Kurs iz praktičnog pčelarstva

Pojavom drugog, dopunjenog i proširenog izdanja knjige „Kurs iz praktičnog pčelarstva u 10 predavanja“ od autora int agr. Božidara Veskovića, pčelarska literatura u našoj zemlji obogaćena je još jednim lepim prilogom, koji će, bez sumnje biti dobro primljen od pčelara — proizvođača i drugih čitalaca zainteresovanih za pčelarstvo kao vrlo korisnu privrednu granu.

Pisac je, u ovom novom izdanju na vrlo popularan način pregledno i koncizno, za svakog čitaoca pristupačnim stilom izložio najbitnije tehnološke procese u savremenom gajenju medonosnih pčela, pri čemu je svoja izlaganja ilustrovao prigodnim crtežima i fotografijama čime je doprineo da čitaocu izlaganja u knjizi budu razumljivija i za praktičan rad pri gajenju pčelu primenljivija. Knjiga je namenjena u prvom redu pčelarima početnicima, koji tek nameravaju ili su počeli da se bave gajenjem pčela mada, po našoj oceni ona će vrlo korisno biti upotrebljena i od strane pčelara oformljenih proizvođača, koji su tehniku savremenog gajenja pčela već u dobroj meri usavršili. Materija u knjizi raspoređena je tako, da može i iskusnim pčelarima da posluži kao odličan podsetnik: šta, kako i kada treba raditi na pčelinjaku u pojedinim mesecima, odnosno sezonama.

Izložen je i kraći pregled medonosnog bilja, kao i vreme njihovog cvetanja, tako da i ovu materiju pčelari, pored proširivanje saznanja o medonosnom bilju mogu da koriste za racionalnije iskorišćavanje pčelinjih paša, pogotovu pri sledećem načinu pčelarenja.

Mada je knjiga napisana na relativno malom broju stranica, pisac je uspešno ukomponovao i dva propisa o kvalitetu i prometu meda, kao i propis o suzbijanju bolesti pčela i pčelinjeg legla za sada važećih u našoj zemlji. U najkraćim crtama, koliko su to namena i prostor knjige dozvoljavali izložen je i pregled pčelinjih bolesti i štetočina kao i uputstvo za njihovo lečenje i suzbijanje. Posvećena je pažnja i zaštiti pčela od primenjivanih pesticida — insekticida za zaštitu biija, što se ređe može sresti u do sada izašlim pčelarskirn publikacijama u našoj zemlji.

Najzad, novina u ovom drugom izdanju knjige je poglavlje O značaju, stanju, problemima i merama za unapređenje pčelarstva u našoj zemlji. U ovom poglavlju opisani su i proizvodi koji se dobijaju od pčela kao i njihov značaj za savremenog čoveka sa posebnim osvrtom pisca na ulogu medonosnih pčela u oprašivanju kulturnog bilja, a time i na povećanje žetvenih prinosa u savremnoj poljoprivredi.

Uvereni smo da će naročitu pažnju čitalaca izazvati novo poglavlje u ovoj knjizi koje tretira materiju dugoročnijeg programa razvoja pčelarstva u našoj zemlji. Ovu materiju je pisac vrlo lepo izložio potkrepljujući je obiljem podataka prikupljenih iz statističkih izvora, stručnih referata, elaborata i studija u kojima je sam autor učestvovao u izradi i projektovanju. Ova materija će po našem mišljenju dobro doći stručnjacima koji treba da se bave problemima unapređenja pčelarstva u našoj zemlji, zatim organizacijama udruženog rada, društvenim i privrednim pčelarskim organizacijama čiji je zadatak, da potpomažu razvoj pčelarstva kao privredne grane, pogotovu u današnjoj fazi našeg društveno-privrednog razvoja, a naročito u realizaciji ,,Zelenog plana” u našoj zemlij.

Iz svega napred izloženog drugo izdanje knjige „Kurs iz praktičnog pčelarstva u 10 predavanja” toplo preporučujemo pčelarima — proizvođačima, kako početnicima tako i iskusnijim pčelarima, poljoprivrednim školama i poljoprivrednim i veterinarskim stručnjacima, organizacijama udruženog rada koje se bave problemima pčelarstva, poljoprivrede, šumarstva i prehrambene industrije, jer će u ovoj zaista lepo napisanoj knjizi naći dovoljno korisnih podataka kako za gajenje pčela i povećanje pčelarske proizvodnje, tako i značajnih podataka za višestruko i racionalnije korišćenje pčela u službi savremenog čoveka.

Prof. dr Bogoljub KONSTANTINOVIĆ

Sadržaj

Prof. dr Bogoljub Konstantinović: Predgovor drugom izdanju
Božidar Vesković: Uvodne napomene drugom izdanju

I PREDAVANJE
KORISTI OD PČELA

Sastav pčelinjeg društva
Matica
Šta su lažne matice, a šta trutuše
Pčela radilica
Razmnožavanje pčela
Podela rada u pčelinjem društvu
Sporazumevanje pčela
Kako pčele spravljaju med
Zasnivanje pčelinjaka
Izbor mesta za pčelinjak

II PREDAVANJE
OPREMA I PRIBOR ZA PČELARENJE

Košnica
Zbeg: opis i funkcija
Vrste košnica
Dadan-Blatova košnica
Langstrot-Rutova košnica
Fararova košnica
AŽ Košnica
Pološka
Nukleusi
Pčelarski pribor
Dimilica
Nož
Četka
Pčelarska kapa
Kavez za matice
Mamuzast točak ili žvrk
Burgija ili šilo
Daska ili podmetač
Vrškara
Čekić, klješta, turpija i voćarske makaze
Nož i viljuška za skidanje voštanih poklopaca
Cediljka ili centrifuga
Sanduče za pčelarski pribor
Pojilo za pčele
Materijal za sagorevanje
Hranilice za prihranjivanje pčela
Matična ili Hanemanova i Hofmanova rešetka
Posude za spravljanje sirupa
Parni topionik
Pčelarska vaga
Nabavka rojeva i pribora
Postavljanje košnica na pčelinjaku
Kako se menja mesto košnicama sa pčelinjim društvima
Veličina pčelinjaka

III PREDAVANJE
PREGLED PČELINJIH DRUŠTAVA

Prvi proletnji pregled
Kako se vrši pregled
Razvoj pčelinjeg društva
Prihranjivanje pčelinjih društava
Prihranjivanje iz nužde
Spravljanje sirupa
Nadražajno prihranjivanje
Spravljanje šećernih kolača
Uloga cvetnog praška
Pojava grabeži i borba protiv nje
Saniranje pčelinjih društava
Dodavanje matice
Dodavanje neoplođene matice
Spajanje pčelinjih društava
Pojilo na pčelinjaku
Zamena starog i dotrajalog saća
Užičavanje ramova

IV PREDAVANJE

Prirodno rojenje pčela
Trenutak rojenja je lako otkriti
Preseljavanje pčela iz vrškara u košnice sa pokretnim saćem
Veštačko rojenje
Metoda rezervne matice
Metoda izvođenja matice
Metoda kombinacije više društava
Metoda jačanja roja izletnicama iz druge košnice
Metoda za stvaranje jakih društava
Nega rojeva
Sprečavanje rojenja
Proizvodnja matica
Uslovi za proizvodnju matica
Milerov način za dobijanje matičnjaka
Isecanje matičnjaka
Zamena matice
Tiha zamena matice
Zamena matica dodavanjem proizvedenih
Zamena matica dodavanjem zrelih matičnjaka
Zamena matica obezmatičavanjem

V PREDAVANJE

Uslovi za postizanje visoke proizvodnje meda
Stvaranje jakih pčelinjih društava
Izjednačavanje pčelinjih društava
Obezbeđenje prostora u košnici
Sprečavanje nagona za rojenje
Približavanje pčela paši
Proširivanje leta
Stvaranje radnog raspoloženja kod pčela radilica
Seoba pčela
Ispitivanje paše
Priprema košnica za seobu
Način seobe
Dvomatični sistem pčelarenja
Preimućstva dvomatičnog sistema
Uprošćen sistem rada
Pregled ključnih radova

VI PREDAVANJE

Ceđenje (istresanje) meda
Kako se vade ramovi napunjeni medom
Skidanje poklopaca i ceđenje meda
Čuvanje meda
Kvalitet meda u prometu
Osnovne karakteristike meda
Propisi koji regulišu kvalitet meda u prometu
Uzimanje uzoraka za kontrolu kvaliteta meda
Pripreme pčelinjih društava za prezimljivanje
Kako pčele zimuju
Obezbeđenje rezervne hrane
Uzimljivanje pčelinjih društava
Nega pčelinjih društava preko zime
Zimsko prihranjivanje pčela
Način dodavanja hrane

VII PREDAVANJE

Podsetnik radova na pčelinjaku po mesecima
Januar
Februar
Mart
April
Maj
Juni
Juli
Avgust
Septembar
Oktobar
Novembar
Decembar
Medonosno bilje

VIII PREDAVANJE

Zaštita pčela od bolesti i štetočina
Bolesti i njihovo suzbijanje
Bolesti pčelinjeg legla
Američka kuga ili američka trulež pčelinjeg legla
Evropska kuga ili evropska trulež legla
Mešinasto pčelinje leglo
Krečno pčelinje leglo
Kameno pčelinje leglo
Bolesti odraslih pčela
Nozemoza ili nozematoza
Akarioza
Štetočine pčela
Voštani moljci
Osice i stršljenovi
Pčelinja vaš
Miševi
Mravi
Tirovanje pčela hemijskim sredstvima za zaštitu bilja

IX PREDAVANJE

Uputstvo za sprečavanje i suzbijanje pčelinjih bolesti i bolesti pčelinjeg legla
I — Sprečavanje
II — Suzbijanje
A — Američka kuga pčelinjeg legla
B — Nozemoza
C — Akarapidoza
D — Uzimanje uzoraka
E — Dezinfekcija
Nekoliko opštih saveta

X PREDAVANJE

Značaj, stanje, problemi i mere za unapređenje pčelarstva
Funkcija i značaj pčelarstva
Med
Šta je to medljikovac
Med kao hrana
Vosak
Pčelinji otrov
Mleč ili pčelinje mleko
Propolis
Uloga pčela u oprašivanju biljaka
Dresiranje pčela
Prirodni uslovi za razvoj pčelarstva
Razvoj pčelarstva i pčelarske proizvodnje
Proizvodnja meda u Jugoslaviji
Izvoz, uvoz i potrošnja meda
Osnovni problemi i uzroci stagniranja pčelarstva

I Predavanje

Koristi od pčela

Koristi od pčela su mnogostruke i značajne. Pčelarstvom se ljudi bave od davnine i ono spada u najstarija zanimanja ljudi.

Od ogromnog broja raznih vrsta i familija insekata (računa se da njih ima na zemljinoj kugli oko 800.000) čovek za svoje potrebe gaji, gotovo isključivo pčele i svilene bube, a u vrlo neznatnom obimu još neke druge insekte.

Pčele se gaje na svim kontinentima i u skoro svim zemljama sveta. Računa se da u svetu ima oko 45 miliona košnica sa pčelinjim društvima.

Koristi zbog kojih čovek i gaji pčele su velike i one se mogu podeliti u dve glavne grupe: koristi od pčelinjih proizvoda i koristi u povećanju proizvodnje i poboljšanju kvaliteta plodova gajenih biljaka. Pored toga, gajenjem pčela čovek se oplemenjuje, produžava svoj životni vek, kroz život postaje vitalniji, odnosno ima veću životnu snagu, njima se mogu baviti stanovnici sela i grada, kao dopunsko zanimanje može da donese dobre prihode. Za pčelarsku proizvodnju nisu potrebna izuzetno velika ulaganja a uložena sredstva se vrlo brzo amortizuju; u normalnim uslovima za oko tri godine, itd. Baviti se pčelarstvom znači obavljati i značajnu društvenu funkciju, naročito zbog toga što koristi od povećanja biljne proizvodnje i poboljšanja kvaliteta plodova usled oprašivačke delatnosti pčela ne uživaju samo pčelari već i svi ostali odgajivači bilja u bližoj okolini pčelinjaka.

Pčelinji proizvodi, radi kojih se u našoj zemlji uglavnom i gaje pčele, su: med, vosak, propolis ili lem, matični mleč, pčelinji otrov, cvetni ili polenov prah. U pčelinje proizvode svakako se ubrajaju rojevi i matice koji se mogu sa uspehom proizvoditi za sopstvene potrebe ili za tržište.

U nekim poljoprivredno razvijenim zemljama pčele se gaje prvenstveno radi oprašivanja određenih biljaka, jer se organizovanim korišćenjem pčela kao oprašivača, mogu postići izvanredno visoki prinosi i znatno poboljšanje kvaliteta plodova.

O koristima od pčela, odnosno o pčelinjim proizvodima i o uticaju pčela na povećanje prinosa gajenih biljaka, govorićemo opširnije u drugom delu ove knjižice, u poglavlju: „0 značaju, stanju, problemima i merama za unapređenje pčelarstva”.

Sastav pčelinjeg društva

Normalno pčelinje društvo je sastavljeno od velikog broja pčela radilica, izvesnog broja trutova (kojih ima samo u određeno godišnje doba) i po pravilu od jedne matice.

Matica

Matica je jedina potpuno i normalno razvijena ženka u pčelinjem društvu. Ona je veća od pčela radilica, trbuh joj je izdužen i samo ga do polovine pokrivaju krila.

Mlađe matice su vrlo živahne, prave brze pokrete i jaja polažu u ćelije skoro uvek u neprekidnom lancu, pod uslovom da ima prostora, dobre paše, da vreme bude pogodno i društvo jako.

Starije matice su trome, sporo se kreću, nežne su, malo zatvorenije boje i ne polažu jaja u neprekidnom lancu, već mestimično, tako da leglo izgleda jako prošarano.

Po pravilu u pčelinjem društvu ima samo jedna matica i njena osnovna funkcija je da polaže jaja i razmnožava društvo. Matica prema nekim autorima, luči specifičnu matičnu supstancu koja pomaže da se pčelinje društvo održava u izvanredno harmoničnoj biološkoj i radnoj celini. Ako se u jednom društvu pojave dve matice, onda između njih nastaje oštra borba, koja se obično završava smrću one koja izgubi bitku. Međutim, prilikom prirodne tihe zamene matica, u jednom društvu mogu izvesno vreme da žive zajedno matica majka i ćerka. U savremenom pčelarenju koriste se dve i više matica u jednom društvu, o čemu ćemo govoriti u narednim izlaganjima.

Oko matice se uvek nalazi grupa pčela radilica koje je hrane.

Pet do sedam dana posle izvođenja, matica po lepom vremenu izleće iz košnice, obleće oko nje da bi upoznala položaj košnice i okoline, a zatim se diže i leti prilično visoko. Za njom

poleće više trutova i onaj koji je najbrži i najizdržljiviji, stiže je i oplodi. Dešava se da se matica ne oplodi prilikom prvog izletanja, pa zato ona ponavlja izletanje sve dok se ne oplodi. Do nedavno se smatralo da se matica oplođava samo jedared u životu. Međutim, najnovija saznanja, stvorena na bazi naučnih istraživanja, pokazuju da se matica oplođava više puta u svome životu.

Ako nastupi loše vreme, pa se matica ne oplodi 25 — 35 dana, ona tada gubi sposobnost sparivanja. U takvim slučajevima ona nosi isključivo neoplođena jaja, iz kojih se legu samo trutovi, pa se zato takva matica naziva trutuša. Takvu maticu treba odmah zameniti, jer bi, u protivnom, brzo upropastila celo društvo. Kada se matica oplodi, trut koji je oplodio ubrzo ugine, a matica se vraća u košnicu gde joj pčele radilice izvade zaostali muški polni organ.

Dva do tri dana posle sparivanja mlada matica počinje da polaže jaja. Iz oplođenih jaja se legu pčele radilice i matice, a iz neoplođenih trutovi. Da li će se iz jajeta izvesti pčele radilice, matice ili trutovi, zavisi od širine ćelije u saću, a to u normalnim uslovima pčele same regulišu. Međutim, ako se saće ne zamenjuje blagovremeno, ćelije na njemu mogu da se prošire i onda se iz jaja izvode samo trutovi, a kad se ćelije suze onda se izvode sitnije pčele radilice, što je takođe štetna pojava. Ćelije iz kojih se legu matice, pčele radilice redovno posebno izgrađuju i one su znatno šire i duže.

Matica može da živi do 7 godina, ali dobro nosi jaja samo prve dve godine. U savremenom pčelarstvu matice se menjaju svake godine, pošto su one najproduktivnije u prvoj godini. Treba uvek imati u vidu da bez jakog društva ne može biti visoke proizvodnje, a bez dobre matice ne može biti jakog društva. Zato pčelari treba posebno da teže tome da imaju dobru, rasnu, mladu, zdravu i plodnu maticu, odnosno da istrošene matice blagovremeno zamenjuju.

Šta su lažne matice a šta trutuše

Na pčelinjaku se dešava da poneko pčelinje društvo ostane bez matice a nije u stanju da izvede novu mladu maticu. Takvo društvo naziva se bezmatak. Ako bezmatak ostane tako duže vreme, odnosno ako pčelar ne interveniše, pčele odaberu jednu ili skoro redovno više pčela radilica i počinju ih intenzivno hraniti mlečom. Takva pčela ubrzo počinje da polaže jaja, ali pošto su ta jaja neoplođena iz njih se izvode isključivo trutovi. Takve matice nazivaju se lažnim. Trutuše su u stvari prave matice, ali koje su iz bilo kojih razloga izgubile sposobnost sparivanja, ili su im organi za razmnožavanje posle oplođavanja poremećeni, pa polažu isključivo neoplođena jaja iz kojih se izvode samo trutovi.

Pojava lažnih matica i trutuša u pčelinjim društvima vrlo je štetna pa se takva društva moraju, po mogućnosti, što pre sanirati.

Trut

Trutovi su mužjaci u pčelinjem društvu, a poznaju se po tome što su krupniji od pčela radilica, a nešto kraći od matice. Izrazita njihova karakteristika je da imaju krila duža od trbuha. Trutovi ne rade ništa i jedina funkcija im je da oplode maticu, ma da novija saznanja ukazuju da i trutovi u održavanju harmonije u pčelinjem društvu imaju izvesnu ulogu.

Trut živi pet do šest nedelja a sposoban je da oplodi maticu posle 12 dana od dana njegovog izvođenja. Ubrzo posle sparivanja sa maticom trut ugine, jer mu se polni organi isčupaju iz organizma i ostaju u polnim orgamma matice.

Važno je napomenuti da trutovi troše mnogo hrane. Za ishranu i negu jedne larve truta, utroši se toliko hrane koliko je potrebno za oko pet larvi pčela radilica. Zato nepotrebne trutovske larve treba uništavati, odnosno ograničavati izvođenje trutova, u prvom redu zamenom proširenog trutovskog saća.

Čim prestane paša, pčele radilice, počinju goniti trutove. Onima koji su izleteli iz košnice ne dozvoljavaju povratak, a onima u košnici ne dozvoljavaju da se približe medu. Gone ih u krajeve košnice i napolje. U tome periodu trutovi se sakupljaju oko leta i ubrzo uginu, uglavnom od gladi, a kada zahladni onda i od hladnoće.

Najnovija istraživanja u pogledu sparivanja matica sa trutovima daju izvanredno interesantna otkrića, za koja se doskora uopšte nije znalo. Zato ovom prilikom iznosimo članak profesora Fridriha Rutnera iz Savezne Republike Nemačke, pod naslovom: „Mesto sakupljanja trutova“, koji je iz „Pčelovodstva” za reviju za poljoprivrednike „Selo”, za januarski broj 1974. godine preveo naš poznati pčelarski stručnjak i pisac Tihomir Jevtić. U ovom napisu razjašnjavaju se najnovija otkrića uglavnom na sledeći način.

Još pre 200 godina slovenac Anton Janša je pravilno opisao i objasnio bračni let matice. On je znao da matica ne može da snese pčelinje jaje pre nego što se osemeni, a osemenjavanje je mogućno samo u vazduhu. Eksperimentalni dokaz nužnosti svadbenog leta dao je Fransoa Iber iz ženeve 1750 — 1830. godine. On je utvrdio da matice kojima nije dozvoljen izlet nikada nisu polagale oplođena jaja već samo neoplođena, iz kojih se razvijaju trutovi.

Međutim, Iber svuda piše o sparivanju matice samo s jednim trutom. Činjenicu da su se dve matice dva puta vratile sa svojih izleta osemenjene, objasnio je neuspehom prvog osemenjavanja.

Više od 100 godina nauka je bila na ovim pozicijama u oblasti biologije sparivanja. Kada su u Institutu za pčelarstvo u Luncu, pre 25 godina, počeli da rade, za njih je to bila neosporiva istina. Oni su polazili od principa da se matica sparuje samo sa jednim trutom i da je rastojanje od tri do četiri kilometra do najbližeg pčelinjaka sasvim dovoljno za izolovanje sparivališta.

U to vreme na tim principima se zasnivao sav rad na oplemenjavanju pčela. Pčela je smatrana kao naročito pogodan genetički objekat. Naredne godine su uvideli da su obe ove pretpostavke bile netačne.

U Luncu su 1963. godine utvrdili da se oko polovina matica dva puta vraća u košnice sa znakom osemenjavanja. Ovo je dopunjeno obimno vršenim ogledima na ostrvu Vulkano. Oni su pokazali da se svaka matica sparuje više puta i da se tim sparivanjem dobija potomstvo koje potiče od svakog bračnog izleta. Ovi ogledi su ispravili stare zablude. Ipak, ubrzo posle toga, pokazalo se da je ponovo učinjena greška. Uzeto je da svaki znak osemenjavanja označava sparivanje s jednim trutom. Trejber, Viktorija Trajsko i Vojke merenjem količine spreme, unete u spermateku matice posle svakog bračnog leta, i količine potomstva, utvrdili su da se svaka matica za vreme jednog izleta sparuje sa oko šest trutova, a u pojedinim slučajevima i sa većim brojem. Viktorija Trajsko nastojala je da objasni proces udaljavanja znaka osemenjavanja za vreme leta koji još nije bio sasvim jasan. Po njoj, sledeći trut, pri izbacivanju kopulativnog organa, natiče na bazalne dlačice znak osemenjavanja prethodnog sparivanja i izvlači ga. Znatne količine sperme koju matica primi u toku poslednja 24 časa vagina izbacuje. Samo 10% primljene sperme dospeva do spermateke, tj. u ovu ulazi po jedna manja količina sperme svakog truta.

Za opis samog procesa sparivanja zaslužan je Geri. Trutove maticama privlači polni atraktant (polna privlačna supstanca), koji je istovetan sa materijom koju izlučuju odgovarajuće žlezde matice. Ali atraktivnost (privlačnost) matice deluje samo na izvesnoj visini iznad nivoa zemlje, od 3 do 30 metara, u zavisnosti od uslova. Sledeći podsticaj za trutove je način leta matice i otvaranje usmine polnog organa matice.

Pomoću tri matice pričvršćene za balone ili duge motke, ili pomoću sintetične matične supstance, mogu se privući trutovi i odrediti njihov raspored u okolini. Obeležavanjem trutova bilo u društvima okolnih pčelinjaka, bilo onih uhvaćenih u slobodnoj prirodi, može se odrediti pravac i daljina njihovog leta. Za poslednjih osam godina stručnjaci Instituta u Luncu obeležili su više od sto hiljada trutova u društvima i više od trideset hiljada uhvaćenih u slobodnom prostoru.

Pri ovim ispitivanjima ustanovljeno je da se pomoću jedne matice mogu privlačiti, na mesto na koje je postavljena, pojedinačni trutovi, dok su se u isto vreme na drugim mestima oni susreli u velikom broju. Ta su mesta bila iz godine u godinu upadljivo izdvojena, pa su zbog toga bila označena kao mesta za sakupljanje trutova. Razlozi za takav naziv bili su: prisustvo velikog broja trutova nezavisno od prisustva matice, stalnost ovoga mesta sakupljanja trutova u toku jedne sezone i u raznim godinama.

Oznaku: „mesto sakupljanja trutova”, u tom smislu, prvi je iskoristio P. Žan Prosto 1958. godme, koji je u toku te godine imao priliku da u Južnoj Francuskoj i na Centralnom masivu vidi mnogo takvih mesta. Ovo shvatanje uzajamnog delovanja nasleđem učvršćenih karakteristika ponašanja dovodi se u vezu sa uzbuđenjem u letu na određenoj visini i u određenim mestima. Dosadašnja opsežna ispitivanja dala su sledeće rezultate: trutovi se orijentišu prema horizontalnim objektima, pri čemu na njih naročito privlačno utiču jaka kontrasna razdraženja. Prema tome, oni lete u raznim pravcima sa različitim intenzitetom. Ali još nije uspelo da se jasno obrazloži šta utiče na trutove da se združuju na određenom mestu. Po svemu sudeći, izgleda da u pojedinim slučajevima temperatura igra neku ulogu. Mesta na kojima se sabiraju trutovi češće se nalaze na udaljenosti od 4 kilometra od pčelinjaka. Ređa su na udaljenosti od 6 — 7 kilometara. Pri tome savlađuju čak i planinske grebene visine od 800 — 1.000 metara. Mesta za sparivanje utvrđivana su pomoću genetički obeleženih matica i trutova. Matice se sparuju na prosečnoj udaljenosti od svoga pčelinjaka ne manjoj od 2 a ne većoj od 5 kilometara. Sparivanja matica u neposrednoj blizini pčelinjaka su retka, izuzimajući pojedina mesta u izolovanim dolinama. To, razume se, nije utvrđeno, ali je mogućno, jer se veliki deo matica sparuje u mestima sakupljanja trutova. Do takvog rezultata je došao Bofuert 1967. godine. Sa mesta u kojima se trutovi sakupljaju, matice puštene iz kaveza mnogo su se ređe vraćale na svoje pčelinjake nego matice puštene sa mesta na kojima se sakupljaju trutovi.

Dakle, sposobnost leta trutova i matica do sada nije dovoljno ispitana. Mogućnost da se na Evropskom kontinentu obezbedi sigurna kontrola pri prirodnom sparivanju je veoma mala. Izučavanje biologije sparivanja (sparivanja matica s većim brojem trutova, mesta sakupljanja trutova, rastojanje na kojem se obavlja sparivanje) stvarno ima značaja za rad na oplemenjavanju pčela. Rezultati tog izučavanja jasno nam kazuju da za održavanje i čuvanje selekcionisanih linija pčela treba koristiti instrumentalno osemenjavanje.”

Pčela radilica

Pčela radilica ima najviše u pčelinjem društvu i njihov broj kreće se uglavnom od 10 do 80 hiljada, što zavisi od jačine društva. Pčele radilice imaju nerazvijene polne organe i ne mogu se sparivati. Zato one u normalnim uslovima ne nose jaja. Samo u izuzetnim slučajevima, kad nestane matice, uticajem ishrane mlečom i uticajem feromona neka od pčela radilica može, kao što je napred istaknuto, da polaže jaja iz kojih se legu isključivo trutovi. Takve pčele nazivaju se lažnim maticama, koje treba odmah odstraniti, a društvu dodati maticu.

Dužina krila u pčela radilica jednaka je dužini trbuha

Život pčela radilica je vrlo kratak. One u punoj sezoni žive samo 30 do 45 dana. Zato je veoma važno normalno obnavljarije pčelinjeg društva. Samo pčele radilice izvedene u drugoj polovini leta i u jesen žive po nekoliko meseci i njihov je osnovni zadatak da održe durštvo preko zime. Pored ostalih organa, pčele rađilice imaju žaoku koja im služi u borbi protiv svakog ko ih uznemirava. Ubodom, pčela radilica kroz žaoku ubrizgava u ranu pčelinji otrov, a žaoka sa kesicom, u kojoj je smešten otrov, ostaje u rani. Zbog toga pčela radilica posle uboda ubrzo i sama ugine.

Pčelinji otrov u malim dozama nije štetan za čoveka ukoliko organizam nije izuzetno osetljiv, čak se i pojedine bolesti mogu lečiti pčelinjim otrovom.

Od domaćih životinja, na pčelinji ubod najosetljiviji je konj. On može da ugine i od nekoliko pčelinjih uboda.

Štetno dejstvo pčelinjeg otrova sprečava se hlađenjem oblogama natopljenim u vodi, još bolje u rakiji i sirćetu, a najbolje u čistom alkoholu. Neki upotrebljavaju tinkturu joda, a neki unose u organizam bikarbonu sodu ili kalicijum, dok drugi na mesto uboda stavljaju izrezani crni luk.

Da bismo se zaštitili od uboda pčela možemo pri radu da koristimo pčelarsku kapu. Međutim, pčele se praktično umiruju pomoću dima. Kad pčele nadimimo dimilicom one uzimaju velike količine meda kojima napune medni želudac i tada postaju trome, ne mogu slobodno da pokreću trbuh i zato vrlo retko ubadaju.

Pčele radilice obavljaju sve poslove u pčelinjem društvu, izuzev razmnožavanja, mada 1 u tome učestvuju hranjenjem i negovanjem legla.

Razmnožavanje pčela

Pčele se razmnožavaju preobražajem kroz sledeće stadijume: jaje koje polaže matica, larva, zatim lutkica i na kraju odrasla pčela, odnosno matica ili trut.

Kada matica položi jaje u ćeliju saća, ono prvog dana u toj ćeliji stoji uspravno, drugog dana koso, a trećeg položeno na dnu ćelije. Mlade pčele koje imaju sposobnost da luče mleč, stavljaju taj mleč u ćeliju sa jajetom. Jaje odmah počne da upija mleč, počinje da raste a usled toga košuljica jajeta prska a od toga momenta nastaje stadijum larve. U ishrani larve postoje dve faze: u prvoj fazi pčele intenzivno hrane larve sa čistim mlečom a u drugoj fazi pčele hrane larve mešavinom mleča, meda, polenovog praha i vode. Ovakav proces traje sve dotle dok larve ne porastu toliko da bezmalo ispune ćelije. Tada pčele zatvaraju ćelije legla poroznim voštanim poklopcima. Čim ćelije sa leglom — larvama budu zatvorene nastaje stadijum lutke. Kada se proces preobražaja lutke završi, odrasle pčele progrizaju voštane poklopce i izlaze iz ćelija, odnosno izvode se.

Normalna temperatura u području legla za ceo proces razmnožavanja pčela treba da bude oko 35°. Niža ili viša temperatura u gnezdu izaziva štetne posledice.

VI Predavanje

Ceđenje (istresanje) meda

O tome kada treba cediti med, mišljenja su različita. Jedni smatraju da med treba što češće cediti, jer se u tom slučaju prinos meda povećava čak za 20 — 30% pa se zato preporučuje da se med cedi čim pčele napune sve ramove u jednom nastavku i zatvore samo jednu trećinu gornjeg dela ramova, a i manje.

Drugi preporučuju da se med cedi posle glavne paše, kad pčele potpuno zatvore saće napunjeno medom.

Treći preporučuju da se med cedi posle završetka celokupne paše, što znači da med treba cediti samo jedared godišnje.

Međutim, uslovi za pčelarenje su toliko raznovrsni da je vrlo teško oceniti koja je od ove tri preporuke najbolja. Ako imamo u vidu osnovne principe pčelarenja iznete u prethodnim izlaganjima, onda proizilazi da pčele ne treba često uznemiravati, već im postepenim proširivanjem prostora omogućiti miran i normalan rad. To znači da med treba što ređe cediti, jedanput, a najviše dvaput u godini. Ali, to nije uvek moguće; ako, na primer, selimo pčele više puta, prinuđeni smo da posle svakog završetka bogate paše na jednom mestu cedimo med, pošto je vrlo rizično prevoziti košnice sa ramovima punim medom. Ili, ako nemamo dovoljno nastavaka, onda moramo cediti med čim se postojeći nastavci napune, da bismo stvorili nov slobodan prostor. Zatim ako želimo da proizvedemo med različtih vrsta (bagremov, livadski, lipov, itd.) sigurno je da med moramo češće cediti. Zbog svega toga preporučujemo da se med, u granicama mogućnosti, što ređe cedi tako da prilikom ceđenja što više ćelija sa medom bude zatvoreno, odnosno da med bude zreo; ali, kada to potrebe nalažu, med se može cediti i češće.

Kako se vade ramovi napunjeni medom

Ramovi iz medišta vade se na taj način što se pčele prethodno nadime kroz leto s nekoliko jačih mlazeva dima. Zatim se košnica otvori, pa preko satonoše pčele ponovo nadime sa dva tri jaka mlaza dima. Pčele, pod uticajem dima, počinju da se povlače u unutrašnjost košnice. Posle dva do tri minuta počinjemo da vadimo ramove iz medišta i da ih stavljamo u poseban sanduk za prenošenje punih ramova, iii u drugi prazan nastavak istog tipa košnice. Prilikom vađenja punih ramova iz medišta može se primetiti da na svakom ramu ima više ili manje pčela. Te pčele stresamo udarom desne u levu ruku u kojoj čvrsto držimo ram. Zaostale pčele sa rama brišemo mekom četkom ili peruškom. Treba nastojati da ni jedna pčela na ostane na ramu, jer ona može da pričinjava smetnju prilikom istresanja meda. Cim stavimo prvi ram u sanduk za prenošenje ramova ili u prazan nastavak, odmah ga pokrijemo čaršavom, da pčele ne bi naletele, a kad ga ispunimo, prenosimo ga u prostoriju u kojoj nameravamo da cedimo med. Ova prostorija treba da bude potpuno zatvorena, da pčele ne bi u nju uletale, jer mogu ozbiljno da ometaju rad oko istresanja meda, a mogu da izazovu i grabež.

Ramovi sa punim saćem obično se vade iz medišta izjutra, preko đana se istresaju, a uveče vrate prazni ramovi zajedno sa nastavkom u košnicu, da bi pčele očistile i preuredile saće.

Skidanje poklopaca i ceđenje meda

Kada smo završili vađenje i unošenje ramova u prostoriju za ceđenje meda, pristupamo klasiranju rampva prema boji meda, ukoliko želimo da imamo različite vrste, a zatim otvaramo poklopce na saću. Poklopci se otvaraju oštrim nožem ili viljuškom izrađenom za tu svrhu (vidi poglavlje o priboru). Dobro je da jedan radnik radi sa dva noža, tako da dok jednim radi drugi se zagreva u toploj vodi i obrnuto. Prilikom otvaranja poklopca, ramovi se drže na stalku za skidanje poklopca ili uspravno u. nekom sudu, da se med koji curi ne bi prosipao. Ramovi sa skinutim poklopcima s obe strane, stavljaju se odmah u centrifugu za istresanje meda, a kada se ona popuni ramovima, pristupa se istresanju. Treba težiti da se centrifuga puni ramovima približno iste težine, jer se onda ravnomernije istresa med. Pri okretanju centrifuge treba postepeno povećavati brzinu uz ravnomerno obrtanje ručice, tako da ne dođe do trzaja, jer će se na taj način najbolje očuvati saće i neće doći do lomljenja; saća i oštećenja ćelija.
Za centrifugu normalne veličine, 250 obrtaja u minutu je sasvim dovoljna brzina potrebna da se istrese med, a da se ne ošteti saće.

Nikad ne treba prvu stranu saća istresati sasvim do kraja, pa onda okretati drugu stranu. Ovo naročito važi za mlado i sasvim puno saće. Prvu stranu treba istresti za oko 2/3 ukupne količine meda, zatim obrnuti drugu stranu i istresti med potpuno, pa ponovo vrati prvu stranu i dovršiti istresanje. Na ovaj način, takođe, sprečava se lomljenje saća i oštećenja ćelija.

Dobro je da se na slavinu centrifuge obesi mrežasta korpica di bi se u njoj zadržavali delovi voska koji prilikom istresanja meda otpadaju. Ovu mrežastu korpicu i mrežu od korpe centrifuge treba s vremena na vreme očistiti, kako bi se ceđenje meda obavilo bez zastoja.

Med treba što pre ocediti, odmah posle vađenja ramova iz košnice, dok se nisu potpuno ohladili. Topao med se mnogo lakše cedi nego hladan. Zato i prostoriju u kojoj se med cedi treba zagrejati bar na 20 do 25° C.

Po završenom ceđenju treba cediljku — centrifugu dobro oprati, osušiti, podmazati i čuvati na suvom mestu.

Med se sipa u veći sud, da bi na površinu isplivali otpaci voska i ostalih primesa. Posle dan — dva običnom kašikom pokupi se voština s površine meda i stavi u cediljku da se ocedi, a u sudovima ostaje potpuno čist med.

Specifična težina zreiog meda je veća od specifične težine mladog meda, pa zato zreo med pada na dno suda, a mlad med se zadržava na površini. Pošto mlad med sadrži više vode treba ga izvesno vreme držati u otvorenim sudovima, na promaji prekrivenog mrežastim pokrivačem, da bi suvišna vlaga isparila. Tek posle toga med treba razlivati u sudove u kojima će se čuvati ili transportovati.

Posle ceđenja meda, sve ramove treba staviti u nastavke, pa nastavke sa spoljne strane obrisati prvo mokrom, pa zatim suvom krpom. Uveče, kad pčele prestanu da izleću, košnice se otvore i nastaviti, odnosno polunastavci s praznim ramovima vrate na stoja mesta. Ovaj posao treba što brže obaviti i nastojati da svako društvo dobije bar po jedan nastavak, bez obzira na to da li su iz te košnice oduzimani ramovi radi ceđenja meda. Na taj načini izbeći ćemo neželjene posledice. Ipak, sve se pčele pri vraćanju nastavaka uzbude i dosta ih izađe na poletaljku, ali pošto je već pala noć one ne poleđu. U to vreme ne treba nigde u neposrednoj blizini paliti svetlo, jer će pčele masovno poleteti u pravcu svetla, ako se svetlo nalazi u zgradi, uletaće u nju. One će tamo i prenoćiti, jer neće moći, sve dok ne svane, da se vrate u košnicu. Naročito moramo paziti da se nigde u blizini ne pali vatra na otvorenom prostoru, jer bi u tom slučaju pčele naletale na vatru i izgorele.

Sutradan, pre izletanja pčela, treba ponovo obrisati nastavke sa spoljne strane, i to prvo mokrom, pa suvom krpom. Zatim pregledati da nije negde, prilikom vraćanja nastavaka s praznim saćem, oko košnica prosuta neka kap meda, pa onda suziti leto i dan-dva pratiti ponašanje društva sve dok se stanje potpuno ne normalizuje.

Čuvanje meda

Kada se ocedi, med treba ostaviti u širim sudovima oko 24 sata, kako bi sitni delovi voska isplivali na površinu. Kad se ti sitni delovi voska pokupe, med se stavlja u sudove u kojima će se čuvati i nosi u skladište.

Ukoliko smo prilikom istresanja meda imali dobra sita za filtriranje meda, onda nam prethodna operacija nije potrebna, već se med odmah posle istresanja stavlja u sudove u kojima će se čuvati i nosi u skladište.

Ako smo bili prinuđeni da cedimo — istresamo med koji još nije potpuno dozreo tj. koji ima u sebi više vode od 22%, takav med stavljamo u suve i promajne prostorije u širokim sudovima pa te sudove prekrijemo tilom. Suvišna voda će posle izvesnog vremena ispariti.

Med obavezno treba čuvati u potpuno zatvorenim sudovima, a sudove smestiti u suve prostorije, koje treba češće provetravati.

Ako je uskladišten nezreo med sa većom količinom vode, vrlo lako se može pojaviti kiselost meda. Kiselost meda može se pojaviti i kod normalno zrelog meda ukoliko se čuva u vlažnim prostorijama i ako sudovi u kojima se čuva med nisu dobro zatvoreni. Razlog ovome je što med upija vlagu i time povećava sadržinu vode u sebi, a povećana količina vode izaziva kiselost.

Kiseo med ne sme se upotrebljavati za ishranu pčela. U prostorijama u kojima se čuva med, ne sme se držati turšija, petroleum, luk i drugi proizvodi, koji imaju izrazito specifičan miris, pošto taj miris prima i med pa time znatno gubi u kvalitetu.

Najpogodnija temperatura u prostorijama za čuvanje meda je oko 12 stepeni Celzijusa.

Med se može čuvati u svim sudovima namenjenim za prehrambene proizvode, ako se oni mogu potpuno zatvoriti i ako su dovoljno jaki, jer med ima veliku specifičnu težinu. Za veće količine su najpodesnija metalna burad sa hermetičkim zatvaračem ali da njihova zapremina ne bude veća od oko 100 litara vode, radi iakšeg manipulisanja i transporta. Međutim, ako je u pitanju isključivo lagerovanje, onda se mogu upotrebiti metalna burad i veće zapremine.

Kvalitet meda u prometu

Naša zemlja je proizvođač uglavnom visoko kvalitetnog meda, koji po kvalitetu ne zaostaje za najboljim vrstama meda na svetu. To su pokazala i mnoga priznanja za kvalitet našeg meda na izložbama i sajmovima u zemlji i inostranstvu. Međutim, treba nastojati da i u prometu bude tako dobar kvalitet meda kakav se proizvodi.

Osnovne karakteristike meda

Pre nego što iznesemo odredbe Pravilnika kojim se reguliše kvalitet meda u prometu, ukazaćemo na neke osnovne karakteristike meda.

Med je sladak aromatičan proizvod, gusto tečne konzistencije, koji pčele proizvode uglavnom od nektara ili od medne rose — medljike. Nektar je sladak sok koji medonosne biljke izlučuju u doba cvetanja a mednu rosu pčele sakupljaju sa površine lista nekih vrsta listopadnog i zimzelenog drveća. Slatki sokovi nektara i medne rose sastavljeni su od vode, saharoze, glukoze i mineralnih materija. Njih pčele u svom organizmu prerađuju u invertni šećer, i to u smešu fruktoze i glikoze.

Ukoliko med više dozreva, postaje gušći. Hlađenjem se takođe povećava gustina a zagrevanjem smanjuje. Med ima i to svojstvo da u njemu ne mogu da žive niti da se razvijaju štetni mikroorganizmi. On je odlična hrana za sve kategorije stanovništva, a u prvom redu za mlade, rekonvalscente, stare osobe, kao i za sportiste.

Pod određenim uslovima, med kristališe i prelazi u čvrsto stanje. Na nižoj temperaturi med brže kristališe, a isto tako med će brže; iskristalisati ako se stavlja u neprane sudove u kojima je prethodno držan kristalizirani med. Med spravljen od nektara pojedinih biljaka, na primer, od suncokreta, slačice, belog bosiljka i dr. vrlo brzo kristališe, dok najsporije kristališe med od bagrema.

Kod potrošača postoji verovanje da je kristalizovan med falsifikovan ili da je lošeg kvaliteta. To je pogrešno shvatanje i treba ga uporno suzbijati. Kristalizacijom, med ne menja himijski sastav, a promene koje nastaju kristalizacijom meda toliko su beznačajne za ishranu da se praktično mogu zanemariti. Brže i jače se kristalizuje med koji u sebi sadrži veće količine glukoze (grožđanog šećera) a sporije kad ima više fruktoze (voćnog šećera) i manji procenat dekstrina.

Pčelarski stručnjak i pisac iz SSSR-a P. S. ščerbina u svome „Pčelarstvu” u poglavlju o kristalizaciji meda, pored ostalog, piše i ovo:

„Neke vrste meda se ušećeruju brzo, dok druge sporo. Ukoliko u medu ima više tršćanog šećera, utoliko se brže taloži. Obrnuto, med sa malim procentom tršćanog šećera (bagremov med) ostaje najduže u tečnom stanju.

Med sakupljen od suncokreta, lipe, belog bosiljka, zatim sa livada i šumski med vrlo brzo se šećere. Nekih godina ne prođe ni dva meseca, a med se potpuno stegne”.

„Veštački se može ubrzati ušećerivanje meda i tako mu dati izgled masti ili učiniti da med bude krupno zrnast. Ubrzavanje taloženja postiže se dodavanjem pčelinjem medu malih količina starog ušećerenog meda. Za ravnomerno i brzo taloženje ušećereni med najpre treba dobro izmešati s malom količinom tečnog meda, a zatim ovu mešavinu sipati u bure ili neki sud s tečnim medom, čije taloženje treba ubrzati. Posle toga sav med se dobro izmeša. Ako se uzme 1 kg ušećerenog i 1 kg tečnog meda i to dobro izmeša, taloženje odnosno kristalizacija nastupiće za jedan do dva dana.”

Iz ovog izlaganja sovjetskog pisca može se zaključiti da ima potrošača koji žele kristalizovan med, kad se opisuju metodi ubrzanog dobijanja kristalizovanog meda.

Kristalizovan med se može zagrevanjem povratiti iz čvrstog u tečno stanje. Međutim, zagrevanjem preko 45 stepeni C, med gubi dosta u kvalitetu, pa se mora strogo voditi računa da se pri dekristalizaciji meda ne pređe ta temperatura i da zagrevanje ne traje duže nego što je potrebno da med pređe u tečno stanje. Još je bolje ako se potrošači naviknu da upotrebljavaju i kristalizovan med.

Svaka vrsta meda ima svojstvene organoleptičke osobine, prema vrsti biljaka od kojih potiče sladak sok koga su pčele skupile i preradile u med. Miris i aroma kod sveženg meda jako su izraženi, stajanjem oni se sve više smanjuju, dok kod kristalizovanog meda skoro iščezavaju, jer vremenom eterična ulja i druge materije koje daju karakterističan miris i aromu iščezavaju.

Med treba da sadrži najmanje 70 posto šećera, tj. mešavine fruktoze i glukoze, a može da sadrži i do 5 posto saharoze. Vode sadrži 12 do 22%. Kvalitetni med sadrži manje vode i obrnuto. Specifična težina meda je od 1,390 do 1,440 mereno na temperaturi od 20° C, što znači da zapremina suda od jedan litar može da primi od 1,390 do 1,440 kilograma meda. Hranljiva vrednost meda je vrlo velika, jer 100 grama daje oko 330 kalorija. Istina, i običan šećer je visoko kaloričan. Međutim, u hranljivoj vrednosti između meda i šećera postoje ogromne razlike. šećer je sastavljen gotovo isključivo od saharoze, dok u medu ima oko 70 raznovrsnih sastojaka korisnih za čovečiji organizam. Takođe je značajan sadržaj vitamina u medu, posebno najvažnijih vitamina iz grupe ,,B”. Ima naučnika, lekara koji ukazuju na štetne posledice prilikom ishrane šećerom, naročito dece. S druge strane, svi naučnici i stručnjaci sveta koji su se bavili ovom problematikom tvrde da je med kao hrana izvanredno dobar. Kad sve to znamo, pitamo se zašto smo dozvolili da kod nas bude tako mala potrošnja meda i da je odnos između potrošnje šećera i meda takav kakav jeste. Da smo putem sredstava javnih informacija više ukazivali na razliku u hranljivoj vrednosti između šećera i meda, sigurno je da bi se potrošnja meda mnogo povećala, bez obzira što je med skuplji od šećera.

Trebalo bi preduzeti ozbiljne mere u cilju veće propagande potrošnje meda u našoj zemlji.

Kod malog dela potrošača postoji verovanje da med treba kupovati samo kod poznatih proizvođača, jer je med od nepoznatih proizvođača, a naročito onaj koji se prodaje preko trgovačke mreže, falsifikovan. Ovo su potpuno pogrešna shvatanja, koja treba suzbijati. Uostalom, izvršena ispitivanja kvaliteta meda to najbolje pokazuju.

Polazeći od toga da je briga za kvalitet proizvoda stvar ne samo proizvođača — pojedinca i radnih organizacija, već da sve više postaje briga celog društva, Savezna Skupština je proglasila 1972. godinu za godinu kvaliteta sa tendencijom da to bude stalna akcija; zato, nadalje, stalna briga svih proizvođača treba da bude usmerena na poboljšanje kvaliteta proizvoda, a istovremeno je pojačana i sistematska kontrola kvaliteta svih proizvoda u prometu od strane odgovarajućih inspekcijskih organa.

Pošto se nalazimo u periodu porasta potrošnje meda, kao i pojačane kontrole svih proizvoda, pa i meda, smatramo za korisno da ukažemo na neke kriterijume koji karakterišu kvalitet meda i na propise koji regulišu ovu materiju.

Propisi koji regulišu kvalitet meda u prometu

Kao što je poznato, kvalitet meda u prometu regulisan je Pravilnikom o kvalitetu masti i ulja biljnog porekla, margarina, majoneza, šećera i ostalih saharida, poslastičarskih proizvoda, meda, kakao proizvoda i proizvoda sličnih čokoladi. Ovaj pravilnik propisao je Savezni sekretarijat za industriju i trgovinu u saglasnosti sa Saveznim sekretarijatom za zdravstvo i socijalnu politiku i Saveznim sekretarijatom za poljoprivredu i šumarstvo, a objavljen je u Službenom listu SFRJ br. 19/63. g. Izmene i dopune objavljene su u Sl. listu SFRJ br. 2/64., 1/67 i 27/71. god. Sa ovim propisom treba da bude upoznat svaki proizvođač i potrošač meda, a posebno oni koji se bave prometom meda, jer očuvanje visokog kvalitet našeg prirodnog meda ima značaj kako za unutrašnji, tako i za međunarodni promet, a posebno za afirmaciju pčelara.

Prema odredbama ovog Pravilnika, med je proizvod koji pčele proizvedu od nektara sa medonosnih biljaka. Med koji se stavlja u promet mora, prema pomenutom Pravilniku, da ispunjava sledeće uslove:

da sadrži najmanje 70% fruktoze i glukoze u kojoj smeši mora biti više fruktoze nego glukoze;
da ne sadrži više od 5% saharoze, 22% vode i 0,8% mineralnih materija;
ukupna kiselost, preračunata na 100 grama, ne sme da bude veća od 4 ml jednog normalnog natrium hidroksida (NaOH);
da mu je specifična težina 1,390 (merena na 20° C);
da ima gusto tečnu konzistenciju, a ako je iskristaliziran, da na temperaturi od 55° C ponovo prelazi u tečno stanje i pri tome zadržava sve osobine meda;
da mu nije dodat šećer (saharoza);
da nije dobijen hranjenjem pčela šećerom, niti da je pomešan sa medom dobijenim na taj način;
da je zreo;
da nije u stanju vrenja ili plesni;
da ima miris i ukus svojstven medu i da nema stran ukus i miris;
da ne sadrži strane primese;
da nije u zaleženom saću, odnosno da ne potiče iz takvog saća;
da nije zagađen insektima ili njihovim delovima, izmetom insekata ili glodara;
da nije bojen bilo kojim bojama;
da mu nisu dodavana sredstva za konzerviranje i aromatizovanje;
da mu kiselost nije smanjena veštačkim putem.

Prema načinu dobijanja, u promet se može pustiti: vrcani med, med u saću i muljani med. Najviše se proizvodi vrcani med, koji se dobija iz košnica, ceđenjem meda iz saća pomoću centrifuge. Vrcani med se stavlja u promet sa oznakom prvog kvaliteta, drugog kvaliteta i trećeg kvaliteta.

Vrcani med prvog kvaliteta mora, pored pomenutih uslova, propisanih za med, da ispunjava i posebne uslove, kao što su:

da je sasvim bistar i potpuno zreo;
da nema mane prouzrokovane suvišnim zagrevanjem, fermentacijom ili na koji drugi način;
da ne sadrši primese šumskog meda;
da mu je specifična težina 1,413;
da ne sadrži više od 18,6% vode.

Vrcani med drugog kvaliteta mora odgovarati uslovima određenim za prvi kvalitet s tim da može imati manju specifičnu težinu, ali ne manju od 1,402 i da može sadržati više vode, ali ne više od 20,2%.

Kao med u saću, možc se stavljati u promet med u originalnom stanju, kako ga pčele proizvode, smeštaju u ćelije, nezaleženog saća i zatvaraju voštanim poklopcem. Ovakav med je veoma cenjen na tržištu, jer se smatra specijalitetom svoje vrste.

Muljani med se dobija gnječenjem i ceđenjem iz nezaleženog saća i izvađenog iz prostih košnica (vrškara). S obzirom na način dobijanja, koji je vrlo primitivan, ovaj med je nižeg kvaliteta, te se kao takav mora i deklarisati, ukoliko se pusti u prornet. Ovakav med sadrži više stranih primesa od vrcanog meda, naročito delova uginulih pčela i sl.

Deklaracija za med mora imati oznaku vrste meda (vrcani med, med u saću, muljani med), a za vrcarii med i oznaku kvaliteta. Nazivu pod kojim se med stavlja u promet, može se dodati i bliža oznaka po medonosnoj biljci od koje med pretežno i potiče (bagremov, lipov i druge) i takav med mora sadržati najmanje 80% meda koji potiče od cveta te biljke. Med koji potiče od raznih vrsta biljaka, može se označiti imenom „Cvetni med”.

U promet se može stavljati šumski med (medljikovac) koji je dobijen od medonosnih sastojaka sa četinara (jela, bor, smreka i druge) i lišćara (bukva, hrast, javor i druge); smatra se da je šumski med sa četinara kvalitetniji od meda sa lišćara.

Medljikovac se znatno razlikuje od meda, kako po izgledu, tako i po hemijskom sastavu. Obično je tamnije boje, ima smolast izgled, karakterističan miris i malo gorak ukus. Za 10% ima manje smeše glukoze i fruktoze od meda, sadrži više saharoze (može do 10%), dekstrina i mineralnih sastojaka.

Prema propisima Pravilnika, zabranjeno je:

za proizvode koji ne ispunjavaju uslove predviđene pomenutim Pravilnikom za med ili šumski med, upotrebljavati naziv „Med” ili sličan naziv koji navodi na to da se proizvod smatra medom:
šećerne proizvode koji su po konzistenciji i sastavu slični medu aromatisati aromama svojstvenim medu, i bojiti veštačkim bojama, da bi se dobila boja meda.

Medu se može dodati matični mleč i cvetni prah, no njihova količina mora se naznačiti i deklarisati.

Med koji se pušta u promet na malo, najčešće se pakuje u ambalažu od bezbojnog stakla, da bi se videla boja meda, mada bi više odgovaralo tamno staklo, s obzirom da se pod uticajem sunčeve svetlosti događaju izvesne promene u medu. Velika pakovanja, ukoliko su od metala, odnosno od cinka ili pocinkovanog lima, moraju biti emajlirana, kalajisana ili vernirana lakom za konzerve. Bez obzira na sud, med treba da bude što bolje zatvoren, po mogućnosti hermetički. jer se na vazduhu brzo menja, a naročito upija vlagu i lako kristališe.

S obzirom da se med zbog njegove relativno visoke cene lako i često falsifikuje, vrši se česta provera kvaliteta od strane inspekcijskih organa (sanitarne, tržišne i veterinarske inspekcije).

Ista tako i radne organizacije koje otkupljuju med, uzimaju uzorke i dostavljaju na analizu ovlašćenim laboratorijama. Pomoću hemijske analize tačno može da se utvrdi kvalitet meda i da se dokaže da li je med prirodni ili nije, što svakako treba da znaju i naši proizvođači pri puštanju meda u promet.

Sami proizvođači pčelari treba da se trude da održe visoki kvalitet našeg meda koji je poznat u svetu i da spreče jedan od najčešćih falsifikata: prihranjivanje pčela šećernim sirupom radi dobijanja meda.

Ovi propisi mogu se i izmeniti ali, u svakom slučaju, na pred izneta suština u pogledu kvaliteta neće se bitnije izmeniti.

Uzimanje uzoraka za kontrolu kvaliteta meda

Uzimanje uzoraka za kontrolu kvaliteta meda u prometu regulisano je posebnim propisom. Važno je da se med u sudu dobro izmeša a zatim se uzme malo meda sa vrha suda, malo iz sredine i malo sa dna. Ako ima više sudova, onda se uzorci uzimaju na isti način iz većeg broja sudova. Tako uzet med se dobro izmeša, pa se zatim od toga meda uzme uzorak na isti način. Ako je med u originalnim manjim pakovanjima, onda se kao uzorak uzme celo pakovanje. Prilikom uzimanja uzoraka, uvek se uzima duplikat uzoraka iz iste partije a služi za super analizu u slučaju spora. Za kompletnu analizu obično je dovoljan uzorak od 200 grama. Hemijskom analizom tačno se može utvrditi kvalitet meda i dokazati da li je med prirodan ili nije. Postoje jednostavnije terenske metode kojima se lako utvrđuje neki od falsifikata meda, kao na primer: ako se u vodeni rastvor meda, koji je falsifikovan dodavanjem skroba, doda nešto rastvora joda, onda rastvor poplavi a na dnu suda ostaje talog od skrobnih zrnaca koja su nabubrila.

Med, kome su radi povećanja težine dodane neke neškodljive materije, rastvori se u vodi i ostavi da malo miruje. Ubrzo se na dnu suda primećuje talog od dodatih mineralnih materija.

Pravilna deklaracija meda određuje se po boji, mirisu i aromi. Međutim, ona se može utvrditi i po obliku polenovih zrnaca koja se nalaze u medu, to se čini posmatranjem rastvora meda pod mikroskopom.

Kompletnu analizu meda u cilju kontrole kvaliteta vrše laboratorije pri zavodima za zdravstvenu zaštitu (Republički i gradski) kao i laboratorije pri nekim drugim institucijama.

Kontrola kvaliteta meda vrši se i na zahtev sanitarnih i tržišnih inspektora, koji i uzimaju uzorke i dostavljaju ih na analizu laboratorijama pomenutih institucija.

Isto tako i radne organizacije koje otkupljuju med trebalo bi redovno da prethodno dostave uzorke meda na analizu, što one, ako se radi o većim količinama meda, gotovo uvek i čine.

Priprema pčelinjih društava za prezimljivanje

Da bi lakše shvatili mere koje treba preduzeti oko priprema pčelinjih društava za prezimljivanje, dobro je da se prethodno upoznamo sa životom pčela preko zime.

Kako pčele zimuju

Čim se temperatura spusti ispod 13° C, pčelinja društva formiraju klube u kome prezimljuju. Pčele su na hladnoću vrlo osetljive. Na temperaturi ispod 10° C one se ukoče i praktično postaju nepomične i ubzo posle toga uginu. Međutim, u pčelinjem klubetu one mogu da izdrže i vrlo veliku hladnoću i da obavljaju osnovne životne funkcije sve dok se ne stvore povoljniji uslovi za njihov život i rad.

Pčelinje klube ima oblik nešto izdužene lopte, a unutra postoji izvesna šupljina. Na klubetu su pčele pribijene jedna uz drugu i na taj način proizvode i čuvaju toplotu. Pčele u klubetu ne miruju kao što neki misle. One stalno čine vrlo tihe i lagane pokrete na taj način što se pčele sa spoljašnosti klubeta kreću ka unutrašnjosti, i obrnuto, one iz unutrašnjosti ka spoljašnosti klubeta.

Vrlo je interesantno da razlika između toplote u šupljini kiubeta i toplote van klubeta na rastojanju od svega desetak santimetara od klubeta možda bude i do 40° C. Međutim, na spoljašnosti samoga klubeta toplota je zadovoljavajuća za pčele.

U hladnom periodu, dok su u klubetu, pčele, troše vrlo malo hrane, daleko manje nego u pašnom periodu, odnosno u periodu izletanja i normalnog rada. Radi toga, u dužem zimskom periodu pčele mogu da provedu dosta dugo bez pročišćavanja, samo pod uslovom da je za zimu ostavljena kvalitetna hrana. Razumljivo, čim nastupi po koji topliji i sunčan dan, pčele izleću iz košnice da se pročiste. Međutim, ako je za zimovanje ostavljena loša hrana na primer, šumski med (medljikovac) med od voćnih sokova i dir. u kojima ima dosta nesvarljivih materija, nastajxx ozbiljni problemi, jer se u debelom crevu pčela te nesvarljive materije ne mogu dugo zadržavati, pa nastupa proliv kod pčela koji izaziva vrlo štetne posledice, pa može da dođe i do uginuća pčelinjih društava.

Tokom zimskog perioda vlaga u košnicama takođe može da nanese velike štete. Ovo iz razloga što je tada velika vlažnost vazduha i napolju, izvan košnice, a u delovima košnica izvan pčelinjeg klubeta stvara se vodena para, pa ukoliko ventilacija nije dobro regulisana ona se zbog hladnoće pretvara u vodene kapljice.

Poznavajući uslove života i sam život pčelinjih društava tokom zimskog perioda, pčelar treba blagovremeno da preduzme sve potrebne mere kako bi pčelinjim društvima omogućio što lakše i uspešnije prezimljivanje. Naročito je važno ukazati da se pčelinja društva tokom zime, odnosno dok su u klubetu, ne smeju uopšte uznemiravati. Svaki pa i najmanji potres košnice može da izazove padanje pčela sa klubeta na podnjaču, a to praktično znači da će sve te pčele koje padnu na podnjaču uginuti, jer za vreme velikih hladnoća one nisu u stanju da se ponovo vrate u klube.

Kako će se društvo razviti u proleće i koliko će sakupiti meda u periodu glavne paše, zavisi u prvom redu od toga kakva su društva izašla iz zime. Međutim, da bi društva dobro prezimila i izašla jaka iz zime potrebno je da prilikom uzimljivanja budu jaka i sastavljena od mladih pčela izvedenih u jesenjem periodu, jer kao što je poznato samo te pčele radilice žive po nekoliko meseci, dok pčele radilice, izvedene u proleće i preko leta, žive svega 35 do 45 dana. Iz ovog proizilazi da pčelar treba da stimulira maticu da u jesen intenzivnije polaže jaja, kako bi se izveo što veći broj mladih pčela koje će prezimiti. Ovo se najbolje može postići ako se posle glavne paše stara matica zameni mladom. Ako u jesen nema paše treba vršiti nadražajno prihranjivanje pčela, da bi se izazvala matica da više polaže jaja, kako bi se proizveo što veći broj mladih pčela radilica za prezimljivanje. Ako u košnici ima dovoljno meda, umesto nadražajnog prihranjivanja dobro je da se u više navrata sa manjih površina skinu poklopci sa ćelija napunjenih medom, jer i to izaziva maticu da intenzivnije nosi jaja.

Obezbeđenje rezervne hrane

Od osobitog je značaja da, prema jačini pčelinjeg društva i prema ostalim uslovima, pravilno ocenimo potrebnu količinu hrane za prezimljivanje. U tome pogledu mnogi pčelari greše i u težnji da dobiju što više traženog meda, oni ostavljaju pčelinjim društvima nedovoljne količine meda za prezimljivanje.

U pogledu količine meda, koju treba pčelama ostaviti za period mirovanja, mišljenja su različita. Jedni smatraju da je jakom društvu dovoljno 15 do 20 kg a drugi smatraju da treba ostaviti 30 do 40 kilograma meda. Međutim, pri ocenjivanju količine meda, koju treba ostaviti za period mirovanja i za rano proleće, treba u prvom redu poći od jačine društva, i to na ovaj način: u Dadan-Blatovoj košnici za svaku ulicu ispunjenu pčelama treba ostaviti 3 kg meda. Ako je, na primer, 6 ulica ispunjeno pčelama onda se ostavlja 18 kg, ako je 9 ulica ispunjeno pčelama ostavlja se 27 kg meda, itd. Ako tako uradimo, možemo biti sigurni da smo društva obezbedili medom i u slučaju jakih i dugotrajnih zima. Treba uvek računati sa tim da se pčelama ostavi meda više nego što će one potrošiti, jer se društva tada bolje razvijaju u ranim prolećnim danima, pa i kasnije.

Međutim, prema sopstvenom iskustvu, navodimo da pčele mogu sa uspehom da prezime i sa 12 do 15 kg meda po jednom relativno jakom društvu. Za svaki slučaj, takvim pčelinjim društvima treba u pogodno vreme dodati kilogram-dva šećernih kolača, najbolje „pčelina”.

Med namenjen zimovanju pčela treba da bude najboljeg kvaliteta. Najbolji je med koji pčele sakupe u proleće od ranog medonosnog bilja, uključujući tu i bagrem. Zato neki pčelari u proleće ne dodaju nastavak dok pčele ne sakupe dovoljno meda u plodištu, razumljivo, ostavljajući dovoljno prostora za izvođenje pčela. Tek posle toga stavljaju nastavak na plodište a prilikom ceđenja meda nikad ne vade med iz plodišta već ga ostavljaju za zimu. Drugi pčelari primenjuju sledeći postupak: kada pčele napune ramove u plodištu sa najkvalitetnijim medom, izvade se 3 do 5 ramova punih meda, sklanjaju se, a na njihovo mesto stavljaju ramovi sa praznim saćem. Prilikom uzimljivanja pčela, ranije oduzeti ramovi sa kvalitetnim medom, ponovo se vraćaju u košnicu, a cede se oni koji se tada izvade. I jedan i drugi način je dobar, ali je ipak sigurniji drugi, mada zahteva nešto više posla.

Naročito treba voditi računa da se medljikovac (šumski med) ne ostavlja za zimovanje pčela, jer izaziva proliv kod pčela a to dovodi vrlo često i do uginuća društva.

Ako se desi da u jesen ramovi u plodištu budu ispunjeni medljikovcem, a da nema rezervnih ramova sa kvalitetnim medom, medljikovac treba obavezno iscediti pa pčele prihranjivati šećernim sirupom u većim količinama, sve dok ne napune ramove toliko koliko im je potrebno za prezimljivanje. Med, dobijen od šećernog sirupa za prihranjivanje, je odličan za prezimljivanje pčela.

Uzimljavanje pčelinjih društava

Čim vreme počne da zahlađuje s jeseni, pčele se užurbano pripremaju za zimu. Matica prestaje da nosi jaja, a pčele radilice propolisom (pčelinjim lemom) zatvaraju sve šupljine, ukoliko ih ima u košnici. Poklopnu dasku vrlo često zalepe za telo košnice, pa čak delimično suze i leto ako to nije, u potrebnom obimu, učinio sam pčelar.

Pčelar ne sme dozvoliti da pčele obave sav taj posao pa da tek tada uzimljava društvo, jer će otvaranjem košnica posle toga sve to poremetiti, pa će pčele morati naknadno da troše energiju i materijal za ponovno obavljanje istog posla. Uz to, ako u međuvremenu naglo zahladi, pčele neće stići da ovaj posao ponovo obave, što se može vrlo štetno odraziti tokom zime. Zato, uzimljivanje pčela treba blagovremeno obaviti.

Kod jakih društava s dosta meda ili u slučaju da su i krajnji ramovi ispunjeni medom bar nešto više od polovine, nije potrebno nikakvo preuređivanje gnezda. Međutim, ako to nije slučaj, treba oceniti veličinu gnezda i suvišan prostor u košnici odvojiti, i to na taj način što se po jedan ram sa praznim saćem sa svake strane gnezda obavije debelim slojem novinske hartije i stavi do gnezda, ali tako da hartija dodiruje podnjaču; zatim treba staviti pregradnu dasku. Veličina gnezda ocenjuje se prema broju posednutih ulica. Broj posednutih ulica može se najbolje videti pre formiranja klubeta, ako rano izjutra, dok je još hladno, otvorimo košnicu i bacimo pogled kroz razmake između satonoša. Pogrešićemo ako gledamo broj posednutih ulica kad otopli, jer se pčele tada razređuju. Prema broju posednutih ulica ocenjujemo količinu meda, a sve je to sigurna osnova za određivanje veličine gnezda.

Kad smo preuredili gnezdo i novinskom hartijom obavili krajnje ramove sa praznim saćem, onda suvišne ramove vadimo i nosimo ih na skladište, a prazan prostor u košnici ispunjavamo utopljavajućim materijalom, za šta se mogu upotrebiti jastučići, kučine, novinska hartija, itd. Potom na košnicu stavljamo poklopnu dasku, preko nje opet utopljavajući materijal, onda zbeg i na kraju krov. Na leto stavljamo limenu rešetku — češalj sa otvorima kroz čiji svaki otvor može istovremeno da prođe samo po jedna pčela, jer tako štitimo košnicu od ulaska miševa. Ovakvih otvora na jednoj rešetki treba da ima 4 do 8 pa i više, što zavisi u prvom redu od jačine pčelinjeg društva, pošto se kroz te otvore vrši provetravanje košnice.

Na krov košnice treba staviti po jedan teži kamen ili neki drugi predmet da bi košnicu zaštitili od jakih vetrova, odnosno da vetar ne bi odneo krov sa košnice.

Na ovaj način košnica je uzimljena.

Praktikuje se da se prilikom uzimljivanja stavljaju i šećerni kolači, skuvani od 5 delova šećera i jednog dela vode. Kolači se stavljaju u količini od 1 do 3 kilograma iznad klubeta i služe u prvom redu kao rezerva, a delimično i za rano proleće, kad je još hladno, da se pčele prihranjuju. Pčele rano s proleća intenzivno napadaju na kolače, unose ih u plodište, spravljaju med i time izazivaju maticu da počne da nosi jaja i obnavlja društvo, da zamenjuje stare pčele mlađima.

Uzimljena pčelinja društva se skoro uvek ostavljaju na istom mestu na kome su redovno stacionirana. Neki pčelari ih prenose u zimovnik ili neku običnu zgradu ili uza zid neke pogodne zgrade.

Na osnovu ogleda koje smo vršili više godina, pčele su najbezbolnije prezimele izvan zgrada na otvorenom prostoru, samo ako su dobro uzimljene i ako je mesto gde su košnice smeštene zaklonjeno od jakih vetrova. Ako pčelinjak nije zaštićen od jakih vetrova onda treba napraviti zaklon. Najjednostavnije i najjeftinije zaklon se može podići od trske, kukuruzovine, granja ili nekog drugog materijala, ali tako da bude udaljen nekoliko metara od košnica i da se materijal pomalo razredi, kako bi se vetar od njega lakše razbijao.

Nega pčelinjih društava preko zime

Za vreme hladnoće pčele ne mogu da izleću iz košnice, da se prečiste, već nesvarene ostatke hrane zadržavaju u debelom crevu. Međutim, čim nastupi koji topliji i sunčan dan, pčele izleću iz košnice da se pročiste. Da bi se pčele lakše vraćale u košnicu, potrebno je da se ispred košnice prostre malo čiste suve slame, sena ili sličnog matedjala, jer ako pčele pri povratku padnu na sneg ili vlažan prostor, brzo će uginuti. Dobro je da se od površine zemlje do poletaljke postavi daska široka 10 do 15 cm, tako da pčele pri povratku sa pročišćavanja padnu na slamu ispred košnice pa, mileći preko slame i po dasci, uđu u košnicu.

Ako je za zimovanje pčela ostavljen med dobrog kvaliteta, pčele mogu da izdrže dosta dugo da se ne pročiste. Nasuprot tome, ako je med lošeg kvaliteta, debelo crevo pčela se brzo napuni i dolazi do proliva u košnici, to izaziva vrlo štetne posledice, a u težim slučajevima i uginuće pčelinjih društava.

Za vreme velikih hladnoća, da bi stvorile i održale potpunu toplotu, pčele troše znatno više hrane i tada su svi ostali procesi u košnici intenzivniji. Stvara se više vodene pare koja je lakša od vazduha, ide nagore prema poklopnoj dasci. Takođe se stvara više ugljendioksida, koji kao teži od vazduha pada na dno košnice, itd.

Zimski život pčela treba poznavati dobro, pre svega zato da bi se pravilno i blagovremeno obavili određeni radovi potreba ni za negu pčelinjih društava.

Osnovno je pravilo da pčele, bez velike nužde, ne treba pomerati ili, pak, na bilo koji drugi način uznemiravati sve dok se nalaze u klubetu. Sve radove (samo najnužnije) treba obavljati s najvećom pažnjom.

U vreme dok su pčelinja društva u klubetu, treba onemogućiti pristup životinjama na pčelinjak. Svako pa i najmanje uznemiravanje pčela u vreme zimovanja može vrlo štetno da se odrazi na njih. Najmanji potres košnice i oko nje može da izazove padanje pčela sa klubeta na podnjaču, a to praktično znači da će sve te pčele koje su pale na podnjaču ubrzo zbog hladnoće uginuti. Čak i ptice a naročito puzavice mogu tokom zime mnogo da oštete pčelinje društvo, a u nekim slučajevima i potpuno da ih unište. Neke puzavice, kao na primer: detlići, žunje i druge mogu da kljunom probuše košnicu da bi došle do klubeta i najele se živih pčela. Prema tome, sve to treba uzeti u obzir i obratiti ozbiljnu pažnju uz preduzimanje odgovarajućih mera.

Sneg sa krova košnice ne treba skidati jer je odličan izolator, a njegovim skidanjem mogli bi se i izazvati na košnici potresi koji bi naškodili pčelama. Međutim, ako je leto zatvoreno snegom, ledom ili mrtvim pčelama treba ga vrlo pažljivo očistiti, tako da ono bude potpuno slobodno kako bi ventilacija pravilno funkcionisala a pčele, kad otopli, kroz njega mogle izletati.

Svakih desetak dana treba pogledati pčelinja društva i videti da li normalno zimuju. Da li je sve u redu, najbolje se određuje po zvuku koji dopire od zujanja pčela. Društvo koje normalno prezimljava ima ravnomeran i dosta tih zvuk. Ovaj zvuk najbolje ćemo proveriti ako od papira ili sličnog materijala napravimo cev i jedan njen kraj stavimo na otvor za izletanje i uletanje pčela a drugi na uho. Za ovu svrhu može najbolje da posluži crevo.

Nenormalno stanje u društvu možemo uočiti, ako smo dobro uvežbani, i bez cevi za osluškivanje. Tada je zujanje mnogo jače i čuje se ponekad čak i jedan do dva metra daleko od košnice.

Jako i duboko zujanje je znak da u košnici nema dovoljno vazduha, odnosno da je ventilacija nedovoljna, pa može da bude i suviše toplo. Odmah treba pregledati leto (otvor za izletanje i uletanje pčela) i očistiti ga ukoliko je sa unutrašnje strane zapušteno ili suženo od snega, leda ili mrtvih pčela. Ako utvrdimo da je leto suviše suženo, možemo ga malo proširiti i svuda okolo očistiti. Po potrebi možemo uređaje za ventilaciju malo proširiti, a prvenstveno onaj na poklopnoj dasci radi izlaska suvišne vodene pare.

Ako miševi, koji su na neki način ušli u košnicu, uznemiravaju pčele, onda se one s vremena na vreme uskomešaju i veoma snažno zuje. U tom slučaju, kad napolju nije suviše hladno, dva radnika pažljivo podignu košnicu, tako da podnjača ostane na postolju a treći radnik ubija miša. Ako je napolju suviše hladno ovaj posao može se obaviti u zatvorenoj prostoriji.

Ako pčele gladuju ili im je suviše hladno, onda je zujanje oštro, ali vrlo tiho i čuje se u svakom delu košnice.. To je znak da se klube razredilo zbog traženja hrane, a nema dovoljno snage da se koncentriše i preseli na drugi kraj košnice, gde se, možda još nalazi izvesna količina meda.

Razumljivo da se prema nađenom stanju preduzimaju odgovarajuće mere.

Zimsko prihranjivanje pčela

Prihranjivanje pčela u zimskom periodu praktično se ne primenjuje. Pčelama treba blagovremeno pripremiti dovoljne količine kvalitetne hrane za period mirovanja. Hrana u košnici treba da bude pravilno raspoređena da je pčele mogu uzimati tokom cele zime i ranog proleća. Međutim, samo u izuzetnim slučajevima ukazuje se potreba da se pčele zimi prihranjuju.

Ako smo tokom sezone ostavili u rezervi izvestan broj ramova napunjenih medom dobrog kvaliteta, najbolje je da te ramove u potrebnim slučajevima dodajemo pčelinjim društvima. Ako nemamo u rezervi meda u saću u ramovima, onda se pčele prehranjuju na uobičajeni način i to u lakšim slučajevima šećernim kolačima, a u težim šećernim ili mednim sirupom.

U prodaji se nalaze gotovi šećerni kolači pod nazivom „Pčelin”, koji proizvodi Zadružni kombinat „Peščara” OOUR „Medoprodukt” iz Subotice. Ima ih više vrsta: bez ikakvih dodataka, sa mikroelementima, sa fumagilinom — lekom protiv nozemoze, sa sojinim brašnom, odnosno dodatkom zamene cvetnom prašku i dr.

Više godina smo upotrebljavali „Pčelin”, naročito u nadražajnom prihranjivanju, pa se pokazao znatno boljim od šećernih kolača spravljenih na klasičan način. Tačno je da je „Pčelin” nešto skuplji ali su njegovi efekti srazmerni povećanoj ceni. Pčelari koji nemaju dovoljno iskustva u spravljanju šećernih kolača mogu nabaviti „Pčelin” kod pčelarskih organizacija udruženog rada ili preko poljoprivrednih apoteka, a ponegde i preko društva pčelara.

Način dodavanja hrane

Pošto je zimi napolju hladno, dodavanje hrane vrši se u zatvorenoj prostoriji. Košnice se unesu u zatvorenu prostoriju u kojoj temperatura ne sme biti viša od oko 8° C. Hrana se zatim pripremi za dodavanje. Ako su u pitanju medni i šećerni sirup onda se uzmu dva prazna sata i sa po jedne strane napune sirupom koji treba da bude zagrejan 30 do 35° C. Tada se košnica pažljivo, ali vrlo brzo, otvori i sa obe strane pčelinjeg klubeta stavi po jedan sat, tako da strana napunjena sirupom bude okrenuta klubetu. Gnezdo se potom ponovo dobro utopli i košnica pažljivo zatvori, a prostorija potpuno zamrači. Prostorija se posle toga zagreje dok pčele ne preuzmu i razmeste dodatnu hranu a posle toga ostavi da se postepeno ohladi.

Tokom približno 24 časa pčele razmeste dodatnu hranu i tada prostoriju treba sasvim rashladiti, a posle toga košnicu vrlo pažljivo izneti i ostaviti na svoje mesto. Na isti način dodaju se ramovi napunjeni medom.

Šećerni kolači se mogu dodavati i napolju ako je dan topliji i ako košnica ima zbeg. Sa košnice se skine krov, a sa zbega žičana mreža, pa se pažljivo podigne utopljavajući materijal i na poklopnu dasku, do otvora za ventilaciju i prihranjivanje, stave šećerni kolači. Obrnutim redom, košnica se ponovo zatvori. Kada košnica nema zbega, treba iznad plodišta staviti prazan polunastavak i dalje postupiti na opisan način, kao kad ima zbeg. šećerni kolači se uvek stavljaju iznad klubeta, pa nije potrebno nikakvo pomeranje ramova.

Tehnologija hrane