima, u praksi se pokazalo da je ovo upoređenje ispravno, mada može da bude nekih izuzetaka.

Postoje različiti sistemi navodnjavanja od kojih su najjednostavniji i najčešće se primenjuju: zadržavanje snega, navodnjavanje plavljenjem i navodnjavahje veštačkom kišom — orošavanjem.

Zadržavanje snega na suvim staništima povećava vlažnost zemljišta, jer se na taj način produžava period topljenja snega i sprečava naglo oticanje vode koja nastaje u proleće u vreme brzog topljenja snežnog pokrivača. Veća vlažnost zemljišta sprečava letnje sagorevanje travnog pokrivača što produžava period ispaše i povećava prinos travnjaka.

Način zadržavanja snega na travnjacima isti je kao i na njivama. Primenjuje se postavljanje štitova, raspoređivanje snopova slame, nagomilavanje snega pomoću plugova za ovu svrhu itd. Najpodesniji način je ostavljanje nepokošenih pojaseva trave na livadama u širini od 1 do 2 m na rastojanju od 10 do 15 m jedan od drugog.

Navodnjavanje plavljenjem i prelivanjem. — Na livadama i pašnjacima primenjuje se navodnjavanje vodom koja stoji na površini travnjaka i navodnjavanje vodom koja se kreće preko površine. Prvi način se naziva plavljenje a drugi prelivanje.

Koji će se način primeniti zavisi od tipa zemljišta, količine raspoložive vode, nagiba terena, sastava travnog pokrivača itd.

Navodnjavanje vodom koja se kreće je najjednostavniji način koji zahteva najmanje zemljanih radova i hidrotehničkih postrojenja a primenjuje se na većim nagibima, naročito u predelima planina i brdovitih krajeva. Sastoji se u zadržavanju površinskih tokova vode sa viših terena u izgrađenim rezervoarima i puštanju u kanale koji se izgrađuju poprečno na nagib terena. Voda iz kanala se preliva i teče prirodnim tokom niz nagib u sledeći kanal i plavi površine travnjaka između kanala. Ovaj način navodnjavanja zahteva veliku pažnju i iskustvo, ali je izgradnja jednostavna i laka.

Navodnjavanje na potpuno ravnim terenima vrši se potapanjem površine. Ovaj način se sastoji u puštanju vode na celoj površini travnjaka u sloju od 3 do 5 sm.

U dolinama većih i manjih reka, na položajima koji su periodično plavljeni — obično u proleće i u jesen — a koji u toku vegetacionog perioda pate od nedostatka vlage u zemljištu, može se radi. navodnjavanja iskoristi sistem kanala za odvodnjavanje. Pri iskorišćavanju ove mreže za navodnjavanje na reci se podižu brane, čime se nivo vode u reci podiže, tako da voda ulazi u kanale i razvodi se po površini travnjaka.

Kanal I reda
Odvodni kanal
Kanal II reda
a-dovodnik vode
r-razvodnik

Sistem kanala za navodnjavanje vodom koja se kreće i sistem kanala za navodnjavanje vodom koja stoji.

Pri izgradnji specijalnog sistema za navodnjavanje voda se dovodi iz reke ili nekog drugog izvora glavnim dovodnim kanalima a iz ovog kanala razvodi se sistemom kanala za raznošenje vode.

Količina vode potrebna za navodnjavanje zavisi od potreba trava, atmosferskih taloga za vreme vegetacije, klime, rasporeda taloga, tipa zemljišta itd. Orijentaciono za 1 ha livade potrebno je u toku vegetacionog perioda (po M. Nešiću) 9.516 mm vode. Od ove količine odbija se suma atmosferskih taloga i na taj način dobiva potrebna količina vode za navodnjavanje livada. Dobijena cifra se nešto povećava zbog gubitka koji nastaje pri navodnjavanju, infiltracijom vode, isparavanjem vode.

Navodnjavanje veštačkom kišom — orošavanjem. — Najbolji način navodnjavanja je primena veštačke kiše. Kod navodnjavanja veštačkom kišom otklanjaju se svi napred navedeni nedostaci. Raspodela utroška vode može da bude tačno proračunata za svaki deo pašnjaka tako da se najviše primenjuje pri nedostatku dovoljnih količina vode, zatim na peščanim zemljištima kroz koje voda lako ponire i na terenima na kojima je izvođenje potrebnih zemljanih radova otežano. Jedini nedostatak ovog načina navodnjavanja su dosta veliki troškovi.

Navodnjavanje limanom. — Specijalan način navodnjavanja vodom koja se kreće je navodnjavanje limanom. Kao izvori vode služe plitka udubljenja zemljišta koja se pune vodom. u proleće, u vreme topljenja snega. Voda se pušta da teče neposredno s vodosabirne površine ili se izgrađuju kanali koji dovode vodu na travnjak. Voda se zadržava na površini nasipima.

Odnos površina limana i površina i vodosabirne površine iznosi 1:20 do 1:50, što znači da je za navodnjavanje 1 ha limana potrebno 20 do 50 ha sabirne površine.

Povoljna strana navodnjavanja limanom je jednostavnost izgradnje i mali radovi koje iziskuju. Sem toga, na ovaj način mogu se navodnjavati prirodni travnjaci u planinskim oblastima, u kojima se, sem koristi od navodnjavanja, izgradnjom limana postiže smanjivanje snage bujica i njihovog štetnog đelovanja u takvim predelima.

Nedostatak limana sastoji se u neujednačenom navodnjavanju površine travnjaka u zavisnosti od reljefa i količine taloga u zimskom periodu pojedinih godina. Sem toga, postoji opasnost od zabarivanja nižih delova travnjaka i zaslanjivanja zemljišta jer se obično upotrebljavaju preterano velike količine vode.

Vreme zalivanja — navodnjavanja. — Navodnjavanje livada i pašnjaka vrši se u jesen, u proleće i u toku leta.

Navodnjavanje u jesen sprovodi se u septembru ili oktobru, pre nastupanja jesenjih mrazeva. Ovo navodnjavanje ima za cilj obezbeđenje zemljišta vodom za narednu godinu i đubrenje livada i pašnjaka. U cilju đubrenja livade i pašnjaci se navodnjavaju muljevitom vodom. Navodnjavanje u jesen može da se vrši 2 do 3 puta u razmaku od 14 dana. Voda ostaje na travnjacima 5 do 10 dana u zavisnosti od tipa i karaktera zemljišta.

Navodnjavanje u proleće vrši se rano, a obustavlja se u početku kretanja vegetacije. Vrši se radi zagrevanja zemljišta u cilju ranijeg kretanja vegetacije. U rano proleće voda je uvek toplija od zemljišta, te se ovo navodnjavanje vrši danju. Pri tom se mora obratiti pažnja da se navodnjavanje ne izvodi ukoliko nastupe mrazevi. U slučaju da se voda usled iznenadnih mrazeva zaledi, navodnjavanje treba nastaviti da se led ne bi spustio na biljke i uništio ih.

Navodnjavanje leti vrši se više puta u toku vegetacije, i uglavnom zato da se zemljištu nadoknade količine vode koje se u to vreme troše zbog pojačane asimilacije i popuni nedostatak atmosferskih taloga u vegetacionom periodu. Letnja navodnjavanja treba da traju najviše 25 do 36 časova.

Broj zalivanja je različit i zavisi u najvećoj meri od rasporeda vodenih taloga u toku vegetacije.

Čišćenje i planiranje — ravnanje kao mera popravke travnjaka

Sastoji se u čišćenju travnjaka od kamenja, drveća i žbunja, planiranju površine, uklanjanju krtičnjaka i mravinjaka itd.

Uklanjanje drveća, šiblja, žbunova i panjeva se vrši krčenjem, posle čega se zemljište poravna i zaseje travno-leguminoznim smešama da bi se sprečilo naseljavanje vrsta drugih porodica. Krčenje je najbolje obaviti u jesen, i to tako da u zemljištu ne ostane korenov vrat iz koga mogu da izbiju novi izdanci. Na štrmim padinama i na obalama reka gde drveće i žbunje predstavlja zaštitu od spiranja i odnošenja zemljišta krčenje se mora vršiti vrlo obazrivo. Ono se ne primenjuje na suvim terenima, jer može da izazove pogoršanje vodnog režima zemljišta.

Čišćenje od kamena ima veliki značaj za povećanje proizvodne površine travnjaka, naročito u planinskim predelima, gde su velike površine travnjaka pokrivene kamenom. Stanica za unapređenje poljoprivrede u Boru izvela je u svrhu demonstracionog ogleda čišćenje kamena na vrlo kamenitom pašnjaku sela Luke. Posle čišćenja izvršeno je podsejavanje travno-leguminozne smeše i đubrenje. Na ovaj način je od pašnjaka vrlo niske produktivnosti, na kome su rasle kserofitne i maloprinosne vrste (rđobrada, zubača i dr.) dobijen travnjak s prinosom od 16 mc po 1 ha sena (u godini izvođenja radova) s preovlađivanjem vrsta obične rosulje u travnom pokrivaču.

Čišćenje kamenja manjih dimenzija vrši se ručno i odnosi s travnjaka. Ako je prisustvo kamena na površini znatno veće kamen se može koristiti za ograđivanje pojedinih delova pašnjaka radi uvođenja sistema rotacione ispaše. Veći blokovi kamena zatrpavaju se u jame koje se kopaju u samom travnjaku.

Humke krtica i mrava ometaju kosiđbu livađa, naročito pri obavljanju radova mašinama. Sem toga, humke sveže zemlje naseljavaju vrste iz drugih porodica, što vodi pogoršanju sastava travnog pokrivača. Krtičnjaci i mravinjaci se rasturaju livadskim drIjačama. Ako je zastupljenost velika svaki krtičnjak ili mravinjak uništava se motikama i drugim ručnim oruđem. Travnjak obrastao žbunovima kleke.

Neravna površina travnjaka ometa radove pri kosidbi livada. Sem toga, vlaženje travnjaka je neravnomerno, što izaziva različiti sastav travnog pokrivača i različit prinos na pojedinim delovima livada i pašnjaka, a to predstavlja smetnju za pravilnu organizaciju ispaše, naročito pri pregonskom napasanju stoke. Poravnanje travnjaka u slučaju manjih neravnina izvodi se ručno. Busenje koje obrazuju vrste zbijenog bokora ili kisele trave uništava se nožem ili lopatama. Zemljana uzvišenja se poravnavaju lopatama, a zemlja se korisii za popunjavanje rupa, jaruga itd. Ako je površina travnjaka u većoj meri neravna, poravnavanje se vrši specijalnim mašinama ili se travnjak preorava i zasniva veštački,

Đubrenje kao mera popravke travnjaka

Iz zemljišta trave uzimaju velike količine biljnih asimilativa za novi otkos ili ciklus napasanja. Stoga se hranljive materije koje se iz zemljišta iznose moraju nadoknaditi.

Prema G a r o 1 i i drugim ispitivačima, količina pojedinih hranljivih elemenata koja treba da se nadoknadi na travnjacima iznosi na 1 ha: N — 30 do 270 kg; P2O5 — 50 do 160 kg; K2O — 150 do 320 kg. Iz navedenih podataka vidi se da količine mineralnih materija koje se iznose iz zemljište u velikom stepenu variraju u zavisnosti od visine prinosa i hemijskog sastava travne mase, u čemu na prirodnim travnjacima postoje velike razlike.

Sem količina hranljivih materija koje se iznose iz zemljišta potreba za đubrenjem travnjaka se određuje na osnovu sadržaja hranljivih materija u zemljištu. U pogledu obezbeđenosti lako pristupačnim hranljivim materijama prirodni travnjaci u našoj zemlji u većini slučajeva odlikuju se siromaštvom u P2O5 i K2O a takođe postoji nedostatak azota, što pokazuje da kod nas postoje velike potrebe za đubrenjem prirodnih. travnjaka za postizanje veće proizvodnje stočne hrane na ovim površinama.

Đubrenje travnjaka pokazuje mnogostruk pozitivan uiticaj. Na prvom mestu se uticaj đubrenja odražava na razviće korenovog sistema i na količinu rezervnih. materija nagomilanih u korenovima biljaka.

U vezi sa jačim razvitkom korenovog sistema i nagomilavanjem rezervnih materija pod uticajem đubrenja znatno se povećava produktivnost travnjaka. G. A. B r o n z o v a je putem različitih načina đubrenja travnjaka dobila sledeće rezultate:

Đubrenje stajnjakom, zatim dve godine bez đubrenja — 28,6 mc/ha
Stajnjak i svake godine PK — 33,6 mc/ha
Stajnjak i svake godine NPK — 60,9 mc/ha

U ogledima Instituta za Stočarstvo u Zemun Polju, na planinskim travnjacima na teritoriji SR Srbije, đubrenjem veštačkim đubrivima dobijeno je povećanje prinosa u prvoj godini za 100 do 200%. Produžno delovanje u drugoj godini na povećanje prinosa iznosilo je 100 do 150%. Organska đubriva takođe imaju na planinskim travnjacima vanredno efikasno dejstvo i u provedenim ogledima dala su povećanja prinosa od 150 do 200%.

Povoljan uticaj đubrenja sem za podizanje prinosa odražava se i na promenu botaničkog sastava travnog pokrivača. Ove se promene osnivaju na različitim potrebama biljnih vrsta u hranljivim materijama. Višegodišnje vlataste trave zahtevaju za svoj porast i razviće velike količine azota i kalijuma, dok su potrebe za fosfornom kiselinom dosta niske. Leguminoze, međutim, imaju velike zahteve na fosfornu kiselinu i kalijum. Vrste iz ostalih porodica reaguju nejednako na različita đubriva ali glavnu ulogu za razvoj ovih vrsta imaju kalijum i azot. Azotna đubriva, stoga, stimuliraju porast i razviće vlatastih trava i primena PK đubriva pogoduje širenju legurninoza.

Prema tome, sistem đubrenja je mogućno podesiti tako da pogoduje razvitku vrsta čije je širenje poželjno na travnjaku. Međutim, pri tome se mora imati u vidu da uticaj na promenu sastava travnog pokrivača zavisi sem od odnosa primenjenih đubriva i niza drugih faktora, kao što je stanje travnjaka, sadržaj hranljivih materija u zemljištu, obezbeđenost zemljišta vlagom itd.

Uticaj đubrenja fosforom na sastav travnog pokrivača levo — neđubreno, desno — đubreno

Najveći efekat za promenu sastava travnog pokrivača đubrenje pokazuje na siromašnim, u velikom stepenu. iscrpenim travnjacima. Na ovakvim površinama dolazi do aktiviranja biohemijskih procesa u zemljištu koji dovode postupno do velikih promena u sastavu travnog pokrivača. U prvom periodu. na travnjaku se povećava učešće vrsta srednjeg kvaliteta koje potiskuju zastupljene vrste niske vrednosti za ishranu stoke,. Pri daljoj primeni đubrenja mesto vrsta srednjeg kvaliteta zauzimaju najkvalitetnije vrste koje su ujedno i vrste najvećih prinosa.

Na veoma iscrpljenim travnjacima zapaženo je da ne dolazi do izražaja pojava stimuliranja pojedinih grupa vrsta primenom azotnih, fosfornih ili kalijumovih đubriva. Na ovakvim površinama sva hraniva u zemljištu nalaze se u velikom nedostatku te đubrenje poboljšava uslove za razvoj kvalitetnih vrsta koje se nalaze ugnjetene i potisnute na travnjaku ili niču iz semena koje je sačuvano u zemljištu.

U slučaju đubrenja travnjaka povoijnijeg sastava, na plodnim zemljištima uticaj đubrenja na promenu sastava travnog pokrivača najviše se odražava u promeni odnosa pojedinih vrsta — leguminoza, višegodišnjih vlatastih trava i vrsta iz ostalih porodica. Jedno − strano đubrenje dovodi do preovlađivanja vrsta koje povoljno reaguju na primenjeno đubrivo. Usled nedostatka P2O5 dolazi do smanjenja učešća leguminoza, dok nedoStatak azota izaziva slab razvoj višegodišnjih vlatastih trava. Pogodnom kombinacijom đubriva nastoji se da se održi ravnoteža između pojedinih grupa vrsta a da se uporedo s tim postigne širenje kvalitetnih vrsta u sastavu travnog pokrivača.

Mineralna đubriva

Fosforna đubriva. — Prirodni travnjaci su najvećim delom slabo obezbeđeni lako pristupačnim jedinjenjima fosfora.

Na prvom mestu P utiče na povećanje prinosa travnjaka. Prosečno povećanje prinosa na 1 kg P2O5 pri jednostranoj primeni fosfornih đubriva iznosi 5,3 kg sena na livadama a 12,8 hranljivih jedinica na pašnjacima, a na travnjacima na kojima je fosfor u velikom deficitu povećanje prinosa dostiže do 30 kg sena po 1 kg P2O5.

Primena đubrenja fosfornim đubrivima na planinskim travnjacima u našoj zemlji daje veoma povoljne rezultate. Na travnjacima biljne zajednice Bromus erectus — Plantago media u okolini Plitvičkih jezera D. Bregeš i saradnici su dobili 22,9 kg sena na 1 kg P2O5 unetih fosfornih đubriva. Na livadama đipovine povećanje prinosa sena na 1 kg P2O5 prema podacima J. C i ž e k a iznosilo je 30,08 kg. U ogledima Instituta za stočarstvo SR Srbije sprovedenim na Borovskom polju 1 kg P2O5 dao je povećanje u iznosu od 29,4 kg sena.

Iskorišćavanje fosfornih đubriva na travnjacima đostiže 45% a prosečno iznosi 30%. Redovno đubrenje svake godine povećava četvorostruko efekat fosfornih đubriva do četvrte godine, što je posledica obogaćivanja zemljišta u P2O5 jer se fosforna đubriva na travnjacima u maloj meri gube usled ispiranja. Sa obogaćivanjem zemljišta takođe je u vezi produžno delovanje fosfomih đubriva čiji se uticaj oseća u toku od 12 godina.

Fosforna đubriva povoljno utiču na razvoj leguminoza i đubrenjem se postiže širenje ove grupe biljaka na travnjacima. Ustanovljeno je da P2O5 pri bilo kojoj kombinaciji đubrenja pokazuje povoljan uticaj na leguminoze, ali prema A. Rabotnovu primena fosfornih đubriva ne može u potpunosti da otkloni pojavu masovnog izumiranja leguminoza koja se periodično javlja, naročito kod crvene deteline, kao posledica promene uslova na travnjacima.

Đubrenjem fosforom može da se poveća sadržaj P u biljnoj masi naročito na zemljištima bogatim u fosforu. Na siromašnim zemljištima povećanje sadržaja P u biljnoj masi kao posledica đubrenja može potpuno da izostane, jer takva zemijišta vezuju veliki deo fosforne kiseline unete đubrenjem.

Prema O. Svenbergu (Švedska) nedostatak fosforne kiseline u zemljištu otežava u isto vreme korišćenje mikroelemenata — bakra, kobalta i magnezijuma. Đubrenjem fosfornim đubrivima povećava se količina sulfata bakra koji deluje povoljno na razviće detelina. Prema I. V. Tarkovskom đubrenje fosforom smanjuje negativan uticaj pokretnih aluminijumovih jona na kiselim zemljištima, što takođe doprinosi širenju detelina.

Sem toga efekat đubrenja azotom veoma se povećava ako se primenjuje s fosfornim i kalijumovim đubrivima. Prema podacima P. J. R o m a š e v a, azotno đubrivo ne može da bude efikasno iskorišćeno bez fosfornih i kalijumovih đubriva, sem u retkim slučajevima velikog bogatstva zemljišta u ovim elementima.

Kalijumova đubriva. — Nedostatak kalijuma u zemljištu je česta pojava na travnjacima te se može smatrati da najveći deo površine u našoj zemlji oskudeva u ovom elementu. Jedino su teška zemljišta dobro obezbeđena lakopristupačnim kalijumom usled čega se u nekim slučajevima na takvim zemljištima primenjuje samo fosforno đubrenje.

Prosečno povećanje prinosa na 1 kg K2O pri jednostranom đubrenju samo sa K iznosi 6,7 kg sena, a ukoliko se đubrenje primenjuje zajedno s fosforom dobija se na 1 kg K2O — 12 kg sena a na pašnjacima 8,2 kg hranljivih jedinica. Robinson i Garber su utvrdili da kalijum daje prosečno povećanje suve materije u iznosu od 450 kg/ha.

U ogledima Instituta za stočarstvo u Zemun Polju na livadama u Sjeničkom polju samo đubrenje s kalijumom dalo je povećanje prinosa od 4,96 mc po 1 ha, a zajedno sa P — 16,7 mc po 1 ha.

U zemljištima bogatim u kalijumu zabeležen je negativan uticaj đubrenja kalijumovim đubrivima kao što je ^lučaj u ogledima J. C i ž e k a na livadama depovane u okolini Tribnja.

Iskorišćavanje kalijumovih đubriva na travnjacima dostiže do 85% a prosečno iznosi 57%. Redovno đubrenje svake godine povećava dvostruko efekat kalijumovih đubriva, a prema nekim podacima višak proizvedenog sena na 1 kg K2O je u petoj godini đubrenja do pet puta veći nego u prvoj godini.

Kalijumova đubriva pokazuju neznatno produžno dejstvo te se sa istim ne može računati.

Kalijum utiče povoljno na razvoj leguminoza i đubrenjem se postiže širenje ove grupe biljaka na travnjacima. Prema podacima M. M. G u k o v e, ishrana leguminoznih biljaka sa P i K u velikoj meri utiče kako na njihov razvoj tako i na intenzitet fiksacije atmosferskog azota. Pri nedostatku ovih elemenata snižava se usvajanje azota i u vezi s tim se pogoršava porast biljaka. Prema istom autoru, leguminoze više usvajaju kalijum nego fosfor te se pri vi~ šku fosfora u zemljišfcu pogoršava porast biljaka i njihovo razviće. Stoga su na zemljištima podjednako obezbeđenim. u P i K efikasnija kalijumova đubriva, a na zemljištima siromašnim u P veći uticaj pokazuju fosforna đubriva.

Prince i saradnici (SAIJ) su iz rezultata ogleda na 10 pašnjaka zaključili da kalijum ne utiče na povećanje prinosa ako u sastavu fcravnog pokrivača nisu zastupljene legpminoze.

Prema podacima W. E. Murphya (Irska) kalijumova đubriva utiču povoljno na razvoj bele deteline na travnjaku, dok deluje depresivno na običnu rosulju i crveni vijuk. U trećoj godini đubrenja zabeležena je skoro potpuna aepresija crvenog vijuka čak i pri najnižim dozama kalijuma.

Đubrenje kalijumom utiče na povećanje sadržaja K u biljnoj masi ali izaziva smanjenje količine Ca i Na, te se pojavljuje nedostatak navedenih elemenata u senu i paši sa površina dobro obezbeđenih kalijumom.

Azotna đubriva. — Za postizanje visokih prinosa na travnjacima potrebna je velika količina azota koja iznosi oko 250 kg čistog N po 1 ha. Pošto se veće rezerve lakopristupačnog N zadržavaju u malom iznosu (oko 50 kg po 1 ha) u zemljištima travnjaka, ove površine imaju stalne i velike potrebe za azotnim đubrivima i veoma povoljno reaguju na njihovo unošenje. Prema E. K 1 a p p u, nepoznavanje uticaja N đubriva i njegova slaba primena predstavlja jedan od osnovnih uzroka zaostajanja porasta prinosa na travnjacima prema porastu prinosa njivskih kultura.

Najnovijim ispitivanjima utvrđeno je da je proizvodnja na travnjacima u umerenoj klimatskoj zoni u većini slučajeva ograničena nedovoljnim rezervama azota u zemljištu. U ovakvim uslovima zavisnost od N fiksiranog od strane leguminoza bez primene azotnih đubriva obezbeđuje proizvodnju do 6.000 kg sena po 1 ha godišnje. Đubrenjem odgovarajućom količinom azotnih đubriva ovaj prinos može da bude udvostručen, pri čemu se prinos travnjaka povećava paralelno sa povećavanjem đoza N đubriva.

Prosečno povećanje prinosa na 1 kg čistog N, na livadama, iznosi 20 kg sena, sa velikim kolebanjima od 12 do 120 kg u zavisnosti od uslova vlažnosti zemljišta i sadržaja P2O5 i K2O u zemljištu. Na pašnjacima prosečno povećanje prinosa iznosi 20 kg hranljivih jedinica na 1 kg čistog azota.

Suprotno fosforu i kalijumu, pri redovnom đubrenju livada uticaj N se obično smanjuje, dok se na pašnjacima, kada se pravilno iskorišćavaju, uticaj N pri redovnom đubrenju iz godine u godinu povećava. Smatra se da je produžno delovanje đubrenja azotom veoma malo, tako da se na livadama već u drugom otkosu slabo oseća. Pokazalo se da naknadni efekat N đubriva traje duže ukoliko se primene veće količine azota. Tako, u planinskim predelima, prema podacima Š. M. A g a b a b j a n a, 90 kg N/ha utiče na prinos u toku dve godine, a uticaj 120—200 kg N/ha traje tri godine posle đubrenja.

Uticaj azotnih đubriva na promenu sastava travnog pokrivača na prvom mestu zavisi od načina iskorišćavanja travnjaka, zatim od vodnog režima zemljišta i režima ishrane biljaka. Na pravilno iskorišćavanim pašnjacima pokazalo se da ne dolazi do negativnih promena pod uticajem visokih doza N na smanjivanje učešća leguminoza. Učešće bele deteline, kao glavne leguminoze, na pašnjacima se ne smanjuje jer ova vrsta nije osetljiva prema azotu, već strada samo od zasenjivanja pri nepravilnom korišćenju pašnjaka. Na livadama može da bude štetna jednostrana dugogodišnja primena N đubriva jer vodi proređivanju travnog pokrivača sa malim brojem vrsta koje povoljno reaguju na jednostrano đubrenje azotom. Na zemljištima siromašnim u hranljivim materijama đubrenjem sa N postiže se povećanje učešća grupe leguminoza od kojih najpovoljnije reaguje crvena detelina. I na zemljištima obezbeđenim hranljivim materijama dolazi do povećanja učešća leguminoza pri povoljnoj vlažnosti zemljišta, na račun vrsta iz drugih porodica čije se učešće smanjuje pri dozama većim od 60 kg čistog N po 1 ha. Prema tome, azotna đubriva imaju veliku ulogu u suzbijanju nepoželjnih vrsta na travnjacima.

Uticaj azotnih đubriva na promene hemijskog sastava pri đubrenju umerenim dozama je negativan i prouzrokuje smanjenje sadržaja azotnih materija u biljnoj masi. Međutim, primena visokih doza N đubriva utiče na znatno povećanje količine sirovih proteina. Kritični minimum azotnih đubriva iznad koga nastaje pozitivan uticaj na sadržaj azotnih materija nalazi se između 40 i 50 kg N po 1 ha. Upotrebom većih doza od navedenih znatno se povećava sadržaj sirovih proteina kao i sadržaj mineralnih materija u travnoj masi.

Međutim, ima zabeleženih pojava da su visoke doze N đubriva uticale štetno na zdravlje stoke, naročito na pašnjacima, koje nastaju usled nagomilavanja štetnih NO2 jona u biljnoj masi na pašnjaku. Prema nekim podacima, štetne posledice nastaju pri dozama većim od 160 kg čistog N/ha te bi sa te strane đubrenje većim dozama bilo neopravdano. Međutim, u drugim ispitivanjima nisu zapažene štetne posledice pri navedenim količinama.

Pozitivan uticaj azota se povećava sa povećanjern intenziteta iskorišćavanja travnjaka. Zbog sve većeg efekta N đubriva gornji nivo rentabilnih doza pri najintenzivnijem iskorišćavanju travnjaka nije još ustanovljen.

Jednostrano đubrenje jednom vrstom mineralnih đubriva retko se primenjuje na travnjacima i obično dovodi do nepoželjnih posledica. Stoga se travnjaci đubre kombinovano sa dve vrste ili se primenjuje puno đubrenje sa NPK.

Kombinovano đubrenje sa dve vrste obično obuhvata fosforna i kalijumova. Povećanje prinosa primenom PK đubriva nadmašuje višak postignut jednostranim dodavanjem P iii K đubriva. Tako, prema pođacima E. Klappa, PK đubriva daju za 8 mc sena veći prinos nego đubrenje sa P, dok prema dodavanju K povećanje iznosi 10,4 mc sena po 1 ha. Uticaj PK đubriva povećava se pri stalnom đu~ brenju 3 do 4 puta prema efektu u prvoj godini đubrenja. Naknadno delovanje traje dugo i održava se sve dotle dok ne dođe do nedostatka kalijuma, čiji je naknadni uticaj manji od fosfornih đubriva.

Đubrenje PK stimulira razvoj leguminoza uglavnom na račun vrsta iz drugih porodica, a razmere ovog uticaja u najvećem stepenu zavise od plodnosti zemljišta. Uporedo sa povećavanjem učešća leguminoza povećava se sadržaj azotnih materija i sadržaj P2O5, K2O i CaO u biljnoj masi.

Đubrenje sa 80 kg P2O5 i 100 kg K2O po 1 ha na livadi uspravnog vlasena u okolini Plitvičkih jezera dalo je u ogledima D. Bregeša, S. Panića i J. Kovačevića višak prinosa od 25,2 mc po 1 ha, što je za 121% više od prinosa neđubrene parcele. Đubrenje sa PK, međutim, u ovom pogledu znatno zaostaje prema primeni NPK đubriva.

Najpovoljnije rezultate daje puno đubrenje sa NPK. Prosečno povećanje prinosa na livadama prema neđubrenim parcelama iznosi 33,9 mc/ha prema podacima E. K l a p p a. U poređenju sa PK đubrenjem višak iznosi 11,9 mc po 1 ha. U navedenom ogledu D. Bregeša i ostalih povećanje prinosa sena prema neđubrenoj parceli primenom NPK đubriva iznosilo je 43,84 mc/ha ili procentualno povećanje za 204%. Ovako veliki uticaj pokazuje da su na livadama ovoga tipa sva hraniva u velikom deficitu. U ogledima Instituta za stočarstvo SR Srbije u okolini Sjenice, zatim na Smilovskom i Borovskom polju uticaj NPK đubriva odrazio se u povećanju prinosa za 103,53 do 211,46%.

Puno đubrenje pokazuje najveći efekat na travnjacima u planinskim predelima.

Đubrenje s NPK livada u Gatačkom polju u ogledima D. B a t in i c e i drugih dalo je 8.304 kg sena po 1 ha prema 2.848 kg na neđubrenim površinama, što iznosi povećanje za 191%, tj. dobija se skoro tri puta veća količina sena. Ovako veliki uticaj pokazuje da su i na livadama u Gatačkom polju sva hraniva u velikom defieitu.

Na neđubrenoj površini u ogledu u Gatačkom polju višegodišnje vlataste trave su bile zastupljene sa 55%, leguminoze — 5%, loše i bezvredne vrste — 25% i korovi 15%. Na đubrenoj površini trave su činile 50,5%, leguminoze 26,6%, loše i bezvredne vrste 3,3% i korovi — 19,6%. Prema tome đubrenje sa NPK u Gatačkom polju uticalo je na znatno povećanje učešća leguminoza a u velikoj rneri je opao sadržaj bezvrednih i loših vrsta. U ovom ogledu primenjena je u jesen 1957. i u proleće 1958. godine ukupna količina od 139 kg kalkamon-salpetra, 697 kg tomasovog fosfata i 397 kg kalijumove 40%-tne soli, što ukupno iznosi 1.233 kg đubriva po 1 ha.

U pogledu efektivnosti punog đubrenja primećeno je da se uticaj redovne primene NPK održava na istom nivou ili se povećava do pete godine, kada nastupa smanjivanje procentualnog iznosa povećanja prinosa.

Organska đubriva

Najvažnije organsko đubrivo je stajnjak. Prema P. J. R o m a š e v u, svaka tona stajnjaka povećava prinos u toku svog delovanja za 1,5 do 2 i više mc/ sena. Najveće povećanje prinosa postiže se kad se stajnjak primenjuje zajedno s veštačkim đubrivima.

Uticaj đubrenja stajnjakom na prinos travnjaka (po B. Turini)

Godina I (1924) — dobijen je višak od 5,90 kg sena po 1 mc stajnjaka
Godina II (1925) — dobijen je višak od 2,20 kg sena po 1 mc stajnjaka
Godina III (1926) — dobijen je višak od 1,65 kg sena po 1 mc stajnjaka

za tri godine dobijen je višak od 9,75 kg sena po 1 mc stajnjaka

Prema podacima J. Č i ž e k a, stajsko đubrivo u količini od 30 t po 1 ha uticalo je na povećanje prinosa za 140% na brdskom travnjaku biljne zajednice vijuka na Sljemenu. U ovom ogledu đubrenje sa NPK povećalo je prinos za 113,6%, a pri unošenju stajnjaka sa NPK povećanje prinosa je iznosilo 204,6%.

Uticaj stajnjaka sa sastav travnog’ pokrivača nije toliko očigledan kao pri primeni veštačkih đubriva. Ipak se i pri đubrenju stajnjakom opaža povećanje učešća leguminoza i višegodišnjih vlatastih trava a snižava se učešće vrsta drugih porodica. Đubrenje stajnjakom naročito potencira razviće bele deteline.

Sem povećanja prinosa i uticaja na sastav travnog pokrivača stajnjak ima meliorativno dejstvo jer ima važnu ulogu u zemljišnim mikrobiološkim procesima, u obrazovanju organo-mineralnog kompleksa itd. Sem toga mnogostruki uticaj stajnjaka odražava se u ubrzavanju kretanja vegetacije u proleće, pojačavanju bokorenja trava, zaštita travnjaka od izmrzavanja i suše itd. Stoga se od stajnjaka pre svega treba da očekuje zaštitno i biološko delovanje, a na drugo mesto treba da dođe delovanje stajnjaka kao đubriva.

Od organskih đubriva koriste se još osoka i kompost. Osoka zbog velikog sadržaja azotnih materija deluje jednostrano, tako da primena ovog đubriva može da ima štetne posledice, tj. da izazove razvitak nepoželjne flore. Zbog toga se uvek upotrebljava zajedno s fosfornim i kalijumovim đubrivima. U sušnim oblastima primena osoke ne dolazi u obzir.

Kompost ima veoma povoljno delovanje na travnjake, naročito kad se razbacuje pomešan sa zemljom. Ovako đubrenje potencira bokorenje, povećava se broj vegetativnih izdanaka i količina korenova u zemljištu. Travni pokrivač postaje ravnomeran a gustina se povećava.

Način i vreme đubrenja

U vezi s ciljem unošenja đubriva razlikuju se osnovno đubrenje travnjaka i prihranjivanje. Svrha osnovnog đubrenja je povećanje plodnosti zemljišta i regulisanje režima ishrane biljaka. Prihranjivanje se vrši radi obezbeđenja biljaka u pojedinim etapama njihovog razvoja potrebnim biljnim asimilativima. Stoga se ono primenjuje se u najkritičnijim fazama razvića biljaka.

Međutim, prema Romaševu, razlika između osnovnog đubrenja i prihranjivanja više se ne postavlja. Za travnjake koji se prvi put đubre jedino se povećavaju količine đubriva i to povećanje prema istom autoru, treba da iznosi od 30 do 50% količine koja se primenjuje u toku redovnog đubrenja travnjaka. Đubrenje se sprovodi u okviru višegodišnjeg sistema unošenja đubriva, koji obično obuhvata naizmenično đubrenje organskim i veštačkim đubrivima. Tako d r Z ii r n (Austrija) na osnovu dugogodišnjih ogleda preporučuje sledeći sistem đubrenja travnjaka:

Prve godine: stajsko đubrivo 10 do 15 tona po 1 ha; azotna đubriva u količini od 40 kg/ha N.

Druge godine: kreč 1 do 1,5 tona po 1ha; fosforna đubriva u količini od 40 kg/ha P2O5; kalijumova đubriva u količini od 60 kg/ha KaO.

Treće godine: osoka 40 m3 po 1 ha; 40 kg P2O5.

Četvrte godine: puno mineralno đubrenje u sledećim količinama: N 40 kg/ha, P2O5 40 kg/ha, K2O 60 kg/ha.

Ovakvo naizmenično đubrenje u najnovijim ogledima E. Ziirna obezbedilo je prinos koji znatno prevazilazi prosečan prinos pri pojedinačno primenjenim kombinacijama đubrenja. Pored vrlo visokih prinosa naizmenično đubrenje u navedenim ogledima osiguralo je i visoko učešće leguminoza, naročito bele deteline, u sastavu travnog pokrivača.

S. N. Agababjan preporučuje kao najbolji sistem sledeću šemu naizmeničnog đubrenja travnjaka: azotna đubriva svake godine, fosforna đubriva svake druge godine i stajnjak jeđanput U četiri godine.

J. P. Romašev preporučuje na različitim tipovima travnjaka sledeće sisteme đubrenja:

Plavni travnjaci: od 1. do 4. godine veštačka đubriva u količini od 1 do 1,5 mc amonijačke šalitre, 1 mc superfosfata i 0,3 do 0,5 mc kalijumove soli. Pete godine stajnjak 10 do 15 t/ha.

Neplavljeni travnjaci: 1. do 3. godine 1,5 do 2 mc superfosfata, 0,3 mc kalijumove soli; 4. godine stajnjak, ista količina veštačkih đubriva.

Đubrenjem planinskih travnjaka na ovaj način povećava se učešće leguminoza za 40 do 50% a postižu se prinosi od 50 mc/ha sena. Rasturanje stajnjaka daje povećanje prinosa od 8 do 10 mc/ha sena. Pri ponovnom đubrenju uticaj stajnjaka na produktivnost travnjaka se povećava.

Prema istom autoru, povećanje količina fosfornih i kalijumovih đubriva u dvostrukom ili trostrukom iznosu od navedenih nema toliki uticaj na prinose da bi mogle da se isplate tako velike količine ovih đubriva. Međutim, povećanjem količina fosfornih i kalijumovih znatno se povećava sadržaj proteina u biljkama. Ukoliko se fosfornim i kalijumovim đubrivima unose i azotna, primenjuje se 60 do 90 g N. U tom slučaju se količina fosfornih i kalijumovih đubriva povećava za 20 do 25%.

Neki autori preporučuju, međutim, veće količine đubriva. Tako A. Demolon (Francuska) preporučuje 100 kg P2O5, količinu koja odgovara 6 mc superfosfata, i smatra da ova doza osigurava prinos od 10 do 20 mc/ha sena.

A. Kauter daje sledeće norme za đubrenja:

Na livadama
N 30 do 60 kg/ha
P2O5 40 do 80 kg/ha
K2O 80 do 140 kg/ha
Na pašnjacima
40 do 100 i više kg/ha
40 do 60 kg/ha
40 do 100 kg/ha

Da bi se nadoknadila količina fosfora u prinosu biljne mase na travnjaku neophodno je za đubrenje upotrebiti 6 do 7 kg P2O5 na svakih 10 mc/sena, dok potrebna doza kalijuma iznosi 2 kg K2O na 1 mc/sena.

U pogledu količina azota gornji nivo rentabilnih doza pri intenzivnom iskorišćavanju nije ustanovijen. U poslednje vreme kao obične doze primenjuju se količine od 60 do 100 kg N po 1 ha, dok se pri intenzivnom načinu iskorišćavanja upotrebljava 200 kg i veća količina ovog elementa po 1 ha. Smatra se da primena manjih količina azotnih đubriva od 30 kg nema uticaja na prinos travnjaka, jer se najveći deo azota ove količine utroši na normalan sadržaj ovog elementa u biljkama.

Količina mineralnih materija u senu ili zelenoj masi može, međutim, da služi samo kao orijentacija za potrebe đubrenja i tačna je samo za prosečna sena. Količina mineralnih materija u senu varira u vrlo širokim granicama u zavisnosti od sastava travnog pokrivača, naročito učešća leguminoza i učešća vrsta iz ostalih porodica, kao i u zavisnosti od opštih uslova staništa i drugih faktora.

Podaci o sadržaju hranljivih. materija u zemljištu na travnjacima mogu takođe da pruže sliku samo o opštem odnosu hranljivih materija u zemljištu — visokom ili niskom sadržaju pojedinih elemenata. Određivanje rezervi zemljišta na travnjacima je veoma složeno jer je ono prožeto živim i. mrtvim korenovima u svim stadijumima razlaganja. Naročito je nepouzdano određivanje rezervi u zemljištu na pašnjacima, gde bi izbor mesta sa stočnim ekskrementima dalo potpuno nevernu sliku, što se odnosi i na uzimanje proba sa dela pašnjaka na kojima nema ekskremenata. Prema E. K 1 a p p u uzimanje proba zemljišta na pašnjacima predstavlja zadatak koji je skoro nemogućno rešiti. Prema tome potrebe travnjaka za đubrenjem mogu se ceniti samo prema kvalitativnim merilima ocene travnjaka, kao što je sastav travnog pokrivača — učešće vrsta indikatora staništa, zatim. gustina travnjaka, životna sposobnost biljaka, boja travnog pokrivača i drugi pokazatelji, kao i stečeno iskustvo. Najpouzdaniji podaci dobijaju se putem ogleda.

Rasturanje teže rastvorljivih veštačkih đubriva vrši se obično u jesen ili u toku zime. Posle razbacivanja ovih đubriva travnjak se drlja radi unošenja đubriva u zemljište. Rasturanje se vrši ručno ili specijalno konstruisanim sejalicama, koje bez štete po travni pokrivač unose đubriva u zemljište do dubine od 10 cm, što jako povećava efekat đubrenja.

Đubrenje stajnjakom se vrši u proleće i pred zimu ili u toku vegetacije. U Švajcarskoj se đubrenje stajnjakom obavlja posle prvog ciklusa ispaše a u SSSR-u posle drugog otkosa ili posle iskorišćavanja otava za ispašu, a takođe i rano u proleće. Može da se izvodi i preko zime, ali se ne rastura za vreme zimskog mirovanja vegetacije. Bolji efekt se postiže manjim dozama (od. 10 do 15 t/ha) a češćim đubrenjem. Kad se stajnjakom đubre pašnjaci u toku vegetacije, travnjak se posle đubrenja kosi, jer stoka nerado pase na takvoj površini.

Osoka se uglavnom primenjuje za đubrenje livada. Najpogodnije vreme je rano proleće, pre kretanja vegetacije, da bi se izbegle štete koje mogu da budu nanete travnom pokrivaču u slučaju suviše jake koncentracije. Zalivanje osokom može da se vrši i posle otkosa, ali se mora obratiti pažnja da zemljište nije previše isušeno, kao i na odgovarajuću koncentraciju, da bi se biljke zaštitile od povreda. Osoka se razblažuje vodom u odnosu 1:4 i upotrebljava dve do tri tone razblažene osoke na 1 ha.

Pašnjaci se đubre osokom u jesen posle završetka ispaše. Ako se đubri u proleće onda se travnjak koristi za proizvodnju sena, jer stoka neće da jede travu s takvih površina.

Norme i vreme rasturanja komposta na travnjacima je isto kao i pri đubrenju stajnjakom. Kompost se rastura po oblačnom i vlažnom vremenu. Ako je vreme suvo i toplo, uticaj đubrenja kompostom se znatno smanjuje.

Torenje se sprovodi povremenim premeštanjem toreva, tj.ograđenih površina gde se stoka drži za vreme muže i u toku noći. Pri torenju je veoma važno ne zadržati tor na jednom mestu duže od 5 dana jer se u tom slučaju razvija nepoželjna flora a nastaju i veći gubici đubriva, naročito na većim nagibima, usled ispiranja i odnošenja na niže položaje. Torove treba prebacivati što brže i radi toga da bi se đubrile što veće površine. Površina tora za 100 grla krupne stoke obično iznosi 0,5 ha, tako da pri premeštanju svakog petog dana navedeni broj stoke u toku vegetacionog perioda može da potori 12 do 15 ha.

Površina tora se ograđuje od ostalog dela pašnjaka pokretnim ogradama. Đubrenje jedne površine torenjem ponavlja se svakih 5 do 6 godina.

Kad se tor premesti na novo mesto, potorena površina se drlja radi ravnomernog pokrivanja pođubrenog travnjaka. Jednovremeno sa drljanjem preporučuje se rasturanje 500 kg fosforita ili smeše fosforita i superfosfata. Rasturanje fosforita jednovremeno s torenjem vrši se iz razloga što se putem torenja u zemljište unose velike količine azota i kalijuma s vrlo malo fosfora. Usleđ toga se razvijaju vrste iz porodice Umbeliferae. Ove vrste, zahvaljujući svom dubokom i moćnom korenovom sistemu, mogu da se snabdevaju fosforom iz dubokih slojeva zemljišta.

Količina hranljivih materija koje se putem torenja unose u zemljište može se izračunati prema sledećim podacima Instituta za stočna hraniva u Lenjingradu: za dva časa držanja stoke na jednom mestu goveda ostavljaju prosečno po jednom grlu — 6,6 kg balege i 5,2 kg mokraće. Prema tome, stado od 100 grla ostavlja na 1 ha travnjaka za 10 dana 66 mc balege i 52 kg mokraće.

Prosečan sadržaj mineralnih materija u balezi i mokraći je sledeći:

Azota (%)
U balezi 0,4—0,8
U mokraći 0,6—2,0
Fosfora (%)
U balezi 0,25
U mokraći —
Kalijuma (%)
U balezi 0,5
U mokraći 1,5

Prema tome, za 10 dana torenja za 100 grla goveda na 1 ha se unosi sledeća količina mineralnih materija (ako torenje traje dva časa dnevno):

Azota
Balegom 39,6 kg
Mokraćom 52,0 kg
Ukupno: 91,6 kg
Fosfora
Balegom 16,5 kg
Mokraćom —
Ukupno: 16,5 kg
Kalijuma
Balegom 33,0 kg
Mokraćom 78,0 kg
Ukupno: 111,0 kg

Kada se uzme u obzir da su pri torenju na ovaj način neminovni znatni gubici u azotu, i ako se računa da će ovi gubici iznositi 50% navedene količine, onda se putem torenja travnjak đubri azotom u količini koja je jednaka sadržaju 2,5 mc 40%-ne kalijumove soli. Međutim, količina fosfora je mala, te se stoga i preporučuje đubrenje fosforitnim brašnom, kao teže rastvorljivim fosfornim. đubrivom.

Držanje jedne ovce na 3 m2 (2 m2 u toku noći u trajanju od 8 časova i jedan kvadratni metar u toku dnevnog odmora stoke 3X2 časa) pokazalo se kao veoma povoljno jer mnogo brže dovodi do mineralizacije ekskremenata, zatim do boljeg iskorišćavanja đubriva i znatnog smanjivanja perioda rotacije. Na ovaj način može se obuhvatiti tri puta veća površina uz isti efekt đubrenja.

Primena torenja je pogodna naročito za đubrenje planinskih travnjaka. Povećanje prinosa pod uticajem torenja prema mnogobrojnim ispitivanjima iznosi 150 do 300% (podaci Instituta za stočna hraniva u Lenjingradu).

U ogledima sprovedenim na Zlatiboru torenjem je postignuto povećanje prinosa u iznosu od 99 do 430% zavisno od dužine držanja torova na jednom mestu (pođaci Đ. Trajkovića).

Uticaj torenja na sastav travnog pokrivača sličan je delovanju stajnjaka. Naročito se potencira razvoj bele deteline a povećava se učešće višegodišnjih vlatastih trava, od kojih na prvom mestu vrste iz roda livađarke, zatim livađski vijuk, crveni vijuk i druge vrste.

Kao i pri đubrenju stajnjakom, stoka prve godine nerado pase travu na torenim površinama. Stoga se ove površine u prvoj godini kose, a za ispašu se koriste druge godine po torenju.

Vreme primene veštačkih đubriva zavisi od vrste đubriva, klimatskih uslova i namene đubrenja.

Azotna đubriva se, po pravilu, rasturaju u proleće u suvljim rejonima, jer je primena azota retko efikasna ako vlažnost zemljišta nije povoljna. Zbog toga đubrenje azotom u toku leta često nema većeg uticaja. U rejonima u kojima su atmosferski talozi u toku vegetacionog perioda pravilno raspoređeni đubrenje azotom može da se vrši i posle pojedinih otkosa ili ciklusa napasanja.

U proleće se, obično, đubri azotom u dva maha. Prvi put u početku bokorenja višegodišnjih vlatastih trava, radi stimulisanja bokorenja i porasta generativnih izdanaka. Drugi put se đubre 10 do 15 dana posle prvog, u početku faze porasta generativnih izdanaka i formiranja stabljike.

Đubrenje azotom u rano proleće utiče na brži razvoj biljaka i ravnomerniju raspodelu prinosa u toku jedne godine, što je naročito značajno za napasanje.

Hačaturijan navodi da se upotreba azotnih đubriva u proleće obično preporučuje u februaru ili martu, i posle završetka svakog ciklusa napasanja.

Đubrenje azotom, celokupnom količinom, u proleće primenjuje se u krajevima sa suvim letom zbog slabijeg efekta azotnih đubriva unetih za vreme sušnog perioda. Međutim, E. K1 a p p smatra da je čak i u suvim krajevima povoljnije đubrenje u dva roka — u proleće i početkom leta, pri čemu u većoj meri dolazi da izražaja uticaj N đubriva na održavanje vegetacije u suvom i toplom periodu godine. U krajevima sa dosta vlage preporučuje primenu azota u tri do četiri roka u toku vegetacionog perioda, i to u nekim slučajevima sa sve većim dozama N. Ovakav način đubrenja u znatnom stepenu utiče na smanjivanje kolebanja prinosa, naročito u toku letnje đepresije na travnjacima.

Fosforna i kalijumova đubriva primenjuju se rano u proleće i posle pojedinih otkosa ili ciklusa napasanja.

J. P. Romašev preporučuje da se fosforna i kalijumova đubriva rasturaju rano u proleće, po smrznutom zemljištu jednovremeno s prihranjivanjem ozimih kultura, ali navodi da đubrenje posle prvog ili drugog otkosa ima isti efekat. Prema N. G. A ndr e j evu, fosforna đubriva se unose ranije s azotnim u rano proleće pri izvođenju prvog prolećnog đubrenja, dok se đubrenje kalijumom vrši u drugom navratu 10 do 15 dana posle prvog, zajedno s drugom dozom azotnih đubriva. Isto tako preporučuje primenu fosfornih i kalijumovih đubriva posle prvog otkosa, radi obezbeđenja ponovnog formiranja pokrivača, kao i nagomilavanja rezervnih materija u korenovima biljaka.

U rejonima obezbeđenim vlagom, prema I. V. L a r i n u, naipovoljnije vreme primene fosfornih i kalijumovih đubriva je posle poslednjeg ciklusa napasanja. Za suve rejone takođe preporučuje đubrenje fosforom i kalijumom posle drugog otkosa.

Pošto kod nas prirodni travnjaci zauzimaju velike površine, đubrenje treba primeniti na prvom mestu na najboljim površinama, jer će efekat đubrenja na njima biti znatno veći. Dubrenje ne treba primenjivati na travnjacima na kojima sigurno neće biti većih rezultata, kao što su npr. travne površine na kojima preovlađuju višegodišnje vlataste trave zbijenog bokora ili površine sa suviše retkim travnim pokrivačem na kamenitim podlogama (goleti bez zemljišnog pokrivača), jer na ovakvim površinama đubrenje slabo deluje i zbog toga teško može da se isplati povećanim prinosima.

Popravka degradiranih travnjaka

Na degradiranim travnjacima, zbog pogoršanja vodno-vazdušnog režima zemljišta i velikog siromaštva u hranljivim materijama (što je posledica preteranog iskorišćavanja i nepovoljnih klimatskih uslova pojedinih staništa) uobičajenim merama, izloženim u prethodnom poglavlju, ne mogu se postići odgovarajući uspesi, već je zato neophodna primena dopunskih mera.

Podmlađivanje travnjaka

Vrši se na degradiranim površinama na kojima vrste višegodišnjih vlatastih trava zbijenog bokora nisu potpuno preovlađale u sastavu travnog pokrivača. Utvrđeno je da vrste rastresitog bokora, mada su na đegradiranom travnjaku slabe i u maloj meri zastupljene, mogu pri uspostavljanju povoljnih zemljišnih uslova da obnove svoju normalnu produktivnost.

Obnavljanje vrsta rastresitog bokora postiže se povređivanjem njihovih čvorova bokorenja i zasipanjem slojem zemljišta debljine 2—3 cm, čime se prema ispitivanjima A. F. L j u b s k a j e postiže izbijanje i razvijanje novih izdanaka. Vrste zbijenog bokora, međutim, čiji se čvor bokorenja nalazi iznad zemlje, pri povređivanju čvorova bokorenja propadaju i na taj način se uništavaju.

Radi povređivanja čvorova bokorenja primenjuje se jednokratna površinska obrada rotovatorima, koji seku i režu ledinu i na taj način, sem stimuliranja bokorenja trava rastresitog bokora i uništavanja vrsta zbijenog bokora, obrazuju povoljne uslove za razvoj kvalitetnih vrsta. Najpovoljniji oblik noževa za ovu svrhu je u obliku slova L. Ovakvi noževi seku ledinu i ispod. korenova biljaka i pokrivaju je zemljom u sloju od 2 do 3 cm. Sem rezanja ledine za stvaranje povoljnijih uslova primenjuje se odgovarajuće đubrenje.

Utvrđeno je da ove mere mogu s uspehom da se primene bez podsejavanja kad travnjak sadrži 35—40% vrsta rastresitog bokora ili vrsta koje obrazuju rizome. U slučaju manjeg učešća ovih vrsta vrši se i podsejavanje, pri čemu se najčešće podsejavaju leguminoze radi popravke kvaliteta travnog pokrivača.

Navedeni način popravke travnjaka daje veoma povoljne rezultate na travnjacima koje osvaja tvrdača, zatim na travnjacima na kojima su u velikoj meri zastupljene vrste visoki bus, vrste iz roda šašuljica, itd. Na plavnim površinama posle ove mere iščezavaju šaševi a njihovo mesto zauzimaju kvalitetne vrste bekmanije i trstike.

Površinska obrada na dubljim zemljištima i ravnim položajima

Na dubljim zemljištima bez kamena, na ravnim položajima, primenjuje se obrada zemljišta rotovatorima ili frezerima.

Obrada rotovatorima radi popravke vodnog i vazdušnog režima zemljišta obavlja se dva ili više puta, čime se postiže dubina 20 do 25cm bez prevrtanja i rasipanja zemljišta. Sa dve ili više obrade uništavaju se vrste zbijenog bokora i vrste ostalih porodica lošeg kvaliteta a potencira se razvoj kvalitetnih vrsta koje obrazuju rizome i vrste rastresitog bokora.

Ovakav način popravke daje veoma povoljne rezultate na pašnjacima biljne zajednice tvrdače. U ogledima Instituta za stočarstvo Srbije u planinskim oblastima postignut je prinos od 400 mc zelene mase po 1 ha prema prinosu od 36 mc pre preduzimanja popravke pašnjaka.

Kada se pogrešno primeni, obrada rotovatorima može da izazove pojačano razviće bezvrednih i štetnih vrsta. Radi suzbijanja ovih vrsta prva obrada se vrši na dubinu od 7 do 9 cm a posle 7 do 10 dana obavlja se druga obrada na veću dubinu.

Uticaj različitih metoda obrade degradiranih travnjaka na prinos vidi se iz sledećih podataka A. D. D a 1 i n a:

Uticaj različitih metoda obrade degradiranih travnjaka

Prinos na planinskoj livadi
Metod i dubina obrade godina primene
1 kg/ha, 2 kg/ha, %
Oranje na 20 cm + teške tanjirače 2 puta na 10 do 12 cm 820, 5.300, 100
Oranje + rotovator 1 put na 15 cm 900, 7.090, 134
Rotovator na 9 cm + oranje 21 cm + 2 puta tanjiranje 1.000, 7.560, 142
Rotovator 6 cm + rotovator 28 cm 1.250, 8.950, 169
Neobrađeno 900, 1.100, 21
Prinos na travnjaku na tresetu
Metod i dubina obrade godina primene
2 kg/ha, %
Oranje na 20 cm + teške tanjirače 2 puta na 10 do 12 cm 5.650, 100
Oranje + rotovator 1 put na 15 cm 7.810, 138
Rotovator na 9 cm + oranje 21 cm + 2 puta tanjiranje 7.420, 132
Rotovator 6 cm + rotovator 28 cm 7.930, 140
Neobrađeno 2.030, 36

U ogledima S. Ocokoljić i D. Čolića na Kopaoniku primenom dve obrade rotovatorima, odgovarajućim đubrenjem i setvom travno-leguminozne smeše u trećoj godini je postignut prinos od oko 100,00 mc sena po 1 ha prema 11,24 mc na neobrađenom travnjaku biljne zajednice tvrdače. Pri oranju i tanjiranju ledine prinos u istoj godini je iznosio oko 85 mc sena po 1 ha.

Površinska obrada na dubljim zemljištima i većim nagibima

Za poboljšanje vodnog i vazdušnog režima u zemljištu prirodnih travnjaka na nagibima može se koristiti kultivator-podrivač. Radni delovi kultivatora-podrivača imaju sledeće dimenzije: visina 70 cm, širina 20 cm i debljina 2,5 cm. Donji delovi se završavaju u vidu dleta. Radni delovi se pričvršćuju za ram kultivatora na rastojanju od 60 do 80 cm. Ovakvim kultivatorom travnjak se može obraditi i do 50 cm dubine.

Upotrebom kultivatora-pođrivača povećava se poroznost zemIjišta, tako da ono može da upije znatno više vode, a pored toga i aeracija je mnogo bolja. Posle obrade zemljišta kultivatorom voda mnogo lakše i brže prodire u zemljište.

Posle obrade prirodnih travnjaka kultivatorima-podrivačima kao rezultat povećane aeracije povećava se korisna aktivnost zemljišnih mikroorganizama, koji stvaraju mnogo više biljnih asimilativa.

Obrada prirodnih travnjaka kultivatorima-podrivačima naročito je povoljno uticala na povećanje količine nitrata i lako pristupačne fosforne kiseline u zemljištu.

Kao posledica primene ove mere povećava se prinos zelene mase i sena i do 100%. Pored toga, poboljšava se i kvalitet travnog pokrivača, smanjuje se učešće slabokvalitetnih trava za 1 do 3 puta, a povećava učešće kvalitetnih vlatastih trava i leguminoza.

Obrada prirodnih travnjaka kultivatorima-podrivačima obavlja se u proleće i u jesen. Na zbijenim zemljištima obradu treba izvoditi svake druge godine, a na manje zbijenim svake treće. Površine koje se koriste za ispašu moraju se češće obrađivati nego livade.

Piovršinska obrada na plićim zemljištima i većim nagibima

Na ovakvim terenima se površinska obrada travnjaka sprovodi tanjiračama. Ovaj način popravke degradiranih pašnjaka može da se primeni na strmim nagibima do 45°, te najveći značaj ima za strme, erodirane položaje u planinskim predelima.

Popravka pašnjaka površinskom obradom tanjiračama zasniva se na uništavanju velikog dela postojećeg travnog pokrivača i stvaranju povoljnijih zemljišnih uslova za razviće podsejanih travnoleguminoznih smeša.

Na plitkim zemljištima i strmim nagibima obrada zemljišta tanjiračama vrši se na dubini od 4 do 5 cm. U tom cilju se sprovođi tanjiranje ledine 3 do 4 puta u istom pravcu, i to u jesen posle završene ispaše na pašnjacima. U proleće naredne godine tanjiranje se ponavlja, takođe 3 do 4 puta u istom pravcu u kome je vršena obrada prethodne godine. Obrada tanjiračama vrši se u pravcu poprečno na nagib terena, radi sprečavanja odnošenja zemljišta sa obrađenih površina.

Radi zamene uništenog travnog pokrivača seju se travno-leguminozne smeše. Setva se vrši odmah posle tanjiranja ledine obavljenog u proleće. Pre setve se obrađena ledina drlja a posle setve se primenjuje valjanje glatkim valjkom. Sastavljanje smeša i izbor vrsta smeša vrši se po istim pravilima kao i kod popravke pašnjaka frezerima, s tim što se količina semena pojedinih vrsta povećava za kg po 1 ha.

Ovaj način popravke pašnjaka zahteva takođe obilno đubrenje, bez čega su rezultati vrlo slabi. U jesen se pre prve obrade rastura stajnjak u količini od 10 do 20 tona po 1 ha + fosforno brašno —120 kg P2O5 i kalijumova đubriva — 60 kg KaO po 1 ha. Pre setve travno-leguminoznih smeša rastura se superfosfat u količini od 60 kg P2O5 i azotna lako pristupačna đubriva — 30 do 40 kg na 1 ha.

Na jako strmim nagibima — iznad 18° — obrada ledine tanjiračama vrši se po pojasima širine 20 do 25 m između kojih se ostavljalju neobrađeni pojasevi iste širine. Posle jedne ili dve godine, kada se posejane trave dobro razviju, sprovodi se tanjiranje neobrađenih pojaseva i setva travno-leguminoznih smeša. Na tj način se postiže popravka celokupne površine pašnjaka a sprečava se odnošenje obrađenog zemljišta.

Ovaj način popravke pašnjaka, pored postizanja visokih prinosa i poboljšanja kvaliteta travnog pokrivača, ima veliki značaj za borbu protiv erozije, jer ledina obrađena tanjiračama bolje upija vodu te se na taj način usporavaju vodeni tokovi na strmim terenima. Sem toga zaštitu od erozije pruža novoobrazovani travni pokrivač. Navedenim načinom popravke mogućno je na strmim i jakoiscrpenim pašnjačkim površinama postići prinose od 120 do 150 mc zelene mase po 1 ha.

Na jako zbijenim i teškim zemljištima, na kojima nije mogućna obrada tanjiračama, primenjuje se plitko ljuštenje zemljišta plugovima bez daske. Ova se obrada vrši na dubinu od 5 do 7 sm. Pravila za đubrenje i setvu travno-leguminoznih smeša su isti kao kod obrade tanjiračama.

Površinska obrada na vrlo plitkim, peskovitim i kamenitim zemljištima

Na ovakvim terenima se primenjuje površinska obrada zupčastim drljačama i podsejavanje travno-leguminoznih smeša uz obilno đubrenje. Radom zupčastih drljača postiže se takođe uništavanje jednog dela travnog pokrivača i stvaranje povoljnih uslova za razvoj pođsejanih vrsta. U smeše za podsejavanje se i pored obilnog đubrenja uvode vrste sa manjim zahtevima u pogledu plođnosti zemljišta i otporne prema suši, kao što su kokotac i žuti zvezdan od leguminoza a od vlatastih trava bela rosulja, prava livadarka, bezosni vlasen i druge vrste.

Na travnjacima koji se nalaze na plićem zemljištu, te se ne mogu obrađivati kultivatorima-podrivačima, vodni i vazđušni režim mogu se poboljšati otvaranjem stalnih brazda po izohipsama. U SAD prave brazđe duboke oko 12 cm, a rastojanje između njih iznosi 100 đo 200 i više santimetara. Radovi Rejonske sekcije za borbu protiv erozije iz Vladičinog Hana na pašnjacima Vlasine pokazali su da rastojanje između brazda može da bude i 10 metara. Osnovni momenti koji diktiraju rastojanje između brazda su količina i rasporea padavina, strmina nagiba i ekspozicija. Ako ima više padavina i ako su tereni strmi, rastojanje između brazda je manje, i obrnuto. Prirodni travnjaci se brazdaju kada je travni pokrivač gust, jer u protivnom može doći do pojave erozije. Brazđe treba povremeno obnavljati da se ne bi zatrpale.

Na degradiranim travnjacima na kojima površinska obrada zemljišta nije izvodljiva primenjuju se i drugi metodi površinske popravke koji imaju za cilj uništenje postojeće vegetacije i s’tvaranje povoljnih uslova za razvitak kvalitetnih vrsta.

Površinska obrada na travnjacima tvrdače

Za popravku pašnjaka biljne zajednice Nardetum strictae — tvrdače primenio je M. Arapović na Kupresu đubrenje krečnom amon-šalitrom i podsejavanje semenom trava osutim u sklađištu. Smeša je imala sledeći sastav (u kg/ha semena): mačji rep — 6, ježevica — 3, crveni vijuk — 6, francuski Ijulj —2, livadski vijuk — 3, engleski Ijulj — 3. Primenom navedenog načina prinos se u prvoj godini sa 8 mc povećao na 36,8 mc sena po 1 ha. Međutim, sastav travnog pokrivača ostao je neizmenjen. Zapažaju se u ma-

Pašnjak biljne zajednice tvrdače (Kopaonik)

lom procentu nikle biljke podsejanih vrsta, te autor namerava da dalje primenjuje pođsejavanje kao jednu od agromera za popravku pašnjaka na Kupresu.

J. S a f t a, C. P a v e l i A. P a v e l su na alpskom masivu „Pirinu” u Rumuniji đubrili pašnjake biljne zajednice tvrdače sa 600 do 900 kg azotnih i 200 do 400 kg fosfornih đubriva. Već prve godine je na ovom pašnjaku prinos porastao od 4.000 na 10.000 do 15.000 kg zelene mase po 1 ha, a tvrdača je bila potisnuta od crvenog vijuka i obične rosulje, čije učešće je u prvoj godini iznosilo 70% a u drugoj 90% travne mase. Kilogram đubriva odgovara povećanju zelene mase od 30 do 32 kg.

Ogledi Instituta za stočarstvo SR Srbije na Kopaoniku, međutim, nisu pokazali da veštačka đubriva mogu da imaju takav efekat na travnjaku tvrdače u prvoj godini. Primena količine azotnih đubriva (od 60 do 220 kg N/ha) unekoliko su uticale na prinose, ali je sastav travnog pokrivača ostao nepromenjen u prvoj godini (1962. godina). Verovatno se na alpskom masivu „Pirinu” radi o prelaznoj fazi osvajanja travnjaka od strane tvrdače kada se od đubrenja veštačkim đubrivima može da očekuje navedeno delovanje na promenu sastava travnog pokrivača.

U pogledu načina popravke travnjaka dorade i đipovine postoji u literaturi veoma malo podataka na osnovu kojih bi se moglo suditi o najpovoljnijim merama za povećanje prinosa i popravku sastava travnog pokrivača travnjaka ove biljne zajednice. U pomenutim ogledima J. Čižekau okolini Tribnja veoma efikasan uticaj na livadu dipovine imalo je đubrenje veštačkim đubrivima, koje je sem na visinu prinosa delovalo pozitivno i na promenu sastava travnog pokrivača. Znatno je povećano učešće leguminoza koje je prema 4% na nađubrenoj površini dostiglo najveći iznos od 48,5% pri primeni PK đubriva, dok je učešće ostalih vrsta smanjeno sa 45,98% na 12,63% pri istoj kombinaciji. Uporedo s povećanjem prinosa sena i promenom botaničkog sastava zabeleženo je i znatno povećanje prinosa hranljivih materija po jedinici površine. Prosečan prinos svarljivih sirovih proteina pri đubrenju sa NPK iznosio je 469 kg/ha prema 290 kg svarljivih sirovih proteina, odnosno 1.161 kg svarljivih jedinica po 1 ha.

Osnovna popravka — obnova prirodnih travnjaka

Osnovna popravka — obnova prirodnih travnjaka na dubljim zemljištima i ravnijim terenima sastoji se u potpunom uništavanju postojećeg travnog pokrivača putem razoravanja i osnivanju veštačkih travnjaka na istim površinama. Osnovna popravka na plavnim terenima vrši se posle odvođenja vode, jer je za proces prirodne izmene biljnih zajednica u novim uslovima posle ođvodnjavanja potreban duži vremenski period.

Prema šemi Vilijamsa, razorani prirodni travnjaci uključuju se u livadsko-pašnjačke plodorede. Dobijeno zemljište koristi se posle razoravanja nekoliko godina za gajenje njivskih kultura radi delovanja na fizički sastav i biološke procese u zemljištu. Prema navedenoj šemi, zemljišni horizont razoranih prirodnih travnjaka dobiven razoravanjem ledine u godini prvobitne obrade i u navedenim godinama gajenja njivskih kultura ne predstavlja kulturno zemljište, već to tek treba da postane u periodu gajenja njivskih kultura. Ovaj period gajenja njivskih kultura posle razoravanja travnjaka naziva se pripremni period livadsko-pašnjačkih plodoreda.

Pri osvajanju razoravanjem neophodna je primena đubrenja. Preporučuje se đubrenje stajnjakom radi biološkog delovanja.

Na plićim i slabijim ledinama posle razoravanja gaje se njivske kulture 2 do 3 godine. Duži pripremni period štetno deluje na ovakvim zemljištima, jer dovodi do snižavanja prinosa u travnom periodu plodoređa.

Na dubokim i jako vezanim ledinama pripremni period traje 3 do 4 godine, za koje vreme se gaje njivske kulture.

Efikasnost osnovne popravke u zavisnosti od različitih klimatskih oblasti (Prema Š. M. Agababjanu)

Klimatske oblasti
Prosečan prinos sena (u mc/ha)
prirodnih, nepopravljanih travnjaka i posle osnovne popravke
Polupustinje 8,0 i 26,0
Suve stepe 10,0 i 30,0
Stepe 12,0 i 40,0
Šumske stepe 13,0 i 50,0
Šumska zona 16,0 i 80,0
Subalpijska zona 18,0 i 100,0
Alpska zona 14,0 i 40,0
Klimatske oblasti
Povećanje prinosa posle osnovne popravke
Polupustinje 225,0%
Suve stepe 200,0%
Stepe 233,0%
Šumske stepe 285,0%
Šumska zona 400,0%
Subalpijska zona 455,0%
Alpska zona 185,0%

Za setvu u pripremnom periodu preporučuje se veći broj kultura npr.: ovas, jara grahorica, korenasto bilje, krompir, kukuruz, sudanska trava, sirak itd.

Danas se smatra da povoljnije rezultate daje ubrzano zatravljivanje posle osnovne obrade jer se na taj način u zemljištu sačuva odgovarajuća mikroflora, koja je na travnjacirna veoma značajna za postizanje visokih prinosa.

Način osnivanja Veštačkih travnjaka pri osnovnoj popravci iznet je u prethodnom poglavlju o osnivanju veštačkih travnjaka.

Ubrzano zatravljivanje

Ova mera popravke primenjuje se u različitim slučajevima i uslovima, ali najčešće za popravku ravnih i blago nagnutih prirodnih površina koje su udaljene od naselja, i na kraju, za uništenje postojeće i zasnivanje nove ledine na terenima koji se povremeno plave.

Ubrzano zatravljivanje na nagibima

Prirodni travnjaci na nagibima imaju dvostruku ulogu. Oni su izvor stočne hrane a istovremeno sprečavaju štetno dejstvo erozije. Ukoliko je travni pokrivač degradiran do te mere da se đubrenjem organskim i mineralnim đubrivima, paranjem ledine i drugim merama popravke se postižu željeni rezultati, onda se pristupa ubrzanom zatravljivanju.

Radi sprečavanja štetnog dejstva erozije ubrzano zatravljivanje, uništenje stare ledine i setva travno-leguminoznih smeša izvodi se po pantljikama — trakama. Cela površina predviđena za popravku podeli se na nekoliko pantljika. Širina pantljika se kreće od 20 do 60 metara. Na strmijim nagibima i na slabije vezanim zemljištima širina pantljike je manja, i obrnuto, na blažim nagibima i vezanijim zemljištima širina traka je veća. Ekspozieija terena, takođe, uslovljava širinu traka. Na južnim ekspozicijama pantljike moraju biti uže. U ekstremnim slučajevima širina pantljika može biti i manja od 20 metara.

Pre no što se prisupi uništavanju postojeće ledine moraju se preduzeti određene mere ukoliko se za to ukažu potrebe.

Krčenje žbunja, panjeva i pojedinih stabala izvodi se ručno i predstavlja obaveznu meru pred uništavanje ledine. Ista situacija je i sa skupljanjem pokretnog kamenja, kao i onog koji izbija na površinu zemlje. Otklanjanjem očvrslih krtičnjaka, mravinjaka i džombi najbolje se obavlja šinastim drljačama ili frezerima. Ukoliko neravnina ima manje, mogu se otkloniti i tanjiračama.

Prethodnom primenom navedenih mera omogućava se ravnomerna obrada zemljišta, što obezbeđuje ravnu površinu, bez džornbi i drugih neravnina, a to je jedan od osnovnih uslova za ujednačeno nicanje i zatravljivanje obrađene površine.

Način i vreme uništavanja stare ledine

Posle podele površine predviđene za ubrzano zatravljivljanje na pantljike — trake, napravi se i plan daljih radova. U prvoj godini obrađuje se druga pantljika od vrha i još nekoliko ispod nje pod uslovom da se između površina koje se obrađuju nalaze neobrađene trake. Time se sprečava ili umnogome ublažuje štetno dejstvo erozije.

U zavisnosti od dubine zemljišta na kome se nalazi prirodni travnjak, njegovih pedoloških osobina, na prvom mestu, kao i oruđa za obradu zemljišta koje ima jedno gazdinstvo, uništavanje stare ledine obavlja se na više načina.

Oranje plugovima. — Oranjem se uništava postojeća ledina na onim terenirna gde je zemljište duboko. Za ovu svrhu su najbolji plugovi sa spiralnom daskom. Ukoliko nema pretplužnjaka na samim plugovima, onda se ljuštenje leđine obavlja plitkim oranjem na 6—8 cm ili frezovanjem. Plitko oranje i frezovanje se obavlja na 3 do 4 nedelje pre oranja. Kada se za uništenje postojeće ledine upotrebljava frezer, onda se prilikom njegovog rada diže poklopac koji pokriva radne delove frezera. Time se obezbeđuje da ostaci trava ostanu na površini zemlje.

Oranje se obavlja ranije u jesen, čime se obezbeđuje razlaganje jednog dela zaorane organske mase*. Setva smeša se vrši obično rano u proleće, radi čega se brazde ostave otvorene preko zime. U proleće, čim vreme dozvoli, priprema se zemljište za setvu. Površinska priprema mora biti što brižljivije izvedena, jer se setva sitnog semena vlatastih trava i leguminoza obavlja na oranici dobijenoj razoravanjem dugogodišnje prirodne ledine. Stoga se kako oranju tako i površinskoj pripremi zemljišta mora da posveti puna pažnja. U većini slučajeva je valjanje pred setvu važna mera površinske pripreme zemljišta. Ova mera je naročito značajna kod. ubrzanog zatravljivanja. Od tipa zemljišta i sadržaja organske materije u njemu zavisiće i težina valjka.

Obrada rotovatorima. — Uništavanje prirodne ledine rotovatorima obavlja se ili na plićim zemljištima, gde primena plugova ne dolazi u obzir, ili u planinskim područjima gde pitanje nagomilavanja vlage nije od presudnog značaja, što je slučaj u nižim oblistima. Ovom merom rastresa se zbijeno zemljište, što umnogome poboljšava vodni i vazdušni režim obrađenog zemljišta.

Pod uticajem rotoviranja u zemljištu dolazi do brzog razlaganja organske mase i nitrifikacije azotnih materija.

Rotoviranje se obavlja obično u dva poteza. Prvi put je ono pliće i ima za zadatak uništenje postojeće ledine, a drugi put na dubinu 15—17cm, u zavisnosti od tipa rotovatora i tipa zemljišta koje se obrađuje. Danas u svetu postoje rotovatori koji obrađuju zemljište do 25 cm dubine. Oni se u Sovjetskom Savezu sve više koriste baš za ubrzano zatravljivanje. Ukoliko nema opasnosti od pojave erozije do ponovnog zatravljivanja, onda se prvo rotoviranje može obaviti i u jesen, ili rano u proleće pod uslovom da do drugog prođe interval od 7 do 12 dana. U ovim slučajevima poklopac na rotovatoru se kod prvog rotoviranja diže, čime se obezbeđuje ostajanje sitnih nerazbijenih delova ledine na površini, što dovodi do uginuća biljaka odnosno njihovih delova u parčićima ledine. Kod drugog prolaza rotovatora poklopac se spušta, čime se omogućuje pokrivanje sitnom zemljom još nerazbijenih delova ledine. Ako se oba rotoviranja moraju obaviti istog dana ili u toku 2 dana, onda je u oba prolaza poklopac spušten. Rasturanje organskih i mineralnih đubriva vrši se pred drugo rotoviranje, koje se mora obaviti što ranije, da bi se setva izvršila na vreme.

Na većim nagibima rad sa rotovatorom se ne može da obavi po izohipsama, jer se u tom slučaju vrlo lako kvari kardanska osovina. Zbog toga se na većim nagibima mora ići rotovatorom uz i niz nagib. Da bi se izbegle eventualne posledice dejstva erozije, širina traka mora biti manja.

Rotovatori jako rastresaju zemljište, zbog čega je valjanje obavezno radi potrebnog zbijanja zemljišta, što će omogućiti normalnu setvu, a naročito pravilno klijanje, nicanje, ukorenjavanje i bokorenje. Ovo je obično jedina mera za površinsku pripremu zemljišta.

Ubrzanim zatravljivanjem uz obradu zemljišta sa rotovatorom postignuti su vanredno dobri rezultati na Kopaoniku. Zemljoradničke zadruge iz Brusa i Raške zasnivale su na nadmorskoj visini od 1.500 do 1.900 metara veće površine veštačkih travnjaka. Sa ovih površina ostvareni su prinosi od 8.000 do 14.000 kg sena po hektaru. Pre podizanja veštačkih travnjaka sa istih površina dobijano je samo par stotina kilograma sena, jer su bile jako obrasle klekom. Na čistim delovima koji su bili obrasli tvrdačom, ostvarivano je oko 1.000 kg lošeg sena po hektaru.

Unakrsno tanjiranje. — Tanjiračama se uništava ledina za podizanje veštačkih travnjaka po sistemu ubrzanog zatravljivanja na plitkim zemljištima ili na jako strmim terenima. Ova mera se sprovodi neposredno pred setvu, a izvodi se višestrukim tanjiranjem teškim tanjiračama i to unakrst. Tanjiranje se izvođi toliko puta dok se ne uništi postojeći travni pokrivač i rastrese zemljište do nekoliko santimetara dubine.

U ovakvim slučajevima obično se ne primenjuje nikakva predsetvena priprema zemljišta, sem valjanja ako se za to ukaže potreba. Travnjak podignut metodom ubrzanog zatravljivanja (ZZ — Raška, Kopaonik)

Podizanjem veštačkih travnjaka na terenima obrađenim unakrsnim tanjiranjem ostvareni su prinosi i do 7.000 kg sena, dok je pre ove mere dobijano do 800 kg sena po hektaru. Ovi prinosi su ostvareni na Kopaoniku.

Đubrenje

Đubrenje kod ubrzanog zatravljivanja se ne razlikuje od sistema đubrenja veštačkih travnjaka u plodoredu. Posebno treba ovde istaći da na jako iznurenim, siromašnim humusom i kiselim zernIjištima, stajnjak i druga organska đubriva vrlo povoljno utiču na aktiviranje korisne mikroflore, u čemu su navedena zemljišta vrlo siromašna. Time se obezbeđuje normalno razlaganje zaorane organske mase i pravilan razvoj novozasejanih vrsta. U ovim slučajevima stajnjaku se daje prvenstveno meliorativna uloga, dok se biljni asimilativi moraju da obezbeđuju iz veštačkih đubriva.

Ukoliko se za kisela zemljišta ne može da obezbedi đubrenje krečom, onda se moraju primenjivati prvenstveno ona mineralna đubriva koja sadrže i kalcijum.

Smeše, vreme i način setve

Osnovni princip koga se treba držati pri izboru trava za smeše koje će se sejati na terenima na nagibima jeste da se u smeše uvode one vrste koje će u određenim uslovima i pod planiranim sistemom iskorišćavanja najduže ostati na tom mestu, uz istovremeno davanje visokih prinosa. To su prvenstveno vlataste trave koje imaju rizome — bezosni vlasen, prava livadarka, bela rosulja. Ukoliko je moguće ove trave treba da čine najveći deo u smeši. Na drugo mesto bi došle trave rastresitog bokora. Višegodišnje leguminoze jsu obično zastupljene u ovakvim smešama sa 20—30%. Retko više. Ovakav odnos vlatastih trava i leguminoza diktira duži vek vlatastih trava u smeši na nagibima. Zbog toga se obično planira jedno ili dva podsejavanja veštačkog travnjaka sa višegodišnjim legurninozama. Za smeše se najčešće koriste žuti zvezdan, bela detelina, lucerka, ukoliko uspeva na zemljištu koje se osvaja. Crvena detelina se uvodi u smeše da se ostvare visoki prinosi u drugoj godini. Mesto pokrovnog useva obično se seju vestervoldski ljulj ili italijanski ljulj.

Principi sastavljenja smeša su isti kao i kod veštačkih travnjaka u plodoredu. Mora se voditi računa samo o tome da vestervoldski ljulj, italijanski ljulj i crvena detelina ne uguše za vreme svog kratkog veka oStale trave u smeši. Povećanje norme semena dolazi u obzir samo kod setve posle višestrukog tanjiranja. Posle ovakve pripreme zemljišta nisu najpovoljniji uslovi za klijanje i nicanje semena, te se mora do 50% povećati uobičajena norma semena.

Sto se tiče vremena setve, važe isti principi kao i kod ostalih načina podizanja veštačkih travnjaka. Za planinska područja Srbije najbolji rok setve je rano proleće. Čest je slučaj da u toku jula i avgusta nema dovoljno vlage, te je letnja setva uvek rizična.

Krupnosemene vrste daju veće prinose ako se seju vrstačno. To se prvenstveno odnosi na livadski vijuk, ježevicu, crveni vijuk, bezosni vlasen, engleski ljulj, lisičji rep. Šetvom omaške sitnosemenih vrsta (mačji rep, livadarke, žuti zvezdan i ostale leguminoze) sprečava se njihovo gušenje od vrsta koje se brže razvijaju posle nicanja.

Ubrzano zatravljivanje ravnih površina

Jako degradirani prirodni travnjaci na ravnim terenima se najbrže popravljaju uništavanjem postojeće ledine. Na onim površinama koje su u blizini naselja ili farmi obično se te površine koriste i za gajenje jednogodišnjih useva. Prema potrebama i klimatskim uslovima organizuju se različiti plodoredi u kojima veštački travnjaci zauzimaju 20 do 80%. Međutim, na terenima koji su udaljeni od naselja ili farmi ili na onim delovima koji su ravni ali su teže pristupačni obično se posle uništavanja degradiranog travnog pokrivača odmah seje odgovarajuća travno-leguminozna smeša.

Do sada se ova mera primenjivala na manjim površinama, najčešće ne većih od 10 hektara. Svuda, na Javoru, Tari, Kopaoniku, Sjenici, Pešteru, Goliji i na drugim mestima, postignuti su vrlo dobri rezultati. Ostvareni su prinosi od 7 do 15.000 kg sena po hektaru, što predstavlja povećanje za 5 do 10 puta u odnosu na prinose prirodnih travnjaka koji su pre toga bili uništeni. Pored toga dobijeno je mnogo u kvalitetu. Na teritoriji Srbije se po sistemu ubrzanog zatravljivanja mogu da poprave na hiljade hektara degradiranih prirodnih travnjaka, čime bi se umnogostručila mogućnost tova stoke.

Najbolji način uništavanja postojeće ledine je, prema L a r i n u rotoviranje. Rotovator najbolje uništi postojeću ledinu koju odlično izmeša sa obrađenim delom zemljišta. Primena rotovatora je naročito pogodna na zemljištima sa moćnim humusnim slojem. Način obrade je isti kao i na nagibima, s tim što nema opasnosti od pojave erozije, te se prvo rotoviranje može lako da obavi rano u jesen.

Na zemljištima koja imaju slab humusni. horizont uništavanje ledine se dosta lako obavlja i plugovima. U ovom slučaju oranje se obavezno obavlja u jesen, i to što ranije, uz prethodno uništavanje ledine plitkim oranjem ili rotoviranjem. Površinska priprema zemljišta koja se obavlja rano u proleće biće najbolje izvršena ako se primene tanjirače. Prvi put se prelazi tanjiračama upravno na brazde, a u ostalim prolazima ide se dijagonalno po oranju. Tanjiranjem, drljanjem i valjanjem moraju da se stvore optimalni uslovi za setvu, klijanje i nicanje semena.

Najčešće se na ovakvim terenima zasnivaju veštački travnjaci koji će se koristiti ispašom. Zbog toga se smeše sastavljaju od trava koje odlično podnose ispašu.

Sve ostalo, sastavljanje smeše, vreme i način setve, đubrenje i nega u ovom slučaju je isto kao i kod ostalih veštačkih travnjaka.

Ubrzano zatravljivanje periodično plavnih terena

U dolinama reka i mnogim depresijama nalaze se veće ili manje površine prirodnih travnjaka koji se plave tokom godine kraće ili duže vreme. Nesumnjivo je, da je najbolji način popravke ovih površina odvodnjavanje sistemom odgovarajućih kanala ili regulacija reka i potoka koji izazivaju plavljenje.

Ako se odvodnjavanje ili regulacija tokova ne mogu da izvedu iz bilo kojih razloga, a jedno plavljenje ne traje više od 30 do 50 dana, mogu se odgovarajućim merama popraviti i takve travne površine.

Popravka travnjaka koji se duže plave

Jedini mogući način popravke ovih travnjaka bez odvodnjavanja jeste uništavanje postojećeg travnog pokrivača i setva vlatastih trava koje izdržavaju plavljenje duže vreme.

Obrada zemljišta. — Čim vreme dozvoli, a još bolje posle kosidbe prirodne livade, uništava se postojeća ledina oranjem. Ukoliko je teren jako neravan, džombast ili sa mnogo očvrslih, starih krtičnjaka, pre oranja se jednom a ređe i dva puta pređe rotovatorom po neravnoj površini. Regulisanjem dubine rada noževa rotovatora mora da se obezbedi uništenje svih neravnina. Ako na gazdinstvu nema rotovatora, uništenje neravnina se obavlja sa dva do četiri unakrsna prolaza teškim drljačama ili još bolje tanjiračama.

Dubinu oranja na prvom mestu diktira sloj gleja. Njegovo iznošenje na površinu zemljišta, izazvalo bi neplodnost nekoliko godina. Stoga oranjem ne sme da se zahvati sloj gleja više od 3 cm.

Umesto oranja može se zemljište obrađivati dva puta rotovatorom. Prvi put je dubina obrade 7—8 cm, o drugi put (8—15 dana posle prve obrade) 12 do 15 cm.

Đubrenje. — Zaoravanje stajnjaka u većini slučajeva ima zadatak da poboljša mikrobiološki režim zemljišta. Zbog toga se retko zaorava više od 2 vagona stajnjaka po hektaru. Tresetna zemljišta su obično siromašna kalijumom, te se ovo đubrivo rastura u većim količinama. Količina fosfornih đubriva se obično normira na osnovu agrohemijskih analiza.

Plavna zemljišta su siromašna mikroelementima, naročito bakrom. Zato je potrebno da se upotrebi 500—700 kg/ha sitno samlevene zgure neke bakarne rude ili 10—12 kg/ha plavog kamena u prahu.

Predsetvena priprema zemljišta. — Razbijanje kompaktnih brazda vrši se tanjiračama i teškim drljačama. Ako je potrebno moraju se primeniti i rotovatori. Tanjiranje i drljanje se obavlja upravno na pravac oranja, ili još bolje dijagonalno. Valjanjem se omogućava ravnomerna setva.

Vreme setve. — Ukoliko ima mogućnosti (tj. dovoljno vlage) setvu treba obaviti u toku leta ili početkom jeseni. Do zime će se zasejane trave dobro ukoreniti i izbokoriti, te će u naređnoj godini dati zadovoljavajući prinos. Ako nema dovoljno vlage tokom leta i jeseni, setva se mora odložiti do povlačenja vode u proleće naredno godine. U tom slučaju i predsetvena priprema zemljišta se obavlja u proleće.

Smeše. — Površine koje se plave 30 do 40 dana — zasejavaju se sledećim smešama (norma semena je za hektar površine):

— bezosni vlasen 14 kg + trstika 8 kg + hibridna detelina 3 kg (ili jagodasta detelina 3 kg);
— bezosni vlasen 14 kg + mačji rep 10 kg + hibridna detelina 3 kg;
— bezosni vlasen 14 kg + mačji rep 10 kg + hibridna đetelina telina 3 kg;
— bezosni vlasen 25 kg;
— bekmanija 25 kg;
— bekmanija 17 kg + jagodasta detelina 3 kg;
— lisičji rep 10 kg + močvarna livađarka 8 kg;
— trstika 10 kg + lisičji rep 8 kg.

Kao što se vidi, za terene koji se plave duže vreme preporučuju se i smeše u kojima nisu zastupljene višegodišnje leguminoze. Prvenstveni razlog za ovakvu preporuku jeste najčešće nedostatak semena leguminoza koje podnese plavljenje, jer je teška proizvodnja njihovog semena. Istina je, takođe, da za mnoge vlataste trave koje pođnose plavljenje duže vreme nema semena u porodaji, ali se ono može mnogo lakše proizvesti na gazdinstvima koja su za to zainteresovana.

U izuzetnim slučajevima preporučuje se setva samo jedne vrste vlataste trave. Trstika (20 kg semena po hektaru) se seje sama na površinama koje se plave preko 40 dana, a bekmanija na slanim zemljištima ako se ne može da nabavi seme jagodaste deteline. Čista setva bezosnog vlasena preporučuje se kada se ne može nabaviti seme drugih vrsta.

Popravka travnjaka koji se plave kraće vreme

Uz prethodno krčenje žbunja i vađenje panjeva ako za to ima potrebe ove površine se oru na 30—35 cm dubine. Pliće oranje se obavlja samo na onim površinama koje se iz bilo kojih razloga ne mogu obrađivati na 30 cm.

Svi ostali radovi, kao i vreme njihovog izvođenja, isti su kao i oni koji su obavezni za ubrzano zatravljivanje površina koje se plave duže vreme.

Za zatravljivanje površina koje voda plavi do 30 dana mogu se od leguminoza koristi hibridna detelina, jagodasta detelina, barski zvezdan. Izbor vlatastih trava je veći: bezosni vlasen, mačji rep, barski vijuk, barska livadarka, bela rosulja, obična rosulja, trstika, lisičji rep, bekmanija, pojedine forme prave livadarke, itd. Od navedenih vrsta sastavljaju se različite smeše koje se sa uspehom mogu da seju i koriste u raznim uslovima naše zemlje. I u ovim slučajevima, ako nema semena leguminoza, mogu se sastaviti smeše samo od vlatastih trava.

Osnovni principi pravilnog korišćenja zasejanih smeša na plavnim terenima

Dugovečnost i visoki prinosi veštačkih travnjaka na plavnim terenima mogu se ostvariti uz određene uslove.

Prvo, plavna zemljišta su obično siromašna biljnim asimilativima, jer je aktivnost korisnih zemljišnih mikroorganizma dosta ograničena. Ovde se misli prvenstveno na površine koje se plave svake godine najmanje 20 dana. Zbog toga se đubrenje ovih površina mora posvetiti velika pažnja. Veštačka đubriva su obavezna svake godine, a površinsko đubrenje stajnjakom svake treće ili četvrte godine povećava rad korisnih mikroorganizama.

Drugo, velika pažnja mora se posvetiti pravilnom iskorišćavanju. Ni u kom slučaju se stoka ne sme puštati da pase na vlažnim travnjacima. To bi pogoršalo i onako nepovoljni vazdušni režim zemljišta, uz istovremeno kvarenje leđine, na kojoj se javljaju džombe i prazna mesta, mesta gde se prvo javljaju i razvijaju korovi. Pored toga, džombast teren otežava kosidbu.

Na kraju, nega koja se primenjuje na ostalim veštačkim travnjacima je obavezna i za ove travnjake. Ne sme da se dozvoli očvršćenje novih krtičnjaka kojih ima uvek dosta na vlažnim travnjacima. Korovi se brže javljaju na vlažnim na no suvim travnjacima, te se uništavanju korova mora posvetiti puna pažnja.

Ubrzano zatravljivanje semenskih parcela

Poseban vid ubrzanog zatravljivanja jeste podsejavanje leguninozama semenskih parcela višegodišnjih vlatastih trava.

Prinos semena kod višegodišnjih trava naglo opada posle 3 do 5 godina korišćenja. Međutim, istovremeno proporcionalno ne opada i prinos vegetativne mase. Ovo se može da iskoristi za proizvodnju zelene hrane ili sena. Da bi se dobili što je moguće veći prinosi, semenske parcele trave se pođsejavaju višegodišnjim leguminozama.

Rano u proleće ili kasno u leto, ako ima dovoljno vlage, semenska parcela se nekoliko puta podrlja. Istovremeno se rasture fosforna i kalijumova đubriva. Za podsejavanje se upotrebljava 8 do 12 kg semena višegodišnjih leguminoza. Sejalicama, najbolje diskosnim, ide se upravno na pravac redova trava. Posle setve obavlja se i valjanje.

U prvoj godini nove smeše se samo kose, dok se u narednim mogu i da ispasuju.

Nega prirodnih travnjaka

U negu travnjaka spada površinska obrada (drljanje, tanjiranje, plitko oranje i dr.), borba protiv korova, podsejavanje i redovna nega (košenje nepojedenih ostataka na pašnjacima, rasturanje balege i dr.).

Površinska obrada travnjaka

Površinska obrada travnjaka vrši se radi obrazovanja rastresitog sloja na površini zemljišta, te se ranije preporučivala kao mera za poboljšanje aeracije zemljišta. Međutim, mnogobrojnim ispitivanjima dokazano je da je na travnjaku dobrog travnog sastava i visoke produktivnosti energična površinska obrada nekorisna, a vrlo često i štetna.

Površinska obrada teškim livadskim drljačama, koja je ranije preporučivana kao redovna mera nege, deluje negativno na prinos travnjaka. Teške drljače izazivaju ogoljavanje čvorova bokorenja i korenovog vrata kvalitetnih vrsta i njihovo povređivanje, usled čega biljke lako stradaju u proleće od poznih prolećnih mrazeva, a u toku leta od suše i visokih temperatura. Naročito je štetno ako se odmah posle drljanja udaljuju mrtvi ostaci biljaka, jer u tom slučaju biljke čiji su čvorovi bokorenja povređeni i ogoljeni ostaju bez ikakve zaštite. Drljanje teškim drljačama najveće štete nanosi vrstama iz porodice leguminoza i niskim vrstama višegodišnjih vlatastih trava. Pored toga, stvaraju se veoma povoljni uslovi za razvitak vrsta drugih porodica, koje koriste povećane količine mineralnih materija na drljanom travnjaku i potiskuju leguminoze i višegodišnje vlatasta trave, koje nisu u mogućnosti da koriste mineralne materije zemljišta u to vreme, jer se novi izdanci hrane iz rezervi koje biljka nagomilava u svojim organima.

Energično drljanje teškim drljačama primenjuje se samo kada treba stvoriti povoljne uslove za nicanje podšejanih vrsta i njihov razvoj. Drljanje teškim drljačama se sem toga primenjuje na periodično plavnim travnjacimaj pošle povlačenja vode, u slučaju većih nanosa mulja kroz koji se biljke teško probijaju.

Drljanje lakim drljačama primenjuje se pri rasturanju teško rastvorljivih đubriva, radi rasturanja krtičnjaka i mravinjaka i radi poravnjanja Zemljišta.

Tanjiranje kao samostalna mera nege takođe se ne preporučuje, jer nanosi štete biljkama i smanjuje prinos travnjaka. Tanjiranje se primenjuje jedino pri podsejavanju, pri ubrzanom zatravljivanju i pođmlađivanju travnjaka.

Od oruđa za površinsku obradu jedino se preporučuje primena rotovatora kao samostalna mera nege. Rad rotovatora se razlikuje od rada teških drljača time što on zasipa razoranu ledinu zemljom, čime se čvorovi bokorenja i vrat korena zatrpavaju i štite od izmrzavanja ili isušivanja. Na ovaj način stimuliše se bokorenje i povećava prinos travnjaka.

Sem rotovatora u poslednje vreme se u SSSR-u za održavanje povoljnih zemljišnih uslova na travnjacima primenjuju rotomašine na čijem bubnju su pričvršćeni zubi koji pri okretanju bubnja oko svoje osovine u leđini obrazuju šupljine čija dubina odgovara dužini zuba. Iz cilindra koji se takođe okreće, sa otvorima čiji broj odgovara broju zuba, sa manjim prečnikom, đubriva ispadaju tačno iznad šupljina obrazovanih u zemljištu. Primenom ovog načina obrade povećava se dodirna površina sa vazduhom, povećava se vazđušni i vodni kapacitet zemljišta i rezerve vode. Međutim, obrazovanjem šupljina u zemljištu povećava se i površina isparavanja i isušivanja zemljišta, te se ovakva obrada kao mera nege travnjaka primenjuje samo na vlažnim travnjacima i plavnim terenima.

Podsejavanje

Kao mera nege pođsejavanje se vrši na travnjacima dobrih prinosa, radi poboljšanja kvaliteta travnog pokrivača, tj. da bi se uvele vrste koje nisu zastupljene u travnom pokrivaču.

U slučaju kad se podsejavanje primenjuje kao mera poboljšanja kvaliteta travnog pokrivača obično se pođsejavaju leguminoze, a u nekim slučajevima (npr. u suvim rejonima i na terenima s nepovoljnim uslovima za uspevanje leguminoza) i višegodišnje vlataste trave. Sem pojedinih vrsta leguminoza i višegodišnjih vlatastih trava podsejavaju se i travno-leguminozne smeše, naročito u krajevima s obilnim atmosferskim talozima.

Oruđa koja se primenjuju pri podsejavanju zavise od tipa zemIjišta. Uglavnom se primenjuju zupčaste drljače, tanjirače i plugovi. Teške sprave su efikasnije od lakših, ali mogu da se iskoriste i lake ako se opterete.

Sem površinske obrade pri podsejavanju se sprovodi i đubrenje travnjaka. Preporučuje se đubrenje stajnjakom koji se rastura pre površinske obrade. U slučaju ekstremne kiselosti zemljišta primenjuje se đubrenje krečom.

Pre setve vrši se đubrenje veštačkim đubrivima. Kad se podsejavanje vrši radi poboljšanja kvaliteta travnog pokrivača, obično se đubri fosfornim đubrivima u količini od oko 120 kg/ha P2O5.

Pri popravci degradiranih travnjaka primenjuje se puno đubrenje azotnim, fosfornim i kalijumovim đubrivima.

Najpovoljnije vreme podsejavanja je početak proleća. Pre setve tanjirani travnjak se drlja. Valjanje nije neophodno ako je obrada izvršena tanjiranjem.

Umesto prethodne površinske obrade travnjaka, pri primeni podsejavanja koristi se uništavanje postojećeg travnog pokrivača prskanjem hormonskim preparatima. Primena herbicida pretvara travnjak u malčiranu porvšinu, odstranjuje problem kompetencije postojećih prema podsejanim biljkama i umanjuje opasnost od izazivanja erozije na strmijim terenima. U ovu svrhu se primenjuju herbicidi visoke toksičnosti za biljke, koji ne deluju štetno na životinje i ne zadržavaju se dugo u zemljištu, kao što su npr. preparati amitrol, dalapan, kakođilik i dr.

Suzbijanje indiferentnih, štetnih i otrovnih vrsta

Suzbijanje štetnih i otrovnih vrsta, kao i onih koje stoke ne jede, jeste pored đubrenja jedna od osnovnih mera nege prirodnih travnjaka. Seme mnogih navedenih vrsta, koje se nazivaju zajedničkim terminom „korovi na travnjacima”, dugo čuva klijavost i uporno se razmnožava, naročito u godinama s povoljnim uslovima za njihovo razviće.

Đubrenje travnjaka i uticaj ove mere na sastav travnog pokrivača razrađeno je detaljno u delu posvećenom ovom problemu.

Na livadama se radi suzbijanja korova primenjuje rana kosidba. Ranom kosidbom se suzbijaju vrste koje se razmnožavaju semenom, kao i višegodišnje vrste kod kojih se takođe sprečava donošenje semena, a sem toga se postiže njihovo iscrpljivanje usled trošenja rezervnih materija za stalno razvijanje novih izdanaka. Na livadama se korovi. lako suzbijaju i sprovođenjem ispaše, tj. privremenim pretvaranjem u pašnjake za vreme od 3 do 4 godine.

Na pašnjacima se borba protiv korova vodi primenom pravilnog sistema iskorišćavanja. Pregonski način ispaše isključuje preterano opterećenje pašnjaka koje vodi zakorovljavanju i osigurava kvalitetnim vrstama potreban odmor. Borba protiv korova na pašnjacima sprovodi se i putem košenja na isti način kao i na livadama, a takođe i kosidbom nepojedenih ostataka posle završene ispaše na pojedinim pregonima.

Direktni način suzbijanja korova koji se u poslednje vreme primenjuje je njihovo uništavanje hormonskim preparatima tzv. herbicidima. Na tretiranje herbicidima vrlo su osetljive vrste iz sledećih rodova: Centaurea — različak, Rumex — kiseljak, Cirsium — palamida, Ranunculus — žabljak, Galium — ivanjsko cveće, Hypericum — gospina trava, Libanotis, Taraxacum — maslačak, Equisetum — rastavić, Plantago — bokvica, Caspella — pastirska torbica i dr. Ove vrste se potpuno uništavaju hormonskim preparatima.

Primena herbiciđa na travnjacima bila je ograničena zbog štetnog uticaja na vrste leguminoza. Ova je teškoća otklonjena pronalaskom herbicida koji uništavaju samo korove a ne nanose šte’te leguminozama. To su preparati Bexone, Legumex M i Legumex D.

U borbi s nekim od navedenih korova, kao npr. pri suzbijanju vrste Rumex acetosa — velikog kiseljaka, Cirsium arvense — palamiđe i dr., kao i pri masovnoj pojavi ljutića, jedno tretiranje hormonskim preparatima nije đovoljno da uništi navedene vrste, već se primena herbicida mora ponoviti najkasnije u istoj ili sledećoj godini.

Redovna nega travnjaka

Redovna nega travnjaka sastoji se u đubrenju, suzbijanju korova, čišćenju od raznih nanosa posle kiša i bujica, valjanju u proleće radi sleganja zemljišta uzdignutog od mraza itd.

Sem navedenog, veliki značaj na pašnjacima ima košenje nepojedenih ostataka trave i razbacivanje stočnih ekskremenata. Košenje nepojedenih ostataka vrši se posle završenog napasanja, jer čak i pri pregonskom načinu ispaše na pašnjacima ostaje znatna količina nepojedene trave, koju čine uglavnom otrovne i štetne biljke i druge vrste koje stoka ne jede ili ih slabo jede.

U slučaju da se ostaci ostavljaju nepokošeni dolazi i do smanjivanja prinosa pri sledećem ponovpom napasivanju na istoj površini. Ova pojava je u vezi s biološkim osobinama višegodišnjih vlatastih trava. Novi izdanci kod višegodišnjih vlatastih trava izbijaju u proleće, u početku vegetacionog perioda, i u jesen, posle sazrevanja i rasturanja semena.

Izbijanje novih izdanaka u proleće završava se u vreme izbijanja generativnih izdanaka. Od toga vremena novi izdanci se više ne formiraju do sazrevanja semena. Međutim, ispitivanjima je utvrđeno da kad se kod vegetativnih izdanaka odstrani vršno kolence a kod generativnih cvast, nastupa ponovno energično izbijanje novih izdanaka. Zbog toga se košenjem isklasalih biljaka ili dugačkih nepojedenih vegetativnih izdanaka postiže ponovno obrazovanje travne mase, a time i povećanje prinosa travnjaka. Ogledi S. J uvenske (Institut za stočna hraniva u Lenjingradu), na pašnjaku na reci Oki, pokazuju znatan uticaj košenja nepojedenih ostataka trave. Rezultati ovih ogleda izneti su u tabeli.

Uticaj negena produktivnost pašnjaka (Košenje ostataka posle ispaše)

Varijanta ogleda
Prinos pašnjaka
Ukupno umc/ha
Stoka iskorišć. na 1 ha u %
Bez košenja ostataka 55,1, 32,7, 59
Ostaci košeni posle ispaše 61,1, 40,5, 66
Varijanta ogleda
Razlika u iskori-šćavanju
Bez košenja ostataka 10
Ostaci košeni posle ispaše 124
Varijanta ogleda
Dobijeno mleka lit/ha %
Bez košenja ostataka 3.261 i 100
Ostaci košeni posle ispaše 4.107 i 126

Najveća količina nepojedenih ostataka ostaje posle prvog ciklusa napasanja, kad je neophodno sprovesti kosidbu radi njihovog uklanjanja. Posle kasnijih ciklusa napasivanja košenje se vrši samo pri velikoj količini nepojedenih ostataka.

Rasturanje čvrstih stočnih ekskrementa sprovodi se takođe posle završene ispaše na travnjaku, i to posle kosidbe ostataka trave. Na mestima gde je ležala belega biljke najčešće izumiru, usled čega nastaju „ćelava” mesta na travnjaku, koja obično naseljavaju korovi. U drugim slučajevima razvija se gust travni pokrivač, ali stoka obično ne jede travu na takvim mestima. Nepovoljan uticaj se odražava i u narednim godinama. U proleće se biljke na mestima gde je ležala balega veoma bujno razvijaju da stoka ne stigne da ih popase dok su mlade. Kasnije, biljke ogrube i stoka neće da ih jede. Zbog toga na pašnjaku ostaju skupine nepojedenih biljaka, dok je ostala površina popasena skoro do zemlje.

Razbacivanje balege predstavlja i jednu vrstu đubrenja travnjačke površine.

B. Jones i J. Braun (SAD) navode da su različiti autori računali da stado od 30 krava, kad pase u toku cele sezone ispaše, ostavlja količinu balege čija vrednost kao đubriva odgovara sledećim količinama veštačkih đubriva: 9 tona amonijum-sulfata, 2,5 tone superfosfata i 4,5 tone kalijuma. Sem gubitaka u navedenim količinama đubriva, ostavljanjem nerasturene balege pri ispaši 30 krava gubi se produktivna površina travnjaka u iznosu od 2 ha godišnje.

Uticaj nege na prinos i iskorišćavanje pasnjdka (srednji prinos za 2 godine)

Varijanta ogleda
Prinos umc/ha
Bez nege 51,1
Razbacivanje balege 57,0
Košenje ostataka i razbacivanje balege 65,0
Varijanta ogleda iskorišćeno od strane stoke
mc/ha %
Bez nege 32,7, 100
Razbacivanje balege 34,1, 104
Košenje ostataka i razbacivanje balege 48,4, 148
Varijanta ogleda iskorišćavanje u %
Bez nege 59
Razbacivanje balege 60
Košenje ostataka i razbacivanje balege 75
Varijanta ogleda
Dobijeno mleka lit/ha %
Bez nege 3.251, 100
Razbacivanje balege 3.588, 113
Košenje ostataka i razbacivanje balege 4.560, 138

Rasturanje balege posle završene ispaše potrebno je i radi uništavanja raznih parazita, jer balega služi kao izvor zaraze stoke na pašnjaku.

Prema najnovijim ispitivanjima V. P. M e 1 j n i č u k a na pašnjacima u Moskovskoj oblasti dolazi se, međutim, do zaključka da rasturanje balege posle svake ispaše na veoma intenzivnim pašnjacima dovodi do smanjivanja stepena iskorišćavanja travnjaka usled zagađivanja. Ovo naročito dobija velike razmere na visokoprinosnim travnjacima na kojima stoka ostavlja na maloj površini mnogo balege, te pri rasturanju posle svake ispaše stoka slabo pase travu pri vraćanju na isti pregon. Prema ovom autoru, rasturanje balege nekoliko puta u toku leta nije opravdano ni s tačke gledišta ravnomernijeg rasporeda hranljivih materija iz stočnih ekskremenata, jer se skoro 60—65% azota nalazi u mokraći. Stoga se preporučuje da se rasturanje ekskremenata vrši u jesen posle završene ispaše na pašnjaku.

Određivanje poljoprivredne vrednosti travnjaka — livada i pašnjaka

Za određivanje poljoprivredne vrednosti prirodnih travnjaka primenjuju se različiti više ili manje precizni metodi u zavisnosti od cilja i karaktera ispitivanja.

Najjednostavniji metod se zasniva na određivanju učešća pojedinih grupa biljnih vrsta u sastavu travnog pokrivača i visini prosečnih prinosa.

Učešće pojedinih grupa biljnih vrsta u sastavu travnog pokrivača određuje se na osnovu sprovedenih botaničkih analiza. U tu svrhu se sa travnjačkih površina na kojima se sprovode ispitivanja prikupljaju uzorci koji treba da predstavljaju prosečan sastav travnog pokrivača.

Na osnovu napred navedenih normi kvaliteta travnog pokrivača i visine prinosa određuje se prema ovom metodu vrednost travnjaka, i to prema sledećim normama:

— visoka poljoprivredna vrednost — travnjaci povoljnog sastava travnog pokrivača s velikim ili srednjim prinosima;
— srednja poljoprivredna vrednost — travnjaci srednjeg kvaliteta travnog pokrivača i srednjih prinosa;
— slaba poljoprivredna vrednost — travnjaci slabog ili lošeg kvaliteta travnog pokrivača bez obzira na prinose i travnjaci niskih prinosa bez obzira na kvalitet travnog pokrivača.

Međutim, ovaj metod se danas smatra kao nedovoljan za određivanje poljoprivredne vrednosti travnjaka jer je ocena kvaliteta travnog pokrivača suviše gruba i šematična. Kod ovog metoda ne dolaze do izražaja kvalitetne razlike pojedinih vrsta, već se ocena daje prema grubom učešću grupa pojedinih vrsta unutar kojih postoje značajne razlike u pogledu hranljive vrednosti.

Uzimajući te elemente u obzir nemački stručnjaci su ustanovili određivanje kvaliteta travnog pokrivača na osnovu tzv. vrednosnog broja. Po toj metodi svaka biljna vrsta prema svojoj hranljivoj vrednosti i ulozi u sastavu travnog pokrivača dobija svoj vrednosni broj. Sve biljne vrste se razvrstavaju u 10 klasa s vrednosnim brojevima od -—1 do 8. Vrednosni broj — 1 imaju otrovne i štetne biljke; vrednosni broj 0 imaju biljke beznačajne ili nikakve hranljive vrednosti; 1 i 2 — kisele trave i malo vredne vrste; 2 i 3 — biljke koje daju malu masu; 3 i 4 — biljke koje daju srednje prinose mase i većinom nepoznatih ali ne štetnih osobina; 4 i 5 — visoke zeljaste biljke koje stoka rado jede ali su nepodesne za pripremanje sena, jer se u toku sušenja pretvaraju u trine; 5 i 6 — punovredne zeljaste biljke koje su poželjne u sastavu travnog pokrivača u izvesnom postotku; 7 i 8 — punovredne biljke koje imaju veliki uzrast i sočnost.

Zeljaste biljke s vrednosnim brojem 4 imaju već dobru hranljivu vrednost, ali ostale vrste imaju najveći vrednosni broj 6. Višu vrednost od 6 ostale vrste nemaju, jer se pri spremanju sena lome te im je upotrebna vrednost manja.

Vrednosni brojevi najvažnijih višegodišnjih vlatastih trava i leguminoza

Agropyron repens 6
Agrostis alba 7
Agrostis tenuis 5
Alopecurus pratensis 7
Anthoxanthum odoratum 3
Arrhenatherum elatius 7
Deschampsia caespitosa 3
Festuca arundinacea 4
Festuca ovina 3
Festuca pratensis 8
Festuca rubra fallax 4
Glyceria fluitans 4
Glyceria maxima 4
FIolcus lanatus 3
Holcus mollis 2
Lolium perenne 8
Molinia coerulea 2
Nardus stricta 2
Phalaris arundinacea 5
Phleum pratense 8
Phragmites communis 2
Poa palustris 7
Poa pratensis 8
Poa trivialis 7
Trisetum flavescens 7
Brachypodium pinnatum 2
Briza media 5
Bromus inermis 5
Bromus mollis 3
Bromus recemosus 4
Cynosurus cristatus 6
Dactylis glomerata 7
Coronilla varia 1
Hippocrepis comosa 5
Lathyrus pratensis 7
Lotus corniculatus 7
Lotus uliginosus 7
Medicago falcata 6
Onobrychis viciaefolia 7
Trifolium arvense 4
Trifolium campestre
Trifolium fragiftrum 7
Trifolium montanum 5
Ttifolium pratense 7
Trifolium repens 8
Vicia angustifolia 5
Vicia cracca 6
Vicia hirsuta 5
Vicia sepium 6

Vrednosni brojevi trava iz drugih porodica

Achillea millefolium 5
Alchemilla vulgaris 5
Alisma plantago -1
Arenaria serpillifolia -1
Armeria vulgaris 1
Arnica montana 1
Bellis perennis 2
Campanula glomerata 3
Cardamine amara -1
Convolvulus arvensis 3
Crepis biennis 4
Dianthus carthusianorum 2
Dianthus superbus i dr. 2
Drosera rotundifolia -1
Euphorbia cyparissias -1
Euphrasia spec. -1
Filipendula hexapetala 2
Fragaria vesca i dr. Fr. 2
Galium boreale i dr. G. 3
Gentiana pneumonanthe i đr. G. 2
Geranium pratense 2
Helianthemum chamaecystus 1
Fleracleum sphondylium 5
Hieracium auricula 2
Hieracium pilosella 2
Hypericum maculatum 1
Hypericum perforatum 1
Hypochoeris radicata 1
Juncus acutiflorus i dr. J. 1
Leontodon autumnalis 5
Leontodon hispidus 5
Linaria vulgaris 1
Linum catharticum 0
Scabiosa columbaria 3
Scirpus silvaticum 2
Scorzonera humilis 4
Scorphularia Spec. -1
Sedum acre i dr. -1
Selinum carvifolium 3
Senecio aquateus i dr. S -1
Stachys officinalis 2
Stellaria graminea 2
Tanacetum vulgare 0
Taraxacum officinale 5
Cardamine pratensis — 1
Carex acutiformis 1
Carum carvi 5
Centaurea jacea 3
Cerastium arvense 3
Cerastium caespitosum 3
Chaerophyllum hirsutum 1
Chrysanthemum leucanth. 2
Colchicum autumnale — 1
Myosotis palustris i dr. 2
Narcissus spec. 0
Oenanthe div. spec. — 1
Orchis maculata i dr. 1
Plantago lanceolata 6
Plantago maior 2
Palygala vulgaris i dr. 1
Polygonum amphibium i dr. P. 1
Polygonum bistorta 4
Potentilla anserina 1
Potentilla erecta i dr. P. 2
Pteridium aquilinum -1
Pulicaria spec. 2
Ranunculus acer 1
Ranunculus auricomus -1
Ranunculus Ficaria -1
Ranunculus flammula -1
Ranunculus sceleratus -1
Ranunculus repens 2
Rhinanthus minor i dr. R. —1
Rumex acetosa 4
Rumex acetosella 1
Sanguisorba minor 4
Sanguisorba officinalis 5
Teucrium chamaedrys 1
Thalictrum flavum -1
Thymus serpyllum 1
Tragopogon pratensis 4
Vaccinium myrtillus i dr. V. 0
Vaccinium vitis-idea 0
Verbascum lychnits 1
Veronica chamaedrys 2
Veronica arvensis i dr. V. 1
Viola canina i dr. Violae 1

Ako se manje vredne biljke sreću u većoj količini na travnjaku ocena se daje po sledećim vrednostima:

1) Sve otrovne biljke kada su zastupljene do 3% dobijaju vrednosni broj — 1, kod učešća od 3 do 10% — 2, a kod učešća preko 10% — 3.
2) Korovi koji se pri sušenju lako lome, npr. Sanguisorba officinalis, Plantago lanceolata, kod učešća iznad 10% dobijaju 1 ili 2 vrednosna broja niže.
3) Sledeće vrste koje se na livadama i pašnjacima sreću kao vrlo grubi korovi ocenjuju se prema njihovoj vrednosti na sledeći način:

Ispod 10%
a) Descharupsia caespitosa 3
b) Festuca arundinacea 4
c) Krupne Carex vrste 1
d) Krupne Juncus vrste 1
10 do 30%
a) Descharupsia caespitosa 1
b) Festuca arundinacea 1
c) Krupne Carex vrste 0
d) Krupne Juncus vrste 0
Preko 30%
a) Descharupsia caespitosa —1
b) Festuca arundinacea 0
c) Krupne Carex vrste —1
d) Krupne Juncus vrste —1

Posle obavljene botaničke analize izvrši se merenje i izračunavanje procentualnog učešća svake vrste u sastavu travnog pokrivača. Za dobijanje vrednosti travnjaka procenat učešća svake vrste množi se sa vrednosnim brajem. Suma svih proizvoda podeli se sa 100 i na taj način se dobije vrednost travnjaka. Vrednost travnjaka se takođe izražava brojem 8, koliko može najviše da iznese vrednost veštačkog travnjaka čiji je travni pokrivač sastavijen od vrsta sa vrednosnim brojem 8.

Ovaj način daje mnogo vernije podatke od napred navedenog i danas se preporučuje kao najsavršeniji od svih metoda koji se primenjuju u svrhu određivanja poljoprivredne vrednosti travnjaka.

Kao primer ispitivanja poljoprivredne vrednosti prirodnih travnjaka navode se podaci za neke prirodne travnjake u SR Srbiji. Prema ispitivanjima Instituta za stočarstvo u Zemun Polju, livade na niskim terenima koje se veći deo godine nalaze pod vodom i u čijem sastavu preovlađuje od višegodišnjih vlatastih trava Deschampsia caespitosa imaju vrednost 2,45 tj. predstavljaju loše travnjake na kojima su najviše zastupljene vrste od navedenog broja 2, tj. vrste neznatne hranljive vrednosti.

Prirodne livade na kojima preovlađuje Festuca rubra ili Agrostis vulgaris imaju vrednost od 3,5 do 4,5 tj. predstavljaju livadske površinc slabe do srednje poljoprivredne vrednosti na kojima preovlađuju vrste slabog i srednjeg kvaliteta.

Kako se vrši određivanje poljoprivredne vrednosti po ovoj metodi vidi se iz sledećeg primera:

Sastav travnog pokrivača čija je vrednost (u ovorn slučaju) 7,66.

Vrste
Vrednost učešća u sastavu travnog pokrivača
Lolium perenne 70
Poa pratensis 10
Tarasacum officinale 5
Trifolium repens 5
Festuca ruhra 4
Poa trivialis 4
Poa annua 1
Phleum pratense 1
Vrste
Vrednosni broj
Lolium perenne 8
Poa pratensis 8
Tarasacum officinale 5
Trifolium repens 8
Festuca ruhra 5
Poa trivialis 7
Poa annua 5
Phleum pratense 8
Vrste
Vrednosni broj X % učešća
Lolium perenne 560
Poa pratensis 80
Tarasacum officinale 25
Trifolium repens 40
Festuca ruhra 20
Poa trivialis 28
Poa annua 5
Phleum pratense 8
Ukupno: 766

Sastav travnog pokrivača čija je vrednost (u ovom slučaju) 2,03.

Vrste
Vrednost učešća u sastavu travnog pokrivača
Nardus stricta 60
Festuca ovina 20
Calune vulgaris 10
Sieglingia decumbens 3
Agrostis vulgaris 2
Lathyrus montanus 1
Potentilla erecta 1
Vrste
Vrednosni broj
Nardus stricta 2
Festuca ovina 3
Calune vulgaris 0
Sieglingia decumbens 2
Agrostis vulgaris 5
Lathyrus montanus 5
Potentilla erecta 2
Vrste
Vrednosni broj X % učešća
Nardus stricta 120
Festuca ovina 60
Calune vulgaris 0
Sieglingia decumbens 6
Agrostis vulgaris 10
Lathyrus montanus 5
Potentilla erecta 2
Ukupno: 203

Sem kvaliteta travnog pokrivača i visine prinosa za određivanje poljoprivredne vrednosti neophodno je utvrđivanje hranljive vrednosti proizvedene stočne hrane. Hranljiva vrednost travnog pokrivača prirodnih travnjaka ne zavisi isključivo od učešća manje ili više kvalitetnih vrsta biljaka. Poznato je npr. da se sa livada i pašnjaka u visokim planinskim predelima dobija stočna hrana veće hranljive vrednosti i pored slabijeg sastava travnog pokrivača, čemu je uzrok uticaj veće količine ultravioletnih zraka. Kvalitet trave u suvim aridnim i semiaridnim oblastima je bolji i hranljva vrednost veća nego u vlažnim krajevima. Isto tako u velikoj meri hranljiva vrednost zavisi od stadijuma u kome se travnjak koristi, jer mlade biljke imaju veću hranljivu vrednost itd. Stoga se pri utvrđivanju poljoprivredne vređnosti travnjaka, pored analize sastava travnog pokrivača, određuje i hemijski sastav i količina hranljivih materija, te se prinos livada i pašnjaka izražava u hranljivim jedinicama i kilogramima svarljivih belančevina po jedinici površine.