Među brojnim umereno-kontinentalnim i suptropskim voćnim vrstama kruška zauzima jedno od centralnih mesta u ljudskoj ishrani. Zato je ona od vajkada gajena u baštama ljubitelja voća na svim kontinentima. U stara vremena ona je bila sporedna voćka, ali s razvojem voćarstva njen značaj je rastao, tako da sada u svetskoj proizvodnji dolazi na drugo mesto, odmah posle jabuke, dok u međunarodnoj trgovini zauzima četvrto mesto, posle agruma, banane i jabuke.
Bez preterivanja može se reći da kruška spada u red najrentabilnijih voćnih vrsta jer njeni plodovi, slično kao i jabuke, imaju veoma dugu sezonu potrošnje, od sredine juna pa sve do kraja maja.
Za povećanje proizvodnje kruške potrebno je i odgovarajuće stručno znanje. Stoga se u pisanju ove monografije nastojalo da se u sažetom obimu prikaže sve što treba znati o ovoj voćnoj vrsti, počev od privrednog značaja, istorijskog razvoja kruške, njenog sistematskog mesta, oplemenjivanja, bioloških osobina, ekologije kruške, izbora sorti i podloga, zatim proizvodnje sadnica krušaka, podizanja zasada i nege, uključujući kompletnu tehnologiju proizvodnje, pa sve do berbe krušaka.
Nadamo se da će ova monografija korisno poslužiti svima koji se interesuju za gajenje ove voćne vrste, kako bi Mogli postići što više uspeha u njenoj proizvodnji. Posebno smo imali u vidu i potrebe studenata poljoprivrednih fakulteta, kojima će ova knjiga korisno poslužiti kao stručni priručnik za predmete opšte voćarstvo i posebno voćarstvo. Stoga će nam bili posebno drago ako ova monografija opravda očekivanja i doprinese bar koliko-toliko povećanju proizvodnje kruške, ove značajne voćne vrste za našu zemlju.
20. mart 1980. Čačak
Dr Asen Stančević
Sadržaj
Predgovor
Uvod
I Poreklo i istorijski razvoj kulture kruške
Poreklo kruške
Kultura kruške u starije doba
Kultura kruške u doba feudalizma
Gajenje kruške u novije doba
Istorijski razvoj gajenja kruške na području današnje Jugoslavije
1. Period do 1918. g
2. Period između prvog i drugog svetskog rata
3. Period od oslobođenja (1945. g.) do danas
II Proizvodnja krušaka u svetu i u nas
A. Proizvodnja kruške u svetu
B. Proizvodnja krušaka u Jugoslaviji
III Sistematsko mesto kruške
IV Važnije vrste divljih krušaka roda Pirus
1. Obična ili divlja kruška
2. Snežna kruška
3. Kitajska (peščana) kruška
4. Usurijska kruška
5. Slanopađa
6. Brezolisna kruška
7. Ivolisna (vrbolisna) kruška
8. Pirus calleriana Decaine
V Tehnološke karakteristike i hranljiva vrednost krušaka
Hemijski sastav plodova krušaka
Dijetoprofilaktička i dijetoterapeutska uloga krušaka u ishrani
VI Ekologija kruške
Klimatske prilike
Svetlost
Toplota
Voda (padavine — vodeni talozi)
Vlažnost vazduha
Vetar
Zemljišni uslovi
Orografija
Nadmorska visina
Ekspozicija
Nagib terena
Blizina većih vodenih površina
VII Biološke osobine kruške
Morfologija kruške
Koren
Stablo
List
Cvet
Plod i seme
Fiziologija kruške
Fizioiogija rastenja i razvića
Rastenje
Stadijsko razviće
Fiziologija reprodukcije (rodnosti) kruške
Obrazovanje i porast cvetnih pupoljaka
Cvetanje
Početak i redosled cvetanja
Tok i trajanje cvetanja
Obilnost cvetanja
Neredovno cvetanje
Oprašivanje kruške
Oplođivanje
Razvoj ploda
Odnosi oplođivanja
Pojava sterilnosti i inkompatibilnosti
Diploidne sorte krušaka
Triploidne sorte krušaka
Odnosi oprašivanja i oplođivanja krušaka
Obrazovanje ploda bez oplodnje
Partenokarpija
VIII Oplemenjivanje krušaka
Ciljevi oplemenjivanja
Rad na oplemenjivanju krušaka
Rezultati rada na oplemenjivanju krušaka u svetu
Rezultati rada na oplemenjivanju krušaka u Jugoslaviji
IX Sorta krušaka
Sorte krušaka za proizvodne zasade
Letnje sorte
Šarena julska
Rana košija
Srednje rane letnje sorte
Žifardova maslovka
Rana moretinijeva
Trevuška
Klapovka
Vilijamovka
Crvena vilijamovka
Jesenje sorte
Boskova bočica
Fetelova
Gran šampion
Pakhams trijumf
Zimske sorte
Druardova maslovka
Kaluđerka
Krasanka
Sorte krušaka za proizvodne oglede
Vrlo rane letnje sorte
Junsko zlato
Junska lepotica
Pozne letnje sorte
Starkrimson
Jesenje sorte
Konferans
Starkov delišes
Šampionka
Poluzimske soite
Aleksandar lukas
Zimske sorte krušaka
Hardenpontova maslovka
Perspektivne sorte krušaka
Sorte krušaka koje se masovnije gaje u nekim voćarskim zemljama, a u nas se ne nalaze na listi
X Podloge za krušku
Uticaj plemenite sorte na podlogu
Uticaj podloge na plemenitu sortu
Podudarnost i nepodudarnost sorte i podloge
Podudarnost sorte i podloge
Nepodudarnost podloge i sorte
Oblici nepodudarnosti
Posrednici za otklanjanje inkompatibilnosti
Vrste podloga za krušku
Generativne podloge
Vegetativne podloge
XI Proizvodnja sadnica kruške
Proizvodnja podloga za krušku
Generativne podloge
Vegetativne podloge
Proizvodnja kalem grančica sorti krušaka
Tehnika proizvodnje sadnica kruške
Zasnivanje voćnog rastila
Kalemljenje kruške
Odgajivanje sadnica kruške
Odgajivanje sadnica krušaka inkompatibilnih s dunjom
Vađenje i trapljenje sadnice kruške
Kvalitet sadnice kruške
XII Podizanje zasada krušaka
Izbor mesta, položaja i zemljišta za podizanje krušika
Priprema zemljišta za podizanje krušika
Organizacija zemljišne površine
Izbor sorti
Izbor sistema gajenja
Određivanje rastojanja za krušku
Obeležavanje mesta i redova za sađenje
Vreme sađenja krušaka
Tehnika sađenja
Sađenje krušaka na strmim terenima
XIII Nega — gajenje krušaka
Orezivanje i sistemi gajenja kruške
Ciljevi orezivanja
Opšte napomene o rezidbi kruške
Vreme orezivanja
Oblici krune i sistemi gajenja i orezivanja
Različiti sistemi gajenja krušaka
Poboljšana piramidalna kruna
Vretenasti žbun
Pilar sistem
Palmeta s kosim granama
Palmeta s horizontalnim granama
Sistem maršan
Održavanje zemljišta u zasadima krušaka
Jalovi ugar (čista obrada)
Zelenišno đubrenje — pokrovne biljke
Gajenje uzrodica
Zastiranje (mulčiranje)
Pokrivanje zemljišta folijama
Primena herbicida
Đubrenje krušaka
Potreba krušaka za pojedinim hranljivim elementima
Utvrđivanje potreba krušaka za hranljivim elementima
Vrste đubriva
Organska đubriva
Mineralna đubriva
Azotna đubriva
Fosforna đubriva
Kalijumova đubriva
Kompleksna đubriva
Mikrođubriva
Mikrobiološka dubriva
Vreme i načini đubrenja kruške
Navodnjavanje kruške
Vreme i broj navodnjavanja
Načini navodnjavanja
Regulisanje rodnosti kruške
Uzroci i otklanjanje nerodnosti
Nepovoljni prirodni činioci
Nepodesan izbor sorti oprašivača
Preduboka sadnja
Prevelika bujnost
Iznurenost stabala
Otklanjanje alternative rodnosti
Zaštita od nepovoljnih abiotičkih činilaca
Zaštita od mrazeva
Zimski mrazevi
Pozni prolećni mrazevi
Rani jesenji mrazevi
Ožegotine od sunca
Zaštita krušaka od bolesti, štetočina i glodara
Bolesti kruške
Čađava krastavost
Rak grana kruške
Rak korena kruške
Plamenjača kruške
Mozaik (viroze) kruške
Štetočine kruške
Kruškin smotavac
Kalifornijska štitasta vaš
Zelena lisna vaš
Kruškin cvetojed
Štetni glodari
Zec
Poljski miš
Vodena voluharica
Program zaštite kruške
XIV Podmlađivanje i prekalemljivanje
Podmlađivanje
Prekalemljivanje
XV Procena vrednosti stabala krušaka
Procena nerodnih stabala krušaka dok su u investicionom održavanju
Procena stabala krušaka koja nisu prešla polovinu prosečnog života
Procena stabala krušaka koja su prešla polovinu prosečnog života
XVI Berba i klasiranje krušaka
Berba krušaka
Sazrevanje plodova krušaka
Određivanje stepena zrelosti
Vreme berbe
Tehnika berbe
Klasiranje — sortiranje krušaka
Literatura
I Poreklo i istorijski razvoj kulture kruške
Poreklo kruške
Kruška spada u red najstarijih voćnih vrsta. Prema izvesnim podacima ona je čoveku služila kao hrana još u neolitu, u doba dok je živeo na sojenicama, pre više od 20.000 godina. Kruška je u to doba gajena zajedno s jabukom u suptropskom pojasu, u severozapadnim pretplaninskim predelima Himalaja. Kasnije, raseljavanjem plemena i rodova iz tih oblasti, kruška se proširila u neke oblasti Irana, Kavkaza i u gornjim tokovima Tigra i Eufrata. Zbog toga se s pravom može smatrati da je domovina kruške Azija, mada neki misle da joj je poreklo u Evropi, gde je ona od vajkada rasla po šumama i livadama, pa je odabiranjem i negom postepeno oplemenjivana, a kalemljenjem joj se plemenitost održavala.
Da je kruška poreklom iz Azije svedoče i podaci da od 60 dosad otkrivenih i opisanih vrsta krušaka, koje pripadaju rodu Pirus, 42 su poreklom s ovog kontinenta. Severozapadni priplaninski predeli Himalaja u Aziji odlikuju se velikim bogatstvom formi i vrlo bogatim fondom naslednih činilaca (gena) kruške. Kasnije je s ovog područja kruška prodirala u Iran, a odatle u Malu Aziju, pa preko Grčke u Evropu i ostale kontinente.
Kultura kruške u starije doba
Između 4.000. i 2.000. godine pre naše ere persijska, armenijska i još neka plemena, koja su naseljavala više delove srednje Azije, gajila su neke odabrane tipove i sorte krušaka.
U toku sledećih nekoliko milenijuma najstarije sorte krušaka su proširene i u primorske oblasti Male Azije, Egejskih ostrva, Peloponeza, Helade i Tesalije.
O rasprostranjenosti kruške i značaju njenih plodova u ishrani antičkih naroda pisao je još Plutarh u svojoj knjizi Problemi. U III knjizi Odiseja Homer je prikazao i dao visoku ocenu za kvalitet nekih sorti krušaka, koje su gajene u bašti Alhinija i njih je nazvao „darovima bogova“. Teofrast, pak, koga savremenici nazivaju ocem botanike, u svom radu Prilog ispitivanja biljaka, izdatom 286. godine pre n. e., navodi da se dobre sorte krušaka ne mogu razmnožavati iz semena zato što sejanci ne zadržavaju osobine roditelja, već dolazi do masovnog izrođavanja.
Napise o rasprostranjenosti kruške i o osobinama sorte krušaka u zapadnom Sredozemlju, koje je bilo pod vladavinom Rima, ostavili su Katon, Vara Kolumela, Plinije i dr. Prema Marcijusu, Patrijusu i Katonu (235—150. pre n. e.) u ono doba su gajene vrlo kvalitetne sorte krušaka u nekim oblastima današnje Italije, Francuske i Španije, gde ne postoje ekstremno visoke temperature i oštri zimski mrazevi. Na osnovu tadašnjeg detaljnijeg opisa najkvalitetnijih sorti krušaka može se pretpostaviti da su u toj epohi u navedenim oblastima bile rasprostranjene prvobitne sorte koje su nastale prirodnim ukrštanjem između Pirus communis, Pirus syriaca, Pirus elaeagnifolia, Pirus amygdaliformis i Pirus nivalis.
Važnu ulogu u domestikaciji obične kruške (Pirus communis) i drugih vrsta roda Pirus odigrali su drevni narodi koji su živeli u južnim delovima Pontijske oblasti (Mala Azija, Sirija i zapadni Iran), zatim Jeladi i Peloponezu. U ovim oblastima uslovi za uspevanje krupnoplodnih varijeteta obične kruške (P. communis) nisu pogodovali, zbog čega su tadašnji voćari odabirali i gajili krupnoplodne varijetete P. siriaca, P. elaeagnifolia i hibrida između navedenih vrsta krušaka nastalih na Kavkazu i u oblasti Rodopa i Stare planine.
Grci i Rimljani su veoma mnogo uradili na domestikaciji sorti krušaka s krupnijim plodovima. Iz radova tadašnjih filozofa, dramaturga i pesnika saznajemo da su sorte krušaka s krupnijim, lepo obojenim i ukusnim plodovima mogli da gaje samo privilegovani ljudi. Na početku naše ere broj sorti krušaka se jako uvećao, a kvalitet plodova im se približio dobrim savremenim sortama. Plinije Stariji je opisao 36 sorti krušaka, među kojima je bilo i maslovki.
Kultura kruške u doba feudalizma
Kruška kao voćna kultura počela je da se širi u neke zapadnoevropske zemlje za vreme i posle Rimske Imperije. U to vreme ona je gajena samo na vladarskim, vlastelinskim i manastirskim imanjima u Italiji, Francuskoj, Španiji i današnjoj Belgiji. Kruška je naročito počela naglo da se širi tokom IX i X veka. U tom periodu Kliment Ohridski (radio je u današnjoj Makedoniji od 886. do 919. godine) sa svojih 3.000 učenika širio je i oblagorođavao pored kruške još i druge voćne vrste i na taj način mnogo doprineo da se plemenitije sorte krušaka s krupnijim i kvalitetnijim plodovima rašire na celom Balkanskom poluostrvu.
Za vreme renesanse, a posebno tokom XVII veka, počinju ponovo da se gaje sačuvane i novopronađene sorte krušaka na privilegovanim imanjima u Francuskoj i Belgiji. Većina gajenih sorti su bile polupitome, s nedovoljno sočnim i prilično trpkim plodovima. Iz zapadne u srednju i istočnu Evropu kruška se dosta sporo širila i pored toga što su u XVIII veku bile stvorene kvalitetne sorte. Tokom XVIII veka kaluđer Nicolas Hardenpont (1705—1774) ukrštao je i stvarao nove sorte krušaka. Ovo je podstaklo entuzijastu Jean Babtiste van Monsa (1765—1842) apotekara iz Belgije da se hibridizacijom bavi stvaranjem novih sorti krušaka. On je u svom rasadniku u Luvenu (Belgija) proizveo i gajio preko 80.000 sejanaca, od kojih je proizveo i nekoliko sorti koje se i sada gaje u nekim zemljama. Njegovim stopama u stvaranju novih sorti krušaka pošli su i: Esperen, Bivort, Gregoire, Bouvier, De Junghe i De Nelis, koji su svojim višegodišnjim radom uspeli da stvore današnje najkvalitetnije desertne sorte krušaka. Tako, na primer, Van Mons je stvorio 149 sorti, Mayor Esperen 35, Gregoire 46, Bivort 23 i Bouvier 17 sorti krušaka.
Tokom XVIII veka kruška je počela nešto masovnije da se gaji i u Engleskoj i Nemačkoj, ali zbog ograničavajućih ekoloških uslova ne u onoj meri kao, na primer, u južnoevropskim zemljama. Stoga je u ovim zemljama, a posebno u Engleskoj, stvoren relativno mali broj sorti, među kojima se posebno ističe vilijamovka, koja je stvorena 1796. godine i koja svojim kvalitetom ploda nadmašuje sve svetske desertne sorte krušaka.
Gajenje kruške u novije doba
Kruška je dostigla svoj procvat u gajenju, posebno u Evropi, tek u drugoj polovini XIX i u XX veku. Najveći broj kvalitetnih sorti krušaka stvoren je u ovom periodu uglavnom u Francuskoj, Belgiji i Italiji, gde su klimatski uslovi izvanredno pogodni za gajenje ove voćne sorte. Stoga se u ove tri zemlje pre jednog veka kruška najviše gajila, a i sada se gaji, jer su retke ekstremno visoke temperature, jaki zimski mrazevi i pozne prolećne slane. Tek početkom ovog veka, pošto je ustanovljeno da stabla kruške mogu da dožive duboku starost i da daju kvalitetne plodove, ona je počela masovnije da se gaji i u zemljama srednje i istočne Evrope, kao i na dragim kontinentima.
Krajem XIX i početkom XX veka Ivan Vladimirovič Mičurin (1855—1935) u SSSR-u počeo je intenzivno da stvara polnom hibridizacijom nove sorte krašaka, ukrštajući obične s varijetetima Piras ussuriensis, koje su otporne na niske zimske temperature. U tom radu Mičurin je imao značajne uspehe jer je stvorio sorte: bere zimskaja mičurina, bere konzoslovskaja, vegetativnaja, bere pabieda, ruskaia poldovka, surogat sahara i tolstobeška.
U Severnoj Americi kruška je počela intenzivnije da se gaji tek s dolaskom prvih doseljenika, koji su donosili seme i kalem-grančice od najboljih sorti. Pošto su u većini voćarskih rejona Severne Amerike stabla evropskih sorti krušaka propadala od plamenjače, koju izaziva parazit Bacilus amylovorus, američki selekcionari su nastojali da stvore sorte otporne prema ovoj bolesti, ukrštajući evropske sorte krušaka s Piras serotina. Ovim ukrštanjem stvorene su sorte Kieffer i Le Conte, čije se gajenje posle raširilo po celoj Americi i na Dalekom istoku. Tokom poslednjeg veka kruška se naročito mnogo gaji u severnoj Kaliforniji, Oregonu, Vašingtonu, Njujorku, Mičigenu i dr.
U poslednja dva veka kruška je počela nešto intenzivnije da se gaji i u nekim afričkim zemljama pored Sredozemnog mora (Alžir, Tunis, Libija i dr.), a ima je u nešto ograničenijem obimu i u južnoj Africi — u oblastima Transval, Nepal, Kent i dr.
U novije doba gajenje kruške se proširilo i na Daleki istok — u Kini (gde se uglavnom gaje domaće sorte koje potiču od P. ussuriensis, P. serotina i P. bretschneideri), zatim u Japanu i Južnoj Koreji.
Istorijski razvoj gajenja kruške na području današnje Jugoslavije
1. Period do 1918. g.
Prema raspoloživim podacima kruška se na području današnje Jugoslavije gaji još od pre dolaska Slovena u ove krajeve. Oni su krušku zatekli na Balkanskom poluostrvu, koja im je u početku (naročito gnjile kruške) zajedno s jabukom, šljivom, grožđem i žitaricama služila kao hrana. Još u to doba, a i posle nekoliko vekova, po njoj su neka područja, varoši i i naselja dobili ime (Kruševo u SR Makedoniji; Velika Kruša i Kruševac u SAP Kosovo; Krušje, Kruševac u Srbiji; Krušić kod Kule u SAP Vojvodini, itd.). Pretpostavlja se da su prve pitome kruške donete iz Grčke (lerinka, kakička, tiranka, ekši kuti) i Turske (karamanka, ahče, jeribasma), još pre naše ere, a zatim iz Italije. Kruška je prvo počela da se gaji u današnjoj Makedoniji, a potom u Srbiji, Bosni, Crnoj Gori i Sloveniji, odakle se posle širila i u druge krajeve današnje Jugoslavije.
Prema izvesnim podacima, u našoj zemlji su sve do sredine prošlog veka gajene, uglavnom, domaće i lokalne sorte krušaka, slabijeg kvaliteta. Tek od sredine XIX veka počelo je u nekim krajevima današnje Jugoslavije jače uvođenje u proizvodnju kvalitetnijih evropskih sorti krušaka.
Evo, otprilike, kako se razvijala ova voćna kultura po današnjim našim republikama i pokrajinama:
U SR Sloveniji. — Kruška je ovde gajena još u VIII i IX veku uglavnom pod uticajem Italije, Nemačke, Francuske i Austro-Ugarske. Osnivanje voćnih rasadnika (1750—1770) u Ljubljani, Mariboru, Gorici uticalo je na uvođenje evropskih sorti krušaka. Prvi podaci o sortama krušaka štampani su u knjizi Umni kmetovalec, izdatoj 1854. godine, u kojoj se navodi da je na području današnje Slovenije još 1828. godine bilo registrovano u okolini Gradiške 445, u zoni Gradca 298, u Kranjskoj 191 sorta krušaka, itd. U 1863. godini Kranjska kmetijska družba u Ljubljani je štampala pomološki pregled sa 123 sorte krušaka koje su tada gajene. U 1887. godini Dolanc Rihard je u svojoj knjizi Sadjarstvo in ovočarstvo preporučivao za gajenje samo 27 sorti krušaka za stonu potrošnju i 5 sorti za spravljanje sokova. Godinu dana kasnije (1888) Gustav Pire je izdao knjigu Vrtnarstvo u kojoj je preporučivao za gajenje samo 13 sorti za stonu potrošnju i 4 za spravljanje soka. Godine 1910. Štajerski deželni odbor objavio je u Gradcu publikaciju Vzorna zbirka in hruški u kojoj su preporučivane za gajenje samo 8 sorti krušaka: boskova bočica, kaluđerka, kleržo, avranška, zimska dekantkinja, vilijamovka, žifardova i zimska pastrmka. Te sorte krušaka zadržale su se u sortimentu, s malim izuzetkom, sve do današnjih dana.
U SR Hrvatskoj. — Na području današnje Hrvatske voćarstvo, pa prema tome i gajenje kruške, razvijalo se pod sličnim uslovima kao i u Sloveniji, odnosno pod uticajem Austro-Ugarske, Nemačke, pa i Italije. Na unapređenju proizvodnje kruške u ovoj Republici mnogo je doprinelo Gospodarsko društvo u Zagrebu, koje je osnovano 1841, a već 1842. godine počelo je da izdaje Gospodarski list, a 1847. Gospodarski kalendar, koji od tada neprekidno izlaze. Osnivanjem Gospodarsko-šumarskog učilišta u Križevcima (1860), koje je 1902. godine preraslo u Više gospodarsko učilište, vrlo je mnogo urađeno na unapređenju kruškarstva. Već u periodu 1860—1865. godine bile su u školskom sortimentskom voćnjaku i u rasadniku zastupljene 73 sorte krušaka, većinom visokokvalitetne evropske sorte. Kasnije otvorene niže poljoprivredne škole u Slavonskoj Požegi (1884) i Petrinji i Iloku (1892) pripomogle su širenju kvalitetnih sorti krušaka. Takođe su na širenju i unapređenju gajenja kruške u pomenutom periodu dosta doprinela i neka vlastelinstva, od kojih se posebno istaklo „Kutjevo“, koje je 1896. godine počelo podizati intenzivne voćnjake. Ovo vlastelinstvo je još 1905. godine imalo 496 hektara voćnjaka (ne računajući jagodasto voće i lešnike), od kojih je 309 hektara pripadalo ekonomiji „Draganlug“. U kolekcionom zasadu vlastelinstva gajeno je 160 sorti krušaka, a u plantažama su bile glavne sorte: vilijamovka, dupla filipova, avranška, angulemka, dvobojna, ligelova, esperenova bergamota, hardenpontova, olivijerka i zimska dekantkinja. Sa pojavom publikacije Voćarstvo (1898) i Voće (1905), koje je napisao Ivan Radić, profesor voćarstva u Križevcima, počele su u nešto većoj meri da se gaje strane sorte krušaka, znatno kvalitetnijih od domaćih i odomaćenih sorti.
U SR Srbiji. — Na području današnje Srbije bez pokrajina kruška je zajedno s drugim voćnim vrstama za vreme Nemanjića i docnije gajena u dolinama Ibra, Zapadne Morave, Rasine, Tophce i Timoka, pre svega na manastirskim imanjima. Danilo (1270—1337) gajio je kruške i druge voćne vrste ne samo pored manastira već i na drugim mestima pogodnim za gajenje voćaka. U to vreme su, uglavnom, gajene slatke sorte, kao što su: karamanka, mednik, slatka đula, takiša, tamnjanika, zvonara i druge.
Nešto veći napori na unapređenju voćarstva i gajenja kruške u Srbiji počeli su sredinom XIX veka, kada je u Topčideru 1853. godine osnovana prva Poljoprivredna škola, čiji je zadatak pored ostalog bio da radi i na unapređenju voćarstva.
Sistematski rad na unapređenju svih voćnih vrsta, pa i kruške, počeo je osnivanjem Društva za poljsku privredu (kasnije Srpsko poljoprivredno društvo) u Beogradu 1869. godine, koje je u tadašnji sortiment krušaka unelo nove i bolje sorte. Ovo Društvo je godinu dana kasnije (1870) pokrenulo svoj časopis Težak, u kome je i pisanom rečju propagirano gajenje kvalitetnih voćnih sorti. U to vreme mnogo je uradio na unapređenju voćarstva Đorđe Radić (1839—1922), prvi doktor agronomskih nauka na tlu današnje Jugoslavije. Njegovim zalaganjem je 1872. g. osnovana Zemljodelsko-šumarska škola u Požarevcu, koja je mnogo doprinela unapređenju voćarstva Srbije. Iste godine dr Radić je izdao prvu knjigu iz voćarstva u Srbiji Očenje i oplemenjivanje voćaka.
Škola za vinodelje i voćarstvo u Bukovu kod Negotina, osnovana 1890. g., takođe je imala uticaj na razvoj voćarstva u Srbiji. Ova škola je već 1895. g. uvezla iz Francuske 84 sorte krušaka. Neke od tih sorti (angulemka, amanliška, boskova bočica, vilijamovka, dilova maslovka, esperenova bergamota, klapovka, kleržo, kongresovka, margarita marilat, kaluđerka i dr.) škola je već od 1898. godine počela da širi preko tek osnovanih 10 voćno-loznih rasadnika u Šapcu, Valjevu, Topčideru, Smederevu, Požarevcu, Jagodini, čačku, Nišu, Zaječaru i Negotinu. Iste, 1898. godine Srbija je donela dva zakona: Zakon o unapređenju voćarstva i Zakon o uništavanju štetočina biljaka, na osnovu kojih su osnovani i navedenih 10 rasadnika. Mreža rasadnika je u Srbiji 1910. godine proširena još za 35 rasadnika, što je sve uticalo na razvoj kruškarstva u tadašnjoj Srbiji.
Na području današnje SAP Vojvodine kultura kruške se razvijala na sličan način kao i u Hrvatskoj, uglavnom pod uticajem zavojevača Austro-Ugarske, mada se voćarstvu kao poljoprivrednoj grani malo pažnje posvećivalo, dok vinogradarstvu znatno više.
Na području današnje SAP Kosovo kruška je gajena na manastirskim imanjima još u srednjem veku i kasnije, uglavnom u dolinama Prizrenske, Dečanske i Pećke Bistrice, zatim u kotlinama Belog Drima, Sušice, Nerodimke, Sitnice, Laba i Ibra.
U SR Makedoniji kruška se gajila od pre dolaska Slovena u te krajeve, još u VII veku. Kasnije je Kliment Ohridski (886—919) u svojoj školi sa 3.000 učenika pored ostalog propagirao i razvoj voćarstva. Stoga je i razumljivo što je staroslovenski jezik bogat izrazima o voću i voćarstvu, kao na primer: ovoštije (voćarstvo), voštie (voće), jabolko (jabuka), gruša (kruška), oreh (orah) itd. U tom periodu, kad je vladao feudalni sistem, kruška i ostale voćne vrste su gajene skoro samo na manastirskim imanjima i u dvorištima zamkova feudalaca. Kasnije se voćarstvo u Makedoniji razvijalo na sličan način kao i u Srbiji, pod uticajem Turaka, kada su oni (Čelebija XVII vek) uglavnom širili sorte krušaka slatkog ukusa (karamanka, medunac, mednik, kakička, pološka i dr.).
U SR Bosni i Hercegovini kruška je bila poznata još u doba Rimljana. Ona se pominje u pisanim spomenicima još 1530. godine, kada je, uglavnom, gajena na spahijskim imanjima i pored većih naselja. Još od Turaka su ostale i dan-danas se gaje sorte batvača (karamanka) i jeribasma. Po aneksiji Bosne i Hercegovine (1878) okupator je uneo nove sorte, uglavnom nakiselog ukusa, koje su se širile uporedo sa sortama slatkog ukusa, pa je otuda i ovo šarenilo sorti na području Bosne, a posebno u dolini srednjeg toka Drine.
U SR Crnoj Gori kultura kruške se razvijala na sličan način kao i u Srbiji. Ona je gajena još u srednjem veku u dolini Lima, i to uglavnom sorte donete preko Čakora iz Metohije. Veća pažnja je počela da se posvećuje većini voćnih vrsta, pa i krušci, osnivanjem Poljoprivredne škole u Danilovgradu (1876) i kasnije Lozno-voćnog rasadnika u istom mestu (1902). Za vreme službovanja dr Đorđa Radića u Crnoj Gori (1875—1878) unete su mnoge kvalitetne sorte krušaka, koje se i danas gaje.
2. Period između prvog i drugog svetskog rata (1918—1945)
Po završetku prvog svetskog rata (1918) — odmah po ujedinjenju — osnovano je širom zemlje 155 voćnih i voćno-loznih rasadnika čiji je osnovni zadatak bio unapređenje ovih dveju poljoprivrednih grana. Kruška je u tom periodu imala stalni uspon, mada se skoro isključivo gajila na sitnom posedu i po starim koncepcijama proizvodnje.
U ovom periodu na razvoj kruškarstva u Jugoslaviji, pored voćnih rasadnika, vidan uticaj su imale i tri srednje poljoprivredne škole: u Križevcima, Valjevu i Mariboru (ova poslednja je 1928. premeštena u Bukovo kod Negotina), kao i mreža nižih poljoprivrednih škola, počev od Maribora pa sve do Bitolja. Pored škola vidan uticaj su imali još i: Srpsko poljoprivredno društvo u Beogradu (čija se delatnost prostirala i na Makedoniju, Bosnu i Crnu Goru), zatim Gospodarsko društvo u Zagrebu i Kmetijska družba Slovenije u Ljubljani. Otprilike u tom periodu je slovenački voćarski stručnjak M. Humek izdao knjigu Praktični sadjar (1923) i prvu pomološku publikaciju V sadnem izboru za Slovenijo v besedi in sliki (1928), u kojima je preporučivao gajenje kvalitetnijih sorti krušaka, različitog vremena dozrevanja.
Prvi kongres voćara Jugoslavije, koji je održan septembra 1932. g. u Čačku, u priličnoj meri je uticao na izmenu sortimenta krušaka. Dotle je u sortimentu krušaka bilo svega oko 20% stranih sorti, dok je 80% činilo domaće i lokalne sorte. Stoga je na ovom kongresu doneta neka vrsta prve jugoslovenske rejonizacije voćarske proizvodnje po tadašnjim banovinama. Za većinu banovina bile su predviđene za gajenje sledeće sorte krušaka: lubeničarka, zelena magdalena, žifardova, avranška, klapovka, boskova bočica, napoleonova, vilijamovka, kakička, demirka, karamanka, kongresovka, pariska grofica, kleržo, dilova maslovka, bergamotka, zimska dekantkinja, jeribasma i krasanka. Na ovom kongresu doneta je odluka da se osnuje ogledna voćarska stanica. Staniea je osnovana 1937. g. u Goraždu, a njen osnovni zadatak bio je kolekcionisanje sorti svih voćnih vrsta, pa i kruške.
Kasnije održani voćarski kongresi: drugi u Sarajevu 1934. i treći u Mariboru 1937. g. takođe su u izvesnoj meri uticali na unapređenje gajenja kruške u Jugoslaviji.
3. Period od oslohođenja (1945. g.) do danas
Sistematski rad na unapređenju proizvodnje kruške u stvari počinje od oslobođenja Jugoslavije 1945. godine, reorganizacijom rasadničke proizvodnje i osnivanjem naučnoistraživačkih voćarskih organizacija u: Mariboru, Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu, Sremskim Karlovcima, Radmilovcu, Čačku, Peći, Skoplju i Bijelom Polju. Otprilike pre dve decenije sve naše socijalističke republike i pokrajine izvršile su rejonizaciju voćarske proizvodnje. Doneti planovi voćarske rejonizacije (u SR Sloveniji 1953, 1958, 1962, 1968; u SR Srbiji 1952. i 1957. g. itd.) u velikoj meri su uticali na izmenu voćnog sortimenta i unapređenje proizvodnje kruške. U stvari, stalno se osećao uspon i u proizvodnji i u potrošnji kruške. U takvoj situaciji počeo je i sistematski rad na intenzifikaciji proizvodnje kruške. Prvi plantažni zasadi kruške podizani su od 1950. do 1959. g. po uzora na američke, na površinama od 10 do 20 ha. Međutim, od 1960. g. prešlo se na podizanje superintenzivnih zasada, na površinama od po 50, 100, 200 pa i 300 ha u jednom kompleksu, u kojima je proizvodnja krušaka skoro industrijalizovana. Mnogo su doprinela razvoju i unapređenju kruške Četvrti i Peti kongres voćara Jugoslavije (Zagreb, 1962. i Vrnjačka Banja, 1971), na kojima su podneta brojna naučna i stručna saopštenja iz domena genetike, selekcije, sorti, podloga, fiziologije, agrotehnike, berbe, uskladištenja i ekonomike proizvodnje kruške. Na Jugoslovenskom voćarskom simpozijumu održanom 1974. g. u Aranđelovcu donet je jugoslovenski sortiment krušaka za proizvodne (plantažne) zasade i za proizvodne oglede. Sorte za proizvodne zasade su: šarena julska, rana košija, žifardova, rana moretinijeva, trevuška, klapovka, vilijamovka, crvena vilijamovka, boskova bočica, fetelova, gran šampion, pakhams trijumf, druardova maslovka, kaluđerka i krasanka, a za proizvodne oglede su: junsko zlato (III/2), junska lepotica, starkrimson, stark delišes, konferans, šampionka (V/26), aleksandar lukas i hardenpontova maslovka.
Sorte za proizvodne zasade predstavljaju obavezni okvirni izbor za rasadničku proizvodnju i za podizanje plantažnih zasada.
Na poslednjem — VI kongresu voćara Jugoslavije, održanom 1976. g. u Ohridu, prikazane su dve nove sorte (junsko zlato i šampionka i dve vegetativne dunje kao podloge za krušku ČA 7 i ČA 15), stvorene u Jugoslaviji.
V Tehnološke karakteristike i hranljiva vrednost plodova krušaka
Među brojnim umereno-kontinentalnim i suptropskim voćnim vrstama kruška zauzima jedno od centralnih mesta na našim trpezama, bilo u svežem bilo u prerađenom stanju. Njeni krupni, naoko privlačni, a na ukusu sočni, slatki ili slatko-nakiseli i aromatični plodovi, puni energije prikupljene od sunčane svetlosti, veoma povoljno utiču na zdravstveno stanje i krepkost kako starih i mladih tako i bolesnih i zdravih ljudi. Ali i pored toga, u nas još postoji izvesno nepoverenje u hranljivu, higijensku i dijetetsku vrednost plodova kruške, zbog čega se ovoj voćnoj vrsti ne pridaje ona važnost, koju ona zaslužuje u ljudskoj ishrani.
U toku poslednjih nekoliko decenija naša i svetska nauka i praksa nepobitno su dokazale da je veliki broj hemijskih materija koje sadrže plodovi kruške neophodan za pravilno razviće i održavanje čovječjeg organizma.
Hemijski sastav plodova krušaka
Hemijski sastav plodova kruške zavisi u prvom redu od sorte, ekoloških uslova sredine, primenjene agrotehnike, rodnosti i stepena zrelosti.
Od ukupne težine ploda kruške, koji se u plemenitih sorti kreće od 50 do 500 g, na jestivi deo otpada 95—98%, u zavisnosti od sorte.
U hemijski sastav ploda kruške ulaze brojne materije, od kojih su najznačajnije: voda, suve materije, ugljeni hidrati (šećeri — glicidi), celuloza, organske kiseline, belančevine, masne supstance, tanin, bojene i aromatične materije, vitamini i razne mineralne materije.
Voda. — Količina vode u plodu kruške se kreće od 80,40% (olivijerka, karamanka) do 87,90% (vilderova rana, žifardova). Ova voda se nalazi u plodu kruške kao biljna — kristalna, u kojoj su rastvorene razne hranljive i organske materije, kao: šećer, organske kiseline, vitamini, mineralne materije i dr.
Suve materije u stvari sačinjavaju skup svih sastojaka kruške u bezvodnom stanju i kreću se od 14,69% (dilova maslovka) do 19,98% (boskova bočica) — prosek 17,34%.
Ugljeni hidrati (šećeri) su jedan od najvažnijih sastojaka ploda kruške. Prema našim ispitivanjima (Stančević, Pantelić, 1971) i analizama Higijenskog instituta u Beogradu, količina ugljenih hidrata se kreće od 8,80% (košija) do 14,90% (boskova bočica) — prosek 11,85%. Javljaju se kao monosaharidi, disaharidi i polisaharidi.
Monosaharide predstavljaju glukoza i fruktoza i njihova količina u plodu kruške kreće se od 7,60% (šarena julska) do 10,07% (vilijamovka) — prosečno 8,84%. Glukoza i fruktoza su poznate kao invertni šećer.
Disaharide predstavlja saharoza i ima je u plodu kruške od 0,75% (šarena julska) do 3,70% (zelena magdalena).
Polisaharid (skrob) nalazi se samo u zelenim plodovima (još dok su na drvetu) od 0,96 do 2,20%. U plodovima zimskih sorti (krasanka, zimska dekantkinja) skroba i posle berbe ima od 0,5 do 1,2%.
Ugljeni hidrati kruške predstavljaju za čovečiji organizam izvanredno hranljivu i dijetalnu hranu. Njihova važnost se ogleda naročito u tome što se u organizmu prilikom tzv. „varenja“ ne prerađuju naknadno, već ih organizam direktno usvaja i lako koristi za proizvodnju energije. Sem toga, ugljeni hidrati su od posebnog značaja za mišiće, jetru i druge organe, gde se nagomilavaju u vidu glikogena, kao energetska rezerva organizma.
Celuloze u plodu kruške ima od 0,78% (žifardova maslovka) do 1,45% (merodova rana). Njen značaj za čovečji organizam ogleda se u tome što zajedno s organskim kiselinama i šećerom reguliše razne fiziološke procese, a u prvom redu podstiče peristaltiku creva i sprečava zatvor, jer ubrzava varenje hrane u organizmu.
Organske kiseline su veoma značajni sastojci plodova kruške. Njihova količina određuje ukus ploda. Ukoliko ih u plodu ima više utoliko je on kiseliji, i obrnuto. Njihov značaj ogleda se u tome što plodu daju specifičnu aromu i prijatan i osvežavajući ukus. Sem toga, ove kiseline ubrzavaju u organizmu izmenu materija i poboljšavaju rad jetre, creva i drugih unutrašnjih organa. Od ovih kiselina najznačajnije su jabučna i limunska, najčešće u odnosu 2:1. U nešto manjoj meri nalaze se i hina, šikiminska i hlorogenska kiselina. Organskih kiselina u plodovima krušaka ima od 0,03% (karamanka), zatim 0,10% (avranška) pa sve do 0,46% (krasanka). Ove kiseline su delom vezane za mineralne materije, a većim delom su u slobodnom disociranom stanju.
pH vrednost plodova kruške kreće se od 3,48 (krasanka) do 4,40 (šarena julska).
Belančevine se u plodu kruške nalaze u relativno malim količinama — od 0,26% (kleržo i olivijerka) do 0,70% (žifardova maslovka).
Masne supstance (lipidi). — Masti se u plodu kruške ta- kođe nalaze u vrlo malim količinama, te i nemaju neki poseban značaj. Količina im se kreće od 0,20% (Andre Desportes) do 0,46% (druardova maslovka), i to najviše u semenkama i pokožici. Semenke kruške sadrže od 16 do 22% ulja.
Tanini (opore materije) javljaju se u vrlo malim količinama — od 0,04 do 0,36%, u zavisnosti od sorte krušaka. Neke sorte krušaka koje se sporadično, ponegde nalaze u proizvodnji, kao što se: tiranka, lerinka, ekši kuti, tatli kuti, vranjska maslarka i druge, sadrže znatno veće količine tanina nego trevuška, starkrimson, vilijamovka ili konferans i društvenka. Taninske materije su zajedno sa šećerom i kiselinama važan činilac organoleptičkih osobina ploda kruške.
Bojene materije u krušaka su hlorofil, karotinoidi i antocijani. Hlorofil i karotinoidi nisu rastvorljivi u vodi i uslovljavaju pojavu zelene, žutozelene i žute osnovne boje pokožice ploda. Nasuprot njima, antocijani su rastvorljivi u ćelijskom soku pokožice ploda i uslovljavaju crvenu ili crvenoljubičastu dopunsku boju pokožice ploda. Bojene materije se nalaze u plodovima kruške u vrlo malim količinama. Jedino ih u nešto većoj meri ima u sortama lubeničarka, Sanquinol i čačanski hibrid V/10, čiji je i mezokarp pored pokožice ploda intenzivno crvene boje.
Aromatične (mirišljave) materije naiaze se u pokožici ploda kruške i poboljšavaju kvalitet ploda. Nastaju uglavnom od genariola i amil-estera mravlje, sirćetne, kapronske i kaprilne kiseline.
Vitamini su važni sastojci plodova kruške i u ljudskoj ishrani su praktično nezamenljivi, te im je značaj utoliko veći. U plodovima kruške nalaze se sledeći vitamini: karotin (provitamin A), od 64 (dilova maslovka) do 106 mg% (boskova bočica), zatim tiamin (B1), od 0,02 do 0,45 mg%, pa riboflavin (B2), od 0,010 (kaluđerka) do 0,040 mg% (Andre Desportes), pantotenska kiselina (B3), amid nikotinske kiseline (PP), od 0,126 (dilova maslovka) do 0,430 mg% (Andre Desportes), piridoksin (B6), biotin (H) i vitamin C (askorbinska kiselina) — od 3,90 (amanliška) do 12,56 mg% (kleržo). Od svih ovih vitamina najvažniji je vitamin C, kojeg u plodovima krušaka ima prosečno za 2 do 3 puta više nego u plodovima jabuka.
Mineralne soli (materije). — Od ukupne težine ploda mineralne soli čine 1,4 do 4%. Ovi sastojci kruške u vidu soli imaju ogroman značaj za čovečji organizam jer učestvuju u svim životnim procesima i bez njih se čovečji život ne može ni zamisliti. U plodovima krušaka ima sledećih mineralnih soli:
- kalijumove soli (K) 112 do 140 mg% u 100 g ploda; od svih soli ovih ima najviše u krušci, a takođe imaju vrlo veliki značaj za čovečji organizam zato što održavaju u normalnom stanje sve žive ćelije;
- kalcijumove soli (Ca) 7,4 (merodova rana) do 14,5 mg% (vilderova rana); takođe su veoma značajne za čovečji organizam jer učestvuju kao gradivne materije;
- fosforne soli (P) se kreću od 4,5 (avranška) do 26,50 mg% (žifardova maslovka); prosečno kruške sadrže skoro dvaput više fosfora nego plodovi jabuke;
- soli magnezijuma (Mg) u plodu kruške se nalaze od 6,39 (kaluđerka) do 8,82 mg% (vilderova rana);
soli gvožđa (Fe) plodovi krušaka sadrže od 0,10 (kleržo) do 0,62 mg% (amanliška); i - soli mangana (Mn) nalaze se u malim količinama, i to od 0,04 (kleržo) do 0,09 mg% (merodova rana).
Važno je napomenuti da plodovi krušaka sadrže vrlo malu ili bolje reći neznatnu količinu natrijumovih soli (kuhinjske soli) što je veoma značajno za ishranu ne samo bolesnih, već i zdravih ljudi.
Fermenti (enzimi) kruške su veoma važni kako u metabolizmu ploda i njegovoj preradi tako i u ishrani ljudi. Oni hidrolišu složena na prostija jedinjenja i na taj način potpomažu njihovo usvajanje od organizma, a utiču i na promenu boje, ukusa i arome kruške. Pri dužem čuvanju plodova krušaka posle berbe, pogotovu u manje povoljnim uslovima, u plodovima s dosta protopektina i tanina, dejstvom fermenata obrazuju se metil-alkohol, mlečna kiselina, sirćetna kiselina, acetaldehid i druge supstance, koji menjaju kvalitet i ukus plodova. Upotrebom takvih plodova u ishrani ove materije jako nadražuju creva i izazivaju proliv i bolove u stomaku.
Kalorična vrednost. — Jedan kilogram zrelih plodova krušaka daje čovečjem organizmu 400 do 610 kalorija, u zavisnosti od sorte. Ova količina kalorija je relativno mala, ali vrednost kruške u ljudskoj ishrani ne ogleda se samo u količini kalorija, već prvenstveno u njihovoj hranljivoj, dijetoprofilaktičkoj i dijetoterapeutskoj ulozi. Velika količina biljne kristalne vode, kalijumovih soli, organskih kiselina, vitamina i mikroelemenata u krušaka, koji se konzumacijom kruške unose u organizam, povećavaju izlučivanje velike količine tečnosti iz organizma preko bubrega (povećava se količina urina) i ubrzava izbacivanje otpadnih produkata iz organizma, kao što su urea, mokraćna kiselina i dr. Na ovaj način organizam se oslobađa otrovnih materija unetih drugim namirnicama ili formiranih prilikom varenja hrane. Stoga se upotrebom kruške u ishrani poboljšava opšte stanje organizma i psihička i radna sposobnost.
Dijetoprofilaktička i dijetoterapeutska uloga krušaka u ishrani
Sadržina izvesnih veoma važnih hranljivih materija u plodovima kruške omogućuje da se ona s uspehom koristi u dijetetskoj ishrani i lečenju raznih oboljenja, naravno u određenoj količini i određenim uslovima.
Zahvaljujući bogatom hemijskom sastavu plodova kruške, ona je u stanju (naravno kvalitetne sorte) da reguliše i potpomaže funkcije svih organa u ljudskom organizmu. Njeni zreli plodovi su izvor energije, što je veoma značajno pri lečenju bolesnika.
Oboljenja krvnih sudova, srčanog mišića, kao i miokardioskleroze i slična oboljenja, u priličnoj meri se leče korišćenjem kruške u dijetetskoj ishrani, pošto se šećeri iz ove voćne vrste ne samo lako usvajaju već su i nezamenljivi kao hrana i izvor energije za srce. Kalijumove soli, vitamini B1, C i drugi, kao i razni mikroelementi, uspostavljaju radnu sposobnost. Dijetalnom ishranom se postižu određeni rezultati i u lečenju jetre, žuči i sličnih oboljenja. Šećer iz krušaka pokazao se kao nezamenljiv produkt za normalno funkcionisanje jetrenih ćelija.
Korisni hranljivi sastojci kruške brzo i blagotvorno utiču i na bubrežne bolesnike i osobe obolele od nefritisa. Još u prvim danima lečenja nastaje poboljšanje zdravstvenog stanja jer se ubrzava izbacivanje štetnih otpadnih i drugih nepotrebnih materija iz organizma.
Kruška je dobar regulator metabolizma, krvotoka i oksidacionih procesa u čovečjem organizmu. Upotrebom soka ili pirea, pripremljenog samo od mesnatog dela ploda, sprečava se proliv. To dejstvo se pripisuje taninu kruške koji izaziva zatvor. Ali, nepravilnim korišćenjem kruške u ishrani mogu se pojaviti i neželjene posledice. Naime, upotreba nedozrelih plodova ili sorte s velikim količinama kamenih ćelija i grubim mezokarpom, kao što su jeribasma, kakička, tiranka i druge, pogotovu naštinu, može da izazove proliv i teške bolove u želucu. Ovo nepovoljno stanje se pripisuje prevelikom nadražaju creva plodovima krušaka s velikom količinom grube celuloze, nedovoljno sažvakane. Stoga se pri korišćenju kruške u ishrani mora voditi računa i o tom njenom dejstvu, pogotovu ako ljudi boluju od kolitisa, gastritisa i sl. Isto tako, plodovi kruške mogu da izazovu neželjene posledice ako se koriste kao gnjili, kada se u mezokarpu pod dejstvom izvesnih enzima obrazuju acetaldehid, metil-alkohol i druge štetne materije. Ali ovo u izvesnim slučajevima može i povoljno da deluje, naročito kod ljudi koji boluju od hroničnog zatvora.
U dijetetskoj ishrani dijabetičara plodovi kruške veoma povoljno deluju na organizam, uglavnom zbog velike količine fruktoze a neznatne količine saharoze. Kod kamena u bubregu, pogotovu ako potiče od soli oksalne kiseline, plodovi kruške potpomažu bistrenje urina i potenciraju raspadanje kamena i njegovo izbacivanje. Redovna upotreba kruške u ishrani takođe potpomaže rastenje, kao i brži oporavak rekonvalescenata, a utiče i na povećanje umne sposobnosti.
XVI Berba i klasiranje krušaka
Berba krušaka
Berba je jedan od najradosnijih poslova u gajenju kruške. To je posao kada se skidaju s grane plodovi nastali čovekovim trudom. Zato se i berba krušaka željno ali i sa strepnjom očekuje. Ovo stoga što od blagovremene i pravilno obavljene berbe u najvećoj meri zavisi ne samo kvalitet i trajašnost plodova, već i njihova povoljna realizacija.
Sazrevanje plodova krušaka
Sazrevanje plodova kruške, kao i ostalih voćnih vrsta, biohemijski je proces u kome nastaju razne fizičke i hemijske promene. Pre svega, plodovi dostižu maksimalnu krupnoću i počnu da menjaju boju. Zelena boja pokožice postepeno iščezava (zbog razlaganja hlorofila) i pojavljuju se druge boje karakteristične za određenu sortu. Žuta boja dolazi od karotina i ksantofila koji se kao kristali nalaze u hloroplastima. Na intenzitet žute boje takođe u velikoj meri utiče pored svetlosti, kiseonika i temperature, još i šećer. Crvena boja, palc, pripisuje se pigmentu antocijanu, koji se nalazi u čeličnom soku. I na količinu antocijana takođe utiču toplota, svetlost i kiseonik.
Za vreme sazrevanja plodova nastaje hidroliza skroba u šećer, s tim što se s povećanjem stepena zrelosti taj proces ubrzava i nastavlja u mnogih sorti krušaka i posle berbe. Pozne jesenje i zimske sorte krušaka sadrže skrob i posle berbe, sve dok ne dostignu tehnološku zrelost, odnosno zrelost za jelo. Prema tome, sa sazrevanjem plodova i smanjivanjem količine skroba povećava se ukupna količina šećera. Povećanje šećera se nastavlja i posle berbe — sve dok se ne završi hidroliza skroba. Takođe se sa sazrevanjem plodova smanjuje i ukupna količina kiseline i to smanjivanje se nastavlja i posle berbe. Isto tako se sa zrenjem smanjuju i taninske materije, dok se nasuprot njima povećavaju aromatične materije.
Na brzinu sazrevanja plodova iste sorte kruške utiče veliki broj činilaca, a u prvom redu: geografska širina, nadmorska visina, klima, ekspozicija terena, blizina velikih površina vode, zemljište, pravilna ishrana stabala, lisna površina i dr. U zavisnosti od ovih činilaca plodovi jedne iste sorte mogu da sazru ranije ili kasnije, često i za nekoliko nedelja. Radi ilustracije ovih navoda uzećemo za primer dva voćarska rejona — Čačak i Grocku, udaljena jedan od drugog u pravoj liniji svega 93 km, a u oba kruška odlično uspeva. U Grockoj i okolini, koja se nalazi na nadmorskoj visini oko 90 m i pored koje protiče Dunav sa svojom velikom vodenom površinom, sve rane letnje sorte krušaka sazrevaju za 8—10 dana ranije nego u Cačku i njegovoj okolini, koji se nalaze na nadmorskoj visini od 245 m, okružen planinama Jelicom, Ovčarom, Kablarom i Vujnom.
Postoje dva stepena zrelosti plodova: botanička (fiziološka) i tehnološka (konzumna, potpuna) zrelost. Plodovi kruške u botaničkoj zrelosti dostižu maksimalnu krupnoću i prestaje priticaj hranljivih materija u njih. U tom stepenu zrelosti semenke su potpuno razvijene, dobiju mrkocrnu boju i sposobne su za klijanje posle određenog broja dana stratifikovanja i čuvanja na niskoj temperaturi. Plodovi u tehnološkoj zrelosti postižu najbolji ukus i aromu, pa su stoga u toj zrelosti najpogodniji za jelo, ali su zbog mekoće manje podesni za transportovanje.
Određivanje stepena zrelosti
Prema stepenu zrelosti plodova određuje se i najpogodnije vreme berbe. Stepen zrelosti se određuje na osnovu čvrstoće mesa, boje pokožice, boje semenki i lakoće otkidanja ploda od grančice. Ovi znaci nisu baš pouzdani zato što jako variraju u zavisnosti od sorte, klime, zemljišta, pa čak i od mikrorejona. Stoga pored ovih znakova treba koristiti i sledeće metode: broj dana od punog cvetanja do berbe, sumu temperature od punog cvetanja do berbe i određivanje količine skroba u plodovima.
Promena osnovne boje pokožice ploda. — Osnovna boja pokožice ploda velikog broja sorti krušaka je žuta s raznim nijansama, počev od zelenkastožute, pa sve do žutozlatne. Sazrevanjem plodova zelena boja se menja u neku od pomenutih osnovnih boja koja je karakteristična za svaku sortu. Ali pojava osnovne karakteristične boje pokožice ploda ne mora uvek da bude siguran indikator stepena zrelosti. Ovo zato što na obojenost pokožice mogu da utiču razni činioci: podloga, ekspozicija stabla i ploda, veličina lisne površine, uslovi ishrane i dr. Prema tome, promena osnovne boje pokožice nije dovoljno pouzdan znak za tačno određivanje stepena zrelosti i vremena berbe krušaka.
Lakoća odvajanja peteljke ploda od grančice. — S približavanjem botaničke (fiziološke) zrelosti plodovi kruške počinju lako da se otkidaju od grančica i da otpadaju. Ako se pri berbi dogodi da se peteljke lome ili otkidaju i grančice, onda znači da plodovi još nisu počeli da zru i da ih ne treba brati. I ovaj znak nije dovoljno pouzdan za određivanje stepena zrelosti, pa ga treba koristiti s izvesnom rezervom.
Čvrstoća mesa ploda. — Omekšavanje mesa ploda je jedan od pouzdanih znakova njegove zrelosti. Sa nastupanjem fiziološke zrelosti plodovi kruške postaju sve mekši i sočniji. Čvrstoća ploda može da se odredi pipanjem prstima ili pomoću mehaničkog aparata penetrometra. Ocenjivanje čvrstoće ploda prstima je subjektivno, dok je penetrometrom, kojim se meri otpor mesa ploda na pritisak, mnogo pouzdanije.
Količina skroba. — S početkom zrenja plodova količina skroba u njima se smanjuje, jer se hidrolizuje u šećer, najpre u maltozu i potom u glukozu. Ovo iščezavanje skroba koristi se kao znak za određivanje vremena berbe. Količina skroba u plodu određuje se tako što se iseče kriška i stavi u rastvor kalijum-jodida i u njemu drži jedan minut. Ako presek na krišci ploda poplavi ili pocrni, znači da u plodu ima puno skroba i da još nije pogodan za berbu. I ova metoda određivanja zrelosti ploda nije dovoljno pouzdana zato što skrob u plodovima nejednako iščezava u pojedinim godinama.
Promena boje semenke. — U botaničkoj zrelosti boja ,semenki krušaka pocrni, odnosno od bele postane kestenjasta, mrka ili čak i crna, i to je jedan od pouzdanih znakova da su plodovi zreli za berbu. U nekih ranih sorti krušaka, kao što su: junsko zlato, zelena magdalena, šarena julska, rana košija, vilderova rana i druge, plodovi su zreli pre nego što im semenke promene boju. U plodovima triploidnih sorti krušaka (jakovka, šipkova, karamanka, amanliška, dilova maslovka i dr.) nema semenki, pa čak ni šturih, zbog čega se kod njih ovaj znak za određivanje vremena berbe ne može koristiti.
Broj dana od punog cvetanja do berbe. — Broj dana od punog cvetanja pa do botaničke ili potpune zrelosti je konstantan za svaku sortu, ali pod uslovom da su klimatske prilike i drugi uslovi ujednačeni. Ova metoda se može s uspehom koristiti u većini naših kruškarskih rejona, ali posle višegodišnjih praćenja i proveravanja.
Suma temperatura od punog cvetanja do berbe. — Ovo je jedan od orijentacionih kriterijuma za određivanje vremena berbe krušaka i može se koristiti samo zajedno s još nekim znakom za određivanje stepena zrelosti plodova.
Spektrofotometrijsko određivanje stepena zrelosti plodova. — Vreme berbe voća može se odrediti pomoću spektrofotometra horispekt. Njegov rad se zasniva na osobini ploda da sa stepenom zrelosti raste talasna dužina svetlosti za koju je on najprovidniji. Kad se jednom utvrdi talasna dužina za jednu sortu i određen stepen zrelosti, onda ta dužina važi uvek. Ova metoda je brza, jednostavna i dosta pouzdana.
Vreme berbe
Sve sorte krušaka se po vremenu zrenja dele na letnje, jesenje i zimske. Prema tome, vreme berbe zavisi od vremena zrenja krušaka.
Letnje sorte krušaka sazrevaju od druge polovine juna do kraja avgusta. U ovoj grupi krušaka je veliki broj sorti. Sve se one ističu mahom trajašnošću ploda. Ukoliko ranije sazrevaju utoliko im je trajašnost kraća. Plodovi vrlo ranih sorti mogu se jesti i pre punog zrenja, pa im se na taj način period potrošnje produžuje. Vrlo rane i rane letnje sorte treba brati 5—6 dana pre tehnološke zrelosti, a to je otprilike kad im zelena boja pokožice počne da prelazi u zelenkastožutu ili žućkastozelenu. Srednje rane i srednje pozne letnje sorte, kao što su andre desport, trevuška, klapovka i sl., beru se na oko 10 dana pre nastupanja tehnološke zrelosti, dok pozne letnje sorte (santa marija, vilijamovka, crvena vilijamovka) treba brati na 12—15 dana pre potpune zrelosti. Ne bi trebalo brati ni ranije ni kasnije od ovih orijentacionih rokova. Ako se oberu ranije, onda plodovi stajanjem neće postići odgovarajući kvalitet, a i prilično će izgubiti u težini, odnosno u ukupnom prinosu, često i za 10—12%. Ako se, pak, oberu docnije, onda počinju brzo da gnjile i trajnost im se smanjuje.
Jesenje sorte sazrevaju od početka septembra pa sve do kraja oktobra, kada se i beru. Neki smatraju da berbu treba produžiti i u novembru, mada pojedini voćari nastoje da stvore i grupu sorti prelazne sezone — kao poluzimske sorte. Jesenje sorte se beru kad im pocrne semenke i kad plodovi počnu lako da se otkidaju, a to je otprilike na oko dve pa čak i tri nedelje pre potpune (konzumne) zrelosti. I u ovoj grupi krušaka postoji prilično veliki broj sorti. Od njih su najznačajnije boskova bočica, fetelova (Abbe Fetel), starkov delišes (Stark Delicious), gorham, gran šampion, pakhams trijumf, društvenka, kleržo, angulemka, šampionka i dr.
Zimske sorte treba brati što kasnije, ali pre pojave prve slane. Beru se kad im pocrne semenke, a to je otprilike od početka do sredine oktobra. Sorte okalemljene na dunju ranije sazrevaju za nedelju dana, pa ih stoga za toliko treba ranije i brati. Značajnije zimske sorte krušaka su: druardova maslovka, pariska grofica, naginova maslovka, lektijerka, kaluđerka, hardenpontova maslovka, olivijerka, krasanka i zimska dekantkinja.
Berba krušaka iz sve tri grupe sazrevanja (letnje, jesenje i zimske) obavlja se po lepom i suvom vremenu. Ne treba ih brati po kiši i hladnom vremenu, sem u slučaju neke neposredne elementarne opasnosti, kao što su oluja, grad ili mraz. Najbolje je da se beru na temperaturi od 10 do 25°C. Stoga berbu treba početi rano ujutro, čim nestane rosa, i brati sve dok temperatura ne postane suviše visoka (preko 25°), kada se prekida, pa se nastavlja u popodnevnim časovima, kad vreme malo zahladni.
Tehnika berbe
Da bi se berba krušaka mogla blagovremeno i pravilno da obavi, potrebno je da se prethodno izvrše odgovarajuće pripreme. Te pripreme su sledeće: 1) da se proceni prosečan prinos krušaka po stablu, hektaru i ukupno za celu plantažu; 2) da se približno odredi broj dana za berbu; 3) da se obezbedi potreban broj radnika za utvrđeni broj dana za berbu, utovar i prevoz krušaka; 4) da se obezbedi potrebna ambalaža za berbu; 5) da se obezbedi potreban inventar i oprema za uspešno obavljanje berbe, kao što su: lestvice, korpe ili kengur-torbe za berbu, kuke za savijanje grana, berila (beraljke), kao i automatske platforme za berbu; 6) da se obezbedi potreban broj traktora s prikolicama za iznošenje obranih krušaka, kao i potreban broj traktora viljuškara za iznošenje paleta s kruškama, potreban broj kamiona za prevoz i sl.; 7) da se obezbede potrebne prostorije (hladnjače) za čuvanje krušaka, ukoliko se ne prodaju direktno sa plantaže; i 8) da se obezbede odgovarajući kapaciteti za sirovo konzervisanje (pulpa, mark) ili za preradu u rakiju otpalih, prezrelih, nagnječenih ili od biljnih bolesti i štetočina oštećenih plodova krušaka. Kada se sve to obavi, onda se pristupa berbi.
Letnje sorte krušaka obično se beru u dva, ređe u jednom ili tri navrata. Prvo se oberu najkrupniji plodovi koji su promenili boju pokožice, pa posle 4—6 dana preostali plodovi na stablu. Jesenje i zimske sorte, pak, beru se odjednom — u jednom navratu.
Branje krušaka treba početi od donjih grana i postepeno prelaziti na vršne, da bi se otpadanje plodova svelo na najmanju meru.
Za stonu potrošnju kruške se beru rukom ili pomoću beraljke. Rukom se beru tako što se plod obuhvati celom šakom pa se kažiprst stavi na spojno mesto peteljke ploda i grančice i njome pritisne na peteljku, a plod podigne naviše i tako odvoji od grančice. Tom prilikom se vodi računa da se noktima ne ozleđuje pokožica ploda, kao i da peteljke ostanu cele, inače ivice povređenih peteljki mogu da ozlede i druge plodove. Svaki obrani plod se pažljivo spušta a ne baca u kengur-torbu ili gajbu, korpu, sanduk jabučar, ili direktno na beskrajno platno mašine za berbu, prema tome čime se raspolaže pri berbi. Plodovi koji se ne mogu dohvatiti rukom beru se beraljkom. Njih ima različitog oblika i konstrukcije, ali najbolje su one koje zahvataju samo po jedan plod.
Za osmočasovno radno vreme jedan radnik može da obere u sanduke jabučare 400—600 kg, a u boks-palete 700—800 kg krušaka, što zavisi od sistema uzgoja i rodnosti krušaka.
Obrane kruške ne treba ostavljati na suncu, već ih odmah sklanjati u hladovinu, da bi se sprečilo prekomerno zagrevanje plodova i niz drugih neželjenih fizioloških procesa.
Klasiranje — sortiranje krušaka
Klasiranje krušaka je lak i jednostavan posao i obavlja se obično posle berbe. Plodovi se klasiraju po sorti — sortiraju, zatim po boji pokožice, kvalitetu, krupnoći i stepenu zrelosti.
Po boji pokožice se klasiraju stoga što čak i plodovi jedne iste sorte imaju različit intenzitet obojenosti pokožice. Intenzitet obojenosti zavisi od raznih činilaca, a i od toga što se plodovi na istom stablu pa čak i na istoj grani ne nalaze u istim uslovima. Stoga kruške klasirane po obojenosti pokožice plodova imaju mnogo lepši izgled, pa se bolje i prodaju.
I klasiranje po krupnoći plodova je veoma zahvalna mera. Ovo stoga što se i plodovi iste sorte razlikuju po krupnoći, pa ako se u istoj ambalaži nađu plodovi različite krupnoće, onda im se umanjuje vrednost. Plodovi krušaka razvrstavaju se prema krupnoći u četiri klase.
Prema kvalitetu po JUS-u plodovi krušaka namenjeni potrošnji u svežem stanju razvrstavaju se u četiri kvalitetne klase: kvalitet ekstra, kvalitet I, kvalitet II i kvalitet III.
Kvalitet ekstra. — Plodovi ovog kvaliteta moraju biti iste sorte i ujednačeni po krupnoći, boji i zrelosti, brani rukom, zdravi, s neoštećenim peteljkama i dovoljno čvrsti za prevoz. Moraju biti bez ikakvog oštećenja. Variranje po krupnoći dozvoljava se do 5 mm u prečniku.
Kvalitet I. — U ovu kvalitetnu grupu svrstavaju se plodovi krušaka istih karakteristika kao i u prethodnoj klasi s tom razlikom što su dozvoljena manja oštećenja od bolesti, štetočina, mraza i sredstava za zaštitu, ukoliko ta oštećenja ne utiču na izdržljivost plodova. Sva oštećenja zajedno mogu iznositi do 1 cm2. Dozvoljeno je da bude najmanje 5% oštećenih plodova, kao i variranje u krupnoći do 10 mm u prečniku.
Kvalitet II. — Ovde se svrstavaju plodovi koji po svom kvalitetu ne dolaze u obzir za prethodnu klasu. Plodovi moraju biti iste sorte i sposobni za prevoz. Dozvoljavaju se nedostaci na 2,5 cm2, ukoliko to ne utiče na trajnost plodova.
Kvalitet III. — U ovu kvalitetnu grupu se svrstavaju plodovi koji ne dolaze u obzir za prethodnu grupu. Plodovi moraju biti fizički zreli i zdravi. Dozvoljeno je najviše 10% oštećenih plodova.